Бранислав Брборић: С језика на језик

III. Јединство и деобно двојство српскога језичког стандарда

Да су двоазбучност, двоизговорност и двоисписност јатовских, екавско-ијекавских, разлика врлине стандардног језика, сигуран сам да оне не би запале српску језичку културу, једину у Европи с тим "врлинама". Премда су та двојства одавно моја опсесивна тема (неки лингвисти кажу да су двојства типолошко својство српског језика), њихова погубност постала је разговетнија откад су се Срби растали с претходном, многонародном, Југославијом.

У овом поглављу окупљено је девет текстова с том темом (често назначеном и у наслову), насталих и објављених у раздобљу од 1993. до 2000. године.

Читалац ће уочити да сам се за превладавање тих двојстава залагао на "недоследан" начин. У пролеће 1993. године (и годинама пре тога) залагао сам се за "јат" а у јесен исте године - за уопштавање екавице у стандардном језику, осим у књижевноуметничком и разговорном стилу тог идиома. То јесте недоследно, али само на површини, јер сам у глави увек имао идеју о језичком јединству. У јесен 1993. године, након што се устаничко вођство на Палама онако одрешито заложило за екавицу, ја сам поверовао да се српском народу пружа јединствена прилика да успостави јединство стандардног језика уопштавајући најједноставније и најраспрострањеније решење. Тада нисам ни слутио да ће се, с доласком новог руководства у Српској и његовом селидбом у Бања Луку те великом свађом на релацији Подгорица–Београд (што се збивало у исто време), - много штошта извргнути у супротност пожељном и неопходном развоју стандарднојезичких прилика. Унутрашњи разлази у Српској, подупрти деловањем и спољних и унутрашњих чинилаца, распршили су, тако рећи за тили час, оно што су нпр. Арбанаси чврсто утемељили 1968. а Грци шест година касније, 1974. Зло семе раздора код Срба поново је проклијало међу некима од њих, а његови протагонисти "слијепи су те не виде ништа" (Његош). Или можда виде, али ускогрупни интерес лако наткрили интерес народа и његове будућности. Чак је и Одбор за стандардизацију српског језика, основан почетком децембра 1997, био присиљен да нагласи како се неће, као колектив стручњака, залагати за изговорну и/или исписну нивелацију језичког стандарда, што је обавеза коју и сам, као његов секретар од оснивања, прихватам, јер не желим отежавати друге и важније циљеве Одбора.

Па ипак, лично остајем уверен да је постојећа двоструко-двострука деобност српскога језичког стандарда штетна. Како ће се она уклонити кад за то дође време - друго је питање, и лично бих прихватио сваки од три начелно могућа начина (екавски, јатовски, ијекавски), с недвосмисленом примарношћу ћириличког писма. После свега, данас ми јатовски начин изгледа као златна средина, која обезбеђује оно што је неопходно - уједињену писменост, док усменост може, без штете, заувек остати разуђена. Свако ујединитељско решење боље је од постојећег, и свакоме је могуће прибавити одговарајућу аргументацију. Једино којем није лако придружити пристојну, европоидну, утемељеност јесте постојеће решење, којим Срби плаћају данак југославизму (Дучићев термин) и илузионизму (данас распрострањеном осећању и код интелектуалаца и у ширих народних слојева).

И још нешто, за читаоце занимљиво. И сам сам се питао ко је на Палама био носилац идеје о изговорном јединству језичког стандарда у Српској. Време је да саопштим аутентично сведочанство.

Имао сам прилике више пута срести песника и психијатра Радована Караџића, последњи пут почетком 1997. године. Слободан Реметић и ја били смо с њиме у друштву само 65 минута, приликом наше посете Српском Сарајеву. Питао сам га, и питали смо га, да ли је екавица била његова идеја. "Није, него Крајишникова!" - рекао је . "Ја сам је разумио и подржао!" - додао је, јер - "можда је посљедња добра прилика да постанемо модерна нација, европска!"

Радован Караџић био је, и јесте, и Дурмиторац, и Црногорац, и Херцеговац, и Босанац, и Европљанин, а не само Србин. Не знам колико је био добар политичар, али је, баш као песник и психијатар, попут Јована Рашковића, веровао у српску националну идеју, не супротстављајући је европској. Европљани, тј. они који одлучују о европском путу, мислили су да су уједињени Срби опасност на том путу, па је Караџић морао постати "ратни злочинац", док је Алија Изетбеговић, његов главни противник у БиХ, и даље у седлу, на власти, мада је његова парола била: "Жртвоваћу мир ради суверености!" Зашто су једино Срби криви и докле ће бити криви за жртвовани мир - остаје непознаница?! Не верујем да је разлог томе начелно слабија српска пријемчивост за Европу, слабија нпр. него муслиманска/бошњачка. Пре ће посреди бити двоструки стандарди Европе и Америке.

Додуше, међу Србима има залагања и против Европе, што је и разумљиво, као и неразборите овдашње пропагандне контраофанзиве, која је штетна и "контрапродуктивна". Међутим, није нимало разумљиво бити Србин, а доследно се залагати против онога што уједињује Србе, против оног што је њихово природно право и њихов природни интерес, ако желе, а већином желе, остати један народ и постати једна нација, онолико колико и други, старији и новији, европски народи. Европа није Америка, нити може постати лонац за претапање етнија у једну нацију америчког типа, премда је будућност отворена за врло различите моделе европеизације.

Нажалост, има немало Срба који се залажу за непаметне и неразумне ствари, и много распамећених, који неће да чују аргумент(е) у било чему, нити су свесни да чврста аргументација за било шта зазива меку, еластичну, интерпретацију. И у језику и иначе. У свима овим текстовима управо сам инсистирао и на једном и на другом, сматрајући, нпр., да је интеграција српскога језичког стандарда не само европоидно него управо европско решење, припрема говорног простора српског језика за његово уклапање у европску интеграцију, која ће, да би била могућа, морати сваком народу јамчити највиши могући ступањ аутономије управо у језику и култури.

Ко и даље сања народно и државно јединство свих штокаваца на темељу српске идеје, тај је преспавао новију и најновију историју. Тај се, у ствари, залаже за наставак растакања српског народа, који данас сачињавају обожени и разбожени православни хришћани, лишени међународне подршке у овим прекретним временима, с посвађаним политичким гарнитурама у трима њиховим државама (републикама).

Уједињеност или разједињеност

Поштовани уредниче,

Достављам Вам текст под насловом Уједињеност или разједињеност, за који је било природније да га објави, тј. да га је објавила "Борба", којој је благовремено понуђен.

"Борба" је, наиме, зачела расправу о језичкој, тј. графијско-ортографској теми, након мога интервјуа објављеног у "Политици" од 18. фебруара 1993. године, али није нашла простора за моје целовито реаговање нити сам ја умео скратити свој текст тако да краћењем не доведем у питање пуноћу властите аргументације.

Бићу захвалан ако Ваша редакција нађе простора за тај текст, за који верујем да отвара нимало лаган, а одавно уочен проблем који тишти српску језичку културу. Тај би проблем ваљало решавати, а не одгађати га за вечност. Разуме се, нужна би била јавна и стручна расправа, која има смисла само ако се води без предрасуда и конзервативних уверења да је боље "не таласати" када ионако имамо "најсавршенији правопис на свету".

* * *

"Борба" је свом тексту под насловом Скупљачи терцијарних сировина (4. март о. г.) дала тачан наднаслов - "Поводом идеје да се у азбуку врати слово 'јат'". Реч је дакле било о "идеји", а не о "предлогу" и исхитреном "залагању". Та идеја јесте и моја, и то не одскора. У интервјуу "Политици" 18. 2. о. г. подсетио сам на њу, а затим је 24. 2, као гост ТАНЈУГ-а, - поновио. Први сам пут с њоме изашао у јавност о Вуковој 200-годишњици, на Научном састанку слависта у Вукове дане (14–20. 9. 1987), у тексту "Фонолошка графија и Вукова (орто)графија", којем сам дао поднаслов "Размишљање о реформи и ћирилице и латинице".

Морам рећи да сам овог пута поверовао да та идеја има више изгледа него 1987. да буде озбиљно схваћена, јер су се српски народ и његове земље нашли у историјском лому незабележеном никад досад. Одједном смо, упркос свим легалитетима и легитимитетима, темељеним на месту и улози Србије, Црне Горе и Српства у светским збивањима током двају последњих столећа, остали с мање права на Балкану од бивших аустроугарских полупризнатих народа, па и од двају ентитета титоистичке "етнографије", Муслимана и Македонаца.

