Јустин Поповић и Велимир Хаџи-Арсић

Тајне вере и живота: основно богословље

---

У В О Д

Ова књига „Тајне вере и живота“, или Основно богословље представља богословско хришћанско православно учење о основним истинама наше Хришћанске вере. А те истине су ове: истина о Богу, свету и човеку, истина о животу, смрти и бесмртности, истина о добру, злу и ђаволу, истина о истини, правди и љубави, истина о свима вечним вредностима, истина о Спаситељу и спасењу човека и света од греха, смрти и ђавола, истина о Цркви, о загробном животу, истина о крајњој судби човека и света, истина о вечном животу.

Пошто, међутим, у свету постоје и друге религије а не само Хришћанска, зато ова књига као Основно богословље, у првом делу, најпре говори о религији уопште и о природним религијама које постоје у свету, да би затим упоредила њих са најсавршенијом, једином истинитом и правом религијом – Хришћанском, која је надприродно од Бога откривена и дата нама људима преко Господа Исуса Христа и Његових Пророка и Апостола кроз Цркву. Ово излагање о Хришћанству сачињава други део овог Основног богословља.

Трећи део Основног богословља говори подробније о самим основним истинама и тајнама Хришћанске Православне вере и Цркве, тј. о Богу, свету и човеку, о Христу Спаситељу и спасењу, о Духу Светом и о Цркви, и на крају о Богу као судији и о вечном животу.

Ова два друга дела у ствари чине једну малу православну Догматику, док први део сачињава кратку Апологетику, с тим што неких апологетских поглавља има и у трећем делу ове књиге.

Јустин (Поповић)

ПРВИ ДЕО

Р Е Л И Г И Ј А

I. О РЕЛИГИЈИ УОПШТЕ

Човек је одвајкада веровао у постојање једне или више натчовечанских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих он зависи и према којима осећа извесно страхопоштовање. Отуда, човек је одвајкада осећао и неодложну потребу да питање свога односа са том силом или тим силама реши на начин који би му обезбедио њихову благонаклоност у животу[1]. Ово су неоспорне чињенице којих су свесни не само појединци него и читаво човечанство.[2]

Разуме се, сила или силе које је човек сматрао натчовечанским нису биле увек такве. Али за човеково осећање и држање према тим силама – за решавање питања његовог односа са њима – није било важно какве су те силе уствари, већ како их је он схватио, какве су оне биле по његовом мишљењу – како је он у њих веровао. Зато је природа човекових осећања према тим силама и природа његових односа са њима увек зависила од природе схватања или мишљења које је он о њима имао – од природе његове вере у њих. Из те човекове вере логички су следила како правила за његов начин живота тако и правила за његов став или држање према овим силама – правила ко ја су регулисавала његов однос са њима и обезбеђивала њихову благонаклоност према њему. Та човекова вера у постојање једне или више натчовечанских сила које су ван њега и јаче од њега, од којих он зависи, према којима осећа извесно страхопоштовање, као и његов однос са тим силама – однос који обезбеђује њихову благонаклоност према њему – јесте религија[3].

Благодарећи посебним околностима или условима, под којима је у различитим периодима своје дуге историје живео и посебним духовним потребама које је тада осећао, човек није увек имао исто мишљење о природи натчовечанских сила у чије је постојање веровао. Према томе, његова религија није била увек иста. Напротив, историја религије јасно говори о томе да број различитих религија у свету није мали. Па ипак, свака од тих религија има свој основ у човековој души: заснива се на његовом разуму, осећањима и вољи; свака од њих задовољава његове специфичне или посебне духовне потребе; свака се од њих изражава кроз веру, морал и култ[4]. То је оно што је заједничко свим религијама. Према томе, свака религија на свој начин обухвата целокупно човеково биће – прожима целокупни човеков живот. Јер религија прописује: „човековом разуму – веровања, његовој вољи – законе и санкције, његовом срцу – осећања, његовом телу – држање и покрете“.[5]

ОПШТА ПОЈАВА РЕЛИГИЈЕ

По једном мишљењу[6] у историји човечанства постојало је време када је човеку свака мисао о ма каквом божанству била потпуно страна – када је човек био потпуни атеист. Човек је, по овом мишљењу, постао религиозан тек у доцнијим периодима своје историје.

Ово и овакво мишљење је данас дефинитивно напуштено у науци,[7] јер је она неоспорно утврдила да у историји човечанства никад није било времена када је човек био потпун атеист – „потпун атеизам нигде не постоји“.[8] – У човековој историји, вели Џевонс, „није било времена ка-да је он био без религије“ … Супротна теза „као што је данас свакоме антропологу познато, отишла је у лимбо[9] мртвих контроверза или научних расправа“.[10] – Тврђење да постоје народи или племена без религије досада се показало као тврђење које је засновано или на нетачном посматрању или на бркању појмова. Још се нигде није нашло племе или народ који није имао никакве свете обреде или који није веровао ни у каква виша бића, и супротна тврђења појединих путника су доцније била оповргнута чињеницама. Због тога имамо пуно право да религију, када се ова реч примени и на примитивно обављање светих обреда, назовемо једном свеопштом људском појавом“.[11] Свеопштост религије је сада опште призната. Човек је „неизлечиво религиозан“. „Откако је човек – човек, није било народа који је био без религије“.[12]

ПОТРЕБА РЕЛИГИЈЕ

Но ако је религија једна свеопшта људска појава, то значи да она мора да има и један свеопшти узрок; један узрок који је заједнички свима људима. Јер ако је тачно да човек није и не може да буде без религије; да је он, како се каже „неизлечиво религиозан“, онда то значи да је религија једна од насушних потреба човекових и да она има свој узрок у самој човековој природи створеној таквом од Бога. Имајући у виду историјски посведочену свеопштост религије, „ми не можемо избећи закључак да религија сачињава тако природан састојак људске природе као што је поседовање умних способности и физичких особина које издвајају човека од животињског света“.[13]

ТЕОРИЈЕ О ПОСТАНКУ РЕЛИГИЈЕ

На који су начин људи дошли до вере у постојање једне или више натчовечанских сила? Како је постала религија? О томе су поједини научници покушали да дају своја објашњења, своје хипотезе и теорије.

Од многобројних хипотеза које покушавају да одговоре на ово питање, следеће су најпознатије:

а) Хипотеза по којој су религију измислили жреци и владари да би својим законима дали већу, божанску санкцију и на тај начин што лакше владали над народима и што више их експлоатисали.

Ову су хипотезу заступали још грчки софисти. Тако, на пример, по Критиасу,[14] религија је створена у циљу сузбијања тајних злочина, противу којих су позитивни закони немоћни; она је дело оштроумног човека, који је учио да истину треба сакрити велом обмане и натерати људе да верују:

„Да бесмртни дух живи на небу,

Да он види све, чује све и мудро управља свим“.[15]

Присталице ове хипотезе били су и представници симплистичког, материјалистичког и атеистичког рационализма XVIII века. И по њима, религија није ништа друго до плод дволичности свештеника и владара, с једне стране, и простодушности и лаковерности народа, с друге. Она је заблуда коју су измислили и међу простодушне и лаковерне народе распрострли свештеници и владари.

Ова хипотеза је сасвим неоснована и неоправдана.

Најпре, она је логички немогућна. Јер сам појам жреца нужно претпоставља веру у постојање оног коме се приносе жртве – веру у постојање једне врсте божанства. Другим речима: жрец постоји да би некоме и за некога приносио жртве; да би задовољио религиске потребе људи. Појава жречева је последица осећања потребе за њима; она је последица једнога узрока, а не обрнуто. Према томе, хипотеза по којој је религија измишљотина жречева претставља логичку немогућност. Јер, ако су жречеви узрок постанка религије, ко је узрок постанка жречева?[16]

Но хипотеза о којој је овде реч није само логички неоправдана; она је исто тако и историјски неоснована. Јер, етиологија не зна за племена и народе који би били без икакве религије, али зна за људске заједнице које немају жречеве и владаре.[17] Отуда, иако је неоспорно тачно да су жречеви и свештеници и владари покаткада злоупотребљавали религију у своје личне сврхе, ни у ком случају није тачно – ни логички ни историјски – да су је они и створили.

