Бранислав Брборић: С језика на језик

I. Опште лингвистичке и социолингвистичке теме

У овом поглављу садрже се четири текста, око чијег сам се писања особито трудио. Први од њих посвећен је књизи Милке Ивић, прве даме српске лингвистике, која нас у годинама које нису младалачке и даље задивљује ревношћу и свежином. Ту су такође два опсежна (социо)лингвистичка прилога из новијег времена, писана у исто време, од којих је први тек недавно објављен, док се други први пут објављује на српском језику, а био је првенствено намењен страној славистичкој публици.

И та се публика последњих година суочава с трима филолошким дисциплинама које су донедавно сматране једном научном граном славистике. Реч је о сербокроатистици, о чијем спољном опстајању веома информативно пише Милан Шипка у најновијем броју Зборника Матице српске за филологију и лингвистику (Шипка М. 1998: 55–67). Она се, наиме, у завичају добрано разложила на с(е)рбистику, кроатистику и бошњакистику, међу којима најновија, тек се успостављајући, тумара између сасвим неодрживог лингвонима "босански језик" и етнонима Бошњаци. Амерички универзитети остају при збирној дисциплини (сербокроатистика), а у Европи се (према Шипкиним подацима за Аустрију и Пољску) збива њено разлагање на различит начин. Бошњакистика засад не налази своје место, што никако не значи да га неће наћи, али се показује оправданим што је Одбор за стандардизацију српског језика правовремено упозорио међународну и домаћу славистичку јавност на потпуну неодрживост назива "босански језик". Одбору није било тешко закључити да је сврха тог назива не само довођење у забуну неупућених и полуупућених него и настојање да се трећа варијанта истога стандардног језика, нарочито у међународној лаичкој јавности, представи и "доживи" као (стандардни) државни језик који "покрива" целу БиХ. Утолико је штетнија "иницијатива" овдашњих "наднаучних" метежника окупљених око бившег декана Филолошког факултета у Београду да грубо денунцирају сваку другу деноминацију оног језика и оне филологије што их је Вук Караџић видео искључиво под српским знамењем (Слово 1998), те да Србе, ионако сатанизоване, представе као освајаче и отимаче.

Кад би било ма какве користи од тога, србисти би, с много уздржаности, могли упозорити на српски генетсколингвистички карактер свега онога што је у 20. веку узимано као српскохрватски (стандардни) језик. У том контексту, могли бисмо говорити о трима варијантама српског језика, изворносрпској, хрватскосрпској и бошњачкосрпској, а, с обзиром на вишезначност лексеме језик, и о трима језицима - изворносрпском, хрватскосрпском и бошњачкосрпском. У том бисмо се случају могли позвати чак и на Далибора Брозовића, једног од првих кроатиста у последњих 30 година, који је сложенице овако тумачио: носеће је оно што није на почетку, у конкретном случају придев српски. Следствено томе, наведене сложенице имале би ова три значења: српски језик на изворни начин (Србија, Црна Гора и Српска, с енклавама или дијаспорама у Хрватској, Федерацији БиХ и другде на простору бивше СФРЈ и изван ње), српски језик на хрватски начин и српски језик на бошњачки начин! Разуме се, оно што је на првом месту, што је префикс, било би нијанса, а не суштина, и писало би се без цртице (као нијансе боја: тамноплав, светлоцрвен, бледожут и сл.).

Шта бисмо тиме добили? Шта бисмо тиме решили? Призовимо у помоћ аналогију. У енглеском језику употребљавају се такви спојеви (British English, American English, Canadian English) - који се не користе ни као сложеница ни као полусложеница, него као придеви испред именица - али се никоме не поставља питање: Do you speak American English? него просто Do you speak English? Могуће је питати, што се и чини: Have you learnt British or American English? (= Јеси ли учио британскоенглески или америчкоенглески?), али је то специјалистичко, а не тривијалистичко питање. Возови за такво ситуирање српскога језика, истини за вољу, давно су протутњали, а њихов повратак на колосек овог времена, једноставно, није могућ, чак ако бисмо и успели доказати да је наш случај идентичан с британско-америчко-канадским. Сличност очигледно постоји, али истости ту нема. Нема је напросто зато што Американцима и Канађанима не пада ни на памет да одбаце лингвоним енглески језик, док, у нашем случају, Хрватима и Бошњацима (први су само делимично штокавци, а потоњи су листом штокавци и нису ни иранског ни арапског порекла) ни на памет не пада да прихвате лингвоним српски језик.

Ја сам негде рекао или написао да је Србија родно место вуковског модела српскога књижевног језика, који су Хрвати у последњој деценији 19. в. једноставно "преузели", али није могуће доказати да су, на пример, сви штокавски католици били српског рода/порекла, односно да су у Вуково доба имали српско "памћење" и српско осећање. (Данас су католички штокавци са српским осећањем сасвим ретка појава, што вреди и за муслиманске штокавце.) О томе доказивању могуће је размишљати, то је могуће умишљати, као што је могуће и такву теорију засновати или обновити - јер штокавци јесу предоминантно Срби - али би она у најбољем случају прошла као Ајнштајнова теорија релативитета. Мож да бидне, ал не мора да значи! - прича се да је тако на питање једног нашег новинара Је ли шах спорт или уметност? - одговорио Михаил Таљ (совјетскоестонски шахиста и својевремени првак света), који је добро знао српски језик, стандардни и супстандардни, додавши, чак, да би на такво питање најбоље било одговорити српским дијалектом.

Један хрватски филолог умерених настројења рекао ми је једном у Загребу (1987) да бисмо се лакше споразумевали да су Срби били упорни и успешни у заступању тврдње да сви штокавци говоре српски. Вук Караџић писао је тако у "Ковчежићу" (Караџић 1972 [1849]), скоро тридесет година пре одласка с овог света (текст је настао 1836, 13 година пре првог објављивања), али ни он није био упоран и успешан, а камоли Ђуро Даничић и толики други после њега који су прихватили - како мисли Петар Милосављевић, методичар књижевности на новосадском Филозофском факултету (Милосављевић 1997: 7–50) - погрешну Јагићеву парадигму.

Одох предалеко, а не упозорих читаоца на четврти прилог овоме поглављу, у којем сам се мучио с оскудицама и расходицама - како бих и себи и својим читаоцима олакшао муку с речима, те муку с језиком и око њега. Завршавајући ове напомене, морам признати да није случајно што су се ова четири текста различитих повода, намена и досега нашла заједно у овоме, тематски најопсежнијем, поглављу ове књиге.

Језичком истраживању нема краја

Више од двадесет година познајем Милку Ивић, а за њу и њене текстове знам и коју годину дуже. Нисам имао задовољство да њена предавања слушам 60-их, за својих студентских дана, јер су Милка и Павле Ивић раних 50-их били присиљени да оду у Нови Сад, што је београдске студенте лишило могућности да их слушају, да од њих уче.