Наиме, силе поражене у два светска рата, или барем понајвише оне, и на подручју бивше СФРЈ и изван ње, послуживши се добро и "етнографским" и "социолингвистичким играма", хоће да сломе кичму средишњем балканском народу, и да га, након добро увежбаних лекција о "великосрпском хегемонизму" у бившој Краљевини и Федеративној Републици у протеклих седамдесетак година, преведу у статус обесправљене мањине у новој хрватској држави и још новијој, а неутемељеној, држави БиХ.

У свим тим "етнографским" и "социолингвистичким" играма титоизам се добро служио хрватским нациотворбеним "лингвистичким искуством" из 19. столећа. У том столећу, такорећи без опаљеног метка, створена је сложенопроширена хрватска нација, у коју су се уклопили не само изворни Хрвати чакавског наречја ("Некоћ су сви Хрвати били чакавци" - говорили су, и у прошлом и у овом веку, неки истакнути хрватски језикословци) него и хрватоиди српскога штокавског наречја и хрватоиди кајкавског наречја. И није ту реч о "завереничкој историји", него о добро смишљеном пројекту да се потенцијали српскога ослободилачког и националног покрета смање тиме што ће се, западно од Србије, конституисати друга истојезичка нација у оквиру Аустрије, односно Аустроугарске, и то не само од католика који говоре штокавски него, ако се узмогне, и од православаца и муслимана који и не говоре ништа друго него штокавски. Отуда онакви резултати Берлинског конгреса (1878) и аустроугарска анексија БиХ после 30-годишње окупације (1908).

А штокавско наречје, и пре Вука Караџића, али нарочито захваљујући његовом укупном деловању (а не само језикословном), крчило је себи пут да (с ијекавским и екавским, али и с икавским изговором управо тога несретног "јата") - постане основом српскога књижевног језика, одн. српскога језичког стандарда. Крчило га је тако што је уклањало све оно што би га могло систем(ат)ски помешати с црквенословенским, одн. с његовим српскословенским, рускословенским и славеносрпским дериватима), амалгамирати га с њиме, чему је на руку ишло тровековно слабљење развојног континуитета српске средњовековне писмености. (Да тога није било, Вукова би реформа вероватно била непотребна, осим у графијском погледу, јер би српсконародно-српскоцрквенословенски језички амалгам свакако морао редуцирати голем инвентар затечених и кроз векове преношених ћириличких слова, што се збило и код Руса и код других словенских народа источнога културног круга.)

Тек, Србима се није десило да безболно прокрче пут до савремене европске нације - да еволутивним путем дођу до језичког стандарда, као нпр. Руси и Енглези, једни у виду језичког амалгама, народно-црквенословенског (Руси), а други у виду норманско-англосаксонског, одн. романско-германског (Енглези). Срби су морали прибећи револуционарном резу, што је успешно обавио Вук Караџић. Потом се десило да су се Вуковим, односно вуковским језичким моделом боље окористили Хрвати, које је Србима историја "доделила" да с њима говоре истим стандардним језиком. То се није десило ни Украјинцима ни Белорусима, за које је било нормално очекивати да се с Русима нађу у истом стандардном језику. Тако су Великоруси, Малоруси и Белоруси "добили" три стандардна језика и три њихова назива (руски, украјински и белоруски језик), а Срби и Хрвати један стандардни језик, али са два назива (српски и хрватски језик).

Хрвати су поткрај прошлога и почетком овога века - с Брозовим Правописом (1892), с Маретићевом Граматиком и стилистиком хрватскога или српскога језика (1899) и с Броз–Ивековићевим Рјечником (1901) - озаконили вуковски ијекавски (западно)новоштокавски модел стандардног језика. Учинили су то кад је постало јасно да се код главнине Срба (у Краљевини Србији и Војводини) усталио екавски (источно)новоштокавски модел, тако да су они, Срби, постали "двогуби" и када говоре и када пишу "стандардно": поделили су се на стандардне екавце и стандардне ијекавце, одбивши чак својевремени предлог Хрвата да се ни једни ни други не деле у графији (писму) него само у ортоепији (правилном изговору). Кад су се Хрвати поткрај 19. и почетком 20. века дефинитивно ујединили у стандардној (вуковској) новоштокавштини с ијекавским изговором, премда их је изворно у ијекавици било занемарљиво мало, Срби су већ били разједињени - на екавце (већина) и ијекавце (мањина, али "знатнина"). Србима, чини се, није било јасно да се Хрвати уједињују око њиховога, изворно српског језика, док сами Срби остају разједињени, и то у своме властитом језику.

Схватио је то додуше, Јован Скерлић (1914), покрећући пред своју смрт, а уочи Првога светског рата, познату језичку анкету (Анкета 1914), чији су резултати понуђени Србима немогуће - напуштање ћирилице у корист латинице, а Хрватима могуће, али за њих непожељно, напуштање ијекавице у корист екавице, како би се постигло свеукупно народно јединство. Било је за то касно ако је уопште било могуће: хрватски језички и општи развој био је под надзором Рима, Беча и Пеште, одн. католичке мултинационале, па и моћног Берлина, а "надзорници" би се "заложили" за српско-хрватско језичко (и опште) јединство само онда ако би српско православље устукнуло пред "унијом".

Кад је некакав паралелограм (светских) сила 1918. године ипак створио заједничку државу свих Срба, Хрвата (и Словенаца), резултати Скерлићеве анкете нису могли "заживети" упркос Александровим жељама и труду хрватских "занесењака" (једно време међу њима је био и екавско-латинички Крлежа). Срби су од 1918. године стали све више писати (и) латиницом, служећи, особито после 1929. године, и доктрини о "једном троменом народу", који су заправо следили и после 1945. године.

Што се тиче језика, Срби су остали подељени на екавце и ијекавце, а поделили су се и додатно - на ћириличаре и латиничаре, каткад и тако, нарочито после 1945. године, да су се стали стидети ћирилице, тобоже инфериорног писма, нарочито у БиХ, где је она све више ишчезавала упркос формалној равноправности с латиницом. Надаље, у БиХ уз назив српскохрватски језик све се више пробијао, и формално и фактички, и обрнути редослед те сложенице - хрватскосрпски језик, најпре дозирано, после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), а онда све обавезније, после 1974. У Уставу СРХ, још од 1972, формализован је и "фактицизован" назив хрватски књижевни језик, и то не само као "стандардни облик народног језика" (свих) "Хрвата" него "и" као "стандардни облик народног језика Срба у Хрватској".

Ту политичку оријентацију, у њеноме зачетку (1967), тобоже су осудили и Ј. Б. Тито и В. Бакарић, који ће раних седамдесетих, с "развојем самоуправљања" и "продубљивањем братства и јединства", понудити и "продубљено" језичко решење за четири разговетно разлучена подручја: у Хрватској - хрватски (књижевни) језик, у Србији - српски језик, што се узимало као "нормално" и "одувијек" тако, затим у БиХ - босански језик (уместо да се Босни "намеће" - "српски језик", што је по Бакарићу, и чињено "док се мислило да су Срби у њој већина"), а у Црној Гори - црногорски језик, који није истоветан са "српским књижевним језиком", оним у Србији. Та Бакарићева "разговетна" подела имала је овековечити раздробљеност Срба на: екавске латиничаре и ијекавске латиничаре, као новајлије који уживају друштвени престиж, те традиционалне екавске ћириличаре и ијекавске ћириличаре. А све то било је праћено све већим разуђивањем различитих елемената српскога језичког стандарда.

После овако овлаш описаног стања и "развоја наших језичких прилика", који су више-мање познати и изван стручних кругова, свима онима који су се узбудили због јавног изношења идеје о обнављању "јата" морам поставити неколико питања и дати покоји свој закључак:

- Је ли добро, као до сада, следити активну и функционално не баш пажљиво "распоређену" употребу двају писама, ћирилице и латинице?

- Ако процењујемо да је то добро (што сам и сам чинио више од двадесет година), упркос томе што смо једини активно двоазбучни народ у Европи (Румуни су давно напустили ћирилицу, што ће, чини се, учинити и њихова сабраћа Молдавци; Немци су скоро сасвим напустили готицу; Турци су с Ататурком напустили арабицу у корист латинице), - морамо се запитати: је ли добро што та наша два активно употребљавана писма нису усклађена у погледу броја простих слова и њиховог редоследа?

