Никола Црнобрња

Новац провинције Дакије
у збирци Светозара Ст. Душанића

(Nikola Crnobrnja: Coinage of the province of Dacia)

Београд, 1993.

Музеј града Београда
Серија - Збирке и легати
Каталог XXIV

Садржај:

• Уводне напомене
• Натписи и представе на новцу провинције Дакије
• Монетарна производња
• Хронолошка питања
• Проблем места дакијске ковнице
• Скраћенице
• Напомене

• Introductory Remarks
• Types and Legends of the Coinage of the Province of Dacia
• Monetary Production
• Chronological Problems
• The Location of the Mint
• Acronyms
• Footnotes

• ФИЛИП ОТАЦ (244—249)
• ОТАЦИЛИЈА жена Филипа Оца
• ФИЛИП СИН (244—249)
• ДЕЦИЈЕ (249 - 251)
• ЕТРУСЦИЛА Жена Деција
• ДЕЦИЈЕ МЛАЂИ (249—251)
• КВИНТ (249—251)
• ГАЛ (251—253)
• ВОЛУСИЈАН (251 - 253)
• ЕМИЛИЈАН (253)
• ВАЛЕРИЈАН (253—260)
• ГАЛИЈЕН (253—268)

• ГОРДИЈАН III (238—244)
• ФИЛИП ОТАЦ (244—249)
• ДЕЦИЈЕ (249—251)
• КВИНТ (249—251)
• ГАЛ (251—253)
• ГАЛИЈЕН (253-268)

Илустрације - Ilustrations

• Илустрације - Ilustrations 11 - 20
• Илустрације - Ilustrations 21 - 31
• Илустрације - Ilustrations 32 - 41
• Илустрације - Ilustrations 42 - 51
• Илустрације - Ilustrations 52 - 61
• Илустрације - Ilustrations 62 - 72
• Илустрације - Ilustrations 73 - 82
• Илустрације - Ilustrations 83 - 92
• Илустрације - Ilustrations 93 - 102
• Илустрације - Ilustrations 103 - 112
• Илустрације - Ilustrations 114 - 123
• Илустрације - Ilustrations 124 - 133
• Илустрације - Ilustrations 134 - 143
• Илустрације - Ilustrations 144 - 153
• Илустрације - Ilustrations 154 - 164
• Илустрације - Ilustrations 165 - 174
• Илустрације - Ilustrations (29, 113, 63, 155, 183)

Владимир Кондић
Предговор

На страницама које следе објављује се, у издању Музеја града Београда, један део нумизматичке збирке професора Светозара Ст. Душанића.

Покојни Свет. Ст. Душанић (Прибинић код Теслића, 30. I 1907. г. - Београд, 25. IV 1990. г.) био је изузетна појава у нашем културном животу. Пореклом из старе свештеничке породице, учио је богословију у Сарајеву и Теолошки факултет у Београду. Више од четрдесет година (1948-1990) водио је Музеј Српске православне цркве у Београду. Као управник тог Музеја, бринуо се о историјским и уметничким споменицима Српске цркве и српског народа - баштини коју је стављао изнад свега у својој лествици вредности. Из чаше прошлости објавио је низ истраживачких радова.

Свет. Ст. Душанић је имао љубави и за племенито колекционарство. Сакупљао је нарочито научну књигу и стари новац. Своју богату библиотеку - састављену поглавито од књига посвећених историји и сродним дисциплинама - поклонио је, тестаментом, манастиру Сретење у овчарско-кабларској клисури, где се она данас чува. Своју нумизматичку збирку оставио је, легатом извршеним још за живота (1971. г.), Музеју града Београда. Та се збирка састоји од бакарног новца из трију ковница римског Балкана односно Подунавља: Стоба (Градско на Вардару), Виминацијума (Костолац на Дунаву) и ковнице провинције Дакије, на тлу данашње Румуније. Реч је о збирци која је, захваљујући величини и научним критеријумима сакупљања, значајна и у светским размерама.

Осећајући дужну захвалност према дародавцу, Музеј града Београда је већ одавно донео одлуку да се нумизматички легат Светозара Ст. Душанића објави у три књиге - каталога, према тематским целинама од којих се легат састоји. Трудом Бојане Борић-Брешковић, прва од планираних свезака се појавила још 1976. године, под насловом "Новац колоније Виминацијума у збирци Светозара Ст. Душанића". Друга стоји данас пред читаоцем; у њој је Никола Црнобрња пажљиво описао онај део легата који обухвата новац провинције Дакије. Трећи део збирке, у којем су емисије стобског муниципија, обрадиће у заједничкој књизи Бојана Борић-Брешковић и Слободан Душанић.

На крају ових кратких уводних белешки желим да додам и реч свог личног сећања на покојног професора Свет. Ст. Душанића.

И данас када размишљам о људима који су ми били драги и блиски у овом животу а многи од њих, нису, нажалост, више међу живима, у посебном светлу ми се указује дивни лик Светозара Душанића, драгог и незаборавног пријатеља. Још као студент сретао сам овог занимљивог човека озбиљног и строгог лика, за кога сам нешто касније дознао да је Управник Музеја Српске православне цркве, по београдским мензама у потрази за бољим институцијама ове врсте. Било је то узалуд. У време беде све су биле лоше.

У време када сам примио и нумизматичку збирку Музеја Града Београда, наши сусрети постајали су све чешћи. Добијао сам велику и драгоцену помоћ у практичним и теоретским знањима (тада се на Факултету није предавала ова научна дисциплина) која су ми открила један веома богат и нов свет. Тако се развило и учврстило и наше пријатељство које је трајало близу 40 година. Гајили смо узајамно поштовање и поверење и делили бригу за наше културно наслеђе. Већ тих давних дана пажљиво сам пратио како сазрева одлука проф. Душанића да своју нумизматичку колекцију поклони једном српском музеју. Уверен сам да је начинио прави избор кад је одлучио, око 1970. године, да ту вредну збирку уврсти у фундус Музеја града Београда.

Указана ми је част и испуњена стара жеља да се још једном и на овај начин опростим од драгог пријатеља.

Никола Црнобрња
Новац провинције Дакије

Уводне напомене

Провинција Дакија улазила је у састав Римског Царства од Трајановог другог рата против Децебала (105-106. г.) до Аурелијановог коначног напуштања њене територије (око 272. г.). Током дуготрајне експанзије римске моћи и власти, Дакија је била последња област припојена Риму и прва трајно напуштена. У њеним границама се налазио највећи део садашње Трансилваније. Допирала је на север до Шумовитих Карпата, на запад до последњих изданака Банатских планина, на исток до Мунтеније; на југу се граничила, Дунавом, са Горњом и Доњом Мезијом. Тле Дакије било је богато шумом и рудама сребра, злата и гвожђа. Главни путни правац је полазио са Ђердапа и ишао ка северу, повезујући Дробету (која се развила на северном крају Трајановог моста), Сармизегетузу, Апулум, Потаису, Напоку и Поролисум. Под Хадријаном, провинција је прво подељена на две а убрзо потом и три административне јединице. Њихова су имена: Горња Дакија, Доња Дакија и Dacia Porolissensis (ова трећа, најмлађа, основана је у околини истоименог града). На почетку маркоманских ратова, три Дакије (provincia Trium Daciarum) обједињене су под управом царског намесника конзуларног ранга. У другој трећини трећег века, напади варварских племена на подручје Дакије постају све чешћи и разорнији, те је цар Аурелијан - увидевши да се територија провинције више не може успешно бранити - пребацио главнину дачког становништва јужно од Дунава, у области данашње источне Србије и западне Бугарске. Да би сачувао успомену на напуштени део империје, Аурелијан је у тим крајевима основао провинције Прибрежна Дакија и Средоземна Дакија.

