 |
Текстови окупљени у овом поглављу настајали су у раздобљу од пет година (1994–1998). Трудио сам се да их пишем хладне главе, али нисам сигуран да сам у томе увек успевао. Премда нисам лично учествовао у рату/ратовима 1991–1995, чија почетна и завршна година наликују ономе што се збивало "на овим просторима" у првих пет-шест година мог живота (1940–1945, односно 1941–1945), које једва памтим, - препознавао сам у најновијем рату репризу претходнога. Осећао сам да је то наставак пређашњега и по главним протагонистима, и по броју уплетених, и по нерашчишћеним рачунима, али сам га назвао Трећим балканским ратом, мада су Грци и Бугари овог пута, на њихову срећу, били више пасивни него активни. Међутим, Хрвати (који су, наводно, средњоевропски народ иранског порекла) и Словенци (који стварно не живе на Балканском полуострву) - били су до гуше уплетени у најновији балкански рат. У њега су се уистину многи плели, али су Срби једини народ који ни овај рат није могао избећи.
Важан улог у Трећем балканском рати, дуго припреманом а поодавно наговештеном, био је језик, првенствено српски језик, који се управо у БиХ "разложио" на "три језика" (наводници су ту, с разлогом, као што су, опет с разлогом, могли изостати). Прво поглавље моје претходне књиге (О језичком расколу) почело је Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), старијом четири године од мојих првих текстова о језику, али у њеном настајању нисам имао никакве улоге. Међутим, био сам свестан, додуше мање него данас, да је распадање друге Југославије симболички започело обзнаном те декларације. Њени протагонисти белодано су њоме засведочили да их не занима држава које не би ни било да јој није претходило стандарднојезичко обједињавање Срба и Хрвата. У томе су подухвату изостали Словенци, мада се Јернеј Копитар, иначе Словенац, особито трудио око наведеног обједињавања. Када је одлучено да из српске језичке и националне интеграције изостану (вардарски) Македонци (што је резултат доласка КПЈ на власт 1945), пре Другог светског рата називани Јужносрбијанцима, и када је одлучено да се Србија и Црна Гора, трагом одлука Дрезденског конгреса КПЈ (1928), поново пребаце на два колосека (при томе је сама Србија, са две аутономне покрајине/области, избачена с једнога нормалног колосека на три ускотрачна), - било је решено да на Балкану не може бити јаке словенске државе, с релативно знатним словенским језиком.
У овом поглављу, а нарочито у прва два његова текста, бавим се и социолингвистичким ретроспективама и перспективама, покушавајући и себе и своје читаоце да вратим на нормалан колосек, језички и изванјезички. То чиним у свим текстовима, у целој овој књизи. И сасвим наиван и слабо обавештен читалац разумеће у којој су мери језик и политика испреплетени. У животу су испреплетени ништа мање него у мојим текстовима. О већини њих рекао сам понешто у подбелешкама, смештеним на крају појединих прилога, које треба прочитати пре него текст да би се лакше и боље разумело оно што следи. Ја не нудим готове, непреиспитиве и непоколебљиве истине. Нудим само размишљања о њима уважавајући чињенице које су предмет мог интересовања, аналитичког и синтетичког. И закључке које сам, више или мање изричито, успевао извести.
1. Ретроспектива српско-хрватскога језичког и политичког уједињавања
и разједињавања
Да би се разумели сложени социолингвистички процеси у бившој Југославији после 1945. године, поготову они који се тичу "српскохрватског језика", односно српскога и хрватскога језичког стандарда, мора се имати у виду и предисторија тих процеса. То значи да ваља размотрити не само раздобље између два светска рата него и оно које му је претходило. У томе, претходном, раздобљу догодило се оно што се није десило нигде другде у словенском свету - настао је исти стандардни језик за две будуће словенске нације.
У Југославији - створеној крајем Првога светског рата (1918. г.), испрва под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (важећим до 1929. г.) - око осамдесет посто њеног становништва наследило је из претходнога вишедржавног раздобља, заправо од краја 19. века, један језички стандард. Тај је језички стандард у крајевима захваћеним српском државотворном идејом и националном идеологијом називан - српским језиком, а у крајевима захваћеним хрватском националном идеологијом, која је уживала потпору Римокатоличке цркве и на неки начин и самога бечког двора, називан је - хрватским језиком.1
Аутокефална српска православна црква (уз епску традицију и косовску митологију, засновану на Косовској бици, пресудном српско-турском окршају 1389. г.) - и након дефинитивног слома остатака дуготрајне и повремено простране и моћне средњовековне српске државе, најпре Српске деспотовине (1459. г.), затим немањићких делова Босне (1463. г.) и њенога осамостаљеног дела названог Херцеговином (1482. г.), те најзад Горње Зете (1496. г.), која се у то време почиње називати Црном Гором - столећима је обезбеђивала постојано српско етничко распознавање и на подручјима под турском и на подручјима под угарском, аустријском и млетачком владавином.
На простору који ће новија историја успоставити као хрватски столећима није било тако јасног етничког распознавања због раног нестанка средњовековне државе (1102. г.) и слабије државне традиције, унеколико чуване у оквирима средњовековне Угарске и Венеције, а потом и Хабзбуршке монархије (све до 1918. г.), које су владале западним делом јужнословенског простора.
Турска најезда, зачета у другој половини 14. века, која је стизала чак до Беча (последњи пут 1683) и држала доста дуго велики део Угарске (1541–1686), и изван данашњих мађарских граница, оставила је више ожиљака у источном него у западном делу словенског југа. Источнохришћанско становништво, бугарско и српско, зарана етнички упосебљено и разграничено, било је увек неколико пута веће од западнохришћанскога, словеначког и хрватског. Јужнословенско становништво католичке вероисповести столећима је, знатним својим делом, егзистирало под разним покрајинским називима, а делимично и под српским народним именом, - да би се тек у 19. и почетком 20. столећа идентификовало у хрватском и словеначком народу. Та два народа коначно су се успоставила као реалне националне заједнице тек у међуратној Југославији (1918–1941), која им је омогућила да скину вишевековни оклоп германизације и хунгаризације, па и онај новији - оклоп италијанизације.
Када су, три и по столећа после пада средњовековне Србије, букнули српски устанци против Турака у 19. веку (први 1804, угушен 1813, и други 1815, који је већем делу данашње Србије омогућио висок ступањ аутономије [1830–1867], стално прошириване и повећаване - све до формалнога међународног признања суверености и независности с Берлинским конгресом, 1878. године) - на дневни ред српске народне и државне повеснице дошло је питање утврђивања и изградње модернога језичког стандарда. Обновљеној српској држави и национално пробуђеноме и освешћеном српском народу у 19. веку требало је брзо стандарднојезичко решење.
Једини стварни кандидат за основу језичког стандарда не само у Србији и Црној Гори (другој српској држави, која се мукотрпном борбом ослобађала турске власти и ширила током 18. и 19. века, све до формалнога признања 1878. г.) већ и међу Србима у Хабзбуршкој монархији, па и међу онима на подручјима Балкана која је непосредно контролисала турска власт, - био је српски новоштокавски дијалекат, најраспрострањенији у свесрпскоме штокавском дијалекатском комплексу. Њиме су, у великој мери уједначено, говорили ондашњи етнички Срби свих трију вера, православне, римокатоличке и муслиманске. Том дијалекту на путу израстања у језички стандард сметња је била понајвише књижевност старијега средњовековног раздобља, махом верског, богослужбеног карактера, и списатељство новијега црквено-световног периода, засновано на трансетничком старо(црквено)словенском језику разних етно-језичких варијација и комбинација с народним идиомима.
Решење је налажено у раскиду са средњовековном традицијом, па и с језичким типовима који су се наметали као њене модернизоване корекције (славеносрпски и доситејевски), и нађено у пуном ослањању на новоштокавски фолклорни коине.2 Тај коине, иако усмена творевина, већ је постојао, у знатној мери уједначен и "самонормиран", у изузетно богатој народној књижевности (Поповић 1979: 7–16). Огроман посао око прикупљања тог народног блага и његовог записивања обавио је Вук Стефановић Караџић (1787–1864), утемељитељ српскога језичког стандарда (српскога књижевног језика), писац, историчар и етнолог. После слома Првога српског устанка 1813. г. Вук Караџић се нашао у Бечу, где је провео највећи део живота, стално путујући по српским земљама, чије је народне умотворине бележио и систематизовао. У Хабзбуршкој монархији, кад је она од Турске касније "преузела", тј. окупирала Босну и Херцеговину (1878. г.), нашла се скоро половина српског народа, те сви Хрвати и Словенци. Та три народа живела су у различитим аустроугарским провинцијама, с различитим државноправним статусом и политичко-економским положајем.