- Је ли добро што се нисмо сетили, што се ни даље не досећамо, да је учени Ђура Даничић оставио модел тог усклађивања (ļ = lj, ģ = dž, ń = nj), применио га у Рјечнику хрватскога или српскога језика ЈАЗУ, па, пошто то решење Хрвати нису пустили у ширу, изванречничку праксу, то нисмо учинили ни ми Срби? Ми нисмо желели своју, српску латиницу, а јесмо хтели хрватску, држећи је за заједничку без икаквог реципроцитета.

- Је ли добро што смо, готово ћутке, остављали, такорећи до јуче, своје сународнике западно од Дрине да се принудно - азбучно и изговорно, и језички уопште - све више приближавају другима и све више удаљавају од нас, Срба у Србији? Је ли добро оставити их и сутра да се сами сналазе око тога шта ће и како ће или треба размислити о томе како да се успостави целовитост српског културног простора и како да се уједине око језика Срби са Србима барем онако и онолико како су се и колико око језика ујединили Арбанаси у Албанији с Арбанасима изван Албаније, после 1968. године, тј. после свеарбанашке језичке конференције у Приштини, када је пала одлука о пуној унификацији арбанашког језика, до тада подељеног на две знатно издиференциране варијанте?

- Је ли разборито задржати такву језичку стандардност која допушта да се иста реч, нпр. придев дечји, пише на четири, а, узму ли се у обзир и два писма, на осам различитих начина: дечји, дечији, дјечји и дјечији, одн. dečji, dečiji, dječji и dječiji, насупрот "ирационалним" Енглезима, одн. Британцима, који придев sure = сигуран пишу увек на један те исти начин, допуштајући управо осам различитих изговора? Је ли четвороструко, одн. осмоструко писање исте речи сведочанство о "најсавршенијем правопису на свету"?

- Је ли разборито издавати речнике само с екавским ликовима (нпр. Енциклопедијски енглеско-српскохрватски речник [Ristić, Simić i Popović], који, додуше, одавно није прештампаван, нити је ревидиран и допуњаван) или их је паметније, били они једнојезички или двојезички, издавати тако да се доносе многобројни екавски и ијекавски ликови, макар разбацано (нега под н, пре глагола неговати, а њега под њ, пре глагола његовати и заједно с акузативом од он, који такође гласи њега) те с увећаним бројем страница како би се представио цео српски књижевни језик, одн. српски језички стандард? Није ли најпаметније увести "јат" и уклонити ту дилему и ту нерационалност?

- Ако се данас враћамо приватној својини, хипотекарној банци и деоничарском друштву, зашто би било "анахроно" вратити се и једноме уједињујућем слову, обнављајући делимично традицију писања неопходног "јата", која је трајала до Његоша и Стерије нпр., првих имена српске књижевности у прошлом веку? Зар то не би био "повратак у будућност" што јединственије српске писмености, макар и по цену још разуђеније "јатовске" усмености?

- Зар нисмо "препуштали" другима нашу ијекавску народну књижевност тиме што смо (скоро) све уџбенике, граматике, речнике итд. имали само на екавици, ми у Србији? Зар демократичност уједињене графије - с неморањем да се прилагођавамо друкчијем изговору кад пређемо из једне српске говорне зоне у другу - не би чувала екавицу у ијекавској говорној зони и ијекавицу у екавској? Зар не бисмо попут Британаца и Американаца, у сваком речнику у загради, после одредница с двоструким изговором, могли навести како се шта изговара, чувајући, ако тако одлучимо, и садашњи инвентар стандардних рефлекса "јата", дакле без ширења, нпр. овако: дпвојка, [Н–Л: е, је], што би значило да екавци у свим падежима, од номинатива (Н) до локатива (Л), изговарају е, а ијекавци је?

- Зашто би Срби остали располућено писмени, односно полуписмени, нарочито екавци, кад сви Срби могу бити у свом стандардном језику целовито писмени, што би значило само то да морају научити где се појављују изговорне разлике, с тим што ће у сваком речнику добити информацију које су све изговорне варијације признате као стандардне?

- Зашто би се писање "јата" сматрало одступањем од фонолошког принципа? Зар "јат" и сада не егзистира, као фонема, односно супрафонема? Зар се на све његове рефлексе - е, је, ије, и - не би могло гледати као на алофоне исте фонеме, баш као што се консонанти з, с, ш и ж у лексемама разбити, растурити, рашчупати и ражџилитати се могу видети не само као четири фонеме него и као алофони (тј. изговорне варијације) фонеме з? Зар писање рефлекса "јата" - е, је, ије, и и - није примерено фонетском, а не фонолошком начелу?

- Хоћемо ли престати да радимо управо на своју штету тиме што ћемо остати привржени ономе што одражава па и продубљује нашу раздељеност уместо да прибегнемо ономе што ту раздељеност укида или је барем смањује? (Оно што може и мора остати раздељено у говору, у усмености, не мора остати издељено у писању, у исписивању, у писмености!)

Зар не би било добро да прибегнемо баш ономе што нас Србе "илирски" уједињује, што нас скупља, макар и терцијарно, уместо што бисмо остали немоћно и очајно свесни да су се други, и на нашу штету, "илирски" ујединили око нашег језика, уживајући у томе што смо ми Срби остали "српски" разједињени, као растурачи секундарних сировина?

- Зашто, најзад, не бисмо вратили "јат" кад нам је очигледно потребан, као што су га Руси после 1917. г. знали напустити зато што им је био сувишан? Зашто не бисмо прибегли нечему што би, с једне стране, произвело мало привремене неудобности и мало краткотрајне штете када је очигледно да би, с друге стране, будућа корист била велика? (То никако не значи да бисмо ишта губили ако бисмо Нови завјет, Стари завјет и Српске народне пјесме и надаље штампали старом, транспарентном и лако читљивом ортографијом!) Зашто сваки будући српски стандарднојезички текст, и у ћирилици (с једним "новим" словом) и у латиници (с четири "нова" српска слова), не бисмо учинили распознатљиво српским, штитећи тако и национални идентитет и национални интегритет, што нам нико не може ускратити осим ми самима себи?

- Зашто бисмо допуштали да нас прекрштавају у Хрвате и Бошњаке, или да нас "распознају" као такве, ако, с мало труда, можемо осигурати да нас, "одавде до вечности", и по писму, и по једном и по другом, распознају као Србе, упркос присилној вишедржавности и/или мултирегионалности?

Цјеловита писменост и разуђена усменост

Већ дуже вријеме живимо на раскршћу и никако да пођемо правим путем. Пред нама су јасне стазе, а на њима многе препреке. Боримо се и да препреке савладамо и да не пођемо у беспуће. Треба уредити оно над чиме је господарио неред и саградити нешто што је дуго разграђивано. Треба уједно мислити и на зидове зграде, и на њене просторије, и на њихово уређење. А тешко је видети складно опремљен простор чије међе нису још сасвим јасне. Још теже је уредити дјелове тога простора, рекосмо - још јасно недефинисаног, тако да буду складни и да се у сваком кутку осјећа склад широког простора. А за такву складност важна су данас и питања писма и школског програма, због чега се обраћамо Браниславу Брборићу, помоћнику министра културе Србије и познатом лингвисти.

- Азбучни проблем није најважније питање за нас потомке оних који играју у Колу Бранка Радичевића и слиједе националну и културну мисију тројице стожера наше културе - Доситеја, Вука и Његоша. Видици њихови били су европски у најбољем значењу тога епитета, а њихово осмишљавање легитимног "буђења" српске националне свијести и изградње српске културе на европском југоистоку - и прогресивно и модерно.

Премда смо и у мудрој глави Растка Немањића били "Исток на Западу и Запад на Истоку", ми ипак - заједно с Русима, Бугарима и Грцима - припадамо источноме културном кругу. У томе кругу ћирилица није једино, али јесте главно и најраспрострањеније писмо. Вишевјековни турски империјализам и (анти)руски, тј. совјетски бољшевизам, па и титоизам, као његов балкански огранак, унијели су у цио тај културни круг, а нарочито у његов балкански одсјечак, мноштво тешко отклоњивих поремећаја.