б) Хипотеза по којој је религија постала из човековог осећања страха од природних појава. – По овој хипотези, примитивни човек је, не познавајући праве узроке природних појава – узроке које је тек наука у току времена открила – веровао да су те појаве дело страшних невидљивих си-ла, од којих и он зависи и које су према њему непријатељски расположене. Гоњен осећањем страха од тих сила, човек покушава да их различитим средствима придобије за себе. Религија није ништа друго до резултат или плод тога покушаја. Ову хипотезу укратко излажу латинске речи: Primus in orbe deos fecit timor (Страх је први створио богове у свету).

По овој, вероватно најстаријој и најраспрострањенијој, хипотези,[18] дакле, религија је у крајњој линији, последица човековог незнања, јер човек верује да иза природних појава постоје натчовечанске и према њему непријатељске невидљиве силе, и плаши их се само зато што не зна природне узроке тих појава.

Противу ове хипотезе говоре следећи разлози: Најпре, ова хипотеза није у складу са психолошким чињеницама: она сасвим неоправдано своди религиско осећање на осећање страха. Међутим, између ова два осећања постоји велика разлика. Осећање страха удаљава човека од објекта страха. Напротив, религиско осећање не само не удаљава човека од натчовечанске силе или натчовечанских сила у чије постојање он верује, већ га њима приближава. Доказа за то имамо чак и у религијама најпримитивнијих урођеничких племена – племена која се налазе на најнижем ступњу културног развоја. Ни та племена не виде у својим божанствима бића која су обавезно зла и са којима су она приморана да се, из страха од њих, по сваку цену мире. Насупрот томе, она у тим својим божанствима виде пре пријатеље, родитеље и природне заштитнике. За примитивног човека његово божанство је сила која је „сасвим близу њега“ и која му даје „потребне моћи које он не добија од своје природе“.[19] „Од најстаријих времена, за разлику од мађије и врачања, религија се обраћа сродним и пријатељским бићима… У једино правом смислу речи, она почиње не са неким неодређеним страхом од непознатих сила већ са поштовањем пуним љубави за познате богове који су са својим поштоваоцима везани јаким сродничким везама“.[20] Према томе, почетак религије треба тражити не у страху који осећа од натчовечанских сила већ у његовој љубави према њима.

Но, „иако је истина да религија у правом смислу речи има свој почетак у љубави а не у страху, не мања је истина да је страх – не страх од неразумних опасности већ од заслужене казне – битан за човеково морално и религиозно васпитање: страх Божји је почетак мудрости“.[21] По Марету „страхопоштовање је једина реч која најприближније изражава основно религиско осећање. Страхопоштовање није исто што и „чист страх“. Primus in orbe deos fecit timor је истина само ако допустимо да дивљење, интерес, поштовање, па чак и љубав нису мање него страх битни саставни делови овог основног стања духа“.[22] Страх који улази у састав религиског осећања јесте „страх sui generis, тј. своје врсте, који се састоји више из поштовања него из бојазни, и у коме преовлађује оно сасвим нарочито узбуђење које је човеку инспирисано оним што је величанствено“.[23] Према томе, хипотеза страха је психолошки неоснована и неоправдана.

Затим, хипотеза страха не види извор религије у нечем стварном или објективном већ у човековим обманама. Она је своди на „једну огромну метафору без објективне вредности“ и на тај начин претвара је у „један систем халуцинаторних слика“. Јер „ако је главни предмет религије истраживање природних сила, онда је немогуће видети у њој ништа друго до систем варљивих измишљотина“.[24] Ако религија није ништа друго до само резултат осећања човековог страха од природних појава због незнања њихових правих узрока – само један систем халуцинаторних слика и варљивих измишљотина – онда би било логички нужно да, напоредо са развојем човековог знања о правим узроцима природних појава, тј. напоредо са развојем природних наука – најпре слаби а временом и потпуно ишчезне: прво, човеково осећање страха од природних појава, а затим и сама његова религија. Међутим, опште је позната чињеница да није такав случај. Напротив, религиска осећања су најдубља и најфинија баш код оних људи код којих је познавање научног објашњења узрока природних појава најсвестраније и најтемељније. Као што ће се из даљих излагања у овој књизи видети, највећи представници науке и философије нису ни материјалисти ни атеисти.[25] Исто тако, историја религије јасно говори о томе да се најчистије форме религије налазе баш код оних народа који су достигли највиши ступањ свог културног развоја. Према томе, противу хипотезе која извор и основ религије види у човековом осећању страха од природних појава говори не само психологија него и историја.

в) Анимистичка хипотеза.[26] – Творац ове хипотезе је енглески етнолог Едвард Тајлор. По њему, основна ознака сваке религије је „вера у духовна бића“.[27] А до те вере примитиван човек је дошао на овај начин. Још док је био на најнижем ступњу свог културног развоја, примитивни човек је морао да уочи разлику која постоји између једног живог и здравог тела, с једне стране, и једног тела које је болесно, у трансу или заносу, заспало или мртво, с друге стране. Исто тако, још тада, њему је морала пасти у очи и чињеница да се његов живот у будном стању разликује од његовог живота за време спавања. Тако, на пример, он је морао да примети како он за време спавања, док његово тело лежи непокретно, похађа места и разговара са људима који су далеко од његовог тела, виђа оне који су одавна умрли итд. Тражећи узрок овим различитим појавама, он се морао запитати: „Шта је то што проузрокује разлику између једног живог и једног мртвог тела, и што изазива буђење, спавање, транс, болест и смрт“ … ; и: „ко су оне људске прилике које се јављају у сновима и визијама?“

Захваљујући степену културног развоја на коме је био, примитиван човек је веровао да су све појаве о којима је реч, иако међусобно различите, подједнако стварне. Тако, на пример, за примитивног човека, у погледу стварности, не постоји никаква разлика између његових доживљавања за време спавања и његових доживљавања у будном стању: снови су за њега били онако исто стварни као што су били стварни и његови посведневни поступци. Због тога је он на постављена питања морао одговорити овако: „Свакоме човеку припадају две ствари: живот и фантом или дух. Очевидно је да су ово двоје у уској вези са телом: живот оспособљава тело да осећа, мисли и дела, а фантом или дух је његова слика или његов двојник. Исто тако, као што се јасно види, живот и фантом или дух могу се одвојити од тела: живот је у стању да се удаљи од тела и на тај начин учини га неосетљивим и мртвим; фантом или дух је у стању да се јавља људима који се налазе далеко од тела… А пошто и живот и фантом или дух припадају телу, зашто они не би били манифестације једне и исте душе? На тај начин, примитивни човек је дошао до појма о души, коју је замишљао као нематеријалну људску слику, налик на пару или сенку. По његовом веровању, та и таква душа је била узрок живота и мишљења; она је та која је у стању да напусти тело, да муњевитом брзином иде од места до места и да се као утвара јавља људима на јави или у сну.

Но душа човекова није потпуно слободна док је у његовом телу; она то постаје тек после смрти. Смрт човековог тела, дакле, омогућава души један самосталан и од тела независан живот; тек њоме она постаје потпуно самостално духовно биће. Као такво биће, она је у стању не само да се јавља људима него и „да уђе у тела других људи, животиња, па чак и ствари, да их заузме и да у њима дејствује“.

У току времена, умирањем људи, број ових духовних бића је непрестано растао. А како су ова бића била некада људске душе, то су она, и после смрти њихових некадањих поседника, имала људске склоности и осећала људске потребе. Према томе, она нису могла остати равнодушна према поступцима и судбини људи који су остали у животу. Напротив, поступци тих људи причињавали су им или задовољство или незадовољство. Зато су та бића према једним људима била добра, а према другима зла; једнима су помагала а другима одмагала у животу, и на тај начин су било позитивно било негативно утицала на ток људског живота – на развој људске судбине.

Захваљујући свом детињском менталитету, примитивни човек је веровао да не само он него и свака друга ствар у свету има своју душу која је слична његовој. У тим душама он је видео узроке постојања свих ствари и појава у органском и неорганском свету. Њима је он објашњавао све што постоји ван њега, све што га окружава и што на један или други начин условљава његов живот.