У читавом раздобљу постојања римске Дакије северно од Дунава, у граду Апулуму је била смештена legio XIII Gemina. Од времена Марка Аурелија њој је додата и друга, legio V Macedonica, чија се посада налазила у Потаиси. У одбрани Дакије, тим двема легијама су помагали и бројни помоћни одреди. Главни град провинције била је колонија Сармизегетуза (Colonia Ulpia Traiana Augusta Dacica Sarmizegethusa). И више других насеља у Дакији добило је градски статус муниципија, односно колоније: на пример, Апулум, Дијерна, Дробета, Напока, Поролисум, Потаиса, Ромула. Упоредо са растом градских средишта напредовао је и процес романизовања провинцијског становништва. Томе су допринели и трговина, експлоатација рудног богатства и досељавање странаца из осталих делова Царства.^[1]

*

У времену од 246. до 256/7. године (од Филипа I до заједничке владе Валеријана и Галијена) кован је "бронзани" новац који на реверсу носи натпис PROVINCIA DACIA и ознаку године (AN - аnnо), по локалној ери; ознаке се прате током једанаест година (AN I до AN XI), колико траје и само ковање. У шестој години локалне ере (AN VI) новац с тим натписима није емитован.^[2]

Реч је о ковању, очевидно везаном за провинцију Дакију, што улази у ону скупину римских ковања која нису општедржавна. Већи део те скупине припадао је градовима, мањи целим провинцијама. У оба случаја, број ковница које су обележавале своје производе годинама локалне ере није био висок. По своме статусу (блиска веза ковнице са провинцијом у којој се налазила), географском и културноисторијском контексту, и по употреби хронолошких ознака (AN I итд.), новац римске Дакије иде заједно са новцем колоније Виминацијум (односно провинције Горње Мезије). Обе ове монетарне групе од значаја су за проучавање римске историје и успостављање хронолошких оквира за догађаје који су се збили половином трећег века на динамичном подунавском простору.

Интересовање за сакупљање и проучавање новца провинције Дакије појачава се од времена појаве знаменитог нумизматичког дела Ј. Екхела на крају XVIII столећа.^[3] Пре двадесетак година, Ј. Винклер је дала исцрпан преглед досадашњих истраживања о тој грађи. Пажњу научника су привлачила нарочито два основна питања: када је дакијски новац почео да се емитује (тј. како треба датовати почетак прве године, AN I), и где је кован (у Виминацијуму, средишту Горње Мезије, или у једном од градова Дакије).^[4]

Досад најзначајнији допринос систематизовању и проучавању новца провинције Дакије учинио је, још крајем прошлог века, Б. Пин у своме обимном раду посвећеном ковањима Дакије и обе Мезије.^[5] Прво поглавље Пикове књиге обухвата новац с натписом PROVINCIA DACIA. Б. Пик је сакупио описе свих дотад познатих примерака дакијског "бронзаног" ковања, извршио њихову поделу, која се и данас следи, на пет основних реверсних типова, и одредио време почетка дакијске ере, стављајући га у јули или август 246. године. Каснији нумизматичари, полазећи од Пиновог дела, нотирали су нове варијанте дакијског новца и настојали да расветле низ појединачних питања која тај материјал покреће.^[6] Њихову пажњу нарочито је привлачио проблем места ковнице из које потиче "бронза" с натписом PROVINCIA DACIA.^[7] Док А. Алфелди није претпоставио да је новац Дакије кован у Виминацијуму,^[8] заснивајући ову хипотезу искључиво на стилској анализи извесних виминацијумских и дакијских емисија,^[9] владало је мишљење да је тај новац кован негде у Дакији.^[10] На то питање научници ни данас не дају исте одговоре.^[11]

У историјату рада на новцу провинције Дакије значајан је допринос и Ј. Винклер. Њен чланак под насловом Moneda "Provincia Dacia" бави се свим основним проблемима ове монете. Ту је евидентиран и географски распоред налаза дакијске "бронзе'' на подручју Румуније и ван румунских граница, што се у досадашњем истраживању није чинило.^[12]

Ових дана, након скоро једног веке од појаве Пиковог дела, публикована је књига недавно преминулог Ф. Мартина, "Kolonialprдgungen aus Moesia Superior und Dacia". У њој се првенствено каталогизује нумизматички материјал из већег броја музејских и приватних збирки.^[13] Прегледавши дакијски новац који му је стајао на располагању, аутор је констатовао већи број нових варијаната и укратко изнео своја запажања о низу историјско-нумизматичких питања. Наглашавајући иконографску сличност виминацијумских и дачких издања, од које својевремено полази и А. Алфелди, Ф. Мартин изводи закључак да је новац Дакије кован у локалној ковници Виминацијума. Према мишљењу Ф. Мартина, у корист тог закључка иде и околност што неки ретки примерци великих, "бронзи" Филипа I са ознакама дакијске и виминацијумске ковнице показују истоветну грешку у аверсном натпису.^[14]

Натписи и представе на новцу провинције Дакије

Новац провинције Дакије, у току једанаест година, кује дванаест владара, односно чланова владарских породица. Њихове портретне бисте су представљене на начин уобичајен за локална ковања. Попрсја су редовно профилом окренута на десно. На примерцима велике "бронзе" (како се обично означавају сестерцији) главе царева су овенчене ловоровим венцем; цезари су гологлави, а на главама царица стоји дијадема. На примерцима средње "бронзе" (тј. дупондијима; засад су познати само дакијски дупондији Филипа I. Главу цара покрива зракаста круна. На примерцима мале "бронзе" (тј. асовима; кују их Филип I и Филип II) представа је иста као на примерцима велике "бронзе''. Аверси свих номинала приказују попрсја царева и цезара под оклопом и палудаментумом, док су царице одевене у столу.

Рубом аверса новца, у круг, тече натпис с именима и титулама владарских лица исписан у номинативу. Ређе, на појединим аверсима Требонијана Гала и Валеријана,^[15] натпис стоји у дативу. Слова натписа теку in continuo, осим на ретким серијама царице Отацилије Севере (MАРСIАОТАСI - LIASEVERAAVG = Marcia Otacilia Severa Augusta), где је натпис између слова I и L прекинут вршком царичине дијадеме. (Ради лакшег читања натписа с дакијског новца ми их у даљем тексту преносимо раздвајајући, белином, изворну scriptura continua према речима/именима односно скраћеницама речи/имена. Паузе које су уносили сами клесари калупа означавамо повлаком, као у случају малочас поменутог натписа Отацилије Севере). Аверсни натпис обично почиње иза леђа бисте цара (царице, цезара); ако је, међутим, натпис дугачак може почети и испод бисте; један упадљив пример почетка натписа испод цареве бисте имамо на Кат. бр. 115 (Требонијан Гал).

