Slovenska mitologija

Naslov originala:
Louis Leger, La Mythologie Slave, 1901

Preveo na srpski Rad. Agatonović, 1904

Luj Leže (1843-1924), francuski lingvista i istoričar, daje veliki doprinos izučavanju slovenske mitologije. Legende, priče, pesme o postanku vasione, o bogovima, o izuzetnim ljudima sa božanskim osobinama čine svaku mitologiju, pa i slovensku. Te legende su (racionalne ili iracionalne sadržine), u stvari, jedna prerušena i preinačena istorija Slovena.

• Luj Leže: Slovenska mitologija - Uvod
• Glava prva: Izvori za slovensku mitologiju

• I Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja
• II Strani hroničari
• III Likorezni spomenici - jezik
• Glava druga: Vrhovni bog
• Glava treća: Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena Perun i Svetovid
• Perun
• Svetovid - (Svantovit)
• Još nešto o otkriću idola u Zbruču
• Glava četvrta

• Volos - Veles
• Horz
• Dažbog
• Simargl
• Mokoš
• Svarog - Svarožić - Suarazici
• Stribog
• Trajan - Trojan
• Glava peta: Mlada božanstva

• Triglav
• Jula
• Radigast - Radgost
• Podaga
• Pripegala
• Crnobog (Crni bog)
• Bezimena božanstva
• Rinvid, Turupid, Puruvid, Pizamar, Crnoglav
• Boginje
• Domaći bogovi
• Glava šesta

• Vile
• Rusaljke
• Glava sedma

• Glava osma

• DODATAK
• Svetovid (Svantovid) i Sveti Vid
• Snimci kipova
• Neke primedbe o slovenskim idolima
• Miodrag B. Šijaković: Varijacije na temu slovenski mit
• Napomene

Luj Leže
Slovenska mitologija
Uvod

Ima prilično vremena, kako je moja pažnja prvi put bila skrenuta na slovensku mitologiju. Kad sam god. 1865. otpočeo svoja istraživanja o preobraćanju Slovena u hrišćanstvo, morao sam se zapitati: kakvi behu religiozni pojmovi neznabožačkih Slovena? Pa sam im tada u svome delcetu o Ćirilu i Metodiju^[1] i posvetio dvadesetak strana. U to vreme one behu dosta nove; ali se i oslanjahu jednim delom na dokumente, koji se tada smatrahu za autentične, a koji su od tada već oglašeni za lažne. U god. 1880. pok. doajen Lihtenberger učinio mi je čast molbom svojom, da mu za njegovu Encyclopédie des sciences religieuses dam jedan rezime iz slovenske mitologije. To beše za mene prilika, da se ponovo vratim na proučavanja, koja uostalom nisam gubio iz vida. Moj prevod Nestorove Hronike, kojoj bejah posvetio toliko godina, jednako me je podsećao na ta delikatna pitanja.

Članak iz Enciklopedije verskih nauka, znatno proširen i prerađen, ponovo je štampan u Revue de l'Histoire des Religions. Odatle je zasebno odštampan i pušten u svet pod imenom: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Pariz, Leroux, 1882). Odštampana u vrlo malom broju primeraka, ova je knjižica odavno iscrpljena. Ponovo je štampana u drugoj svesci mojih Nouvelles études slaves.^[2]

Pišući ovaj rezime, ja sam pre svega pomišljao, da zadovoljim radoznalost francuske publike, kojoj su slovenska dela nepristupna, i koja uopšte ne zna, u kojim bi nemačkim knjigama mogli naći ozbiljnih podataka o ovim teškim pitanjima. Tako se desi, da sam ja učinio uslugu i samim Slovenima, kojima je jedan takav kritički rezime zaista oskudevao. G. Stojan Novaković, tada ministar prosvete u Srbiji, jedan od naših najspremnijih drugova, preveo je to moje delce, i odštampao u Prosvetnom Glasniku, br. 1. god. 1883. Ovaj je prevod preštampan u listu Slovinac, koji tada izlazaše u Dubrovniku. S druge strane, odlični slavista, g. Polivka učinio mi je čast svojim prevodom na češki moje Esquisse u Sbornik Slovanský, koji je uređivao pok. V. Edvard Jelinek, god. 1883 (br. 8 i 9). On je svome prevodu dodao interesantne beleščice. Docnije je, trudom g. Gornickog, profesora gimnazije u Penzi, izašlo i jedno rusko izdanje u Filologičeskіe zapisk''і (Voronež', 1898).

Uz to i najodlučnije slaviste Ralston u Athenaeum (8. april, 1882) Jagić u Archiv fur slav. Philol. (t. VI, str. 318) Beaudouin de Courtenay u Žurnal' Min. Nar. Prosvі''ščen (mart, 1882) behu primili taj moj skromni pokušaj s takvom simpatijom, koja me je nagnala, da ga se ponovo latim i proširim. Na žalost potrebe mojih lekcija na Collège de France dugo su morale moju pažnju odvlačiti na druge predmete. Prva je dužnost profesora da obučava. On nema prava dalje razvijati naučne probleme sve dok ne zadovolji prve potrebe svojih učenika.

Tek 1895. god. mogao sam posvetiti dva semestra izlaganju slovenske mitologije. Ove lekcije brižljivo pregledane, štampane su kao rasprave od 1896. god. u Revue de l' Histoire des Religions. Tri najvažnije lekcije zasebno su odštampane. (Pokušaj o Perunu i sv. Iliji; o Svetovidu i bogovima na svršetak vid, o caru Trajanu u slovenskoj Mitologiji.)^[3] Dve su čitane i u Akademiji Natpisa, koja se zainteresovala za novine u ovim studijama.

Prikupljajući u ovu jednu knjigu sve te radove dugog strpljenja, ne krijem, da vidim sve čime oskudevaju, da bi se podigao jedan definitivan monument... Taj monument nije još niko podigao; i ja sumnjam da će on ikada moći i postojati. Ni najmanje se ne možemo nadati, da ćemo za Slovene imati onakve radove, kakve je u našem veku imala mitologija: Indusa, Grka, Latina, Kelta ili Germana. Građa je vrlo retka, a pisani ili nemi spomenici ni po koju cenu se ne bi mogli zameniti hipotezama.

Od kada je mladi ruski naučnik Kajsarov objavio u Getingenu 1803. svoje delo: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,^[4] izašlo je na svet mnogo radova o slovenskoj mitologiji. Ovo delo privuče pažnju Dobrovskog, koji mu posveti jednu kritičku studiju u jednoj svesci raznovrsne sadržine Slavin-a (drugo izd. str. 263. i dalje). Ni sam Dobrovski nije bio verziran u tom pitanju; ali onim kritičkim okom, koje ga karakteriše, on je i Kajsarova i njegove naslednike stavio na oprezu od kakve varljive tendencije ljudske lenosti. "Savetujem budućim mitolozima, veli on, da se ne oslanjaju na poznije pisce, već da uza svaki članak navode najstarije spomenike."

Na žalost, mi imamo vrlo malo ovih starih spomenika. Što se mene tiče, mislim, da sam svuda sledovao savetu ovoga prvosveštenika slavistike. Smatrao sam za dužnost da ponovo pročitam u originalu sve latinske, grčke ili slovenske pisane spomenike, koji se odnose na predmet ovih studija. Držim, da sam uzgred otkrio i nekoliko detalja, koji mojim prethodnicima behu umakli. Pa sam tako isto sebi dopustio da iznesem i nekoliko novih hipoteza.

Osim studije o Kajsarovu, Dobrovski nije imao prilike, da se bavi slovenskom mitologijom. Ona je morala privući pažnju Šafarikovu. Osim njegovih radova o Rusaljkama, Svarogu, i, na žalost, rasprave o Crnobogu bamberškom, koja je ponovo štampana u III sv. celokupnih dela njegovih Sebrane spisy (Prag, 1865.), on je sastavio indeks mitoloških slovenskih imena, koja se nalaze u dodacima II sv. Slovanske Starožitnosti (drugo izd. Prag, 1863). Ovaj indeks beše program za jednu slovensku mitologiju, koju nije napisao. Tu se nalazi dosta imena, koja se danas moraju izbrisati iz mitološkog reda, i vratiti u oblast mašte (Karus, Karevit, Krodo, Polel) ili folklora (Koščej, Hasterman, Vesna itd.).

God. 1842. Hanuš je objavio u Lavovu (Lembergu) svoju knjigu Die Wissenschaft des Slawischen Mythus. Danas se ovo delo ne bi moglo upotrebiti bez opasnosti. Toliko isto se može reći i o Hanušovim radovima na češkom koji se odnose na mitologiju (ipak treba izuzeti Bajeslovný Kalendár, koji je pre repertoar folklora.). Uostalom svi radovi ovoga perioda su unakaženi upotrebom lažnih dokumenata.

Sreznjevski je u Harkovu u Rusiji objavio 1846. svoju vrlo poučnu raspravu o svetilištima i crkvenim obredima neznabožačkih Slovena.

U člancima koje je dao Rigerovom Slovnik-u Naučný (češka enciklopedija) i Pregledu praškog muzeja, Karlo Jaromir Erben pružio je znatnu građu za izučavanje slovenske mitologije. On je pomišljao da ih pribere u jedno delo, što bi izvesno bilo vrlo korisno, ali i to delo ne bi imalo onaj apsolutno kritički i određeni karakter. Smrt mu nije dopustila da izvrši ovo preduzeće. Osim toga što je upotrebljavao lažna dokumenta, Erben je namerno pomešao mitologiju i folklor. Tako je on 1866. čitao u Kralj. Naučnom Društvu u Pragu, i objavio u Časopis Českého Musea (iste god. str. 35) jedan rad o Kosmogoniji neznabožačkih Slovena, po pesmama galicijskih Rutena. Ovaj je rad, sećam se, napravio mnogo larme o mitološkom svetu. U stvari on nas nije mogao poučiti ničemu ni slovenskom ni novom. Pesme i galicijske legende, kojima se Erben služio, jesu čista pozajmica iz lažnih - apokrifnih knjiga, tj. iz hrišćanske književnosti.

Da bi i slovenska mitologija odlučno ušla u oblast nauke, trebalo je prvo očistiti njen teren od lažne građe, koja se na njemu nagomilavala. Napreci kritike poslednjih godina su najzad dopustili, da se ostvari i ova prethodna pogodba. Bez sumnje oblast slovenske mitologije postala je na taj način vrlo uzana; ali zna se bar odakle se mora poći, - ako se uvek ne zna, kuda se ide.

Veliko rusko Afanasijevo delo: Vozrenіe Slavјаn'' na prirodu (3. sv. Moskva, 1866. do 69.) još i danas je jedan najdragoceniji repertoar; ali pisac hoće sve da navrati na mitološke teorije u korist vremena u kome piše, i mitologija se tu davi u folkloru.^[5] Uostalom on je vrlo malo kritičan.

Ozbiljno treba biti rezervisan i pri knjizi pok. Kotljarevskog. Pogrebni običaji neznabožačkih Slovena (Moskva, 1868). Ovo sam delo čitao nekada u društvu sa svojim pok. prijateljem Bergenjem (Bergaigne). On beše vrlo oduševljen, pa mi predlagaše, da ga zajednički prevedemo. Uprkos sveg mog poštovanja prema uspomeni Bergenjevoj i Kotljarevskog, koji mi behu dragoceni prijatelji, držim, da mogu reći, da bi taj naš rad bio uzaludan. Od dve stotine strana koje ta sveska sadrži^[6], danas se mogu zadržati jedva pedeset. Kotljarevski se koristio lažnim spomenicima, - i ma da se on branio, - arapski spomenici koje je on citirao, izgledaju mi, da se mnogo manje odnose na Slovene u Rusiji, nego na Varjage, tj. na skandinavske useljenike.

U knjizi Faminčina (Famintsyne, Famincyne): Božestva drevnih' Slavјаn'' (Petrograd, 1884.) nema ni deset strana, koje se mogu upotrebiti.

U svojoj zaista strogoj kritici o ovom delu (Archiv, t. IX, str. 168.) g. Jagić je dao pametnih saveta svima mitolozima.^[7] Naročito ih je stavljao na oprezu od zloupotrebe folklora, i protivu strasti, da se svuda vide sami mitosi. Primećivaše, da što se više svuda gleda mitologija, izaziva se reakcija skepticizma, da i naučni deo ceo izgubi svoju vrednost. Odličan muzikolog Faminčin ne beše ni najmanje spreman za proučavanje slovenske mitologije, još manje za uporedno izučavanje ove mitologije u njenim odnosima prema mitologijama indoevropskih naroda.^[8]

Kao primer reakcije skepticizma, navešću jedan zanimljiv članak Kipričnikova, u Žurnalu Min. Nar. Prosvі''ščen (septembar, 1885). Posle ovog pokušaja koji svu slovensku mitologiju stavlja na dvadesetak potpuno nevrednih strana, izgleda, da njemu ne ostaje ništa drugo, do odreći se sviju istraživanja o predmetu koji nas zanima. Pa ipak nije baš tako.

God. 1870. na ono nekoliko žurnih strana koje napisa za Rigerovu Češku Enciklopediju (Slovnyk naučný, t. VIII str. 603 - Prag.), Erben veli:

"Slovenska mitologija je jedna najteža grana slavistike; o njoj se mnogo pisalo; ali osim nekoliko dobrih članaka o pojedinim pitanjima, još se jednako očekuje jedan određeni rad u celini." Nekoliko godina kasnije pisaše Krek u Archiv fur sl. Philologie: "Što se tiče slovenske mitologije do danas postignuti pozitivni rezultati ni najmanje ne odgovaraju utrošenom vremenu. Niko bolje to stanje ne može shvatiti nego onaj koji bi preduzeo da odbaci sve ono što pripada haosu protivrečnih hipoteza osnovanih najčešće na rasuđivanju ili na a priori." (god. 1876. str. 134)

Ove rezultate, koje je tako teško dobiti, Krek je preduzeo sabiti u izvestan broj strana svoga lepog dela: Einleitung in die slavischen Literaturgeschichte, II izd. (Graz, 1887. str. 378. do 440.) Na jeziku pristupačnom većini učenih ljudi one pružaju jedan kratki zbijeni rezime, skoro potpun i dovoljno jasan o onome, što nam izvori kažu o slovenskoj mitologiji. U ovom rezimeu beleške su često puta mnogo duže nego li tekst na koji se odnosi. Čitalac, neuk ovim studijama, reskirao bi da se u njima potpuno izgubi. Potpuno pravedno ceneći i ovo lepo delo, ja mislim, da ono nije ni malo građe iscrplo, i da u jednoj francuski ispisanoj knjizi, ili bar po načinu francuskom, ima mesta sasvim drukčije raditi.

Knjiga g. Kreka naročito je upravljena slovenskim čitaocima; toga radi on izostavlja mnoštvo sitnica, za koje pretpostavlja da su poznate, i koje će malo čitalaca i pokušavati tražiti po originalnim spomenicima. On još prima uz to i neke spomenike, koji su danas oglašeni za apokrifne.

Po mome mišljenju jedno potpuno i jasno delo o slovenskoj mitologiji mora iscrpsti osnovne pisane spomenike, otresajući ih najpre od svih fantastičnih veza i zbližavanja sa drugim spomenicima, ili oslobođavajući ih besposlenih hipoteza i zbrke folklora slovenskog, germanskog ili čak indoevropskog.

Mišljah, da sam takav rad našao u knjizi H. Mbchal-a: Nákres slovanského bajeslovi. (Skica iz slovenske mitologije), koja je štampana u Pragu 1891. god.

"Pokušaji o mitologiji, govoraše g. Mahal u svome predgovoru, većinom su rastureni po raznim slovenskim zbirkama, nigde nema jednog rada u celini. Za nj se oseća potreba. Stoga sam se rešio, da prikupim glavna fakta iz slovenske mitologije u jednu celinu, koja će predstavljati rezime svih legendarnih ideja slovenskog naroda."^[9]

Na žalost, od dve stotine dvadeset strana ove knjige, samo šezdeset njih govori o slovenskoj mitologiji. Ostatak je posvećen folkloru, legendama koje prouzrokuju meteorološke pojave, kosmogoničkim pričama, ličnostima ili tradicijama, koje doista postoje kod Slovena, ali su došle u njih iz hrišćanskog predanja ili iz stranih legendi. Na taj način on počinje jednom glavom o kosmogoničkim idejama Slovena, koje se vezuju za hrišćanske legende i apokrifne knjige. Treba još videti ono o Rahmanima, Perhtu, Luciji (Rachmanes, Perchta), svetačkim danima: Ponedeoniku, Sredi i Petku.

Ceo ovaj deo pozajmljen iz folklora zaslužuje doista da se prevede. Slovenski je folklor beskonačan; njegovom izučavanju posvećeni su zasebni listovi: u Češkoj (Český Lid), u Poljskoj (Wista), u Rusiji (Živaја Starina), u Hrvatskoj (Zbornik za narodni život), u Bugarskoj (Sbornik' za narodni umotvorniја), u Srbiji lepo uređivani "Karadžić". Prikupiti i rezimirati sve što je do sada izašlo o folkloristici, trebalo bi ne znam koliko tucadi svezaka.

