Episkop Nikolaj

Molitve na jezeru

Na Ohridskom jezeru 1921-1922 godine.

ŠTAMPANO IZDANJE:
Biblioteka "Slovesnik"
knjiga I
Šabac 1988.
S blagoslovom Njegovog preosveštenstva Episkopa šabačko-valjevskog Gospodina Jovana
Izdaje: "Glas Crkve" i Srpska carska lavra Manastir Hilandar na Svetoj Gori Atonskoj
Izdavački odbor: Ep. Amfilohije, Monah Mitrofan Hilandarac, Dr Predrag Govedarević
Urednik: Ljubomir Ranković

ELEKTRONSKO IZDANJE:
Beograd, 18. jun 2001.
POKROVITELj I PRODUCENT
TIA Janus
PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić

Predgovor o. Justina Popovića

Obzidana narodnim telom, stolećima je naša narodna duša mucala i mučila se tražeći jezik kojim bi, odzborila svoje bolove, svoje tuge, svoje čežnje i svoje molitve. I našla je svoj jezik, našla u Vladici Nikolaju. Kroz njega naša mucava duša promenila se u ridanje, kako ne vide naše oko, u rečite molitve kakve ne ču naše uho On je bogoposlani ognjeni jezik, koji stoji nad našom dušom i ona se plameno i strasno ispoveda "Trosunčanom Vladiki svetova". On je stil, blagodatno-raskošni stil naše duše. On govori; nikada u nas nije tako govorio čovek. On se moli; nikada se u nas nije tako rečito molio čovek. On ima dar reči, jer ima dar sveosećanja, dar žalostivosti, dar sveljubavi, dar molitve. Do njega, mi smo bili očajni: utrnula je hristočežnjivost naše duše sasušila se i zamrla. Od njega - mi smo ustreperili radošću: hristočežnjivost naše duše oživela je u njemu, vaskrsla i podmladila se. Plamena hristočežnjivost Rastkova uselila se u njega i razbuktala u ogroman požar: i on gori u tom požaru, gori na žrtvu vsesoženija za vsjeh i vsja. Zato je on postao naš optimizam, naš optimizam u mračne dane naše očajne sadašnjice. Mi prisustvujemo velikom i retkom čudu, divnom i svetom znaku vremena: prvi put se blažena Večnost Svete Troice ukotvila u Rastku, i od hristočežnjivog Rastka stvorila hristonosnog Savu; drugi put se ta ista Večnost ukotvila u Vladici Nikolaju, i od hristočežnjivog Nikolaja na naše oči stvara hristonosnog Nikolaja.

Oni ljubimci Večnosti znaju tajnu naše pravoslavne duše, znaju kako se od buntovne i hristoborske slovenske duše može izraditi duša hristolika. Od Svetoga Save tja do današnjega Dana naše Pravoslavlje nije imalo rečitijeg i moćnijeg ispovednika od Vladike Nikolaja. Na njemu će se s molitvenim divljenjem zadržavati i optimizirati naši potomci kao mi na Sv. Savi. Potomci naši će se diviti, i žaliti što ne vide što mi očima svojim vidimo, i ne čuju što mi ušima čujemo. Za njih, kao i za mnoge od nas, on će biti: ognjište na kom se prozebli skepsom i maloverjem krave i zagrevaju.

Čitam i prečitavam Molitve na jezeru no sva sladosna draž njihova isplivava u dušu moju, kada ih molitveno čitam i prečitavam. On, čudotvorac molitvenih ritmova, ima vlast nad dušom mojom, govorim sebi:ja sam zaključan u čula, ja čulima mislim, no kad njegova čudotvorna molitva prostruji kroz dušu moju okajanu, namah se čula, ti šrafovi duše, odšrafljuju, i duša moja, ranjena ptica moja, okriljena izleće i ponire u slatke dubine Večnosti. A raslabljeno srce moje govori mi: on probija čauru vremena i prostora, koja obmotava i guši dušu tvoju, i izgoni leptira duše tvoje u plava prostranstva bezgranične Večnosti. U istini, on je kanal kojim Večnost izlazi u dušu moju i kojim duša moja ulazi u Večnost. On pojačava osećanje moje lične besmrtnosti do lične večnosti, i ja se osećam strancem u svetu, a domaćinu Večnosti.

On molitvom misli, molitvom filosofira. Oseća se da kroz njega govore svetlosne duše velikih podvižnika pravoslavnih, naročito čarobna duša Sv. Simeona Novog Bogoslova. On molitvom oseća Boga, molitvom oseća i svu tvar. On je u molitvenom odnošaju prema svemu. Tome vodi Pravoslavlje, i samo Pravoslavlje. Duša se sva sabira u molitvu, i kroz beskrajno komplikovano čudo, zvano svet, ide vođena molitvom, jer je molitva jedini okati putovođa uma, i srca i volje.

On govori o Hristu zato što živi Njime. On proširuje svoju tajanstvenu ličnost do bogočovečanskih razmera: preživljava lično opitno bogovaploćenje i rođenje Hrista u duši svojoj. To potseća na blagodatno - opitnu hristologiju Makarija Svetog i Velikog. Smisao čoveka je: roditi Hrista u sebi, postati Bog, jer je zato Bog postao hrana ljudima.

Kada, molitvom razneženu, dušu svoju okrene prema tvari: on uzavri žalošću i razrida se ridanjem potresnim. Jer je bolesna, ranjava i tužna sva tvar. Zaista, u njegovim suzama "vri žalost svih stvorenja." Zaista, u njegovom plaču, plaču sve ljudske oči i sva ljudska srca. On boluje bolovima sve tvari; i tuguje tugom svih tvari. Gle, Bog nam je poslao Jova koji strada stradanjima svega čovečanstva i sve tvari. I još: on je naš Isaija koji vidovito i nadahnuto osmišljava stradanje uopšte, i opravdava bogočovečansko stradanje napose.

Svet je ovaj bolesnik, koga je razboleo greh, jer je greh - bolest, i preziranje grešnika preziranje i bolesnih. Molitvom hodi oko teškog bolnika naš lekar, molitvom hodi i molitvom leči i isceljuje. Ne preziri grešnike, no moli se za njih. Žali i sažaljevaj svaku tvar, no ne osuđuj. Proširi molitvom dušu svoju, i udubi, i zaplakaćeš nad tajnom sveta gorko i teško. Omolitvi srce svoje, i dušu i um, i oni će postati nepresušna vrela suza sa vsjah i vsja. Preosvećeni molitvenik je omolitvio svu dušu svoju, i duh i um: i grehe svih grešnika oseća kao svoje, i bolove svih tvari preživljava kao svoje, i kaje se za sve grehe kao za svoje, plače i uzdiše.

Molitva proširiva granice čoveka do Svečoveka; čini čoveka osetljivim za sve bolove i grehe; čini čoveka sposobnim da plače okom svih uplakanih i tuguje tugom svih tužnih. Kroz divne molitve našeg psalmopevca struji duša Svečoveka. Granice vremena i prostora iščezavaju; molitve odišu vaseljenskom dušom: govori nerob vremena i prostora, ne čovek, već Svečovek.

Hristočežnjivom dušom njegovom mi smo zaljubljeni u Hrista, i dok se robovi vremena i prostora kolju o trošna bogatstva zemlje, naš neustrašimi borac za Večnost stoji na mrtvoj straži naše duše, kleči, metaniše, jeca i moli se za vsjah i vsja.

Gospode čovekoljubivi, omolitvi me molitvenošću Preosvećenog oca Nikolaja.

Otac Justin (Popović), 1922

Episkop Nikolaj

Molitve na jezeru

I

Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji?

Zakrite oči svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid peče kroz moje oči.

Šta imate da vidite? Drvo života, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Šta drugo - nego plamen nebesni zaronjen u blato, te niti svetli niti se gasi?

Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.

Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.

Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.

Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.

Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?

O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.

Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti?

Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja.

Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.

II

Ko me postavi u ovaj crvinjak?

Ko me zavali u prašinu, da budem sused zmijama i ručak jastrebima?

Ko me surva sa gore visoke, da budem saputnik krvnicima i bezbožnicima?

Moj greh i Tvoja pravda, Gospode. Od postanja sveta proteže se greh moj, i brži je nego pravda Tvoja.

Brojim grehe svoje kroz ceo život svoj, i kroz život oca mojega tja do početka sveta, i kažem: zaista, pravdi Gospodnjoj ime je milost.

Rane svojih otaca nosim na sebi, rane koje i sam pripremah dok u njima bejah, pa su se sada sve objavile na duši mojoj, kao šarena koža na žirafi, kao plašt od zlih skorpija što me kolju.

Aman, Gospode, otvori brane nebesnoj reci Tvoje blagodati, i očisti me od gube. Da bi bez gube smeo izgovoriti ime Tvoje pred ostalim gubavcima, a da mi se ovi ne narugaju.

Podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka. Da udahnem nebesnog tamjana i da oživim.

Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati zmijama, što jure za mojim petama.

Gospode, ako ima i jedno dobro delo na zemaljskom putu mome, radi njega jednog izbavi me od saputništva krvnika i bezbožnika.

Gospode, nado moja u očajanju.

Gospode, snago moja u nemoći.

Gospode, videlo moje u tami.

Metni samo jedan prst na čelo moje i podići ću se. Ili, ako sam i suviše prljav za prste Tvoje, veži me jednim zrakom iz Tvoga carstva i digni me, - digni me, milošto moja iz ovog crvinjaka.

III

Ima li dana iza tvojih leđa, čoveče, koje bi želeo da ti se povrate? Svi su te privlačili kao svila, i ostajali iza tebe kao paučina. Kao med dočekivali su te, kao smrad ispraćao si ih. Svi su prepuni obmane i greha.

Gle, sve bare pod mesečinom liče na ogledala. I svi dani, obasjani tvojim lakoumom, liče na ogledala. No kad si koračao s jednog dana na drugi, lažna ogledala su se razbijala kao tanak led, i ti si gacao po vlazi i blatu.

Može li dan, kome su jutro i veče kapije, biti dan?

Gospode svetlonosni, za jednim danom čezne moja duša, rastrzana obmanama: za danom bez kapija, iz koga je potonula u smenu seni. Za danom Tvojim, što nazivah danom svojim, kad bejah jedno s Tobom.

Ima li sreće, čoveče, iza tvojih leđa, koju bi želeo da se povrati? Od dva zalogaja iste slasti drugi je otužniji. Od jučošnje sreće, iznete na današnju trpezu, ti okrećeš glavu s dosadom.

Dati su ti samo trenuci sreće, da te ožaloste sećanjem na pravu sreću, u nedrima neizmenljivo Srećnoga, i vekovi nesreće, da te probude iz bunovne samsare obmana.

Gospode, Gospode, jedina srećo moja, spremaš li konak za ugruvanog palomnika Tvoga?

Gospode, mladosti moja nestariva, u Tebi će se okupati oči moje i zasjati sjajem nad sunčanim.

Suze pravednika Ti brižljivo zbiraš, i njima svetove podmlađuješ.

IV

Učiše me stariji, dok bejah otrok, da se držim neba i zemlje, da ne posrnem. Dugo ostadoh dete, i dugo se naslanjah na poštapač što mi ga dadoše.

No kad večnost prostruja kroza me i osetih se strancem u svetu, nebo i zemlja se prelomiše u rukama mojim kao slaba trska.

Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! Izgledaju kao dvorovi od olova, a isparavaju kao voda na dlanu u Tvome prisustvu. Samo svojim rogušenjem kriju nemoć svoju, i plaše neuku decu.

Uklonite mi se s očiju sunca i zvezde. Odbite se od zemlje. Ne mamite me, žene i prijatelji. Šta mi možete pomoći vi, što bespomoćno starite i ponirete u grob?

Svi su vaši darovi jabuka sa crvom u srcu. Svi su vaši napitci prošli mnogo puta kroz nečiju utrobu. Odežde vaše su paučina, kojoj se ruga nagota moja. Osmejci vaši - naveštaj žalosti, u kojoj ćete vikati mene u pomoć, nemoćni nemoćnoga.

Gospode, snago moja, kako su nemoćni nebo i zemlja! I sve zlo, što ljudi čine pod nebom, ispovest su nemoći i - nemoći.

Samo moćan usuđuje se činiti dobro. Samo onaj, što se Tobom hrani i poji, snago moja, puni se snagom za dobro.

Samo spavač na srcu Tvome oseća odmor. Samo onaj, što ore pred nogama Tvojim, sladiće se plodom truda svoga.

Minulo je detinjstvo moje, hranjeno strahom i neznanjem, i iščezla je nada moja u nebo i zemlju. Sada samo u Tebe gledam i Tvog se pogleda držim, kolevko moja i vaskrsenje moje.

V

Još malo, malo i put će se moj končiti. Još malo, malo pridrži me, Pobedniče smrti, na strmenom putu k Tebi. Jer što se više k Tebi penjem, sve više me ljudi zatežu naniže, u svoj bezdan.

Što je bezdan puniji to je deblja i njihova nada, da će Tebe savladati. Zaista, što je puniji bezdan Ti si dalje od bezdana.

Kako su glupe sluge drveta poznanja! Svoju moć ne mere Tobom no svojim brojem. Zakon pravde ne osveštavaju Tvojim imenom no svojim brojem. Put većine za njih je put istine i pravde. Drvo poznanja postalo je drvo zločina, i gluposti, i ledenog mraka.

Vaistinu, znalci ovoga sveta znaju sve osim da su sluge Satane. Kad svane poslednji dan, Satana će se zaradovati broju svoje žetve. Sve šturo klasje! No po gluposti svojoj i Satana računa sa brojem a ne sa punoćom. Jedan Tvoj klas vrediće za svu žetvu Sataninu. Jer Ti na punoću hleba životnog računaš, Pobedniče smrti, a ne na broj.

Uzalud govorim bezbožnim: uputite se Drvetu Života i znaćete više nego što želite znati. Od drveta poznanja Satana vam pravi skalu za podzemni svet.

Rugaju mi se bezbožni: ti hoćeš kroz Drvo Života da nas obratiš tvome Bogu, koga mi ne vidimo.

Zaista, nećete Ga nikada ni videti. Svetlost, što zasenjuje oči i serafimima, sagoreće vaše zenice za navek.

Od svega što raste u gnilini zemljinoj najređi su oni što u Boga veruju. O jezero i planine, pomozite mi da se veselim, što i ja putujem sa ovim najređim, najnečujnijim, najprezrenijim.

Još malo, malo, braćo, i put će se naš končiti.

Još malo, malo pridrži nas, Pobedniče smrti.

VI

Na kolena, plemena i narodi, pred veličanstvom Božjim. Padate hitro na kolena pred svojim harambašama, a oklevate pasti pred noge Svemogućega!

Velite: zar će nas ovako malene kazniti Gospod? Da nas je stvorio većim i snažnijim, pa da nas i kažnjava! A ovako, gle, jedva smo nešto viši od trnovog žbunja ukraj druma prema hučnoj vasioni oko nas, a ti nam pretiš kaznom nesrazmerno Većeg od nas?

Bezumnici! Kad vas vaše harambaše pozivaju na zlo, od koga se i vasiona zatrese, onda ne govorite, da ste suviše maleni. Samo se za svetla dela izgovarate malenkošću i slabošću.

Mada ste maleni na oči, pod velikim ste imenom zapisani u knjizi sudbe. Praotac vaš imađaše arhangelsku veličinu i blistaše arhangelskim likom. Zato je i vama određena arhangelska nagrada ili arhangelska kazna.

Kad se nečujno uvuče u srce praoca vašeg želja, da pozna stvari van Tvorca, njegov lik arhangelski potamni kao zemlja, i njegova veličina razbi se u sitnice, - u vas, seme njegovo. Jer poželi, da pozna sitnice, pa se razbi u sitnice, da bi mogao ući u sitnice, i okusiti ih, i ispitati ih.

Sve sitnice, svi sitni presitni, moraju se združiti i okrenuti licem od zemlje ka Tvorcu. Da bi se vaš arhangelski praotac ponovo vaspostavio, i da bi lice njegovo ponovo zasjalo sjajem ogledala okrenutog ka suncu.

Gospode moj i Tvorče moj, vaspostavi čoveka, kakvoga Ti prvo stvori. Ovakav kakav je čovek nije delo Tvoje. Ovakav kakav je čovek je tvorac samoga sebe. Ime mu je bolest, - od kud bi bila bolest u rukama Tvojim? Ime mu je strah - od kud bi strah mogao doći od Neustrašivog? Ime mu je zloba, - od kud bi zloba mogla doći od Nezlobivog?

Ispuni me Sobom, zdravlje moje; ispuni me Svojom večnom jutarnjom svetlošću, i ispariće iz mene bolest, strah i zloba. Kao što pred suncem močvar isparava, i pretvara se u njivu plodovitu!

VII

Da mogu od kamenja da stvorim svirače, i od peska jezerskog igrače, i od lišća svih gora pevače, da mi pomognu slaviti Gospoda. Te da se i glas zemlje čuje među horovima angelskim.

Sinovi čovečji naklopili se na trpezu odsutnog Domaćina, te ne pevaju nikome do sebi i svojim zalogajima, koje će najzad morati povratiti zemlji.

Prežalosno je slepilo sinova čovečjih što ne vide silu i slavu Gospodnju. Tica živi u gori, i ne vidi goru. Riba pliva u vodi, i ne vidi vodu. Krtica rovi pod zemljom, i ne vidi zemlju. U istini, prežalosna je jednakost čoveka sa ticama, i ribama, i krticama.

Ljudi, kao i živina, ne obraćaju pažnju na ono čega ima suviše, no uzdižu trepavice svoje samo pred retkostima, pred izuzetcima.

Suviše Te ima, Gospode, disanje moje, zato Te ljudi ne vide. Suviše si očigledan, Gospode, uzdisanje moje, zato je pažnja ljudi okrenuta od Tebe i upravljena na polarne medvede, na retkosti u daljini.

Suviše služiš slugama svojim, vernosti moja slatka, zato si izložen prezrenju. Suviše rano ustaješ, da upališ sunce nad jezerom, zato te spavala na trpe. Suviše si revnostan u zažiganju noćnih kandila na svodu nebesnom, revnosti moja nenadmašna, a lenjo srce ljudi mnogo više govori o nehatnom sluzi no o revnosnom.