Употреба двају писама, нарочито у Београду, старија је од титоизма, који је, китећи латиницу ореолом "интернационализма", уносио смутње у затечени ред ствари. Иако Хрвати активну двоазбучност никада нису прихватили, у нас су се и монархистички и титоистички владајући кругови заносили теоријом и праксом "једнога троименог народа" сијући с тим у вези и азбучне илузије у свима српским земљама.

Па, ипак, упркос распаду и друге Југославије, уклањање мање укоријењеног писма, онога с краћом традицијом, није на дневном реду. На дневном је реду нешто друго - обнова примарности ћирилице у нашем јавном, културном, просвјетном и информацијско-комуникацијском животу. Кад се та примарност ваљано утемељи и обезбиједи, остаће доста простора и за латиницу, друго (секундарно) писмо наше културе, од које ће наши Крајинци и Крајишници, и то с добрим разлогом, највише зазирати. Ћирилица (п)остаје легитимно средство обнове континуитета нашега многовјековног бивствовања у источноме културном кругу и нашег смјештаја на западном рубу његовом, одн. на оном простору гдје се источни културни круг преклапа са својим западним супарником и сумоћником.

- Можемо само жалити што Вук није имао на располагању ни писаћих машина (произведених после његове смрти), а камоли савремених наших информатичких справа и знања, иначе би процијенио да је сасвим добра Мркаљева реформа, која је број од преко 40 традиционалних ћириличких слова свела на 26, тј. на 25 + "танко јер". Мркаљ је за ђ, ћ, љ и њ имао диграмско рјешење, тј. д, т, л и н с "танким јер". Са само 27 слова могао је бити очуван континуитет наше писмености, биле би задовољене све наше фонолошке потребе, штедјело би се на тастатури писаћих машина, телепринтера и компјутера, а с "јатом", 27. словом, били бисмо лишени непотребних потреса у језичком стандарду на новоштокавској основици, јер је безболно могао бити очуван читав инвентар јатових рефлекса, сва разуђеност јатових деривата и друге гласовне промјене, укључујући не само љ и њ испред кратког "јата" у ијекавици [љепота, њедра] него и ђ и ћ [ђеца и ћерати].

Радикална реформа која би смањила број слова у ћирилици, растеретила је сувишних знакова и интернационализовала је - колико год с информатичког становишта била пожељна и потребна - била би мукотрпна, јер би се толике промјене тешко могле уклопити у социјални контекст. Обнова "јата", само њега, растеретила би нас, међутим, непотребне правописне напетости и трошкова око штампања неопходних двоисписних текстова, нпр. службених листова, рјечника, уџбеника и других сличних публикација.

Модерно и општеприхваћено (изворно Де Сосирово) учење о језику и говору, о фонологији и фонетици, о фонемама (као апстрактним јединицама, које припадају језику) и фонима (тј. гласовима, који припадају говору) иде у прилог реконструкцији графеме "јат", која би, у складу с фонолошким правописним начелом, представљала (супра)фонему "јат", очигледно постојећу апстрактну јединицу. Њени изговорни рефлекси [е, је, ије, и] били би оно што јесу - истородни гласови, алфони, чији је апстрактни (пра)родитељ управо фонема "јат", која постоји без обзира на то да ли је биљежимо или не.

Потребан је дакле словни знак за "јат" и у ћирилици и у латиници, који може бити једнак у оба писма, као што су у оба писма једнаки а и о, а може се "вратити" и онај ћирилички "јат", који је писан стољећима. У првом случају на располагању нам стоји савремено чешко слово "јат", е с квачицом, тј. ě, које се добија код обичних латиничких писаћих машина ако се преко слова е откуца слово č. То је једина, крајње нужна реформа у ћирилици, једно једино слово више, с великом практичном вриједношћу, којим не би био ни "изневјерен" ни "срушен" Вук, већ би само, у једном битном детаљу, био коригован, одн., како вели један лингвиста, "осмишљен".

Ако пак желимо несметану активну двоазбучност, тј. ако желимо латиницу не само као помоћно него и као паралелно, пуноправно писмо, потребно би било саобразити је с примарним писмом, тако да оба писма имају исти број слова и да буде могућа једнозначна претворивост сваког ћириличког слова у одговарајуће латиничко и обрнуто. Ако то желимо, на располагању нам стоје слова ļ, ģ и ń за љ, џ и њ, која је Ђура Даничић примијенио у Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika. Уједначавање редослиједа двају писама такође би олакшало њихову активну паралелну употребу. Није, међутим, нормално да једно важно подручје - дактилографија, приватна и јавна, она у пословном, привредном и трговачком, животу - остане такорећи у искључивој власти секундарног писма, латинице. А што се тиче новинарства и издаваштва (новине и ревије, књиге, часописи и друге публикације), назива улица, тргова, робних кућа и дућана нпр., потребна је уравнотежена двоазбучност, с нормалном предношћу примарног писма.

- Шта је гдје признато од оног што је мило нашим ушима веома је дискутабилна ствар, а моје вишегодишње провјеравање пријемчивости графичког "јата", поготову код млађег свијета, оповргава ту претпоставку. Напротив, прије би се могло говорити о олакшавању, тј. о скраћивању пута до пуне писмености. Без "јата" смо "полуписмени", с "јатом" бисмо постали цјеловито писмени, тј. писмени у цијеломе своме стандардном језику, а не само у једној његовој изговорно-исписној верзији. А данас: ако сте екавски писмени, нисте ијекавски, што у мањој мјери, вриједи и у обрнутом случају. По моме мишљењу, добра је само она писменост која обезбјеђује несметан приступ цијеломе стандардном језику и учвршћује језичко и правописно јединство, а не гуши разуђену усменост кроз простор и вријеме. Кад кажем приступ, не мислим само на приступ у корисничком, него и у производном смислу. Премда се већина људи само користи стандардним језиком, ипак није мали број оних који га производе, свакодневно и стваралачки.

- Ја не потцјењујем ни благе ни оштре реакције, а још мање отпоре смјелијем размишљању о неким тегобним аспектима наше стандарднојезичке ситуације, поготову што је ријеч о људима који се више, или чак највећма, крећу у обзорју тврдокорних домаћих традиција и митова, па и предрасуда о неоспоривости и непромјењивости наших "најсавршенијих рјешења на свијету". "Пиши као што говориш!" - била је парола разумљива и можда неопходна у вријеме када се била битка између славеносрпског и српског језика, али она одавно није актуелна. У нашем се правопису преплићу, као и у многим другим језицима, "фонетско", "фонолошко" и "морфолошко" правописно начело, а прозирност нашега гласовног система ионако искључује могућност примјене "етимолошког", одн. "историјског" начела. Осим тога, једно је правопис (ортографија), а друго - графија (писмо или писма). Кад је ријеч о "анахронизму" и "одбацивању 700-годишње традиције нашег писања", за које се ја наводно залажем, посриједи је крупан неспоразум. Ја се залажем за "обнову", а не за одбацивање "700-годишњег континуитета" баш тога несретног "јата", који су употребљавале и такве величине као што су Његош и Стерија, а што се тиче "анахронизма", такорећи до јуче анахронизмом су сматрани и "предузеће", "акционарско друштво", "хипотекарна банка" и сл.

Ако смо се добро разумјели, "јат" је као фонема и сада жива категорија. Како може бити "анахронизам" тражити биљежење онога што је "живо"? "Ирационални" Енглези пишу свакодневно ријеч sure = сигуран на један те исти начин, а изговарају на осам начина. Ми придјев д(ј)еч(и)ји изговарамо на четири различита начина, а, узимајући у обзир двије азбуке, пишемо га на осам начина: дечји, дјечји, дечији, дјечији, одн. dečji, dječji, dečiji, dječiji. Ко је ту писмен, а ко усмен, ко анахроничан, а ко модеран, ко рационалан, а ко ирационалан? А кад је ријеч о "смртној пресуди ијекавштини", посриједи је чиста бесмислица, јер би ијекавицу рационалнија (орто)графија спасавала, а не потапала, особито с обзиром на суженост ијекавске говорне зоне у новој Југославији. Осим тога, треба мислити и на српски стандарднојезички израз Крајинаца и Крајишника. И најзад, није никаква срамота скупљати ни "терцијарне" ни "секундарне" сировине.