После Наполеоновог слома (1813) и Бечког конгреса (1815) Хабзбуршка монархија наследила је Далмацију и друге поседе бивше Млетачке републике на источној јадранској обали. Тако су се у истој државној заједници нашле три покрајине - Хрватска, Славонија и Далмација, с мало или нимало стварне политичке аутономије. Хрватски народ тада је још био народ у настајању, често са само регионалним (суб)етничким именом и свешћу, без организације и администрације, духовне и световне, која би га, барем у просвети и култури, ваљано обједињавала и уједињавала. Тек ће тзв. Илирски покрет (1830–1850) обезбедити препород и уједињење Хрвата.3
Етничке скупине с хрватским или којим другим регионалним именом говориле су трима јако различитим дијалектима (чакавским, кајкавским и штокавским), заправо умногоме различитим језичким системима, способнима да понесу терет засебне стандардизације. У оквиру ових дијалеката настале су различите покрајинске књижевности, писане различитим језичким идиомима и графијама, латиничким и нелатиничким. Челници хрватског народног препорода пратили су шира европска културно-политичка и националноинтеграцијска кретања, као и рад српскога језичког и културног реформатора и националног идеолога Вука Караџића, човека модерних европских антиклерикалних, световних и "грађанских" уверења. С њиме су у Бечу, 1850. године, чак закључили књижевнојезички договор,4 чије је полазиште било да су Срби и Хрвати један народ, који треба да има један књижевни језик и једну књижевност. Тај договор није одмах подстакао уједињавајуће напоре нити је на књижевном и језичком пољу произвео интегративне учинке који би били поздрављени и подупрти у аустријским, угарским и јужнословенским средиштима политичке моћи. Међутим, ко год је желео максималну националну интеграцију јужнословенских католика, без обзира на то под којим би се она националним знамењем изводила ("илирским" или хрватским), морао је њихов источни, тј. штокавски дијалекат видети као најбољу основу за шири књижевнојезички и националноинтеграцијски обухват, шири, ако се покаже могућим, и од католичког. За стварно свеобухватну троконфесионалну националну интеграцију (ширу од оне која обухвата само православне Јужне Словене) нису биле кадре да се заложе ни две српске државе у настајању, Србија и Црна Гора,5 а камоли хрватске земље, одвећ зависне од оних чијим би интересима зацело био супротстављен сваки шири пројекат јужнословенске националне интеграције.
Поткрај прошлог столећа у Загребу, главном граду средишње и главном граду будуће уједињене Хрватске, припремљен је терен за хрватско-српско језичко обједињавање.6 Упркос изостајању националне интеграције са Српством, Хрватство преузима не само вуковски модел српскога језичког стандарда са свима граматичким и лексичким својствима његовим него и големој већини хрватских ушију потпуно туђу и јако тешко научиву разуђеност новоштокавских изговора рефлекса древне фонеме "јат" /ï/ - [ије], [је], [и] и [е]: [цијела], [цјелина], [цио], [времена] - коју целовито региструје не само Вукова ортоепија него и његова ортографија. Тај, ијекавски изговор, потоња differentia specifica хрватскога језичког стандарда (али не и хрватских наречја) спрам репрезентативнога екавскога српског (оног у његовој матици - Србији), - иначе је својствен не само Вуку Караџићу, рођеном у ијекавској западној Србији, него и готово свима на вуковском ијекавском језичком моделу образованим Србима у Босни, Херцеговини, Црној Гори, (војној) Крајини, Далмацији, Хрватској и Славонији, листом родним дијалекатским ијекавцима. И није ту реч само о преузимању караџићевског ијекавског изговора него и о прихватању караџићевске ортографије, ортоепије, лексике, морфологије, творбе речи, фразеологије, синтаксе и стила. Стога није никакво чудо што се, у време неретких српско-хрватских трвења, знало говорити о томе да су Хрвати заправо преузели српски језик, прихватили српски језички стандард, назвали га хрватским језиком, али су тешко поднели неугодне последице тог преузимања по свој национални идентитет.
Да се хрватски национални покрет, који је испрва наступао под трансетничким називом "Илирски покрет" (1830–1850), определио за мање амбициозно решење - с "чистохрватским", чакавским наречјем, као основицом свехрватског језичког стандарда, или с кајкавским, које би водило стандарднојезичком приближавању Словенцима и евентуалном уједињавању с њима, - преплета са Србима не би било. Не би било ни самооспоравања етничког идентитета у Хрвата, нити оне, томе процесу и том чину иманентне, нетрпељивости, свакад својствене "синдрому малих разлика". Било како било, и код Хрвата је, можда и под "спољним" утицајем, оним из државног и верског средишта, прихваћен вуковски новоштокавски језички стандард, а то значи и стандарднојезичко јединство са Србима. Успостављање тог јединства, у ствари, обезбедило је неслућено распростирање хрватског имена међу Јужним Словенима. И сами су хрватски језикословци тврдили да су "сви Хрвати некоћ били чакавци", што значи да је постојала свест о томе да средњи век бележи хрватско име пре свега међу чакавцима у приморској Хрватској, али не, задуго, и међу штокавцима и кајкавцима. Хрватска стандарднојезичка интеграција на основи новоштокавског дијалекта на неки је начин изазвала самооспоравање хрватске етничке прошлости, а тиме нарушавала и темеље модерне националне свести, јер је новоштокавштина еминентно српски народни говор и основа српскога језичког стандарда.
Шта год била истина у противречним и тешко докучивим историјским токовима, етногенезама и нациотворбама, Хрвати и Срби јесу данас два не баш сасвим мала словенска и европска народа с истим језиком.7 Иако су три четвртине 20. века били у истој држави, иако с истим стандардним језиком, Срби и Хрвати данас су не само два народа него и две нације, свака са својим државама, тренутно сукобљеним понајвише због спорних територија. Мада је, чини се, ратни вихор крајем 1995. г. протутњао, грозничаво се поставља питање у шта је утрошено 20. столеће, зашто се заратило при растанку и ко је за то крив.