O ljubavi moja, da mi je sve stanovnike zemlje, vode i vazduha pokrenuti da zabruje himnu Tebi. Da mi je, da se skine lepra sa očiju zemlje, i da rasputnica opet postane devojkom, kakvom si je stvorio.

Vaistinu, veliki si, Bože moj, isto i bez sveta. Podjednako si veliki i kad Te svet slavi i kad Te svet huli. No kad Te svet huli, veći izgledaš u očima svetitelja Tvojih.

VIII

Svetovi se roje oko Tebe, Gospode, kao pčele oko cvetale trešnje. Jedan svet potiskuje drugi; jedan drugom osporava očevinu; jedan gleda na drugog kao na uljeza u svoj dom. Svi polažu veće pravo na Tebe od Tebe samog.

Od prelivanja Tvoje punoće rojevi se hrane, Sladosti Neiscrpna. Svi se prejedaju, i svi odlaze gladni.

Od svih rojeva roj ljudi odlazi najgladniji. Ne zato, Domaćine, što Ti nemaš jela za ljude nego zato što oni ne poznaju svoju hranu, pa se otimaju s gusenicama o isti brst.

Pre svih stvorenja, i pre vremena i žalosti, Ti si, Gospode, uobličio čoveka u srcu svome. Prvo si čoveka smislio, mada si ga poslednjeg objavio na brojanicama stvaranja. Kao što vrtar sve vreme misli o cvetu ruže dok kopa i sadi suve šipove. Kao što zidar planirajući hram najpre uživa u kubetima, mada ove poslednje zida.

Prvo si rodio čoveka u srcu svome, pre nego si počeo stvaranje.

Pomozi mome smrtnom jeziku imenovati toga čoveka, taj sjaj Tvoje slave, i tu pesmu Tvoga blaženstva. Da ga imenujem Svečovekom? Jer kao što se on sadržao u srcu Tvome, tako se u njegovom umu sadržao sav objavljeni svet, sa čovekom i vesnicima čoveka.

I niko ne znade Oca osim Sin, niti ko znade Sina osim Otac. Kao Nirvana bio si, Gospode, dok se Sin u Tebi ne zače; bez broja i bez imena bio si.

Kako da Te veličam iz sred roja gladnih gusenica, što jedan vetar donosi na cvetalu trešnju a drugi odnosi, i čiji je sav vek između dva vetra?

O Gospode, snu moj danonoćni, pomozi mi, da Te veličam. Da ništa ne bi postalo veliko srcu mome osim Tebe.

Neka Te veličaju sva stvorenja, Gospode, ne da bi učinila velikim Tebe no sebe.

Zaista, preveliki si Ti, Gospode, da bi Te sve naše himne mogle učiniti većim.

I kad se svi rojevi insekata oduvaju od cvetale trešnje, trešnja ostaje ista u veličini i prolećnoj lepoti svojoj.

IX

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kada ga merim na kantaru s Tobom!

Na jednoj strani kantara jezero rastopljenog zlata a na drugoj oblak dima.

Sve brige moje, sa telom mojim i njegovim ludim grčevima od slasti i gorčine, šta su nego dim, ispod koga duša moja pliva po zlatnom jezeru?

Kako da ispovedim ljudima tajnu, koju gledam kroz krugove arhangela Tvojih? Kako delovima da govorim o celini? Kako će nokti na prstima razumeti krvotok tela? Zaista onemelom od čuda mučno je govoriti ogluvelim od larme.

Prvo je bilo rađanje pa onda stvaranje. Kao što se čudesna misao u čoveku nečujno i tajanstveno rađa, pa rođena misao potom stvara, tako se nečujno i tajanstveno u tebi rodio Svečovek, Jedinorodni, koji je lotom stvorio sve što Bog može stvoriti.

U Tvom neuznemirenom devičanstvu, dejstvom Duha Svesvetog, rodio se Sin. To je rađanje Boga odozgo.

Kako gore, tako dole, - govoriše stari. Ono što se desilo na nebu, desilo se i na zemlji. Ono što se desilo u večnosti, desilo se i u vremenu.

Mio si mi, ljubavi moja, zato što si mi tajna. I svaka ljubav gori i ne sagoreva dok tajna traje. Otkrivena tajna sagorena ljubav. Kunem Ti se večnom ljubavlju kao što se Ti meni kuneš večnom tajnom.

Obukao si se u sedmora nebesa; skrio si se preduboko od svih očiju. Da se sva sunca sliju ujedno oko, ne bi progoreli sve zavese tvoje. Nisi se skrio namerno, Veliki Gospode, no nesavršenstvom našim. Razloženo i isitnjeno stvorenje ne vidi Te. Samo za onoga nisi skriven, ko je postao jedno s Tobom. Za onoga nisi skriven, za koga je porušen zid između Ja i Ti.

Gospode, premila tajno duše moje, kako je lak ovaj svet, kad ga merim na kantaru s Tobom.

Na jednoj strani kantara jezero rastopljena zlata, a na drugoj oblak dima.

X

Ćutljivom jeziku i zamišljenom umu Ti se približuješ, ženiče duše moje, Duše Svesveti. Od govorljivog jezika se kriješ kao labud od burna jezera. Kao labud plivaš po tišini srca moga, i činiš ga plodnim.

Susedi moji, prestanite s vašom zemaljskom mudrošću. Mudrost se rađa a ne stvara. Kao što se Mudrost rađa u Bogu, tako se ona rađa i u zemlji. Rođena mudrost stvara, no ne stvara se.

Pameću li se hvalite, hvalisavci! Šta je vaša pamet do mnogopamćenje? Pa kad mnogo pamtite, kako ne zapamtiste trenutke čudesnog rađanja mudrosti u vama? Ponekad vas čujem gde govorite o velikim mislima, što se kod vas iznenadno i bez vašeg truda rode. Ko ih rodi, mnogopametni? Kako se rodiše bez oca, kad priznajete, da im vi niste roditelj?

Zaista vam kažem: otac im je Duh Svesveti, a majka preostali devičanski kutić duše vaše, u koji Duh Svesveti još sme da uđe.

Tako se rađa svaka mudrost i na nebu i na zemlji: od Devojke i Duha Svesvetog. Nad devičanstvom prve ispostasi zalebdeo je Duh Svesveti, te se rodio Svečovek, Mudrost Božja.

Što je devičanstvo Oca na nebu, to je devičanstvo Majke na zemlji. Što je dejstvo Duha Svetog u nebu, to je dejstvo Njegovo i u zemlji. Što je rađanje mudrosti u nebu, to je rađanje mudrosti i u zemlji.

O dušo moja, večito iznenađenje moje! Gle, ono što se zbilo jednom na nebu i jednom na zemlji, ima da se zbude i u tebi. Moraš postati devojkom, da bi mogla začeti Mudrost Božju. Devojkom biti moraš, da bi te Duh Božji zamilovao. Sva čuda na nebu i na zemlji proizašla su od Devojke i Duha.

Devojka rađa stvaralačku mudrost. Raspusna žena stvara jalovo znanje. Samo Devojka može da vidi istinu, a raspusna žena može samo da pozna stvari.

Gospode triipostasni, očisti ogledalo duše moje, i nadnesi lice Tvoje nada nj. Da bi duša moja zasjala slavom Gospodara svoga. Da bi se prečudna istorija neba i zemlje otpečatila u njoj. Da bi se ispunila bleskom kao jezero moje, kada sunce visi nad njim u podne.

XI

Kad sam se vezao za Tebe, ljubavi moja, sve druge veze su popucale.

Gledam lastu kako je zbunjena nad razorenim gnezdom, i velim: ja nisam vezan za gnezdo svoje.

Gledam sina kako se žalosti za roditeljem svojim, i velim: ja nisam vezan za roditelje svoje.

Gledam ribu kako izdiše čim se izvadi iz vode, i velim: takav sam ja! Ako me izvade iz zagrljaja Tvoga, trenutno ću izdahnuti kao riba bačena na pesak.

No kako sam mogao tako bezpovratno poronuti u Tebe i živeti, ako nikad pre nisam bio u Tebi? Vaistinu bio sam u Tebi od prvog probuđenja Tvoga, zbog čega se i osećam u Tebi kao u domu svome.

Postoji večnost u večnosti kao što postoji trajanje u vremenu. U jednoj večnosti, Gospode, Ti si bio u neiskazivoj bezrazličnosti i večernjem blaženstvu svome. Tada su ipostasi Tvoje istina bile u Tebi, jer nisu mogle ne biti u Tebi. No nisu se sozercale jedna u drugoj, jer nisu se znale u svojoj različnosti. U drugoj večnosti Ti si bio u jutarnjem blaženstvu Svome, i tri ipostasi saznale su se i sozercale kao takve.

Ni Otac nije pre Sina, ni Sin nije pre Oca, ni Duh Svesveti nije pre ni posle Oca i Sina. Kao čovek pri buđenju što odjednom i istovremeno otvori oba oka, tako su se odjednom i istovremeno otvorile tri ipostasi u Tebi. Nema Oca bez Sina ni Sina bez Duha Svetoga.

Kada legnem kraj moga jezera i spim snom bez sanjanja, tada ne umire u meni ni moć saznanja, ni želja ni akcija, no sve se sliva u jedno blaženo, nirvansko, bezrazlično jedinstvo.

Kad sunce prospe svoje zlato po jezeru, ja se budim ne kao nirvansko jedinstvo no kao trojedinstvo, od saznanja, želje i akcije.

To je Tvoja istorija u mojoj duši, Gospode, tumače života moga. Nije li istorija moje duše tumač istorije svega stvorenoga, svega isitnjenog i svega ujedinjenog? I Tebe, domovino moja, i Tebe je - oprosti - tumač duša moja.

Domovino moja, spasi me od navale tuđinaca na mene.

Živote moj, sagori sve upljuvke smrti na duši mojoj i na telu mome.

XII

Pomaži srce moje jelejem milosti Tvoje, premilostivi Gospode moj.

Da nikad ne bukne u srcu mome ni gnev protiv moćnih ni prezrenje nemoćnih. Gle sve je nemoćnije od rose jutarnje!

Da mržnja nikad ne savije gnezdo u srcu mome protiv onih, koji mi zlo snuju. Da se setim kraja njihova, i da budem spokojan.

Milost otvara put k srcu svih stvorenja, i donosi radost. Nemilost navlači maglu na čelo, i stvara teskobnu osamu.

Pomiluj milostivoga, Najnežnija Ruko, i otkri mu tajnu mudrosti Tvoje.

Svečovek je čedo milosti Oca i svetlosti Duha.

Sav stvoreni svet samo je priča o Njemu. Moćna sunca na nebesima i najmanje kapi vode u jezeru pričaju sobom jedan deo priče o Njemu. Svi zidari neba i zemlje, od premoćnih serafima do Vladatelja i najmanjeg grumena prašine, pričaju istu istovetnu priču o Njemu, prasuštini svojoj i praizvoru svome.

Šta su sve stvari na zemlji i mesecu no sunce u pričama? Zaista, tako je sva vidljiva i nevidljiva tvar Svečovek u pričama. Suština je jednostavna, no pričama o suštini nema ni kraja ni broja.

Susedi moji, kako da vam govorim o suštini, kad ni priče ne razumete?

O da znate, kakva je sladost, i širina, i snaga, kad se potone u dno svih priča; tamo, gde priče počinju i gde se svršavaju. Tamo, gde jezik zanemi, i gde je sve kazano odjedanput!

Kako dosadne onda postanu sve duge i spore priče stvorenja. Zaista, onako isto dosadne kao što je dosadno slušati priču o gromovima onome, ko je navikao gledati gromove.

Primi me u Sebe, Sine Jedinorodni, da budem ujedinjen s Tobom kao što bejah pre stvorenja i pada.

Neka se svrši duga i zamorna priča moja o Tebi trenutnim viđenjem Tebe. Neka umre samoobmana moja kao da sam ja nešto pored Tebe, nešto drugo izvan Tebe.

Prepunjene su uši moje priča. Zenice moje ne traže više da gledaju izložbu odela no Tebe, suštino moja, pretovarena pričama i odelima.

XIII

Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.

Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.

O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.

Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.

Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.

Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više

nego sve:

Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!

XIV

Šta vredi odelo, ako nema tela da se odene? Šta vredi telo, ako duša njim nije ogrnuta? Šta vredi duša, ako Ti u njoj ne bdiš, Ognje u pepelu?

Odelo je moje pepeo i dim, ako mu telo moje ne daje cene.

Jezero moje lepo slepo je blato, ako se okata voda ocedi iz njega.

Duša je moja pepeo i dim, ako se Ti iz nje ocediš, Roso jutarnja.

U pepelu svih stvari Ti ispisuješ Tvoje ime, i dimom svih stvari zasenjavaš plamen Tvoga sjaja.

Tvoj plamen je rosa za žedne, koji se savijaju Tvome zagrljaju. No Tvoj plamen je sažižući oganj za one, koji beže od njega.

Zaista Ti si raj čistim i pakao nečistim.

Kada dođe Poslednji Dan - kad se Prvi i Poslednji Dan otkriju ljudima kao Jedan Dan - tad će se čisti radovati a nečisti žalostiti. I vapiće nečisti: avaj, jedosmo pepeo na zemlji, a sad moramo da jedemo oganj na nebu!

Proroci Tvoji, Majko nebesna, behu otkrivači ognja ispod pepela, ronci u vulkanska grotla. Po beskrajnoj milosti Svojoj svakome si dala da otkrije varnicu, za kojom je ronio, dok se sve varnice ne sliše u plameni požar Sina Tvog, Majko nebesna.

Gospode, podizao si pastire svakome stadu, a pastiri su ložili ognjeve za svoja stada, da se stada ne zamrznu na vrletnom drumu istorije. Dok Svečovek, Sin Jedinorodni, ne razbukta oganj veliki i ne pozva sva stada da se greju.

Gle, kako se duboko kriju svi plemeniti metali, oči dubine zemaljske! Kako li si tek Ti skriven pod pepelom zemlje, najplemenitiji kamene!

Siromah ore svoju njivu i odmahuje glavom kad mu govorim: bogataše, duboko ispod tvoje jalove njive počiva jezero rastopljenog zlata.

Ne odmahujte glavom, osiroteli carevići, kad vam govorim, da je telo dragocenije od odela, i duša od tela, i Plameni Car od duše.

XV

Beli galebovi lete nad mojim plavim jezerom, kao beli angeli nad plavim nebom. Niti bi galebovi bili beli ni jezero plavo, da veliko sunce nije otvorilo svoje oko nad njima.

Majko moja nebesna, otvori Tvoje oko u duši mojoj, da vidim šta je šta. Da vidim, ko obitava u duši mojoj, i kakvi plodovi rastu u njoj.

Bez Tvoga oka ja tumaram beznadeždno po duši svojoj kao putnik po ponoći, po ponoćnoj bezrazličnosti. I pada, i diže se ponoćni putnik, i ono što sreta na putu naziva događajima.

Ti si jedini događaj života moga, svetilo duše moje. Kada dete juri majci svojoj u naručja, za njega ne postoje događaji. Kada nevesta trči svome ženiku u sretanje, ona ne vidi cveće u livadi, niti čuje brujanje oluje, niti oseća miris kiparisa ni volju zverova, -ona vidi samo lice ženika; čuje samo muziku sa usana njegovih; miriše samo dušu njegovu. Kad ljubav ljubavi hodi u susret, ništa joj se ne događa. Vreme i prostor izmiču se s puta ljubavi.

Besciljni putnici i Bezljubavni imaju događaje, i imaju istoriju. Ljubav nema istorije, niti istorija ljubavi.

Kad se neko kotrlja niz goru ili puže uz goru ne znajući kuda ide, događaji mu se nameću kao cilj njegovog puta. Zaista, događaji su cilj besciljnome i istorija besputnome.

Zato se besciljni i besputni zaustavljaju kod događaja, i prepiru s događajima. Aja se molčaljivo žurim k Tebi, i uz goru i niz goru, i prezreni događaji srdito se uklanjaju ispred mojih stopa.

Kad bih ja bio kamen i kotrljao se niz goru, ja ne bih mislio o kamenju, o koje se lupam no o ponoru na dnu strmeni.

Kad bih ja bio potok planinski, ne bih mislio o svom neravnom putu no o jezeru, koje me čeka.

Strašan je u istini ponor onih, koji su zaljubljeni u događaje, što ih vuku naniže.

Majko nebesna, ljubavi moja jedina, oslobodi me robovanja događajima, i učini me svojim robom.

Najbelji Dane, svani u duši mojoj, da vidim cilj zamršenog puta svoga.

Sunce nad suncima, jedini događaj u vasioni, što privlači srce moje, obasjaj unutrašnjost moju, da vidim, ko se usudio obitavati u njoj osim Tebe. Da iskorenim iz nje sve plodove, što slade spolja, a srce im miriše gnilinom.

XVI

Ustajte sinovi Sina Božjega! Ustajte, ustalo je i milostivo sunce i počelo neštedno liti svoju svetlost po tamnim poljima zemlje. Ustalo je, da vas oslobodi tmore i straha sanovnog.

Na suncu nisu ispisani vaši jučošnji gresi; sunce ne pamti, ne zlopamti ništa. Na njegovom licu nema bora sa vašega čela, ni žalosti, ni zavisti, ni tuge. Njegova je radost u davanju, njegova mladost - njegovo podmlađivanje - u služenju. Blago onima koji služe, jer neće ostariti.

Šta - kad bi se sunce ugledalo na vas, susedi moji? Kako bi malo svetlosti slalo na zemlju, o vi tvrdice. Kako bi krvava bila njegova svetlost, o vi krvnici. Kako bi pozelenelo gledajući veća sunca od sebe, o vi zavidljivci. Kako bi pocrvenelo slušajući hule odozdo, o vi gnevljivci. Kako bi požutelo od žudnje za lepotom zvezda, o vi pohotljivci. Kako bi pobledelo od straha, da mu neko ne zagradi put, o vi strašljivci. Kako bi potamnelo od brige, o vi brižni mnogobrižni. Kako bi se naboralo i ostarelo hraneći se jučošnjim zlom, o vi zlopamtila. Kako bi se ohladilo i umrlo, i svu vasionu okružilo svojom smrću, o vi propovednici smrti.