Вера примитивног човека у постојање духовних бића која утичу на ток збивања у материјалном свету и његовом животу и која одржавају везу са људима и примају њихове поступке са задовољством или са незадовољством, по Тајлоровом мишљењу, „природно, и могло би се рећи готове неизбежно, пре или после, води поштовању и умилостивљавању“ ових духовних бића. На тај начин, „анимизам, у свом пуном развоју, садржи у себи веру у душе и будући живот, као и веру у божанства која управљају и духове који се покоравају. У пракси, пак, ове доктрине доводе до једне врсте активног култа или богопоштовања“.[28]

Како је пак по веровању примитивног човека његов живот био зависан, најпре и највише, од вол»е духова његових умрлих предака, то је и култ предака или култ мртвих првобитни и најстарији облик култа (тј. религије) за који историја човечанства зна. Но живот човека није био зависан само од воље духова његових умрлих предака; он је исто тако био зависан и од воље оних духова који живе у предметима органске и неорганске природе, јер су ови предмети одвајкада условљавали човеков опстанак у животу. Отуда, после култа предака или култа мртвих, јавља се култ природе – култ духова: стена, брда, долина, вулкана, животиња и других предмета материјалне природе.

Из ове политеистичке или многобожачке религије развиле су се у току времена савршеније форме религије, у којима је вера у духове предака и појединих природних предмета била замењена вером у виша божанства, па најзад и вером у једнога Бога. А по Тајлоровој анимистичкој хипотези, све су те религије постале из примитивног схватања душе. Када је једном дошао до свог појма о души, примитивни човек је узео тај појам „као узор или образац по коме је формирао не само своје идеје о другим душама нижега степена, већ исто тако и своје идеје о духовним бићима уопште; почев од најситнијег духа који се појављује у дугачкој трави па до небеског Творца и Управљача света – Великог Духа“.[29]

Овој и оваквој Тајлоровој анимистичкој хипотези о пореклу религије, која је временом, у њеним споредним детаљима, мењана, дотеривана и проширивана, чине се следеће замерке:

а) По мишљењу једне групе научника, анимизам и није религија већ један „општи ступањ мисли“[30], једна „теорија о васељени“,[31] једна философија.[32]

б) Друга група научника, која се слаже са тврђењем да је анимизам религија, спори да је анимизам основни или првобитни облик религије. Јер, по мишљењу представника ове групе научника, аустралијанска урођеничка племена, која се налазе на најнижем досада познатом ступњу културног развоја, не знају за анимизам.[33] Наука о религији још не располаже чињеницама на основу којих би могла да утврди основни или првобитни облик религије. Али у сваком случају „анимизам као теорија представља способност мишљења која превазилази хоризонт примитивног човека“.[34] Зато, да би се нашао корен религије, не треба се заустављати на анимизму него треба „копати дубље у људској природи“.[35]

в) Да би објашњење његових снова помоћу његовог двојника постало за примитивног човека логичка нужда, било би потребно да он претходно дође до неоспорног закључка да је свако друго објашњење неприродно и немогућно. Уствари није тако. За примитивног човека је било много лакше и природније да у својим сновима не види дело свога двојника већ сећање или успомену на догађај и доживљај из свог протеклог живота, пошто су такве успомене и сећања обична појава и у његовом посведневном будном стању. Јер, међу његовим сновима је морало бити и таквих који се не би ни могли другачије објаснити. Такви су, на пример, човекови снови о ономе што се збило у његовом детињству. Како се такви снови могу објаснити помоћу двојника? Ако је човеков двојник у стању да за време човекова спавања похађа различита места и разговара са различитим људима, како је он у стању да се врати у прошлост и како човек, када се пробуди, може да верује да је он за време спавања доиста обновио догађаје и доживљаје који су одавна прошли?

Затим, има случајева када човек може поуздано да утврди како оно што је у сну доживео не одговара стварности. Тако, на пример, када човек у сну разговара са својим познаником или пријатељем о нечему, он је у стању да сутрадан, разговарајући о своме сну са истим познаником или пријатељем, сазна да тај познаник или пријатељ нема ни појма о томе сну и разговору који је за време његовог трајања вођен. Како би онда човек, и поред тога, могао веровати да су његови снови нешто реално и истинито? „Неоспорно је да примитивни човек и данас своје снове, или бар неке од њих, приписује лутању свога двојника. Али из тога не следи да је сад доиста дао материјала за изградњу идеје двојника или душе. Јер та је идеја могла бити накнадно примењена на појаве сна, екстазе, бесомучности, а да ипак из њих не произилази“.[36]

г) Али чак и онда када би сан неминовно водио идеји о двојнику или души, идеја двојника или душе не би неминовно водила култу предака или култу мртвих. Јер, двојник је и после телесне смрти човекове оно исто што је био и за време његовог живота. Смрт не мења његову природу, већ га само ослобађа од тела. Зашто би онда живи потомци у двојницима својих умрлих предака видели нешто друго, нешто више а не оно што су ти преци за време свога живота уствари и били – тј. зашто они не би у њима видели само себи слична бића? Зашто би после смрти душа његових предака постала нешто свето – нешто што је предмет религиског осећања? Усто, по веровању примитивних људи, смрт не само да не појачава душевне моћи човекове него их слаби. Стога, они покаткад убијају своје управљаче и свештенике пре него што остаре, како би спасли њихове душе од старења и слабљења. „Постоји, дакле, један логички скок, једна логичка и психолошка празнина између идеје о једном двојнику који је слободан и идеје о једном духу коме је посвећен култ или. богопоштовање“.[37] Према томе, после смрти могу бити свети само они који су то били и за живота. Други не.

д) Најзад, ни извођење култа природе из култа предака или култа мртвих није у складу ни са психолошким ни са етнолошким чињеницама. Са психолошким чињеницама није у складу, јер није тачно да примитивни човек, због свог детињског менталитета, није у стању да разликује мртво од живог, већ да мора мртво и живо да исто верује и да мртвим стварима приписује своја душевна својства. По Спенсеру, способност разликовања мртвог од живог имају не само деца него и животиње. А ако се деца у извесним случајевима понашају према мртвим стварима као нечему што је живо, то она чине не из незнања него свесно и намерно;[38] такво њихово понашање је резултат осећања потребе за игром.[39] „Хоћемо ли рећи, пита се Спенсер, да је примитиван човек неинтелигентнији од нижих сисара, птица, гмизаваца и инсеката? Ако не желимо то да кажемо, онда морамо рећи да примитивни човек разликује живо од мртвог. А ако примитивном човеку признамо интелигенцију већу од интелигенције животиња, ми морамо из тога извести закључак да он разликује живо од неживог боље него што то чине животиње“.[40] Зато је за Спенсера „јасно, да је претпоставка, по којој примитивни човек тежи да приписује живот стварима које нису живе, једна неодржива претпоставка“.[41]

Анимистичком извођењу култа природе из култа предака или мртвих противе се и етнолошке чињенице. Јер, етнологија тврди да антропоморфизам или човеково приписивање његових својстава другим стварима, бићима и божанству није појава која се констатује код најпримитивнијих урођеничких племена. У тих племена света бића схваћена су не као бића у облику човека, већ као бића у облику животиње и биља. Људи су, пак, слични њима. На тај начин, у најпримитивнијих урођеничких племена човек не приписује своја својства и лик божанству, већ прима њихова, својства и њихов лик. Антропоморфизам је „обележје једне релативно напредне цивилизације“.[42]

Али ако за моменат чак и допустимо да је овакав антропоморфизам могућан и првобитан, онда „сматрајући предмете и природне појаве за жива, осетљива бића као што је он, човек би се према њима понашао онако исто као што се понаша и према људима, тј. према штетнима – непријатељски, према благонаклонима – с расположењем. Али на какав је начин из детињског оличавања предмета могло произаћи њихово обожење и религија – то је савршено несхватљиво“.[43]

На основу свега досада реченог може се закључити да анимистичка хипотеза лишава религију сваког реалног основа и своди је на један систем заблуда. Међутим, „не може се допустити да систем идеја као што су религије, које су у историји заузимале једно тако важно место, где су народи свих времена долазили да црпу енергију која им је била потребна за живот, нису ништа друго до сплетови илузија. Данас се сви слажу у томе да су се право, морал и научна мисао родили у религији, дуго времена сједињавали се са њом и остали прожети њеним духом. Како би једна тако варљива фантасмагорија или обмана могла да тако чврсто и на тако трајан начин образује људске свести“? И „како се је та изванредна обмана могла да одржи у току целокупне историје?“[44] Зашто са слабљењем и ишчезавањем вере у реалност снова и двојника није најпре ослабила а затим и потпуно ишчезла и сама религија?[45]

Анимистичка хипотеза, дакле, не даје логичко и убедљиво објашњење порекла религије. „Ако је човек био без религије све док се анимистичка теорија није јавила у његовој свести, анимизам, сам по себи, не би довео до постанка религије“.[46] Али човек није никада био без религије, јер је она насушна потреба његова, потреба која извире из саме његове природе. И „ако човек обожава видљиве предмете, од камена до себе сама, то се унутрашња побуда за то налази у природи његове душе која је подобна Богу и природно тежи своме Оригиналу. Само та непобедљива и моћна потреба душе за Богом приморава дивљака да тражи Бога у спољашњој природи и да насељује свет невидљивим бићима. Не знајући Бога, али немајући снаге да живи без Њега, човек обожава оно што му је познато, оно у чему види нешто нарочито божанствено, према ступњу свога умног развића и знања о свету“.[47]

II. ПРИРОДНЕ РЕЛИГИЈЕ

Природним религијама називамо оне религије до којих је човек дошао природним путем. Посматрајући природу у којој је живео, он је, према ступњу развоја свога разума, на један или други начин схватао и представљао натприродне силе које су проузроковале постојање те при-роде са свим огромним богатством најразличитијих појава и ствари у њој. Природне религије су, дакле, дело урођеног религиозног осећања самога човека – плод његових личних напора да открије праузрок свега и да са тим праузроком регулише своје односе.