Уосталом, ратовали су Срби и Хрвати међусобно, директно или индиректно, за своје или за туђе интересе, и раније, у више махова, стварно или "хладно". У жижи српско-хрватскога ратног и хладноратног сукобљавања, које је свој врхунац достигло особито за време Другога светског рата, тј. за време хрватскога нацистичког режима, - нашао се језик. Тај хрватски режим и његов усташки покрет, самоникли шовинистички феномен, али и функционализована испостава страних сила, - добио је, 10. априла 1941. године, од Хитлера на управу тзв. Независну Државу Хрватску (НДХ), која је обухватила и Босну и Херцеговину. У тек проглашеној држави међу првим кратким законима, односно "законским одредбама" донетим током месеца априла биле су и оне о забрани ћирилице, о "употреби чистога хрватског језика код судова" и о оснивању Хрватскога државног уреда за језик, а убрзо је (14. VIII 1941. г.) донета Законска одредба о хрватском језику, о његовој чистоћи и правопису (Babić G. 1991/1992: 56–64; Babić S. 1990а). За четири ратне године НДХ је учинила све што се могло да програмираним и озакоњеним геноцидом над Србима утре траг не само заједничком стандардном језику него и Србима, а нарочито омраженом српском симболу - ћирилици, примарноме српском писму. Уз масовно расељавање и покрштавање, и главом је платило неколико стотина хиљада Срба у логорима (најзлогласнији - Јасеновац) и јамама, а караџићевски модел стандардног језика доживео је невиђено извртање, нарочито у лексици и ортографији, не би ли му се променио идентитет, не би ли се екстремно похрватио. Тај усташки лексички и правописни експеримент напуштен је 1945. године. Међутим, невоље са заједничким језиком и заједничким државним животом трајале су колико и бивша Југославија, с чијим нестајањем језичке страсти нису усахле, не барем до краја 1995. године. Те су невоље онемогућиле неопходну пацификацију и хуманизацију међуетничких односа, страховито затрованих у Другом светском рату, неретко изазивајући висок ступањ лингвистичке и опште "орвелизације" тих односа, јер су најгнусније и најнепријатељскије ствари међу (сродним и истородним) људима и народима саопштаване истим језиком.8
Најновији рат (1991–1995) не може се мимоићи у разматрању ове социолингвистичке проблематике. Он се није могао избећи јер нису били задовољени неки темељни услови. Први је услов био - да се и једном и другом народу призна право на самоопредељење, које укључује промену затечених "социјалистичких" (дакле: "административних", а не "државних") граница. А други - да о начину растакања бивше федерације не одлучују немачки ресантиман и аустријски реваншизам. И још један, трећи - да се не ствара "суверена" Босна и Херцеговина. Камен темељац Босне и Херцеговине као (будуће) државе, донекле постојеће само под комунизмом, ударила је Аустроугарска, чији је слом започео пуцњима на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву.9 Комунистичка партија Југославије (КПЈ) успоставила је Босну и Херцеговину као "тампон-републику" (1945) да би олакшала "равноправни суживот" Србије и Хрватске, Срба и Хрвата, а двадесетак година после тога прогласила је муслимане за нацију под конфесионалним именом (формално 1967. године, с амандманима на Устав Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине). То нациотворбено "достигнуће" потврђено је, и у Европи и у ОУН, признавањем БиХ за суверену државу (1992) и њеним примањем у ОУН, као и претходним признавањем бивше Хрватске, без решавања српског питања у њој, иако се она, Хрватска, отцепила од бивше СФР Југославије с истим логичким и правно-политичким објашњењем с којим се након тога Српска Крајина отцепила од бивше СР Хрватске. Тако се, с распадом СФРЈ, изван Србије и Црне Горе нашло далеко више Срба него што има Словенаца или Македонаца и знатно више него "Муслимана", због којих се фактички и успоставља сувереност Босне и Херцеговине.10
Парадоксално изгледа то што су Хрвати у 19. веку здушно радили на успостављању језичког јединства са Србима (нарочито у завршном раздобљу, 1892–1901), чему се Срби, и да су хтели, нису могли супротстављати; а кад је 1918. године створена заједничка држава готово свих Срба и готово свих Хрвата, Хрвати су се, незадовољни њоме, охладили и према језичком јединству (Ивић 1986 [1971]: 203-206). Чак су га стали осећати као терет и притисак, нашавши разлога за такво осећање и у томе што је, пет година после државног уједињења, велики српски лингвиста Александар Белић израдио и објавио, под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика (Белић 1950 [1923]), први целовит српски и, уједно, српскохрватски правопис, уводећи, без "договора", и једну значајну новину - логичку, "француску" интерпункцију уместо формалне, "немачке". (Хрвати су целовит правопис, Брозов Хрватски правопис, имали од 1892 [Броз 1892], а потом је у њих правописну проблематику обрађивао и правопис објављивао Драгутин Боранић. Последње, десето издање Боранићевог правописа, под насловом Правопис хрватскога или српскога језика, појавило се 1951. г. у Загребу [Boranić 1951 [1921].)
Кад су се Хрвати охладили према језичком јединству, Срби су се за њега загрејали, и то из најмање два разлога: (1) оно је у заједничкој држави обезбеђивало бар привид културног и језичког јединства српског народа, који се, први пут у историји, цео нашао под једним државним кровом, и (2) оно је обезбеђивало и хрватско и српско-хрватско језичко јединство (касније најчешће означавано еуфемизмом "заједништво"), начелно значајан предуслов могућег складнијег државног живота. Иако су се и сами нашли под заједничким државним кровом, српско-хрватско-словеначким, Хрвати су, као бројчано двоструко мањи народ од Срба, били њиме незадовољни (у чему су уживали особито разумевање и подршку од својих актуелних и/или бивших "савезника" - у Бечу и Берлину [Бону], Риму и Будимпешти - незадовољних резултатима обају светских ратова).
Садашње читање ретроспективе открива једну знаковиту социолингвистичку чињеницу: једини успели и дословно заједнички језички пројекат за све време српско-хрватскога "заједништва" био је правопис двеју матица (Матице српске и Матице хрватске) из 1960. године, чији су главни аутори били српски лингвиста Михаило Стевановић и хрватски језикословац Људевит Јонке. А и тај правопис био је у равни симбола "полузаједнички": у Новом Саду објављен је ћирилицом и екавски - под насловом Правопис српскохрватскога књижевног језика, а у Загребу латиницом и ијекавски - под насловом Pravopis hrvatskosrpskoga književnog jezika (Правопис/Pravopis 1960), делећи обједињени језик и мимо стварности, "генетске", вредносне, етничке и политичке. Први заједнички речник - Речник српскохрватскога књижевног језика, односно Rječnik hrvatskosrpskoga književnog jezika, такође у издању двеју матица - изашао је само у две од шест планираних књига (Речник/Rječnik 1967–1976). Међутим, после прекретничке Декларације о називу и положају хрватскога књижевног језика из марта 1967. године (Бабић 1990: 19–23) - иза које је стало 19 најугледнијих хрватских научних, просветних и културних установа и удружења - само су у Србији довршене и издате преостале четири књиге (1969, 1971, 1973. и 1976. године). Заједничке нормативне граматике (у Срба ни засебне) никада није било.
Већ то, само по себи, сведочи о чињеници да су српски и хрватски језички стандард били само обједињени, али не и уједињени. Да би били уједињени, била је потребна сагласна државна воља, воља водећих интелектуалних и политичких чинилаца двају народа. А та воља, силом (прилика) двапут исказана, 1918. и 1945, сасвим се расточила 1990. године, што је довело и до распада заједничке државе, која је, наставши под називом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918), убрзо променила назив и, прихвативши доктрину о "једноме троименом народу", постала Краљевина Југославија (1929). Краљ Александар I Карађорђевић, слављен испрва од свих као "ослободилац" и "ујединитељ", платиће главом своје дело (атентат у Марсељу 1934) и олакшати потоњи слом и комадање Југославије (1941), које су извели организатори његовог убиства. Југославија се, након злочиначкога нацистичког оргијања и грађанског рата (пре свега међу Србима), поново дигла као држава - под вођством КПЈ и револуционарнога, задуго готово искључиво српскога, партизанског покрета, с Јосипом Брозом Титом, хрватским комунистом и Коминтерниним фаворитом, - на челу те партије и тога покрета. Дигла се као федерална, односно као федерално-конфедерална, државна заједница, која је, у дуалној подели света - као "народноослободилачка", "народна" и "социјалистичка" држава, најпре ни краљевина ни република, у фази настајања и поновног успостављања, а одмах потом "република" са шест "република" у своме саставу - опстајала скоро педесет година. Опстајала је мењајући своју политичку оријентацију, уставни поредак и свој назив више пута: ДФЈ - Демократска Федеративна Југославија (1944–1945), ФНРЈ - Федеративна Народна Република Југославија (1945–1963) и СФРЈ - Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1963–1992). Федеративна република је испрва само формално "федерирала", нарочито после раскида са Стаљином (1948), али је двадесетак година касније нагло почела и стала све више "конфедерирати" (формално од 1967, а нарочито интензивно од 1974), да би се, с укидањем дуалне поделе света, "раздружила" и "урушила", уз координирано настојање спољних сила и унутрашњих сецесионистичких снага. Отпор томе процесу пружали су, а у умирућој фази СФРЈ и одлучно пружили, само Срби.
Судећи по називима конститутивних "република" и прокламацијама КПЈ (од 1952. г. - Савеза комуниста Југославије [СКЈ]), савезну је републику, за разлику од Краљевине (са три народа), на готово идентичном простору основало најпре пет народа (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци, Црногорци). Њима се касније придружио и шести (Муслимани), јер је БиХ, негде до 1967. године, била специфична, двонародно-неопредељена, а потом тронародна република, пошто су муслимани (и сами сви штокавци попут православних Срба), дотад "неопредељена" социо-културна и конфесионално-етничка творевина, која се писала малим словом, постали - народ, "Муслимани", с великим почетним М, односно Slav Moslems у неким преводима на енглески језик. Тако се број народа оснивача државе од три (1918) - повећао на шест (1967)!
Обједињени језик, после 1945. године, разједињавао се и у називању и у нормирању: звао се српски и хрватски, хрватски или српски, српскохрватски и хрватскосрпски, српскохрватски односно хрватскосрпски, српски или хрватски (најређе), службено и неслужбено, како кад и како где, с тим што је у СР Хрватској, и за Србе, од 1972. до 1990, и службено, тј. у "јавној употреби", важио асимилативни назив "хрватски књижевни језик". Уз то републичким уставима прописивана је обавезност ијекавског изговора у Босни и Херцеговини и Црној Гори, без програмског нормирања разликовности друге врсте до 1974. године. Програмско нормирање, с тенденцијом удаљавања од "источне варијанте", оне у Србији, имала је све време само "западна варијанта", од 1972. године и службено називана "хрватским књижевним језиком", који је заменио претходно (од 1954) важећи "хрватскосрпски језик". Своју "неутралну позицију" према двема варијантама, "босанскохерцеговачки стандарднојезички израз српскохрватскога односно хрватскосрпског језика" - реално иначе ближи источној, српској варијанти, и генетски и вредносно - све је више замењивао кретањем према западној варијанти, којој је било допуштено да се назива "хрватским књижевним језиком". То се збивало у раздобљу 1974–1990. године. (Наиме, у Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини [СРБиХ], бар двадесет година пре распада СФРЈ, на власти је била хрватско-муслиманска антисрпска коалиција.)