O kakva sreća za svet, što se sunce nikad neće ugledati na vas, sinovi i kćeri zemlje.

Gle, sunce ne zna mnogo stvari kao vi, ali zna večito dve stvari: da je sluga i da je znak. Da je sluga Onoga, ko ga je užegao; i da je znak Onoga, ko ga je postavio sebi na službu.

Budite i vi sluge Onoga, ko vas osvetljava suncem spolja i Sobom iznutra, i okusićete slast večite mladosti.

Budite i vi znak Onoga, ko vas je postavio među zverinje zemaljsko, i nadmašićete sjaj sunca. Zaista, sve zverinje oko vas plivaće u sreći pod zracima vaše dobrote, kao što meseci plivaju oko sunaca.

No šta je sunce, i sve zvezde, do humke pepela, kroz koje blistaš Ti, Sine Božji? Humke pepela, što ublažavaju sjaj Tvoj i prosejavaju ga kroz sebe kao kroz gusto sito? Jer gle, u Tvome punom sjaju ništa se ne bi videlo do Tebe, kao što se u potpunom mraku ništa ne vidi do mraka.

Gospode, Gospode, ne opali nas Tvojim sjajem, nepodnošljivim za naše oči, i ne ostavi nas u polumraku, u kome se stari i trune.

Ti jedini znaš meru naših potreba, Gospode, slava Tebi!

XVII

Otužni su mi saveti ljudskih starešina i mudraca, - o kako su mi otužni - od kada Tvoja mudrost zatrese moje srce i mozak, Sveti Bože.

Ne veruju u Tvoju svetlost oni, koje mračni prohtevi srca vuku u propast. Kamenu što se kotrlja niz brdo nema prepona. Što veća strmen i niža propast, to je i kotrljanje kamena sve brže i sve nezadržanije.

Jedan mračni prohtev svojim uspehom izmamljuje drugi, drugi treći, dok sve što je dobro u čoveku ne usahne, i sve što je zlo ne potekne tokom bujice. Dok se sa svim ne obroni zgrada Duha Svetoga i spolja i iznutra.

Dok prezirači svetinje ne počnu prezirati sami sebe i učitelje svoje.

Dok najslađe slasti ne počnu ih gušiti svojim smradom.

Dok se sva blaga, za koja su oni susede ubijali i gradove rušili, ne počnu rugati njihovoj rugobi.

Tada oni kradljivo pridižu oči svoje k nebu, i kroz gnoj svoga bića, obesvećenog i usmrdelog, vapiju: Sveti Bože!

Kako me vređa kao vruća strela razmetljivost ljudi svojom moći od kad saznadoh za Tvoju moćnu ruku, Sveti Krepki!

Zidaju kule od kamena, i govore: bolji smo zidari od tvog Boga. A ja ih pitam: da li vi, ili oci vaši, sazidaste zvezde?

Pronalaze svetlost u zemlji, i hvale se: znamo više nego tvoj Bog. A ja ih pitam: ko zakopa svetlost pod zemlju, da je vi pronađete?

Lete po vazduhu, i nadmeno govore: sami sebi stvorismo krila, gde je tvoj Bog? A ja ih pitam: ko vas podseti na krila i letenje ako ne tice, koje ne stvoriste vi?

No, gle, kad im Ti otvoriš oči za nemoć njihovu kad beslovesne stvari pokažu im svoju grdosnu moć; kad se um njihov napuni čuđenjem zvezdanim kulama, što se bez stubova i temelja drže u prostranstvu; kad se srce njihovo ispuni strahom od nemoći i bezumlja njihova, - tada oni u stidu i skrušenosti pružaju ruke k Tebi i viču: Sveti Krepki!

Kako me žalosti čovečje precenjivanje ovoga života odkad okusih slast Tvoje besmrtnosti, Sveti Besmrtni!

Kratkovidi vide samo ovaj život, i govore: ovo je jedini život, i delima svojim učinićemo ga besmrtnim među ljudima. A ja im velim: ako je vaš početak kao reka, onda mora imati svoj izvor; ako je kao drvo, mora imati svoj koren; ako je kao zrak svetlosti, mora dolaziti od nekog sunca. I još im velim: među smrtnima li zasnivate svoju besmrtnost? Ložite oganj u vodi.

No kad ugledaju smrt, izgube avaz, i muka im stegne srce. Kad omirišu meso svojih mrtvih nevesta; kad spuste u raku bezzračna lica svojih prijatelja; kad stave ruke na ohladnele grudi svojih sinova; kad saznadu, da se ni kraljevi svojim krunama nisu mogli otkupiti od smrti, ni junaci svojim mišicama, ni mudraci svojom mudrošću, - tada osete studen vetar smrti gde i na njih duva, i padaju na kolena, i obaraju glave nad oborenom gordošću svojom, i mole se Tebi: Sveti Besmrtni, pomiluj nas!

XVIII

Pokajte se od svojih puteva, stanovnici zemlje. Gle, oko Domaćina sveta bdi duboko u vama. Ne verujte zavodljivim očima svojim, pustite Oko da vam osvetli put. Vaše oči su zavesa na Oku Božijem.

Pokajanje je priznanje pogrešnog puta. Pokajanje proseca nov put. Pokajniku se otvaraju oči za dva puta: za onaj, kojim ide, i za onaj, kojim treba da ide.

Više je onih, koji se kaju, no onih, koji skreću svoje kolesnice na nov put. Kažem vam: dve hrabrosti potrebne su pokajniku - jednom hrabrošću da se zaplače nad starim putem, i drugom da se obraduje novom.

Šta vam vredi kajati se a stalno tapkati po starom putu? Kako nazivate čoveka, koji se davi i viče za pomoć, a kad mu se pomoć ukaže ne hvata se za konop spasenja? Tako i ja nazivam vas.

Pokajte se od želje za ovim svetom i svim što je u ovom svetu. Jer svet je ovaj groblje vaših predaka, koje stoji otvoreno i čeka vas. Još malo malo i vi ćete biti preci i želećete čuti reč pokajanje, no nećete je čuti.

Kao što vetar duhne i odnese maglu ispred sunca, tako će smrt odneti vas ispred lica Božja.

Pokajanje podmlađuje srce i produžuje vek. Suze pokajnika peru tamu sa očiju i daju detinji sjaj očima. U moga jezera oko je kao u srne, vazda vlažno i dijamantski sjajno. Zaista, vlaga u očima isušuje gnev u srcu.

Kao nov mesec takva je duša u pokajnika. Pun mesec mora da opada, nov mesec mora da raste.

Pokajnik krči njivu svoje duše od korova, i seme dobra počinje da raste.

Zaista, nije pokajnik onaj ko tuguje zbog jednog učinjenog zla no onaj, ko tuguje zbog svih zala, koje je u stanju učiniti. Mudar domaćin ne seče samo onaj trn što ga je ubo no i svaki trn na njivi što čeka da ubode.

Gospode moj, pohitaj i pokaži nov put pokajniku, kada prezre svoj stari put.

Majko nebesna, Nevesto Svesvetog Duha, prigni se k srcu našem, kad se kajemo. Otvori istočnik suza u nama, da se operemo od teške ilovače, što nam oči pomuti.

Duše Svesveti, duhni i razagnaj nečisti zadah iz duše pokajnika, što ga je gušio i pokajanju priveo.

Molimo Ti se i poklonimo, Životvorni i Moćni Duše!

XIX

Usred graje i poruge ljudske uzdiže se molitva moja k Tebi, Care moj i Carevino moja. Molitva je tamjan, što bez prestanka kadi dušu moju i uzdiže je k Tebi, i prigiba Tebe k njoj.

Sagni se, Care moj, da ti šapnem najmiliju tajnu, najtajniju molitvu, najmolitveniju želju. Ti si predmet svih molitava mojih, svega iskanja moga. Ništa od Tebe ne ištem, vaistinu, samo Tebe.

Šta da tražim od Tebe, što me ne bi odvojilo od Tebe? Da budem gospodar nad nekoliko zvezda? Neću li s Tobom gospodariti nad svima zvezdama?

Da budem prvi među ljudima? Kakav stid za mene, kad me Ti za trpezom Svojom budeš stavio na poslednje mesto!

Da me slave milioni ljudskih usta? Kakav užas za mene, kad se sva ta usta napune zemljom!

Da se okružim najdragocenijim stvarima iz celoga sveta? Kako poniženje za mene, da me te stvari nadžive, i da sijaju i onda kad zemljana tama ispuni oči moje!

Da me ne rastavljaš od prijatelja mojih? Ah, rastavi me, Gospode, rastavi me što pre od prijatelja mojih, jer oni su najdeblji zid između Tebe i mene.

Zašto da se molimo, govore susedi moji, kad nam Bog ne uslišava molitve? A ja im velim: vaša molitva nije molitva no torbarenje. Vi se ne molite Bogu da vam da Boga no đavola. Zato Mudrost nebesna ne prima molitve sa jezika vašeg.

Zašto da se molimo, ropću susedi moji, kad Bog zna unapred šta nama treba? A ja sa žalošću odgovaram: zaista, Bog zna, da vama ništa ne treba do Njega jedinoga. Na vratima duše vaše On čeka da uđe. Molitvom se otvaraju vrata za ulazak veličanstvenoga Cara. Ne govorite li i jedan drugome na vratima: molimo, uđite?

Ne traži Bog slavu Sebi no vama. Njegovoj slavi svi svetovi ne mogu dodati ništa, kamo li ćete vi. Molitva vaša proslavlja vas a ne Boga. U Njega je punoća i milost. Sve dobre reči, koje u molitvi uputite Njemu, vraćaju se dvogubo na vas.

Svetlosni Care moj i Bože moj, Tebi se jedinom molim i poklonim. Izli se u mene kao bujan potok u žedan pesak. Samo se Ti izli, životvorna vodo, lako će onda trava rasti po pesku i beli jaganjci pasti po travi.

Samo se Ti izli u suhotnu dušu moju, Živote moj i Spasenje moje.

XX

Posmatraj sebe kao umrla, govorim samom sebi, pa nećeš ni osetiti dolazak smrti. Utupi žaoku smrti za života, i kad dođe neće te imati čim ubosti.

Posmatraj sebe svako jutro kao novorođeno čudo, i nećeš osetiti starosti.

Ne iščekuj dolazak smrti. Jer gle, smrt je već došla i ne izbija iz tebe. Zubi njeni su neprekidno u tvome mesu. Ono što je živelo pre tvoga rođenja, i što će nadživeti tvoju smrt, ono je i sada živo u tebi.

Jedne noći odsuka angel pantljiku vremena, kojoj ni kraj ne mogah sagledati i pokaza mi na pantljici dve tačke jednu uz drugu. "Rastojanje, veli, između te dve tačke to je dužina tvoga veka".

- Moj vek je, znači, već prošao, uzviknuh, i treba da sam spreman za put. Treba da sam kao vredna domaćica, koja današnji dan provodi čisteći dom i spremajući darove za sutrašnju slavu.

Zaista, današnji dan sviju sinova ljudskih ispunjen je većim delom brigom za dan sutrašnji. No malo je onih, koji veruju u Tvoje obećanje i brinu, šta će biti sutradan posle smrti. Neka bude moja smrt, Gospode, poslednji uzdah ne za ovim svetom no za blaženim i večitim Sutra.

Među ugašenim svećama mojih prijatelja i moja sveća dogoreva. Ne luduj, karah sama sebe, i ne žali što sveća dogoreva. Zar tako malo ljubiš prijatelje svoje, da se bojiš poći za njima, za mnogim odšedšim? Ne žali što sveća dogoreva no što nejasnu i dimnu svetlost ostavlja za sobom.

Duša moja privikla je izlaziti iz tela posvednevno i posvenoćno, i opružati se do granica vaseljene. Tako porasla ona oseća, kako sunca i meseci plivaju po njoj kao labudi po jezeru mome. Ona zrači kroz sunca i podržava život na zemljama. Ona drži planine i mora; ona upravlja gromovima i vetrovima. Ona ispunjava svukoliko Juče, Danas i Sutra. I vraća se na konak ujedno teskobno i trošno obitalište na jednoj od zemalja. Vraća se u telo, koje ona još minut - dva naziva svojim, i koje se kao njena senka leluja među humkama grobova, među pešterama zverova, među jaucima prevarenih nada.

Ne žalim se na smrt, Živi Bože, ona mi ne čini ništa na žao. To je strašilo, koje je čovek samome sebi stvorio. Jače od svega na zemlji smrt me gura u susret Tebi.

Jedan orah imadoh pred kućom, i smrt mi ga uze. Bi mi žao na smrt i kleh je govoreći: zašto ne uze mene, nenasita zveri, no njega bezgrešnoga?

No sada i sebe smatram umrlim, i blizu oraha moga.

Besmrtni Bože moj, pogledaj milostivo na jednu dogorevajuću sveću. I očisti plamen njen. Jer samo čist plamen diže se k licu Tvome, i ulazi u oko Tvoje, kojim gledaš sav svet.

XXI

Majko nebesna, primi me u slavu Tvoju. Jer slava svetska gde omrkne ne osvane. I kruna, koju ljudi daju, uvek je trnov venac za razumne i ludačka kapa za bezumne. Dok je zlato pod zemljom svak ga voli i traži. Kad se popne na glavu jednoga čoveka, mrak zavisti i mržnje oslepi mu sjaj.

Učini me skrivenim zlatom u najskrivenijoj riznici Tvojoj: da niko ne zna za mene osim Tebe. Jer dokle me Ti znaš ja sam znan; dokle me samo ljudi znaju, moje je ime - sumnja.

Sakri me od zlih očiju sveta, jer zelenim od njih. Čuvaj me kao tajnu, koju zavist ne može naslutiti. Budi mudrija od mene, i ne objavljuj me nikome. Gle, ja imadoh Tebe kao najmiliju tajnu, i objavih Te svetu, i svet mi se naruga. Jer zavist se ruga, kad ne može da otme.

Prijatelji moji, šta imate od slave ljudske do pijanstva, koje se počinje pesmom a završava ležanjem u blatu?

Prijatelji moji, sva usta što vam pevaju hvalu, znaju još za jednu suprotnu pesmu, koju ćete vi čuti docnije.

Bežite od slave što liči na kulu sazidanu na leđima kita, da vam se ne nasmeju sa obale i neprijatelji i prijatelji.

A jednodušna slava što od ljudi dolazi najbezslavnija je, jer je ravnodušna.

Ako li je vaša slava nagrada od naroda, onda ste vi isplaćeni nadničar, i sutrašnji dan može da vas izbaci iz svoje njive.

Zaista, nijedan novi dan ne priznaje vaš ugovor s prošlim danom. Svaki otvara novu njivu i čini novu pogodbu.

Ako je vaša slava delo vaše mišice, vaši dani biće gnev, a vaše noći strah.

Ako je vaša slava delo vaše mudrosti, ova će biti ujalovljena od slave vaše i neće se moći kretati.

Ako li slavu svoju zovete slavom svojom, Nebo će vas kazniti za laž i otmicu.

Prošetajte sa svojom slavom po groblju i vidite, da li će vas mrtvi slaviti.

Zaista, vi već neprestano šetate po groblju, i od pokretnih grobova primate slavu. Ko će vas slaviti, kad pokretni grobovi postanu nepokretni?

Ožalostićete se veoma u drugom svetu, kad budete čuli iskreno mišljenje o sebi od onih, koji su vas u ovom svetu slavili.

Majko nebesna, sakri me duboko od očiju ljudskih i od jezika ljudskog tamo, kuda samo Tvoje oko prozire i gde se samo Tvoja reč čuje.

Molim Ti se, Večna Lepoto moja!

XXII

Sine Božji Jedini, primi me u mudrost Tvoju. Ti si glava svih sinova ljudskih, Ti njihov nebesni razum, obasjanje i radovanje.

Ti si Onaj što isto dobro misli u svima ljudima: ista misao i svetlost ista. Tobom čovek čoveka poznaje, Tobom čovek čoveku prorokuje. Tvojim glasom ljudi se čuju. Tvojim jezikom razumeju. Vaistinu, Ti si Svečovek, Jer svi ljudi su po suštastvu u Tebi i Ti u svima i u svemu.

Ti zidaš um ljudski, a Tvoja senka raziđuje.

Ti si uobličio sve oblike, i na sve njih udario pečat Svoje mudrosti. Ti si sazdao sve sudove od zemlje i sve ih nalio pesmom i radošću Svetog Jediničnog Trojstva, a senka Tvoja kanula je u svaki sud kap žalosti, kojom žalosni pišu žalbe na Tebe.

Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svesvetim, ispravi um moj umom Tvojim, i očisti ga sjajem Tvojim od žalosnih misli, od žalosnih slutnji, od žalosnih planova. Gospode Veličanstveni moj.

Ti ispunjavaš svu dušu Matere Svoje, sva devičanska nedra Njena; i ništa nema u duši Matere osim Tebe. Ti si Njen sjaj i njen glas, zaista - oko Njeno i pesma Njena.

Ti si ponos Gospoda Duha Svetog, dejstvo Njegovo i plod Njegov,- Njegovo zanimanje i Njegovo divljenje! Gospode Veličanstveni, što igraš u krilu Matere Svoje, oživotvorenom Duhom Svetim!

Ti si hrabrost Svete Trojice, Njen heroizam i Njena istorija. Jedan trojičan zrak Ti si se usudio pustiti u haos i mrak, i svet je postao, - čudo, koga se oko ne može nagledati ni uho naslušati, Tvorče i oka i uha.

I sve ovo čudo samo je bleda slika Tvoja, samo umnožen i povređen lik Tvoj u komadima poluzračnog ogledala.

Srce moje žudi za celim obrazom Tvojim, Sine Božji. Jer gorčina je biti deo obraza Tvoga, što se nesigurno leluja na okeanu tame.

Raširi teskobu duše moje, širino trosunčanog Božanstva.

Osvetli um moj, svetlosti angela i stvari. Oslovesi život moj, Premudro Slovo Božje. Učini dušu moju devojkom, i budi njeno oko, i pesma njena.

XXIII

Odaja duše moje nije izvetrena, a Ti kucaš na vrata, Strašni Duše Sveti. Samo jedan trenutak, dok izvetrim odaju svoju od nečistih duhova, pa ću Ti otvoriti. Jer ovako i da otvorim, Ti ne bi ušao u odaju punu ružna zadaha, i udaljio bi se od mojih vrata za navek. Samo jedan trenutak, molim Ti se, najveći goste moj!