Поред анимизма који води до обожавања предака или до култа мртвих и обожавања природних појава и ствари, природне су религије још и:

а) Преанимизам[48] или обожавање једне нематеријалне, тајанствене натприродне силе, у којој је примитиван човек видео узрок свега што га окружује. По схватању примитивнога човека, та сила прожима све што постоји; она се у латентном или прикривеном стању налази у свима људима, свим стварима па чак и речима, иако није у свима њима подједнако заступљена. Натприродни карактер ове силе, по мишљењу Меланежана,[49] огледа се у томе што је она у стању да чини и она дела „која премашују обичну људску моћ и налазе се ван обичног природног процеса збивања“. Према томе, моћ и светост људи, ствари и појава зависи од количине натприродне силе која се у њима налази. Тако, на пример, племенске поглавице, неке животиње и неке природне ствари и појаве нису обични људи, обичне животиње, обичне ствари и обичне појаве, јер се у њима налази изузетно велика количина натприродне тајанствене силе. То чини ове људе, животиње, појаве и ствари предметима особите моћи и светости. Ова нематеријална, тајанствена натприродна сила, по језику Меланежана, зове се мана.

Како, по мишљењу примитивног човека, његов успех у животу и његова судбина зависи од мане, то се и његова целокупна религија састоји у томе да прибави што више мане за себе, било да би се он сам њоме користио, било да би учинио да се њоме други користи.[50]

Ману човек добија у додиру са светим људима, животињама и стварима, јер она из њих зрачи и у њега прелази. Али непосредни додир човека са овим бићима и стварима испуњеним маном представља за њега велику опасност. Он врло често доноси и саму смрт. Зато су та света бића и ствари за њега табу, то јест забрањени.[51] Та забрана или табу скида се и та опасност уклања се нарочитим обредима верскога карактера, који омогућавају безопасно и постепено струјање мане из ових светих бића и ствари у човека.

б) Фетишизам је обожавање појединих предмета као што су: шкољке, кости, нокти, репови, парче дрвета, шљунак, љуске, со, цвет и томе слично. Примитивни људи су обожавали ове предмете зато што су веровали да су они привремена боравишта различитих божанстава или духова. Како су португалски истраживачи друге половине XV века, који су први констатовали обожавање ових предмета код црнаца Западне Африке, назвали ове предмете португалском речи feitiço (фетишо) – ствар која има магичну чаробну моћ – то се и ова врста природне религије зове фетишизам.

Неки фетиши се покаткад носе и као амајлије.[52]

в) Тотемизам је обожавање појединих врста животиња а покаткад и биља. То обожавање је последица веровања да су те врсте животиња и биља преци појединих племена, који су на известан начин у уској вези са божанствима тих племена. Зато свако племе носи име какве животињске или биљне врсте. Тако, на пример, постоје племена која се зову: лав, медвед, лисица, кенгур, змија, гуштер и томе слично. Животињска или биљна врста чије име носи једно племе, на језику северноамеричких Индијанаца, зове се тотем.

Како је тотем у крвном сродству са члановима једнога племена, то им је забрањено убијање тотема. Само у изузетним случајевима, за време верских светковања, тотем се може јести. То једење тотема има верски карактер. Пошто је тотем свет, урођеници верују да једењем тотема уносе у себе оно што је свето и на тај начин добијају потребну снагу, храброст и умешност. То је, дакле, пут којим урођеници долазе у додир са извором свете силе.

Исто тако у своме тотему урођеници виде свога помоћника и заштитника, те га призивају у помоћ. Покаткад исто то чине и пре спавања.

Иако много ређе, тотем може бити не само поједина животињска или биљна врста, него и обична ствар, део ствари, па и амблем или знак, обележје, символ.

Тотем је за чланове његовог племена табу и њему се приступа помоћу нарочитих верских обреда.[53]

НАЈГЛАВНИЈЕ СВЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ

Поред Хришћанства које, као што ће се из даљих из-лагања видети, није природна религија већ натприродно Откривење самога Бога, најглавније светске природне религије су: браманизам, будизам, конфучијанизам и мухамеданизам.

1) Браманизам је религија која учи да у свету стварно постоји само Брама, који је вечито, бескрајно, безлично божанство, душа света и суштина свега. Све што по стоји у свету није ништа друго до његова манифестација, која међутим ишчезава. Он је чак и „отац богова, отац Праџапатија, тј. бога творца“. Према томе, чулни свет је само маја или обмана.

Живот човека на земљи, онакав какав је, пун је мука и патњи. У њему има врло мало радости. Зато животни циљ свакога човека треба да буде ослобођен од животних мука и патњи – ослобођење од живота. То ослобођење не може да се постигне смрћу, пошто човекова смрт не уништава човекову душу. Јер душа човекова, која је пре живота у његовом телу живела у телима других људи, животиња и биља, после његове смрти не престаје да живи, него се пресељава у тело каквог другог човека, какве друге животиње или какве друге биљке. Ово браманистичко учење о сеоби (трансмиграцији) душе[54]) зове се самсара. Сеоба душе даје души могућност да у њеним новим телесним облицима окаје грехе које је учинила у својим ранијим оваплоћењима, и да према својим делима заслужи боље или горе оваплоћење – да се поново роди или као браман[55] или као пас, свиња и томе слично. Сеоба душе се збива, дакле, по неумитном закону узрочности који у свету влада и који се у светим књигама браманизма зове Карма. Отуда, да би се ослободио свих мука и патњи у животу, човек мора да се ослободи и сеобе душе.

Али, ако се жељено ослобођење не може да постигне његовом смрћу, оно се по учењу браманизма може да постигне човековим одрицањем од живота. А да би се одрекао живота, човек мора да уништи у себи вољу за животом, јер је она најглавнији чинилац који га одржава у животу и на тај начин води из муке у муку и из патње у патњу. Тај циљ човек може да постигне вођењем једног строго аскетског начина живота – начина живота који је испуњен човековим самомучењем, самокажњавањем и самопрегорењем. Јер само такав начин живота омогућава човековом духу да се путем сеобе оваплоћава у све савршенија бића – најпре у боље људе, затим у духовна бића и најзад у божанства. Према томе, тек пошто уништи своју вољу за животом, човек може да постигне срећу Браме, који је слободан од сваке жеље.

Браманизам је, дакле, на првом месту једна песимистичка религија.[56]

2) Будизам. – Оснивач будизма био је Гаутама, који је доцније добио име Буда, што на санскритском језику значи „пробуђен или просвећен“. Гаутама Буда се родио око 567 г. пре Христа, у племену Сакја, које је живело у долини Ганга, 200 км. северно од Бенареса. Гаутама се родио у старој племићкој породици. Пошто је своју младост провео у задовољству које му је омогућавао његов друштвени положај, он се у својој двадесет и деветој години решио да напусти породицу – жену и дете – и да се ода проучавању религије и аскетском животу. Каже се да се на то решио онда када је видео: једног оронулог старца, једног болесног човека, један леш у распадању и једног достојанственог пустињака. Но пре него што је напустио своју породицу, он је крадимице ушао у собу у којој је спавала његова жена и дете, да би их последњи пут видео. Растанак Будин са његовом породицом будисти називају „велико одрицање“.