Заправо, Милку Ивић као предавача први пут сам чуо пре двадесетак година у Сали хероја на Филолошком факултету у Београду, када је, о зимском распусту, говорила професорима српског језика из целе Србије - о модерним лингвистичким знањима. Сећам се њене синтагме "Миличина слика" и питања које је упутила слушаоцима шта би, с гледишта дубинске граматике, та синтагма могла значити. Не чекајући одговора - јер многи су први а можда и последњи пут чули за спој "дубинска граматика" - професорка Ивић ређала је: "слика на којој је Милица, без обзира на то да ли је посреди фотографија или уметничко дело", "слика у Миличином поседу, без обзира на то ко је на слици", а ако се дода "и прилика", "особа, обично кћерка, која веома личи на Милицу", "Миличина слика у поседу које друге особе" и тако даље.

Знао сам тада за књигу Правци у лингвистици (Ivić M. 1969 [1990]), која је доживела шест домаћих и мноштво страних издања, и за широко поље научних интересовања Милке Ивић. Не знам, међутим, тачно кад се дефинитивно одлучила за то да престане бити "специјалиста опште праксе", али данас знам да је стварна специјалност гђе Ивић - семантика. И знам да није никакво чудо што се за њу определила. Семантика је онај ниво лингвистике који је најмање приступачан: гласове чујеш, фонеме наслућујеш и одређујеш, облике изводиш или их твориш, синтакса није лагана, но о њој је одавно и много писано, али значења измичу пажњи, поготову њихова укупност и њихово уопштавање, који изискују највише напора, домишљања, истраживања и претраживања.

Изузетна научничка радозналост природно је упутила Милку Ивић на то да се определи за најтеже, најскровитије, најзагонетније. Књига која је пред нама, тек изашла из штампе, белодано је сведочанство о томе на шта је Милка Ивић усредсредила, тј. усредсређивала, своје интересовање и истраживање последњих петнаестак година.

Нама који на текућој траци пратимо стваралаштво академика Милке Ивић неки текстови добро су познати: читали смо их кад су се први пут појавили. Сад кад су сабрани и наново контекстуализовани представљају своју ауторку и њене врлине у најбољем светлу. Нема ту празног хода, нема закукуљености и замумуљености, нема додатног усложњавања онога што је само по себи сложено; има много јасноће, разгртања, продубљивања и продубљености, а често има и упозорења да штошта треба још истраживати, на грађи вишејезичкој, како би закључци били што обухватнији и општији.

Ауторка је, наравно, србиста, који копа и плеви, понајвише, по властитом језику; не крије ни то да је била сербокроатиста и зашто је била, па ни то зашто је "сузила" своје интересовање на српску грађу, саопштавајући нам то елегантно у кратком уводном тексту. Она је, дакле, србиста, али и компаратиста, који се служи низом других језика. Она је и општи лингвиста.

Да би одговорила на изазов Ивана Чоловића - који мења фирме, али не и своју библиотеку "ХХ век", њену озбиљност, достојанственост и ваљану усмереност - ауторка је морала уложити додатни напор да текстове расуте по земљи и свету, по часописима и зборницима, одабере и сабере, да их приближи што ширем домаћем читатељству, да штогод испусти, преуреди и дода како би направила књигу.

Последњих година боје су ауторкина опсесивна тема, па је прво међу трима поглављима посвећено њима. У то поглавље "о називима боја" уврштена су четири текста, међу којима и онај О зеленом коњу, чији се наслов, на неки начин, преселио у наслов целе књиге, обезбеђујући издавачу и тржишну полетност, провокативност. То поглавље одговара нпр. на ова питања: откуд и због чега "плава коса" кад је она фактички "жута"? откуд обично "сива" боја у коња бива виђена као "зелена"? зашто "смеђа" особа, али не и смеђа, него "браон" капа, "риђа" особа, али не и риђа, него "црвена" капа, "плава" особа, али "жута" капа? Овај текст може читати и радозналац без нарочитог лингвистичког образовања. Разумљиво је то поглавље само по себи, мада не и једноставно, радозналост читаочеву води и потпаљује вешта рука, каткад и уметнички вешта, мада будна у настојању да не искочи из строго научног стила, којем је стало и да покаже и да докаже, да изведе закључак, до којег се стиже поступно, процесуално, процедурално.

Без могућности да препричавам оно што сам прочитао и научио - јер ово је представљање књиге у којем нисам сам - рекао бих да ме је најмање заокупило друго и најкраће поглавље, с насловом Род и број у језику, док у најдужем и најгушћем поглављу, названом Значењско и обличко устројавање језичких јединица, не бејаше лако пливати. Следећи његову денотативност, морао сам севати на све стране како бих ухватио конотативност, асоцијативност, свеколику пуноћу сваког исказа и закључка, чешће седећи на сунцу него у хладу - да се послужим тим синтагмама, чија се семантичка подлога истражује.

Кад разговарам о својој "муци с речима" с пријатељима, међу којима преовлађују радознали лаици, често ми кажу: Занимљиво. И ја то чујем, знам и кажем, али ми није падало на памет да тако размишљам као ти, да се питам како, зашто и откуд.

Па ипак, сваки лаик поставља себи питање како, зашто и откуд, откривајући понекад не само то да "у почетку бјеше ријеч" него и то да је "у језику све", живо и мртво, опипљиво и апстрактно, овострано и онострано; да језик нпр. није само сировина за књижевно дело него и средство да се опише и покуша разумети слика, скулптура, архитектонско остварење, музичка композиција... Нема нпр. слике без боје, штафелаја и кичице, али говорити о слици није могуће - кичицом. То се мора чинити језиком, који нуди бескрајне могућности споразумевања, комуникације, али и сваковрсне манипулације.

Да бисте се додатно обавестили о томе шта језик може и шта се с њиме може, шта се преко њега може сазнати о њему самоме и о свету у нама и око нас, морате читати Милку Ивић.

Од ње ћете сазнати: зашто нпр. кажемо Он је болестан кад желимо саопштити какву акутну ситуацију или Он је болестан човек кад желимо упозорити на хронично стање; зашто можемо рећи Он је типичан/аутентичан/прави аристократа, али не и Он је по пореклу типичан/прави аристократа итд.; зашто су прилози "за начин" често више од "начина" и нешто друго, а не начин, и како то да Срби моле плачући, а не "плачно", "са сузама у очима", нити "сузно", како моле неки други Словени; сазнаћемо, или већ понешто знамо, шта је то апсолутни суперлатив, оличен нпр. у изразима го - голцат, пун - пунцат, нов - новцат, сам - самцит, здрав - здравцит, цео - целцат, који се јавља и у другим балканским језицима на сличан начин, који је дакле балканизам; сазнаћемо како је тај балканизам настао, где се и како родио, шта га је подупрло и раширило. Сазнајемо и сазнаћемо много шта, па и то да Милка Ивић сама смишља теме, истражује их и продубљује, изводећи обавезне закључке, али и да преузима идеје од других, међу којима има и оних који, за разлику од наше ауторке, само напипају, загребу по површини и не задру дубље.

Има у нас лингвиста који се, не пишући готово ништа, питају шта да пишу када је, тобоже, све написано. Милка Ивић сведочи о томе да језичком истраживању и налажењу нема краја, да научна радозналост, кад постоји, размиче успостављене оквире, крчи нове путеве сазнања, открива нове светове у језику и изван њега, надилази граматику.