Pored sveg plemenitog i korisnog truda Mahalovog, ipak mi je bilo nemogućno ići za njim na tako prostranom i rđavo ograničenom zemljištu.^[10]

Pored ovih specijalnih radova, moram spomenuti, kao veoma pomoćne mi i korisne radove g. Jagića, Briknera, Maretića, koji su objavljeni u Archiv fur slav. Phil., pa radove Aleksandra Veselovskog, koji su izašli u Izvi''stіја Petrogradske Akademije Nauka. Ovi radovi i mnogi drugi rastureni po najrazličnijim zbirkama biće spomenuti u svoje vreme i na svome mestu.

Meni se čini, da je prostor slovenske mitologije jedino obeležen i ograničen pisanim i nemim spomenicima - ako ih ima, - koji se odnose na neznabožačku periodu istorijskoga života Slovena; ako još ove pisane ili neme spomenike može objasniti ili dopuniti kakvo narodno predanje, ja se i na nj pozivam (npr. predanje o kultusu kućnim bogovima, o pojmovima o onom drugom svetu). Ali ne smatram, da je folklor nerazdvojni i bitni deo mitologije. Od toga se ja unapred ograđujem, jer bi bilo vrlo dugo istraživati u kojoj je meri on mogao biti izmenjen hrišćanskim legendama, pozajmicama od susednih naroda (Grka i Arbanasa kod južnih Slovena; Finaca, Varjaga, Tatara, kod Rusa; Nemaca kod Čeha ili Poljaka). Ni po koju cenu ne želim ponovo otpočeti koliko korisnom toliko i opasnom Afanasijevom knjigom.

Ako sam iz principa odbacio folklor - osim u izvesnim jasnim obeleženim slučajevima, - ja sam isto tako iz opreznosti ili skepticizma, kao što će se videti, odlučno odbacio i litvansku mitologiju, o kojoj ja ne znam ništa. Namerno odbacujem sve teorije, sve sisteme; prenebregavam sve veze, - ma koliko one bile privlačne, - sa mitologijom istočnih naroda, klasičnoga ili germanskoga sveta. Prikupljam rasturene odlomke po pisanim spomenicima, sa kojima su me zbližili i sprijateljili više od tridesetak godina revnosnoga izučavanja; no ne tvrdim da ću ih i sistematski grupisati.

Ovakva kakva je, ova će knjiga popuniti jednu prazninu u našoj naučnoj literaturi, ako smem reći - evropskoj naučnoj literaturi. Simpatija s kojom su moje slovenske kolege prihvatili pokušaje koji su joj prethodili, dopušta mi, da se nadam, da će oni isto tako učiniti i prema ovoj knjizi. Oni će u njoj naći nekih sitnica kojih nema ni u jednom ranijem delu, a pored toga i izvestan broj hipoteza ili tumačenja koje ja ne namećem, ali za koje na se uzimam potpunu odgovornost. Sadržina tih strana biće izvesno za mnoge čitaoce ne Slovene jedno otkriće; one će učiniti, uveren sam, da iz naših knjiga, iz naših repertoara potpuno iščeznu sve greške, koje su ih do sada kvarile, i koje se jednako ponavljaju. Ovaj će pokušaj možda uliti učenijima i veštijima od mene želju, da još dublje proniknu u ova delikatna istraživanja. No na žalost, sve dokle budemo osećali jaku oskudicu u pisanim i nemim spomenicima neznabožačkog vremena, biće nam vrlo teško postaviti slovensku mitologiju na istu nogu, na kojoj stoje mitologije ostalih indoevropskih naroda.

Maja, 1901. god.

Glava prva
Izvori za slovensku mitologiju

Slovenski hroničari; ruska Nestorova hronika; Češke hronike Kozmina, Dalimilova, poljska hronika Dlugoševa. - Strani hroničari:Adam Bremenski, Helmold, Titmar, Saks Gramatik, Knytlinga Saga, istorici Otona Bamberškog, vizantijski hroničari. - Nemi spomenici. - Jezik. - Apokrifni izvori.

Dosta su mnogobrojni izvori za slovensku mitologiju; ali ni jedan nam ne daje dovoljan broj podataka ni mogućnosti, da dobijemo potpunu sliku o celini ove mitologije. No pri svemu tome, oni nam rasvetljavaju prirodu izvesnog broja božanstava, način kojim su obožavana - kultus, obrede i praznoverice neznabožačkih Slovena.

Nemamo nemih spomenika o ovom kultusu, ili bar nemamo takvih, da bi bili neosporne autentičnosti. Oni koji su dugo smatrani za dosta verne, kao idoli u Prilvicu, Lav u Bambergu, danas su oglašeni za lažne. Nekoliko nejasnih odlomaka u hramu u Arkoni, na ostrvu Rujnu, jedan - malo sumnjiv - idol pronađen u Galiciji, nekoliko vajarskih radova do danas sačuvanih u danciškom muzeju, koji nisu možda ni slovenski ni mitološki, - to je sve što nam je ostalo o onom tako bogatom slovenskom kultusu, čije su idole i hramove tako rado opisivali: Adam Bremenski, Helmold, Saks Gramatik, Titmar, biografi Otona Bamberškog i ruska Nestorova hronika.^[11] Nemamo nikakvog pisanog slovenskog spomenika (teksta) iz neznabožačkog doba. Pesme i narodne priče, čije se poreklo gubi u tami onoga vremena, izmenjale su se postepeno pod uticajem hrišćanskih ideja ili stranih književnosti.

Glavni pisani spomenici, koji se odnose na mitologiju, jesu delo hrišćanskih sveštenika, delom slovenskih, kao što je pisac Ruske hronike, najčešće stranih, a što je još gore, nemačkih sveštenika. Nadahnuti najdubljom mržnjom protivu slovenskog paganizma, oni se na nj osvrću samo kad hoće da istaknu "sramne" neznabožačke obrede, i u duši svojoj da opravdaju uništenje idola i rušenje njihovih svetilišta.^[12]

Pisane spomenike, koji se odnose na slovensku mitologiju, treba tražiti:

1) U prvobitnim hronikama slovenskih zemalja koje su pisane u narodu;

2) U latinskim, nemačkim ili danskim hronikama, kao: Titmara, Adama Bremenskog, Saksa Gramatika, Knitlinge Sage (Knytlinga Saga), ili u nemačkim hagiografima (napr. u biografa Otona Bamberškog);

3) U vizantijskim pisanim spomenicima: Prokopa, Konstantina Porfirogenita, koji daju samo kratke podatke;

4) U arapskim pisanim spomenicima (Massoudi-a, Ibn Fozlan-a) koji su vrlo nejasni, te ih treba najozbiljnije kontrolisati; jer treba najpre rešiti, da li oni, govoreći o tome, podrazumevaju Slovene stare Rusije, ili skandinavske Varjage (Normane);

5) U današnjoj folkloristici, u crkvenim obredima, pričama ili pesmama, ukoliko ti podaci potvrđuju rukopise;

6) U teološkim spisima srednjega veka koji ciljaju na neznabožačke obrede, koje je crkva zabranjivala;

7) Najzad u jeziku, koji svojim najstarijim pa i današnjim oblicima svedoči i o prošlim vekovima, i koji nam naročito svojom toponomastikom dopušta iznaći, ili bar nagađati: o mestima na kojima se vršio obred. On nam još kazuje i kakve su ideje vezane za lica, idole, razne obrede i događaje iz verskoga života neznabožačkih Slovena.

I
Slovenski hroničari iz raznih slovenskih zemalja

Za poznavanje prvobitne Rusije Nestorova Hronika sadrži jedan neocenjivi dokumenat. Ovaj hroničar pisaše krajem XI i početkom XII veka. Rusija je bila zvanično u hrišćanstvo preobraćena 988. g. Stoga je ovaj analista mogao tada poznavati sinove prvih Hrišćana i pribrati tačne podatke o kultusu njihovih predaka. On nam, više-manje, pruža tačne pojedinosti o Perunu i Velesu, o Dažbogu, Stribogu, Mokošu, Simarglu. Ako su i neka imena izopačena klasičnim uspomenama, ima ih i koja su apsolutno izvan svake sumnje, i čije je postojanje utvrđeno i drugim pisanim spomenicima. On nam daje o ovim idolima, više-manje, detaljne podatke, o žrtvama njima prinašanim, o žrecima, Rusalijama (neznabožački praznici), i daćama. I Novgorodska Hronika potvrđuje izvesne tekstove Nestorove Hronike.

Jedan nastavljač prvobitne hronike (rukopis zvan ipatski), govoreći pod god. 1114. o bogu Svarogu, udaljuje se dosta od svoga predmeta, pa umeće tu boga sunca Dažboga, Egipćane, itd. U ovom stavu kao i u imenima izvesnih božanstava, pomenutih u osnovnoj hronici, nije teško ne naći stranačkih utecaja.

Podaci koje daju ruske hronike dopunjuju se nekim dokumentima srednjovekovne književnosti, zbornicima ili raznim religioznim zbirkama prevoda vizantijskih pisanih spomenika, koji imenima slovenskih božanstava, ili onih koji se bar tako zovu, tumače imena jelinskih bogova. Crkvene propovedi čine samo nejasne aluzije na neznabožačke verske obrede. Odlomak epske poezije pod imenom: "Slovo o polku Igorovu" sadrži nekoliko takvih mitoloških aluzija. Priznajem, da su one vrlo sumnjive. Je li mogućno da se jednom hrišćaninu srednjeg veka, jednom prosvećenom čoveku, svešteniku, dopalo da izaziva neznabožačke uspomene, da priziva vetrove, unuke Stribogove, da u dva maha poziva jednog ruskog kneza, unuka Dažbogovog, da izjednačuje sunce sa velikim bogom Horzom, govoreći da knez Višeslav pretiče hod Horzin? Priznajem da mi ova huljenja na veru, pod perom jednog hrišćanina srednjeg veka, izgledaju vrlo neverovatna.^[13]

Češki hroničar Kozma iz Praga (XII vek), otac češke istorije, priča svojim, čas književnim a čas prostačkim latinskim jezikom, doživljaje čeških legendarnih kneževa: Kroka, Ljubuše, Pšemisla, Neklana, Hostivida, itd. Ali je vrlo rezervisan u svemu što se tiče slovenske mitologije. I kad ipak mora učiniti kakvu aluziju na bogove neznabožačkog vremena, Kozma im daje klasična imena:^[14] "Ergo litate diis vestris asinum ut sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et ipse Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Može li se iz ovog stava zaključiti, da su Česi obožavali Peruna (Jupitera), Svetovida (Marsa), jednu boginju rata, i jednoga boga pakla, čija imena i postojanje uostalom ništa nam ne dokazuje? Na drugom mestu (knj. II, 8) Kozma veli, da je kneginja Teta naučila narod obožavati Oreade Driade, Hamadriade, pa dodaje, - što je tačnije, - sicut el hactenus multi villani velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit, idola surda et muta rogat et orat.^[15] Iz ovog stava jasno se vidi, da su Česi obožavali idole. Na žalost odavde ne vidimo ni imena tih idola. Drugi jedan, ne manje interesantan, spomenik spomenusmo u početku III glave. On nabraja neznabožačke obrede koje je ukinuo knez Bretislav II, žrece, vrače koje progna, i to je sve.^[16]

Dalimilova stihovna hronika, koja je dušu svoju pozajmila iz Kozmine hronike, takođe ne dodaje ničega pozitivnog onim tako tamnim podacima svog prototipa. Ipak, pošto je ona napisana na češkom jeziku, pruža nam neke pojedinosti, kojih nema u latinskoj frazeologiji njenoga duhovnog oca (prototipa). Tako ona kaže, da stari Česi zvahu nav stan mrtvaca:

(zatim Krok ode u nav).

Ako se malo ispravi tekst na izvestan način, ona će nam kazati (II, stih 6) da se Čeh (Cech) odselio iz Hrvatske u Češku, noseći na svojim leđima sve svoje pretke (dědky své), tj. svoje kućne bogove (penates).

Pulkavina hronika (XIV v.) takođe postala iz Kozmine, potpuno ćuti o veri neznabožačkih Čeha. Sadrži nekoliko dosta tamnih aluzija na kultus brandeburških Slovena: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika et Saxonika gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola".^[17] I malo dalje (oko god. 1153), otkriva nam, da je u Brandeburgu postojao jedan idol sa tri glave,^[18] i njega su obožavali Sloveni i Saksonci.

Gallus-ova hronika^[19] (prva godina XII veka), koja uostalom i nije poljskog porekla, navlaš obilazi neznabožačko doba. Sve što nam kazuje o Poljacima pre hrišćanstva jeste: da su bili poligamiste: "Istorum gesta quorum memoriam oblivio vetustatis abolevit et quos error et ydolatria defoedavit, memorare negligamus".^[20] Na drugom mestu (knj. II, glava XLII), on upoređuje neznabožačke Pruse sa zverovima.

Hronika učitelja Vićentija ne manje mrzi i izbegava neznabožačke stvari, te na njih ni najmanje ne podseća.

Prvi hroničar, ili bolje istorik poljski u srednjem veku, koji se bavio verom neznabožačkih Slovena, jeste arhiepiskop Dlugoš, ili Longinus, koji je pisao pri kraju XV veka (od 1455 - 1481) svoju Historia Poloniae. U ovo vreme u pravoj Poljskoj beše već nekoliko vekova potpuno nestalo paganizma, i poslednjih godina vrlo se malo važnosti pridavalo Dlugoševim podacima o starim božanstvima njegove zemlje. Nedavno se g. R. Br'ckner^[21] trudio, da, što se tiče slovenske mitologije, oživi Dlugoša. Dlugoš voli poljsku domovinu. Ne propušta ništa što se tiče začetka njenoga života. Samo, kako je on prepunjen klasičnom mitologijom, trudi se da iznađe svoje bogove kod starih Poljaka, i najzad ih nalazi šest.^[22] Izjednačuje Jupitera sa Yeszaom, Marsa sa Liadom, Venusa sa Dzydzilelya-om, Plutona sa Nijom, Dijanu sa Dzevana-om, Cereru sa Marzanom. On zna i za boga vremena (temperies) koji se zvao Pogoda, boga života Zywie; tvrdi da je u Gnjeznu bio i jedan hram prvoga reda: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat congressus." Očigledno su na nj mnogo uticale i hrišćanske ideje. Pošto je Gnjezno, kao katolička mitropolija, sedište primasa, on bi hteo, da je ono igralo istu ulogu i u neznabožačko vreme. On govori o hramovima, idolima, sveštenicima, svetim drvetima, žrtvama (čak i u ljudima), godišnjim svetkovinama, od kojih su se neke, uprkos hrišćanstvu, sačuvale i do danas, a jedna se i zove Stado. Na njemu se vidi uticaj klasičkih i hrišćanskih uspomena; uzima za imena pojedinih božanstava oblike, koji se ponavljaju u ovom ili onom narodnom refrenu. No pri svemu tome, s obzirom na siromaštvo slovenskih izvora kod zapadnih naroda, njegova svedodžba nije sasvim za odbacivanje. Ako je identičnost Plutona i nije sporna, nije manje istina, da je ta nyja srodna sa nav-om kod Čeha, što nam pomaže da je bolje rastumačimo.

Brikner je još našao^[23] nekoliko podataka u jednoj zbirci crkvenih beseda na poljsko-latinskom jeziku, sačuvanih u petrogradskoj biblioteci. On je tu zbirku skoro objavio; tiče se naročito naših mitskih bića. Jedan od tih podataka objašnjava nam i Dlugoševe zablude.

II
Strani hroničari

Dok su češki i poljski hroničari namerno prenebregavali neznabožačko doba u istoriji svojih naroda, stranci, koji nam pričaju borbe Nemaca ili Danaca sa danas već nestalim baltičkim Slovenima, ili napore germanskih misionara da ih preobrate u hrišćanstvo, većinom su bolje informisani. Naročito se njihovoj svedodžbi ima zahvaliti, što mi danas možemo imati dosta jasnu sliku o religioznom životu baltičkih Slovena i onih sa Labe, a osobito stanovnika ostrva Rujna. Mi zaboravljamo, da u X veku sve zemlje s desne strane Labe i Sale (izuzimajući predeo između ušća Labina i toka reke Trave) behu još naseljene slovenskom rasom.