Буда је умро у осамдесетој години свога живота. После његове смрти, његове присталице су га прогласиле за бога. Буда је учио да врховно божанство или Брама и душа не постоје. По њему, душа није ништа друго до збир или скуп утисака, жеља и осећања страха. Али, одбацујући учење браманизма о Брами и души, Буда усваја његово песимистичко гледање на живот и његово учење о сеоби душа, иако ово учење није у складу са Будиним порицањем постојања душе. У овом погледу између браманистичког и Будиног учења постоји разлика само у схватању начина живота који ослобађа човека како од животних патњи и мука, тако и од сеобе његове душе.

Будино схватање овога проблема излажу „четири племените истине“. Прва је истина: рађање, рашћење, опадање, смрт, одвајање од предмета које волимо, мржња према ономе што се не може избећи и жудња за оним што се не може добити – јесу пуни туге и бола. Друга је истина: утицај спољашњег света на наша чула побуђује ненаситу жеђ за нечим што би их задовољило или изазива уживање у предметима који нам се представљају. А и једно и друго су праћени жудњом за животом. То су узроци бола. Трећа је истина: потпуно савлађивање и разарање ове похлепне жеђи, ове жудње за животом, јесте оно чиме се бол прекида. Четврта је истина: пут који води прекиду или престанку бола јесте племенити осмоструки пут, то јест: права вера, прави циљеви, прави говор, прави поступци, права средства за живот, прави напор, права пажљивост, права медитација или размишљање.[57]

Само онај који иде овим путем може се ослободити жеље за животом, гордости, самољубља и незнања, и савладати десет заблуда или злих стања ума: самообману, сумњу, зависност од дела, чулност или телесне страсти, зловољу или мржњу, љубав према животу на земљи, жељу за животом на небу, гордост, самопожртвовање и незнање.[58]

Човек, пак, који све ово постигне, постигао је свој циљ живота. А циљ његовог живота је Нирвана, то јест „гашење оног грешног, лакомог стања ума и срца, које би иначе, према великој тајни Карме, било узрок обновљене индивидуалне егзистенције“. Другим речима, нирвана је „исто што и једно безгрешно тихо стање разума“. То стање, „савршеног мира, доброте и мудрости“ представља, у будистичком смислу речи, светост.[59] Уствари, пак, пошто Буда пориче постојање душе, овако схваћена нирвана и није ништа друго до потпуно гашење – потпуно ништавило.

Све донде док је порицао постојање божанства, будизам и није био религија већ „метод за етичко васпитање“.[60] Он је постао религија тек доцније када је добио свога бога у лицу свога оснивача.[61]

в) Конфучијанизам. – Овим именом се назива учење кинеског мудраца Конг-фу-це-а или Конфучија, то јест „учитеља из племена Конг“, који се родио око 551 а умро око 478 год. пре Христа.

У току свога живота, Конфучије се бавио различитим пословима: он је био и чиновник, и учитељ, и министар, и изгнаник и велики реформатор. Благодарећи свом многоструком и савесном раду, он је постао, и све до данас остао, најутицајнији човек у историји Кине.

Са високих положаја које је заузимао у држави, Конфучије је увидео и осетио велики позитивни утицај религије на живот народне заједнице и њене државе. Он је увидео и осетио да религија чини људе бољима, поданике или грађане вернијима. Зато је улагао све напоре да религију предака прилагоди потреби времена и искористи је за добро народа и његове државе.

Одушевљен историјском прошлошћу свога народа, у којој је видео „златни век“, Конфучије је имао за циљ да из те прошлости узме, развије и овековечи све оно што је најкарактеристичније и најбоље. Како се то, по његовом мишљењу, најлакше и најбоље могло да постигне развијањем и јачањем култа предака и државе, он је тражио да се народна прошлост и народна заједница и народа држава поштују. То поштовање је уствари суштина религије. „Конфучијева религија, као његово учење о врлини и држави могу да се обухвате кинеским појмом хсиао што значи – детињско, синовско дубоко поштовање или пијетет“. То и такво поштовање је она духовна снага која омогућава не само јединство живих у држави и породици него и јединство живих и мртвих. Том јединству сваки човек треба да служи, јер ван тога јединства он нема никакву вредност.[62]

Дужност човекова је да живи по вољи „Неба“, то јест по ономе поретку или реду који у свету и држави влада. Јер, „ред је једини закон Неба“. Без тога закона би свуда владали хаос и зло. По томе закону: човек постоји ради заједнице и не треба да чини другоме што не жели да му други чини. Цар је стожер у држави, а отац је стожер у породици. Ко живи по закану „Неба“, постиже равнотежу у животу, а то треба и да буде животни идеал сваког појединца. Отуда, да би остварио овај идеал, сваки појединац треба да поштује: родитеље, власти и претке, и да им буде покоран. То је његова најглавнија дужност. Срећа или несрећа, награда или казна у животу човековом нису ништа друго до последице испуњавања или неиспуњавања ове његове дужности.

Као што се из досада реченог види, конфучијанизам је један етички систем, а не једна религија. Тек у току времена он је добио свога бога. Тај бог је био сам Конфучије, кога су његови следбеници канонизирали или посветили прве године хришћанске ере. Педесет и седме године те ере они су почели да му приносе жртве; 609 г. они су му подигли по један храм у сваком месту науке; 1907 г. уврстили су га у ред највиших божанстава, а 1915 г. огласили су његово учење за државну религију.[63]

г) Мухамеданизам. – Мухамед, оснивач мухамеданизма, родио се око 570 г. после Христа у Меки, на Арабијском полуострву. Детињство је провео као сироче без оца и мајке. Кад му је било 25 година, оженио се богатом удовицом Хадиџом, са којом је имао два сина и четири кћери. У четрдесетој години живота, мучен озбиљном сумњом, напустио је кућу и повукао се у пећину која се налазила у једном брду недалеко од Меке. Ту је Мухамед провео две године у молитви и размишљању. „Мухамед је био визионар или човек коме се привиђа. Услед једног физичког својства, он је с времена на време имао честе нападе епилептичког карактера, који су га доводили у бесвесно стање, у коме је он имао своје визије“.[64]

Када је после две године напустио пећину, Мухамед је био убеђен да му је Бог ставио у дужност да буде пророк свога народа. Зато је он, одмах по повратку у Меку, отпочео да проповеда своју нову науку.

Мухамед је, насупрот својим Арапима многобошцима, учио да постоји један једини Бог или Алах, кога је он схватио као велико људско биће, са рукама, очима и другим људским својствима. Алах је свемоћан и свемудар, али се према осталом свету понаша као апсолутни деспот. Он је свакоме човеку предодредио његову судбину, коју човек ни по коју цену не може да избегне. Такво учење се зове фатализам. Човек не може да схвати Алаха, већ треба само да му се преда. Отуда се мухамеданизам зове и ислам, тј. преданост Богу.

Преко Мухамеда који је последњи његов пророк, Алах даје људима последње своје откривење. То је откривење записано у светој књизи која се зове Коран, то јест „читање“ или „рецитовање“.

Да би доказао своју преданост Алаху, сваки правоверни треба да се држи у животу свих оних упутстава која се садрже у „пет основних стубова“ ислама. Тако, он треба:

а) Да верује да нема другог Бога осим Алаха и да је Мухамед његов посланик;

б) Да се сваког дана пет пута моли Алаху (молитва, рецитовање светих речи, клањање, кретање тела, окретање лица Меки итд.);

в) Да чини добра дела и даје милостињу;

г) Да пости у одређено време (Бајрам);

д) Да макар једанпут у животу посети Кабу (Ћабу).

Прва четири од ових „пет основних стубова“ своје науке Мухамед је позајмио од Јудаизма и Хришћанства, па их је схватио и прерадио на свој начин.

Ако се правоверни строго придржава овако резимиране или сажете Мухамедове науке, заслужиће џенет (рај), ако не – пакао. И џенет и пакао су у мухамеданизму схваћени чисто реалистички: уживање у рају и патње у паклу су сасвим материјалне природе.

Због свега овога се сматра да „ислам по своме учењу, нарочито по своме схватању Бога и пре свега по својој етици, сасвим заостаје не само иза Хришћанства, него исто тако и иза јеврејског профетизма и Јудејства… Он је најмлађа, али исто тако и најнижа од свих светских религија“.[65]

Проф. Велимир Хаџи-Арсић

ДРУГИ ДЕО

Х Р И Ш Ћ А Н С Т В О

I. НАТПРИРОДНА ИЛИ ОТКРИВЕНА – ХРИШЋАНСКА РЕЛИГИЈА

За разлику од природних религија, које су дело човека, натприродна Хришћанска религија је дело самога Бога; до те религије човек није дошао својим умом него му је она дата у натприродном Божјем Откривењу, које је свој врхунац и пуноћу достигло доласком у свет и оваплоћењем Сина Божјег, Господа Исуса Христа.