Ah stide moj i žalosti moja, kako se oteže ovaj jedan trenutak! Još malo malo, i celi moj vek na zemlji smestiće se u ovaj trenutak. A Ti strpljivo čekaš pred vratima, i osluškuješ moj dah.

Drski su nezvani gosti u meni, drski i veoma namnoženi. Pođem li da otvorim prozor, oni mi zatežu ruke nazad. Pođem li k vratima, da osetim Tvoje životvorno prisustvo, oni mi se sputavaju oko nogu. Vezaše me navikom na njihov gadan zadah, pa strepim od svežine i drhtim od novine. Ah, samo da ne odocnim da Tebi vrata otvorim!

No evo i po cenu smrti ovog ropskog života ja ću otvoriti sve prozore širom i imenom Prečiste Devojke i Sina Njenog kad uđeš, oživećeš moju lešinu Tvojim životvornim dahom, Tvojom mladalačkom snagom, Tvojom ljubavnom rosom.

Duše muške snage, jutarnje jedrine, večernje tišine; lakši od sna, brži od vetra, svežiji od rose, slađi od maternjeg glasa, svetliji od plamena, svetiji od svih žrtvenika, snažniji od vasione, življi od života, - Tebi se molim i poklonim, udruži se sa mnom na vrletnom putu ka večnom blaženstvu Trojičnog Božanstva.

Duše ognjeni, što se nikad ne odvajaš od Večnog Devičanstva, pronzi moju dušu, i očisti je, i osvetli je, i namiriši je nebesnim tamjanom, i useli se u nju, i učini je Svojom nevestom, da bi se u njoj začela pesma mudrosti Božje; da bi se u njoj otvorilo Oko večnosti.

Ti što rano raniš i nikad ne spavaš, nauči, me da bdim budno i čekam strpljivo.

XXIV

Ti što dolevaš od Svoga svetoga ulja u zvezde, i od bezumnih požara praviš kandila pred Slavom Nebesnom, dolij Sebe i u moju dušu, i od strasnog požara napravi kandilo pred nebesima.

Ti što nečujno hodiš po cvetnim poljima, i kropiš cveće Svojom blagodaću da kroza nju ne gleda krv zemlje no krasota Božja, pokropi i polje moje duše svojom blagodaću, da se za nj ne bi reklo: nabujalo od krvi zemljine, - nego: ukrašeno krasotom Božjom.

Ti što po svakom pepelu mešaš i usipaš život, uspi života i u pepeo moga tela, da živim i slavim dela Tvoja.

Ti što ukroćavaš oganj i vetar, i od besova praviš sluge Višnjega, ukroti gordost moju i učini me slugom Višnjega.

Ti što miluješ zverove u dubravama, pomiluj i mene ozverenog neznanjem.

Ti što svako seme života oplođavaš; što lebdiš u svakoj utrobi; što u jajetu ptičijeg gnezda sediš i majstorišeš novo čudo od života, oplodi, molim Ti se, i nevidljivo seme dobra u meni i bdi nad njim dok ne uzraste.

Duše Strašni i Svemoćni, što od razbojničkih pećina Svojim prisustvom praviš sklonište Nebu i od strašljive vasione hram Bogu, siđi u mene, molim Ti se, i načini od šake pepela ono, što Ti možeš i umeš.

XXV

Duše mrtvih, pridružite se mom slavljenju Nebesne Triade. Kakva drugog zanimanja vi imate nego ili da se grčite od straha daleko od Boga ili da se širite od radosti u blizini Boga?

Ostavili ste telesni pepeo, svoju omiljenu brigu i sada imate da se brinete samo o svojoj nagoti. Da li bar sada uviđate, da nije telo davalo miris duši vašoj no duša telu?

Kako je teško grešnoj duši, kad ostane sama sa svojim punim mirisom, nerazređenim po telu i neskrivenim telom! Zaista, točak ne ide sam u blato, ako ga vozar ne navede. Ne uviđate li sada, da je se točak uprljao voljom vozara? Točak je primio svoju platu, i vozar će primiti svoju.

Grešne duše, ne žudite više da se vratite u telo, da bi tobož pobegle od zlog mirisa, što vas tamo guši. Isti taj miris vi bi opet donele sobom, i umnožile ga u novom telu.

Grešne duše, ne žudite više da uđete u telo, da bi kao izbegle oganj što vas peče i dim što vas guši! I oganj i dim vi nosite sobom; i telo bi bilo ne spasilac vaš no žrtva vaša.

No ustremite svu pažnju svoju u večno Devičanstvo Božje, koje može razagnati zao miris iz vas; i u Sina Devojačkog, koji bi vas osvetlio plamenom mudrosti trojične; i u Duha Svesvetoga, koji bi vam dodao snage i hrabrosti, da se uzvisite k angelskim krugovima.

Očišćene duše, što mirišete zanosnije od svih balsama zemaljskih, ne odvajajte se od nas zemaljskih, što još čas -dva tumaramo po stradalnim putevima vašim i po pepelu vašem. Svi čisti na zemlji biće čisti i na nebu, i biće drugovi vaši, namirisani rajskim balsamom i obučeni u devičansku belinu.

Usilite ljubav svoju prema nama i molitvu svoju za nas. Jer između vas i nas nema druge pregrade do nemoćne zavese tela našeg. Jer ako ste vi i izmakli a mi zaostali, put je isti, i grad na kraju puta isti.

Duše pravedne, i mi se molimo Gospodu za vas, da vaš hod k Njemu olakša i ubrza. Mada nemoćniji od vas mi se ipak molimo Bogu za vas. Molimo se iz ljubavi, kojom gori srce naše za vas, kao što mlađi i nemoćniji brat pruža ruke svoje da pomogne starijem i moćnijem.

Jer kao što su mlađa i starija braća jedno telo u očima ljubavi koja ih je rodila, tako smo mi i vi jedno telo u očima premudre i premoćne ljubavi Višnjega.

Bezbrojna jata duša umrlih, ne delite se i ne zbunjujte se, i ne obzirite se više na hladno ostrvo zemaljskog života, uz koje smo mi malobrojni još za čas - dva pripijeni dok se i mi ne pridružimo vama u letu za toplije i svetlije predele.

Za sve vas, i pravedne i grešne, molimo se mi polumrtvi poluživi, Nebesnoj Milosti: da se ne zbunjujete, da se ne strašite i ne obzirete nazad, no punim letom da se ustremite sve napred i sve naviše, -

ka svetlosti i radosti

ka miru i punoći.

XXVI

Ustanite sva stvorenja i poslužite Gospodu, živome i brižnome za vas. Poklonite Mu se i poslužite Mu, jer niko vas veći od Njega ne poseti u ovoj dolini straha i plača.

Sluge dolaze i prave se gospodarima. Gospodar dođe i napravi se slugom. Slugarski gospodari pašte se da zagospodare nad što više ljudi i stvari, a gospodarski Sluga pašti se da posluži što većem broju ljudi i stvari.

Ustanite lilije poljske i zamirišite, jer vaše ime pomenuše Njegova sveta usta.

Ustani kamenje i pokloni Mu se, jer po tebi su hodile svete noge Njegove.

Ustani pustinjo i zaraduj se, jer tebe je On osvetio najdužim i najtajanstvenijim molitvama.

Ustani pšenico i lozo, jer On vas je blagoslovio mimo sve stvari. Ustanite i blagoslovite Ga.

Ustanite ribe i proslavite Gospoda, jer beše gladan i nahraniste Ga.

Ustani vodo i vazduše i poslužite Mu, jer On vas je Svojom silom čistio i umirivao.

Ustani dude i obuci se u svilu, jer na tebi On ugleda grešnika i spase.

Ustanite ovce i volovi i ispunite se strahom, jer u vašem hudom obitalištu On se rodi.

Ustanite tice i zapojte, jer vas On uzdiže za primer ljudima.

Ustani ulje i razgori se pred prestolom Njegovim, jer tobom pomazan On se zaradova i spase grešnicu.

Ustanite trnje i trsko i zastidite se, jer vi Mu bol zadadoste.

Ustanite gvožđe i drvo i pokajte se, jer i bezvoljno naneste Mu muke na krstu.

Ustanite žitelji gradova i zaridajte, jer vi Mu ne verovaste.

Ustanite starešine narodne i pospite se pepelom, jer vi Ga osudiste.

Ustanite siromasi i prigrlite Ga, jer On je bogatstvo vaše.

Ustanite kraljevi i položite krune pred Njim, jer On vas je jedini naučio pravoj mudrosti o prvenstvu i starešinstvu.

Ustanite grešnici i zajecajte pred Njim, jer jedino Njegova ruka ne baca se kamenom na vas.

Ustanite pravednici i bdite, jer Vođ vaš dolazi vam.

Ustanite sve zvezde i zaigrajte, jer Svetlodavac vaš ide vam u posetu.

Ustani vasiono i zabruji pesmu Gospodnju, jer Gospod živi i brižni za tebe, ušao je u tebe.

XXVII

Tice me Tvoje bude izjutra, a šum jezera uspavljuje uveče. Ne bude me tice, niti me uspavljuje jezero no Ti, Glasodršče Gospode.

Ti pozajmljuješ ticama glas Svoj i jezeru šumor ponoćni. Svakome grlu Ti pozajmi glas, i u svaku tvar zatvori avaz. Okružen sam glasonošama Tvojim, kao učenik mnogim učiteljima, i slušam ih neumorno od zore do meseca.

Glasodršče Gospode, govori jasnije kroz glasonoše Tvoje.

Sunce mi govori o sjaju lica Tvoga, a zvezde o harmoniji bića Tvoga. Inim jezikom govori sunce, a inim jezicima govore zvezde, no svi jezici nalevaju se iz istih glasnica. U Tebe su glasnice, i Ti pusti prvi glas što zadrhta u gluvilu i bezobličju ničega, i razbi se u bezbrojne glasove i glasonoše kao gromovni oblak u kaplje kiše.

Glasodršče Gospode, govori jasnije kroz glasonoše Tvoje!

Jedan usklik ote se iz grudi Bogoneveste kad spazi Sina Svoga - jedan glas prepunjene ljubavi, koja se nije mogla zadržati u ćutanju. I taj usklik odjeknu u srcu Sina, i odjek taj -taj odgovor Majci na ljubav -rasturi Duh Sveti snažnim rukama po vascelom prostoru. Otuda je sav prostor ispunjen glasonošama Tvojim, Pesmo moja i ljubavi moja.

Glasodršče Gospode, govori jasnije kroz glasonoše Tvoje!

Zato si Ti i govorio u pričama, Sine Božji, i tumačio rečima i oživljavao rečima, jer si poznavao tajnu ljubavi. A tajna ljubavi tajna je reči. Kroz sva bića, kao kroz trube tanane i plamene, izlile su se reči a kroz reči Ljubav Neba.

Glasodršče Gospode, nauči me Ljubavi Tvojoj kroza sve glasonoše Tvoje.

XXVIII

Nem i nemušt osećam se, Raskoši moja, kad hoću da izrazim postojanstvo Tvoje, i svu punoću Tvoju. Zato i molim svu vasionu, da klekne sa mnom i govori mesto mene, nemog i nemuštog.

Zidam Ti kamene oltare, kameni Temelju nadanja mog. A gordeljivi sinovi sveta, što se prave bliži susedi Tebe od svetitelja Tvojih, rugaju se: gle neznabošca, kako se radije klanja kamenu nego Gospodu!

Zaista, ne klanjam se ja kamenu nego zajedno s kamenom Gospodu Živome. Jer i kamen se udalji od Gospoda i treba spasenja. Greh me učini nečistijim od kamena pred licem Neba. Neka se i kamen spase zajedno sa mnom, i kao oličeno postojanstvo neka pomogne mojim slabim rečima izraziti postojanstvo pravde Božje. Za to grlim kamen kao sabrata u propasti i kao sabrata u molitvi i spasenju.

Palim ulje i vosak na kamenom oltaru, Svetlosti Neugasiva. A gordeljivci se nadimaju i viču: gle muža sujeverna, koji ne zna, da je Bog duh!

Zna sluga Tvoj, Gospode, da si Ti duh, no zna i Tvoju milost prema svakoj ploti. Pa kad vidim blistavo ulje i mirisni vosak, ja govorim sebi: šta si ti bolji od ulja i voska? Kao što sunce u podne tako ulje i vosak u ponoći jasnije predstavljaju svetlost Gospoda slave nego tvoj jezik. Neka ti budu pomoć u molitvi. Neka ti budu sabraća u molitvi i spasenju.

Krasim oltar Tvoj drvenim ikonama, i zlatnim krstovima, i srebrnim ripidama, i svilenim tkaninama, i knjigama spasenja, kožom obvijenim. I činim duboke poklone pred okićenim oltarima Tvojim. A gordeljivci se smeju i govore: gle idolopoklonika, koji se ne klanja Gospodu no nemuštim stvarima!

A Ti znaš, jedini Idole moj, da se ja samo Tebi klanjam. No da ne bi gordost savladala moje srce i odložila spasenje moje, ja prizivam i drvo i travu, i smole i životinje, da zajedno sa mnom vapiju k Tebi, svako svojim jezikom. Gle, sva stvorenja potrebuju spasenja, za to sva i treba da se združe na molitvi sa čovekom, vođom greha i vođom spasenja.

Osvećujem hleb i vino na oltaru Tvome, i hranim njima dušu svoju. Neka se rugaju gordeljivci do kraja vremena, ja se neću postideti želje, da se Tobom hranim i pojim, Životvorna Hrano moja.

Klanjam se pred oltarom kamenim, da bih se naučio smatrati sve što jedem Tvojim svetim telom, i sve što pijem Tvojom svetom krvlju.

Molim se sa svima stvorenjima i za sva stvorenja, da bih se naučio smirenju pred Tobom, i da bih iskazao svu tajnu moje ljubavi Tebi, Ljubavi Sveobuhvatna.

XXIX

Za sve grehe ljudske kajem se pred Tobom, Mnogomilostivi. Gle, seme svih grehova nalazi se u krvi mojoj! Svojim naporom i Tvojom milošću ja ugušujem taj zli usev dan i noć. Da ne niče kukolj no čista pšenica na njivi Gospodnjoj.

Kajem se za sve brižne, što klecaju pod teretom briga i ne znaju da polože sve brige na Tebe. Za slaba čoveka nepodnošljiva je i najmanja briga, a za Tebe je planina briga kao grudva snega bačena u ognjenu peć.

Kajem se za sve bolesne, jer bolest je plod greha. Kad se kajanjem očisti duša, bolest iščezava sa grehom, i Ti se useljavaš u dušu, Večito Zdravlje moje.

Kajem se za nevernike, što neverovanjem svojim gomilaju brige i bolesti i na sebe i na prijatelje svoje.

Za sve bogohulnike kajem se, što hule na Tebe ne znajući da hule na Domaćina, koji ih odeva i hrani.

Kajem se za sve čovekoubice, što ubijaju tuđ život, da bi svoj sačuvali. Oprosti im, Mnogomilostivi, jer ne znaju šta rade. Jer ne znaju, da nema dva života u vasioni no jedan, i da nema dva čoveka no jedan. Ah, kako su mrtvi oni, koji odseku pola srca!

Kajem se za krivokletnike, jer zaista i oni su čovekoubice, sebe ubice.

Za sve pljačkaše braće svoje i gomilare nepotrebnog bogatstva plačem i uzdišem, jer dušu svoju sahraniše, i nemaju s čim preda Te izići.

Za sve gordeljive i ponosite plačem i uzdišem, jer su pred Tobom kao prosjaci s praznom torbom.

Za sve pjane i proždrljive plačem i uzdišem, jer postaše sluge slugu svojih.

Za sve brakolomne kajem se, jer proneveriše poverenje Duha Svetoga, koji ih izabra, da kroz njih novi život zida. A oni službu životu okretoše na rušenje života.

Za sve mnogoglagoljive kajem se, Gospode, jer najdragoceniji dar Tvoj, dar reči, obratiše u jevtin pesak.

Za sve rušioce susednog ognjišta i susednog mira kajem se i uzdišem, jer prokletstvo navukoše na sebe i na svoj narod.

Za sva lažna usta, za sve mutne oči, za sva goropadna srca, za sve nenasite utrobe, za sve mračne umove, za svu zlu volju, za sve ružne pomisli, za sva ubitačna sećanja, -kajem se, plačem i uzdišem.

Za svu istoriju ljudi od Adama do mene grešnoga kajem se, jer sva je istorija u krvi mojoj. Jer sam ja u Adamu i Adam u meni.

Za sve svetove, krupne i sitne, što ne drhte pred strašnim prisustvom Tvojim, plačem i vapijem:

Vladiko Mnogomilostivi, pomiluj i spasi me.

XXX

Izbriši, Gospode, sva sećanja moja - osim jednog. Jer sećanja me čine starim i nemoćnim. Sećanja mi upropašćuju današnji dan. Ona mi pritiskuju današnji dan prošlošću i slabe mi nadu na budućnost, jer mi u legionima šapću na uho: biće samo ono što je bilo.

A ja ne želim, da bude samo ono što je bilo. Ja ne želim, i Ti ne želiš, Gospode, da budućnost bude povtorena prošlost. Neka bude nebivalo, ono što se nikad ne pojavi. Suviše je skupo sunce, da bi gledalo samo povtorenja.

Utrvene staze zavode putnika. Dugo je zemlja hodila po zemlji. Dosadne su postale hodadžije zemaljske, jer se ponavljaju s kolena na koleno kroz sve vreme. Izbriši, Gospode, sva sećanja moja osim jednog.

Jedno jedino sećanje ne izbriši no pojačaj u meni. Ne izbriši no pojačaj u svesti mojoj sećanje na onu slavu, što imadoh kad bejah sav s Tobom i sav u Tebi, pre vremena i vremenih obmana.

Kad i ja bejah harmonično trojičan u svetom jedinstvu kao što si Ti od večnosti u večnost.

Kad i u meni beše duša u prijateljstvu sa svešću i životom.

Kad i moja duša beše devičanska utroba, i moja svest mudrost u devičanstvu, i moj život duhovna sila i svetost.