Adam Bremenski (iz Bremena) učitelj u istoj varoši, kanonik gradske katedrale pisac je Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum. On je živeo u prvoj polovini XI veka; stanovao je na granici Slavije u jednom gradu, koji je zahtevao da postane njihovom hrišćanskom arhiepiskopijom. Pohađao je Dance, mogao je ispitivati arhiepiskopsku arhivu, slušati pričanja raznih misionara. U svojim Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum on priča istoriju ove arhiepiskopije i istoriju obližnjih naroda, naročito Skandinavaca i baltičkih Slovena; u III knj. izlaže trude kneza Gottschalk-a na preobraćanju u hrišćanstvo Bodrića, obalskih stanovnika Labe i Baltičkog mora. Princip mu je, da se ne zadržava na neznabožačkim stvarima: "Inutile est acta non credentium scrutari." Ipak mu se omaknu više zanimljivih sitnica za našu studiju. Tako (knj. II, glava XVIII) on ukratko opisuje varoš Retru (Rhetra) sa njenim hramom, podignutim u čast demonv quorum princeps est Radigast; potvrđuje (II, 40, 41) odvratnost Slovena prema hrišćanstvu i njihovo rđavo postupanje sa hrišćanskim popovima; priča (III, 60) da je u ovom istom gradu Retri i vladika Jovan bio prinesen na žrtvu bogu Radgostu.^[24] Dokazuje nam da su stanovnici Rujna bili više odani kultusu zlih božanstava nego ostali Sloveni (Descriptio insularum, 18). Nabraja u nekoliko mahova mučenja, koja su iskusili hrišćani od nekrštenih Slovena, ili onih, koji su se iz hrišćanstva povratili u svoju staru veru. Na žalost ni na pamet mu nije palo, da nam i o idolima slovenskim i njihovom kultusu da onako potpunih pojedinosti, kao što je dao (glave: XXVI, XXVII, XXVIII) o skandinavskim božanstvima: Toru, Vodanu i Frigi (Fricco). Veruje u izvesno srodstvo sujeverja Saksonaca, Slovena i Šveđana (I, 8).^[25] Njegova mržnja na paganizam ne smeta mu, da istakne i dobre osobine neznabožačkih Slovena (II, 19). Često citira izveštaje očevidaca. Njegovo se uverenje ne koleba. I mi imamo samo žaliti, što nam je dao tako malo podataka.

Helmoldovo delo Chronicon Slavorum jeste, kao što i sam naslov kazuje, najvažniji izvor za istoriju Slovena u srednjem veku. Poreklom Holštinac, Helmold je bio sveštenik crkve u Libeku, paroh parohije Bozau oko jezera Plena (Ploen) u zemlji Slovena Vagrinaca (Wagriens).^[26] U savezu sa vladikama Oldenburga Vicelinom i Geroldom pridružio se njihovim naporima da pokrste neznabožačke Slovene. U toj misiji on bi poslat k njima oko 1155., i primljen je od kneza Pribislava, čije gostoprimstvo veoma hvali. Pribislav je bio hrišćanin. Helmold uostalom ima dosta rđav pojam o Slovenima, bez sumnje usled njihove odanosti paganizmu: "Slavorum animi naturales sunt infidi et ad malum proni ideoque cavendi". Naziva ih "natio prava et perversa" (I, 27). Njihova je zemlja za nj "terra horroris et vastae solitudinis". Priznaje uostalom, da su se Nemci prema njima rđavo ponašali. Sloveni, kojima se on bavi, jesu osim Vagrinaca još i Ljutići i Bodrići između Labe i Odre. Njihovo preobraćanje u hrišćanstvo, ili njihov povratak u ovo posle otpadništva, čini glavni predmet njegove hronike; on piše: ad laudem Lubecensis eclesiae (posveta na knjizi). Koristio se Adamom Bremenskim od koga mnogo pozajmljuje (testis est magister Adamus). No on se tako isto služi i zapisanim predanjima i pričanjem slovenskih staraca, "qui omnes barbarorum gestas res in memoria tenent". (I, XIV). Izgleda, da je znao i slovenski jezik, jer navodi neke reči i piše dosta tačno neka imena. Pruža više pojedinosti od Adama Bremenskog: o veri neznabožačkih Slovena, o kultusu Crnom Bogu (I, 52), o kultusu Bogu Provenu (83), o idolu Podaga, o hramu u Retri i bogu Radgostu, o Sivi, boginji Polabljana, o bogovima koji imaju i koji nemaju svojih idola; on nam kazuje, da su Sloveni voleli praviti idole sa više glava (što tvrde i drugi pisani spomenici), da veruju u postojanje jednog najstarijega boga, od koga svi drugi proizlaze; da imaju svetih šuma (83). Zna da je postojao Svetovid, bog ostrva Rujna, i misli da je to isto božanstvo kao i sveti Vid korvejskih kaluđera. Glave 52. i 83, u njegovoj prvoj knjizi, i glava 12. druge knjige jesu najvažniji izvor za našu studiju, i ako one ipak nisu jedine, kao što misli jedan komentator hronike, g. Voelkel. Ova hronika ne prelazi godinu 1170.^[27]

Titmar (rođen 976. umro 1018) bio je kanonik u Magdeburgu, i pratio je cara Henriha II u njegovom pohodu protivu poljskog kneza Boleslava Hrabrog. God. 1009. postane vladikom u Merzeburgu. Ovaj grad, ležeći na Sali, na samoj granici Saksonije i Slovenije, beše slovenskog porekla. Ime mu znači, da leži između šume: mese - između, bor - šuma; Titmar nadahnut svojim klasičnim uspomenama, daje mu drugu etimologiju. Hoće da veže njegovo poreklo za Rimljane: "Et quia fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo more Martis signata est nomine". Ipak on zna i slovensku etimologiju, na koju aluzira: "Posteri autem (tj. Sloveni) Mese, id est mediam regionis, nuncupabant eam vel a quadam virgine seducta". Njegov germanski patriotizam buni se na pomisao o slovenskoj mitologiji. Namerno izostavlja istraživanja neznabožačke istorije svoje dijeceze, i svoja pričanja počinje krajem IX veka. Merzeburg je u ovo vreme bio na samoj granici germanskog plemena. Na desnoj strani Sale življahu razni narodi, članovi velike porodice Srba ili Soraba.

Kako-tako Titmar je morao pribrati nekoliko beležaka o njihovom jeziku, i u prilici ih navodi: "Belegori, quod pulcher mons dicitur" (IV, 56) "Bele knegini, id est pulchra domina" (X, 4); "Bolizlaus qui maior laus interpretatur" (IV, 45); i Dobrawa, quae bona interpretatur (IV, 55). Svi njegovi prevodi nisu tako srećni, npr. kad prevodi Medeburu (drvo bogato medom) sa mel prohibe. On ima uostalom jake razloge, što ne voli Slovene. Dva njegova pretka (I, 10) su poginuli u borbi protiv njih. Prirodno je što mu njihova neznabožačka vera izgleda gnusna. "Cum execranda gentilitas ibi veneraretur" (VIII, 59). "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorrescam, tamen, ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem..." (VI, 23). No i pored njegovih predubeđenja omaknu mu se ipak i po koji dragoceni podaci. On nam kazuje i neka imena svetih mesta, kao pagus Silensis (VIII, 59), sveta šuma Žutibor (Zutibore).^[28] Spominje jednu bezimenu boginju, čiju su sliku Ljutići nosili na svojoj zastavi. (VIII, 65). Tvrdi da se kod nekrštenih Slovena sve svrgava smrću (I, 14). Ali ovo tvrđenje biva usled istorije o vampirima. Titmar je u osnovi sujeveran; ali voli da opisuje snove, utvari. Kad bi se iz njegovih tvrđenja moglo zaključiti, da Sloveni nisu verovali u vampire, to bi doista bilo jedno zanimljivo svedočanstvo u njihovu korist. On zna, da su oni imali idole (III, 19). Najzad i pored sve njegove mržnje, ipak posvećuje čitave dve strane opisu varoši Redarv (Redarinaca), koju zove Riedegost, i koja je bila jedno od glavnih svetilišta njihove vere. U protivrečnosti je sa Adamom Bremenskim, koji toj varoši daje ime Retra, a bogu ime Radgost (Redigost). On opisuje hram u ovoj varoši, idole, osobito one boga Svarožića (Zuarasici);^[29] i svedodžba, koju on daje o kultusu ovom bogu, potvrđuje se pismom svetog Brina caru Henrihu II. Titmar zna, da su postojali i sveštenici, koji su vršili kultus ovom bogu, i opisuje proroštva činjena pomoću svetih konja, što se takođe potvrđuje svedočanstvima Saksa Gramatika i Otona Bamberškog.^[30] Zna da su kod Ljutića hramovi i idoli vrlo mnogobrojni. Helmold skoro tako isto kaže. Titmar piše: "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur." (VI, 25) I Helmold veli: "Praeter penates et idola quibus singula oppida redundabant" (I, 63).^[31]

Saks Gramatik je Danac. O njegovom životu malo se zna. Bio je sveštenik, i umro je prvih godina XII veka. Pridodat je bio ličnosti Apsalona, episkopa Lunda u Skaniji,^[32] jednog od najznamenitijih državnika i prelata srednjega veka.^[33] Apsalon je bio tajni savetnik kralja Valdemara, i on je i nagovorio ovog da udari na Vende ili nekrštene Slovene, te se taj napad svrši padom varoši Arkone 1168, kad i ostrvo Rujan potpade pod dansku vlast, i slovenski paganizam bi sasvim uništen. Na poziv Apsalonov Saks napisa svoje Gesta Danorum. To je jedan fini i elegantan prozaista; pun je latinskog klasicizma, naročito iz Valerija Maksima. Je li on bio očevidac događaja koje priča? Ovo se može samo pretpostavljati, ali ne i tvrditi. U svakom slučaju episkop Apsalon, koji je učestvovao u svim tim krupnim događajima, postarao se, po svoj prilici, da mu o njima da ozbiljnih podataka. Njegov danski patriotizam je možda vatreniji od hrišćanske mu vere. On se koristio, a to nam i on sam kaže u svom predgovoru, starim narodnim pesmama ("maiorum acta patrii sermonis carminibus vulgata"), koje se potrudio i prevesti na latinski, zatim pričama Islanđana (Tylensium) i kazivanjima vladike Apsalona ("Absalonis asserta docili animo stiloque complecti cure habui").

Njegova istorija Danaca je jedini značajan dokument, koji mi imamo o borbama rujanskih Slovena sa Dancima, o Arkoni, velikom svetilištu slovenskog paganizma, o kultusu i uništenju idola Svetovidovog. U onome, što se odnosi na ovo božanstvo, Saks je mnogo potpuniji od Helmolda, te je jasno, da je bio dobro o svemu obavešten. No kao i Helmold on brka Svetovida sa svetim Vidom. Ovo zanimljivo mešanje neznabožačkog boga i hrišćanskoga sveca lako se objašnjava onim mislima, koje tada kružahu. Iako izgleda da je malo fanatik, ipak mu se (Saksu Gramatiku) ne može prebaciti, da je imao predrasude svoga veka i svoje kaste. Mi mu još dugujemo i dragocene podatke o kultusu Ruđevida, Torevida i Porenucija (Rugievithus, Porevitus, Porenutius), o proroštvima, žrtvama i sujevericama rujanskih Slovena. O svemu tome Apsalon mu je dao sve podatke.^[34]

Pored istorije Saksa Gramatika meće se i Knytlinga-Saga (Historia Knytidarum) tj. istorija Knidovih potomaka. Ona je sređena pod nadzorom i nastojanjem vladike Apsalona. Sadrži samo nekoliko vrsta koje se odnose na vreme, koje se nas tiče. Potvrđuje pričanja Saksa Gramatika, čak ih dopunjuje, jer nam kazuje imena triju božanstava, kojih nema u Saksu; a to su: Turipid, Pizamar i Crnoglav (Turipid, Pizamar, Tiarnoglovius). Prva dva imena je vrlo teško protumačiti; poslednje je jasnije, i očevidno znači: bog ili idol crne glave (čarnoglavy). Ma kako bili mršavi njegovi podaci, ne treba ih prenebreći. Knitlinga Saga obuhvata dansku istoriju od početka X veka, i svršuje se godinom 1187. Pripisuju je Olafu Torzonu (Olaf Tordzon). Može se misliti, da je poznavao Saksovo kazivanje, i da ga je ono i podstaklo, da sastavi svoju knjigu. Užasno izopačava osobena imena. Tako knez Pryslav kod njega je Freedevus. Bez sumnje nisu bolje prošla ni imena božanstava. Kako je on savremenik poslednjih događaja, koje priča, mogao je pribaviti i izvešća, kojih nema u Saksa Gramatika.^[35]

Biografije vladike Otona Bamberškog sadrže jedan osobito značajan dokumenat za izučavanje slovenske mitologije. Poreklom iz Švabije, Oton se rodio u drugoj polovini XI veka, u mladosti boravio je neko vreme u Poljskoj. Doprineo je braku Vladislava Hermana sa Juditom sestrom cara Henriha IV. Naučio je poljski, te mu je to učinilo znatne koristi u njegovim misijama kod Slovena.^[36] Po povratku u Nemačku postane vladikom u Bambergu, i bi posvećen u Rimu 13. maja 1106. g. U Poljskoj je bio ostavio lepih uspomena. God. 1123. pozove ga knez Boleslav III da pokrsti Pomeranske Slovene; on ode tamo, gde ga primi knez Vratislav, hrišćanin (pokršten je u Merzeburgu). Oton poseti varoši: Pyrice, Kamin, Volin, danas Wollin, Ljtetin, Koloberg (danas Kolberg),^[37] podiže crkve, namesti i jednoga vladiku za Pomeraniju u Volinu. U ovoj svojoj prvoj misiji pokrstio je više od 20 000 Slovena, i sagradio je jedanaest crkava. No po njegovom odlasku izrodiše se mnogobrojna otpadništva. U početku god. 1128. vratio se ovaj apostol u Pomeraniju preko Magdeburga, poseti Havelberg, Uznoim, Volegost, Štetin, Volin, i vrati se u dijecezu meseca decembra.

Ebo (Ebbo) kaluđer iz Bamberga napisao je oko 1151. ili 1152. svoj Vita Ottonis. On je bio poznavao vladiku, koristio se pričanjima njegovih drugova, osobito pričanjima popa Udalrika (Udalric), koji je Otona pratio u njegovoj drugoj misiji, i, kako izgleda, bio jedan poverljiv i inteligentan posmatralac. Ebo je dakle svedok vrlo dostojan poverenja za sve što se odnosi na drugu misiju. Manje je pouzdan za prvu misiju. Saopštava jedno autentično pismo vladičino papi. To je jedan vrlo savestan čovek, kako izgleda, nesposoban za kakvu pobožnu podvalu. Njemu se može čovek poveriti, ipak, naravno ne zaboravljajući, da je to čovek srednjeg veka i to crkveni. Veruje naravno i u čudesa, i priča i neka, koja nisu baš sasvim neistinita. Ebo najpre konstatuje neznabožački fanatizam Pomeranaca: Tanium esse gentis illius ferocitatem, veli vojvoda poljski, ut magis necem ei inferre quam iugum fidei subire parata sit. Priča, da stanovnici grada Julina (ime mu je od Julija Cezara!) poštuju jedan stub podignut u čast ovog velikog čoveka. Posle raznih smetnji najzad vladika Bernard skloni stanovnike Julina, da se pokrste, i obuči ih da svoje mrtve sahranjuju u groblje, a ne po šumama ili poljima; da više ne meću štapove nad grobovima,^[38] da više ne podižu kuće za idole, da više ne pitaju za savet proročice, da ne pribegavaju vradžbinama. Žreci julinski zaveriše se i protivu života vladičina. Oni odnesoše jednoga idola Triglava, poveriše ga čuvanju jedne starice, koja ga skri u šupljinu jednoga drveta. Vladika podiže u Julinu dve hrišćanske crkve; pa da bi što bolje pridobio ljubav i naklonost novopreobraćenih, on stavi obe crkve pod zaštitu dva sveca slovenska: sv. Vojteha (Adalberta) i sv. Vaclava, obojica poreklom iz Češke (knj. I).

Knjiga II vraća se na istoriju grada Julina, koji je podigao Julije Cezar, i koji još čuva njegovo koplje. Ovaj je grad bio čuven po kultusu jednome idolu, čije ime, na žalost, nije zabeleženo, i koji je tu privlačio svake godine veliki broj naroda. Pokrštenje je bilo sasvim površno, prividno. Mnogi su neznabošci po svojim kućama posakrivali male idole, ukrašene srebrom i zlatom. Na opšti narodni, tradicionalni praznik svet dolazi gomilama; kad su mu oduzeli te idole, on se odmah vraća paganizmu. Štetin i Julin imađahu svaki po tri planine; na najvišoj stajaše idol Triglav. Jedna priča iz druge Otonove misije kazuje nam da ti idoli imađahu odelo ili neke druge pokretne ukrase.^[39] Kad je vladika došao u grad Hologast, jedan žrec obuče na sebe odelo idola, napravi se bogom, da bi podstakao svoje jednoverne. Oton za tim ode u Hozegov, danas Guckov, gde nađe veličanstvene hramove (magni decoris et miri artificii), za koje su stanovnici bili utrošili na tri stotine talanata. Ne kažu nam, istina, koliko su vredeli ti talanti. Stanovnici ponude Otonu novac, da im ne dira svetinje. On odbije ponudu, poruši im idole. O njima nam Ebo pruža dragocenih pojedinosti. Oni behu, veli on, mirae magnitudinis et sculptaria arte incredibili coelata. Bez ruku, izvrtenih očiju, odsečenih noseva, ovi su idoli jedva na nekoliko pari volova odvučeni na lomaču. Ovo se svedočanstvo slaže sa Titmarovim čudnovatim načinom. (V, 23) "Huius parietes variae deorum, dearumque imagines mirifice insculptae exteriis ornant... interius autem dii stant manu facti, singulis nominibus insculptis galeis atque loricis terribiliter vestiti..."