2. Расплитање језичке кризе у бившој Југославији
Иако је, поткрај 1995, спољном интервенцијом грађански рат у Босни и Херцеговини заустављен и завршен "без победе или пораза било које стране", тешко је рећи каква ће бити реална будућност "нове" Босне и Херцеговине, ни републике ни монархије, ни федерације ни конфедерације, са три народа, три језика и три војске, с федерацијом за два народа (за бошњачки и хрватски) и републиком за један (за српски). БиХ је почетком априла месеца 1992. призната као "суверена" држава и убрзо потом примљена у ОУН иако у њој није било "заједничке" државне владе која би имала контролу макар само на половини територије, а крајем месеца марта 1995. године номинална Влада међународно признате државе БиХ, она у Сарајеву, под муслиманском контролом, вршила је власт само на подручју које није било веће од десет посто укупне "државне" територије. Како ће се развијати односи двеју или трију будућих стварних држава примораних да уђу у састав међународно признате Босне и Херцеговине зависиће од ширих европских и светских прилика, али је сасвим сигурно да ће Република Српска и хрватски кантони у бошњачко-хрватској федерацији (службени назив Федерација БиХ) имати центрифугални однос према Сарајеву, а центрипетални према Београду, односно Загребу - у много чему битном (па, разуме се, и када су у питању језички узуси).
Оно што ће се засигурно сасвим брзо дефинисати биће културни простори Срба и Хрвата, у свима њиховим аспектима, укључујући и оне најмоћније: масовне медије (радио, телевизију и штампу) и образовање на свим ступњевима, од основнога до универзитетског. Црквени живот, односно хришћанска духовност, ионако, кад је реч о Србима и Хрватима, столећима путује двама колосецима, од којих је онај хрватски под надзором ватиканског средишта католичке мултинационале, док српски, доста запуштен за време комунизма, обнавља своју функцију у околностима непромењене вековне аутокефалности (тј. пуне управне самосталности) помесне (регионалне) православне цркве.
Ти културни простори, упркос "етничком чишћењу" и "самочишћењу", нису нити ће бити етнички чисти (нису нигде такви, не барем у Европи), јер, без обзира на ратне грозоте, део људи остаје на етнички "туђим" територијама. Оно што се у Босни доскора није знало убудуће ће се знати и већ се зна: знаће се и зна се ко је ту и на ком подручју већина, а ко је и где мањина, као и другде у ближем и даљем европском суседству. Рат је био жесток и суров, али су на том простору и "хладни рат" и "грађански рат" трајали столећима, без престанка, па и у време присилнога "братства и јединства" у раздобљу 1945–1990. године. Српски и хрватски језички стандард, значајне одреднице двају културних простора, јесу "два круга који се преклапају, при чему је искључена могућност да се они поклопе".11 И на босанском ће се простору ти стандарди јасније диференцирати, одн. међусобно удаљавати и приближавати се својим матичним средиштима, а тенденција "неутрализације варијантних опозиција",12 о којој је последњих двадесетак година било много речи, престаће бити актуелна, осим можда у оним деловима Босне и Херцеговине који ће бити под муслиманском доминацијом.
Сви су изгледи да ће и муслимански Босанци (и Херцеговци), односно босанскохерцеговачки муслимани ("Муслимани", све ређе с великим почетним словом!) бити територијално уобличени и државноправно индивидуализовани. Међутим, тешко је рећи како ће они обликовати свој стандарднојезички израз, док је нешто лакше претпоставити да ће се чврсто држати назива - бошњачки језик.13 Муслимани, односно Бошњаци - како себе однедавна називају они чијом су се судбином поиграли чиниоци који су их успоставили најпре као "одрођену" и "потурчену" етно-конфесионалну групу а затим и као народ (чак и као нацију) с конфесионалним именом - морају уобличити неки стандарднојезички идиом по којем ће се препознавати. Хоће ли за то бити довољно стварно снажење занемарене тенденције назване "неутрализацијом варијантних опозиција", којој су, за бивше власти и у бившој социјалистичкој републици, "Муслимани" били понајвише склони, или ће у њихов стандардни идиом покуљати бујица турцизама и квазитурцизама, односно "оријентализама", којих и сада има много у супстандардним идиомима, шта ће се урадити с терминологијама (које су нарочито издиференциране у матичним огранцима српскога и хрватског језичког стандарда, а у БиХ су биле вештачки јукстапониране, при чему је српски терминолошки комплекс имао више снаге и виталности), - сада је неизвесно. Ако се "Муслимани", односно Бошњаци одлуче за трећи пут, он ће се тешко крчити, јер је свет најчешће устројен у знаку бинарних вредности. Додуше, већ разглашено сарајевско увођење назива бошњачки језик симболична је најава трећег пута и тријалног система. (Хоће ли се, евентуално, у "бошњачко-хрватској федерацији" појавити синтагма "бошњачкохрватски језик" - сада је неизвесно мада није много вероватно.)
Нова хрватска власт охрабрила је нови талас екстремне кроатизације загребачког хрватскога језичког стандарда (тзв. суперхрватски). Екстремном је разликовном нормирању, као и досад, подложна пре свега лексика (уз подршку фонологије, морфологије и творбе), која је у терминологијама поодавно, заправо одувек, наглашено кроатизована (у шта се није дирало, а то се још мање сузбијало, за време бивше Југославије, прве и друге).14 Старим разликама, добро уходаним, терминолошким и нетерминолошким (типа: влак = воз, тисућа = хиљада [ово није било никад апсолутно уходано, али се сада "апсолутизује"]; тко = ко; Ципар = Кипар, Бизант = Византија, бројник = бројилац, називник = именилац, и многе друге, апсолутизоване и неапсолутизоване), придружују се обновљене (војарна = касарна, велепосланик = амбасадор, земљовид = мапа, зрачна лука = аеродром, гласноговорник = портпарол, опорба = опозиција, удруга = коалиција и сл.) и нове (промиџбеник = агитатор; развојачење = демилитаризација; врхоскуп = самит, састанак на врху; безрачје = безваздушни простор, вакуум и сл.). Тим иновацијама не укида се генетска и типолошка истост двају језичких стандарда, али су јасно разлучени њихови називи и разбијена уверења људи о предностима и вредностима језичког јединства.15 С временом би нове међународне околности и добросуседство подупрто развојем економских веза могли поново открити предности истог језика, макар атрибут исти значио само тај, а не други (језик), за разлику од стварно непостојеће "истости" у значењу такав, а не друкчији (језик).16
Српска лингвистика и српска језичка стварност до самог распада Југославије биле су у знаку више спонтаног него организованог развоја и сталног манифестовања привржености језичком "заједништву". Тако је и у нови, "плуралистички" Устав Републике Србије,17 утврђен у јесен 1990. године, пре вишестраначких избора у Србији, али после избора у Хрватској и Словенији, ушла одредба о српскохрватском језику у службеној употреби (чл. 8: "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом"). Како се Устав Србије није мењао, Устав Савезне Републике Југославије,18 донет у пролеће 1992. године, озваничио је само једночлани назив језика (чл. 15: "У Савезној Републици Југославији у службеној је употреби српски језик екавског и ијекавског изговора и ћириличко писмо, а латиничко писмо је у службеној употреби у складу са уставом и законом"). Али и пре савезног устава, када су међурепубличка трвења доживљавала свој разлазни врхунац, у Закону о службеној употреби језика и писама,19 напоредо са сложеним називом језика у његовој иницијалној одредби и као једини назив у потоњим одредбама, ушао је изворни једночлани назив - српски језик. Устав Републике Црне Горе,20 донет 1992. г., неколико месеци после савезног, и службено је обновио, и у тој републици, матични назив језика, српски.