ЗНАЦИ НАТПРИРОДНОГ ОТКРИВЕЊА

Натприродно Хришћанско Откривење носи у себи све одлике свога творца и даваоца: Бога. Јер сва садржина то га Откривења долази посредно или непосредно од Бога. Отуда, својства Божја и сачињавају знаке натприродног Откривења.

Као учење, Хришћанско натприродно Откривење одликује се од осталих учења тиме што се у њему огледа сва божанска Истина и божанска сила, божанско дејство и Божје стварно присуство. По речима Апостола Павла: „Вера наша (хришћанска) није у мудрости људској, него у сили Божјој“; она је „доказ Духа Светог и силе“ (1. Кор. 2, 4-5). Та сила Божја нарочито се доказује у чудима, којих је натприродно Откривење пуно, а највише пак она се по казала и пројавила у Личности и делима Сина Божјег, Богочовека Исуса Христа, у Његовом оваплоћењу (или очовечењу), животу и раду на земљи, крштењу, преображењу, страдању, васкрсењу из мртвих, вазнесењу на небо, силаску Духа Светог на Апостоле, давању божанске науке и оснивању Цркве Хришћанске на земљи.

О изворима и учењу Хришћанског натприродног Откривења Божјег, или другим речима о учењу Хришћанске Цркве, што је исто, говори се у даљим деловима ове књиге.

II. ИЗВОРИ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА

Једини извор Хришћанског учења јесте Божје Откривење, које се чува у Цркви. Кроз њега је Бог открио, саопштио људима све основне истине о себи, свету и човеку.

Божје Откривење је двојако: природно и натприродно.

Под природним Божјим откривењем разумемо оне истине о Богу које је Бог открио људима кроз природу, чији је Он творац. Себе и своју силу Бог је показао и у видљивој природи и у природи људске душе. Видљива природа је огледало силе, мудрости, љубави и доброте Божје. А природа душе човекове је боголика, то јест створена по лику Божјем, те свима својим силама указује на Бога, говори о Богу и води Богу. Душа човекова је најближи и најнепосреднији природни извор човековог знања о Богу; стога се душа ничим не може заменити, нити има ствари у овом свету која јој је равна по вредности и достојанству. То је Син Божји, Господ Христос, објавио када је рекао: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? И какав ће откуп дати човек за своју душу?[66]

Када човек као разумно биће посматра и испитује видљиву природу, он долази до знања и до убеђења да постоји Бог који је ту природу створио и управља њоме мудро и моћно. Сва природа, као неки кажипрст непрестано указује на Бога – Творца.[67] Бог, који је невидљиво биће, донекле показује себе кроз своје дело, кроз видљиву природу; Бог који је човеку непознат учинио је себе донекле познатим кроз природу. Стога људи не могу имати изговора за своје неверовање у Бога. Апостол Павле је у праву када каже: Оно што је невидљиво у Богу, то јест његова вечна сила и божанство, може се познати и видети на створењима Божјим.[68]

Али пошто је видљива природа ограничена, а разум људски ограничен и несавршен, то је и знање о Богу које човек добија помоћу њих ограничено, непотпуно и несавршено, Отуда је природно откривење недовољно за правилно познање и истинско поштовање Бога. Оно је само као неки увод у натприродно Откривење Божје.

Под натприродним Божјим Откривењем разумемо оне истине о Богу које је сам Бог открио људима на чудан, натприродан начин преко својих нарочитих изабраника, Пророка и Апостолâ, и преко Сина Свог. Пошто људи не би никада могли својим умом да дођу до пуније истине о Богу, то је Бог ову истину поступно откривао људима преко светих старозаветних Патријараха и Пророка, и најзад у потпуности и савршенству објавио преко јединороднога Сина Свог, Господа нашег Исуса Христа.[69]

СВЕТО ПРЕДАЊЕ И СВЕТО ПИСМО

Натприродно Божје Откривење није било записано у почетку него је усмено памћено и причањем чувано и преношено с поколења на поколење. Тек је доцније један део Божјег Откривења записан по надахнућу Духа Светог, и тако записан сачуван све до данас. Отуда се вечне истине натприродног Откривења подједнако налазе и чувају и у Светом Предању и у Светом Писму. Свето Писмо је записано Свето Предање, а Свето Предање је усмено Свето Писмо. И једно и друго су истог божанског порекла и имају исту важност, јер су Откривење једно истог Божанства, једног и истог живог и истинитог Бога.

О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ

Светим Предањем зовемо збир оних натприродних истина Божјих, које је Бог усмено открио светим људима, и које се у Цркви предају од предака потомцима по вери. По времену, Свето Предање је старије од Светог Писма. Како у Старом Завету, тако и у Новом, Свето Предање претходи Светом Писму. Мојсије је први записао један део оних истина натприродног Откривења Божјег, које су до њега усмено предаване с колена на колено. У Новом Завету сам Господ Христос предао је својим ученицима своје божанско учење усменом речи и примером а не књигом. Тако су у почетку радили и његови ученици Апостоли. Више од десетину година Црква није имала записан Нови Завет, него је Свето Предање било једини облик натприродног Откривења Божјег. А и када су биле написане књиге Новог Завета, у њима није било записано све што се садржи у Светом Предању.[70] Ово Свето Предање се свагда чува у Цркви Духом Светим и светим Божјим људима.

О СВЕТОМ ПИСМУ

Свето Писмо је скуп светих књига које су по надахнућу Светога Духа написали свети Божји људи: пророци и апостоли. Свето Писмо се назива још и Библија. То је грчка реч и значи: Књиге. Многе божанске истине натприродног Откривења Божјег нису се сачувале само предањем већ су записане у светим књигама. Пошто је Свето Писмо дато људима да би живели по њему, оно се и назива Књига живота.[71]

Свето Писмо дели се на Стари и Нови Завет. Оне свете књиге које су написане пре Христа називају се Стари Завет; а оне свете књиге које су написане после Христа називају се Нови Завет. Стари Завет означава стари савез Бога са људима. Старозаветне књиге описују како се Бог брине и стара о старозаветним људима и како их кроз поступна откривења, заповести, пророштва, праслике, молитве и богослужења припрема за долазак божанског Спаситеља. Новозаветне књиге описују долазак у свет божанског Спаситеља, Господа Христа, његов живот и рад, и све што је учинио за спасење људи од греха, зла и смрти. Исто тако, оне описују живот и рад његових светих ученика – Апостола.

У Светом Писму све је важно, све спасоносно; у њему нема ничег измишљеног, ничег сувишног. Што човек више чита и изучава Свето Писмо, то све више налази разлога да га што дуже и усрдније чита и изучава. Јер је оно, по речима Св. Златоуста, као мирисаво корење које све више мирише што се дуже таре.

АУТЕНТИЧНОСТ И БОГОНАДАХНУТОСТ ХРИШЋАНСКИХ ИЗВОРА

Од самог почетка Црква је била веома обазрива при проповедању божанских истина Светог Откривења. За истинито, изворно, правоважно учење она је сматрала само оно које су свети Божји људи примили од самог Господа Христа.⁷) Апостоли су били само сведоци онога што су видели, чули и научили, од самога Христа; они нису ништа ни измишљали, ни додавали, ни преиначавали.[72] Желећи да покаже и докаже очигледну и на искуству основану истинитост, аутентичност онога што Христови ученици проповедају, св. Апостол Јован Богослов изјављује: Ми проповедамо оно што чусмо, што видесмо очима својим, што размотрисмо и руке наше опипаше.[73] Када апостолима Јеврејске старешине прете и оштро забрањују да проповедају Господа Христа и његово учење, они изјављују: Ми не можемо не говорити што видесмо и чусмо.[74] А када их због проповеди Христовог Еванђеља бацају у тамницу, муче и бију, они смело изјављују да од тога неће одустати: Већма се треба покоравати Богу него људима.[75]

Христови апостоли су изнад свега желели једно и радили на једном: да буду и остану верни чињеницама и Христовим божанским истинама. Стога и изјављују: Ми не проповедамо себе него Христа Исуса Господа.[76] Они су потпуно свесни, и то хоће да учине очигледним за све, да су од Бога и њихово учење, и сила, и неустрашивост.[77] И сви они проповедају Еванђеље, свесни да све што говоре, говоре пред Богом.[78] Целокупну Христову науку они називају здравом науком, ревносно је чувају и будно мотре да и други то чине.[79]

То апостолско сазнање и убеђење постало је сазнање и убеђење целокупне Цркве Христове. Стога је Црква и знала, и умела, и могла да објави као истините и веродостојне само оне књиге које су садржале у себи чисту, потпуну и савршену Истину Божанског Откривења, коју су надахнућем Светог Духа записали Свети Апостоли и остали свети Божји људи (2. Петр. 1, 21; 2. Тим. 3, 16). Књиге Светога Писма које су написане по надахнућу Светога Духа и које су истините, изворне, аутентичне називају се канонске, по грчкој речи канон што значи правило. Таквих књига има у Старом Завету двадесет и две (а ако се броји свака књига посебно онда четрдесет и девет), а у Новом Завету двадесет и седам.