Граматика и "опћена правилност"

Историјско-теоријски осврт

Ако под граматиком разумемо ону силу која уређује односе међу језичким јединицама, онда нам ваља знати да сваки и свакакав језик, а не само стандардни, има своју граматику. И пре него што се појавио појам књижевни језик, неукинут новијим и прецизнијим појмом стандардни језик, било је јасно да је свакој људској заједници, (нај)ужој и (нај)широј, потребан нормирани језички систем, који обезбеђује што боље споразумевање њених припадника.

Међутим, сирове језичке творевине, назване ("органским") дијалектима, одн. "изворним" народним говорима, обично остају без целовите описне граматике, а камоли њене евентуалне прописне верзије. Зато је и могућа она митологија која прати стандардни језик, тј. његову граматику, која прати језичку стандардизацију. Неким "истинама" те митологије не наседају само неуки људи него, почесто, и они што се сматрају интелектуалцима, који понајвише и шире језичке предрасуде. У нашем, српском, случају веома је распрострањена предрасуда да су, на пример, (источно)херцеговачки (новоштокавски) народни говори сами по себи - без икакве, а камоли силне, обраде и големе дораде - најбољи, најлепши, најмелодичнији и најмилозвучнији, "природно" одређени за то да буду основица књижевног језика, тј. језичког стандарда.

Ништа мање није распрострањено ни наличје те предрасуде, према којем су, на пример, призренско-тимочки народни говори - најгори и најружнији, чак и "најискваренији". Ту предрасуду ни школа не развејава, а још је мање укида, јер се масним словима ретко означује да су, начелно, сви изворни народни говори равноправни, као што су и сви језици равноправни,¹ само што социјални статус појединих језичких идиома, дијалеката и/или језика, у пракси укида равноправност. Због те начелне равноправности и делатне неравноправности нема целовите писане граматике ниједнога другога српског језика до стандардног, односно стандардоидног, и зато српски језик има мало граматика, а енглески их има много и то разноврсних.

У ствари, сви се ми бавимо само једном граматиком, граматиком језичког стандарда, тј. оног идиома за који мислимо да јесте или би бар имао бити језички стандард. Притом, често га сводимо на добар књижевноуметнички стил, засведочен каквим репрезентативним белетристичким корпусом текстова. То свођење одавно је "контрапродуктивно", јер је свакодневна производња језичких творевина других намена и стилова одавно премашила књижевноуметничку продукцију и наметнула потребу да се трага за еластичном и динамичном нормом за сваки стандарднојезички дискурс, без обзира на његову стилистичку конструкцију и интерпретацију. Уосталом, и кад се бавимо граматиком дијалекта или каквога (урбаног) супстандардног говора, његова граматичка својства поредимо с онима која су потврђена у еталону, у "безбојности просека"² граматике језичког стандарда.

Начело, којим (треба да) се руководе сви они што битно утичу на обликовање језичког стандарда - не само стандардолози и/или граматичари него и "нестручни", тј. свестручни, одн. свеструковни, произвођачи и корисници језичког стандарда - Вук Караџић је, у зрелој фази своје стандардолошке делатности, назвао опћеном правилношћу, опћеном, а не како се понекад без провере казује - опћенитом.

Караџић је, наиме, употребљавао понародњени лик старословенске морфеме општ, тј. лик опћ (уходан у Хрвата, на шта се није освртао, нити је 1845. г. на Хрвате мислио), дајући јасно образложење зашто тако поступа.³ У ствари, начело опћене правилности Вук Караџић је формулисао у VIII поглављу свога важног зборника (Караџић, 1845). У I поглављу тог зборника у целини се објављују "Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу (…)". Та писма на неки начин "наручио" је 1841. наречени Платон Атанацковић, у својству потпредседника ("вице-президента") Матице српске, по препоруци надлежног тела Матице како би се ваљано обавио један значајан језикословни посао, тј. "да у договору још са њеколико њезинијех чланова састави и одреди Српску буквицу и ортографију или правопис". О томе у кратком уводном тексту ("Мјесто предговора.") тог зборника извештава В. С. Караџић с напоменом да су та два писма већ "по њешто" (делимично) "штампана у Српском народном листу (године 1842. у ч. 25 и 31)".

Последња реченица тог уводног текста носи аутентично обележје зреле фазе Вуковог стила. Њиме се сведочи не само о вредностима и предностима Вукове аргументације и о самоуважавању него и о поштовању према Сави Текелији, савременику и супарнику, који се, мада радикални неистомишљеник, означава као "родољубив Србин": "Ако из њих" (тих двају писама) "нико ништа и не научи, а оно се барем може видјети, како два родољубива Србина о једној ствари различно мисле" (Караџић, 1845: 3). У наведеном зборнику секвенцу опћ Караџић је употребио неколико пута (уопћено, стр. 23, 28. и 94; опћене [ријечи], стр. 76; опћено [значење], стр. 77), а њен црквенословенски еквивалент општи ниједном. Међутим, основа је његовог језикословног и граматичког мишљења, одавно утврђена, да су "славенски" и српски два језика, који се не могу мешати, а још мање сједињавати. Књижевни језик мора се стога строго заснивати на народним говорима. При томе, сматрао је млади Караџић, најбоље је да писци употребљавају језик свога краја, који најбоље познају.

Зрели Вук, наравно, одступа од свога првобитног, младалачког, уверења да је добро да писци пишу језиком свог завичаја, јер је с временом сагледао сву разноликост народних говора, чије би узношење на свенародну књижевну раван заправо онемогућило стварање модернога књижевног језика у ондашњем, па и потоњем, европском значењу атрибута модеран.

Вук Караџић није могао познавати данашњу фонологију нити њену разлученост од фонетике, па ипак је добро разумео шта значи фонема, а шта глас [= фон]. Није могао познавати ни савремену стандардолошку теорију, па ипак је "слутио" да језички стандард не мора бити исто што и језик књижевности, којој ће добри стари термин књижевни језик пристајати свакад, па и онда када није писана стандардним језиком.

Данас је готово свакоме образованом човеку јасно да књижевници, макар већина њих поштовала уходану језичку норму, имају право и потребу да разбијају "окове" језичког стандарда. О необавезној стандардности књижевног текста у новије време сведоче неколики истакнути српски писци - да поменем само Матију Бећковића (Бећковић 1990^а–в, 1991, 1996), Мира Вуксановића (Вуксановић 1977, 1989, 1992, 1994, 1995), Ивана Ивановића (Ивановић 1986), Драгослава Михаиловића (Михаиловић 1975, 1983) и Милицу Новковић (Novković 1978) - који су нека своја најважнија и изванредно прихваћена књижевна дела писали властитим дијалектоликим идиомима.

Вук Караџић, наравно, није "творац" српскога књижевног језика, јер твораца је много, али јесте утемељитељ српскога стандардног језика, заснованог на новоштокавским народним говорима, ијекавским и екавским, на говорима, а не на изговорима, нити на наречјима. И јесте утемељитељ најважнијег начела српског језика - опћене правилности, и то у целокупној стандарднојезичкој структури, дакле у фонологији (с акцентуацијом, односно прозодијом), у морфологији, лексици (с творбом речи), синтакси, стилистици и семантици, на свим нивоима језичке организације, као и у примени прихваћеног модела језичког система у целокупном јавном животу. Разуме се, различити нивои језичке организације различно су подложни и променама. Међу њима су (сегментална) фонологија и (фундаментална) синтакса стандардног језика најмање подложне (тзв.) развоју, мада је и Вукова синтакса, како је још пре четири деценије уочила Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1957]) у чувеноме тексту Једно поређење Вуковог језика са нашим данашњим књижевним језиком,⁴ претрпела доста промена, и корисних и некорисних. Највеће промене збиле су се и збивају се у лексици, што уочавају и прихватају сви стручњаци и корисници језичког стандарда, али и у караџићевско-даничићевском прозодијском систему, о чему је недавно смело проговорио Драгољуб Петровић (Петровић 1996^а: 88–98). Д. Петровић не предвиђа светлу будућност томе прозодијском моделу, али ни скоро стандардолошко "озваничење" нових прозодијских образаца којима би се признала "општа правилност".