- Веома је значајна. Нема стандардног језика без стандардне графије (тј. писма или писама). Језик и писмо иду заједно, а модерне нације, које су и створиле стандардне језике, нису усмене, него писмене категорије. Најједноставније је рјешење: један народ, једна држава, један језик, једно писмо. Међутим, швајцарска нација, са три етничке заједнице, са три језика (њемачки, француски и талијански), и с још једним (малим) језиком (ретороманским), али са само једним писмом, добро функционише. Ми двоазбучност избјећи не можемо, али је нужна функционална дистрибуција двају писама.

Што се тиче других елемената нашега будућег државног живота, не вјерујем да би било сврховито да баш све буде у знаку броја два или три: од државне структуре до спорта, од језика и књижевности до црквене организације. Јединство народа и културе могуће је дакле без обавезне "једности" и "једноставности", а и кад су оне ту, и народ и држава свакад су сложени ентитети.

- Окосница је много, и нисам баш сигуран да су "јединствени школски програми" међу најважнијима, поготову ако се расцвјетају и приватно школство и елитно образовање у одвојеним школама. С друге стране, и Србија је мала, а камоли Црна Гора, па су јединствени школски програми у државним училиштима свакако пожељни, чак неопходни. Осим тога, без обзира на исход државноправне прекомпозиције бивших југословенских република, свакоме "бившем" југословенском народу, без обзира на распад СФРЈ, мора се зајамчити јединство културног и просвјетног живота, јединствен културни простор. Међутим, оно што желимо зајамчити себи, не смијемо оспорити другима. Право већине не смије угрозити мањинска права. И најзад, свако здраво јединство подразумјева и разлике, каткад и крупне, поготову у етнички сложеним заједницама.

И најновија Југославија сложена је и етнички и културно, а сложена је и њена државна организација. Сложено је и питање усклађивања србијанско-црногорских односа, које је немало оптерећено и титоистичким насљеђем. Што се мене лично тиче, пун сам разумијевања за црногорске специфичности, нарочито ако се на њих гледа у обзорју, рецимо, Светозара Маровића и његовога недавно изложеног схватања о "Црногорству" као "историјском изразу српског искуства на територији Црне Горе". Ако се буде чувала та "доминантна културна и духовна чињеница", утврђена у претходно цитираном исказу, с једнаким уважавањем како "дубине важности српског континуитета" тако и "захтјева и потребе" за "црногорским изразом" са свом његовом "специфичношћу" на цијелом његовом "државном, културном и историјском простору", крупнији неспоразуми и антагонизми зацијело ће изостајати. Међутим, метеж могу уносити, и уносе га, бахати "интегралци" и суманути "аутокефалци", којих није баш мало.

Легитимна успостава српске језичке целовитости

Не знам да ли је тај "предлог" изложен усмено или писмено, да ли је реч о "предлогу", "одлуци" или о "пробном балону". И не знам да ли је у игри синтагма "службени изговор". Не знам ни то колико иза тог чина стоји, како произлази из вашег питања, "власт", а колико пак њен челник Радован Караџић, песник и психијатар, а не само главни носилац "власти" у једној српској држави која се рађа пред нашим очима.

Знам о томе оно што је писало у штампи, што сам чуо преко телевизије (у шта спада и, верујем аутентични, исказ ТВ новинара с Пала Илије Гузине) и оно што су рекли неки овдашњи коментатори, "стручни" и "нестручни", "позитивни" и "негативни". И сaм сам понешто о томе натукнуо недавно у "Борби", у начелу "позитивно", премда сам и пре неколико месеци, и пре неколико година, имао прилике да се огласим с идејом о потреби премошћавања унутарсрпских језичких "јазова". Веровао сам и верујем да унутарсрпско екавско-ијекавско двојство треба превладати у писменоме српском језичком стандарду. Уверен сам да би заједнички словни знак за "јат" (који у нашем стандарду и сада постоји као супрафонема, тј. сложена апстрактна језичка јединица, чији се алофони, тј. разнолике изговорне супстанце исте апстрактне јединице, исказују као монофтонзи е и и, као гласовни следови је и ије, те као дифтонг ие, нарочито у градским ијекавским говорима) - нпр. обновљени стари знак за јат или какав други знак за јат - трајно решили неке наше језичке проблеме, уз неометан опстанак оба изговора.

И пре настанка бивше, односно предбивше ("труле") Југославије, Стојану Новаковићу (1842–1915) и Јовану Скерлићу (1877–1914), двојици значајних српских умова и двојици недавно оверених знаменитих Срба (100 најзнаменитијих 1993), било је јасно да екавско-ијекавско двојство у језичком стандарду Срба крије опасан јаз и прети непожељним а могуће трајно неугодним унутарсрпским расц(ј)епом. Додуше, Новаковић је о томе размишљао као ми данас, видевши проблем као унутарсрпску невољу, за шта је благо прекоревао Вука Караџића, који је био недоследан у борби за ијекавицу (допуштајући оба изговора у књижевном језику, само да се они "не мијешају"), док су учесници у Скерлићевој анкети 1914. г. - одушевљени резултатима балканских ратова и уверени, пред Први светски рат и у предвечерје Скерлићеве преране смрти, у тријумф идеје о српско-хрватском народном јединству - мислили да се проблем може решити заједничким српско-хрватским (по)жртвовањем у виду двоструке српске жртве (истовремено "договорно" напуштање и ћирилице и ијекавице).

Заједнички живот Срба и Хравата, двапут покушаван (1918–1941, с нејаким српским вођством, и 1945–1991, са стварном хрватском доминацијом кроз "антисрпске коалиције" - у којима су суделовали не само сви опуномоћени несрби него и многи распамећени Срби) - показао је да је немогуће "договорити се" не само уз чињење узајамних уступака него ни уз непрекидно српско само(по)жртвовање. Докле су нас довели "договорна економија", "друштвено договарање" и "самоуправно споразумевање" - проглашени као ненадмашив "политички систем непосредне социјалистичке демократије" - види се данас и "голим оком".

"Договарање" о језику, зачето у Бечу 1850. и обновљено у Новом Саду 1954. године, пукло је у епоси "неразрушивог братства и јединства", године 1967 (Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика). То пуцање, у Хрватској притврђено још 1972. године - с амандманом V на ондашњи Устав СРХ, дакле двадесет година пре међународног признања државне суверености нове Хрватске (почетком 1992) - запечаћено је одредбом која "стандардни облик народног језика Хрвата" (свих Хрвата!) и "Срба у Хрватској" успоставља као "хрватски књижевни језик". (У "маспоковској" штампи 1971. г. кликтало се: "Нека остану ијекавица и екавица као симболи националне самобитности Хрвата и Срба." То јест: Нека сви ијекавци постану Хрвати пошто је "аутентичних", [екавских] Срба ионако превише!)

Политичке игре око српскога (књижевног) језика, с тако јаким потезима као што су Хрватски правопис Ивана Броза (1892), Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика Томе Маретића (1899) и Рјечник хрватскога језика тада већ покојног Ивана Броза и живог му ујака Фрање Ивековића (1901) - смишљене можда у Риму и Бечу, које су Вуков модел књижевнога идиома узеле (и) као хрватски језик - имале су и свога "комунистичког" протагонисту у лику Владимира Бакарића, који је "осудио" споменуту декларацију тако што се коју годину касније заложио за "црногорски језик" и "босански језик".

Кад су те игре пропале и изгореле у пламену хрватско-српског рата (1991–1993) око спорних (и "спорних") територија, било је само питање дана када ће неко рећи: "Доста с политичким играма око српског језика!" Ако је то рекао песник и психијатар, ратник, политичар и државник Радован Караџић, то није никакво чудо. Мора бити да се то Вук Караџић каје "преко" свог "потомка" и суплеменика Радована Караџића, који је знао да такав потез ваља повући.

Неки кажу да "није изабран најбољи тренутак", да је то "насиље над језиком", да то "неће бити (к)од сваког прихваћено", да ће "Хрвати тек сада ликовати јер ће њихове постати и народне пјесме", пошто ће српске бити само "народне песме" итд.

Којешта! Људи као да нису свесни да нормативно захватање, одн. увођење било каквог стандарда, подразумева и нешто притиска на психу корисника, да не кажем потрошача, чак и кад се ради о тако безазленим стварима као што су аудио и видео касете, или кад је нпр. реч о изградњи аутопутева или обалоутврда. А камоли кад је у питању језик! Обично се накнадно схвати шта се добило, као што се схвати и то да се понешто мора(ло) и изгубити.