Име Трајана Деција на једном издању четврте године исписано је у облику DECIOS,^[16] омашка која се може приписати граверу калупа, пореклом вероватно са грчког говорног подручја (римска имена на - ius Грци су транскрибовали са завршетком на -ios).^[17] Из дакијске ковнице излазили су и прековани примерци, као што је случај са једним сестерцијем Трајана Деција у збирци проф. Свет. Ст. Душанића (кат. бр. 71); њихови натписи по правилу носе трагове оба ковања. У збирци коју овде објављујемо налази се и један примерак велике бронзе Филипа I са грешком у аверсном натпису: IMP M IVIL(I) PHILIPPVS AVG (Кат. бр. 8, из прве године ковања). Комад потиче из околине Пожаревца. Таква два примерка недавно је објавио Ф. Мартин;^[18] један се налази у Народном музеју Мађарске, а други је био у поседу тог нумизматичара. Подједнаку грешку Ф. Мартин је запазио и на примерку велике "бронзе" истог цара откованом у Виминацијуму осме године локалне ере.^[19] Као што смо већ напоменули, ова подударност између дакијског и виминацијумског новца навела је Ф. Мартина да подржи хипотезу по којој је новац провинције Дакије рађен у Горњој Мезији - самоме Виминацијуму.

На реверсима дакијских "бронзи" чита се натпис којим је у потпуности исписано име провинције - емитента: PROVINCIA DACIA. То је ређа појава у репертоару римских локалних ковања. Као што показује и реверсна легенда виминацијумског новца, PMS COL VIM, она обично наводе име града у којем се новац произвео - изузетно га прати или замењује име провинције - у скраћеном облику; понекад то име није ни исписано већ је замењено симболичном представом. На дакијском ковању већ сам реверсни натпис, у сингулару, подвлачи управно јединство провинције коју су чиниле Tres Daciae. Слова натписа су којипут, као и на аверсу, урезана без прекида. Чешће су размакнута на једном или више места, како то захтева реверсна представа.^[20] У одсечку реверса урезане су ознаке локалне године, од AN I до AN XI. Ознака имена града у којем је новац кован изостала је. Уколико пођемо од претпоставки да је новац настао у неком од дакијских градова и да се радило о градској ери, онда би ознаке локалних година могле помоћи у идентификацији места из којег новац потиче. Не сме се, међутим, искључити ни могућност да је новац обележен годинама провинцијске ере.^[21]

Реверсне представе обухватају пет основних типова, са десетак варијанти (в. подробни опис дат у уводном делу Каталога). Систематизација тог материјала коју је, крајем прошлог века, извео Б. Пик (типови: А, В, С, D и Е),^[22] важи и данас; нису се појавили нови типови већ је само увећан број варијанти.^[23] За све типове, осим типа D (који се идентификује као Рах), заједничка је представа жене у стојећем или седећем ставу, одевене у дугу хаљину и са фригијском капом на глави. Несумњиво, њу треба протумачити као персонификацију саме провинције Дакије. У десној, ређе у левој руци, персонификација држи криву дачку сабљу, чиме се наглашавају домаће дакијске традиције. Исту поруку даје и фригијска капа на глави персонификације. Присуство легионара, тако значајно за живот прекодунавске провинције често угрожене варварским упадима, наглашено је на свим типовима. На типу А у томе смислу говоре представе животиња - симбола легија (лав за legio XIII Gemina, орао за legio V Macedonica), као и војни знак (vexillum) који персонификација Дакије држи (на његовом врху се читају скраћенице програмског натписа DF = Dacia felix), што показује да знак заступа сву exercitus Daciae. Типови В, С и Е још изричитије говоре о дакијским легијама јер сликају вексила оба ова војна одреда с бројевима у врху вексила, и, животињама - симболима у подножју. Чак и на типу D, иако ту нема других локалних симбола (фригијске капе, криве сабље), дакијским легијама - представљеним кроз њихове грбовне животиње (орла и лава) - дато је видљиво место. На најранијој варијанти типа D, Pax (?) држи скиптар са Викторијом, што поручује гледаоцу да је мир остварен победама дакијске војске.

Већина основних реверсних типова дакијског новца настала је по узору на реверсне представе новца из локалне ковнице у Виминацијуму.

Реч је, прво, о оним емисијама на чијим реверсима је приказана персонификација колоније Виминацијума (или провинције Горње Мезије) како стоји држећи по једну заставу с исписаним бројевима легија стационираних у Горњој Мезији; у подножју застава виде се грбовне животиње (бик и лав) тих јединица.^[24] По угледу на ове виминацијумске емисије обликовани су најзаступљенији дакијски типови - тип В и тип Е, касније из њега изведен, Аналогно већ описаној слици персонификације колоније Виминацијума (Г. Мезије), на њима је представљена персонификација Дакије нако држи vexilla са знамењима легија (бројеви V и XIII; симболи орла и лава) које су чувале Дакију. Утицај овог ванредног виминацијумског ковања видљив је и на дакијском типу С - ту је, међутим, персонификација провинције насликана у седећем положају - који такође карактеришу представе војних симбола.

Представа персонификације Мира (Рах) у облику жене која у десној уздигнутој руци држи маслинову гранчицу а у левој скиптар,^[25] или скиптар са Викторијом,^[26] уведене су на дакијски и виминацијумски новац приближно истовремено. То је учињено у доба владавине цара Деција током четврте (ера коју бележи дакијски новац), односно једанаесте (ера коју бележи виминацијумски новац) локалне ере (250/251. после Христа). У каснијим емисијама овога типа дакијска и виминацијумска ковница не слажу се у потпуности. Основна је разлика међу њима што се виминацијумска Рах појављује са глобом у левој руци,^[27] а дакијска са скиптром и венцем или само венцем.^[28]

За оригиналну представу сматра се она којом започињу дакијска ковања (AN I и AN II).^[29] На њој је обликована персонификација Дакије у виду жене која држи криву сабљу у једној и заставу у другој руци; поред ногу персонификације приказани су орао и лав. Међутим, у једном значајном елементу граверског израза (ако не и саме поруке), овај тип се приближава ванредној емисији виминацијумске ковнице (AN IIII) на чијем реверсу је персонификација која такође држи, левом руком, само један вексилум.^[30] Околност да у оба случаја нема представе застава обеју провинцијских легија - премда друге појединости представе алудирају на оба одреда - већ се види само једна застава, и да је општи изглед ових дакијских и виминацијумских реверса сличан, отвара могућност да је и дакијски тип А имао узор у виминацијумском ковању.

Уопште узевши, иконографија дакијског новца као целине необично је блиска виминацијумској, у уметничком и пропагандном погледу. На оба ковања се инсистира на војним темама и домаћим традицијама (локална ера, натписи који спомињу Дакију/Г. Музеју и Виминацијум, криви мач и фригијска капа).