У новим државним околностима, с дефинисаним културним простором, Срби немају ни разлога ни мотива да се баве транснационалним "заједништвом" стандардног језика, на шта су били присиљени у бившој Југославији. Сви њихови идиоми - и дијалекти, и урбани супстандардни говори, и језички стандард са свом његовом стилском разуђеношћу - стају под назив српски језик, у који, на дијалекатској и супстандардној равни, неће улазити чакавско и кајкавско наречје, о чијој ће се судбини бринути Хрвати и њихови писци и језикословци. На нов начин види се и примењује српска двоазбучност: ћирилица се учвршћује као репрезентативно српско писмо, а латиница се разговетније види и употребљава као помоћно писмо, без формалне службености, с другом, и друкчијом него досад, функционалном дистрибуцијом на различитим подручјима јавног живота (администрација, издаваштво, масовни медији, трговина, саобраћај и др.).21 Наиме, тешко је одрећи се двоалфабетности када она Србима доноси и неке предности, а не само тешкоће, које ће, после државног растанка са Хрватима, бити унеколико смањене.
Изглед српске графије, и ћириличке и латиничке, могао би, без штете, претрпети и неке измене, јер је неприродан језички стандард с четири графијско-ортографско-ортоепске реализације: две ћириличке (екавска и ијекавска) и две латиничке (опет екавска и ијекавска), које понекад прерастају у стандардну ортографско-ортоепску осмострукост (дечји и дјечји, дечији и дјечији, dečji и dječji, dečiji и dječiji). Два изговора - екавски и ијекавски - па и штампање и прештампавање публикација, са оба та изговора и исписа, поготову кад је реч о књижевноуметничком функционалном стилу, могу, без икакве штете, остати ако се изврши унификација писанога језичког стандарда. Без те, или какве друге, унификације, нарочито у просветно-педагошком раду, нема пожељне и потребне хомогенизације културног и просветног живота целога српског народа.
Идеју да се унификација изврши, и то на основу екавског изговора и екавског исписа, дало је вођство Републике Српске у јесен 1993. године наишавши, као и свака радикална, а за неупућене и неочекивана новина, - и на снажне потпоре и на јаке отпоре, чак и у Србији. Дефинитивна судбина ове идеје зависиће од тога да ли ће нови државни и политички оквири омогућавати целовитост српске језичке културе.
Другим озбиљнијим захватима, и исправкама, српски језички стандард никада није био, нити ће, вероватно, бити подвргаван, јер добро и природно функционише, и функционисаће, у целоме српском народу, који одолева притисцима да подупре државне и националне пројекте што га раздиру, уз истовремену оптужбу за тобожњи великонационализам, хегемонизам и унитаризам.22 Тај језички стандард развија(ће) се још мирније него раније, и у складу с новоштокавским основама на које је постављен, без ригидног пуризма и агресивне неологизације, али са спознајом да се, у неким својим елементима, мора стално дограђивати па, у неопходној мери, и неологизирати.23
Број фонема ни у српском ни у хрватском језику неће се нити се може мењати, премда га баш није лако установити, јер још има несагласности око тога да ли су консонант р и вокал р две или једна фонема, што вреди и за сонант ј и вокал и. Њихов број бива веома велики кад се цела ствар промотри без узимања у обзир прозодијских елемената (четири акцента и две дужине), који врше разликовну функцију као и сегменталне фонеме (узмимо за пример две речи: град [грȁд] = врста падавине и град [грȃд] = насеље, где су краткосилазно а у првој и дугосилазно а у другој речи једнако разликовни као фонеме п и б у речима пара = вода у гасовитом стању и бара = део земљишта покривен водом). Број падежа (највише шест у морфолошком смислу, и то само код неких именица женског рода са завршетком на -а) и број ступњева поређења придева и прилога за начин (три - позитив, компаратив и суперлатив), с њиховом флективном творбом, тешко се може мењати. То важи и за број глаголских облика, тј. времена, придева, партиципа (прилога), начина, стања, видова и родова - седам глаголских времена: презент, аорист, имперфекат, перфекат, плусквамперфекат, футур и футур егзактни; два глаголска придева: радни и трпни (активни и пасивни); два партиципа: партицип презента (прилог садашњи) и партицип перфекта (прилог прошли); два начина: заповедни (императив) и могућни (потенцијал); два стања: радно (актив) и трпно (пасив); два глаголска вида: свршени и несвршени (перфективни и имперфективни) глаголи и два глаголска рода: прелазни и непрелазни (транзитивни и интранзитивни) глаголи, с још једним двојством: повратни (рефлексивни) и учестали глаголи (итеративи). Све је то исто у "оба" језика, у српскоме и хрватском, а биће и у "трећем" - бошњачком језику, чија се "међусобна разумљивост" смањује само због "шумова у каналу", у које спада прекомерна употреба тзв. туђица и неологизама, а понајвише помањкање језичкога и општег образовања.
Словеначки језик никад није имао проблема које су имали српски и хрватски, и он је у међународном библиотечко-документацијском систему Универзална децимална класификација (UDK 1991–1992 [1876]) добио самостално место, одмах после српскога и хрватског језика (808.61 српски језик, 808.62 хрватски језик и 808.63 словеначки језик). Невоља је само у томе што је словеначки добио "заслужено" самостално место, а српски и хрватски - нису, тако да испада да су међусобни односи тих трију језика једнаки, а нису једнаки.24 (С друге стране, кад је реч о фламанском и холандском језику, они су у том систему најпре представљени надређеним бројем 803.93 с назнаком низоземски језик. Низоземски језик, у складу с језичком стварношћу, грана се на 803.931 холандски језик и 803.932 фламански језик, који су варијанте истог језика, низоземског.) Словеначки језик делиће судбину свих малих језика чији су носиоци, незаштићени генетском различитошћу од других (којом су нпр. заштићени мађарски, фински и баскијски језик), изложени претећим насртајима великих језика и империјалне моћи њихових народа, држава и култура.
Македонски језик (сврстан у УДК уз бугарски: 808.66 македонски језик, 808.67 бугарски језик) - који има друкчију судбину од словеначког, понајпре зато што је, као и његов народ и његова држава, рођен за комунистичке ере - изложен је савременим претњама: Бугарска признаје државу, али не народ и језик, Срби су били сувише оптерећени на другим странама да би се друкчије одредили према новоуспостављеном стању (Македонија је ушла у састав Србије 1913. године, дакле пре настанка Југославије), а Грчка се никад није помирила с тим да се историјско име једне њене покрајине користи као симбол других државотворних и националних програма, али се македонским језиком није много бавила. Држави која се родила и која је ушла у међународну заједницу с понижавајућим атрибутом "бивша" (БЈРМ - Бивша Југословенска Република Македонија) није лако, а неће бити лако ни том народу ни његовом језику.
Српскохрватски језик, као појам и као термин, остао је, у последњој петолетки (1991–1995), без социолингвистичке подршке у новонасталим државним околностима на простору бивше Југославије. Он данас има онолико смисла колико га има појам и термин низоземски језик са својим варијантама - холадским и фламанским језиком.25 Хоће ли стварно бити бошњачког језика и каква ће то социолингвистичка творевина бити, може се само нагађати, јер крајем 1995. г. још нема потпуних политичких и државноправних јасноћа и извесности.
Мало је вероватно да ће "српскохрватски језик" бити описиван, а камоли прописиван, тј. нормиран, као једно језичко и културолошко биће. Нови речници, граматике, правописи, ортоепије и (језички) саветници бавиће се и баве се само оделитим језичким стандардима, али ће историја језика имати доста посла око тога да одмрси генетске и социолингвистичке, етнографске и нациотворбене чворове оног ентитета који је сматран једним идиомом и, као такав, називан "српскохрватским језиком". Имаће доста посла око тога да објасни како је српски језик постајао хрватски или српски, српскохрватски, односно хрватскосрпски, да би се поткрај 20. века "разложио" на српски, хрватски и бошњачки.
Два тзв. језичка и књижевна договора - онај у Бечу (1850) и онај у заједничкој држави, ФНРЈ, у Новом Саду (1954) - остају као податак за историју и као сведочанство о неуспелом ујединитељском подухвату, народном, језичком и државном, остају данас, понајпре и понајвише, као сведочанство о "мртвом заједништву", које је свој званични "тројезички" раскол доживело у америчком граду Дејтону (Dayton) - 21. новембра 1995. године.
|
Ово је мој прилог књизи Српски језик [на крају века], која се истовремено (у лето 1996) појавила у Београду и Ополу (Пољска). Књига са осам аутора, коју је уредио новосадски лингвиста Милорад Радовановић, настала је у оквиру пољског свесловенског пројекта, заснованог у Ополу, новоме универзитетском центру у Пољској, земљи домаћину Дванаестога светског конгреса слависта (Краков, 1998). Пројекат под насловом Савремене промене у словенским језицима (1945–1995) озваничен је или ће бити озваничен у наднаслову сваке од 12 књига посвећених словенским језицима, додуше у нешто измењеном виду (Најновија повесница словенских језика). Пројекат је заснован 1992. године, сувише рано да би у њему био обрађен и бошњачки језик. |
Фусноте
1 У хрватски језик на нивоу дијалеката убрајају се веома различити идиоми, чакавски, кајкавски и штокавски, који се понегде означавају као наречја а понегде као дијалекти. Прво међу тим наречјима одувек је било хрватско и само хрватско, друго је ближе словеначком језику и лако је могло послужити као основа хрватско-словеначке језичке и националне интеграције, а треће је еминентно српски народни говор. У самој ствари, реч је о три језичка система које је тек из перспективе јед(и)нога, штокавског стандарда - имало смисла увршћивати у исти језик.