Ebo nam opisuje u Štetinu neke veoma teško razumljive spomenike o neznabožačkom kultusu. Bilo je u tom gradu, veli on, pyramides magnae et in altum more paganico muratae. Sa jedne od tih piramida, koja je očevidno imala religiozni karakter, držao je propoved i vladika. Da li su to bili grobovi ili predikaonice? Ebo, na žalost u svome i suviše kratkom pričanju, ne daje o njima nikakvih tačnih podataka. Oton (18) zatim ide, da se moli Bogu, pod jedan orah^[40] ili bolje pod jednu lesku (idolo consecratum), koja se nalazi pored jednoga izvora, i naređuje da se iseče. Štetinjani ga zamoliše, da poštedi to drvo, čiji plod ishranjivaše čuvara. On pristade. Više nego jedanput naići ćemo na tekstove koji govore o svetim drvetima.^[41]

Herbord nije poznavao Otona. Ipsum autem in carne non vidi, veli on; ali je našao jednog člana iz prve vladičine misije, koji mu je dao i one pojedinosti Ebu nepoznate. On je svome pričanju dao literarni oblik dijaloga između Timona, molioca manastira sv. Mihaila u Bambergu, i kaluđera istog manastira Sifrida. Timon je bio u službi kod vladike čitavih pet godina. On je pratio Otona u njegovoj prvoj misiji. Pričanja koje Herbord meće u njegova usta, vrlo su živa i puna duha; izgleda da ih je pisao pod neposrednim uticajem samih događaja i da ih je pričao kakav inteligentan pripovedač. Herbord se često služi Ebovim pričanjima i kazivanjima kaluđera Priflinga. Mnogo je i učeniji i pismeniji od svoga prethodnika. On stavlja u usta svojih lica duge govore. Nemački istorici se ne slažu o vrednosti njegovog dela. Žafe (Jaffe) je vrlo strog; Kepke i Klempen (Koepke, Klempin) su mu naklonjeni. Kotljarevski ga tako ceni, da mu se čovek može poveriti. Petrov deli Žafeov skepticizam. Herbord i Ebo se dopunjuju na ponekim mestima: Herbord je potpuniji za prvu misiju, a Ebo za drugu.^[42]

Herbord je naravno rđavo raspoložen prema Pomerancima, za koje veli, da su veroloman narod (II, 6), pa navodi njihovu varvarsku svirepost (4, 7, 11, 24) i neznabožački fanatizam (II, 26).^[43] On nam kaže, daje kod Pomeranaca postojala jedna sveštenička kasta (II, 29), da je bilo hramova, koje on zove continae i fana (ib. 31,). Ovo ime continae buni ga, i on se stara, da ga protumači latinskim jezikom: Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Zatim opisuje te continae, pripisujući im neku retku veličanstvenost, nabraja njihovo blago.^[44] Priča da je vladika odneo iz ovih kontina jednog idola Triglava, kojeg kasnije posla u Rim, da posvedoči svoj verski trijumf. Pored jednog od tih hramova nalazaše se jedan hrast i jedan sveti izvor. Priča dalje o postupanju pri gatanju, za što je služio jedan čudnovati konj, kojeg vladika prodade na strani: asserens hunc magis quadrigis, quam propheciis idoneum (II, 33).^[45] Kad cela varoš bi pokrštena, opirao se još dugo jedan žrec, koji je čuvao ovu životinju. Neznabožački hramovi behu porušeni, idoli razlupani i polomljeni (II, 36). Uprkos svojih predubeđenja, on s hvalom pominje poštenje i gostoprimstvo Pomeranaca. U knjizi III opisuje neprijateljsko držanje žreca prema hrišćanstvu (III, 4), njihove napore i podvale samo da se odupru njegovim uspesima. Otkriva u gradu Hologostu: (ib. 6) hram boga Žerovida (Gerovit.) qui lingua latina Mars dicitur, jedan sveti štit, koji je sakrio bio jedan proždrljivi žrec; pa zatim prostran i veličanstveni hram u gradu Gozgaugia (sic!) (Guckov). Neznabošci su tako mnogo polagali na taj hram, pa moliše, da se sačuva, pa čak i da se posveti hrišćanskom bogosluženju. Ali se vladika odupre, i hram kao i svi idoli, beše uništen. Grad Štetin, za koji Oton mišljaše, da ga je sveg pokrstio, vrati se jednim delom u paganizam. Herbord svedoči o svim naporima žreca, da narod raspale protiv vladike i njegovih drugova (III, 14), o njihovom očajnom otporu svima misionarskim pokušajima (III, 17, 18, 20,), o tragičnoj smrti jednog od tih žreca, koji je bio poludeo (ib. 25) možda iz očajanja, što je morao svojim očima gledati propast narodne vere.^[46]

Treća biografija o Otonu Bamberškom duguje se nekom bezimenom piscu, za koga se može nagađati, da je bio kaluđer u manastiru Priflingu. On se koristio Ebom i Herbordom, ali je upotrebio takođe i pričanja nekih crkvenih ljudi (quae a notis religiosisque personis), koje jasno ne označuje. Naročito su ta pričanja legendarnog karaktera. Njegovo je delo vrlo kratko. I on veruje u priču o Cezarovom koplju; gradu Julinu dao je Cezar svoje ime. (Čudite li se što se ime Jul. Cezara stavlja i kod baltičkih Slovena, kad bi neki hteli ime Svetovida zameniti sa svetim Vidom!?). Ponavlja fantastičnu etimologiju continae. Zna ih dve. Spominje kultus Triglavu i jednom konju, koji služaše za gatanja.

Vizantijski pisac, koji piše o Slovenima: Prokop, Konstantin Porfirogenit, Leon Đakon vrlo su uzdržljivi pri pisanju o veri slovenskoj. Prokop Cezareac živeo je u VI veku, pratio je Velizara u njegovim ratovima u Aziji, Africi i u Italiji. To je ozbiljan istorik, koji ni najmanje ne pušta na volju svojoj uobrazilji. Deo njegove istorije, koji nas interesuje, jeste onaj, koji se bavi ratovima protivu Gota, i pričanja, koja je on pribrao, jesu najčešće rezultat njegovih ličnih posmatranja. O slovenskoj mitologiji nam daje kratke ali dragocene podatke, možda pod uticajem hrišćanskih ili neznabožačkih ideja. On nam kaže: da su Sloveni obožavali jednoga najvišega boga, koji proizvodi grom, reke, nimfe, da ne znaju za sudbinu (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ovo se poslednje kazivanje ne potvrđuje suvremenom folkloristikom, niti pak tekstovima srednjeg veka.

Drugi vizantijski pisac, Leon Đakon, Konstantin Porfirogenit, daju uzgred nekih podataka, koji će na svome mestu biti ispitani. Leon Đakon je živeo u vreme (X v.) kada Vizantinci behu u večitom dodiru sa Bugarima i Rusima. Konst. Porfirogenit, čija je knjiga o temama (oblastima carstva) tako dragocen prilog istoriji X veka, namerno je izostavio govor o neznabožačkim stvarima.

Ruski teolozi daju nam nekoliko podataka. Tako, Hilarion (XI v.) jedan od osnivača manastira Pečerskіj u Kijevu, u svojim: Razgovorima o zakonu (veri) datom preko Mojseja, i istini koju je na zemlju doneo Isus Hristos istavlja neznabožačku Rusiju hrišćanskoj: "Mi se više ne zovemo sluge idola, već hrišćani; ne gradimo više kapišča (neznabožačke hramove) već Hristove crkve; ne žrtvujemo više jedan drugog, već se Hristos za nas žrtvuje."^[47]

Drugi pismeni izvori, većinom anonimni, navode više-manje tačna ali osakaćena imena pojedinih božanstava, koje obožavahu nekršteni Rusi.^[48]

III
Likorezni spomenici - jezik

Nemamo autentičnih spomenika, ili bar takvih, koje bi mogli s izvesnom pouzdanošću pripisati kome božanstvu. Hrišćanstvo nije ništa u životu ostavilo od hramova, koje su opisali: Helmold, Saks Gramatik, Titmar, ili istorici Otona Bamberškog. Idoli, kojih je bilo bezbroj svi su uništeni. Oni pak koji još postoje svi su, - osim beznačajnih ostataka hrama u Arkoni, - sumnjive autentičnosti. Takvi su: bareljef u Altenkirhenu na ostrvu Rujnu; idol nađen u Zbruču (Zbrucu), a danas se čuva u zbirci Krakovske Akademije; njegove snimke smo doneli na kraju knjige; nekoliki grubi likorezi, koji se čuvaju u danciškom muzeju, a prvi put su objavljeni u Archiv fur Antropologie 1894.^[49] I njihovi snimci su na kraju ove knjige. Ako su ovi spomenici slovenski, kao što se može pretpostaviti, oni ni najmanje ne odgovaraju opisima onih tekstova iz srednjega veka. Oni nemaju ničega zajedničkoga sa nestalim idolima, koje nam Titmar rado predstavlja kao primerke izvanredne veštine.^[50] Jedan moj učenik proputovao je skoro Nemačku. Molio sam ga, da potraži u nekom muzeju kakve bilo ostatke slovenskoga kultusa. No on nije ništa našao.

Jezik. - Ako je nestalo nemih spomenika, likoreza, ostalo je glasovnih. U jednom vrlo interesantnom delu Miklošić je proučio hrišćansku terminologiju slovenskih naroda.^[51] Ova je terminologija i sama naslednica jedne neznabožačke terminologije, koja se može upotrebiti. Sastoji se iz dvojakih elemenata; jedni su čisto slovenski, a drugi su pozajmljeni iz stranih jezika. Nemajući nameru da navodimo sav slovenski rečnik, mi ćemo ovde označiti samo ponešto.

Da počnemo imenom božanstva. Reč, koja hoće da označi boga, i danas je još u svim slovenskim jezicima ista - bog. Nju nije donelo hrišćanstvo. Nalazimo je među imenima neznabožačkih božanstava, koja su navedena u ruskoj Nestorovoj hronici: Stribog, Dažbog; u Helmolda: Crnobog (Zcernoboh, id est deum nigrum).^[52]

Smatra se, da je ova reč istovetna sa sanskritskom bhaga. To je jedan epitel bogu, i osobeno ime jednoga božanstva iz Vede (staropersijski baga, starobaktrijski bagha, - bog). Bagha na sanskritskom znači: blagostanje, sreća. Teško je odrediti, da li slovensko značenje dolazi od ovog prvog ili drugog značenja. Pored reči bog, i sviju ostalih, koje označavaju ideju božanstva, nalazimo: bogat, ubog, zbožje (žito, pšenica na maloruskom), zbožo (Zbožo, fortuna, pecus), sreća, dika na lužičko-srpskom; u češkom zbozi - imanje, trgovina. Neki pisci razdvajaju ova dva smisla, i hteli bi videti za njih po dva različita korena. Ova razlika nije potrebna, jer ideja o Bogu, sreći i dobru lako jedna drugu objašnjavaju.

Kao antitezu panslovenskoj reči bog nalazimo isto tako panslovensku reč bes (bјаs' - zao duh). Izgleda, da je ova reč starija i od hrišćanstva, koje je sasvim prosto prepisivalo reči διαβολος i δαιμον. Miklošić je vezuje za koren bi - udariti, tući. Možda je to ta reč, koja se nalazi u imenu onoga božanstva na ostrvu Rujnu i koje Knitlinga Saga zove Pisamar.

Druga reč čort (čёrt') nalazi se u ruskom, maloruskom, poljskom, češkom, lužičko-srpskom (i u litvanskom) i u slovenačkom, u glagolu čortiti (čertiti) - prezreti, proklinjati. Ova je reč apsolutno nepoznata staroslovenskom, srpskom i bugarskom jeziku. Do sada se nije znala njena etimologija. Ja ću je rado vezati za staro gornje-nemačko scrato (vidi dalje glavu o domaćim bogovima).

Obredna mesta. - Reč božnica (božnica) označuje u starim ruskim hronikama hrišćanska svetilišta. Radi označavanja hrišćanskih hramova, hrišćanski jezik stvorio je reči: cerkov', crkva ili kostel' koja odgovara svojoj - gornjo-nemačkoj chirichha (koja je i sama postala od grčkog κιρίακον^[53]) i latinskoj castellum.

Za neznabožačku periodu imamo jednu reč, koju navodi Herbord, istorik Otona Bamberškog. To je reč contina, kojom je on sam označio hramove na ostrvu Rujnu. Ova se reč dovoljno objašnjava slovenskim jezikom; staroslovenski k'šta (kontja), znaci kuća; kontina, isto kao i hram znaci božja kuća. Ova mi etimologija izgleda mnogo verovatnija od one koju predlaže nemački izdavač Herborda: poljski Konczyna. Konczyna znaci prosto kraj, svršetak i ničega značajnog nema sa pojmom jedne građevine.

Staroslovenska reč hram' prvobitno znači: verska kuća. Reč kapište kapište,^[54] koju navode mnogobrojni slovenski izvori znači prvobitno mesto gde se čuvaju idoli (kapi). Isto tako kymirište jeste mesto gde se nalaze idoli.

Za označavanje idola mi imamo u staroslovenskom pet raznih reči: kap, balvan, istukan, ili stukan, kumir i modla.

Kap znači idol, nalazi se još i kao kapište koja po smislu nastavka - ište^[55] znači idola ili hram za idole. Izgleda mi da ne bi bilo teško ovu reč približiti reči kip, koja još i danas postoji u slovenskom i srpskohrvatskom, i znači statua. Ova se reč nalazi i u mađarskom ker. - Po svoj prilici je turskog porekla: ker, keb na ujgurskom jeziku (ist. Turkestan) značila bi, prvobitno, idole prostačkih naroda susedni Slovena. Balavan je turska reč. Istukan je trpni pridev od glagola istukati, - vajariti. Kumir na prvi pogled meta slovenske fizionomije. Od nje je postalo kumirište, mesto gde se slave idoli. Ostala je samo u ruskom, a u druge slovenske jezike nije prešla. Miklošić veli, da se ovde nazire finsko poreklo (Etym. Worterb. sub. voce): kumarsaa - poštovati (Veske^[56] piše kumartaa i vezuje za mordvinsko komans). No učenom leksikografu ovo poreklo izgleda malo verovatno, nema veli, tako starih pozajmica iz finskoga. Modla, izgleda čisto slovenskoga porekla, i očevidno da ima neke veze sa glagolom modliti-moliti, koji se pod raznim oblicima upotrebljava danas u svim slovenskim jezicima. Modla u smislu idola nalazi se samo u češkom, gde znači hram, i u poljskome gde znači molitva. Nema je u ruskom, iako ovaj ima reč moliti sја.

Pojam o žrtvi izražen je u čisto slovenskim rečima obјаt' (obećana stvar), žreti (prinašati na žrtvu, žrtva. Izgleda (po Miklošiću, sub voce), da hoće da znači približno: hvaliti, uznositi. Prvobitno je i postojalo samo u staroslovenskome i ruskome. Zakol'' δφαγή-ono što zakolje (od korena kol-klati); treb (od korena tereb, iskati) treba ^[57] ono što bogovi ištu: I prijde (Vladimir'') k' Kievu, i tvorјаše trebu kumirom'.^[58]

Koren treb ulazi i u veliki broj geografskih imena. Treba znati, da mesta, koja nose to ime nisu mesta starih verskih obreda.^[59] Ovakvih mesta je vrlo mnogo u Poljskoj, Češkoj, u zemljama, u kojima su stanovali lapski Sloveni; vrlo su retka u Rusiji. Jednom prilikom naročito ću se vratiti na rasprostranjenost njihovog značenja. Molitva se kazuje glagolom modliti-moliti se, koji se nalazi u svim slovenskim jezicima, i dolazi od korena modla - idol. U svojoj studiji o hrišćanskoj mitologiji slovenskih jezika (§ 28) Miklošić ovu reč pripisuje sanskritskoj mrd "conterere", i nagađa, da taj povratni glagol, čiji je predmet u dativu, znači prvobitnu misao, pojam o skrušenju: moliti se Bogu - skrušiti se pred Bogom. No on je kasnije oporekao tu etimologiju. Jer je zaista teško odvojiti modliti od modla.