Монетарна производња

Број познатих емисија и варијанти дакијског новца уочљиво је нижи него број виминацијумских емисија и варијанти. Исто се може рећи и за количину евидентираних налаза^[31] двају ковања и њихову релативну заступљеност у музејским и приватним збиркама. Све ово говори за процену да продукција дакијске ковнице није била тако обимна.^[32]

Налаза дакијског новца је више на матичном простору Румуније него другде, али га има и у суседним провинцијама римског Подунавља. Збирка проф. Свет. Ст. Душанића формирана је углавном од материјала сабраног на тлу провинција Горње Мезије и Паноније; о томе говоре и бројне белешке самог легатора. Оне се односе на каталошке јединице бр. 8, 60 и 140 (потичу из околине Пожаревца), бр. 10, 49, 93 и 122 (Крањ, некадашња збирка А. Погачника), бр. 17, 66, 68 и 119 (Београд, н. з. Воје Јовановића), бр. 132, 150, 169 и 172 (Београд, обала Дунава, н. з. В. Јовановића), бр. 30 и 139 (Салаковац, н. з. Жарка Петровића), бр. 36, 126 и 107 (Костолац, н. з. Вељка Радојчића), бр. 38, 41, 42 и 62 (Загреб, н. з. С. Бакоте), бр. 39 (Београд, н. з. Б. Пашковића), бр. 58 (околина Брестовика), бр. 64 (Сремска Митровица), бр. 72 (Коcтолац, н. з. Георгија Орлова), бр. 76 и 176 (Нови Сад, н. з. Тодора Веселиновића), бр. 113 и 116 (Београд, н. з. Воје Михаиловића), бр. 128 (Београд, обала Дунава, н. з. В. Михаиловића) бр. 151 и 153 (Костолац), бр. 162, и 166 (н. з. Г. Орлова), бр. 179 (Велико Градиште) и бр. 183 (Вишњица, обала Дунава, н. з. Владимира Маџаревића). Вероватно је најважније појединачно налазиште примерака који чине ову колекцију тле Виминацијума и његове непосредне околине.

Без обзира на чињеницу што је дакијски новац из збирке Свет. Ст. Душанића сабран на релативно уском простору, његов хронолошко-статистички преглед показује стање које одговара ономе што уопште знамо о хронолошко-статистичкој структури дакијске монете.^[33]

Ова табела показује како је, према збирци Свет. Ст. Душанића, расла и опадала продукција дакијске ковнице током влада римских царева (чланова њихових породица) у оквиру једанаест година локалне ере. Заслужује да се истакне висока продукција пете године (250/251) и сразмерно висока продукција прве (246/247) и треће године (248/249) локалне ере. У тим временима је и виминацијумска ковница нарочито активна.^[34]

Метал од којег је кован новац провинције Дакије досад није, колико знам, хемијски анализиран. Боја тог новца, као и његова општа блискост са виминацијумским (чије су детаљније хемијске анализе објављене),^[35] указује да је реч о бакру и легурама бакра. У оба случаја, "велика бронза" и "мала бронза" рађене су готово од чистог бакра, посебно у раним емисијама, кад је састав новца био још добар, а "средња бронза'' је рађена од месинга.

Античка имена тих трију номинала су вероватно била сестерциј, дупондиј и ас.^[36] Два мања номинала су сразмерно ретка и кована у краћим временским размацима. Није случајност што је њихова продукција ограничена на прве, три године локалне ере. То је време сразмерно повољних прилика у Подунављу кад и техника израде дакијског новца одржава добар квалитет. Од четврте године, дакијски новац изгледа све грубље резан. Тип Е кован током последњих година (AN Х и AN XI) показује карактеристике варваризованог новца.

Аналогну тенденцију ка опадању, све оштријем од IV године локалне ере, показују и просечне тежине дакијских сестерција. Доносимо одговарајуће податке на основу збирке Свет. Ст. Душанића: AN I -14,92 гр (20 комада), AN II - 13,82 гр (14), AN III - 14,71 гр (29), AN IV - 13,33 rp (5), AN V - 10,37 гр (78), AN VII - 10,01 (2), AN VIII - 9,06 гр (14) и AN X - 8,56 гр (10); они углавном одговарају подацима до којих је дошао Ф. Мартин на основу знатно већег статистичког узорка.^[37] Просечне тежине виминацијумских сестерција из истог времена показују да је виминацијумски новац нешто тежи него дакијски.^[38] Та разлика делом одражава разлику у степену очуваности. Новац Дакије, сакупљен по музејима и приватним збиркама, махом је истрошен и лоше очуван,^[39] што не само да повлачи тешкоће у идентификацији и нумизматичкој обради него и чини да је његова данашња тежина релативно нижа. Ступањ његове истрошености указује да у античким временима по правилу није тезаурисан него је дуго био употребљаван у оптицају, што посредно сведочи о оскудици бакреног новца у Подунављу на средини III века.

Хронолошка питања

Године ковања дакијског новца одређене су ознакама локалне ере, од AN I до AN XI. Као што је већ напоменуто, током шесте године (AN VI = 251/252) дакијски новац није емитован. Ознаке шесте године на извесним примерцима Валеријана и Галијена - од којих се један налази и у овој збирци, Кат. бр. 168 - отковане су вероватно грешком.^[40]

У науци је изнето више различитих мишљења о томе како треба датовати почетак ковања дакијског новца.^[41] Данас је с разлогом прихваћено гледиште Б. Пика да је прва година локалне дакијске ере почела јула - августа 246. године.^[42] Тада су вероватно издате и прве емисије дакијског новца. У току његове потоње производње временски оквир ковања се није морао подударати са током локалне године; у границама дакијске године могло се ковати само кратко време - на пример само месец или два, или не ковати уопште, као што је изгледа био случај са шестом годином.

Пикова хронологија заснована је на постојању Емилијанових дакијских сестерција из двеју локалних година, AN VII и AN VIII. Пошто се зна да је краткотрајна владавина цара Емилијана пала у размак, приближно, јули-септембар 253. године.^[43] Пик је оправдано закључио да смену година локалне ере у Дакији треба тражити негде у току тога интервала.

Terminus a quo који он предлаже, јули или август, у складу је са свим нумизматичким и историјским индицијама. Према овој хронологији, почетак прве године, вероватно и почетак ковања, био је јули или август 246. године. Тих месеци Филип I је припремао, или већ предузео, један поход против племена Карпа који су угрожавали територију провинције Дакије.^[44] Помишља се да је цар, истом приликом, подарио Дакији локалну еру и право ковања новца.^[45] Таквом одлуком би се побољшало снабдевање провинције бакарном валутом а истовремено и прославила царска победа, планирана или већ постигнута.^[46]

Дакијско ковање завршено је током једанаесте године (256/257). Из ње су досад познати само ретки Галијенови примерци,^[47] сасвим лоше израде. Престанак ковања је делом био у вези са локалним тешкоћама економске и политичке природе. Треба такође имати у виду да је под Галијеном централна политика Рима у погледу издавања градског и провинцијског новца била таква да се локално ковање постепено обуставља,^[48] Тешко је процењивати ближе околности које су довеле до краја дакијског ковања. Упркос неповољним приликама у овој провинцији оно је надживело емитовање новца у Виминацијуму за приближно две године.

Проблем места дакијске ковнице

На претходним страницама је више пута указано да се научници не слажу око идентификације дакијске ковнице. Мишљења, и данас подељена, своде се на основно питање да ли је дакијски новац кован у Виминацијуму или у једном од дакијских градова.