Но, да се још мало вратимо синтагми опћена правилност, двапут изричито наведеној у последњем, VIII поглављу Караџићеве књиге (Караџић, 1845: 93–94), названом Завршетак. Истини за вољу, у томе Караџићевом тексту опћена правилност изводи се и доказује само на мноштву лексичких јединица. Оне се доносе како у складу с опћеном правилношћу тако и насупрот њој - било у том смислу што се српске речи супротстављају "славенским" (нпр. сад: нынп, кад: когда, сунце: солнце, чедо: чадо) или се "опћено правилни" српски ликови пореде с онима којима се служи "простота" (боле: болу, миришем/мирисати: миришим/миришити, хоће: оћеју/оћеду, метати/мећући: мећати/метајући, разменити: разменути итд., с мноштвом других примера). Вук Караџић даје и друге начелне подуке поредећи српску језичку ситуацију с немачком и руском, жигошући нарочито народне говоре изнад Саве и Дунава, казујући без "околишања" и "изријеком" - "да се у свему народу нашему нигдје не говори Српски тако ружно и покварено, као у Сријему, у Бачкој и у Банату".

Разуме се, с данашњега социолингвистичког становишта та аргументација о "ружноћи" и "покварености" лишена је лингвистичке заснованости. Она се мора читати у оквиру ондашњих социолингвистичких прилика и "опасности" које су Вукову језичку реформу угрожавале из конзервативних, али културно и цивилизацијски развијенијих, предела српских, долазећи од славеносрпских или доситејевских "списатеља" тамошњих, за које је Караџић погрешно мислио да пресудно лоше утичу на сремско-бачко-банатску дијалекатску слику. О томе је одавно обавештено и надахнуто писала Милка Ивић у тексту под насловом Вукова улога у нормирању екавске варијанте књижевног језика (Ivić M. 1997 [1965]). Могло би се рећи да сам термин опћена правилност заслужује много више пажње него ситнице језикословне којима га је Вук Караџић поткрепљивао 1845, јер свест о опћеној правилности води к непрекидном неговању језичког стандарда.

Отада је прошло више од 150 година, а од стварне победе Вуковог модела српскога књижевног језика и модерне српске језичке културе управо век и по. Проблеми опћене правилности на крају 20. столећа и после слома заједничке државе Срба и Хрвата испољавају се много друкчије него некад, али је актуелност неких од њих и у граматици нашег језика и око ње таква да заслужује посебан одељак у овом раду, с много више прагматичких него теоријских разматрања.

Нека прагматичка питања опћене правилности
у савременом језичком стандарду српском

Недавно је проф. Милорад Радовановић (Радовановић, 1997: 57–61) објавио текст под насловом Између "балканизације" и "европеизације", заснован на књизи Српски језик [на крају века] (Радовановић + 7 1996), чији је коаутор и редактор био. Пробравши неке од важних чињеница које су у тој књизи уочене, проф. Радовановић извлачи "сасвим релевантне закључке" о балканизацији и европеизацији, који се, мада се имплицитно дотичу и других јужнословенских језика, првенствено односе на српски језик, одн. на српски језички стандард. Закључци се изводе како у екстерној (изванјезичкој) тако и у интерној (унутарјезичкој) равни. Премда дати само у назнакама, они сведоче о извесној равнотежи "балканистичких" и "европеистичких" елемената у српској језичкој култури, дакле и у актуелној граматици српскога језичког стандарда. Закључци су веома занимљиви и јамачно тачни, без обзира на то што их њихов изводилац, из бојазни "да не прејудицира(м)", оставља без дубљих промишљања и образложења. Додуше, неки од изведених закључака, нпр. они о редуковању адјективних и нумеричких деклинација (наведени у рубрици "О балканизацији" и подрубрици "У интерној равни"), могли би се преселити у рубрику "О европеизацији" и њену унутарјезичку подрубрику. Поједини међу њима, као нпр. "одбојност према пуризму, заправо отвореност према интернационализму (…), то јест (…) отвореност према 'страној' лексици уопште" - о чему тако уверљиво сведочи први суботички симпозијум о позајмљеницама, одржан 1995, и његов публикацијски плод (О лексичким позајмљеницама 1996) - непобитно су потврђени и готово аксиоматски прихваћени не само у лингвистици него и у целокупној српској језичкој култури, у целокупном јавном животу културног простора обележеног српским језиком.

Па ипак, узимам себи слободу да упозорим на рђаве стране двају садржаја који су иначе означени двама тачним закључцима.

Први закључак, "прогресија употребе конструкције 'да + презент' уместо инфинитива (= желим да радим/желим радити…)", изведен је у подрубрици "У интерној равни" рубрике "О балканизацији". О употреби инфинитива у новије време понајвише су писали Милка Ивић (Ivić M. 1972^а) и Владо Ђукановић (Ђукановић 1986), с тим што су у Језичком приручнику (Ивић П. + 3 1991: 21, 30, 32, 125-131) дате нормативне препоруке срачунате на то да ублаже и зауставе ту прогресију. Одавно се, заправо, процењује да је та прогресија штетна по интересе српске језичке културе, чије је подручје, како каже Милка Ивић (Ivić M. 1972^а: 137), "паушално проглашавано 'дакавским'".

Унајкраће, разлози за већу учесталост инфинитива, лингвистички и социолингвистички, своде се на ово: а) пре свега, употреба инфинитива у најужој је, новоштокавској, основици српскога језичког стандарда; преовлађујући је, готово ексклузивни лик вуковског модела нашега стандардног језика; елеменат је европеизма наше и готово свесловенске синтаксе (изузев бугарске и македонске); б) инфинитив је увек економичнији, понекад и више него двоструко (Можемо доћи [4 слова, 4 гласа]: Можемо да дођемо [9 словних места, 8 гласова]), а економичност је једно од мерила опћене правилности и језичке естетике, одн. језичке стандардности; в) употребом инфинитива избегава се неугодно, какофонично, понављање истих звукова, одн. таутолошко понављање истих речи (нпр. Мени је речено да морам да покушам да то урадим уместо Мени је речено да морам покушати да то урадим, при чему би избегавање и трећег "да" - покушати урадити - такође произвело какофонију, одн. таутологију).