Kad i ja bejah sav svetlost, i kad tame u meni ne beše.

Kad i ja bejah blaženstvo i mir, i muke od neravnoteže kad u meni ne bi.

Kad i ja znadoh Tebe kao što Ti znaš mene, i kad ne beh pomešan sa tamom.

Kad i ja ne imadoh granica, niti komšija, niti deobe na ja i ti.

Ovo sećanje ne izbriši, Roditelju moj, no pojačaj.

Mada mi ono otkriva ponor, po kome sada u poniženosti i ništavilu putujem.

Mada me ono deli od prijatelja i prijatnosti. I ruši sve pregrade između Juče, Danas i Sutra.

Mada me ono izvodi van sebe, i čini me ludim u očima saputnika mojih.

Zaista, nemilo mi je svako društvo sem Tvoga, i svako sećanje sem sećanja na Tebe.

Milostivi Roditelju moj, izbriši sva sećanja moja sem jednog jedinog.

XXXI

Prosuo si svetlost po mraku, Gospode, i proizašle su boje i oblici. Nadneo si se licem Svojim nad bezdan, kome je ime Ništa, i bezdan se muči, da u senkama izrazi lepotu lica Tvoga. Kako Te bezdan sanja onako Te sve stvari kazuju.

Lepo je i jezero moje dok mirno lice sunčevo stoji nadneto nad njim. I svi prolaznici hvale lepotu jezera moga. No čim sunce skloni lice svoje, jezero moje postaje mrak i bezdan. I niko od prolaznika ne daje hvalu jezeru osim u prisustvu sunca i sunčevih sjajnih pratilaca.

Lice bezdana pjani one, koji ne vide nadneto sunce nad bezdanom. Lepota stvari počinje od onda, kad gledalac nadnese lice svoje nad njih. Nema ogledala, ako nema lica pred ogledalom. No uzalud je i lice pred ogledalom, ako svetlosti nema.

U svetlosti lica Tvoga ja se ne ogledam na svakoj stvari. Bez Tebe ja i stvari ne bi bili ogledala jedno drugom no mrak i bezdan, i mutna jeza.

Izvraćaju stvari Tvoje lepotu kao što san izvraća javu. Kao što me snovi muče tako me muče i stvari. Jer šta su stvari do snovi Tvoje neizrecive Jave?

Susedi moji govore: sanjali smo lepe snove. Vasiona mi je svedok, da ste vi lepši od vaših snova. I vasiona sanja, i ne može da se nasanja lepote svoje. Vasiono moja sanjiva: dok san sanja san plaše se jedan drugog, mada traži tumača i utešitelja jedan u drugom. Ko je kome prorok: san javi ili java snu?

Vasiono moja lepa: sanjaj Javu i Java će ti reći sve. Priznaj Javu, koje si ti san, i probudićeš se, i nećeš više gatati o lepoti no bićeš Lepota. Jedna je Java i jedna je Lepota, i ona je uzrok tvoga sna.

Ne govorite mi, deco, o lepoti zvezda. Ako Gospod izvuče sebe iz zvezda, vama će usta zamuknuti. Stanite u gustom mraku kraj moga jezera i pokušajte da mu pevate. Zaista zamuknućete i mučaćete do sunčane zore, dok sunce ne polije jezero svojom lepotom i ne učini vaše bezglasno grlo glasnim.

Od Tvoga lica polivaju se lepotom sve stvari. Po Tvojoj lepoti pliva vasiona kao šajka po moru.

I nad hladan pepeo kad se Ti nadneseš, pepeo se preobražava i dobija lice.

Urazumi srce moje, Gospode moj, da se ne zanosi smrtnom lepotom no Tobom, Besmrtna Lepoto moja.

Jedina Lepoto moja!

Daj mi Lica Tvoga; samo još više, i više - Lica Tvoga.

XXXII

Vera Te moja vidi, Gospode. Ona je svetlost i daljnovid očiju mojih.

Vera je moja osećanje sveprisustva Tvoga. Ona mi privija kolena k zemlji i uzdiže ruke k nebu.

Vera je moja dodir duše moje s Tobom. Ona pokreće srce moje na igru i grlo moje na pesmu.

Kad se lasta približuje, lastavčići se uznemire u gnezdu. Jer i na daljini osećaju dolazak majke.

Vera je moja uznemirenost moja, jer Ti dolaziš, Majko moja.

Kad mi prijatelj piše pismo u dalekom gradu misleći na mene i ja napuštam druge misli i mislim na prijatelja svoga.

Vera je moja misao o Tebi, što pokreće Tebe, Najelastičnijega, da misli o meni.

Kad se odvoji lav od lavice, zamute se oči lavu od tuge za lavicom.

Vera je moja tuga moja za Tobom, kad si daleko od mene, Krasoto moja.

Kad sunca nema, najstrašnije bure šibaju more.

Vera je moja utišanost bure u duši mojoj, jer svetlost Tvoja poliva me i umiruje.

Oči moje govoriše mi: ne vidimo Ga. A ja ih umirih rečima: zaista, vi niste ni stvorene, da vidite Njega no Njegovo.

Uši moje govoriše mi: ne čujemo Ga. A ja ih urazumih rečima: zaista, vi niste ni stvorene, da čujete Njega no Njegovo.

Ništa od svega što je stvoreno ne može videti i čuti Njega no Njegovo. Stvoreno vidi i čuje stvoreno. Samo rođeno od Njega može videti Njega. I samo rođeno od Njega može čuti Njega. Ne može slika videti slikara, ali sin slikarev može videti slikara. Ne može zvono čuti zvonolivca, ali kći zvonolivca čuje oca svoga.

Oko Ga ne može videti, jer zato je stvoreno - da Ga ne vidi. Uho ga ne može čuti, jer za to je stvoreno da Ga ne čuje. Ali Ga vid može videti, i sluh Ga može čuti.

Vera Te moja vidi, Gospode, kao što rođeno vidi roditelja svoga. Vera Te moja čuje, Gospode, kao što rođeno čuje roditelja svoga.

Bog u meni vidi i čuje Boga u Tebi. A Bog se ne stvara no rađa.

Vera je moja gnjuranje u bezdan duše moje i isplivavanje s Tobom.

Vera je moja jedino ozbiljno znanje moje. Sve drugo je dečje sabiranje šarenog šljunka na jezeru.

Vera je moja jedino ozbiljno zanimanje života moga. Zaista, sve je drugo komedija čula.

Kad kažem: dodaj mi vere, ja mislim: dodaj mi Sebe, Oče moj i Bože moj.

XXXIII

Nada Te moja čeka, Gospode.

Iščekivanje Tebe jedina je sadržina i jedini smisao moga Sutra i Prekosutra.

Trava iščekuje rosu, i ne vara se. Planina iščekuje gromove, i ne vara se. Krtica pod zemljom iščekuje svoj obrok, i ne vara se. Iščekivanja svih bića Ti zadovoljavaš.

Ja iščekujem Tebe, i Ti mi hodiš u susret. Prema brzini moga hoda k Tebi i Ti prilaziš k meni.

Šta je Sutra, deco zemlje, nego vaša nada? Iskorenite li svu nadu svoju, umreće i želja vaša, da osvane Sutra.

Ne ropćite na Nebo, što vam ne ispunjava sve nade, nego ropćite na sebe, što ne umete da se nadate. Nebo ne ispunjava nade no nadu. Najuzvišeniju i najjaču nadu Nebo uvek ispunjava. Ne ropćite na Nebo, što Ono ne vidi vaše rođačke i partijske plodove i što ne ulazi u vaše zavere jednih protiv drugih. Ono je vidovito i milostivo. Vidovito je za svako dobro u svakoj partiji, i milostivo je prema nemoći vašoj, ako ovu prati dobra volja.

Moja nada nije slutnja no izvesnost, da ćeš Ti doći. Ti si obećao, i pečat Tvoga obećanja ja nosim u duši svojoj. Ako još ne dolaziš, nije Tvoja krivica no moja. Ti si nežan i sažaljiv, pa ne bi hteo, da me zastidiš mojom nepripravnošću. Zato lagano hodiš, i neprestano mi nagoveštavaš dolazak.

Beznadežnost sedi zaludna. A moja nada čisti i pere neprestano; i provetrava i kadi odaje, u kojima će Tebe dočekati. I brine dan i noć, da ne zaboravi štogod, što bi Tebi bilo ugodno. I priziva neprestano angele i svetitelje - tajnovidce - da je upute, kako svoju pećinu da učini sličnom Nebu.

Moja nada nema druga ni ortaka. Sve druge nade ja sam izjurio iz sebe kao dokazane varalice. I na njihovom mestu sada bujno raste samo nada, što Tebe čeka.

Kad Ti dođeš, donećeš mi darove prebogate. S Tobom, Pobedniče, doći će mi i pobeda nad svima dosadama i brigama. S Tobom će doći svetlost, i zdravlje, i snaga, i mudrost, i sva punoća svih ljudskih očekivanja od početka do kraja vremena.

Zaista, ljudi s mnogim nadama, izvan Tebe, sede na planini i čekaju izlazak sunca sa Zapada.

A ja stojim okrenut Istoku, i znam pouzdano, da će se sunce uskoro roditi. Jer vidim zoru kako se rumeni.

Drugi sade suve štapove u zemlju, i nadaju se zelenilu i plodu. A po mojoj njivi posejano je živo seme, koje se zeleni i donosi ploda.

Moja nada u Tebi nije gatnja no izvesnost isto onakva kao što se sunce mora roditi sa Istoka i kao što dobro seme, posejano u dobru zemlju, mora nići.

Tvoja je njiva, i Ti si i sejač i seme.

Dođi, Gospode, moja Te nada čeka!

XXXIV

Ljubav me čini Bogom, a Tebe, Bože, čovekom.

Gde je jedan, tu nema ljubavi. Gde je dvoje ujedinjeno, tu je samo prizrak ljubavi. Gde je troje ujedinjeno, tu je ljubav. Tebi je ime Ljubav zato što Ti je ime Jedinstveno Trojstvo.

Da si jedan, Ti ne bi bio ni ljubav ni mržnja.

Da si dvojstvo, Ti bi bio neizmeničnost ljubavi i mržnje. Ali Ti si trojstvo, zato si ljubav, i u Tebi nema tame ni naizmeničnosti.

Ljubav ne zna za vreme i prostor. Ona je van vremena i van prostora. Za nju je jedan dan kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan.

Kad sam spojen s Tobom ljubavlju, onda ne postoji nebo i zemlja, - postoji samo Bog. Niti postoji onda ja i ti, - postoji samo Bog.

Ljubav ima tri ipostasi: devičanstvo, poznavanje i svetost. Bez devičanstva ljubav nije milost no zemaljska sebičnost i strast. Bez poznanja ljubav nije mudrost no ludost. Bez svetosti ljubav nije moć no slabost. Kad se ujedine: strast, ludost i slabost, onda postaje pakao, koji đavo naziva svojom ljubavlju.

Kad je duša moja prečista devojka, i svest moja jasnovidna mudrost, i duh moj životvorna svetost, onda sam ja ljubav, koja se poklapa s Tvojom ljubavlju. Kroz ljubav ja vidim Tebe kao sebe, i Ti vidiš mene kao Sebe.

Kroz ljubav ja ne gledam sebe no samo Tebe. Kroz ljubav Ti ne gledaš sebe no samo mene.

Ljubav se žrtvuje, i ne oseća žrtvu kao davanje no kao dobijanje.

Deco zemaljska: reč je najduža molitva.

Postoji li zemaljska ljubav, pitaju me susedi? Onoliko isto koliko i zemaljski Bog! Zemaljska ljubav, kao i sve zemaljsko, samo je san i gatka ljubavi. Koliko idoli liče na Boga, toliko zemaljska ljubav liči na Ljubav. Koliko dim liči na plamen, toliko vaša ljubav liči na božansku ljubav.

Kad razmenite zlatnik u groševe, vi ne nazivate groševe zlatnikom no groševima. Zašto onda ljubav božansku, usitnjenu i samlevenu u pepeo vremenom i prostorom, nazivate ljubavlju a ne pepelom?

Gospode, udostoj me ljubavi, kojom Ti živiš i život daješ.

Udostoj me ljubavi Tvoje, Gospode, i biću slobodan od svih zakona.

Useli ljubav Tvoju u mene, i ljubav će me useliti u Tebe.

XXXV

Mučenici prave vere, molite se Bogu za nas. Vaša vera približila vas je sjajnom prestolu slave, okićenom zračnim serafimima i premoćnim heruvimima. Bliži ste besmrtnosti od nas, i molitva vaša čistija je i čujnija.

Pomenite u molitvi svojoj i nas, da bi se i vi još više razglasili po nebu. Ponesite i nas na sebi, pa ćete brže i lakše leteti ka prestolu slave. Ko samo sebe nosi, taj laganije hodi, i više se spotiče. Što veći teret svoje braće teglite, sve brže letite.

Rekoh ljudima: svi ste vi mučenici no ne svi jednog mučeništva. Mučenici za pravu veru nisu isto što i mučenici za krivu veru. Zaista, i kosti im se razlikuju a ne samo duša. Jer duša prenosi svoju moć i nemoć i na kosti.

Vi što stradate za pravu veru, stradate za ono što vaš duhovni vid vidi. Vi što stradate za krivu veru, stradate za ono što vaše telesne oči vide. Vi prvi stradate za veru u javu i istinu; vi drugi stradate za san i prizrak.

Svoje znanje duhovni vid nazvao je skromnim imenom - vera. Svoju veru telesne oči nazvale su gordim imenom - znanje. I jedno i drugo je viđenje; prvo: viđenje mirne i blešteće suštine stvari; drugo: viđenje treperenja te suštine po tami.

Od svih stvari najneizbežnije je vaše mučeništvo, sinovi neba i sinovi zemlje. Mučenje vaše sastoji se u bežanju vašem. Ili bežite od tame ka svetlosti, ili od svetlosti ka tami. Ako bežite od tame ka svetlosti, uzbunićete svet protiv sebe. Ako bežite od svetlosti ka tami, Nebo će se udaljiti od vaših grčeva i vaše propasti.

Ukrštaju se putevi sinova ljudskih, i sukob je neizbežan. Jer jedni hode ka Istoku a drugi ka Zapadu. Gospod je milostiv, i šalje angele svoje svima.

Puna je duša moja mučenika kao plodna njiva pšenice i kukolja. Jedni su okrenuti ka Istoku a drugi ka Zapadu.

Šapćem duši svojoj u ponoći: dokle ćeš se raspinjati između raja i pakla? Saberi se, i kreni tamo kuda su mučenici prave vere hodili.

Šapćem susedu svome u zoru: ne udaraj suviše utrvenim putem, jer mnoge lešine smrde oko njega. Hajmo stazom uz planinu, koja je vrletna no koja ne zaudara lešinama.

Šapćem jutrom i večerom vama, mučenicima prave vere: molite se Bogu za nas.

XXXVI

Mučenici dobre nade, molite se Bogu za nas.

Vi što zakopaste sve nade, da bi s jednom bili bogati.

Što čekaste kraj mnogih ljudskih nadanja, i videste pepeo.

Što videste mnoge uplakane oči gde se vraćaju sa groblja svojih nada.

Što čuste mnoge ispovesti o zlom mirisu svake zemaljske nade s drugog kraja.

I što se dadoste raspeti za jednu izabranu nadu, što se ne svršava pepelom, ni grobljem, ni zlim mirisom.

Vama se molimo i poklonimo: molite se Bogu za nas.

Videh dete gde dugo juraše za ticom šarena perja i zelena kljuna, pa kad je uhvati, tica ga ukljuva, i ono poče plakati.

Rekoh: takvi ste vi s vašim nadama, deco ljudska, i takav je kraj vaš.

Videh opet dete gde dugo trčaše za jatom prolećnih leptirova, te kad mu jedan leptir beše na domaku on ga ostavi i otrča za drugim, koji mu se učini lepši.

Rekoh: takvi su sinovi ljudski, i takvo je njihovo trčanje kroz ceo život za mnogim željama.

Zaista, trka vaša je zamorna i beskorisna. Kad vam dođe samrtni čas, nećete umeti reći, za čim ste trčali. I ući ćete u drugi svet praznih ruku i zbunjena srca.

I sinovi neba imaju zamornu trku no ne i beskorisnu. I kad im dođe samrtni čas, oni će umeti reći, za čim su trčali. I u drugom svetu imaće pune ruke i odmorno srce.

Orao ispod oblaka vidi jagnje u polju, i spušta se k njemu, i pita vrapce što stoje na leđima jagnjeta: ne vidite li jagnje? - a oni mu odgovaraju: ne, ne vidimo. Tako je i s mučenicima dobre nade. U velikoj daljini oni opaze svoju hranu, i jure k njoj, dok susedi te hrane hode po njoj i ne vide je.

Duga je trka za dobrom nadom. No junak se rešava na trku, i baca sve varljive nade pod noge i gazi po njima kao po suhu lišću. Mnoge su premnoge prepone do njegove nade; - i smrt je jedna od prepona. No on ih sve preskače, preskače i smrt, i juri za svojom nadom.

Mučenici dobre nade, što se kao jato belih golubova vijete u kolu oko Nebesne Svetlosti, molite se Bogu za nas.

XXXVII

Mučenici velike ljubavi, molite se Bogu za nas.

Vi što poznaste ljubav jaču od smrti, molite se Ljubavi za nas.

Što se srećno izvukoste u ovom životu iz mreže prolazne ljubavi, koja je kao malo boje na steni, što kiša spira.

Što propovedaste, da je ljubav tajanstvenija od tela, i večnija od zvezda na nebu.

Što kroz ljubav razumedoste i drvo i kamen, i zveri u gori i ribu u vodi. Jer ljubav lomi pečat sviju tajni, i sve stvari se pokazuju nage ljubavniku svome.

Što ljubavlju ispuniste sve proroke, zadovoljiste sve religije, i pokriste sve zakone.

Najveći osvajači, ko je jači od vas?

Najveći mudraci, ko je mudriji od vas?

Najređi dragulji, ko je malobrojniji od vas?

Bogovi, što videste sebe u Bogu i Boga u sebi.

Što imate veću čast od angela, jer angeli postaše angelima bez muke i mučeništva.