Своју претпоставку да је дакијски новац израђиван у Виминацијуму А. Алфелди је темељио на стилској и иконографској сличности дакијских и виминацијских емисија. У томе погледу, њему је изгледа нарочито речита блискост реверса типа Рах на виминацијумским сестерцијима XII и дакијским V године.^[49] Ову аргументацију је недавно подржао Ф. Мартин, указујући с једне стране на истоветну грешку (IVIL уместо IVL) у аверсним легендама сестерција Филипа I из прве дакијске и из осме виминацијумске године, а са друге стране на стилску сличност или истоветност портрета Филипа I и Филипа II какви се појављују на виминацијумском бакру девете и на дакијском треће године.^[50] Без обзира на привлачност ових комбинација Алфелдија и Мартина треба подвући чињеницу да су разлике између дакијског и виминацијумског новца крупне у свим периодима њиховог ковања. Виминацијумски новац је тежи него дакијски и боље техничке израде; нарочито одскаче од дакијског у време Валеријана и Галијена. Портрети царева су ретко кад довољно блиски у стилском погледу, а то важи и за већину реверсних типова. У томе смислу треба нарочито нагласити разлике између дакијских и виминацијумских портрета Филипа I на примерцима с грешком у аверсном натпису на коју је упозорио Ф. Мартин. Тих разлика свакако не би било да су одговарајући новци исковани из калупа израђених руком истих мајстора; очигледно се ради о грешкама које су настале независно једна од друге, можда употребом заједничког предлошка. Кад је реч о аверсима виминацијског и дакијског новца који носе готово истоветне царске портрете, или о оним реверсима тих двају ковања које спајају знатне иконографско-стилске сличности, намеће се хипотеза да су поједини калупи за дакијски aes резани по верном угледу на већ исноване виминацијумске "бронзе". Ни у случајевима тако изразите блискости двеју продукција не треба претпостављати да је сам дакијски новац израђиван јужно од Дунава, нити има јачег разлога за претпоставку да су његови калупи доношени у Дакију из Виминацијума. Упадљиво је да су, у свим случајевима у којима се да прецизније одредити датум настанка виминацијумских и дакијских емисија повезаних знатним сличностима, виминацијумске емисије раније; оне су стога могле стићи на време у Дакију да би послужиле као непосредни узор својим дакијским еквивалентима. У томе смислу говоре и околности практичног живота. Није било погодно да се израда калупа и само ковање новца врше на два разна места; још непогодније, и непотребно, било би да се исковани aes транспортује у далеке области где, међутим, има услова за локалну новчану продукцију (руде метала, традиције ливења и ковања новца).

Стога треба претпоставити, са већином савремених истраживача, да је дакијски новац настао у провинцији чије име носи. Досад се помишљало на два дакијска града као кандидате за место ковнице: Сармизегетузу^[51] или, ређе, Апулум.^[52] Ако се изузму извесне епиграфске индиције, уосталом сасвим недовољне, које су навођене у корист тезе да ковницу треба локализовати у Сармизегетузу,^[53] аргументација у оба случаја била је сасвим опште природе: као Сармизегетуза тако и Апулум представљали су важна управна и привредна средишта Дакије. Према аналогији виминацијумског новца, предност у избору између Сармизегетузе и Апулума морала би се дати Сармизегетузи као седишту царског намесника Trium Daciarum. С друге стране, тpебa имати у виду да је, судећи по натпису датованом anno primo [f] acti municipi (Apuli),^[54] постојала, изгледа, традиција употребе локалне ере у овоме граду. Ако је она обновљена приликом једне реституције колоније Апулума и ако је локална ера на новцу с натписом Provincia Dacia била уствари ера једнога града а не читаве провинције - обе претпоставке, међутим, засад изгледају мало вероватне - онда треба и даље озбиљно рачунати с могућношћу да је дакијски новац кован у Апулуму. Све у свему, на питање дотакнуто у овом поглављу треба одговорити да је локални новац с реверсном легендом Provincia Dacia израђиван у самој провинцији, на месту које се још не да поуздано идентификовати.

Скраћенице

• В. Pick = В. Pick, Die antiken Münzen Nord-Griechenlands, Band I: Dacien und Moesien, Berlin, 1898.
• I. Winkler = I. Winkler, Moneda "Provincia Dacia", Studii si cercetari de numismatica, Vol. V, Bucuresti, 1971, 145 - 160.
• B. Borić = Б. Борић-Брешковић, Новац колоније Виминацијума у збирци Светозара
• Ст. Душанића, Београд, 1976. (Coins of Viminacium in the Collection of Svetozar St. Duљanić, Belgrade, 1976).
• F. Martin = F. Martin, Kolonialprägungen aus Moesia Superior und Dacia, Budapest, 1992.

Напомене

¹ O провинцији Дакији в, С. Daicoviciu, La Transylvanie dans l'antiquité, Bucarest, 1938; A. Stein, Die Reichsbeamten von Dazien, Budapest, 1944; D. Tudor, Oltenia romana, Bucuresti, 1958; I. I. Russu, Inscriptiones Daciae Romanae I, Bucuresti, 1975, стр. 9-32 (и други томови ове корисне публикације, с критичким и коментарисаним издањем епиграфске грађе и предговорима посвећеним крупнијим налазиштима, од важности су за познавање историје провинције Дакије); H-Ch. Noeske, Studien zur Verwaltung und Bevölkerung der dakischen Goldbergwerke in römischer Zeit, Bonner Jahrbücher 177, 1977, 271-416.

² У неколико случајева, AN VI стоји на дакијском новцу Валеријана и Галијена (В. Pick, бр. 59 и 65), али је то очигледно граверова омашка (В. Pick, стр. 6).

³ Ј. Eckhel, Doctrina Numorum Veterum, Vol. II, Vindobonae, 1794.

⁴ О тим питањима в. I. Winkler, стр. 145-7, са исцрпном литературом.

⁵ В. Pick, стр. 1-20.

⁶ Нпр.: N. Vulić, Prägungen der Dacia und von Viminacium, Numismatische Zeitschrift XXXIV (1902), 139-141; J. Brunšmid, Unedierte Münzen von Dacien und Moesien in kroatischen Nationalmuseum in Agram, Num, Zeit. XXXV (1903), 206-7; Ö. Gohl, Daciai es Moesiai pénzek, Numizmatikai Közlöny V (1906), 77 и даље (non vidi); E. Kovбcs, Variantes inйdites de monnaies de la Dacie et d'Istros, Dolg. Cluj, 1911, 296-9 (non vidi).

⁷ I. Winkler, стр. 146 и напомена 14 са библиографијом.

⁸ A. Alföldi, A daciai tartományi pénzek verdéje, Num. Közl. XXVI-XXVII (1927-8), 146.

⁹ Реч је о емисијама са реверсном представом Рах; о томе в. последње поглавље овог предговора.

¹⁰ I. Winkler, стр. 145-6 са одговарајућим напоменама (В. Pick, стр. 2, и I. Vass се изјашњавају за Сармизегетузу, а B. Cserni и Р. Kiraly за Апулум.

¹¹ Алфелдијеву тезу оспорио је, први, М. Macrea, Viata in Dacia Romana, Bucuresti, 1969, 327-8. I. Winkler, стр. 158 и 160 (резиме) се изјашњавa упркос Алфелдијевим аргументима, за Сармизегетузу. O недавно објављеном раду F. Martina, в. ниже.

¹² I. Winkler, стр. 153-6, и напомене 39-75. Ту је попис налаза сачињен делом према литератури, делом на основу ауторовог увида у збирке румунских музеја.

¹³ Укључујући и његову сопствену збирку.

¹⁴ F. Martin, стр. 13; по ауторовој каталошкој класификацији, то су комади Филипа I, бр. 2.16.2 (Виминацијум) и 2.51.2 (Дакија).

¹⁵ В. Pick, бројеви 50 и 52 (Треб. Гал); F. Martin, бр. 7.52.1 (Валеријан, варијанта коју В. Pick не познаје).

¹⁶ В. Pick. бр. 36; в. такође примерак из збирке проф. Свет. Ст. Душанића, бр. 70.