2 В. ближе о томе: Младеновић 1989; Ивић 1991: 226–247; Брозовић 1970: 85–118.
3 Илирски покрет најпре је наступао с идејом о ширем јужнословенском уједињавању, за који су политичке претпоставке биле лоше не само у хрватским него и у другим јужнословенским земљама. Његове су заслуге за потоњи националноинтеграцијски обухват знатног дела Јужног Словенства под хрватским именом огромне, поготову онде, као нпр. у Дубровнику, где је некакве српске етничке и, особито, језичке свести било столећима (lingua serviana јесте синтагма с мноштвом потврда у дубровачком архиву), док хрватске етничке свести нема пре друге половине ХIХ века.
4 Бечки књижевни договор, поред Вука Караџића, потписали су и: Ђуро Даничић (Србин), Иван Кукуљевић, Димитрија Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел, Стефан [Стјепан] Пејаковић (Хрвати) и Фрањо Миклошич (Словенац).
5 У Србији је у 19. веку био занемарљив број католика (међу њима истичу се они дубровачког порекла). Срби муслиманске вероисповести идентификовали су се с Турцима, па и не учествују с православним Србима у ослободилачкој борби против Турака. Стога српска национална интеграција обухвата само православно становништво. Црна Гора била је сасвим малена и од Србије одвојена турским новопазарским санџаком све до 1912. године, дакле и после турског повлачења из Босне и Херцеговине (1878) и признања за међународне субјекте двеју територијално раздвојених српских држава.
6 Крај 19. и сам почетак 20. столећа у Загребу обележени су победом тзв. хрватских вуковаца. Наиме, у пуном складу с Караџићевим моделом српског језика, у Загребу излазе следеће књиге: 1) Иван Броз, Хрватски правопис, 1892; 2) Томислав Маретић, Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика, 1899. и 3) Фрањо Ивековић и Иван Броз, Рјечник хрватскога језика, 1901 (у два тома), које ће делатно сведочити о дефинитивном приклањању Хрвата томе стандарднојезичком моделу (Броз 1892; Маретић 1899; Ивековић–Броз 1901).
7 У истом стандардном језику нису се нашли ни православни Источни Словени, Руси, Белоруси и Украјинци (понегде називани и Малорусима), иако је нпр. Кијев у средњем веку главни руски град (Кијевска Русија), а и данас је, иако главни град Украјине, нове суверене државе, град руског језика.
8 Владимир Бакарић, моћни хрватски политичар у (Народној и) Социјалистичкој Републици Хрватској више од 35 година (1945–1982), "орвеловски" је, истим језиком, поручио Србима 1977. године да ни Црногорци, а камоли Хрвати и "Босанци", више не говоре српски: "До сада смо ми сви знали да Црногорци говоре српски; међутим, показује се да говоре црногорски" (Бакарић 1978: 284). Било је то 5 година након што је у Уставу СР Хрватске "утврђено" да је и за Србе у Хрватској "у јавној употреби" - "хрватски књижевни језик". Тако је В. Бакарић обезбеђивао "социјалистички преображај" југословенских народа, поготову Срба у Хрватској, који су у "тајној" (тј. "приватној") употреби могли задржати српски, али само на нивоу "народног језика", тј. дијалек(а)та, односно вернакулара. За утеху нуђено им је објашњење да је "хрватски књижевни језик", заснован на њиховим народним говорима, фактички њима најближи, а српско име требало је да жртвују, јер им се заправо није признавало да су равноправан "политички народ".
9 Реч је о Сарајевском атентату, у којем је млади српски бунтовник из Босне Гаврило Принцип усмртио бечког престолонаследника, који је о Видовдану, највећем српском празнику, дошао у провокативну посету српском, православном и муслиманском, Сарајеву 28. јуна 1914. године, шест година после анексије Босне и Херцеговине, с намером да присуствује претећим маневрима велике царске војске на границама Краљевине Србије.
10 Према последњем попису становништва бивше СФР Југославије (Национални састав … 1992) укупан број Словенаца био је 1.750.867, Македонаца 1.371.892, "Муслимана" 2.307.447, а број Срба изван Србије износио је 2.344.713, односно коју стотину хиљада више ако се узме у обзир број "национално опредељених Југословена" (700.403), међу којима је, по многим истраживањима, било понајвише Срба.
11 Ивић … 1991: 19.
12 Шипка 1975: 74–76; Језик … 1984: 277–282.
13 Уосталом, назив бошњачки језик оверен је и у Дејтону (САД) 21. ХI 1995. године, у чл. 11. Општега оквирног споразума о миру у Босни и Херцеговини (Мировни споразум … 1996: 3). А тај споразум, као што је познато, потписали су не само представници трију страна из Босне и Херцеговине, односно представници бивше Републике Босне и Херцеговине, Републике Хрватске и Републике Србије, него, "у својству сведока", и представници Европске Уније, Републике Француске, Савезне Републике Немачке, Руске Федерације, Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске и Сједињених Америчких Држава. Тако се још један словенски језик - и без граматике, и без речника, и без правописа - уписао у тако важан међународни споразум, поставши - политичка а тиме и социолингвистичка чињеница.
14 Наиме, ни у првој Југославији (1918–1941) ни у другој (1945–1992) није било заједничких уџбеника за Србију и Хрватску, него су се они одвојено писали и издавали у Београду и Загребу, баштинећи засебне терминологије, а прокламација о потреби за израдом заједничких терминологија у тексту Новосадског договора о језику (Правопис … 1960: 7–8) остала је само прокламација.
15 Следствено томе, термин "српскохрватски језик" обеснажен је чак и у званичним међународним номенклатурама, мада није ишчезао у свима новим стручним публикацијама, нити може нестати у старим.
16 Ту тезу о двоструком значењу синтагме исти језик више је пута варирао хрватски лингвиста Далибор Брозовић (в. Брозовић 1978 : 70).
17 Устав … 1990.
18 Устав Савезне … 1992.
19 Чл. 1. став 1. Закона о службеној употреби језика и писама (Закон … 1991) овако гласи: "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик)."
20 Чл. 9. став. 1. Устав Републике Црне Горе гласи овако: "У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора" (Устав Републике … 1992).
21 У администрацији је већ преовладала ћирилица, обавезна и као примарно писмо у називима улица и тргова, као и саобраћајних знакова. Ћирилица је једино писмо уџбеника за основне и средње школе, али не и за универзитете. У масовним медијима напоредо живе оба писма, али преовладава ћирилица, једино писмо државне телевизије.
22 Оптужбе за "унитаризам" и "хегемонизам" биле су веома честе и у време када је Србија за владавине Јосипа Броза Тита била расточена на три дела, у међусобном конфедералном односу, с плански сукобљаваним политичким гарнитурама, што је битно смањивало политички утицај најбројнијег народа и највеће републике у бившој Југославији.
23 Српски језички стандард описан је у мноштву уџбеника и приручника, међу којима се у новије време истичу Граматика српског језика аутора Живојина Станојчића и Љубомира Поповића (Станојчић … 1995), Језички приручник групе аутора (Ивић +3 1991), Речник језичких недоумица Ивана Клајна (Клајн 1992), Правопис српскога језика Матице српске (Правопис … 1993) и Правопис српскога језика са речником групе аутора (Симић + 4 1993). Ниједан од наведених приручника (осим донекле последњега) не би, што се тиче грађе, претрпео озбиљнијих измена ни кад би се поново објављивао, јер нагли заокрети нису традиција српскога књижевног језика и српскога језичког стандарда (в. прилог М. Пешикана). Нема у њима, додуше, ни разговетног описа језичке грађе и прописивања оног што улази у језички стандард (осим кад је реч о правопису, тј. правописима, и Језичком приручнику [Ивић +3 1991]), што поготову вреди за 6-томни Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске (Речник … 1967–1975). Хрватски књижевни језик и хрватски језички стандард, са својом нормативном строгошћу и књишкошћу, али и оштрим, драстичним и бурним заокретима у језичкој норми, у том се погледу битно разликују од српскога књижевног језика и српскога језичког стандарда, односно хрватска језичка култура, као "дужник", знатно одудара од српске језичке културе, свога "повериоца".