С друге стране, онде где се намешта евент. нагомилавање трију или више узастопних инфинитива, згодно је, благозвучно, обавезно избећи један од њих (нпр. Надамо се да ће она ускоро моћи наставити да глуми). Осим тога, безлична употреба глагола требати - (треба [да], требало је [да], требало би [да]) - ионако обезбеђује одговарајућу честоту "везника да с презентом". При томе, треба се ослободити недопустиве употребе безличне конструкције "ослоњене" на постојеће лице, тј. субјекат, који би, логички, морао искључити "безличност" (нпр. Дошли су сви они који је требало/који су требало да дођу уместо Дошли су сви они који су требали доћи/да дођу), на шта недвосмислено, али обазриво, упозорава Иван Клајн у Језичком приручнику (Ивић П. + 3 1991: 127–129). Разуме се, има примера где је преоблика реченице могућа. Ево једног: реченица Језичка дезинтеграција требало је да иде заједно с политичким издвајањем може се преобликовати тако да гласи - Заједно с политичким издвајањем требало је да иде и језичка дезинтеграција. Међутим, ако се жели остати при реду речи из прве реченице, безлични глагол требати (требало је) мора постати "лични" (требала је).

Други је закључак онај о којем је већ било речи, онај што потврђује нашу "отвореност према интернационализму", јер заиста није могуће бити отворен за "робни промет" са светом, а бити затворен за "језички промет", за језичко преплитање, при чему је нужно имати меру.

На меру сам упозорио на научном скупу у Суботици 1995. године (О лексичким позајмљеницама 1996: 48), где сам (исто: 47) зажалио што је проф. М. Радовановић, творац 10-фазног модела језичке стандардизације (Radovanović 1986 [1979]: 188–189)⁵ и његов недавни доградитељ (Радовановић + 7 1996: 6–8), пропустио прилику да наведе преводне еквиваленте и за пет допунских фаза, што су задесиле српски језик, одн. српски и хрватски језички стандард. Та два стандарда објединила су се крајем 19. века, тако што су Хрвати у свему битном преузели српски. Званично су се разјединили крајем 20. в., при чему, засад, српски и хрватски језички стандард, заједно с бошњачким, оверени чак и међународним споразумом у Дејтону 21. Х 1995 (Mirovni sporazum […] 1996), остају у оквиру истога стандарднојезичког система. Допуњавајући своје размишљање изложено у Српском језику [на крају века] (Радовановић + 7 1996) у новој верзији свог прилога и непрекинутог редакторског прегнућа, М. Радовановић (Радовановић 1997: 47) даје и преводе за тих пет додатних фаза (интеграција = обједињавање, варијација = разликовање, поларизација = супротстављање, дезинтеграција = разједињавање, промоција [нових језичких стандарда] = устоличавање). Преведенице ми се чине адекватним, осим у случају варијације (заправо варијантизације), где би боље било уразличавање (по моделу - уобличавање, преобличавање, изобличавање), јер није реч о произвољним разликама, него о систематизованој разликовности, која је у СФРЈ авангардно доприносила културном, политичком и државноправном расцепу с далекосежним историјским последицама.

Одговарајуће терминолошке преведенице пожељне су у свакој па и у лингвистичкој струци - ако ни због чега другог, а оно бар због популаризације научних текстова и стручних штива уопште. Мала смо култура да бисмо, попут Немаца, нпр., могли преводити чак и целокупне компјутерске софтвере (мекотворине), али не ићи даље од превода термина mouse (= миш) значи не водити бригу о националној језичкој култури и очувању њеног идентитета.

Активирање српских језичкотворбених потенцијала крајње је нужно. Културни и језички простор СРЈ и Републике Српске није толико мален и немоћан да се у томе погледу не би предузимало ништа. У језичком "предузетништву" не морамо се угледати на Хрвате, мада и од њих можемо преузимати све што добро смисле (попут нпр. лексема посуда, прехлада, упала, некретнина, конобар, сажетак, учинковит, знаковит, сврховит, потходник и натходник [уместо подземни и надземни пешачки прелаз] наспрам речи подвожњак и надвожњак, јер нпр. ходник већ имамо, а вожњак немамо). Заиста, немамо разлога да одбијамо пожељне неологизме, нити пак да такве уопште сматрамо кроатизмима. Пошто су Хрвати готово без остатка преузели вуковски књижевнојезички модел, Срби могу без тешкоћа преузети њихове добро скројене новотворенице.

Активирање наших језичкотворбених потенцијала пут је чијем би прокрчивању могао помоћи и Одбор за стандардизацију српског језика, међуакадемијски (САНУ, ЦАНУ и АНУРС) и међууниверзитетски (Београд, Нови Сад, Подгорица, Ниш, Крагујевац, Приштина, Српско Сарајево, Бања Лука), чије је оснивање предвиђено за последње тромесечје 1997. г. Постојећа српска лексика и синтагматика, уз смишљено активирање морфемике, нуде обиље плодотворних могућности, чијем би подстицању могли допринети 1-томни речник језичког стандарда и инвертни (= обратни, одостражни, отпозадни) речник, који су у припреми. Навео бих, из своје главе, неке могуће неологизме: одбој (= бојкот), побој (= масакр), прелазница (= пасарела), разрадак (= елаборат), уравница (= хоризонтала), усправница (= вертикала), задност (= антоним за реч предност), слично немачком и енглеском еквиваленту (нем. Nachteil: Vorteil, енг. disadvantage: advantage). Међутим, не бих тим неологизмима наменио улогу никаквог обавезног пуристичког набоја.

Тешко је одрећи се двоалфабетности када она Србима доноси и неке предности, а не само тешкоће, које ће, после државног растанка са Хрватима, бити унеколико смањене - то је становиште изложено у Српском језику [на крају века] (Радовановић + 7 1996: 30). Њега прихватају не само аутори те књиге него и шира културна јавност - као неку врсту опћене правилности, коју је после осамдесет година тешко ревидирати упркос готово потпуном изостанку једнонационалне интеграције Срба трију верозакона, у коју је једно време чврсто веровао Вук Караџић и још много ко од знаменитих Срба после њега.

Међутим, оно што није било могуће у српско-хрватском контексту показује се и као могуће и као неопходно - у свесрпском. То је потпуно усклађивање двају српских писама, ћирилице и латинице, и њихова узајамна једнословна конвертибилност. То значи да диграме у српској латиници - dž, lj и nj - треба заменити монографима, нпр. оним које је обликовао Ђуро Даничић за Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika (Rječnik […] 1880–1976) или каквим сличнима. То је утолико потребније што се у међународним стандардима очитују неодрживе манипулације и експропријације о којима је недавно писао Драго Ћупић (Ћупић 1997). Оне се своде на то да се српски језик у трословним кодовима и даље представља старом ознаком scc (Serbo-Croatian Cyrillic), што би значило да се латиничке публикације, означене скраћеницом scr (Serbo-Croatian Roman, i. e. Latin), макар биле српске, представљају као хрватске, или се за српске понегде узима неадекватна трословна ознака srp.

Стога је, у складу с договором језичких, библиографских и информатичких стручњака, преко Југословенске комисије за Унеско и Савезног завода за стандардизацију, као и преко библиотечко-информатичких организација (Народна библиотека Србије и Југословенски библиографско-информацијски институт), тражена исправка. Њен се садржај своди на то да се српски језик у двословним кодовима (Алфа-2) има представљати са sb (почетно и завршно слово основне морфеме srb/serb, једнако и у српском и у енглеском језику), док у трословним кодовима (Алфа-3) - ознака треба да буде целовита српска основна морфема, srb, "присутна" и у етнику srb + in >> Srbin) и у ктетику (srb + ski >> srpski). А ако се жели сугерирати и писмо у којем се јавља публикација на српском језику, предложене су ознаке sbc (Serbian Cyrillic) и sbr (Serbian Roman).