Српскоме језику, односно српскоме језичком стандарду, преко је потребно што пуније јединство. Хоће ли оно бити успостављено заобилазно и еластично у виду целовите писмености с разуђеном усменошћу (како би, по моме мишљењу, било боље, али вероватно спорије и "замршеније", "сложеније") или у виду указа који доноси брзе резултате (с понешто штетних, али уклоњивих последица) - ствар је тактике или, можда, стратегије.

Ако се зна, а морало би се знати, да је реч о интервенцији која не погађа све нивое језичке структуре (а могло би се рећи да не погађа ниједан, јер је реч о ограниченој правописно-правоизговорној интервенцији, која и не припада језику, односно Де Сосировој категорији langue) нити погађа све видове језичке појавности, могли бисмо бити сасвим спокојни.

Наиме, разлози језичке економичности, економичне образовне свеукупности (скупо је и нерационално, нпр., производити двојне, "двоизговорне" уџбенике и одржавати педагошке невоље на већ успостављеноме јединственом српском културно-просветном простору од Бање Луке до Ниша, одн. од Книна до Врања), да и не спомињем разлоге народне целовитости и неопходне самосвојности (националног интегритета и идентитета), - довољни су и довољно легитимни да би обезбедили благонаклоно разумевање народне већине и интелектуалне елите, макар и не осигурали једногласно прихватање.

"Предлог" или "одлука" о "ширењу" екавице и на до сада неекавска подручја не мора погађати ништа друго до најуже схваћено подручје језичког стандарда: уџбенике (осим читанки) од основног до високог образовања, радио, телевизију и штампу (али не нужно све њихове емисије и чланке, не нпр. културне рубрике и програме), управу и судство, односно органе законодавне, извршне и судске власти. Не мора, неће и не сме погађати литерарни корпус или литерарни стил. (Рестрикције није било ни до сад, иначе би били немогући Рече ми један чоек и Петријин венац.) Народне п(ј)есме треба да се штампају као и досад: и као песме и као пјесме. И не само народне п(ј)есме него и књижевна штива уопште. Језички стандард - односно чврсто нормирани језички идиом са широком, али никако и са свеобухватном јавном употребом - само је један, али не и једини језички идиом.

Слободно ће живети и треба да живе, и други језички идиоми: изворни народни говори или дијалекти, које чак треба чувати колико год је и докле год је могуће, и супстандардни говори, којима се људи ионако слободно и неспутано служе упркос притиску језичког стандарда, било зато што је немогуће да се свако "узвиси" до тога да тај стандард ваљано производи било стога што језички стандард и није потребан, а није ни пожељан, у свакој прилици. Ко би и зашто би спречавао људе да се слободно служе разноликим језичким идиомима у разноликим животним и комуникацијским приликама? "Предлог" о којем је реч, колико сам могао разумети, никако не покрива све језичке идиоме. Да има и таквих жеља, не би их било могуће испунити!

И најзад: докле ћемо бити толико ступидни и "самопожртвовани" да не видимо како ни ми не можемо "мимо свијет". Ако су Грци дефинитивно потиснули катаревусу (језички стандард којим се неуспешно покушавао премостити јаз између старогрчког и новогрчког језика) у корист димотикија (језичког стандарда ближег живом народном говору); ако се Норвежани труде више од 50 година да ублаже јаз између бокмола (језичког стандарда по својевременом "империјалном" данском узору) и нинорска (језичког стандарда ближег изворној норвешкој традицији); ако су Арбанаси 1968. године (после свеарбанашке језичке конференције у Приштини) ублажили невоље што долазе од вишедржавности њиховога културног простора, претходно издељеног гегско-тоскском диглосијом (тј. двама стандардним идиомима, с много више дихотомије од оне коју доносе екавица с ијекавицом и ћирилица с латиницом) - зашто бисмо ми Срби остали сапети или распети на крсту својих неугодних али уклоњивих дихотомија. Зашто би било неопасно да се свако други уједињује, а опасно ако се ми ујединимо? Зар је логично претпоставити да ће наша народна целовитост угрозити нас саме? Осим тога, немогуће је поверовати да би она угрозила друге, који су се, заједно са Србима и у тројној међусобној противности, изборили за то да слободно одлучују о својим правима и потребама, без нашег "хегемонизма", без "унитаризма" и "великосрпског национализма".

Имамо ли муке с речима

Разговор са Браниславом Брборићем, аутором који је током последњих двадесетак година објавио низ текстова посвећених "отвореним питањима српскохрватског језика" (како се то донедавно говорило) и лингвистом заокупљеним превасходно питањима српске језичке интеграције о којима се до јуче није превише отворено говорило, почињемо питањем:

Сваком народу који хоће да буде нација треба језичка интеграција. Ја наравно не бих био сигуран да је баш језичка интеграција најважније питање нашег данашњег живота, који се своди на голо преживљавање. Свакако је важнија економска интеграција, којој опет мора претходити свеукупни друштвени, економски и државни опоравак. Јако је важна и културна интеграција уопште, и просветна интеграција. У сваком случају, барем у Европи, нема модерне нације која језичко питање н(иј)е сматра(ла) једним од најважнијих питања своје интеграције. Додуше, неки су имали среће и могућности да те послове обаве много раније од нас. Неки су пак имали среће да не буду узнемиравани у обављању тих послова. Ми, Срби, те среће баш нисмо имали.

- Па, могло би се казати да је оно од јако велике важности и за нас кад је оно толико важно за нашу дојучерашњу браћу, истојезичну или разнојезичну. Није нормално претпоставити да је за нас неважно оно што је за њих толико судбоносно важно. Видите шта Хрвати раде с производњом нових речи, са измишљањем овога или онога, и потребног и непотребног, и добро скројеног и наопако удешеног. Муслимани оживљавају оријентализме, хоће "бошњачки језик", а ми, Срби, као да не схватамо да ово, преокретно, време тражи и преиспитивање наше језичке политике и нашег језичког планирања, њено усклађивање с новом стварношћу.

- Поставили сте ми, у ствари, право питање. Кад ми кажемо енглески језик, немачки језик, француски језик, шпански језик, руски језик, да узмем само оне језике који слове као светски, увек је посреди скуп или скупина врло разноликих језичких идиома, односно подсистема за које се држи да припадају једном језичком систему. Међутим, учећи, рецимо, стране језике у школи, ми се углавном упознајемо само с једним сегментом њиховог регистра, са стандардним језиком, не стижући, осим ако се баш посебно не заинтересујемо за књижевност, да видимо колико је сваки од тих језика разнолик. О чему се ту ради? Ради се о томе да је сваки језик, па и сваки "светски" језик, представљен оним својим сегментом који се зове језички стандард, или стандардни језик, док други сегменти такође слободно живе - живе у Немачкој, живе у Енглеској …, али они за странца изван струке и без довољно контакта с народом у тим државама остају "нерегистровани".

- Јесте, у свакој држави, засигурно. Ми Срби, додуше, имамо ту срећу да великој већини нас говорни језик или дијалекти нису толико далеки од стандардног језика као у других народа, тако да код нас људи и нису свесни онога чега су другде обично свесни, а то је да постоји каткада и велика провалија између стандардног језика - који се учи у школи, који чујете на радију, на телевизији, којим се пишу књиге или бар већина књига, којим се пишу новине (…) - и онога језика којим "обичан" свет говори. Људи су другде свесни провалије или јаза између онога што су присиљени научити као општеприхваћени национални језик, стандардни језик, и онога што стварно говоре.

- Углавном нема, премда знатан део људи у југоисточној Србији осећа "муку с речима" чим пође у основну школу. Ја сам рођен у крају који се сматра(о) у дијалекатском смислу репрезентативним српским говором, у источној Херцеговини. Али једна је ствар репрезентативни српски говор у дијалекатском смислу, а друга је ствар српски језички стандард. Ми, уствари, никада нисмо сасвим помно, сасвим прецизно, утврдили шта је то стандардни језик нити смо га уредили на начин на који то чине други европски народи. Можда нам се није ни пружила прилика за то. У XIX веку били смо растурени у неколико држава. Дуго, чак ни у Србији, која је након 1804. г. убрзано израстала као матица нашег народа, није живела већина Срба. Може се рећи да у Србији тек од 1912. г. живи већина Срба, или можда, од 1878, али пре тога имате Србију у којој не живи већина Срба. Нама се заправо није пружила прилика да схватимо како стандардни језик морамо у много већој мери уређивати и уједначавати него до сада.