Vama se molimo i poklonimo, molite se Bogu za nas.

Da se i mi očistimo od prizračne ljubavi, koja se završuje mržnjom.

Da i mi krunišemo našu veru i nadu krunom, u kojoj sunca predstavljaju malu vrednost.

Da i mi progledamo, i poznamo, i zaradujemo se radošću kojom se samo angeli mogu radovati.

Da i naš život postane trosunčano sijanje, slično onome, od koga dolazi sve sijanje nepomešano s tamom.

Da i mi sagledamo u sebi večitu devojku, i prevečnog sina devojačkog, i duha golubinjeg.

Mučenici velike ljubavi, samo je stradanje vaše manje od ljubavi vaše. Svaka ljubav zemaljska donosi stradanje, veće od te ljubavi. A vi ste zaljubili ono što je duže od vremena i šire od prostora.

Čujući za vaša stradanja vaša smrtna braća drže ih za neverovatna i nepodnošljiva. Samo zato, što se oni istina mogu preneti u vaša stradanja no ne i u ljubav vašu, u smisao vaših stradanja. 6 kad bi se mogli preneti i u ljubav vašu! Sva vaša stradanja bila bi za njih igračka kao što su bila i za vas. Kao što je hladna kiša i duvanje vetra u noći igračka za majku što hita detetu svome na domu.

Onome, ko ima cilj veći od sveta, svet ne može ništa.

Onoga, ko hita domu širem od prostora, prostor ne može zadržati.

Onoga, ko ima ljubav skuplju od vremenih tvorevina, vreme ne može ni sprečiti ni pregaziti.

Kroz sve krševe i olujine Ljubav vodi svoje ljubimce i vuče ih k sebi.

Mučenici velike ljubavi, molite se Bogu za nas.

XXXVIII

Kroz stvari činiš čuda, Gospode, kad ljudi izgube dar čudotvorstva.

Vodu i oganj uzimaš za sluge svoje, kad se ljudi odreknu službe Tebi.

Drvetu i metalu daješ Svoju moć, koja se - prezrena od ljudi - vratila Tebi.

Kroz zemlju i travu dodeljuješ milost izbranim Tvojim, kad ljudi učine sebe nečistim za kanale milosti.

Kroz tkaninu i papir zrači Tvoja sila, kad telesnost ljudska preovlada duhom.

Kosti svetitelja glase ime Tvoje i prisustvo Tvoje, kad jezik ljudi zamukne od neverovanja.

Kad generali zaborave pobeđivati Ti redove činiš pobednicima.

Napunio si ognjem mrtve stvari, da one svetle kad mrak zatvori oči zvezdama.

Kad nema sunca, paprat i glog preuzimaju dužnost svetlenja.

Kad slepi postanu vođe slepima, Ti ustupaš vođstvo konjima i psima.

Kad se bolesni nametnu bolesnim za lekare, Ti činiš mrtve kosti i blato lekarima.

Kad tvoj lik u duši ljudskoj iščezne, Ti daješ silu i moć Tvome liku na drvetu.

Smeju se oni, koji će na kraju krajeva ljuto plakati, i govore: kako mogu mrtve stvari činiti čuda, koja mi ne možemo činiti?

Nisu li stvari žive, kad ih Ti oživiš? I nisu li ljudi mrtvi, kad ih ti napustiš, Gospode Strašni?

Angeli Tvoji znaju, a ljudi ne znaju, da su sve moći Tvoje, u Tebi i od Tebe, i da ih Ti pokazuješ svetu kroz čiste kanale. Šta - ako je kamen čist a čovek nečist? Neće li sila Gospodnja pokazati se pre kroz kamen nego kroz čoveka?

Smehom radosti smeje se samo pravednik. Smeh nepravednika je pakost.

Smeje se nepravednik moštima svetitelja, i izede se od smeha pakosnoga. O kad bi mu se dalo znati da mrtve mošti svetitelja kriju više života nego njegova krv i meso!

Zaista, pakost je daleko od Gospoda Svemilostivoga, kao što je uvek pakost daleko od devičanstva, slovesnosti i svetosti.

Gle, Slovesni Gospod uvek je gotov da ljudima čini dobro kroz ljude. No kad se ljudi onečiste, obeslovese i obesvete, Svemilosni hita u pomoć ljudima kroz mrtve stvari.

Gospode Svemilostivi i Mnogotrpeljivi, ne ostavi svet bez kanala Tvoje moći i milosti.

XXXIX

Znaš li, dete moje, zašto se zatvaraju oblaci onda, kad su polja žedna kiše, a otvaraju onda, kad polja kišu ne žele?

Od zločina ljudi zbuni se priroda, i napusti red svoj.

Znaš li, dete moje, zašto njive ponesu teški plod u proleće, a u leto daju jalovu žetvu?

Zato što i kćeri ljudske omrzoše na plod utrobe svoje, i ubijaju ga u cvetu.

Znaš li, dete moje zašto izvori presušuju, i plodovi zemaljski zašto nemaju više one slasti, koju imadoše?

Zbog greha ljudskog, od koga uđe nemoć u svu prirodu.

Znaš li, dete moje, zašto pobedonosni narod trpi poraze od svoje nesloge i razdora, i jede hleb zagorčan suzama i pakošću?

Zato što pobedi krvnike oko sebe, a ne pobedi ih u sebi.

Znaš li, dete moje, zašto majka hrani i ne može da nahrani decu svoju?

Zato što dojeći ih ne peva im pesmu ljubavi no pesmu mržnje prema susedu.

Znaš li, dete moje zašto ljudi postaše ružni i izgubiše lepotu svojih predaka?

Zato što odbaciše lik Božji, što iznutra iz duše delja lepotu lika, i navukoše obrazinu zemlje.

Znaš li, dete moje, zašto se bolesti umnožiše i pomori strašni?

Zato što ljudi počeše smatrati, da je zdravlje otmica od prirode a ne dar od Boga. A što se otima s mukom, s dvojnom mukom mora se braniti.

Znaš li, dete moje, zašto se ljudi bore za zemlju, i ne stide se svoga ravenstva s krticama?

Zato što im zemlja proraste kroz srce, te oči vide samo ono što u srcu raste. I zato, dete moje, što ih greh suviše onemoća za borbu za nebo.

Ne plači, dete moje, skoro će Gospod doći i urediti sve.

XL

Molitvom čistim vid vere moje, da Te ne izgubi u magli, Najsjajnija Zvezdo moja.

Našto će Bogu tvoja molitva? pitaju me tamni argati zemlje.

Pravo kažete, sinovi zemlje. Našto će polarnoj zvezdi durbin moreplovca, kad ona vidi moreplovca i bez durbina? No ne pitajte me, kad već znate, našto će durbin moreplovcu.

Molitva je potrebna meni, da ne izgubim spasonosnu Zvezdu iz vida a ne Zvezdi da ne izgubi mene.

Šta bi bilo od mog unutrašnjeg vida, kad bi prestao vežbati ga molitvom?

Ne vežbaju li se vojnici zemaljski, dugo i naporno, da vide daljne predmete?

Ne vežbaju li se tkači svile, dugo i naporno, da razlikuju najfinija vlakna?

Kako ja da ne vežbam vid vere moje, da što jasnije vidi jedino blago moje?

Uhvaćen u mrežu iluzija, ja sam jedva sagledao jedan otvor van, pa zar da ga izgubim iz vida?

Uzmite se na um, saputnici moji, nije jevtina stvar viđenje Boga. Vi što žrtvujete bogatstvo, da bi videli raskoš polutara i polarnu svetlost severa, budite spremni, da skuplje platite viđenje Onoga, prema kome je raskoš polutara siromaština, i polarna svetlost - lojana sveća.

Kada date i ceo svoj život za viđenje Njega, dali ste jedva jednu poturu. No On je plemenit i dobrosrdačan, pa i ne traži od vas više no toliko.

Vi, vežbatelji tela, što ne zaboravljate nijedno jutro da vežbate svoje ruke i noge, i glavu i vrat, da li ste vi u istini misaona bića vi, samuraji? Da li ste vi u istini misaona bića, ako držite, da će vera vaša u Boga postati i ostati vidovitom bez vežbanja? Sve zvezdano Nebo, što još gleda iskustvo otaca vaših, svedok mi je, da će vera vaša oslepiti, ako u opšte ikad i progleda. I na mesto izgubljenog dobra ostaće samo jedno licemerno nazvanje.

Držite svoje oči samo tri dana povezane, i osetićete po tom, da ih vređa svetlost sunca. Prekinite svoju vezu s Bogom samo tri sata, i osetićete, da vam je bolno gledanje u Njegovu svetlost.

Pitate me, koliko traje molitva moja? Da li me možete razumeti, kad vam kažem: duža je od dana mojih? Jer molitvom svojom moram da vežbam i vašu veru, i otvaram joj vid, i pokazujem viđenje i Viđenog. Vaistinu, molitvom svojom ispunjavam i svoje i vaše dane.

Neprestano kadim molitvom veru svoju, da je ne zaslepe mirisi zemlje.

Neprestano prizivam sve nebesne krugove, da me podrže u molitvi svojom večitom molitvenošću, da bi se i ja udostojio zreti onu Slavu i Krasotu, koja je širom otvorena njihovom zrenju.

O saputnici moji, kako je veličanstveno viđenje vere! Kunem vam se, kad bi vi znali, molitva vaša ne bi imala ni odmora ni kraja.

XLI

Postom radostim nadu moju u Tebe, Grjadušči Gospode moj.

Post ubrzava moju pripremu za dolazak Tvoj, jedino čekanje mojih dana i noći.

Post otanjava telo moje, da bi ono što ostane mogao lakše osvetliti duhom.

Čekajući Tebe ne želim, da se hranim krvlju niti život da oduzimam. Da bi radost moga čekanja i životinje osetile.

No zaista, neće me uzdržavanje od jela spasti. Ma se hranio peskom iz jezera, Ti mi nećeš doći, ako post ne uđe dublje u dušu moju.

Saznadoh kroz molitvu svoju, da je telesni post više simvol pravog posta, vrlo koristan za početnika u nadi u Tebe, no i vrlo tegoban za onoga, ko samo pri njemu ostane.

Zato unesoh post i u dušu svoju, da je očistim od mnogih drskih verenika i kao devojku spremim je za Tebe.

I unesoh post u moj um, da odagnam iz njega maštanja o svetskim stvarima i razorim sve vazdušne kule, sazidane od tih maštanja.

Da bi um moj bio ispražnjen od sveta i spreman, da primi Mudrost Tvoju.

I unesoh post u srce svoje, da bi njime umorio sve strasti i pristrasnosti svetske.

Da bi nebesni mir neiskazano vladao srcem mojim, kada burni Duh Tvoj naiđe.

I naložih post na jezik svoj, da se oduči od beskorisnih priča i da uzdržano govori samo one reči, koje krče put dolasku Tvome.

I udarih post na brige svoje, da bi ih sve oduvao ispred sebe kao vetar što maglu oduva. Da ne stoje kao mutna magla između mene i Tebe, i ne vraćaju poglede moje ka svetu.

I post unese u dušu moju smirenje pred nestvorenim i stvorenim svetovima, i krotost prema ljudima i stvarima. I uli u mene hrabrost, za koju ne znadoh dok bejah naoružan svim svetskim oružjem.

Šta je bila moja nada bez posta do samo jedna tuđa priča, što je išla od usta do usta, dok nije stigla i na moja usta?

Lažan post prati lažnu nadu, kao što nikakav post prati beznadežnost.

A kao što točak ide za točkom, tako istinit post ide za istinitom nadom.

Pomozi mi, da radosno postim i radosno se nadam, Najradosniji Prazniče moj, što mi se približuješ sa sunčanim osmejkom.

XLII

Ljubav moja bdi, i bdenjem se ne zamara. Onaj, koga volim i koga iščekujem, dolazi mi okružen svitom nebesnom. Kako da spavam, i kako bdenje da me zamara?

Bdim nad pričama ljudi i nad pričama stvari, ne bi li dokučio neku tajnu poruku Ljubavi moje. Ničija me priča ne zanima priče radi ni pričala radi, no Tebe radi.

Kao čovek, koji izgubi svoj glas, pa pođe da osluškuje svačiji glas, ne bi li svoj poznao. I svuda nalazi neku notu sličnu svome glasu, no nigde punoću svoga glasa.

Kao čovek, koji razbije stakleno ogledalo, pa pođe da ogleda svoje lice na licima ljudskim, i licima životinjskim, i licima svih stvari. I svugde nalazi neku crtu sličnu svome licu, no nigde celinu lica svoga.

Tako i ja bdim nad bezbrojnim glasovima cele vasione, ne bi li poznao glas svoje Ljubavi. I bdim nad bezbrojnim licima u vasioni, od lica belog šljunka na jezeru do lica sunčanih kola, ne bi li poznao lice svoje Ljubavi. I niko me ne obmanjuje, no svako kazuje o Tebi ono malo što zna i može.

Kad ljudima stavljam pitanja, od Tebe očekujem odgovore. Kad stvari govore, ja Tebe prisluškujem. Kad prirodu gledam, ja Tebe tražim.

Kad me ljudi vide zamišljena, oni drže, da ja o njima mislim, dok ja mislim o Tebi. Kad me vide trudoljubiva, oni misle, da se za ljude trudim, a ja se trudim za Tebe.

Kad priroda čuje svoje ime na usnama mojim, ona misli, da o njoj pevam, a ja pevam o Tebi. Kad goluba hranim, ja Tebi nudim. Kad jagnje milujem, ja Tebe milujem. Kad se na sunce osmehnem, moj osmejak prodire kroz sva sunca dok se ne sretne s Tvojim osmejkom. Kad spustim svoj poljubac na beli krin, ja ga kroz sedam svetova spuštam na podnožje nogu Tvojih.

Bdenje ljubavi moje ide uporedo sa molitvom vere moje i postom nade moje. I nijedno bez drugog dvoga ne ustaje i ne leže.

Sva delatnost uma moga služi veri mojoj.

Sva delatnost srca moga služi nadi mojoj.

Sva delatnost duše moje služi ljubavi mojoj.

Kad goluba hranim, ja Tebi nudim, Ljubavi moja.

XLIII

Nikakvo mi zlo ljudi ne mogu učiniti, ako u meni nema ranjavog mesta.

Videh dve pećine, od kojih jedna odavaše eho, a druga beše nema. I prvu posećivahu mnoga radoznala deca i nestašno se nadvikivahu s pećinom. A iz druge se posetioci brzo vraćahu, jer im ne odgovaraše ehom.

Ako je duša moja ranjava, svako zlo svetsko odjekivaće u njoj. I ljudi će mi se smejati, i navaljivaće sve jače sa svojom vikom.

A zaista neće mi nahuditi zloreci ljudi, ako je jezik moj zaboravio izgovarati zle reči.

Niti će me ožalostiti pakost spolja, ako nema pakosti u srcu mom, da odjekuje kao kozji bubanj.

Niti ću moći gnevom odgovoriti na gnev, ako je gnezdo gneva u meni ispražnjeno, te nema šta da se budi.

Niti će me strasti ljudske zagolicati, ako su strasti u meni pretvorene u pepeo.

Niti će me ožalostiti neverstvo prijatelja, ako sam ja Tebe izabrao za svog prijatelja.

Niti će me nepravda svetska moći srušiti, ako je nepravda isterana iz misli mojih.

Niti će me zamamiti prevarni duhovi svetske slasti, časti i vlasti, ako je duša moja kao prečista, nevesta, koja samo Svetog Duha prima.

Nikoga ljudi ne mogu u pakao otisnuti, ako se sam ne otisne. Niti ljudi mogu nekoga dići na ramenima svojim do prestola Božjeg, ako se sam ne digne.

Ako duša moja nema otvorenih prozora, nikakvo se blato u nju ne može ubaciti.

Neka ustane sva priroda protiv mene, ništa mi ne može učiniti do jedino što pre postati grobom tela moga.

Svaki svetski usev zasipa se đubretom, da što pre nikne i bolje raste. Ako je duša moja, avaj, napustila devičanstvo svoje i primila seme ovoga sveta u sebe, onda će morati primiti i đubre, što svet baca na svoju njivu.

Ali ja Tebe prizivam dan i noć: nastani se u duši mojoj i zatvori sve ulaze za neprijatelje moje. Učini pećinu duše moje praznom i nemom, da niko od sveta ne poželi ući u nju.

Dušo moja, jedina brigo moja, budi na straži i razlikuj glasove, što udaraju o tebe. Pa kad poznaš glas Gospodara svoga, napusti nemilo i odjekni svom snagom.

Dušo moja, pećino večnosti, ne dopusti vremenom razbojnicima da uđu u tebe i nalože svoj oganj u tebi. Budi nema, kad te viču. Budi nepokretna, kad udaraju o tebe. I strpljivo čekaj Domaćina svoga. Zaista doći će.

XLIV

Slazim duboko u srce svoje, da vidim, ko to u njemu obitava sem mene i Tebe, Večni Bože?

I sa strahom nalazim mnogobrojne strance, kako se bore oko podele srca moga. Nađoh ih onoliko u srcu mome koliko vreme od Adama sadrži ljudskih i neljudskih duša.

Pa razumeh, zašto je srce moje iznemoćalo, te ne može da primi ni Tebe ni mene u odaje svoje, nego nas gura kraju, - sopstvenike na ivicu imanja njihova.

Pre nego izađoh iz utrobe matere svoje, svet sa svojim željama useli se u mene.

Svaku lasku sveta skupo sam i preskupo plaćao, vazda odvajajući i dajući deo srca moga. Dok ne predadoh svetu celo srce svoje, i dok mi laske ne postaše otužne.

Žale mi se starci na godine govoreći: od mnogih godina ostari srce naše.

Zaista, starci, ne ostari srce vaše od mnogih godina no od mnogih želja.

Pa savetujem srce svoje u samoći: ocepi se od jučošnjeg dana, jer i on se već ocepio od tebe. Svi oni predmeti, za koje te je želja vezivala, danas ne postoje: jedni su se izmenili, druge je bolest onakazila, treći su umrli. Niti postoje predmeti tvojih sutrašnjih želja. Svojim bičem vreme šiba svoje stado, i ovo se znoji i krvavi od udaraca. A predmeti današnjega dana ubacuju u tebe, već prepunjeno senkama mrtvaca, nove želje, koje će sutra i same biti senke mrtvaca.