Hrišćanski pop u Slovena zove se zasebnom rečju sveštenik, svјаščenik''. Reč ova, postala od korena svet - svјаt' - jeste prevod grčke ιερεύς, latinskog sacerdos. Označuje onoga, koji se naročito bavi svetim stvarima. Pojam o svetaštvu je morao biti nepoznat neznabošcima: i za to je pitanje; da li taj koren svet nije prvobitno značio pojam sile, moći.^[60] Kod Rusa beše neznabožačka reč žrec', koja označava onoga, koji vrši verske obrede (vidi gore). Za ovu ideju nemamo reči kod ostalih slovenskih naroda.

Kod zapadnih Slovena: Čeha, Poljaka,^[61] Lužičkih Srba, nalazi se danas reč knez, ksiądz, što znači knez, i dolazi od gornjenemačkoga kuning. Ovo je izraz poštovanja, sličan reči monseigneur, koji se kod Francuza daje: narodnim kneževima, prinčevima i prelatima; ili je slična reči dom od dominus latinskog. Možda ona podseća na neznabožačko doba, kada je, bez sumnje, plemenski starešina bio i vršilac verskih obreda i prinašanja žrtve. Napominjemo da se ova reč naročito upotrebljava kod Čeha i Poljaka, tj. u tim dvema zemljama, gde nikakvi pisani izvori ne dokazuju, da je bilo neznabožačkih hramova i svešteničke kaste.^[62]

Pored sveštenika-žreca nalazimo i čarobnika, vrača: vl''hv'', ruski volšebnik''. Ovo se ime nalazi samo u staroslovenskom i ruskom jeziku. Vezuje se za stari koren vels (vels), vl''snati, - mucati, mrmljati. Vrač, čarobnik - volšebnik bio bi onaj, koji je mrmljao tajanstvene reči. Kod Poljaka i Čeha on se zove: čarodéjnik, czarodziej, onaj koji čini čari - čary. U češkom i zapadno slovenskom cara znači crta, brazda. Da to ne označava onoga, koji obeležava crte, znake, slova? U češkom se još nalazi: černoknižnik, u poljskom czarnoksiežnik, onaj koji se služi crnim knjigama. Ova je reč izvesno kasnija, mlađa od neznabožačkoga doba.

O idejama koje su Sloveni imali o onom drugom svetu, i pisani izvori i rečnik daju nam vrlo nejasnih podataka. Reč nav (nav) izgleda, da znači mesto, kuda mrtvaci idu posle svoga života. Mi ćemo o njoj raspravljati kad budemo govorili o idejama Slovena o besmrtnosti duše.^[63]

Reč raj primljena je u hrišćanskoj terminologiji gde u svim jezicima slovenskim znači raj. Očigledno je i ona za vreme neznabožačke periode odgovarala sličnoj ideji. Crkva hrišćanska ju je mogla dakle primiti bez ustezanja.

O pogrebnim obredima ostavili su nam stari tekstovi dve reči: strava i tryzna. Jednu potvrđuje Jornandes a drugu ruske analiste. I pored suprotnih mišljenja, (Vidi raspravu or. Krek, Einleitung, str. 435.) ja se ne ustežem videti u strava, koja se slavila po smrti Atilinoj, slovensku reč - daću.^[64]

Ruski hroničari beleže, da su trizne slavljene u čast mrtvih (Letopis' po ipatskomou spiskou, str. 30, 37, 44; po Lav. sp. str. 77, 81, 87, 116). Ja držim, da je trizna srodna stravi Jornandesovoj. I to je jedna vrsta daće. Čini mi se, da se karakter trizne dovoljno jasno objašnjava u poslanstvu ruske kneginje Olge (X v.) Drevljanima: "Evo me, dolazim k vama, spremite dosta medovine (med''i mnogou), pored grada, tamo gde ste pogubili moga muža; hoću da učinim triznu svome mužu" (daću mu podušje).

Pošto smo obeležili sve autentične ili verovatne izvore za slovensku mitologiju, vredi reći koju i o apokrifnim, lažnim izvorima, koji su sve do poslednjih godina kvarili sva ona dela, koja se odnose na našu studiju, navodeći na krupne greške i mnoge naučnike, kao: Grima, Hanuša, Lelevelja, Erbena, Iričeka, Palackog, Kotljarevskog. Na njihova dela ljudi se još pozivaju. S toga nije zgorega obavestiti čitaoce o netačnostima, koje oni nisu mogli izbeći.

Jedna od najdrskijih mistifikacija XVIII v. bila je fabrikacija tzv. prilvičkih idola i natpisa, koji ih krase. Potocki, Lelevelj, Kolar, dali su se zaneti tim grubim izmišljotinama. Ne ulazeći u pojedinosti ove dugačke mistifikacije, dovoljno je da uputim čitaoca na članak g. Jagića u Archiv f. slav. Phil. (t. v. p. 193 - 215, i II, p. 388.) Pored prilvičkih idola i takozvanih ruskih natpisa u Mikarzinu (Miikarzyn) može se staviti i laf iz katedrale u Bambergu, sam za se potpuno autentičan; ali je g. Šafarik vrlo pogrešno mislio, da na njemu otkrije ruski natpis, koji bi dao ime Crnog boga.^[65]

Isto tako treba označiti kao lažan i potpuno izmišljen portret Radgostov, koji krasi neka Helmoldova (L'beck, 1659.) i druga nemačka izdanja.^[66]

U XIX veku Češka je izdala čitavu seriju tekstova, koji se odnose na srednji vek, iz kojih su mitolozi dugo crpli materijal, kojega se danas ipak moramo odreći. Da napomenemo najpre pesmu poznatu pod imenom Ljubušin sud i Kraljodvorski rukopis^[67] (kralovedvor). Iz njih su pozajmljeni: opisi o nekim božanstvima: Bijes, Tras, Morana (Bies, Tras, Morana), o sudbini duše posle smrti, itd. Sasvim drukčije znamenit falsifikat jeste onaj o Mater verborum. Ona je polovinu veka trovala sva izdanja posvećena našoj studiji. Biblioteka praškoga muzeja sadrži jedan rukopis Mater verborum-a., vrstu latinskog rečnika, kompilaciju Salomona III, vladike iz Konstance. Ta je kompilacija, kako se čini, iz XIII veka. Uz nju ima i nemačkih i čeških objašnjenja. Izvestan broj ovih objašnjenja je autentičan. Sva ona koja govore o slovenskoj mitologiji fabrikovana su u XIX veku. Ja sam ih nedavno pobrojao u Revue d'histoire des religions (god. 1881, t. IV, str. 134. i 135.). Ovde ih navodim ponovo, radi čitaoca, da, upotrebljavajući ih ne padne u istu grešku, u koju su upali svi moji prethodnici.^[68] Pesme, takozvane Slovenske Vede, koje je objavio pokojni Verković; srpske pesme, koje je izdao pok. Milojević u Beogradu, oglašene su za neverne, čim su se pojavile.^[69] To je zaista šteta, jer ove fantastične zbirke su neobično proširivale horizont naših studija.

Glava druga
Vrhovni bog

Da li su stari Sloveni znali za jednog vrhovnog Boga, koji bi u njihovom Panteonu gospodario, kao Zevs u jelinskom a Jupiter u latinskom Panteonu? Prokop Cezareac opisuje u jednoj znatnoj glavi, posvećenoj ratovima protivu Gota, običaje Slovena, pa navodi nekoliko reči o njihovoj veri. Mi ćemo ih izvaditi odatle jednom za svagda, pošto ćemo se na njih vratiti više puta.

"Sloveni, veli on, veruju da postoji jedan Bog, koji proizvodi grom, i koji je jedini gospodar vasione; oni mu žrtvuju marvu i druge svakovrsne žrtve. Ne znaju za sudbinu, i ne dopuštaju, da ona igra ikakvu ulogu u ljudskim stvarima. Kad im usled bolesti ili rata zapreti opasnost od smrti, oni se zavetuju, ako se spasu, da će odmah prineti bogu žrtvu. I čim se spasu, oni to doista i čine, i veruju, da su tom ponudom bogu sebi život otkupili. Sem toga oni obožavaju reke, nimfe i druga božanstva, i za vreme žrtvovanja oni gataju".^[70]

Ovo se svedočanstvo tiče Slovena, suseda vizantijskoga carstva. Što se tiče severnih Slovena imamo u Helmolda skoro jedan takav isti stav (I, 83): "Između raznih bogova, kojima pripisuju vlast nad poljima, šumama, nad žalostima i veseljima, oni ne poriču: da jedan Bog zapoveda ozgo, s nebesa, svima ostalima. Taj svemoćni Bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju svoje zasebno zanimanje, i svoj posao, pa se i njemu pokoravaju. Oni proizlaze iz njegove krvi, i utoliko su važniji, ukoliko su bliži tome Bogu bogova." Na žalost, niti Helmold ni ikoji drugi spomenik ičim potvrđuju ovo što je ovde rečeno o genealogiji i srodstvu slovenskih bogova. Možda se hroničar ovde prosto i čisto podao uticaju uspomena iz klasične starodrevnosti. Između svih božanstava, koje mi znamo, samo se za dva, i to natežući, može izvući neka srodnička veza: Suarasici, ili što će biti Svarožić, sin Svarogov; Porenutius koji bi mogao biti kakav Porenovic - Perunović - sin Perunov; i to je sve.

Na jednom drugom mestu, izgleda, da bi Helmold hteo reći: da je taj Bog bogova - Svetovid, pokazujući ipak želju, da ga pomeša sa sv. Vidom (II, 12). "Svetovid, Bog zemalja rujanskih Slovena zadobio je prvenstvenu vlast nad svim slovenskim bogovima. Za naše vreme slahu mu još godišnje poklone - danak, i priznavahu ga za Boga bogova ne samo zemlje Vagrinaca, već i sve ostale slovenske oblasti (illum deum deorum esse profitentes)."

Ma kako se zvao taj vrhovni Bog, baltički Sloveni su ga zamišljali kao "prepunog slave i božanstva", ukoliko se to, istina, može suditi po svedočanstvu jednog biografa Otona Barnberškog. Ebo priča (II, 1) da je misionar sv. Bernard bio preduzeo, da u slovenskom gradu Julinu propoveda katoličku veru. On se tu javi bosonog, u vrlo bednom odelu. Urođenici ga zapitaše: šta hoće. On izjavi, da je sluga pravoga Boga, tvorca neba i zemlje, da je od njega samog poslat, da njih spase idolopokloničkih grehova. "Šta, rekoše mu oni, zar mi možemo verovati, da si ti vesnik pravoga, vrhovnoga Boga, koji je tako slavan i pun svakojakih bogatstava, kad si ti tako jadan i žalostan, da ni obuće na nogama nemaš?... Ti vređaš pravoga Boga!..." Oton Bamberški je vodio računa o toj lekciji, pa se pojavi među Slovenima u najveličanstvenijoj pratnji. Uostalom Ebov tekst nije jasan, i ono što Sloveni govore o vrhovnom Bogu, može se uopšte primeniti i na hrišćanskoga Boga.

Mir zaključen 945. god. između Slovena i Grka, o kome govori i Nestorova Hronika, sadrži ovakvu klauzulu: "da oni Rusi hrišćani koji povrede ovaj ugovor budu kažnjeni od svemoćnoga Boga, a oni koji nisu kršteni, da su lišeni svake pomoći Boga i Peruna".^[71] Ovaj bezimeni Bog koji se istakao i pre Peruna, jeste možda taj vrhovni Bog slovenskog Panteona, ali on nema zasebnog imena. Možda je baš i hrišćanski Bog unesen sasvim prosto u tekst ugovora navaljivanjem samih Grka, kojima Perun nije izgledao dovoljan jemac. Izgleda, da je Perun bio vrhovni Bog u Rusa. U jednom staroslovenskom prevodu legende o Aleksandru Velikom, koju navodi Afanasijev,^[72] reč Perun jeste prevod grčkog Zevsa. U srpskim narodnim pesmama, gde se nalaze jasni tragovi paganizma, češće se nalazi jedna zakletva u "višnjega Boga i svetog Jovana" Ovaj višnji Bog je očevidno hrišćanski Bog.

Češki jezik ima ime čoveka Svéboh, i imena mesta: svébohy. Erben a posle njega i Polivka su pretpostavljali, da se u tom obliku krije ime onoga prvobitnoga i vrhovnoga Boga: Sveboh - onaj, koji je Bog sam po sebi. Ovaj se oblik uostalom nalazi samo u Češkoj. U češkom i u slovačkom nalazi se oblik praboh, prabǔh. Predmetak (prefiks) pra odgovara latinskom per, nemačkome ur: Perdeus. Urgott, stari Bog, izvrstan Bog. Drugi slovenski^[73] jezici ne znaju za ove oblike, koje uostalom i ne potvrđuju nikakvi pisani spomenici. Češki jezik tako isto ima oblike: Přebǔh, u izrazu: Ach Bože, Přebože; oblik Rozbože (isti smisao) u unterjekciji Ach Bože, Rozbože. Predmetak roz znači isto što i prě. Drsko bi bilo zaključiti iz ovih današnjih izraza, da je takav oblik postojao i pre hrišćanske periode.^[74]

Uopšte slovenski tekstovi ne daju nam nikakvih dokaza, koji bi potvrdili reči Prokopa Cezarejca i Helmolda.

Glava treća
Dva vrhovna boga ruskih i baltičkih slovena
Perun i Svetovid

Dve sisteme: ruska i baltička. - Perun po staroslovenskim ruskim pisanim spomenicima; njegov kultus u Rusiji. - Božanstvo sličnih imena u drugim slovenskim zemljama: Parom, Proven, Porenutius. - Perun i Sv. Ilija. - Hrast - sveto drvo. - Svetovid Bog na Rujnu; njegov kultus. - Svetovid i Sveti Vid. - Tobožnji Svetovid u Galiciji. - Bogovi na svršetak - vid (-vit): Ruđevid, Žerovid (Gerovit) itd. - Neka objašnjenja.

Za slovensku mitologiju postoje dve različite sisteme izvora: ruska koju potvrđuju staroslovenski ruski izvori, i sistema polapskih Slovena (oko basena reke Labe) i baltičkih Slovena, koju potvrđuju latinski izvori germanskog porekla. Između njih dveju nema nikakve veze ni odnošaja. Šta više mogu se navesti neka božanstva, kao Pron, Porenucije, čija imena jedva da podsećaju na Peruna, i Svaroga Ruske hronike, koji može lako biti, - Bog bi znao po kakvoj vezi, - srodan sa Suarasici - Svarožićem germanskih pisaca, ruskog Volosa, za koga se misli, da se nalazi vrlo daleko od Baltika, a on je i na obalama Labe u češkome Veles-y.

Kad proučimo oba vrhovna Boga ovih dveju sistema: ruskoga Peruna i Svetovisda rujanskog, ispitaćemo posebice, ukoliko je to mogućno, i jednu i drugu ovu mitološku sistemu, rusku i baltičku, označiti sličnosti i njihove dodirne tačke, ako ih bude.

Perun

Perun je onaj među bogovima slovenskoga Panteona, o kome imamo najviše pisanih izvora. Njegov kultus potvrđuju nam neosporni tekstovi. Ime se njegovo ponavlja više puta ne samo u ruskoj Nestorovoj Hronici, već i u onom tako zanimljivom ugovoru, koji su Rusi zaključili sa vizantijskom carevinom 907. i 945. god.^[75] Rusi polažu zakletvu na prvom ugovoru preko svojih mačeva u ime Peruna, svoga boga, i Volosa, boga stada. Drugi je ugovor još izrazitiji: "Ako neki vladalac (knez) ili neko od naroda ruskog povredi ovo što je ovde napisano, da pogine od svoga oružja, da bude proklet od Boga i od Peruna kao verolomnik". Hroničar uz to dodaje: "Sutradan ujutru Igor saziva poslanike (grčke) i ode na brdo na kome bejaše Perun i tu položi zakletvu sa svim svojim glavarima, koji behu nekršteni: "a Rusi hrišćani položiše zakletvu i crkvi (kapela) sv. Ilije". Ja navlaš podvlačim ove reči; jer ćemo malo niže pokušati, da vidimo: kakav je odnošaj mogao postojati između neznabožačkog boga i biblijskog proroka.

Perun je još jednom prizvan kao najviše božanstvo u ugovoru, koji je Svetoslav zaključio 971. g. sa Grcima. "Ako ne uščuvamo i ne uspoštujemo ono što smo gore izjavili, neka smo prokleti od bogova u koje verujemo, od Peruna i Volosa, boga stada."

Po istoj hronici postavio je 980 god. knez Vladimir u Kijevu na jednom uzvišenju više idola, na prvom mestu idola Perunovog. On je bio načinjen od drveta, glava mu je bila od srebra, a brada od zlata. Oko njega su bila poređana ostala božanstva: Horz, Dažbog, Stribog, Simargl, i Mokoš, koje ćemo sve ispitati. I Perunu kao i svima prinašane su žrtve. Drugi jedan knez Dobrinja podiže jednog idola Perunu na obalama reke Volhove, pored Novgoroda.