Пошто је наш језик реално двоазбучан - без обзира на културолошку изворност ћирилице и њену ексклузивност, одн. примарност, у службеној употреби, утврђену и у уставима трију република (Србија, Црна Гора и Српска) и у Уставу СРЈ - интерес је складног развоја српске језичке културе да оба њена писма садрже елементе којих немају инојезичке графије (као нпр. ђ, ј, љ, њ, ћ, џ, у ћирилици, осим македонске, која такође има засебне знаке за три фонеме, /ѓ/, /ќ/, /ѕ/, односно Даничићеве (ģ, ļ ń) или какве друге монографе за садашње диграфе dž, lj, nj у латиници, нпр. ģ, ł, ň, док слова с дијакритичким знацима - č, ć, đ, š, ž - и иначе делимо са Хрватима и Бошњацима, те у појединостима и с неким другим словенским народима, Словенцима, Чесима, Словацима и Пољацима). Разумљивост, одн. читљивост, "старих", "предреконструкцијских", српских, а уз њих хрватских и бошњачких текстова - не би била оштећена, јер се диграми dž и nj ионако, с ретким изузецима (nadživeti, podžupan, Tanjug, injekcija), не могу читати другачије него џ и њ, а био би заувек зајамчен идентитет српског текста, без обзира на писмо у којем се појави. Што се тиче монограф(ем)а, није никакав проблем уденути их у нове компјутерске фонтове.

Опћена правилност била би тиме учињена подједнако видљивом у оба наша писма, у целокупној српској графији, и то - на вуковски, односно вуковско-даничићевски начин, као, уосталом, и у неким правописним решењима (нпр. истоветно транскрибовање страних властитих имена). Крајње је време да опћена правилност освоји и овај домен језичке делатности.

3. Двоизговорност рефлекса јата

О двоизговорности рефлекса јата писао сам више пута, последњи пут у Српском језику [на крају века] (Радовановић + 7 1996), односно у прилогу зборнику Handbuch der Südosteuropa-Linguistik (Приручник југоисточноевропске лингвистике) под насловом Das Serbische, чији се излазак у Немачкој очекује до краја 1998. или почетком 1999. године [изворни текст Српски језик садржан је у поглављу I ове књиге]. У том тексту изложио сам једну систематизовану верзију предности које би донела пуна екавска унификација српскога језичког стандарда, наговештена одлуком власти у Републици Српској донетом у јесен 1993. (Тај текст, у целини, наводим у фусноти.)⁶ Овде ми се пружа прилика да ту систематизацију, дату у шест тачака, допуним са још осам:

7) Изворни српски ијекавски изговор - да би се избегле непожељне сугласничке алтернације чак и у истој лексичкој парадигми (дијете: ђетета, летим: лећети) и из других разлога (нпр. да се не би продубљивале разлике спрам претходног српскога књижевног језика) - одавно је, уклањањем тзв. најновијег јотовања, нивелисан управо Вуковим приклањањем начелу опћена правилност. Стандардни ијекавски изговор у ствари је ијекавско-јекавско-екавско-икавски [дијете, гријешити, дјеца, пјесма, времена, грешка, волио, смио]. Кратки јат иза фонема /л/ и /н/, заправо, редовно се реализује као [е], с тим што утиче на то да се изворне фонеме /л/ и /н/ трансформишу у фонеме /љ/ и /њ/, тј. да се реализују као фони [љ] и [њ] ([лијеп]), али [љепота], [слијеп], али [сљепило], [Нијемац], али [њемачки], [снијег], али [сњегови], с големим мноштвом других сличних примера).

8) Пуна стандардолошка нивелација, одн. екавизација, нуди се као легитиман граматички и социолингвистички довршетак оног процеса који заокружује примену начела опћена правилност. Национално језичко јединство успоставља се приклањањем већинском, уз то лакшем и економичнијем изговору, екавском. Ијекавски изговор какав је на снази, обавезан и у испису (нпр. вјекови, али и вијекови, дјелови али и дијелови, уз ликове диоба, дјељив, оцијенити, али оцјењивати), толико је сложен да њиме не владају ни изворни добро школовани ијекавци, а камоли они са скромним образовањем. Његову опћену правилност - ни у садашњости, а камоли у будућности - није могуће одржавати без бројнога лекторског апарата на свим подручјима јавног живота. Осим тога, има немало лингвиста и дипломираних србиста који су ијекавски изговор "савладали" само теоретски, па не би много помогло ни њихово преусмеравање у лекторску службу, која, јамачно, има пречег посла.

9) Из дијалектологије је познато да су сви католици и муслимани западно од реке Босне изворни икавци, а не ијекавци, па ипак они ијекавицу, упркос њеној сложености и тешкој научивости, узимају као стандардни изговор, налазећи у њој упориште свога језичког идентитета и националног јединства, одраније хрватскога, а однедавно и бошњачког. Бошњачкоме то није довољно па је зато активиран процес упадљиве употребе турцизама и писања гласа х и где му јесте и где му није по етимологији место (нпр. хрђа, худовица).

10) Очекивати да се Срби у Републици Српској понашају друкчије, супротно тежњи к националном јединству, значи залагати се, и мимо Дејтонског споразума, за њихово призивање у "цјеловиту" (унитарну) Босну и Херцеговину. У таквој БиХ нашло би се и оних Срба који би подупирали оделиту језичку "сувереност" сународника у БиХ, оличену у посебним српским уџбеницима и приручницима, у којима би се доказивале и неговале њихове варијантне специфичности. Поборници таквих, унутарсрпских, специфичности у Српској, удружени са сличним језикоборцима у Црној Гори, могли би се заложити за језичку пентагоналу у оквиру истога стандарднојезичког система, дакле за "црногорски" и "србљански" језик, поред оних трију у Дејтону признатих идиома - српскога, хрватског и "босанског", одн. бошњачког, језика.

11) Зебња од "препуштања" ијекавице Хрватима и муслиманима (Бошњацима), сасвим неоснована кад је посреди књижевноуметнички корпус, реално је мање оправдана од оне коју објективно узрокују чак и обичаји у славистици, где су разлози поједностављивања управо у ијекавици одавно пронашли главну одлику "западне варијанте српскохрватскога језика", алијас "хрватскога књижевног језика" (уставно, у СРХ, овереног још 1972). Чак је и Мортон Бенсон (Benson 1991 [1971]), амерички филолог и сарадник београдске "Просвете", у првом издању (и у више потоњих) Српскохрватско-енглеског речника, експлицитно или имплицитно, применио исту или сличну технику поједностављивања (E = Eastern = источни = екавски [=источна варијанта српскохрватског језика = српски језик], W = Western = западни = [и]јекавски [= западна варијанта српскохрватског језика = хрватски језик]). Социолингвистички, "гастарбајтерски", "излаз" у свет, нпр. у Шведску, али и другде, "исти језик" делио је на "српскохрватски" и "хрватски", утичући и на издавање засебних речника с тим називима и на оделиту наставу за студенте тако именованих језика.