Ne ponavljaj prošle osećaje, jer će te ovi onoliko puta vezati za stub vremena, koliko ih puta budeš ponavljalo, srce moje. I bićeš rob vremenu, i ostarićeš i umrećeš pre smrti.

Kidaj što brže čvorove strasti, koji se zavezaše od udruženih i često ponovljenih želja i osećaja. Lakše je iskidati pojedinačne konce želja i konce osećaja nego jake čvorove strasti. No i ove moraš iskidati ma se raskrvavilo, ako želiš novo detinjstvo, i novu mladost, lepšu i večniju od prošle ti mladosti.

Izbaci svet iz sebe, srce moje, pa ga posmatraj onda, kako je nemoćan. I posmatraj tada sebe, i osetićeš neslućenu moć. Svet nam se čini moćan samo dotle, dok robujemo svetu.

I bićeš prostrano kao večnost, i večnost će se useliti u tebe.

Trojedini Bože, koji imaš srce neobuzeto tamom i slobodno od sveta, očisti srce moje od nezavisnih stranaca, što ga tamom prošaraše. Neka srce moje bude svetlo, i tama neka nemoćno kruži oko njega, no neka ga ne obuzima.

Neka srce moje bude srce sina i gospodara a ne srce sluge i lopova.

Daj mi srce Isusovo, oko koga je tama uzalud tapkala? da uđe, i nije mogla ući.

Carice nebesne krasote, ogradi srce moje materinskom brigom.

Duše sveti i svemoćni, oplodi srce moje nebesnom ljubavlju. Da sve ono, što se u njemu rodi i poraste, ne bude od ploti i krvi no od Tebe, Duše Sveti i Gospode moj.

XLV

Slazim duboko u svoj um, i nalazim u njemu Jevreje, što sprečavaju ulazak Tebi, Svetlonosni Care moj, i što ispuniše sav svet pričama o svome bekstvu iz faraonskog carstva, koje ne pobeže od njih.

I razgledah sve što stanovaše u umu mome i očajno uzviknuh: sve to nisam ni ja, ni Bog moj, niti carstvo Boga mojega.

Sve su to odjeci i slike zemlje, što moja i suviše vredna čula uneše spolja i nagomilaše u umu mome.

Pa gde sam ja? Gde je Car moj i Gospod moj? Gde je carstvo Cara mojega? Zar u zemlju obećanu prevukoste svo carstvo egipatsko? I u grad Cara mojega zar uneste svo blato nilsko?

Zlehuda je hrana uma moga, dokle se god hrani samo onim što mi čula postavljaju. Spoljašnji otisci i predstave, senke senki, povećane do strašnih razmera, kao što senke uvek strašilno velike porastu tamo gde je svetlosti malo - zar je to um moj? Sve mišljenje uma moga, nađoh, nije drugo do zidanja nemoćnih građevina od nemoćnih senki.

I još jednom razmotrih neizmerno polje uma moga, gde se sa hitrinom mnogih paukova zidahu i rušahu čitavi gradovi od senki, nemoćniji od paučine, - i ožalostih se, i savetovah se sa samim sobom:

Na čemu mogu senke da igraju ako ne na svetlosti? Nije li ta svetlost um moj? Ne bi li se senke smanjivale postupno u koliko bi se svetlost uma povećavala? No da li i moj um nije samo jedna nemoćna senka uma Božjega?

Teško meni, ako moj um, kad se rastavi od tela, kroz koje mu se i daje ovo nasleđe, ostane sam u večnosti sa ovim strašilnim tkanjem!

I u samoći ponavljah umu mome: sada kada ne vidim ništa, ne čujem ništa, ne mirišem ništa, ne kušam ništa, ne dodirujem ništa - šta sada ispunjava tebe, ako ne samo senovite slike i sećanja na ono što si čuo, video, mirisao, okušao, dodirnuo, što je sve otišlo u prošlost, izmenilo se, onakazilo, raspalo, umrlo? Zašto jednom ne sahraniš mrtve i ne ostaviš ih mrtvima, i ne bežiš, nego stojiš kao groblje, po kome seni mrtvih igraju, koje čeka nove mrtvace?

Kako se višnji Jerusalim, grad Cara mojega, pretvorio u carstvo mrtvih i u smetlište svetsko!

Care moj, čujem tajanstveni šapat Tvoj, i razumem; vidim svetlost Tvoju, i pojimam.

I kad razumem i pojmim, radost mi natera suze na oči, i kličem: spasenje je moje u Gospodu mojemu!

On je svetlost moga uma, kome sam ja bio dremljiv stražar, te su se stranci uvukli i potamneli svetlost carsku.

Pomoći će meni Gospod moj, - kad priznam da drugog pomoćnika nema u svima svetovima, - da isteram tamu i tamne strance iz uma moga.

Neka tame, neka kruži oko uma moga, no neka ne ulazi u grad Cara Svetlosti.

XLVI

Slazim duboko u dušu svoju, da vidim, ko se u njoj rađa i ko iz nje ishodi?

Kako je strahovita dubina duše čovekove, Nevesto Nebesna, kad se čovek osmeli da ponire u nju! Kroz svet i kroz ad ponire smeo čovek tja do belih kao mleko angelskih horova, što stoje oko Tebe kao spoljašnja odežda Tvoja.

Zaprepastih se, kad pregledah sav mnogočisleni porod duše moje, koji se uplaši od mene i prnu u stranu kao preplašeni gavrani sa strvine.

A duša moja ležaše razvraćena kao devojčura sa pijaca vavilonskih, koja zaboravi svoga verenika.

I u gnevu nemoćnoga i po običaju krivoga poče se pravdati duša moja, i pre optužbe poče se pravdati govoreći: ne rađam li ti sinove? ne šaljem li ti duhove?

A ja se pokrih stidom i rekoh: zaista, u tome i jeste i moja i tvoja propast, što mi rađaš sinove kad ja trebam Sina, i što mi šalješ duhove, kad ja trebam Duha.

Rodila si mi ne sinove no sluge i razbojnike. Poslala si mi ne duhove no prljave stanovnike ada.

Kao devojka data si mi na čuvanje, srodniku tvome, da od Svetog Duha začinješ i Sina mi rađaš. A ti nesrećnice, zače ne od Boga no od sveta, i roda mi ne Boga no svet.

Zašto ne sačeka Duha Božjega u devičanstvu, nego primi duhove tame, koji se namnožiše u tebi, i zarobiše srce moje?

Podignuta si, da budeš hram Bogu, a ti se prevrati u putnu krčmu, gde razbojnici svraćaju i leže.

Zašto ne rodi Sina Mudrosti, koji bi i tebi davao svetlost i glas, nego mi rodi sinove zla, koji se dočepaše uma moga, i platiše i tebi tamom i beslovesnošću?

Gle, kakav plod rađaš, onakvim se plodom i hraniš. I sve što iz tebe izlazi, k tebi se vraća umnoženo.

O kad bi znala, dušo moja, kad bi samo znala krasotu nevesne Devojke, čiji obraz ti si trebala da budeš u meni! Kako je divan i moćan Duh, koji nju osenjuje! Kako je prekrasan i veličanstven Sin, koji se u Njoj rađa! Uveravam te, ti bi krvlju proplakala, rugobo moja, što pečat svoje rugobe udaraš čak i na telo moje.

I odrekla bi se prljavih duhova, dušo moja, i u svinje bi ih najurila. I izjurila bi iz kuće porod svoj, što svinjskom hranom hrani i tebe i sebe.

I okadila bi najmirisnijom izmirnom dom svoj, i osvetlila ga oltarskim svećama. I okitila bi ga cvećem i zvezdama. I angeli, što stoje kao mlečno bela odežda Nebesne Gospodarice tvoje, dolazili bi ti slobodno u posetu i donosili blagovest, od koje bi treperila utroba tvoja. Treperila bi utroba tvoja kao jutarnja rosa na planini pod nežnim udarima sunčanih zraka.

I zaradovala bi se ti, dušo moja, među bledućim dušama zemaljskim. I rodila bi sina, koji bi svetlošću svojom izagnao nestvarne senke iz uma moga i ognjem svojim sagoreo želje sveta u srcu mome. I oslobodio bi ceo život moj od vlasti zlih duhova, obvio ga celoga u plašt sile i slave Duha Božjega.

Vidim suze mesto gneva u očima tvojim i radujem se, dušo pokajna.

Opažam ćutanje tvoje, u kome se rađa bunt protiv sebe same.

Pokaj se i obnovi se, dušo moja, pokaj se dok još imaš roka. Obuci se u devičanstvo brzo; brže, dok tvoja prljava vremenost nije postala prljavom večnošću.

XLVII

Priđi mi bliže, i još bliže, veličanstveni Duše Istine. Priđi, i uđi u mene dublje nego što svetlost i vazduh ulaze. Gle, bez svetlosti mogu celu noć provesti, a bez Tebe ne mogu ni u postelju leći. I bez vazduha mogu deset koraka koračati, a bez Tebe ne mogu nijedan.

Useli se u dušu moju dublje nego što Ti misao moja može slediti. Sva vasiona ne može dušu moju ohrabriti da istraje u devičanstvu, ako je Ti ne ohrabriš.

Svet neprestano prosi dušu moju, da se s njom venča. Svet nudi duši mojoj sva blaga svoja, samo da napusti čekanje Tebe. Sve svoje grobove kreči svet belo, samo da bi zamamio dušu moju. Sav svoj pepeo iznosi svet na sunce i preliva ga laskom i veličanjem, samo da bi zaveo dušu moju.

Pokaži, Duše Sveti, sav svoj sjaj, da bi duša moja poznala, čija je ona nevesta.

Priđi mi bliže, i još bliže, Silo Trojice Sveta. Uđi dublje u svest moju nego što misli i predstave svetske mogu ući. Kao što mudra majka, kad zatrudni, spremi i kiti kolevku sinu svome, tako i Ti, Krasoto i Čistoto, spremaj i ukrašuj um moj za ono što će se u njemu iz Tebe roditi.

Mnoge zle misli kao zmija, kriju se oko kolevke sina Tvoga. I mnoge opake želje dižu se iz srca mog i traže kolevku carevića Tvog, da ga svojim strelama zatruju.

Odbrani kolevku uma moga, i nauči dušu moju, kako se rađa i kako se mladenac neguje.

Zavi u duboku pomrčinu putovanje svih zlomislenih posetilaca rođenoga moga. I digni najsjajniju zvezdu nad put mudraca sa Istoka, mudraca prvih, što sa trajnim darovima-vere, nade i ljubavi-hode u posetu najmilijem mome.

Priđi mi bliže, i još bliže, veličanstveni Sine Božji. Spusti se dublje u srce moje nego što ijedan osećaj, ili želja, ili strast ovoga sveta može sići u nj. Sačuvaj srce moje od bezbrojnih trgovaca, od mnogih kupaca i prodavaca, što se uvek u legionima roje oko mlada i neiskusna srca. I nauči srce moje da ne luduje za šarenim obmanama ljudi i stvari.

Na dnu srca moga nastani se, kao domaćin u domu svome, Sine moj ljubljeni, i budi mu neumitni sudija i mudri savetnik.

Kada čistota duše i mudrosti uma zauzme srce moje, zaista zli duhovi će uzalud obigravati da zakorače u nj.

I srce će se moje ispuniti neiskazanim mirom nebesnim, i slaviće Boga u horu sa heruvimima i serafimima. I vratiće bogato zajam duši i umu, jer će ih kao ravno njima ravnom merom nagraditi.

I napuniće se srce moje slatkom ljubavlju prema Gospodu svome, i sažaljenjem i dobrom voljom prema mučećim se dušama u svetu i u adu.

Priđi mi bliže, i još bliže, veličanstveni Gospodaru moj.

XLVIII

Svi proroci od postanka vapiju duši mojoj, da se stvori devojkom i spremi za prijem Sina Božanskog u prečistu utrobu svoju.

Da postane lestvica, niz koju će Bog sići u svet, i čovek uzići k Bogu.

Da isuši u sebi crveno more krvnih strasti, te da čovek - rob može preći u zemlju obećanu, zemlju slobode.

Kitajski mudrac opominje dušu moju, da bude mirna i nepokretna i da čeka, da Tao dejstvuje u njoj. Slava neka je Lao - Ceu, učitelju i proroku naroda svog!

Indijski mudrac uči dušu moju, da se ne plaši stradanja, no da se kroz teško i istrajno vežbanje, kroz čišćenje i molitvu, diže Višnjemu, koji će joj izići na susret i pokazati joj lice Svoje i silu Svoju. Slava neka je Krišni, učitelju i proroku naroda svog!

Carski sin Indije uči dušu moju, da se isprazni potpuno od svega semena i useva sveta, i otpadne od svih zmijskih prelesti nemoćne i senovite materije, pa da kao prazna, mirna, čista i blažena Nirvana čeka. Slava neka je Budi, carskom sinu i neumitnom učitelju naroda svog!

Gromoviti persijski mudrac govori duši mojoj, da u svima svetovima nema ništa osim svetlosti i tame, i da se duša mora ocepiti od tame kao dan od noći. Jer sinovi svetlosti začinju se od svetlosti, a sinovi tame začinju se od tame. Slava neka je Zoroastru, velikom proroku naroda svog!

Izrailjski prorok vapije duši mojoj: gle, devojka će začeti i roditi, sina, kome će ime biti - Bogočovek. Slava neka je Isaiji, vidovitom proroku duše moje!

Gospode nebesni, otvori sluh duši mojoj, da se ne ogluši o savete poslanika Tvojih.

Ne ubijaj proroke svoje, dušo moja, jer u grobovima njihovim ne leže oni no ubice njihove.

Umij se i operi se; osvetli se i u svetlosti obuci. Smiri se nasred ustalasanog mora svetskog, i čuvaj u sebi savete proroka svojih. Predaj sebe svu Višnjemu, i reci svetu: nemam ništa za tebe.

I najpravedniji od sinova ljudskih, vernika tvojih, samo su nemoćne senke, koje, kao pravedni Josif, u senci tvojoj hode. Jer smrtnost rađa smrtnost a ne život. Zaista ti kažem: varaju se muževi zemaljski kad govore da oni daju život. Oni ne daju no kvare; i survavaju i tope život u crveno more, i unapred ga uvijaju u tamu i čine obmanom đavolskom. Nema života, dušo, dok od Svetog Duha ne dođe. Niti ima stvarnosti u ovom svetu, dok s neba ne siđe.

Ne ubijaj proroke svoje, dušo moja, jer ubistvo je samoobmana senki. Ne ubijaj, jer nikoga ubiti ne možeš do sebe.

Budi devojka, dušo moja, jer devičanska duša je jedina polustvarnost u svetu senki. Polustvarnost - dok se Bog u njoj ne rodi. Tada duša postaje puna stvarnost.

Budi mudra, devojko moja, i srdačno primi dragocene darove mudraca sa Istoka, namenjene sinu tvome. Ne obziri se na Zapad, gde sunce zalazi i ne lakomi se na darove prizračne i lažne.

XLIX

Skloni, Bože, od zlih očiju dušu moju, kada rađa mudrost Tvoju. Osami je između ljudi, u pećinu čobansku. Neka je niko od smrtnih ne prati osim senka jednog pravednika. U pećinu vitlejemsku, u pećinu od kamena, što nikad ne pohuli imena Tvoga, tu neka se skloni bremenita duša moja.

Neka joj društvo prave nevina jagnjad i telad, što su od rođenja namenjeni za jelo nečistijim od sebe.

Neka nad pećinom tiho gore ognjevi nebesni, i sa strahom neka gledaju na skromni ugao vasione, na crnu zemlju, i na najskupoceniji deo toga ugla, na pećinu bogorodnu.

Neka se odmaknu carevi zemaljski i mudrujući prepirači varoški neka se ne približuju. Skromni pastiri jagnjadi i teladi stajaće oko pećine moje, i gledaće Nebo kako se otvara, i pevaće s angelima nebesnim, kada duša moja rodi spasitelja moga. Neka se udalje svi ostali, koji žive od trenutnih spasioca i spasenja.

Vodi, Gospode, svetlošću Svojom istočne mudrace, i proroke, i svetitelje, ka pećini duše moje. Da joj donesu tri najdragocenija dara istočnog čovečanstva.

Prvi dar je vidovito znanje o Tebi, što prevazilazi sva ostala znanja. Neka nosilac toga dara kadi dragoceni tovar svoj molitvama svih proroka Istoka, i svih oltara istočnih proroka.

Drugi dar je vidovito iščekivanje rođenja Tvoga u čistoti devičanskoj: neka nosilac toga dara drži post celim putem, da mu se oko ne zamuti od zemljine masnoće, te ne izgubi iz vida zvezdu vodilju.

Treći dar je vidovita ljubav prema Tebi.

Neka nosilac toga dara bdi nad svojim darom u putovanju svome. Da se ne spotakne srce njegovo o neku zemaljsku prelest, te ne zadocni na poklonjenje novorođenome.

Zaista jednoga od njih pratiće sav um moj, i sva svesnost uma moga. Drugoga od njih pratiće sve srce moje, i sve želje srca moga. Trećega od njih iščekivaće duša moja, ispunjena blagodaću i ljubavlju.

No svešteni putnici će oprezno putovati, i zastajkivaće na putovanju svome, i pitaće za put, i dovešće u opasnost dušu moju i prvenca duše moje. Naivni kao golubovi, pitaće za put!

Ali Ti si bezgranično milosrdan i bezgranično mudar. Kroz pedeset stoleća Ti slažeš skupocene darove na Istoku. I nećeš dati, da nosioci tih darova padnu u ruke razbojnika.

Od prevečnosti Ti spremaš rođenje Sina u devojačkoj duši. Te nećeš dopustiti, da ga ubije Irod, neko, koga je zemlja rodila i zemlja krunisala u poegipćenom gradu Jerusalimu.

Skloni, Bože, dušu moju od mnogih zlih očiju.

L

Na tromim točkovima tela putuje duša moja po ovom svetu obmana, koji se trudi, da svojom tromošću i masivnošću dokaže bitnost svoju.