Свето Писмо се одликује од других књига тиме што су га свети Божји људи писали по надахнућу Светога Духа. Ограничен и несавршен, дух људски није у стању ни да потпуно схвати ни да потпуно изрази вечне божанске истине. Стога је писце књига Светога Писма при писању озаравао, просвећивао, упућивао и руководио сам Дух Свети, Дух Божји непогрешиви. Притом Дух Свети нити је спутавао њихову слободу нити их претварао у аутомате; они су били и остали слободне и свесне личности.

Светост светих књига Светога Писма долази од Светога Духа, по чијем су их надахнућу писали свети Божји људи: Пророци и Апостоли. Отуда се и називају светима и богонадахнутима.[80]

III. ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Све истине Светог Откривења сачињавају једну вечну и недељиву истину. На њој је изграђена права Црква, зато је Црква, по речима апостола, стуб и тврђава истине.[81] Пошто је Црква – тело Христово, а Дух Свети – њена душа, то једино она има божанску силу и власт да у потпуности чува Свето Откривење. Живећи Христом и Духом Светим, Црква помоћу њих и чува вечне истине Божјег Откривења, то, по хришћанском учењу, највеће благо у овом свету. Имајући то у виду, апостол Павле наређује апостолу Тимотеју: Поверено ти благо сачувај Духом Светим који живи у нама;[82] што си чуо од мене пред многим сведоцима, то предај верним људима, који ће бити кадри и друге научити.[83]

Пошто су Свето Писмо написали свети Божји људи, надахнути Духом Светим, то га најбоље разумеју и чувају као највеће благо људи пуни Духа Светога. А то су Свети Оци и Учитељи Цркве Православне, Зато су они наши најбољи и најпоузданији учитељи у томе како треба читати, разумети и чувати Свето Писмо. Кроз Свете Оце, нарочито на Васељенским Саборима, Црква исповеда и брани свете истине Откривења онако како је Дух Свети упућује и учи Зато Св. Иполит говори несувислу истину када вели да једино „дух Цркве“ може бити и јесте руковођ у тумачењу и читању Светог Откривења.[84]

ТРЕЋИ ДЕО

ОСНОВНЕ ИСТИНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ

I. О БОГУ

Свакодневно искуство сведочи нам да ниједно биће не живи само собом и од себе, већ много штошта позајмљује од других бића око себе. Травка, да би постојала, храни се светлошћу и топлотом сунца, ваздухом, водом и свим осталим силама природе. Што важи за травку, важи за све биље, за све животиње, и за сва бића редом: од протоплазме до човека. Исти закон влада и у свему ономе што постоји у космосу, Тако, земља живи сунцем и свим силама нашег сунчаног система; наш сунчани систем живи космосом; космос пак мора живети неким бићем које је веће од њега и представља собом Свебиће. То Свебиће може бити само Бог. Нема сумње, сва су бића главним нервом свога постојања везана за Свебиће, које им, посредно или непосредно, даје све што им је потребно за постојање. Отуда, основна истина, на којој стоје и помоћу које постоје све остале истине живота и света, јесте истина о Богу. Ма којим путем ишла људска мисао кроз тајанства и загонетке овога света, мора на крају крајева доћи до сазнања: да иза овако тајанственог, загонетног, чудесног и огромног света постоји неко свемоћно Биће, које држи у постојању све што постоји и даје живот свему што живи.

Ако се логички мисли до краја, човек мора доћи до оваквог закључка: све стваралачке силе у овоме свету долазе, и морају долазити, од неког бића које је и веће, и дубље, и моћније, и мудрије, и трајније од овога света.

Сам живот је нешто несравњено шире, јаче, независније и огромније од човека. Значи, живот је нешто што човек није могао ни измислити ни створити, стога стваралац и давалац живота мора бити неко биће несравњено веће и моћније од човека. Оно што ми људи називамо свешћу, осећањем, толико је тајанствено, загонетно и сложено, да се не може произвести ни у једној лабораторији људске науке. То мора бити дар неког бића које је несравњено умније и савршеније од човека. А то биће може бити само Бог.

Човек је личност и најсавршеније биће у сфери земаљских стварности. А ми људи знамо да човек не може додати себи једно ново чуло, акамоли измислити и створити свет, сазнање, савест, осећање, и из свега тога саставити личност. Судећи по свему, личност није творевина ни човека ни неког бића нижег од човека. Свим својим бићем, личност указује на неко биће које је као личност несравњено савршеније и моћније од човека. Та савршена Личност, то савршено Биће јесте Бог.

БОГ КАО АПСОЛУТНО И ЛИЧНО ДУХОВНО БИЋЕ

Сам човек, и све што постоји у свету, јесте нешто ограничено и релативно. А ограничено је тиме што се око његових граница налази нешто шире и веће од њега. И тако идући од више ограниченог ка мање ограниченом, ми најзад долазимо до појма о безграничном Бићу.

Тако исто, све што је релативно, релативно је стога што према њему и око њега постоји нешто апсолутно. Устројство, хармонија, логичност свега релативног указују да иза њих стоји апсолутно Биће као свезнајући и свемоћни творац свих релативних бића. У односу према Богу који је апсолутно Биће сва створена бића су релативна и ограничена. Два апсолутна бића не могу постојати, јер постојање једног апсолутног Бића логички искључује постојање другог таквог Бића.

Ми људи знамо: у нашем сунчаном систему човек је најсавршеније биће. И то биће је личност. А личност представља нешто најсавршеније, најхармоничније и најкомпликованије у нашем земаљском свету. Питање је, како је човек постао личност када је све око њега несавршеније од њега и када сам он није у стању да пронађе психофизичку формулу своје личности, акамоли да ту личност створи? Логички одговор може бити само један: човека је могло створити као личност само биће које је и само савршена Личност. А таква Личност јесте Бог. Апсолутно биће ми не можемо замислити савршеним ако није Личност. Јер и човек је међу земаљским бићима најсавршеније биће зато што је личност.

Нема сумње, Бог је апсолутно и лично биће. Али та апсолутност и та савршена личност претпостављају потпуну духовност. Јер, када би Бог био, макар у најмањој мери, материјално биће, Он би самим тим био ограничен, јер је материја зато материја што има граница, што се не може замислити без ограничености. Апсолутно биће мора бити духовно, јер је безгранично и бескрајно. Савршена личност мора бити духовна по природи, јер су битне особине свесавршенства – бескрајност, безграничност и апсолутност. Према томе, Бог је бескрајно, безгранично, апсолутно и лично духовно биће.

САДРЖИНА, КАКВОЋА И ГРАНИЦЕ ЉУДСКОГ БОГОПОЗНАЊА

Људско познање Бога зависи од две ствари: прво, од природе људских органа сазнања и друго, од природе предмета сазнања. Искуство нам сведочи: људски органи сазнања су ограничени, релативни и несавршени, стога и наше познање Бога јесте ограничено, релативно и несавршено,

Садржина и каквоћа људског познања Бога зависи колико од садржине и каквоће људских органа сазнања, толико и од садржине и каквоће самог предмета сазнања: Бога. Бог може бити, и јесте, предмет људског познања само утолико, уколико су органи људског сазнања способни да Га приме. Од безграничног Бога, људски ограничени органи сазнања могу захватити нешто; од апсолутног Бога, људски релативни органи сазнања могу докучити нешто.