¹⁷ Омашке таквог порекла примећене су и на виминацијумском новцу, в. Sl. Duљanić, Neobjavljene varijante novca kolonije Viminacijum, Numizmatičke vijesti V (1958) br. 12, стр.4.

¹⁸ F. Martin, br. 2.51.2.

¹⁹ F. Martin, br. 2.16.2.

²⁰ Прекиди у реверсним натписима (приметнији и мање приметни) бројни су, и говоре о знатном броју предложака коришћених у продукцији дакијског новца. I. Winkler (стр. 149) и F. Martin (в. његов каталог) узимају их као критеријум за одређивање варијаната,

²¹ За обе могућности (ера града/ера провинције) в. Sl. Duљanić, The Era of Viminacium, Ковање и ковнице античког и средњевековног новца, Београд, 1976, стр. 53 и даље.

²² В. Pick, стр. 5.

²³ F. Martin, описује примерке са новим детаљима реверсних представа, в. бројеве 2.58.1 и 2.68.2 - Филип I; 2.79.1 - Отацилија; 3.62.1 - Етрусцила; 5.57.1 - Треб. Гал;

7.52.1, 7.54.1, 7.56.1 и 7.58.1 - Валеријан; 7.65.1 и 7.66.1 - Галијен.

²⁴ У питању је ванредни тип виминацијумске ковнице (такође тип В по класификацији В. Pick-a, бр. 85 и 86) који се кује повремено, али чешће од осталих ванредних типова, почев од AN IIII локалне ере. О томе В. Borić, стр. 20; в. примерке Гордијана III из AN IIII, бр. 475, Т. XL и 478, Т. XLIV (B. Pick, бр. 86 и 98); F. Martin, бр. 3.22.1 публикује један сестерциј Трајана Деција (AN ХII) са истим реверсним типом.

²⁵ В. В. Pick, бр. 38 (Деције - тип D¹) за дакијска ковања, и В. Pick, бр. 126 (такође Деције) за виминацијумска ковања.

²⁶ В. В. Pick, бр. 38 - Деције (тип D, Provincia Dacia), и В. Pick, бр 123 - Деције (Viminacium).

²⁷ В. F. Martin, бр. 3.08.1 (Деције ANXI). Уп. F. Martin, бр. 3.19.1, Деције; В. Pick, бр. 132, Деције AN XII; В. Pick, br. 138 Етрусцила; В. Pick, бр. 144, Деције II: В. Pick, бр. 150, Квинт, бр. 159, Квинт под Галом.

²⁸ На новцима Трајана Деција (в. F. Martin, бројеви 3.54.1 и 3.56.1), Етрусциле (3.59.1 и 3.61.1), Етруска (3.63.2) и Хостилијана (4.52.6) персонификација провинције Дакије у левој руци држи само скиптар: почев од Треб. Гала (5.52.1 и 5.54.1), Волусијана (6.52.1 и 6.54.1), и закључно са комадима Валеријана (7.52.1, 7.55.1, 7.56.1 и 7.58.1) персонификација држи венац.

²⁹ I. Winkler. стр. 149.

³⁰ Ванредни тип Гордијана III из AN IIII. где персонификација Виминацијума (или провинције) у десној руци држи зеца а у левој вексилум, в. В. Borić, бр. 402 и 404 на Т. XXXIV, и F. Martin, бр. 1.42.1 и 1.43.1.

³¹ I. Winkler, стр. 153-5. На југословенском делу Подунавља, новац Дакије нађен је заједно са виминацијумским у двема остaвама али у далеко мањем броју. G. Orlov, Nalaz rimskog novca kolonije Viminacijuma i provincije Dakije na lokalitetu Vrkaљice kod Sremske Mitrovice, Starinar, n. s. XXI (1970), 153-161; Ć. Truhelka, Die Drinathalstrasse im Bezirke Srebrenica, Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina 1 (1893), 310-14.

³² J. Brunšmid, навед. рад. стр. 25, располагао је теренским подацима са панонског Дунава по којим се, на пример, на седам виминацијумских новаца налази по један дакијски. Према налазима са виминацијумских некропола (обавештење колеге В. Иванишевића) однос је 15:1 у корист виминацијумског новца.

³³ Уп. податке које даје I. Winkler, стр. 153 - б F. Martin (в. Табелу на стр. 20), на основу увида у већи број музејских и приватних збирки (ради се о 404 комада новца провинције Дакије), бележи ово стање:

аnnо: I II III IV V VI VII VIII IX Х ХI

комада: 71 67 90 51 182 10 4 39 2 24 2

³⁴ В. В. Borić, Табела на стр. 16.

³⁵ V. Simić, Rezultati ispitivanja hemijskog sastava bronzanog novca kovanog u Viminacijumu, Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu VII (1973), 197 - 205.

³⁶ Такво мишљење заступа низ нумизматичара (в. В. Borić, стр. 11).

³⁷ F. Martin, стр. 20 (Табела са бројем комада и њиховим просечним тежинама).

³⁸ В. В. Borić, стр. 14, чија Табела даје следеће стање: AN VIII (16,30 гр), AN IX (15,16 гр), AN XI (13,91 гр), AN XII (11,60 rp) AN XIII (10,27 гр), AN XIV (8,89 гр) и AN XVI

(9,53 гр).

³⁹ Уп. I. Winkler, стр. 153-5.

⁴⁰ В. горе, напомену 2.

⁴¹ I. Winkler, стр. 145-7.

⁴² B. Pick, стр. 5.

⁴³ М. Jessop Price, The Lost Year: Greek Light on a Problem of Roman Chronology, Numismatic Chronicle 13 (1973), 76.

⁴⁴ B. Pick, стр. 4 и F. Martin, стр. 10 и 13. Победа над Карпима слави се једном серијом антонинијана (Victoria Carpica, RIC IV - 3, бр. 66) која се обично датује у раздобље од краја 247 до 249. године. Према томе, присуство Филипа I у Дакији у току 246. године могло је имати за циљ да се припреми један поход на Карпе; мање jе вероватно да је већ 246. било Филипових ратних успеха.

⁴⁵ В. Pick, стр. 4 и F. Martin, стр. 10 и 13.

⁴⁶ I. Winkler, str. 158.

⁴⁷ B. Pick, стр. 20 и бр. 69, наводи један примерак једанаесте године и истиче извесност у читању тог броја (XI). F. Martin, стр. 106 и бр. 7.67.1, публикује још један такав комад, из приватне колекције (F. Kecskés, Bezdan, Jugoslavija).

⁴⁸ J. P. Callu, La politique monétaire des empereurs romains de 238 è 311, Paris, 1969, 14 и даље.

⁴⁹ А. Alfцldi, навед. рад, стр. 146.

⁵⁰ F. Martin, стр. 13.

⁵¹ В. Pick, I. Vass и I. Winkler, в. горе напом. 10.

⁵² B. Cserni и P. Kirбly, в. горе, напом. 10.

⁵³ O томе в. I. Winkler, стр. 156,

⁵⁴ Dessau ILS 7145.