Gospode Svetlonosni, kako se strašljivo pripila duša moja uz trošne točkove! U slepilu svome misli, da ako s tih točkova spadne, još će moći niže pasti. Kao da ne stoje na istom pepelu i onaj na drvetu i onaj pod drvetom!

U svome strahu i neznanju sva se duša moja predala telu, samo da bi je telo što sporije i što duže nosilo na putu ka kobnom kraju.

Svoje gospodarstvo, svoju stvarnost - jedinu stvarnost u ovome svetu - ustupila je duša telu iz straha i neznanja. Ustupila je ogledalo slepome, i slepi ga razbija u komade.

Seti se svoga početka, dušo, kad si bila kao sunčev zrak, i telo tvoje kao mesečina. Tad si bila oštra i prozračna kao svetlost sunčana, a točkovi tvoji hitri kao mesečina.

Tad si znala, da je bitnost u tebi, i da su točkovi tvoji samo senka tvoja i pozajmica tvoja. I nisu znali za strah, jer si vid imala i videla si sebe na krilima moći i besmrtnosti.

Trome točkove, na kojima se sada voziš, sama si htela po svojoj volji, po svome strahu, po svome neznanju, i sama si ih stvorila. Ni tebe kakva si sad, ni telo tvoje kakvo je sad nije želeo Bog stvoriti. Da bi se spasla ređeg mraka, u koji te je bacila želja tvoja, ti si se spuštala u sve gušći i gušći mrak, dok se nisi sasvim pomračila, i odebljala, i prema sebi i haljinu skrojila. I dok nisi najzad predala sve svoje dostojanstvo debeloj haljini svojoj, da bi se samo spasla straha.

Dala si svoju bitnost onome, ko ne može da je nosi, i tako si je izgubila na obe strane, i postala si nebitna i strašilna senka kao i telo tvoje. Jer bitnost je svetinja, te čim se iznese na pazar, da se prodaje i kupuje, ona ostavlja i kupca i prodavca i udaljava se podjednako od obojih.

Zato ti je, dušo, i veliki mudrac indijski odricao bitnost - tebi ne manje nego telesnoj odeći tvojoj. No ako Bog siđe u tebe, i rodi se u tebi, ti ćeš obradovati ožalošćenog mudraca indijskog, što na lotosu sedi i misli, jer ćeš povratiti izgubljenu bitnost. Zaista, sva je bitnost u Bogu, i van Boga nema bitnosti ni koliko zrno gorušično.

Gle, vidim u tebi jedan kutić, kao jednu svećom osvetljenu pećinu u golemoj planini, pritisnutoj mrakom. Što duže gledam u tu skrivenu svetlost u tebi, sve više mi ona liči na devojačku krasotu, na tvoju prvobitnu krasotu, dušo moja. Od gledanja moga raste malena svetlost, i sve se jasnije raspoznaje u njoj čudno devojačko lice. Kao jedan sunčani zrak obučen u mesečinu.

Tu je spasenje tvoje, dušo ustrašena. Tuje život tvoj, - sve ostalo je grob. Kad bi samo mogla razbuktati tu malenu svetlost, i kao buktinju veliku uneti je u um moj i u srce moje.

Vospreni, dušo moja, i prikuj pogled tvoj na malenu pećinu, gde malena devojka obitava. Gle, iz te pećine doći će ti izbavljenje. U njoj ti i sada leži sva preostala moć, i nenaružena krasota, i neprodata besmrtnost.

Van pećine, van duše moje, gde devojka rađa Boga, sve je sen i pepeo, zajedno sa tromim točkovima tela.

LI

Duše Sveti, gle, kako je podla duša moja!

Kako strašljivo krije plod Tvoj u sebi, straha radi judejskoga, straha radi bezbrojne dece mraka, što ih ona namnoži u sebi iz braka svoga sa svetom.

Narodila je bezbrojne vukove i lisice, i stavila ih u carske odaje svoje, dok Sin Tvoj nema gde glavu da prikloni. I svi traže da ubiju ono što se od Duha rodi. Ah, Irodovi saučesnici! Jer se boje moći i prave svetlosti! I strepe za krune svoje najviše oni, koji su ih oteli i sami sebi krvave na glavu stavili.

Beži, dušo moja, sa svojim novim plodom, sa svojim jedinorodnim plodom, beži u Egipat, u zemlju još mračniju od Izrailja. Gle, bezbrojni robovi, koje si proizvela u sebi od semena svetskoga, dižu hajku na sina tvog jedinog, i traže da ga ubiju.

No oči zlikovaca tamnije su od krune njihove, te u slepilu svome ne raspoznaju mladenca Božjega. Za to će poklati mnoge mladence, da bi i tvog mladenca zaklali.

Videh pastira ozebla kraj malene vatre. Oči svoje ne skidaše on sa vatre, kao da hoćaše pomoći joj ognjem očiju svojih da gori. I zaklanjaše vatru rukama od studenih vetrova, i duvaše je dahom svojim, da se jače razgori, da poraste i odole vetrovima, i njega da zagreje.

Tako iz srca moga besne vetrovi zlih želja preteći božanskoj sveći u tebi, da je ugase. I tako iz uma moga besne zle pomisli, da napljuju na jedinu svetlost u tebi, što im priprema propast.

Sve što si ti, dušo namnožila u mome umu i u srcu mome, smatra tebe ne za majku no za maćehu, i nikoga nema u odvratnom porodu tvome, da ti stavi prst na goreći jezik i da te rashladi. Sad si prvi put postala majka, jer si rodila sina, koji raste u poslušnosti prema tebi i Duhu Svetom, i u nežnoj roditeljskoj ljubavi.

Ne nameći mu, robinjo, ropske brige ovoga sveta na glavu. On mora rasti u sili duhovnoj i biti u onome što je Oca njegovog. Gle, on dolazi kao plamen, što će sažeći neprijatelje tvoje, i osvetiti i zagrejati tebe.

Kao poslanik on dolazi iz jednoga carstva, gde si ti carovala u devojačkoj čistoti i krasoti. Zar ne poznaješ sina svoga, dušo bezumna?

Kao vesnik on dolazi iz carstva svetlosti, gde si se i ti blistala blistanjem mnogih sunaca, da te pozove ponovo u to carstvo. Zar ne raspoznaješ glasa sina svojega, ogluvela dušo?

Kao vitez slobode on dolazi iz jednog carstva slobode, gde si i ti negda živela, ne poznavajući straha ni gladi robova, - dolazi, da te oslobodi od debelih veriga, u koje te je sputala debelost svetska. Zar još oklevaš, da pozdraviš klicanjem oslobodioca svoga, onemela dušo?

Duše Svemogući, ojačaj spasonosnog mladenca u kolevci duše moje. I sačuvaj ga od svih otrovnih strela, koje lete na nj odozgo iz Izrailja i odozdo iz Egipta.

LII

Likuj, dušo moja, uzraste mladenac tvoj, i opasa se snagom, jačom od zemlje. Rušilac svih tvojih kula od dima uzraste u svetu, i svet ga ne primeti i ne pozna.

Pustinja mu beše društvo, a misao i molitva veza sa nebom, domovinom njegovom.

Evo ga gde slobodno kreće sada u posetu mračnom porodu tvome. U očima mu sija večnost; i na licu mu se čita večnost; i u rukama mu boravi večnost. Jači od sveta, evo, izlazi u borbu sa svetom, - sa svima senovitim svetovima tvojim, dušo zarobljena. Likuj, dušo moja, gle mladenca tvoga gde uzraste, nečujno od sveta, i opasa se snagom, jačom od sveta.

Miran kao svaki junak, svestan svoje nepobedive moći i unapred pobeđene nemoći protivnika, korača ljubljeni moj između zverova, i zverovi mu se sklanjaju s puta, strahom ispunjeni.

Vaistinu, priroda ga upozna pre ljudi, i predade mu se kao pravi sluga pravom gospodaru svome.

A od ljudi poznade ga samo jedan, i zavika, i vik njegov osta glas vapijući u pustinji, koga ljudi ubrzo ugušiše nasiljem i krvlju. Jer nasilje je oruđe nemoćnoga, i krv je put nemoći, od Kaina do Iroda.

Otac svih nasilnika od početka sveta srete ga i ponudi mu sva blaga ovoga sveta, samo da poštedi i ne zgazi njegov usev u svetu.

Vide vlastodržac ovoga sveta moga miljenika, kao što noćna senka izjutra gleda dolazak sunca i gledajući umire.

Kao poslanik žive i večite Trojice stajaše moj miljenik pred vlastodršcem sveta obmana. I car tame pokuša, da unese disharmoniju i da pomuti oličeno trojstvo u jedinstvu. Pa po običaju svome, po oprobanom na ljudskome rodu zanatu svome, on prvo polaska stomaku viteza moga. Da bi prvo ulovio stomak i dao mu starešinstvo nad srcem i umom, i ove učinio senkom i slugama stomaka.

No donji čovek osta u nenarušenoj harmoniji sa srednjim i gornjim čovekom. Stomak viteza moga osta veran jediničnom trojstvu, u kome su troje jednaki i jedno.

Tada vlastodržac tame i zla udari laskama na srce miljenika moga. No srce ovoga, svetlije od svetlosti, ne primi tamu u sebe, no, kao i stomak, osta verno troičnoj harmoniji.

Najzad vlastodržac tame sa svima tamnim silama, navali na um spasitelja moga, da bi ga naveo da suša Boga bezumnim i vratolomnim čudima.

No um jedinorodnoga moga bejaše kao sunčana buktinja, što svaku nečistoću sagori pa odbaci iz sebe. Te tako ni um ne iziđe iz slatke harmonije svetog trojedinstva.

Tako moj pobednik odnese prvu pobedu nad carem dima i pepela, koji. iziđe da pregovara s vojvodom mojim, nudeći mu sve - osim vlasti nad svetom.

LIII

Neka se spusti nebo i pridigne zemlja, kad otvara usta svoja Um prevečni, rođen u pećini duše moje od Duha Svetoga i Prečiste Devojke.

Reči njegove kaplju na groblja, i pepeo se počinje zeleniti i cvetati.

Odbačeni od sveta, i koji odbaciše svet, trče mu u susret, a miljenici sveta sa užasom beže od njega.

- Ja i Otac jedno smo. Pre čoveka ja jesam. Tako govori Mudrost, rođena u devojaštvu tvome, dušo moja. Slušaj i razumi večnost svoju, izgubljenu u pepelu vremena.

Svaka duša, koja tvori volju Oca nebesnoga, može se nazvati majkom Mudrosti Božje. -

Ovako govori Mudrost Božja, rođena od Duha Svetog u tebi, dušo moja:

Ja sam život i vaskrsenje mrtvih. Ko prekine vezu sa mnom, prekida vezu sa životom i postaje kao oblak dima, u kome nema ni svetlosti ni vlage.

Vi što mislite, da ste živi, a u stvari ste mrtav oblak dima, što se kreće slučajnim vetrom, priđite k meni, i ja ću vas napuniti svetlošću i vodom, svetlošću istinitom i vodom živom, i bićete živi u istini.

Vi što dragovoljno prilazite k meni i punite, se mojim životom, gubite sebe, kakve vas svet sazda, i postajete jedno sa mnom kao što sam ja jedno s Ocem nebesnim.

Zaista nećete se plašiti vremena, jer vreme je bič sveta, i pripada svetu a ne meni.

Niti će vas zbuniti kolebanja u vremenu i prostoru, jer sva kolebanja su uobraženo zviždanje biča po igralištu, i pripadaju svetu a ne meni.

Dajem vam moj mir, koga vreme ne može nagristi, ni prostor stesniti, niti sva kolebanja sveta pokolebati.

Ispunjeni svetom, ispražnjeni su od života, i robovi su sveta. Ispunjeni životom ispražnjeni su od sveta, i sinovi su života.

Ja sam pun života, i smrti nema dela u meni ni koliko vrh od igle. Zato mene svet ne poznaje, jer sveta nema u meni. Svet poznaje samo svoje, kao što život poznaje svoje.

I zaista, ja sam najnepoznatiji gost u svetu. Došao sam da ponudim, a ne da uzmem. Od svoje punoće nudim; od ništa se nema šta uzeti. Moja punoća - punoća je Boga, koji me posla u svet, da dam sebe svetu, i oživim groblja, pa da se opet vratim u carstvo života. Ja i život jedno smo. I pre Adama ja jesam, i posle Adama ja jesam. -

Dušo moja, vaskrsavaj! Dok je vaskrsitelj tvoj u tebi, vaskrsavaj! Kad on ode iz tebe, ti nećeš moći ništa činiti do rađati mrtve i sahranjivati mrtve.

Pretvori se u sluh i u poslušnost, neživotni porode duše moje, i vaskrsavaj iz groba.

LIV

Sine života, ispuni zemlju tela i duše moje životom svojim, da se imam s čim pojaviti među živim angelima.

Bez Tvoga života ja neću moći disati vazduh što angeli dišu, niti jesti hleb što angeli jedu. I biću opet izgnan za vrata carstva nebesnog, ispred kojih i sada kao raslabljen ležim.

Namami me svet na svoj hleb, i zasu dušu moju kamenjem. Namami me na ribu i zasu srce moje kamenjem.

Namami me na svetlost, i obuče um moj mrakom.

Ne mrzim siromaha, ali mi omrze svet što se kao siromah pravi bogatim. Niti mrzim sebičnoga, ali mi omrze svet što se kao sebičan pravi darežljivim. Niti mrzim bezumnoga, ali mi omrze svet što se kao bezuman pravi umnikom. Niti mrzim bolesnoga, ali mi omrze svet što kao jehtičav namerno truje vodu zdravima. Varalicu i pretvarača mrzim, Gospode, što život moj zatrpa zemljom govoreći mi sve vreme o nebu.

Beše bogat trgovac, pa umre, i dućan mu bi razgrabljen od suseda i stajaše prazan još uvek sa imenom pokojnika nad vratima i ispisima dragocene robe u dućanu.

Takav sam i ja kao ovaj dućan, rekoh sebi u stidu. Još nosim ime života, a život je moj sav razgrabljen od suseda mojih.

Sine Božji, Sine Života, ispuni zemlju moju životom.

Prvo izbaci kamenje iz duše moje, i nahrani je pravim hlebom. I očisti srce moje od zmija i ispuni ga Sobom. I razagnaj tamu iz uma moga, i napuni ga svetlošću neba.

Jer zaista neću oživeti, ako samo duša moja oživi a srce moje ostane ispunjeno smrtnim željama. Niti ću vaskrsnuti, Gospode, u carstvu tvome, ako se samo srce moje očisti a um moj ostane i dalje ispunjen mrakom.

Zaista, dok se sva tri izvora u meni ne izbistre, neće biti života životu mome. Izbistri li se jedan, druga će ga dva mutiti.

Izbistre li se dva, treći će biti dovoljan, da zamuti oba prva. Svaki je od ta tri izvora u meni ili trovač ili spasitelj drugih.

Sine Života, ispuni zemlju moju životom. Ti si mudrost moja, jer je u Tebi ne samo um božanski, no i devičanstvo božansko, i svetost božanska. Jer da nisi rođen iz božanskog devičanstva i božanske svetosti, ne bi bio mudrost no ograničeno svetsko znanje i veština.

Sine Božji, Ti si jedini hranljivi hleb života moga. Molim Ti se, ne odvrati lice Tvoje od mene grešnoga. Ti si jedina živa voda, što može napojiti žednu pustinju života moga.

Molim Ti se, ne odvrati lice Tvoje od mene grešnoga. Ti si jedini zdrav vazduh, što može isceliti raslabljenost života moga.

Molim Ti se, ne odvrati lice Tvoje od mene grešnoga. No pomiluj me i spasi!

LV

Ko si ti? pitaju deca sveta Sina, devičanska dušo moja.

Jer ga vide gde hodi među njima kao car među robovima. I slušaju njegove moćne reči, i ne razumeju. I gledaju Njegova moćna dela, i pune se strahom. I osećaju silu gde izlazi iz Njega, i zbunjuju se.

A Sin tvoj, najlepši među sinovima ljudskim, sa čistim očima vola, i mirnoćom jagnjeta, i snagom lava, i zamahom orla, i licem angela, odgovara:

Ja sam Istina. Došao sam od istine, donosim vam dar od Istine, i vraćam se na Istini.

Kad bi u vama bilo istine, vi bi me poznali, i ne bi pitali: ko si ti?

Zaista, vi ne umete reći ni ko ste vi; kako ćete onda razumeti, kad vam kažem - ko sam ja?

Gle, vi ste sami po sebi ništa, kao san odvojen od sanjača. I niste ni u dva sekunda u vremenu niti na dva koraka u prostranstvu. Kao kad se dim, nosi nad jezerom, pa mu senka igra po vodi, tako je i život vaš prazno i nebitno igranje senki.

Još samo niste zaboravili da izgovorite reč "istina", i to je sve što vam preosta od Istine. Svetlucanje stvari nazivate istinom. Kao kad bi večiti tamničar, koji je samo čuo za sunce, nazvao bubu - svetlića - suncem.

Ko poznaje istinu, istina se useljava u njega, i on postaje jedno sa istinom, i nije polovan no ceo čovek. Istina uceljuje, i čini celim, dok obmana sitni u komade i melje čoveka u pepeo.

Kao što je razvejanom pepelu od drveta nemoguće više poznati zeleno drvo, tako je vama nemoguće poznati mene.

Zaista ja sam Istina, ista juče, danas i sutra. Duh Istine, koji je sa mnom, On govori kroza me, On živi u meni. Bez njega ja bih bio ništa kao i vi. No zbog njega u meni ja sam Onaj koji jeste.

Sa visine sam sišao, kao plaha kiša, da napunim isušeno rečno korito, koje vi uvek još nazivate rekom.

Drugi su donosili zakone, a ja donosim Istinu. Drugi su čistili korito od osušenog blata i spremali ga za vodu, no nisu mogli dati vodu. Ja dajem vodu, i punim korito, i opravdavam ime reke.

Nisam došao u vašu suhotu, da vas učim kako se iskopava voda iz zemlje, nego sam došao -voda živa - da me piju žedni.

Niti sam došao, da vas učim kako se pravi hleb, nego da budem hleb svima gladnim.

Niti sam sišao u vaš mrak, da vas učim kako se stvara svetlost, nego da vam svetlim. Gle, ni sunce -