Људско сазнање је ограничено, релативно и несавршено не само у области познања Бога него и у свима осталим областима познања. И у научној, и у философској области познања, људско сазнање може ићи само донекле и у висину, и у дубину, и у ширину. Но оно није у стању да обухвати и докучи последњу суштину ствари, живота и света. Кант је тачно изразио ограниченост, релативност и несавршеност људског сазнања, када је разграничио свет: на свет нуменâ, тј. суштина недосежних људском сазнању, и на свет феномена, тј. појава подложних људском сазнању. И философија и наука приказују нам свет са његове појавне стране, док суштина света остаје недоступна философском и научном сазнању.

Пошто ово важи у области познања у коме је реч о видљивом, материјалном свету, утолико је природније да то исто важи и у области познања Бога, који је по свему нешто несравњено веће и тајанственије од видљивог, материјалног света. Као што људско сазнање није у стању да докучи суштину света, тако неупоредиво више није у стању да докучи ни суштину Бога. О томе Свето Писмо вели: Бог живи у светлости којој се не може приступити; Њега нико од људи није видео, нити може видети.[85]

Оно што се може сазнати о Богу јесте делатност и дела Божија у свету („енергије“ Божје). Те доступне сазнању силе Божје и енергије по природи својој су вечне. Суштина пак Божја, коју те силе јављају, остаје недоступна за људско сазнање. Помоћу својих органа сазнања људи могу познати дела Божија у свету и себи, и на основу њих говорити о Богу и Његовим особинама. Уствари, тиме се и баве такозвани логички докази људски о постојању Бога. Међу њима су најглавнији ови: космолошки, телеолошки, религијско-историјски и морални доказ.

1. КОСМОЛОШКИ ДОКАЗ[86]

Желећи да познаду Бога, људи су створили космолошки доказ о постојању Бога. Он се заснива на логичкој поставци: nullus effectus sine causa – нема последице без узрока. Свака ствар и свака појава у свету има свој узрок. Према томе, и овај космос мора имати свој узрок. Иза свих узрока свију ствари и појава у космосу мора посто јати неки Праузрок. Тај Праузрок и јесте Бог.

Космос је нешто несравњено веће, јаче и моћније од свега што човек види у себи и у свету око себе. Стога и узрок космоса мора бити неко биће неизмерно веће, јаче и моћније од човека. То биће може бити само Бог.

2. ТЕОЛОШКИ ДОКАЗ[87]

За људски разум је очигледна чињеница: у васиони влада поредак, ред и хармонија. Нека мудра целисходност и неки логички план опажа се у свему: од највећег до најмањег, од бесконачно великог до бесконачно малог. Та целисходност и тај план примећују се не само у сунчаним системима и звезданим јатима, него и у свима бићима и стварима, од највећих до најмањих. Очигледна је нека чудесна целисходност и у органском и у неорганском, и у психофизичком и у психичком свету. Људски разум стоји запањен пред целисходношћу устројства и рада не само једне пчеле него и једног атома, не само човекове свести него и човекових чула.

Та чудесна целисходност не потиче од човека, нити од неког нижег бића. Јер човек, иако разумно биће, нема ни толико памети ни толико моћи да може створити једнога мрава или један листић љубичице, акамоли чудесну целисходност која влада васионом и свиме што је у њој. Нема сумње, целисходност, која влада свуда и свиме, указује људском духу на неког творца и уметника, несравњено мудријег и моћнијег од човека. Такав творац и уметник може бити једино Бог.

Као што ћемо из даљих излагања видети тачност космолошког и телеолошког доказа потврђује и сама наука.[88]

3. МОРАЛНИ ДОКАЗ

Човек има у себи силу којом разликује добро и зло, којом процењује вредност добра и зла, и којом хвали једно а осуђује друго. Та сила јесте савест. И у њој – морални закон. Сама по себи, савест је нешто што не постоји код бића нижих од човека. Али је ни сам човек није могао створити, јер је јача од човека: мучи га када зло чини, испуњује га радошћу када добро чини. То показује да је човеку могао дати савест само Бог као биће савршено праведно и савршено мудро.

Наше људско искуство сведочи нам: човек није у стању ни да достојно награди човека за добро ни казни за зло. То може учинити само свезнајуће, свемудро и свесавршено биће. А такво биће јесте само Бог.

4. РЕЛИГИЈСКО-ИСТОРИЈСКИ ДОКАЗ

Постоји чињеница: у историји света, од најстаријих времена па све до данас, није било на земљи народа који не би веровао у неко божанство, Из те чињенице разум људски изводи закључак: пошто је вера у Бога општа карактеристика свих народа свију времена, логично је и природно закључити да Бог постоји. Јер једна општа појава као што је вера у Бога мора имати и један општи узрок као што је Бог.

Овај доказ оснива се уствари на психолошком доказу, по коме је људској души урођена чежња и тежња за бескрајним, за бесконачним, за вечним. А то значи – за Богом. А та чежња у човека за Богом води порекло од самога Бога.

БОГ У СВЕТОМ ОТКРИВЕЊУ

Истину о Богу, о његовом постојању, својствима и делима најбоље и најверније открива и даје Свето Откривење.

Такозвани логички докази о постојању Бога немају, нити могу имати вредност „стварних“ доказа, јер су засновани на принципима ограниченог, релативног, несавршеног и огреховљеног људског разума и чулног опажања. Они немају вредност „стварних“ доказа још и стога што истина о постојању Бога није логичка „претпоставка“ коју треба доказивати путем логичких силогизама или закључака. На основу „логичких доказа“ постојање Бога може се, у најбољу руку, указати и наговестити, али не и стварно показати. Јер се логички докази губе у противуречностима слабе људске ограничене логике. Међутим, истина бића и егзистенције Божје је изнад људске логике. Зато, „научним путем“, у строгом смислу речи, не може се доказивати постојање Бога. Наука се бави оним чињеницама које подлежу чулном опажању, тј. феноменима или појавама. Бог није предмет обичног чулног опажања и схватања заснованог на њему, зато не може бити предмет научног истраживања. Наука ради по утврђеном методу посматрања, анализе и синтезе. Али се такав метод не може применити у доказивању постојања Бога због саме природе Божје која је бескрајна, апсолутна, невидљива, неухватљива, недознајна, недостижна, вечна. Недосежан за научна средства сазнања, Бог се не може научним путем ни сазнати, ни доказивати. Али то још никако не значи да Бог не постоји.

Пошто се помоћу логичких доказа Бог не може ни познати ни доказати, то је неопходно да човеку притекне у помоћ Свето Откривење. Сама природа Божанства чини неопходним и Откривење, и Цркву, и веру. Основна истина Откривења о Богу јесте: по својој бесконачној природи Бог је невидљив и живи у неприступачној светлости,[89] зато не може бити предмет људског „научног сазнања“ и логичких надмудривања. Бог је предмет наше вере и благодатног искуства.

Бога, чија је суштина недокучна за људски разум, људи могу знати само онолико колико је Он сам открио себе. Знање о Богу добија се као дар од Бога, као откривење Божије.[90] Без помоћи Божије немогућно је познати Бога. Св. Иринеј вели: „Нико не може знати Бога ако га Бог не научи, тј. Бог се не може познати без Бога“.[91]

СВОЈСТВА БИЋА БОЖЈЕГ

Биће Божје, недоступно људском разуму по својој суштини, доступно је донекле кроз своја вечна својства и дејства. Под својствима Божјим разумемо оне особине које Бог има као Бог. Кроз љубав, правду, доброту, свемогућство и остала своја вечна својства Бог нам саопштава онолико стварне истине о себи колико је људима потребно за живот и спасење. А по учењу Светога Откривења, својства Божја су: самобитност, неизменљивост, свудаприсутност, свезнање, свемудрост, слобода, свемогућство, доброта, светост, праведност, блаженство, љубав. Он се преко њих нама саопштава и открива, остајући по суштини Својој неприступан за сва створена бића.

ЈЕДИНСТВО БИЋА БОЖЈЕГ

Бескрајан, безграничан, вечан, апсолутан бићем Бог је, у исто време, један једини. Јер када би поред Бога постојало још неко биће равно Њему, онда Он не би био бескрајан, безграничан и апсолутан, већ крајан, релативан и ограничен. Једном речју: Он не би био Бог. Јер „ако Бог није један, онда не постоји“.[92]

Сам појам о Апсолутном неминовно претпоставља и појам о једном. Јер апсолутно биће је тиме апсолутно што је једно, по