24 Да се при утврђивању бројева за српски и хрватски језик у систему УДК полазило од језичке стварности, дијахронијске и синхронијске, наравно новоштокавске, која је једина у основици језичког стандарда, - њихов надређени број морао би гласити 808.61 (сада српски језик), а подређени, из њега изведени бројеви гласили би 808.611 (српски језик) и 808.612 (хрватски језик). Очигледно, полазило се од неке друге стварности, а не језичке. Број 808.62 (сада хрватски језик) такође би имао смисла, јер би представљао чакавско наречје и његов градишћанскохрватски књижевнојезички израз (у Аустрији). Без озбиљније преинаке тог језичког одељка УДК - тешко ће се наћи ваљано место за бошњачки језик.
25 Међу хрватским лингвистима, Далибор Брозовић често је поредио српско-хрватску језичку ситуацију с холандско-фламанском, превиђајући једино да су Срби и Хрвати, темељито измешани, живели у неколико федералних јединица исте савезне државе, док Холанђани и Фламанци одавно живе у две државе, дакле подробно разлучени. Додуше, и на подручју бивше Југославије, после најновијега рата, настаје холандско-фламанска ситуација. Несклон научној доследности и учењачкој акрибији, Брозовић је Србе у бившој Хрватској видео у хрватском језику, прижељкујући да река Дрина постане српско-хрватско државно, етничко и језичко размеђе, насупрот логици стварнога стандарднојезичког, историјског, етничког и националног развитка.
Дефиниција језичке политике
Језичка политика дефинише се, првенствено, као део опште националне или државне политике, а то ће рећи као скуп или збир принципа, замисли, налаза, ставова, закључака и одлука који се тичу изградње и функционисања националнога (или) стандардног језика и поступака око њиховог остваривања. То је увек процес, а не једном задато стање. У ширем смислу, теоријски постулати и поступци о којима је реч не односе се само на стручне послове од значаја за (национални) стандардни језик него и на сазнања о њему код најширих народних слојева, на ставове и понашања друштвених елита и "обичних" људи према њему, према другим језичким идиомима (изворним народним говорима, супстандардним говорима, аргоима), према језицима националних мањина и етничких група, као и према другим националним језицима, "светским" и онима којима се не придружује такав атрибут. Са свима њима мора се бити у контакту, усменом или писменом, ближем или даљем.
Те постулате - али и планове, пројекте и поступке практичне природе - утврђују и спроводе надлежне научне, просветне и културне установе (академије наука, факултети и друге просветне установе, издавачке куће итд.) и надлежна министарства. Међутим, у новије су време, уз државне органе (органе државне управе и локалне самоуправе, као и судске органе) и традиционална информативна средства (јавна гласила, штампа), велику улогу у језичкој политици и пракси, у осмишљавању па и обесмишљавању језичке делатности - преузели радио и телевизија, остављајући за собом класични утицај позоришта и, у најновије доба, филма.
Језичка политика за једну народну заједницу - да би била успешна - мора бити јединствена. А да би била јединствена, нека правила игре морају се утврђивати на једноме месту, у једноме политичком, научном, просветном, информативном и културном средишту. То је поготову тако ако та народна заједница хоће да постане нација у модерном, грађанском значењу тог појма.
Да бисмо могли ваљано просуђивати и одлучивати о српској језичкој политици у новим државним околностима - без обзира на то што су те околности још далеко од пожељне и потребне стабилности, сигурности и извесности - морамо се позабавити оним што се са српским народом и српским језиком збивало у прошлости а нарочито у 19. и 20. столећу. И морамо осветлити опште историјске и културноисторијске прилике у којима су решавана и језичка питања.
Опште историјске и културноисторијске прилике
од значаја за језик
Књижевнојезичке потребе словенских народа у дубинама средњовековља па све до 18. века - особито оних народа који су припадали источноме културном кругу - испуњавао је словенски језик с подручја данашње северне Грчке, односно Солуна и околине. Тај су језик литераризовали, канонизовали и (нарочито) црквеним, богослужбеним потребама уподобили, граматички, азбучно и правописно уредили (све)словенски просветитељи - браћа Ћирило и Методије 60-тих година IX века.
Њих је византијски цар Михаило III упутио у Моравску да веру хришћанску шире међу Словенима, који дотад нису били писмени ни на једном своме језику, односно ни на једном своме дијалекту. Тако ће, уз грчки и латински, и један словенски језик задобити важну цивилизацијску и културну - међународну и међудржавну функцију. Хришћанство, чија ће се подела на источно и западно крило збити касније (1054), још постоји као јединствена религија и црква, мада се подела већ назире. Њени су корени у подели Римског царства на источно и западно (395). Хришћанство је било на добром путу да захвати целу Европу, па и њен источни, махом словенски део. Тако су ти грчки мисионари и калуђери, који су знали словенски језик свог солунског завичаја, обавили важну цивилизацијску, културну и језичку мисију у словенском свету, коју ће наставити њихови бројни наследници. Мада су браћа устројила писмо које ће добити име глагољица - прво словенско писмо, састављено, као и потоње, по угледу на грчко - тек ће потоње освојити највећи део словенског света и добити име ћирилица по једноме од њих, ономе чије је световно име било Константин. Прве хришћанске књиге, исписане глагољицом, превели су на словенски језик управо Ћирило и Методије.
За ћирилицу се не зна кад је тачно настала, али се претпоставља да су јој творци ученици Ћирилови и Методијеви који су, прогнани из Моравске, наставили рад у Бугарској, Рашкој и другим јужнословенским земљама. У ћирилицу су узета 24 слова из грчког писма а осталих петнаестак начињено је тако да сви гласови добију писмени еквивалент у словенском језику, односно, касније, у словенским језицима.
Тај ћириловско-методијевски језик назван је, и назива се, старословенским, црквенословенским а понекада и староцрквенословенским, с тим што су Бугари и Македонци (у новије време) исказивали претензију на изворно власништво над тим језиком. То није прајезик свих Словена, прасловенски језик, него један од потомака тога, прасловенског језика, онај његов дијалекат који је најпре "успео". Он се не поклапа ни с једним данас живим (писменим) словенским језиком а важан је за културу свих словенских народа, поготову стога што је, нарочито код источних и већег дела јужних, задовољавао потребе које је на европском Западу дуго испуњавао латински језик.1
Ако су модерне европске нације, с изузетком енглеске, производ 19. столећа - премда је процес настајања знатно дужи и процес инкубације нарочито упадљив у 18. веку - и њихови књижевни језици, у новије време у науци названи стандардним језицима, појава су која следи буђење, настајање и сазревање њихових корисника, "говорилаца" и све бројнијих "писалаца", њихових народних и националних заједница. Није никакво чудо што се, и у нас и другде, реч "језик" употребљавала и у значењу "народ", као што се речи "лице" или "душа" употребљавају у значењу "особа" или "човек".
Захваљујући рано стеченој пуној црквеноуправној самосталности, тј. аутокефалној српској православној цркви (признатој 1219, у рангу архиепископије), оличеној потом столећима (почев од 1346, за владе цара Душана) у Пећкој патријаршији (коју су и Турци подупирали и обрушавали, укидали и обнављали), - српски је народ вековима обезбеђивао не само свој народносни идентитет него и колективну егзистенцијалну извесност. Додуше, тај је народ вазда био шири од православља. У немањићкој држави, па и у другим средњовековним српским државама (Твртко I је нпр., одредивши своју државу и етнички и просторно, био "краљ Срба и Босне", крунисан 1377. г. у Милешеви), увек је било и католика који су били поданици истих српских држава и "корисници" истог језика као год и православни хришћани.
Уосталом, босанска црква (XII–XV в.) била је црква источнохришћанског обреда. И богумили су дакле били источнохришћанска "јерес". И "босанчица" је била вид источног писма, ћирилице. Пре упада Турака, у XIV веку, на српским просторима нема муслимана, ни српских, ни турских, ни арбанашких. Они су настајали понајвећма превером православних хришћана а и преверени "богумили", па и католици, осим у 18. и 19. столећу, ретко су пре тога имали било какву хрватску народну свест.