12) Хрватски лингвисти и досад су настојали, чак и на славистичким конгресима, да наведену поједностављену формулу подупиру и у "туземству" и у "иноземству", где су и у енциклопедије улазили овакви (или њима слични) обрасци: Срби говоре екавски и пишу ћирилицом, Хрвати говоре ијекавски и пишу латиницом. Како су Срби у СРХ и у СРБиХ углавном говорили ијекавски и писали латиницом (хрватском, јер српске није ни било), они су имплицитно излучивани из српскога народног корпуса. Ако се таквој логици не стане на пут, оно што је имплицитно може постати експлицитно или се узимати као такво.

13) У свету не постоји склоност да се пажња обраћа на изворне народне говоре и њихов дијахронијскоетнографски приказ, који би, полазећи од чињеница, међу штокавцима "нашао" врло мало "католика српскохрватског језика" с изворном ијекавицом и "признао" масовно постојање православних Срба с тим изговором, а да истовремено посведочи тоталну екавицу кајкавског и екавско-икавску разведеност или мешавину чакавског "наречја". Насупрот томе, у "поједностављено", заправо сужено, видно поље улази стање у стандардном језику, претежно екавско код Срба, а готово искључиво ијекавско код Хрвата. Кад би се узимали у обзир народни говори, (кајкавско)екавски Загреб, (икавско)чакавски Сплит, (екавско)чакавска Река и (екавско)штокавски Осек били би српски градови. А нису.

14) Уистину, ситне језичке разлике служиле су као важан аргумент за рушење српско-хрватског језичког јединства и државног заједништва на штету српског народа и целовитости његове језичке културе, а и даље, у новим државним околностима, ставља се у изглед србијанско-црногорско разилажење. У ствари, каже се, Црногорци никада неће допустити да им се узме оно што им нико не узима нити им може узети. Уосталом, ијекавица није само "јужно нар(ј)ечје" (нити су на југу само Црногорци), него је и "западно" и "источно", а после 1945. г. и "северно" наречје, све мање наречје, а све више "изговор" у друкчијој терминолошкој визури и номенклатури. Црногорце не може хендикепирати српска стандарднојезичка интеграција, јер само је о њој реч, али их може угрозити дословно схваћена "авнојштина" и њена полувековна идеологија, одн. традиција, макар била много краткотрајнија од сваке идеологије која их се пре тога дотицала. "Авнојска" идеологија обновила је идеје Берлинског конгреса, с Новопазарским санџаком као санитарним кордоном између двеју располућених српских државних творевина, подметнувши Црногорцима аутономашки изолационизам у омамљујућој супрарадикалној, квазизеленашкој, варијанти. Та идеолошка омама дотиче се и језика, и народности, и црквене организације. Она се ослања на бинационалну мотивацију једног дела Српства, историјски најборбенијег, која саме Црногорце дели на "Србе и Црногорце". Дели их, пре свега, у данашњој Републици Црној Гори, мада у њој живи мањина Црногораца, одн. "Црногораца српског рода".⁷ Већина њихова живи у - Србији.

Због многих злосретних недоумица и опаких националних смутњи, екавско-ијекавских, уклоњивих екавском нивелацијом језичког стандарда, многа друга актуелна питања граматике српског језика остајала су и још остају у сенци, без одговарајућих изгледа да буду правовремено и ваљано решавана. Стога није ни чудо што је постало актуелно испитивање и утврђивање неких методолошких и фактографских слабости у деловању самог "родоначелника" савременога српскога (стандардног) језика, називаног "оцем" и "творцем" нашега језика. Рекао бих понешто и о томе.

Вук Караџић, наравно, јесте стожер модерне српске културе, језичке и опште, који је, на културном пољу, обележио победнички ход устаничке Србије ка државној независности, стеченој 1878, четрнаест година после његове смрти. Дуго ометан и оспораван за живота, а обасипан, као неоспоран победник после смрти, и похвалама и апологијама свих врста - Караџић постаје готово митолошка личност, о чијем се "имену и делу" не сме критички ни мислити, а камоли говорити.

Вук Караџић узима се с разлогом као зачетник многих научних дисциплина, а не само филологије, и често се сматра "непогрешивим" кад је реч о језику и писму, правопису и граматици, "непогрешивим" чак и у стварима које су у најмању руку "дискутабилне". Не мора човек бити заклети поборник "права на критику свега постојећег" да би закључио, нпр., да се непогрешивост Вука Караџића, уистину непролазног заслужника за изградњу модерне српске граматике, не може препознати баш у свакој појединости. Сликовито речено, Караџић остаје светионик, али није био, нити јесте, светитељ.

Штедар у похвали и одмерен у прекору, Стојан Новаковић (Новаковић 1888), још пре сто десет година, уочио је неке слабости Вуковог "јатовског" опредељења и не само те слабости. На њих су, последњих година, упозорили - најпре Милка Ивић (Ivić M. 1997 [1995]: 110–117), на научном скупу посвећеном Стојану Новаковићу, у САНУ 2–4. ХI 1992, где је брижљиво анализирала Новаковићева становишта и његове језикословне домете,⁸ различито оцењиване у делу А. Белића и М. Стевановића; а потом - Павле Ивић (Ивић П. 1995 [1994]), на Другом конгресу српских интелектуалаца (22-23. IV 1994), на којем је, уз благ успутни прекор упућен В. Караџићу у вези с "јатом", показао одмерено и одговорно разумевање за одлуку српских власти у Републици Српској да отворе пут коначној и потпуној екавској нивелацији језичког стандарда.⁹

Да нису упале у контекст српско-хрватских међусобица и разлазница, да су остале само у српском оквиру, слабости и задности Вуковог "јатовског" опредељења биле би одавно отклоњене, јер су отклоњене и многе друге језичке недоумице. Међутим, хрватски национални покрет, који је повремено бивао конвергентан са српским, кад је одрешито преузео Вуков језички модел (1892-1901), дигао је значај ијекавског изговора на онај ниво на којем се, у једнонационалном оквиру, ниједна граматичка (фонолошка) ситница не би могла наћи. Наиме, када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину (1878), постало је очигледно да управо вуковска ијекавица, "озваничена" у делу европски признатога језикословног горостаса, а "неприхваћена" у Караџићевој Србији, - пружа велику шансу хрватском националном покрету да шири свој нациотворбени утицај на подручју на којем би његови римокатолички оквири, без аустроугарског посредништва и српскога књижевног језика, с ијекавским изговором, били веома рестриктивни. Оно што је граматички, одн. лингвистички, заиста ситница, показивало се, и показало се, као политичка, тј. социолингвистичка, крупница. Хрвати су од ње направили непроцењив политички капитал, а Срби су се замрсили у језички чвор.