- Да то двојство, екавско-ијекавско, није у нашој историји било набијено толиким динамитом, пре свега српско-хрватским, све би било друкчије. (Ви знате да изворних ијекаваца међу Хрватима практично нема, а испало је да је ијекавски репрезентативни изговор њихова стандарда!) Ваљало би размишљати о томе како се уопште могло догодити да репрезентативни српски изговор узму Хрвати за свој.

Чињеница је, међутим, да је екавско-ијекавско двојство било набијено снажним, експлозивним, напетостима премда би свакоме ко зна народну поезију, ко зна народну књижевност, морало бити јасно да је ијекавица српска. Тако рећи до јуче многи људи у овој средини које сам ја сретао, и интелектуалци, стали су мислити да је ијекавица изворно хрватска, што наравно није тачно. Ијекавицу из српског језика не може ништа избацити, мислим на свеукупан "регистар српских идиома". И не сме ако буде разборите језичке политике.

То је, дакле, све оно што као свој "родни" језик говоре Срби, без обзира на то где и како говоре. То су наши дијалекти, којих ипак има доста. Имамо два наречја, па више дијалеката, па више поддијалеката, па више говора. Дијалекти се можда и губе, нажалост, и све већу превагу добијају тзв. урбани говори, који су листом супстандардни, дакле подстандардни. Па онда имате српску књижевност са свом њеном језичком разноликошћу. Имате дакле наш литерарни стил или литерарни језик и имате језички стандард. Језички стандард сваког народа, без обзира на то како му језик био разуђен, јесте репрезентативни облик његова језика. Ми немамо репрезентативног облика на начин на који га имају други народи.

- Ја сам ових дана разговарао с неким људима који нису са симпатијама примили ту актуелну идеју о увођењу екавице као некаквог званичног изговора, односно као репрезентативног вида језичког стандарда, и у Срба изван Србије, па сам их питао: "Јесте ли ви принципијелно за српску језичку интеграцију или нисте?" Нико неће да каже да није, значи да свако за то јесте. Ако јесте, онда се поставља питање како до те интеграције доћи. Ја онда поставим следеће питање: "Ако је та интеграција немогућа без избора једног језичког идиома, јесте ли за то да се изабере један језички идиом који би био репрезентативан?" Опет је одговор "Јесам", неће нико да каже "Нисам". Како би неко био против онога што имају готово сви други народи?! Ако јесте за то, следеће је питање, "Који изговор, пошто је изговор посреди, кандидујете за то да буде репрезентативни?" Одговор гласи: "Зна се!"

Босански Срби, тачно је то, већином говоре ијекавски, али нико не говори стандардни ијекавски, вуковски. Стандардни ијекавски је иначе ужасно тешко научити, чак и када сте рођени као ијекавац и образовани као ијекавац. Имам доста пријатеља, образованих људи, ијекаваца, који никада не знају тачно "убости", да се тако изразим, где је "је", а где "ије", на пример, а многи ће рећи и "вољео" и "хтјео" уместо "волио" и "хтио".

- Тачно говорити ијекавски знају само лингвисти, и то не сви. Нисам сигуран чак ни у то да већина лингвиста, осим међу ијекавцима, зна стандардну ијекавицу. Многи не знају, то знам. Но да се вратимо на конкретно кандидовање једног изговора за свесрпски језички стандард. Једна особа која је била противник ове идеје каже: "Па, екавски." У чему је онда проблем? Екавицу кандидују управо Срби из бивше Босне, који су иначе ијекавци, па како онда бити против тога. Ако један наш народни огранак кандидује екавски као изговор тог репрезентативног свесрпског вида нашег језика, не одричући се дакако ијекавице као дела целокупног свога регистра језичких идиома, зашто да будемо против тога. Тај ће огранак сачувати ијекавицу, али изван језичког стандарда, јер човек не говори само стандардним језиком нити увек има потребе да се њиме служи. Човек има право да говори и породично, и групно, и земљачки, и како год хоћете, а, друго, тај предлог ја никако нисам схватио у томе смислу да се има екавизирати Петар Кочић, Алекса Шантић, Његош…, јер то би била чиста бесмислица. Нико то није ни предложио нити то коме пада на памет. Реч је просто о језичком стандарду.

Једино, можемо поставити питање: шта је то језички стандард? Да ли је посреди нешто уско или широко и, ако није широко, докле је широко, а, ако је уско, докле је уско. О томе се треба договорити, а не препирати се о томе да ли нам то треба или не треба, јер, нико, осим онога ко нема појма о чему се ради, не може бити принципијелно против наше језичке интеграције ако држи до националног идентитета и интегритета.

Такође, јасно је да када се и као држава коначно ("расплетно") уобличимо, знаћемо ваљано одмерити шта је интерес наше националне, културне, просветне, па наравно и језичке интеграције. Нисам кадар разумети зашто би неко у матици био противан томе да му се приближава дојучерашња дијаспора. Не могу схватити оно стабло које хоће да му отпадају гране.

• Наравно, као и свака друга. Додуше, може неко рећи о чему ви то говорите данас када једва преживљавамо. Заиста, тачно је да ми једва преживљавамо, али је тачно и то да и кад вам је најгоре треба да мислите о оном времену када ће вам бити много боље и када ће вам бити најбоље. Тако је увек било.

Право новинара на просуђивање о језику, али…

Није моје да опонирам г. Богдану Тирнанићу (НИН, бр. 2261, 29. 4. 1994) у његовом процењивању смисла и домашаја једнога масовног интелектуалног скупа какав је био Конгрес српских интелектуалаца, који би вероватно био непотребан, па и немогућ, да су времена нормална, редовна. А нису. Зато, углавном, остављам по страни конгрес у глобалу, као и Тирнанићево мишљење да он беше заснован на "принципу насиља". Осврнуо бих се, међутим, подробније на онај део Тирнанићева казивања који се односи на језик, што га тај новинар варира и у празничној (првомајској) "Политици". И успротивио му се, бар у понечем.

Ако је и тачно да се Конгрес "углавном" бавио "негативним конотацијама" садашњости и прошлости, није тачно да је заузимао "милитантан став према свакој идеји реинтеграције југословенског простора, према Западу и Европи". Понајмање је тачно, тј. сасвим је нетачно, да је такав, милитантан, "менталитет" дошао до израза у расправи о језику, која није уопште, а камоли "по свему", била "централна тема" Конгреса.

Да је то тако, сведоче и реферати, којих је било осам, с тим што је њих седам пред сам Конгрес било објављено у брошури Српско питање данас. Ако се завири у ту брошуру, видеће се да (је) она има(ла) 83 обележене, а 72 попуњене странице. Текст о језику академика Павла Ивића, као један од седам објављених реферата, био је најкраћи: протегнуо се на свега пет страница, али је попунио само четири, дакле свега једну осамнаестину. И у усменом излагању био је најкраћи, али не у тој "диспропорцији". Осим тога, међу више од 80 судеоника у расправи - о језику је говорило њих осам, и то не више од једног сата укупно, са свим прекорачењима допуштене 5-минутнице, а Конгрес је трајао безмало 20 сати. Из овог рачуна тешко је извести закључак о "централној теми".

Осим тога, кад се узме у обзир садржај онога што је речено - а њему је основни тон дао академик Ивић, с ону страну сваке искључивости, а поготову "милитантности" - треба бити на крај срца да би се открила теза о "милитантности" (с капслом и експлозивом, или без њих). Ње није било ни у ономе јединоме директном супротстављању Ивићевом тумачењу потребе да се српски језички стандард интегрира у екавици (проф. Радмило Маројевић) - дакле само он, језички стандард, никако сав српски језик, никако књижевни идиом (књижевни језик, језик књижевног корпуса). А ни проф. Маројевић, у не баш одмереном супротстављању пледоајеу за екавски стандард, није устао против саме унификације језичког стандарда (он је и даље види у обновљеној употреби старог слова "јат").

Остали учесници расправе о језику били су подељени између недвосмислене, али не и "милитантне", присталице екавице којима се жури - и опрезне, поступношћу надахнуте заговорнике пуног стандарднојезичког јединства, с изузетком једног писца који је "пречуо" да нико не предлаже немогућу унификацију свег језика, а још мање језика књижевности. Он је, као и сам Тирнанић, полемисао с фантомима, с тезама којих нема.