God. 988. Vladimir se pokrsti; pa naredi da se poruše svi idoli; jedne sagore, a druge pobacaju u vatru: "On izda naredbu, da se Perun priveže konju za rep, i tako dole svuče do ispod Boričeva u potok; za tim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dokle su ga oni tako vukli potokom, nekršteni ljudi nad njim plakahu. Tada, pošto su ga tako dovukli do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir reče svojim slugama: 'Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne prođe vodopad, a tada ga ostavite'. Vetar ga donese do jedne obale, koja se od tada prozva Perunova obala, i koja i danas nosi to ime."

Na taj način još u početku XII v. jednim topografskim imenom behu sačuvana u okolini Kijeva sećanja na Peruna. Ovo je ime iščezlo vrlo rano iz ovih predela. Ali se nalazi ipak na drugim mestima. G. N. Barsov^[76] beleži jedno Perunovo u Volginom basenu, i jedno ime Perun blizu V. Novgoroda, na levoj obali Volhova, na mestu gde bejaše Perunova statua, koju razori vladika Aćim, kad Novgorod bi preobraćen u hrišćanstvo. Novgorodska hronika ovako nam priča tu epizodu:

"God. 6497 (989) pokrsti se Vladimir. Vladika Aćim dođe u Novgorod, i razori sve žrtvenike (trebišta), obori Peruna, i naredi da se baci u Volhovu; i vukoše ga po blatu tukući ga bičem i štapovima; jedan zao duh uđe u Peruna, i počne kukati: ' Oh mene nesrećnoga! Ja sam pao u nemilostive ruke'. I on pređe preko velikog mosta, baci svoju batinu na most, te se još i danas ludaci udaraju tom batinom, da učine zadovoljstvo zlim dusima. Zatim naredi, da ga (Peruna) niko ne primi, i jedan stanovnik sa Pidbe^[77] ode ujutru na obalu reke u času, kad Perun prispe do obale, odgurnu ga jednom pritkom: ,Dosta si dovde jeo i pio, mali moj Perune, produži i dalje ploviti'! I satanski predmet iščeze".^[78]

Ove iste pojedinosti ponavljaju se i u kompilaciji pod imenom: Kratki anali novgorodskih crkava, koje se nalazi u istoj zbirci u kojoj i hronika. Vrlo je zanimljivo i svedočanstvo onoga popoljačenoga Talijana Gvanjinija, koji god. 1578. objavi delo pod imenom: Sarmatiae Europae descriptio. "Na ovom mestu, veli Gvanjini, uzdizaše se nekada Perunov idol, baš onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po imenu ovoga idola. On - idol, bio je obožavan od Novgorođana. Predstavljao je čoveka kako u ruci drži ognjeni kamen; sličan je gromu, jer reč 'perun' kod Rusa i Poljaka znači grom. U počast svoga idola goraše i noću i danju vatra naložena od hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti, odmah bili osuđeni na smrt."

Ove tako određene pojedinosti nose vrlo ozbiljan karakter istinitosti; no pitanje je samo: odakle ih je Gvanjini mogao uzeti?...

Ovim čisto istorijskim podacima mogu se dodati i drugi. Na ime Perun nailazi se u vrlo mnogo pisanih spomenika XIV i XV veka, koji se odnose na veru starih Rusa.^[79] Navešću samo najglavnije. Jedna galicijska karta iz godine 1302. spominje kao znak obeležavanja nekog imanja jedan hrast pod imenom Perunov dub.^[80]U jednom stavu romana o Aleksandru Velikom ime Zevs prevedeno je sa Perun.^[81] U jednom apokrifnom spomeniku, Dijalogu tri sveca, čita se: "ima dva anđela gromovnika, jelinski Perun i jevrejski Horz." Na taj način postojanje Peruna kao boga gromovnika u Rusiji utvrđeno je čitavom serijom neospornih pisanih spomenika. Da li je on onaj vrhovni Bog o kome govori Prokop Cezareac (θεςν ένα άπά ντων κύριον)? To se ne može potvrditi; no on je izvesno onaj gromovnik vizantijskoga istorika. (τής αςτράπής δημιουργςν).^[82]

Kod južnih Slovena, Srba i Bugara, Perunovo ime ne spominju nikakvi istorijski spomenici. Ali se nalazi u jednoj narodnoj pesmi, koju je Rokovski zabeležio.^[83] No ovaj je tekst vrlo sumnjiv, reč perun i smislu groma (vidi dalje) ne postoji ni u srpskom ni u bugarskom. Stoga je čovek prinuđen obratiti se na nekoliko geografskih, botaničkih ili drugih imena. Tako je ime perenuga ili perunika zajednička reč i u Bugara, Srba i Hrvata, i znači iris germanica. Neki su primećivali, da ta reč dolazi možda od reči veronica, pa je narodnom etimologijom iskvarena. Ali veronica nema. ničega zajedničkoga sa iris germanica. S druge strane se skreće pažnja da se kod Srba ta biljka zove i bogiša, i da leči izvesne bolesti (bogiša - božja biljka). Navodi se u Bugarskoj jedna planina Perin, pa bi se htelo, da je to Perunova planina. Ovu istovetnost dopuštaju i veliki auktoriteti: Miklošić i Krek. K. Iriček ^[84] sa mnogo više verovatnosti pripisuje ovu reč elbasanskoj perdon što će reći: zalazak (sunca).

Isto tako pokušava se utvrditi, da i kod Slovenaca postoji ime Perun, kao ime čoveka. Krek, koji je i sam Slovenac, navodi jedno selo Perun (Perunja ves), jedan vrh brega Perun; jedna šuma Perun nalazi se u okolini Poljica, u Hrvatskoj. No trebalo bi znati, od kada postoje ova imena. Možda su i skorašnja. Jer ime Perun, ako i postoji kao takvo, zar ne može biti sasvim prosto jedan nadimak? - Pođemo li malo severno, naći ćemo u slovenačkim narodnim pesmama (koje je sakupio Kolar), jedno ime Parom koje baca gromove:

(Ražljućen Bog Parom iza oblaka, vide to, i najedanput baci grom, i ona bi odmah skamenjena).^[85]

ILI OVA:

(U ono vreme, u vreme starih bogova, u vreme boga Paroma.)

Ovo su klasični navodi. Do sada ih niko nije osporio. Pa ipak ja bih želeo videti ih potvrđene i drugim svedočanstvima, osim Kolarevog.^[86]

Voleo bih znati i iz kojeg su vremena; Kolar je imao strahovitu uobrazilju, a vrlo malo kritičnog duha. Po češkom Kott-ovom rečniku (sub voce - Perun) nalaze se i u slovačkim zemljama oblici Param i Baram, glagoli peruntati - udarati gromom, i jedan pridev perunsky, koji se odnosi na grom. U Češkoj ne postoji ime Perun u starim autentičnim pisanim spomenicima. Njega navode kao ime lica (Krek, str. 389.). Ali to je možda kao i u slovenačkom jedan prost nadimak. Imena izvršioca radnje na nastavak un nisu retka u češkom jeziku: běhoun, trkač, krĭkloun, vikač itd.

Kod baltičkih i polapskih Slovena četvrtak se zvaše perendan.^[87] Ova reč izgleda skovana od nemačke Donnerstag. No da li peren znači grom ili boga groma? Da li i Helmoldovom Proven-y, treba videti Peruna?^[88] "Mi odosmo u onostranu Slaviju, i uđosmo u jednu šumu. Tu između vrlo starih drveta videsmo hrastove posvećene Provenu, bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja vrata. U svima selima ove zemlje ima mnoštvo kućnih bogova (penates) i idola; ali ovo je mesto glavno svetilište za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, sveštenici, svi tu dolaze radi suđenja sporova. Pristup u svetilište dopušten je samo sveštenicima i onima koji hoće da prinesu žrtvu, ili onima kojima preti opasnost od smrti, a nije im otkazano pravo azila. Jer Sloveni toliko poštuju ove svoje svetinje, da ne dopuštaju, da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihovog hrama."

U Helmolda se uostalom nalazi još jedan bog Prove:^[89] "Deus Altenburgensis terrae" - osobito poštovan u Star-gradu. Ovaj bog nema kipova ("quibus nullae sunt effigies expressae"). Ova imena: Prove i Proven možda su identična sa Perun. Helmold zna ne samo za ime idola, već i za ime sveštenika - žreca, koji ga je služio.^[90]

Bog Porenucije (Porenutius), po svedodžbi Saksa Gramatika, poštovan je u Arkoni, na ostrvu Rujnu.^[91]Ovo bi ime moglo predstavljati ime Porenović, Porenov (Perunov?) sin. Nemamo tako ozbiljnih primera o srodstvu slovenskih bogova. U svakom slučaju, opis ovoga baltičkoga božanstva ne priliči tako onome opisu koji nam daje Ruska Hronika o Perunovom idolu. Idol u Arkoni imađaše četiri lica, a peto lice na grudima; leva ruka dohvata čelo ovog lica, a desna bradu. Ni malo se ne može zamisliti jedan bog groma u tako meditativnom položaju.^[92]

U Poljskoj takođe ima izvestan broj mesta, koja se i danas zovu Peruny, Piorunow, To su, vrlo lako, mesta na koja je nekad pao grom, pa od njega čak izvedene i neke reči. Zna se za neko kamenje pod imenom piorunek:^[93] Jedna priča iz Galicije okruga Tarnobrzeg, kod Lasovakis-ćana dokazuje, kako izgleda, da u ovim predelima još žive uspomene na Piorun-a ili Peruna neznabožačkog.^[94] Evo te priče u prevodu: "Neki gospodar običavaše ići nedeljom u lov. Jedne nedelje ode on tako u lov, i kad bi vreme službe božije, on ne bejaše ništa ubio. Najedanput jedan crni oblak otvori nebo, i u daljini se ču grom. Gospodar pogleda i spazi u reci jednu veliku i grubu crnu ticu, gde stoji na jednom kamenu. ' Nisam ništa ubio, reče u sebi. Bar ovu ticu da ubijem '. - U isti mah seti se, da u svojoj lovačkoj torbi nosi jedan blagosloven metak već sedam godina. Napuni njime svoju pušku, nanišani, i tica pade. Gospodar je dohvati, pogleda je, jer nikad nije video tako gadne tice.

Šteta, reče on, što sam izgubio jedan metak za ovakvu tičurinu '. No on ču iza sebe glas, koji mu reče: ' Ne žali ni malo, što si to uradio; evo već sedam godina kako gonim tu ticu, i nikako da je uhvatim. Dok si ti nju nišanio, ja sam tebe nišanio; i da ti nju nisi ubio, ubio bih bio ja tebe '. Gospodar se poplaši, pogleda i vide pred sobom jednoga čoveka kao džina, velikog kao drvo, naoružanog dugom puškom, kao drvenim stablom. To beše Pieron, koji uvek lovi ove gadne tičurine. One se zovu brzoletice, jer vrlo brzo lete. Pijeron dohvati gospodara za ruku i dugo je s njim razgovarao; jedan drugome su gledali puške, i Perun reče gospodaru, da više nikad nedeljom ne lovi , pa onda odlete kao vetar."

Ovde smo prikupili sve pisane izvore, u kojima se javlja ime Perun ili pod svojim originalnim oblikom, ili više-manje izmenjen. To je bog groma i bure. Mi navlaš obilazimo one predlagane veze sa litvanskim ili sanskritskim jezikom.^[95] I ne pribegavajući sumnjivim sličnostima, ime Peruna dovoljno se objašnjava slovenskim elementima. Oun'', - un'' jeste nastavak koji označava izvršioca radnje. Nalazi se i u staroslovenskom jeziku: bĕgoun'' - begunac, vi''dun'' - mađioničar. Još i danas se vrlo dobro upotrebljava u ruskom: opekun' - zaštitnik, govorun' - brbljivko; igrun' - igrač itd. Mi i s druge strane znamo iz ruskog, poljskog i slovačkog da perun, piorun, paron znači grom. Drugi slovenski jezici upotrebljavaju za označenje te reči isključivo koren grem ili grom. Šta znači koren per? On pokazuje jednu napornu misao, jedan silan udarac.^[95] Per'' pa staroslovenskom jeziku znači udaram.^[96] Perim je dakle onaj koji udara, tuče. To je epitet koji zaista i dolikuje bogu groma.

U onom svom ovde često pomenutom stavu, Prokop Cezareac možda misli na Peruna. "Oni poznaju jednog jedinog Boga, proizvođača groma, i žrtvuju mu marvu i druge razne žrtve." (De belle gothico, III, 14.)

Onu ulogu, koju Perun igra u Panteonu neznabožačkih Slovena, igra i prorok Ilija u folkloristici hrišćanskih Slovena, a osobito onih koji su ostali najverniji prvobitnim tradicijama: kod Rusa, Srba i Bugara. Videli smo napred, u onom ugovoru zaključenom između Rusa i Grka, kako nekršteni Rusi polažu svoju zakletvu pred Perunom, a kršteni pred sv. Ilijom. Da li je to čista slučajnost, što se biblijski prorok ovde stavlja prema bogu groma?

U Bibliji se sv. Ilija javlja kao gospodar svih prirodnih elemenata. Voda i vatra mu se pokoravaju. On javlja kralju Ahabu, da za sedam godina neće biti ni rose ni kiše, dokle god on ne kaže. On spušta s neba vatru, koja sažiže žrtvu. On najavljuje i vraća kišu osušenoj zemlji. On stoji pred Večnošću. "I evo, Večnost prolazi, i veliki besan vetar, koji lomi planine, krši stenje, iđaše ispred Večnosti. No Večnost ne beše u tom vetru. Posle vetra ču se trus, ali Večnost ne beše u trusu. Za trusom dođe vatra, i Večnosti ni u njoj nema. Posle vatre začu se jedan tanak i prijatan zvuk."^[97]

Sv. Ilija ne umire prirodnom smrću, već je čudnovatim načinom odnesen na nebo... "I kako oni iđahu dalje putem, i idući govorahu: Evo jednih vatrenih kola i vatrenih konja; i oni ih razdvojiše jedne od drugih. I Ilija se uspe na nebesa pomoću jednog vihora. A Jelisije (njegov učenik) gledajući ga, vikaše: 'oče, moj, oče moj!' i više ga ne vide".^[98]

Očevidno su ove priče morale očarati mašte, koje su već bile obuzete mitosom o božanstvu, koje u atmosferi upravlja velikim prirodnim događajima: gromom i munjama. Jedan naučar grčki g. Politis, u svojoj studiji o suncu ((’Ηλιος) u narodnim grčkim predanjima, starao se, da izjednači sv. Iliju sa Heliosom. Isto je zbliženje bio učinio još i Volter u svome Dictionnaire philosophique. Vrlo je mogućno, da je istovetnost ovih dveju reči uticala na maštu Grka, koji su bili verski učitelji Rusa. Kultus sv. Iliji u grčkim zemljama razvio se na jedan sasvim osobeni način. Više crkvica ili manastira carigradskih behu stavljeni pod njegovu zaštitu; najviše su mu posvećivali crkve na visovima.^[99] Trinaestog dana avguskih kalenda slavljahu Grci pozorišne igre radi uspomene na voznesenje sv. Ilije na nebo.^[100]

Među licima Staroga Zaveta, Ilija bejaše očevidno jedan od onih, koji su najživlje obuzeli maštu ruskih novopokrštenjaka, Slovena i Varjaga. On ih je podsećao u isti mah i na slovenskog Peruna u skandinavskoga Tora, koga na kolima vuku dva upregnuta jarca, te sipa varnice iz oblaka, i pronosi jeku groma. Od svih hrišćanskih svetaca sv. Ilija je prvi koga je Rusija priznala. On je jedan od onih, čiji je kultus i do danas ostao najpostojaniji i najpopularniji. Ruski seljak još i danas čuje ona kola, koja su odnela na nebo biblijskoga proroka. Sv. Iliju prizivaju i protivu rana zadanih vatrenim oružjem, tj. oružjem koje grmi, puca. Prizivaju ga, da baca gromove, munje i koplja protivu božjih neprijatelja. Od njega zavisi: rosa, kiša, tuč, suša. Služba na njegov dan kaže, da on može dati ili zadržati kišu, u vreme suše čita se ovakva molitva: "sv. Ilija svojom rečju zadržava kišu, i svojom rečju je pušta. Molimo ti se, o Gospode, usliši njegovu molitvu i pošalji nam kišu s neba na zemlju." Njegov se dan slavi 20. jula, tj. u vreme najvećih bura i najvećih suša.

Novgorod imađaše u srednjem veku dve crkve, jednu Ilije kišnoga, a drugu Ilije sušnoga. I u jednoj i u drugoj nosaše se litija, prema potrebi zemljoradnika.

Ruski seljak očekuje da vidi 20. ili buru ili kišu. Suho vreme toga dana predskazuje mnogobrojne požare. Kad se svetac vozi u svojim vatrenim kolima, on štedi polja milostivih ljudi, a pali i pustoši zemlju tvrdica i grabljivaca. U kurskoj i voroneškoj guberniji ostavlja se na svršetku žetve po jedna pregrš vezanog klasja, u čast proroka Ilije.^[100] To se zove vezati bradu sv. Ilije.^[101]

Da li bi to mogla biti neka nejasna uspomena na Perunovu zlatnu bradu?