Nikola Crnobrnja
Coinage of the province of Dacia

Introductory Remarks

The province of Dacia constituted a part of the Roman Empire from the second Trajan's war against Decebalus (105-106), up until AD 272, when Aurelian finally withdrew from these lands in the long history of Roman expansion, Dacia was the last territory to be conquered and the first one to be permanently abandoned. It comprised the major part of modern Transylvania. Its northern borders were at the Eastern Carpathian Mountains, and it reached the Banatian Mountains in the west and Muntenia in the east; in the south, at the Danube banks, Dacia bordered upon Moesia Superior and Moesia Inferior. These lands were rich in timber and silver, golden, and iron ores. The main communication started at the Iron Gates and ran northwards, thus linking Drobeta, at the northern side of Trajan's bridge, with Sarmizegethusa, Apulum, Potaissa, Napoca and Porolissum. During Hadrian's reign, the province was divided into two, and subsequently into three administrative units: Dacia Inferior, Dacia Superior and Dacia Porolissensis. The third district, located in the area of the town Porolissum, was the last one to be constituted. At the beginning of the Marcomannic wars, the three units (Provincia trium Daciarum) were assigned an imperial governor of consular rank. In the mid-third century, the raids of barbarian tribes into the territory of Dacia were constantly getting fiercer and more devastating. Consequently, the Emperor Aurelian, having realised that it was impossible to defend the territory of the province, transferred the majority of Dacia's inhabitants into the lands south of the Danube, what is today eastern Serbia and western Bulgaria. In order to preserve the memory of the lost provinces in these parts, the Emperor founded the new ones: Dacia Ripensis and Dacia Mediterranea.

The city of Apulum was the headquarters of the legio XIII Gemina during the entire period of existence of the Roman province of Dacia. From the time of reign of Marcus Aurelius on, legio V Macedonica was also stationed in Dacia, with its headquarters in the city of Potaissa. In defending the province, numerous auxiliary troops supported these two legions. The capital of Dacia was the colony of Sarmizegethusa (Colonia Ulpia Traiana Augusta Dacica Sarmizegethusa). Numerous other settlements, such as Apulum, Dierna, Drobeta, Napoca, Porolissum, Potaissa, Romula, were given the status of colonies or municipia. Along with the growth of urban centres, due to trade, exploitation of the mines and immigration from the other provinces of the Empire, the process of Romanization of the provincial population was taking place.^[1]

*

During the period from AD 246 to 256/7 (i. e. from Philip I to the time of the joint reign of Valerian and Gallienus) copper and orichalcum coins were minted in the mid-Danube area bearing the reverse legend PROVINCIA DACIA. In the reverse exergue, they show marks of a local chronological system. These marks can be followed during the entire period of minting, which lasted eleven years (AN I to AN XI). In the sixth year of the local era (AN VI) no PROVINCIA DACIA coin seems to have been issued.^[2]

This kind of coinage (in the sequel, for the sake of the reader's convenience, we shall refer to it in the abbreviated form: P(rovincia) D(acia) C(oinage), obviously intended for the province of Dacia. belongs to the large group of Roman local currencies (produced by cities or, less often, whole provinces); however, that group comprises only few mints which marked their coins by the years of an era. Judging by its status (the mint associated with the mother-province), its geographical, cultural and historical context, as well as by the usage of the chronological marks (AN I - ), the PDC is closely related to that of the colony of Viminacium/Moesia Superior. They both present numismatical as well as historical interest; especially, they are important for the chronological research in the mid-third-century events in the Danubian provinces.

The publication of the famous numismatical work of J. Eckhel, at the end of XVIII century, arose interest in collecting and studying the PDC.^[3] A detailed account of the further history of the studies in the PDC is found in I. Winkler's article. It shows that the scholars' attention has been focused on two basic questions: when the issue of the PDC began (which is intimately related to the problem of the exact dating of the beginning of AN I), and where the coins were minted (in Viminacium - the capital of Moesia Superior, or in one of Dacia's cities).^[4]

B. Pick's volume, so far the most important contribution to the study of the coinages of Dacia and Moesia, was published in the last years of XIX century,^[5] its first chapter deals precisely with the PDC. B. Pick's Corpus describes all the specimens of the PDC known at the time and classifies its reverse types (the "five types" classification which is still in general use). He has also suggested that the beginning of the local era should be dated in July or August of AD 246. Later scholars have noted some fresh variants^[6] and dealt with some new problems, especially with the problem of the mint's location.^[7] The thesis that the PDC was produced in Dacia herself was challenged by A. Alföldi's stylistic analysis^[8] of some Dacia and Viminacium issues.^[9] Alföldi's conclusion was that all the PDC had been minted in Viminacium.^[10] The scholarly consensus as to that question has not been reached as yet.^[11]

The importance of I. Winkler's article "Moneda 'Provincia Dacia'" should also be acknowledged. It treats all the crucial aspects of the PDC. Among other things, I. Winkler registers, for the first time, the geographical distribution of many finds of the PDC - both in the territory of Romania and in the adjacent areas.^[12]

The booklet "Kolonialprägungen aus Moesia Superior und Dacia" by F. Martin, recently published, comes almost a century after Pick's fundamental study. Martin's primary intention has been to systematise the numismatic material already known from museums and private collections.^[13] But he also publishes a number of new variants and suggests some historical-numismatical conclusions. He emphasises the stylistic similarities between the PDC and the Viminacian aes, and reaffirms Alföldi's hypothesis that the PDC was produced in the mint of Viminacium. In this connection, Martin has pointed out that certain rare sestertii of Philip I's PDC share an identical mistake of the obverse legend with their Viminacian counterparts; in Martin's opinion that coincidence implies that both the coinages originated from the same mint, Viminacium.^[14]

Types and Legends of the Coinage of the Province of Dacia

The PDC bears names and portraits of twelve Emperors and members of their families respectively. The portraits are executed in the manner typical of the third century local coinages. The busts regularly face to the right. On the sestertii, the Emperors are crowned with laurel wreaths; Caesars are bare-headed, and Empresses wear diadems. On the dupondii (the only ones known so far are by Philip I) the Emperor is radiate. The asses (Philip I and Philip II) have the same insignia as the sestertii. The obverses of all the three nominals show the busts of the Emperors and Caesars wearing cuirass and paludamentum, while the Empresses are dressed in a stola.

The Imperial names and titles in the obverse legends are as usual. Normally they are in the nominative case, but certain obverses of Trebonianus Gallus and Valerian^[15] have them in the dative. The legends are engraved in continue, except on the rare examples issued by Otacilia Severa (MARCIAOTACI - LIASEVERAAVG = Marcia Otacilia Severa Augusta); the end of the Empress's crown makes the legend break between the letters I and L. (In order to make it easier for the reader, we shall transcribe them with blanks between words, thus changing the original scriptura continua. The blanks made by the engravers of dies themselves will be marked by dashes, as it has been done in the case of Otacia Severa's legend quoted in the foregoing lines). The obverse legends usually start behind the back of the bust of the Emperor (Empress or Caesar); in the case of a very long legend, it may begin as far as under the bust; a remarkable example of such a legend is found in Cat. No. 115 (Trebonianus Gallus).

On an issue of the fourth year, the cognomen of Trajan Decius is engraved as DECIOS.^[16] This mistake can be ascribed to the man who made the die; his origin was probably Greek, since the Greeks used to transcribe the sufix - ius in Roman names by – ios.^[17] There are some double-struck pieces; such is the case with a sestertius of Trajan Decius (Cat. No. 71) from the collection of Professor Svet. St. Dusanic. The legends of such pieces bear traces of both the striking. The collection here published includes one sestertius of Philip I with a mistake in the obverse legend: IMP M IVIL (!) PHILIPPVS AVG (Cat. No. 8, from AN I). The coin has been found in the area of Pozarevac, near Viminacium. F. Martin has recently published two other specimens of the same kind;^[18] one is in the National Museum of Hungary, and the other in Martin's own collection. A Viminacian sestertius of Philip I (AN VIII) has the same feature.^[19] As mentioned above (text and note 14), this similarity between the PDC and the Viminacian coins has led Martin to the conclusion that the PDC was produced in Moesia Superior - in Viminacium herself.