Што се тиче моје маленкости, јединог дискутанта о језику с унапред спремљеним текстом, мислио сам, док није постала и могућа и реална иницијатива дата на Палама (ни она с идејом о немогућој и непотребној "свеобухватној" унификацији српског језика), да је неопходан тегобан и заобилазан пут који би, помоћу "јата", обезбедио уједињену писменост с разуђеном усменошћу српскога језичког стандарда.

Нове политичке околности, настале с распадом савезне државе и њене централне саставнице - БиХ, понудиле су, међутим, бржи и лакши пут, али ни оне нису обележене "зовом дивљине", већ су напросто омогућиле историјски зов да се Срби - међу последњим народима у Европи и на Балкану (после Арбанаса, 1968, и Грка, 1974) - нађу у интегралноме језичком стандарду. Ја сам чак говорио о неопходном очувању троспратности српске језичке грађевине (први спрат: изворни народни говори, други спрат: урбани супстандардни говори, трећи спрат: стандарднојезички говори), у којој се додатно уређује и дотерује само трећи спрат, никако на тај начин што би се "срушила" прва два. Напротив, разноликост прва два спрата треба чувати во вјеки вјеков, и она ће се чувати, јер нико ко разуме о чему је реч не размишља о стандардном језику као о "чардаку ни на небу ни на земљи".

Да је боље очитнуо и ослушнуо о чему је реч, Богдан Тирнанић не би изводио закључке који јесу "чардак ни на небу ни на земљи". Не би сам склизнуо у "милитантну антимилитантност", не би стандардизацију стављао под наводнике, не би видео "насиље" где га нема, не би се подухватио "језичке арбитраже" у питањима која недовољно познаје насупрот онима који немају моћи за арбитрирање, али имају знања о томе шта је шта и када је шта, где и зашто урађено код других, па нпр. и у стварно тројезичних Хрвата, зашто то није урађено код нас Срба и зашто то исто треба, макар и с толиким закашњењем, да најзад буде урађено. Зашто би расправа о језику коју су водили људи од струке била "унесена у језик споља"? Ко је у тој расправи уопште "напољу" и о каквом је "лингвистичком демијургу" реч?

Богдан Тирнанић, као врстан новинар, није "напољу", не делује "споља", и добро уочава да ту није реч о амбицији да се Крајишници "изједначе" са Шумадинцима, јер, кад је о језику реч, пуног "изједначења" нема никада - не само између два огранка истог народа него ни између две људске јединке. Али није реч ни о "утопији саборности", нити о "најслабијој тачки свих наших идеалистичких националних програма".

Реч је о важној појединости која доприноси реалном, опипљивом и значајном утемељењу националног јединства, онога и онаквог које су и какво су испројектовали и остварили готово сви европски народи, па и они што су седамдесетак година са Србима делили исти државни кров. Није дакле реч о новој утопији, реч је о потреби да се лечимо од старих. Ваља нам бити Пијемонт ономе што јесте реално Српство, тј. аутопијемонт, без очајања што су његова крила поткресана за турског вакта и земана и потоњих "ширих", "могућих", али не и "стварних" пројеката - државних, националних и културних, интернационалистичких и мондијалистичких.

А што се тиче Тирнанићевих разглабања о "тенесијанском језику" или оних о томе да "није (…) тешко одговорити на питање како би се лингвисти опредељивали да енглески поседује тзв. варијанте", нека буде спокојан у својој необавештености. Модерно учење о варијантама, без онога тзв., долази управо из англо-америчког света, и то пре свега америчког. Амерички лингвисти одавно су истражили тај проблем и одавно се "определили". Да је Американцима, лингвистима и нелингвистима, одговарало да своју варијанту, видљиву и голим оком а чујну и "голим ухом", дигну нпр. на ранг засебног језика, они би то урадили и своју би варијанту назвали засебним америчким језиком, што су Хрвати са својом урадили још 1967, одн. (званично) 1972, мада су га 80 година пре тога "посрбили", одн. објединили са српским.

И најзад, Тирнанић је јамачно у праву када каже: "Језик је сувише озбиљна ствар да би се смео препустити само лингвистима." Додао бих: Језик је сувише озбиљна ствар да би о њему судили новинари, макар и врсни, ако избегавају да се обавесте о томе у чему је ствар. Иначе, новинари, чак и кад нису врсни, имају право судити о језику, али и обавезу да суде на основу чињеница, "унутрашњих" и "спољних", домаћих и страних, бивших и текућих, језичких и изванјезичких. И будућих, јер се и о будућим чињеницама може просуђивати.

"Јат" и његови рефлекси, фонологија и фонетика

Данас би се тешко нашао српски лингвиста који не би мислио да би српска језичка култура у последњих 150 година била поштеђена грдних невоља да је Вук Караџић у једном случају одступио од "фонетског" правописног начела, у случају "јата". Истини за вољу, графему јат елиминисао је и Вуков претеча Сава Мркаљ, примарни реформатор ћирилице код Срба.

И Мркаљ је пошао од тога да сваком гласу треба придружити по једно слово, али је најпре требало утврдити колико би гласова требало да буде у новоме српском књижевном језику, што је зависило од избора његове дијалекатске основе. Теорије о фонемама, као апстрактним јединицама које припадају језику, и фонима, тј. гласовима, као конкретним звучним јединицама, као оствареним фонемама, још није било. А и данас знање о томе није превише раширено. Мркаљ је, и без те теорије, савршено тачно погодио број сегменталних фонема у српском језику, изоставивши само џ, којега није било у изворном српском фонолошком инвентару. (Додуше, [џ] се јавља као позициона реализација фонеме /ч/ код оних речи, изведеница, код којих се глас [ч] нађе у суседству с којим звучним вокалом, нпр. отачбина [отаџбина].)

Мркаљева ћирилица имала је само 26 слова, колико и међународна, англо-римска латиница, али без еквиваленције, с тим што проблем графичког представљања фонема /ђ/, /ћ/, /љ/, и /њ/ Мркаљ решава диграмима, с "танким јер" као другим елементом. Реч је о диграмима дь, ль, нь и ть, којима би Мркаљ, да је видео и фонему /џ/, зацело придружио и пети диграм - гь. Мркаљево правописно начело било је , као и Вуково, "фонетско", тј. претежно "фонолошко", али му графија у четири случаја није била фонолошка, тј. једнословна. (Да то мало илуструјемо како би се разумело шта значи нефонолошка графија: кад би се, нпр., у латиници фонеме /ч/ и /ж/ представљале диграмима ch и zh, графија би била нефонолошка, диграмска, а ортографија - фонолошка, јер нема индоевропских речи у којима би се ти диграми могли изговарати као два засебна гласа, један поред другога. Исто тако, ако би диграм дь у српском увек представљао фонему /ђ/, било би задовољено фонолошко правописно начело.)

Као што је познато, Вук је само радикализовао Мркаља: његове је диграме претворио у монограме. За ћ је већ имао решење у затеченом инвентару ћириличких слова, за глас ђ, који је видео, с разлогом, као звучно ћ, решење је нашао у томе што је десни доњи део штампаног ћ само продужио и завио; спојио је, осим тога, л и н с танким јер и тако добио две лигатуре љ и њ, а за /џ/, као реалну фонему у бројним и неизбежним позајмљеницама, решење је потражио и нашао у инвентару румунских ћириличких слова. То је све.

Прва писаћа машина ремингтон произведена је у Немачкој 1867. године, три године после Вукове смрти. Вук, дакле, није могао знати да би била предност, а не мана, не трошити типке писаће машине на непотребна слова већ их користити за друге потребне знакове. Осим тога, као и многи људи данас, Вук је видео предност у прозрачном односу између слова и гласа, фонеме и графеме, мада је у Мркаљевим диграмима танко јер савршено обављало посао, као нека врста јукстапонираног дијакритичког знака (без самосталне гласовне вредности), који мења гласовну вредност слова што му претходи. Тада није могло бити јасно ни то да није згорег имати што "међународнији" инвентар слова, онај који, делимично или потпуно, испуњава потребе којега већег језика (нпр. руског) или групе језика, у нашем случају источнословенских и источнојужнословенских.

Јат је озбиљнији п