U nekim oblastima još se praznuju prava prinašanja žrtve. U guberniji Kaluga zakolju jednog brava, ispeku, pa meso pojedu, a sakupljeni novac daju crkvi. Na drugim mestima zakolju vola, ili tele, pa se skupe na gozbu, i pojedu ga; ili još više: zakolju nekoliko jaganjaca, pa nose meso popovima, da ga blagoslove.^[102]

Po jednoj legendi iz Bukovine, Bog vide sutradan po stvaranju sveta, da je raj prepunjen zlim dusima, koje satana bejaše stvorio. On naredi sv. Iliji, da pokrene munje i gromove. Ilija pusti toliko gromova i toliko vode, da svi zli dusi na vrat na nos popadaše na zemlju. Po jednoj drugoj priči iz iste oblasti, Bog, pošto je stvorio svet, stvori takođe grom i munje, pa ih poveri đavolu. Ali on ih je tako rđavo upotrebljavao, da Bog naredi Iliji, da od njega oduzme i vrati na nebo.

I kod južnih Slovena uloga sv. Ilije nije manje znatna. On uživa kod njih epitet gromovnika,^[103] i zauzima vrlo veliko mesto u narodnoj epopeji. Narodne pesme pripovedaju nam, kako svet bi podeljen između sv. Jovana, sv. Petra i sv. Ilije. Ilija dobije u svoj deo oblake i grom. On kažnjava rđave ljude zatvarajući nebeske izvore "tako da su i sama sitna deca prinuđena lizati suh pesak".^[104]

Ilijin dan je u Bugarskoj prazničan dan, zvanična svetkovina. U nekim srezovima toga dana čine se neki obredi vrlo slični onima, koje smo napred spomenuli u Rusiji, i koji imaju nekog osobitog neznabožačkog traga.^[105]

Čeh g. Voraček, baveći se god. 1886. u Bugarskoj, prisustvovao je jednom praznovanju sv. Ilije u Javorovu na 20 km od Filipopolja.^[106] Evo kratkog sadržaja njegovog opisa.

Seljaci počinju svetkovinu klanjem jedne junice na bregu obraslom hrastovima. Klanje ovog govečeta ima pravi verski karakter. Izvršilac žrtve skine kapu, prekrsti se, tako isto učine i svi prisutni; onda pristupa klanju, govoreći: "neka nam sv. Ilija bude u pomoći". Kad je goveče zaklano, onda iseku meso, pristave ga u lonac, da se kuva. Ovoj radnji prisustvuju samo ljudi. Kad se meso skuva, onda dođu i žene i deca. I oni se prekrste, govoreći: "Neka nam sveti Ilija bude u pomoći." Zatim pop i crkvenjak priđu s kadionicom, kropionicom i voštanim svećama. Pop osveti vodu.

Žene su donele sudove; neke su donele i hleba, rakije i vina. Svaka dobija jednu malu porciju čorbe i malo mesa. Na taj se način napravi jedan poljski ručak. Svečanost se završi tradicionalnim orom."

Po Voračeku ova se svečanost obavlja u najvećem delu predela oko Rodapa. U ovom predelu navodi on još mnoge ruševine crkava posvećenih sv. Iliji.

U srpskim i hrvatskim narodnim pesmama sv. Ilija se zove još nebeski kočijaš. On po zapovesti božjoj tuče gromom zle duhove. Pored toga igra još i ovu ulogu: jede mesec, i bi ga sveg pojeo, da Bog ne naknađuje odmah ono što on pojede.^[107] Slovenci zamišljaju sebi vetrove kao zavađenu braću, koja provode vreme svađajući se. Sv. Ilija pušta na njih kišu, da ih umiri.^[108]

Na taj način sv. Ilija se javlja i kod Rusa, Srba, Bugara i Slovenaca kao svetac groma, veliki gospodar kiše, vetrova i bura. Nije drsko pretpostaviti, da je njegov kultus zamenio obrede slovenskog Zevsa, Peruna, čije su postojanje dokazali tako jasno stari ruski pisani spomenici.

Hrast je bio drvo posvećeno Perunu kao i Zevsu.

Napred smo spomenuli onaj galicijski spomenik, koji označava jedan Perunov hrast kao poljsku belegu; a tako isto i Helmoldove reči o onom drugom hrastu, koji figuriraše u hramu boga Provena. U Životu vladike Otona Bamberškog od Herborda^[109] spominje se takođe jedan veliki hrast, koji bejaše nedaleko od Štetina; blizu njega izviraše jedan izvor. Narod ga poštovaše, kao da u njemu stanuje bog. Konst. Porfirogenit je spomenuo kod Slovena u Rusiji^[110] još jedan hrast. On pripoveda jedno putovanje Rusa po Dnjestru. "Kad dođoše, veli, na ostrvo sv. Đorđa, prinesoše tu svoju žrtvu, jer se tu nalazi jedan vrlo veliki hrast; i oni prinose na žrtvu žive tice. Pobodu strele oko drveta i na njih, po svom običaju, pomeću komade hleba, mesa i svega onoga što imaju. Onda vuku kocku da li treba zaklati tice i pojesti ih, ili ih ostaviti žive.^[111]

Češki hroničar Kozma, koji brižljivo izbegava svaki malo tačniji detalj o neznabožačkom kultusu, govori samo o kultusu gajevv i drvetv (lucos et arbores) ne beležeći naročito hrast. Jedan drugi češki spomenik, omilijar praškog vladike, isto tako spominje kultus gajeva i drveta, ali ne spominje hrast.^[112] Pozitivno se ovo drvo spominje u Hajekovoj hronici (XVI vek). Hajek zaslužuje malo poverenja u svemu što se odnosi na čistu istoriju. No on je možda bio bolje informisan o narodnim verovanjima. On priča (iz god. 991) da na bregu Petrinu (Lorenzberg) koji gospodari u Pragu levom obalom Vltave, Česi, za vreme zime, lože vatru pored jednog velikog hrasta; i pored vatre javljaju se neki fantastični oblaci. Kod Srba se jedna vrsta hrasta zove grm. Ova vas reč goni, da je sravnite sa korenom grm - od grmeti. Ali gr'm'' i staroslovenskom ima mnogo opštiji smisao; on znači skup, kita drveta^[113] i nema ničega zajedničkoga sa idejom o grmu. Pa je ipak mogućno, da je ovde narodna etimologija uspostavila neku bliskost, koja nije postojala u prvobitno doba.

Svetovid - (Svantovit)

Ako je Perun bio veliki bog kijevske i novgorodske Rusije, Svetovid je bio veliki bog Slovena na ostrvu Rujnu. To nam svedoči Helmold u gl. 52. svoje hronike: "među mnogobrojnim slovenskim bogovima gospodari Svetovid (Zvantevith), bog zemlje Rujana. To je onaj Bog, čija su proricanja najizvesnija. Drugi bogovi su pored njega tek polubogovi. Da bi mu i naročitu poštu ukazali, prinose mu, po običaju, na žrtvu svake godine po jednog hrišćanina, koga određuju kockom. Sem toga slahu mu svake godine iz sviju slovenskih krajeva razne darove za žrtvu. Naročito obožavaju i poštuju hram ovoga boga; ne dopuštaju da se u nj olako kunu, niti da se pristup u nj umrlja ma čim i u samom ratu.^[114] Sa sviju strana oblasti dolaze tu Sloveni, da im se proriče, i šalju štogod za žrtvu. Trgovci koji dolaze u ovu zemlju, ne mogu ni prodati ni kupiti što, ako nisu prineli na žrtvu štogod skupocenije od svoje robe. Tek posle ove žrtve, oni mogu obaviti svoju trgovinu".

Na drugom mestu^[115] Helmold priča kako je 1168. danski kralj Valdemar napao s velikom vojskom i znatnom flotom na ostrvo Rujan. Osvojio ostrvo, a stanovnici, da bi se otkupili, pristanu na sve što je tražio. On naredi, da mu se donese jedan vrlo stari idol Svetovida, koga su obožavali svi Sloveni; pa zapovedi, da mu se oko vrata veže konopac, da se iseče na komade, i da se baci u vatru. On razori i njegov hram, uništi mu kultus, i opljačka sve njegovo blago... Malo dalje, Helmold, koji, kao što ćemo malo posle videti, identifikuje Svetovida sa Svetim Vidom ili Gijem (Guy), uznosi još važnost Svetovidovog kultusa: "On je bio prvi među svim slovenskim bogovima, onaj koji je davao najslavnije pobede, koji je proricao najizvesnija proricanja. Tako su viđali još u naše vreme ne samo Vagrince, već i sve slovenske oblasti, kako svake godine šalju darove na Rujan, izvikujući Svetovida bogom nad bogovima. Kod njih je kralj prema svešteniku u malom poštovanju. Jer sveštenik tumači proricanja, čita sudbinu. On zavisi od sudbinv, a kralj i narod zavise do njega.^[116] Katkada oni prinašahu na žrtvu i po kojeg hrišćanina, i tvrđahu, da se bogovima naročito dopadala hrišćanska krv. - Jedan deo zlata i srebra otetog od neprijatelja sipaše se u Svetovidovu riznicu" (I, 38).

Kultus Svetovidov spominje još i Saks Gramatik:

"Beše kod Slovena u Arkoni na Rujnu jedan idol koji su obožavali naročito urođenici i narod iz okoline, no lažno je prozvan imenom sveti Vid."^[117] Još dalje on opisuje hram u Arkoni: "u sred grada bejaše jedno mesto, na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po veličanstvenosti njegovog kultusa, nego i po idolu, koji u sebi skrivaše. Spoljašnost ovoga hrama bila je ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom (accurato celamine) koji predstavlja razne predmete".^[118] "U nj se ulazi samo kroz jedna vrata. Oko samog hrama bejaše dvostruka ograda: spoljna je ograda bila pokrivena crvenim krovom, unutrašnja je sastavljena iz zastora, koji drže četiri koca, a sa spoljnom ogradom se dodirivaše samo krovom. U zgradi bejaše grdan idol, mnogo veći nego u prirodi; imađaše četiri vrata i četiri glave,^[119] dve spreda, a dve s leđa; i spreda i pozadi jedna izgleda da gleda na desnu, a druga na levu stranu. Brada je obrijana, kosa ošišana, kao što nose Rujani; u desnoj ruci držaše jedan rog spravljen od raznih metala; svake godine ga sveštenik puni vinom (mero);^[120] i po stanju ovoga pića, on predskazivaše žetvu te godine. Leva ruka drži jedan luk spušten niz telo. Jedna mantija pokriva idolovo telo i spušta se do nogu. Idol bejaše sagrađen od raznih drveta i tako vešto spojenih, da se sastavak mogaše primetiti tek posle najpažljivijeg ispitivanja. Noge se opirahu o zemlju, ali se ne vidi, kako je za nju bio utvrđen".

"Pored idola vidi se: jedna uzda, sedlo i drugi razni znaci božanstva. Naročito se divljahu jednom kolosalnom maču, čija kanija i balčak behu od srebra i vrlo značajno izrezani.

"Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola. Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, pa prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uđe u svetilište. Dan pre te svečanosti, on je brižljivo očistio metlom sav hram, gde on takođe jedini ima pravo ući, pazeći dobro da ne diše dok je tu. Kad mu treba da udiše vazduh, istrči na vrata, da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednog čovečijeg daha.^[121]

"Sutradan, kad se skupi svet pred vratima, pop (žrec) uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tečnost u sudu smanjila od ranije obeleženog znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromaštvo u proizvodima u idućoj godini; u protivnom slučaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li će biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda. Zatim to piće od prošle godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim pićem. Odavši kipu poštovanje, čineći, da mu nudi da pije, počne onda od njega svečanim prizivanjem tražiti svakojaka dobra za sebe i za otadžbinu, bogatstvo i slavu za građane. Onda odjednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku.

"Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas čovečiji visok kolač, posut medom; sveštenik zađe iza kolača, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi želju: da ga dogodine ne vide. Ova želja znači: ne da popova ili narodna sreća dogodine bude bolja, već da je dogodišnja žetva obilnija.^[122] Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobožnosti i u prinašanju žrtava, a zato mu obećava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru.

"Ostatak dana posvećen je gozbi; jedu meso životinja na žrtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. No na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost (prejesti se i napiti se), znači učiniti akt pobožnosti. Svi ljudi i žene daju svake godine za kultus bogu po jedan novčić. Popu dodeljuju trećinu plena kao da je on doprineo pobedi. Za svoju službu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve što se oružjem ili krađom zadobije, poverava se čuvanju sveštenikovom. On pravi zastave i ukrase (metalne). Pljačku čuvahu u sanducima, u kojima bejaše dosta srebra i upotrebljive materije. Tu su se gomilali i svi državni i privatni pokloni, koje su kupili revnosni prosioci.

Ovaj kip, koji dobijaše darove iz cele Slavije, dobijaše ih isto tako i od pograničnih kraljeva. I ti pokloni behu katkada pravo oskvrnjenje vere. Tako danski kralj Sveno, da bi ga za se zadobio, priloži mu jedan skupocen sud, pretpostavljajući na taj način tuđu veru svojoj. No docnije, za to obesvećenje svoje vere, on bi kažnjen tragičnom smrću. Ovaj bog imađaše još hramova u mnogo mesta. Njih su opsluživali sveštenici nižeg reda. Za sebe on (kip-bog), imađaše svog konja bele boje. Bejaše greh iščupati mu iz grive ili repa i jednu dlaku. Samo ga je sveštenik hrama mogao pasti i opremati. Po pričanju Rujana, Svetovid (tako se zove ovaj idol) ratuje protivu neprijatelja jašući na ovome konju. Glavni razlog za ovo verovanje bejaše ovaj: Često ujutru konj bejaše sav kaljav i znojav, kao da je dugo jurio po polju. Isti konj služio je i za gatanje, na ovaj način^[123] kad je reč: da li treba ili ne treba preduzimati kakav rat, sveštenici nameste ispred hrama trostruki red kopalja. Zatim vežu dva koplja koso sa šiljcima dole. Sad kad hoće da krenu u rat, najpre obave svečane molitve, i sveštenik dovede konja, da pređe preko kopalja. Pođe li on sad pri preskakanju desnom nogom, onda je srećan znak za ishod rata; ako pođe levom nogom odmah se okanu polaska. Isto tako rade i sa pohodima na more i svima ostalim preduzećima.^[124]

Opisavši idole i sve pojedinosti o njegovom kultusu, Saks Gramatik priča, kako su ga Danci razorili^[125] "Kralj bejaše poslao Esberna i Svena, da ga (hram) razore. Morali su uzeti gvožđe, i čuvati se da kip pri padu ne prignjavi koga, jer bi tada neznabošci verovali da se njihov bog sveti... Idol pade... Hram bejaše ukrašen purpurnom materijom, koju je vlaga tako iskvarila, da su od nje sve komadi otpadali. Po zidovima hrama beše i životinjskih rogova. Najedanput spaziše jednoga zlog duha, kako uteče iz hrama i obliku jedne crne životinje.

Narediše stanovnicima, da idola uvežu konopcima, i da ga izvuku iz grada. Ali, usled kakvog verskog straha, oni zapovediše najamnicima stranim i zarobljenicima, da obore boga, misleći, da je bolje, da ova prezrena lica izlože njegovom gnevu. Verovali su da će Nj. Veličanstvo Bog, koga su tako dugo obožavali, ljuto kazniti sve one, koji se usude na nj dići ruke. Čuli su se najrazličniji žagori. Jedni žaljahu, što se njihov bog tako vređa, drugi ga ismejavahu. Najpoštenije, naravno, stiđahu se, što su se dali tako dugi niz godina zavaravati tako grubim kultusom. Idol bi odvučen u polje, gde ga je grdna gomila sveta ljubopitno posmatrala. Kad bi uveče, kuvari ga razlupaše, isekoše u komade, da njime lože vatru. Rujani su zatim morali predati i sve blago, koje Svetovidu beše posvećeno..."

I Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) daje nam skoro iste pojedinosti. Kralj naredi Soniju (Sonius), Ebojevom sinu, da uđe u arkonsku tvrđavu i grad, da razlupa idola Svanteviz-a, i da opljačka hram. Ovu zapovest izvrši vladika Sven i Sonije.^[126]

Helmold i Saks slažu se u označavanju Svetovida kao velikog boga na ostrvu Rujnu.^[127] Obojica se isto tako slažu i u objašnjenju toga imena imenom hrišćanskog sveca sv. Vida (Sanctus Vitus) ili sv. Gija: "U vreme cara Ludvika II, tj. oko polovine IX veka kaluđeri iz Korveja (Corvey)^[128] prodreše na Rujan, gde beše glavno ognjište zablude i sedište idolopoklonstva. Oni propovedaše slovo božje, i podigoše jedno svetilište u čast našeg Gospoda Isusa Hrista i sv. Vida, zaštitnika Korveja. No naskoro Rujani prognaše sveštenike, i vratiše se svojoj veri. Jer tog sv. Vida, koga mi ispovedamo kao mučenika, slugu Hristovoga, oni ga poštovahu kao boga, pretpostavljajući stvorenje tvorcu. I nema pod nebom varvara, koji bi gore mrzeli hrišćane i sveštenike kao ovi ljudi. Oni se ponose i slave samo imenom sv. Vida, kome su oni posvetili čak i hram i jednog idola, predmet jednog vrlo brižljivoga kultusa, i koga oni priznavahu kao prvoga između sviju svojih bogova. Ovde dolaze radi pitanja proroštva iz sviju slovenskih krajeva, pa tada i žrtve prinose. Stanovnici poštuju sveštenika (žreca) ne manje od kralja. Od vremena kada su se prvi put odrekli vere hrišćanske ovo praznoverje je ostalo kod Rujana sve do naših dana."^[129]

Po Helmoldu bi dakle ime Svetovid bilo prosto promena imena Sanctus Vitus: neznabožački bog zamenio bi bio dakle hrišćanskog sveca.

Helmold neće da traži i da nađe, kako je bilo starije ime toga tako popularnoga boga. U II knj. glavi XII priča ukratko, kako su Danci osvojili Rujane, razlupali idola Svetovidovog, porušili njegov hram, i opljačkali crkvu.

"Od sviju slovenskih plemena, koja su razdeljena po oblastima i kneževinama, pleme Rujani beše najupornije u svome mraku bezverja; ono u njemu ostade do naših dana.^[130] Jedan dosta nejasan glas priča, da je Ludvik, sin Karlov, nekada ponudio zemlju Rujana dobrosrećnom Vidu korvejskom, jer on bejaše osnovalac ovoga manastira. Propovednici koji dođoše iz ove obitelji, preobratiše, veli, rujanski narod u hrišćanstvo, i osnovaše tamo jednu oratoriju u čast mučenika Vida, čijem kultusu bi posvećena cela oblast. Uskoro zatim Rujani ostaviše svetlost istine, i padoše još u goru zabludu nego dotle što behu,^[131] jer ovog istog sv. Vida koga mi zovemo slugom božjim, oni počeše obožavati kao boga, napraviše mu i jedan veliki kip, te tako služahu pre stvorenju nego tvorcu. Ovo se praznoverje tako utvrdi, da Svetovid, bog zemlje Rujana, postade prvim bogom svih Slovena itd..."^[132] Saks Gramatik sa svoje strane tvrdi (str. 444) da najposećeniji hram u Arkoni nosaše bez prava ime sv. Vida. (Cf. str. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod sancti viti vocabulo censuerunt).

Na ovaj način, dakle, po Helmoldu i Saksu Gramatiku, Rujani su obožavali boga Svetovida, zato što su u njegovu korist okrenuli ime sv. Vida, koje su ime uneli u njih korvejski kaluđeri. Adam Bremenski, od koga je Helmold pozajmio sve glavnije podatke o ostrvu Rujnu (I, 2) ne spominje ništa o pridobijanju ostrva od strane korvejskih kaluđera u IX veku, o unošenju kultusa sv. Vida, i o njegovom preobraćanju u neznabožačkoga boga. Po Velkelu (Voelkel)^[133] obe ove priče bile bi izmišljene u XII veku, i ako se Helmold poziva na veterum antiqua relatio. Jer korvejskih kaluđeri su i mnogo štošta drugog malo opravdanoga izmišljali i tražili da im lakoverni svet veruje.

Ima razloga, mislim, izvrnuti domišljanja Helmoldova i Saksova. Nisu to neznabošci, koji su, preobraćeni u kultus sv. Vida, preokrenuli ovoga sveca u neznabožačko božanstvo; već naprotiv, kaluđeri su, našavši već gotov kultus Svetovidov, pokušali zameniti ga svecem, čije ime beše istovetno. Oni su zaista imali u svojim rukama sv. Vida, čiji ostaci behu izneseni iz francuske pikardijske Korbije u germansku Novu Korbiju (Nova Corbeia germanica). Ove pobožne laži i lukavstva, ova zbrka imena vrlo su česta u srednjem veku.^[134] One objašnjavaju zamenu kultusa Svetovidovog kultusom sv. Vida.

Mržnja baltičkih Slovena prema hrišćanstvu bila je duboka. Nju su održavali zainteresovani sveštenici, želeći time očuvati svoj uticaj. Je li mogućno, da veliki narodni bog dobije ime jednog hrišćanskog sveca? Po samom Helmoldovom svedočanstvu, koje smo napred naveli, prinošeni su Svetovidu na žrtvu katkada i po koji hrišćani, i sveštenik tvrđaše, da nikakva druga žrtva ne beše njegovom bogu prijatnija.^[135] Sloveni su voleli ismejavati hrišćanske stvari. Titmar navodi jednu zanimljivu anegdotu (Chronicon II, 37. uz god. 97.). Nemački sveštenik Bozo, da bi što lakše poučio one Slovene, koje beše preobratio, ili za koje mišljaše, da su preobraćeni u hrišćanstvo, beše ispisao slovenske molitve, i naredio Slovenima da ih pevaju, pošto je objasnio sadržinu. Ovi obešenjaci tada iz podsmeha parodirahu ove reči, govoreći: ukri volsa, tj na latinskom: eleri stat in frutectum - jfva (drvo) je u žbunu, - umesto da ponove sa sveštenikom κύριε έλείσον. I oni govorahu, da tako Bozo govori. On je dabome drukčije govorio".

Rujanski Sloveni su mogli tako isto parodirati i ime Sanctus Vitus praveći od njega ime Svetovid, ali nije ni malo verovatno, da su oni to ime definitivno usvojili kao ime svog narodnog boga, još manje verovatno, da su oni to ime Vid davali i drugim bogovima. Njihov religiozni fanatizam isključuje potpuno ovu hipotezu. Uostalom mi nalazimo kod Saksa jednog boga Porevithus-a,^[136] i jednoga koji se zove Rugievitus^[137] - Ruđevid; kod Eba i Herborda, biografa Otona Bamberškog, nalazimo boga Nerovith-a ili Gerovith-a.^[138] - O ovim bogovima govorićemo docnije.

Kad nastavak -vid (vit ili vith) ne predstavlja ime sv. Vida, onda šta predstavlja?

Prvi deo reči nije sumnjiv, svent - znači svet.^[139] Pa iako po spoljašnosti izgleda da je tako ipak ova reč nema nikakve veze sa latinskim sanctus, što zaista znači u prevodu svet-i. Ovde se mi nalazimo pred jednom prostom sličnošću. Nastavak vit naročito je pobudio oštroumnost etimologičara, koji su se očajnički trudili, da ga zasebno objasne, ne primećujući, da se taj nastavak susreće u hrpi osobenih imenica slovenskih. Semovid?(Semovith ili Semovithan), legendarni poljski knez, spominje se u Galovoj hronici (Gallus, knj. I, gl. III) iz XII veka. Ime Zjemovid nalazi se na više mesta u istoriji poljskoj, naročito kod vladalaca Mazovije, i tek ga nestaje u XV v.^[140] Češka Kozmina hronika (XI - XII v.) spominje češkoga kneza Hostivida (Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) oca Borivojevog, prvog vojvodu češkog kao hrišćanina; ovo ime pominju i drugi češki hroničari, osobito stihovna hronika Dalimilova (na češkom).^[141]

Slog vid (vit) nalazi se još i kod Eginarda (Eginard) u Analima i u Životu cara Ludvika, gde se govori o jednom licu, koje se zove Liudevitus. To je jedan slovenski knez iz Donje Poljske.^[142] U istorijskim spomenicima Južnih Slovena nalazimo jednako jedno za drugim razna imena sa - vit: Vitadrag, Vitodrag, Vitomir, Vitoslav, Vitomisl. Sva su ova imena slovenska, i nemogućno ih je objasniti imenom sveca Vida.

Između mnogobrojnih tumačenja, koja su predložena, najverovatnije mi se čini ono, koje veli, da slog vit predstavlja koren vit ili vkt, koji znači: reč. Svent je dobio značenje svet pod uticajem hrišćanstva. Možda je pre toga značio, kao što se držalo i za nemačko heilig, jak, izvestan, siguran. Ime Svantovit moglo bi se tada objasniti Helmoldovim rečima, koje smo i napred naveli: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum, inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in responsis."^[143]

Ovo mi tumačenje izgleda najverovatnije.^[144] No mi smo ovde u oblasti samih hipoteza; nije naodmet navesti i druga predložena tumačenja.

Ono tumačenje koje je dugo vredelo, i predloženo još početkom XVI v. u Nemačkoj, tumači Svantovit-a imenom lumen.^[145] Ovo se tumačenje ne bi moglo fonetički objasniti. Ne vidi se, kako bi slovo s iščezlo.

Dobrovski je od vit skraćeno od vitenz napravio reč značenja: vitez, konjanik. Docnije g. Krek^[146] vezuje vit za koren vi, ve - (duvati) - "vejati". Svantovit je za nj moćni dah. Njemu se čini, da mu ovu hipotezu potvrđuje onaj gore navedeni odlomak Saksa Gramatika, koji priča, kako sveštenik, koji čisti svetilište u Arkoni, ne sme unutra disati, iz straha, da nečistim dahom okuži idole. Tako je Svetovid, jedno za drugim, po raznim tumačenjima: bog sunca, bog rata, bog vetra, bog koji čini proricanja, bog snažan i veseo, ili sasvim prosto jedan hrišćanski svetac preobraćen u neznabožačkoga idola.

Opet ponavljam, od sviju ovih tumačenja najverovatnije mi se čini, u lingvističkom pogledu, ono što vit tumači proricanjem, savetom. Uostalom, kao što se po navodima Helmoldovim i Saksa Gramatika može suditi, svojstva koja se Svetovidu pripisivahu, behu najraznovrsnija. On se ne zadovoljavaše samo, da čini proricanja; bogatstvo žetve, uspeh ratnih ili trgovačkih preduzeća, zavisahu takođe od njega. U isto vreme on držaše jedan luk, kao simbol rata, i rog za piće. Svetovidov hram je bio podignut u gradu, koji Saks Gramatik zove Archon, Arcon.^[147] Arkon, po kome se imenu i cela oblast tako prozvala. Ovo ime ne izgleda slovensko, i još mu se ne zna poreklo.^[148] U drugim tekstovima nalaze se oblici: Arekunda, Arekonda. Upravo reći to nije bio grad, već prosto jedna utvrđena ograda koja opkoljavaše hram. Hram u Arkoni razorio je danski kralj Valdemar, 15. jula 1168. To beše baš onaj dan kad crkva slavljaše sv. Vida. Ova podudarnost po svoj prilici nije sasvim slučajna. Danci su polagali na to da frapiraju neznabožačku osetljivost, rušeći baš toga dana njihovu veliku narodnu svetinju.^[149]

Ne zna se šta je bilo sa glavnim idolovim sveštenikom. Da se i on pokrstio, Saks Gramatik bez sumnje ne bi propustio i to ispričati. Njega nestade, ili je bio ubijen u toj borbi. Knez Tetislav je primio hrišćanstvo.

Godine 1868. prilikom šestogodišnjice razorenja Arkone bi određena jedna arheološka komisija,^[150] da ispita ostrvske starine. Ona je našla malo stvari. Samo ostrvo mnogo je oronjeno talasima Baltičkog mora, koje mu svake tri godine odnosi po čitav metar.

Po računu jednog Češkog naučnika, koji je pre petnaest godina posetio ovo ostrvo, njegov današnji prostor Arkone ne zauzima ni četvrtinu prvobitne klasične veličine. I danas se još tvrdi, da se u crkvi u Altenkirhenu može videti stari Svetovidov lik. (Vidi snimke na kraju knjige.) On ni najmanje ne odgovara opisu Saksa Gramatika. Pod crkvenim tremom uzidano je u zid neko kamenje, na kome se vidi izrezana jedna ljudska figura, dugačka odprilike tri stope. Ona predstavlja jedno lice, koje na grudima drži ogroman sud za piće. Lik sa stenom je okrenut zemlji, da pokaže, vele stanovnici, kako se pobeđeni paganizam ponižava pred hrišćanstvom. Na žalost, stena je, kao što rekoh, uzidana u zid, i ne može se videti šta ima s druge strane. Altenkirhen je, kao što i ime kaže, očevidno jedna od prvih hrišćanskih svetinja na ostrvu. Pa i lice koju figura predstavlja na steni, ima samo jednu glavu. A mi znamo, da Svetovid imađaše četiri glave.^[151]

Mislilo se, da se nalazi jedan Svetovidov lik u jednom idolu, koji je pre pola veka nađen u Galiciji. Iako tačno ne odgovara liku, koji je Saks opisao, ipak ovaj lik ima sličnosti sa tim opisom. Prema tome, kako se posmatraju, te sličnosti mogu ili potvrditi ili osumnjičiti njegovu autentičnost. Taj bi idol bio nađen 1848. god. posle jedne velike suše u reci Zbruču, na imanju Kocubinskoga, blizu Husjatina u istočnoj Galiciji. Grof Micislav Potocki izvesti o ovom pronalasku Učeno Društvo u Krakovu (Towarzystwo naukowe), i ponudi mu ovaj interesantan prilog za njegovu zbirku. Društvo naloži jednom svom članu, inžinjeru Teofilu Zebravskom, da ode i uzme idola. Beleška grofa Potockog i izveštaj g. Zebravskoga štampani su u Godišnjaku (Rocznik) učenog društva, za god. 1852. Zebravski saopštava nekolike interesantnosti, kako su nestali mnogi neznabožački spomenici. Grof Potocki, sopstvenik Kocubinskovog dobra, gde je nađen idol, beše smislio, da ga namesti na jednoj humci. Jedan mu seljak reče: "Kad bi to bio kakav svetac, ništa ne bismo imali protivu toga; no ako nam tu namestite toga Turčina, mi ćemo ga u komade razlupati". Idol ovaj, naravno, ne imađaše nikakvog natpisa; neke pojedinosti mu naglašavaju ime Svetovid, pod kojim se imenom i danas još navodi s razlogom ili bez razloga.^[152]

To je jedna četvrtasta statua sa četiri glave sve pod jednom kapom. Izvajarena je na jednom silicijskom krečnjaku. Visoka je otprilike osam stopa (2 m 70 cm). Na sva četiri lica-strane nacrtane su i ruke u reljefu. Desna ruka uzdignuta naslanja se na levu sisu; leva ruka stoji skoro u visini pupka. Na dvama likovima ruke ne drže ništa. Na jednom licu desna ruka drži neku vrstu prstena, a druga rog za piće. (O tom rogu govori i Saks Gramatik, a nalazi se spomen o njemu i u hrpi drugih spomenika.)^[153] Na trima licima vide se neke prividne noge; one stoje na jednom bareljefu, koji predstavlja ženu (ili dete), vrsta jedne karijatide, koju opet drži jedno lice pokleknulo na kolena. Na jednom liku vidi se jedna sablja i jedan konj. Na taj način se neke pojedinosti podudaraju sa onima koje nam je dao Saks Gramatik. I poljski arheolozi nisu se ustezali izjednačiti ovaj pronalazak u Zbruču (Zbrucz) sa idolom koji je opisao Saks Gramatik.^[154] Jer baš ove pojedinosti (naročito konj) čine ovo otkriće vrlo sumnjivim. Ako se mi nalazimo pred jednim falsifikatom iz XIX veka, onda je sasvim prirodno, što se njegova lažnost starala, da mu da sve prideve istinitoga Svetovida. Primljen oduševljeno od Poljaka, a naročito od Lelevelja, koji ga je opisao i reprodukovao u svom delu o slovenskom idolopoklonstvu, ^[155] Svetovid iz Galicije hladnije je prošao kod ostalih Slovena. Najnoviji mitografi Krek i Mahal o njemu ne govore ništa.

Da bi se uverio u istinitost ovoga galicijskoga spomenika, ja sam poveo jednu istragu. Moj učeni kolega, profesor krakovskog univerziteta g. Beaudouin de Courtenay, koji se uostalom i ne razmeće, da je mitolog, piše mi, da on ne vidi razloga za fabrikovanje toga idola. Na žalost prilvički idoli, runsko kamenje u Mikorzinu (Miekorzyn)^[156],i danas su poznati, kao očevidni falsifikati. U istoriji Slovena XIX veka imaćemo ih još takvih. Ove se prevare objašnjavaju najviše sračunjenim patriotizmom; nesrećnim ili nepravedno gonjenim narodima treba stvoriti plemićke titule!

S druge strane g. Kentržinski, direktor Osolinskog muzeja (ossolinski) u Lvovu (Lembergu), saopštava mi sledeće: "tvrdi se, da je ovaj idol morao stajati hiljadu godina u