Дубровачка Република, једина самостална држава на Балкану после пуног успеха турске најезде, написмено сведочи о свом родном језику у бројним сачуваним латинским текстовима у којима стоји lingua serviana (никад lingua croata), али су "Српски политичари и Српска православна црква несмотрено прихватили из Беча пласиране деобе по верској основи" (Крестић 1994: 28).2
Располућивање, тј. дробљење, српскога народног и националног корпуса нарочито је продубљено за дуге и тоталитарне Титове, те "колективне" и "самоуправне" (пост)титовске владавине. Та је владавина, уз обилату помоћ тзв. међународне заједнице, хтела овековечити и све резултате "српских деоба и сеоба" од цара Мурата до маршала Тита. Отуда и, на Лондонској конференцији (1991), предлог за признавање шест суверених држава у арбитрарно утврђеним границама бивших република СФРЈ, шест нација,3 за дефинитивну поделу српског народног корпуса. Та би подела повлачила "озваничење" вишеструког именовања "стандардне новоштокавштине",4 у виду три или чак четири стандардна језика, од којих би само језички стандард у Србији могао пуноправно и несметано носити име српски језик.
Срби, задуго, па ни у само предвечерје трећег балканског рата (1990–1991), с распадом СФРЈ, нису могли прихватити потпун народни и национални раскол напросто зато што су одвећ дуго били народ и сувише дуго национ који је водио бројне ратове, најчешће одбрамбене и победничке, да би о(п)стао као народ и постао нација, модерни народ с демократски уређеном државом. Као највећи балкански народ, у прошлости па и данас, Срби су дуго били под наркозом коју су им давали туђини: Турци (понајвише и понајдуже), Аустријанци (тј. Немци католици, којима протестантски Пруси у 19. в. нису допустили да уђу у Reich [свенемачко царство]), Угри (тј. Мађари) и Млеци (чија ће се држава потпуно угасити у моћној Италији). Нашли су се Срби у срцу Балкана, на главним путевима и пролазима, неизбежни и свакоме заинтересованом за њихове просторе помало на сметњи, те зато склони деобама и сеобама, боље рећи - присиљавани на њих.5
Да је хтела Аустроугарска (и не само она, већ читав паралелограм велесила 19. столећа), Босна и Херцеговина,6 с одступањем црвоточне Отоманске империје, ушле би у састав Србије 1878. године. Те године је Србима формално призната, наравно располућена, државност: (1) у одраније проширеном Београдском пашалуку, с новим проширењем у четири округа (нишки, врањски, пиротски и топлички), односно у Кнежевини Србији (од 1882. г. - Краљевини Србији), те (2) у изворној (Старој) Црној Гори, седморим Брдима, делу Херцеговине и (делу) Приморја, јадранског (Кнежевина Црна Гора, од 1910. г. Краљевина).
Тада су се Срби могли радовати што им је државност била најзад призната, али не и њеној располућености, односно раздробљености, коју је 1945. обновио и умножио Ј. Б. Тито, тј. његов рафинирано тоталитарни режим, назван социјалистичким и самоуправним, с једном једином, комунистичком, партијом на власти скоро пола столећа (КПЈ, од 1952. г. СКЈ).7
Српски језик и српска национална свест у тим двема кнежевинама, односно краљевинама, углавном се нису сударали с другим националним тежњама, нити су доживљавали унутрашње оспоравање. Није било оспоравања ни језичког идентитета (српскога и штокавског), ни назива језика (српског), ни јединог писма (ћирилице).
Српски национални и ослободилачки покрет старији је од 1804. године. Ту је годину Титов режим унео у нов србијански грб, заједно с 1941. годином, ваљда годином новог почетка. Није унео ниједну годину неког довршетка: 1878, 1912 (када су у састав Србије ушли део новопазарског санџака, дотад, тј. између 1878. и 1912. г., санитарни кордон између Србије и понешто проширене Црне Горе, те Косово и Метохија, одн. Стара Србија, у којој је, за разлику од делимично исламизиране и тако понешто расрбљене Рашке области, несрпски живаљ имао благу превагу над српским) или 1913. годину (када је у састав Србије ушао део етнички мешовите географске регије и древне грчке провинције зване Македонијом, и то под називом Јужна Србија). Додуше, 1804. година заиста симболизује не само почетак српског ослобађања од предугог ропства него и рађање модерне српске државе, у први мах сељачке, а убрзо и грађанске (јер устанци 1804. и 1815. г. нису били само почетак изгона вишевековних поробљивача него и социјална револуција).
Србија ће се, и даље признајући сувереност Истамбула, знатно осамосталити 1830. и још више 1833, с уставним законима (хатишерифима, који су осигурали од Турака, и иначе, признату аутономију кнежевине па и наследност српскога кнеза, тј. књаза), и све више стасати и у привредном, и у политичком, и у просветном, и у културном погледу. С Гарашаниновим Начертанијем (1844), "првим програмом спољне и националне политике Србије" (Војводић 1994: 357), али и без тога тајног политичког документа о плановима за ослобођење и уједињење свег Српства, и Србија и Црна Гора тежиле су не само прикључењу источних српских територија, Старе Рашке, Старе Србије и Јужне Србије (од којих су прве две, па донекле и трећа, средишње средњовековне српске земље, где беху и њихове престонице, Рас, Призрен, Скопље), него и проширењу на друге српске територије.
Северно од Саве и Дунава живело је тада много Срба. Ту је у једном часу, макар само с релативном српском већином, створена аутономна Српска Војводина (1848), опозвана убрзо квазиаутономијом под називом Војводство Србија и Тамишки Банат, без српске већине. То је било немачко мртворођенче, номинално полусрпско, а фактички несрпско па и антисрпско "војводство" у трајању од десет година, дакле тобожњи Wojwodschaft Serbien, 1849–1859. Изван њега су "остали најгушће насељени српски крајеви" (Попов 1993: 15).
Западно од реке Дрине, нарочито у Босни и Херцеговини, па и у Војној Крајини, тј. војним крајинама, које данас препознајемо у двема областима Републике Српске Крајине, рођене 1991. г., живели су знатни делови Српства, с погледом упртим у матицу (Дакић 1994).
Аустрија, односно (од 1867. г.) Аустроугарска, без икаквог етничког или историјског права, настојала је свим средствима да запоседне и српске земље те да омете настанак тзв. велике Србије. Међутим, никад није била, нити је данас, реч о стварању никакве велике српске или које друге велике државе на Балкану. С анексијом тридесет година претходно окупиране Босне и Херцеговине (1908. г.) настала је, већа него икада пре, Аустроугарска, која ће повести Први светски рат (1914. године, након Сарајевског атентата) и изгорети у њему.
На развалинама Аустроугарске (1918) настаће низ нових држава, међу којима је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која ће (1929), оличавајући идеологију "једнога троименог народа", бити названа неутралним, обједињавајућим именом - Краљевина Југославија. Та краткотрајна држава, макар и не била (само) српска, Србе није ослободила "великосрпског" греха ("великосрпске хегемоније"). Штавише, и ненадано, осим Аустрије, као изумитеља и баштиника тога српског "греха", и Ватикана, његовог горљивог поборника, појавио се и нов његов произвођач и заступник - Совјетски Савез, односно Комунистичка интернационала (Коминтерна), која је у Краљевини видела "санитарни кордон" што га је Запад измислио и успоставио да би спречио продор и ширење црвене светске револуције.
Будући да је на подручју Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, и пре њенога настанка, на темељу српскога штокавског наречја, односно (и прецизније) српскога новоштокавског дијалекта, био створен, па већ и уходан, један језички стандард, на необичан начин обједињени и двоструко "двогуби" српски језик, екавско-ијекавски и ћириличко-латинички (назван хрватским језиком у Загребу, главном граду насталих, али никада пре 1918. и уједињених, хрватских и "хрватоидних" земаља), - чинило се да би та држава могла постати "природна заједница" заиста етнички блиског, истородног или сродног света.8
Чинило се то утолико пре што тај, на необичан начин обједињени језик, с необичном историјом и предисторијом, омогућава лако споразумевање бар 80% становништва нове, заједничке државе Јужних Словена.
Истина, поред тог језика постојао је још један, такође литераризовани и стандардизовани језик, словеначки језик, који сами Словенци, па и Хрвати, називају словенским језиком, како свој језик називају и Словаци. То није, ни у Аустроугарској, производило "шум у каналу", јер је та два идиома немачки језик ваљано диференцирао (slowenisch и slowakisch). Тако су два словенска језика, с истим изворним именом, у Краљевини именована тројако: словенски и словеначки (чије је средиште у Љубљани), али словачки (чије је средиште у Братислави), којим се, у северној Србији, у Војводини, такође говорило, мањински. То није чинило озбиљније сметње у општењу, нити су Словенци, као својеврсни арбит |