The characteristic of the PDC is the reverse legend citing the complete name of the province to which the coinage belonged: PROVINCIA DACIA. This is not a common occurrence in the whole repertoire of Roman local coinages. The reverse legend of the Viminacian aes - which otherwise offers the closest parallel for the PDC - displays significant differences: the PMS COL VIM cites the name of the province's capital (omitted in the case of the PDC) and has the name of the corresponding province in the abbreviated form. It should also be noted that the PROVINCIA DACIA (not provinciae Daciae, or the like, in a plural form) emphasises the administrative unity of the tres Daciae.

Like the PDC obverse legends, the reverse ones are sometimes engraved in continuo. More often, they are interrupted by certain elements of the representation.^[20] The marks of local years, AN I to AN XI, are put in the exergue of the reverses. These marks could help us identify the city of the mint (whose name, to repeat, does not appear in the legend) under two conditions: (a) that the era of the PDC can be proved to have been a city, not a provincial era,^[21] and (b) that a future find (epigraphically?) discloses an identical chronological system which can be safely attributed to a city of Dacia.

Reverse types appear in five basic forms, with a dozen of variants (a detailed description is given infra, in the Introduction to the Catalogue). Modern scholars follow the systematisation proposed by B. Pick almost a century ago (types A, B, C, D, E).^[22] Some new variants, though, have been described.^[23] All the types, except the type D (identified as Pax), show a female figure, seated or standing, dressed in a long robe and wearing a Phrygian cap. This is, without any doubt, the personification of the province of Dacia. The figure holds in her right hand a curved Dacian sword, a feature of the type which was intended to emphasise the local traditions. The same intention is obvious in the other element of the personification's representation - the Phrygian cap on her head.

The province situated north of the Danube was constantly threatened by barbarian raids, and the legionaries' help was indispensable for the defence; not unexpectedly, their symbols appear on all the types. The type A bears the arms of the two legions of Dacia (a lion for legio XIII Gemina, an eagle for legio V Macedonica), as well as a military sign - vexillum, which, in the hands of the province's personification, symbolises the whole exercitus Daciae. On the top of the sign, the abbreviation DF, meaning Dacia felix, is visible. The types B. C and E refer to Dacia's legions even more explicitly, since they depict the vexilla of both the units, with numbers V and XIII respectively engraved on the tops of the standards; also, the eagle and the lion accompany their respective vexilla. Even the type D, which otherwise does not depict the usual symbols of Dacian traditions (Phrygian cap, curved sword), has the lion (leg. XIII Gemina) and the eagle (leg. V Macedonica) as the military insignia. On the earliest variant of the type D, Pax (?) holds a sceptre with Victoria, the type's message being that the peace is achieved thanks to the victories of Dacia's army.

The reverse types of the PDC are essentially derived from the reverse types of the colonial coinage of Viminacium.

The influence of the Viminacian type B (in Pick's nomenclature),^[24] which appears for the first time in the Viminacian aes of AD 244 (AN IIII) and recurs several times after that year, seems to have been decisive. The type represents the personification of the colony of Viminacium (or the province of Moesia Superior) holding the standards of the two Upper Moesian legions, IIII Flavia and VII Claudia with their numbers and their "heraldic" animals (a bull for the IIII Flavia and a lion for VII Claudia) near the foot or at the top of the standards. This Viminacian reverse served as a model for the PDC types B and E (this latter being a derivation of the type B). The common elements are both numerous and important: the female personification, the vexilla bearing the legions' numbers, and the "heraldic" animals. The PDC type C is similar, too, but it depicts the personification seated, not standing.

The Pax reverses - which have a female figure holding an olive branch in her raised right hand, and a sceptre^[25] or a sceptre with Victory^[26] in her left hand - are introduced into the coinages of Dacia and Viminacium approximately at the same moment, i. e. AD 250/1 (AN IIII for the PDC; AN XI at Viminacium). Later issues of this type are not completely identical in these two mints. The main difference concerns the personification's attributes: the Viminacian Pax holds a globe in her left hand,^[27] while the PDC Pax holds a wreath and a sceptre.^[28]

The reverse type of the first PDC issue (type A, AN I and AN II) shows the personification of Dacia holding a curved sword in one hand and a standard with the DF letters in the other (at the woman's feet an eagle and a lion can be seen). It has usually been considered an original one.^[29] However, there is a remarkable detail which connects this type too with the Viminacian coinage. A variant of the Viminacian type B (AN IIII) has the personification hold one vexillum only.^[30] That vexillum bears the numbers of both the Upper Moesian legions, in a way analogous to the DF standard, just mentioned, which alludes to the entire army of Dacia. This point of iconographical similarity between the two types suggests that the model of the PDC type A should also be sought in the coinage of Viminacium.

In sum, the fact should be stressed that the Viminacian and PDC reverse types (as well as their legends) are close, both iconographically and with regard to their propaganda meaning.

Monetary Production

The numbers of the PDC issues and variants known so far are markedly smaller than those of the Viminacian coinage. The same may be said of the quantities of specimens found in hoards or preserved in private and museum collections.^[31] All In all, it may safely be concluded that the production of the PDC was not very abundant.^[32]

The finds of the PDC aes are most frequent in the territory of its province (modern Romania), but they are also registered in the other Danubian provinces. The collection of Professor Svet. St. Dusanic consists mainly of the material assembled in the territories of the provinces of Moesia Superior and Pannonia; that conclusion follows from the numerous notes made by Professor Dušanić himself. Such notes refer to Cat. Nos. 8, 60 and 140 (found in the area of Požarevac), Nos. 10, 49, 93 and 122 (Kranj, formerly in the collection of A. Pogačnik). Nos. 17, 66, 68 and 119 (Belgrade, formerly in the collection of Voja Jovanović), Nos. 132, 150, 169 and 172 (Belgrade, the Danube bank, coil. V. Jovanović), Nos. 30 and 139 (Salakovac, coil. Žarko Petrović), Nos. 36. 126 and 170 (Kostolac, coil. Veljko Radojčić), Nos. 38, 41, 42 and 62 (Zagreb, coil. S. Bakota), No. 39 (Belgrade, coil. B. Pašković), No. 58 (the area of Brestovik), No. 64 (Sremska Mitrovica), No. 72 (Kostolac, coil, Georgije Orlov), Nos. 76 and 176 (Novi Sad, coli. Todor Veselinović), Nos. 113 and 116 (Belgrade, coil. Vojislav Mihailović), No. 128 (Belgrade, the Danube bank, coil. V. Mihailović), Nos. 151 and 153 (Kostolac), No. 162 and 166 (coil. G. Orlov), No. 179 (Veliko Gradište) and No. 183 (Višnjica, the Danube bank, coil. Vladimir Madžarević). The area of Viminacium is probably the most important source of the PDC pieces in Svet. St. Dušanić's collection.

In spite of the facts that the PDC aes that belonged to the late Professor Dušanić originates from a relatively narrow territory and that his PDC collection, as, a whole, is not a very large one, a chronological and statistical analysis of that material brings forward results which accord with what we know of the chronological and statistical features of the PDC in general.^[33]