Наравно, Вук Караџић и његов ученик Ђуро Даничић не могу се кривити за социолингвистичке процесе који су своје епилоге доживели после њихове смрти (1864, односно 1882), утолико пре што разлози опћене правилности, макар с великим и болним закашњењем, омогућују да се у 21. век не иде с грешком која се, с мало више историјске среће, одавно могла исправити. Да су могли, тј. кад би могли, исправили би је и Вук Караџић и Ђуро Даничић, први - изворни ијекавац, а други - изворни екавац. Мада би то Караџићу мало теже пало, имао би се, и лично и друштвено, на шта позвати. Позвао би се на властито начело опћена правилност и одлучно га применио, јер не би могао бити против српске националне целовитости, која се потврђује реално могућом управо с екавским јединством језичког стандарда. Зацело, Вук Караџић не би устрајавао у илузији да ће се ствари, чак и после свег искуства стеченог у раздобљу 1918-1991, па и након тога, саме од себе средити ако "наша браћа римског и турског вјерозакона" у будућности изаберу другачији пут.

* * *

На целокупном (преосталом) говорном простору српског језика влада и даље извесна караџићевско-даничићевска митологија, с различитим акцентима и понекад штетним отклонима од аутентичног разумевања језичке стварности коју су пројектовала двојица српских прошлостолећних филолошких великана.

Има, на пример, људи који мисле да су Вук Караџић и Ђуро Даничић сасвим добро и темељито, далековидно и далекосежно обавили све (социо)лингвистичке послове, и то не само за Србе и њихове државне творевине него и за све друге државне и етно-конфесионалне заједнице "на овим просторима". Обавили су их, наводно, и у ортографији, и у ортоепији, и у граматици, тј. у целокупној филологији и/или лингвистици, па чак и у социолингвистици. Обавили су их, мисли се често, толико квалитетно и свеобухватно, и за сва времена, да ми, њихови потомци и следбеници, немамо заправо другог посла, осим да их, у свакој појединости, славимо и следимо, отимајући се једино око првенства у верности, па ће све бити на своме месту и у најбољем реду.

Има, додуше, и оних науковњака који мисле да Караџић–Даничићева решења, чак и она што нису баш успешно издржала пробу времена, треба петрифицирати или их неким додатним интервенцијама учинити "радикално доследним" и толико им "повећати" вредност да се свако, чак и у "дракстору" или "вотњаку", осећа "госпоцки", такорећи као "начовек". Ти науковњаци не виде стварну осамостаљеност језичког стандарда од сваке (што би рекао Вук) "простоте", од свих народних, сеоских и (при)градских, руралних и (суб)урбаних говора. Чак не виде ни потребу за стандардним језиком "као таквим". Омеђени тим видокругом, они иду толико далеко да предлажу "измештање" врхунских лингвистичких установа у "вуковске" херцеговачке пределе, што удаљеније од свакога озбиљнијег урбаног средишта, не би ли се тако, уз помоћ изворних сокова, побољшале наше језичке прилике.

Претходнима насупрот, или привидно насупрот, стоје они видовњаци који у Вуку Караџићу "препознају" не само и данас делатног несрбина или расрбљеног колаборанта страних сила него и препреденог великосрбина који је подвио реп у "лијепој њиховој домовини", па сада ствара тешкоће и препреке завичају својих предака на подручју савремене Црне Горе, ометајући разњегошени подловћенски народ у његовом "природном" настојању да се етногенетски, национално и стандарднојезички осамостали те да тако испуни смислом мусолинијевско-бакарићевске ("социолингвистичке") теорије. Ти науковњаци и видовњаци склони су томе да у људима који о Вуку Караџићу (и уопште) критички мисле "препознају" не само своје супарнике него и противнике народа у Републици Српској, јер наводно не разумеју право и потребу тог дела Српства да и даље, у језичком стандарду, негује своје специфичности и дистанцу спрам "оправдано" омрзнутог Београда. Тиме би, уверени су, тај део нашег народа сачувао "привремено" потамнеле перспективе штросмајеровског и титовског југословенства, тј. "братства и јединства" с (осталим) "грађанима" међународно свепризнате Републике Хрватске и дејтонске (двоентитетске) Босне и Херцеговине, који "једва чекају" да се, упркос "потпуној" осамостаљености својих језичких стандарда, хрватскога и бошњачког, зближе са Србима изван Србије. И не само то: говориоци тих наводно "нових" језичких система, склони "мултиетничком" и "мултикултурном" мондијализму и транснационализму од Андалузије до Анадолије, "а и шире", "једва чекају" да се језички зближе и са Србијом, поготову што у њој и даље има "самозатајних" присталица "српскохрватског језика" и њему примереног мондијализма и екуменизма, чији ветрови "пушу" на све стране света.

Такве ветрове повремено потпирује и међународна заједница, склона "једнаким" аршинима и "поштеној" примени "општеприхваћених" стандарда. Та заједница, иначе, нема ништа против свеколиког "плурализма" овдашњих јужнословенских језика, старих и нових, па и најновијих и све новијих, без обзира на интеграцијске процесе у Европи, Северној (па и Јужној) Америци, као и другде у свету, германском, романском, арапском, кинеском и ином.

Присиљен да довршим ово помало невесело и црнохуморно размишљање, морам рећи да у постојећој збиљи није нимало лако уочити блиставе и далекосежне перспективе малих језичких, народних и државних заједница, којима би, легално колико и легитимно, припадали ако не стари а оно бар нови, одговарајући идентитет, суверенитет и интегритет, тј. њихова, ако не исконска а оно бар осавремењена, "самосвојност", "врховност" и "целовитост". То заиста није лако, осим ако се у помоћ не призове уздање у тих али свакодневно делатан покрет отпора безобзирном настојању великих да, упркос неизбежном економском, технолошком и комуникацијско-информацијском уједињавању света, потру богомдане засаде културне и језичке разноликости народних скупина.

Српском народу, ако хоће да се храбро сучели са збиљом овог света, са сивилом новога светског поретка, не преостаје ништа друго него да се "преда" свему ономе што је неизбежно у постиндустријској економији, трговини и технологији, али да се, много боље и с(п)ретније него досад, споразуме са својом прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, првенствено у биолошкој самообнови и културној модернизацији. Та модернизација подразумева склад између традиције и иновације, уклапање у међународне цивилизацијске обрасце и масовно познавање страних језика, и то не само "великих", али и модерно језичко самоочување.

Потоње је немогуће без сталног бдења над изградњом што савршенијег и што хомогенијег стандардног језика, српског, без јаловог жала за пропуштеним приликама да његова народна основа, његова говорна база, буде шира него што јесте. Што се пак тиче разноликих, (потребама примереним) књижевнојезичких стилова, примерених стварним потребама, као и обиља разноврсних урбаних говорних идиома, - они се, ионако, сами понајбоље чувају и слободно "развијају", коегзистирајући, без бдења и организоване бриге надлежних установа, са такође неокамењивим језичким стандардом.

Говорна база српскога стандардног језика може и даље бити шира од наше народне заједнице ако се она, због огорчења и фрустрације, не затвори и изолује, ако не (п)остане подложна самоубилачком дељењу и слабљењу без отпора. На ваљану изградњу језичког стандарда упућује нас на боље, аутентично, читање Вука Караџића и Ђуре Даничића, великана свог времена, а тиме и српскога културноисторијског свевремена. У њиховим становиштима није тешко откривати "недоследност" и недогматичност, променљивост и еволутивност. Та својства, свакоме нараштају неопходна, зависе од отворених, што отворенијих, очију према окружењу, ближем и даљем. То окружење стално се мења, нудећи нова знања и нове (само)спознаје, лингвистичке и опште, јер у језику и јест и није све.

Фусноте