NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoEnglish
Projekat RastkoLingvistika i filologija
TIA Janus

Бранислав Брборић: С језика на језик

V. Туђе и наше у језику и иначе

V. Туђе и наше у језику и иначе

У ово поглавље уврстио сам шест текстова који би могли разочарати тврдокорне језичке чистунце (пуристе), првенствено међу лаицима. У другоме међу њима, до којег ми је веома стало, изложио сам свој вјерују кад су посреди "туђице", односно позајмљенице, без којих није замислив ниједан језички идиом, понајмање стандардни језик. Источник језичког стандарда јесте у књижевном језику, што га редовно сужавам на језик лепе књижевности, која уопште не мора бити писана стандардним идиомом. Мада сам подалеко од пуризма, држим да је он вазда лековит као упозорење да се, чак ни у научном ни у публицистичком стилу, не сме претеривати с позајмљеницама.

У језику су увек нужна разграничења између пожељног и непожељног, бољег и лошијег, ближег и даљег, па придев туђе у наслову поглавља нема само лексичко значење. То ће се нарочито видети у последњем прилогу овом поглављу, написаном у време припреме ове књиге за штампу, дакле њенога најсвежијег дела, необјављеног другде. У том прилогу - једноме од укупно пет текстова посвећених суштински истој тематици (пети је, тј. први, уврштен у десето поглавље ове књиге, где представља сегмент Одлуке бр. 1 Одбора за стандардизацију српског језика) - бавим се разграничавањем с "нашом браћом турског закона" (како је говорио Вук Караџић), која су се определила за засебну језичку стандардизацију. У томе им Срби не стоје на путу, нити им могу порицати право на разлику, али се, с добрим разлогом, мора устати против њихових пијанствених тежњи да својим језичким стандардом и његовим неодрживим називом - с ону страну сваког легитимитета - покрију знатан део српског народа.

Исписујем ове речи у нади да је језичко пијанство непожељно и штетно и за нас, Србе, и за њих, Бошњаке. И у уверењу да би требало да се сви трезнимо од језичкоратних фанфара како нас не би "убила прејака реч", реч обмане, лажи и агресивности, могућих узрочника нових ратних сукоба.

Неки проблеми у језичкој политици и језичкој пракси
у Републици Србији и СР Југославији

1.0 Језичку политику и језичку праксу само делимично одређују уставне норме и законске одредбе, које овог часа нису међусобно понајбоље усклађене нити је пак постојећа пракса (наслеђена из раздобља пре доношења нових устава и с њима саображених закона) у складу с новим нормама и одредбама.

Па ипак, опште стање у овој области боље је него пре 1990. године (пре вишестраначких избора и ванредних мера на Космету), и у Србији и на целокупноме српском етничком простору:

1.1 Иако нико озбиљан не пориче чињеницу да је српски језик шири од српског народног колективитета и шири од земаља које су српске или претежно српске, више нису актуелни неки раније веома заоштрени проблеми назива тог језика (српски, хрватски, "бошњачки", српскохрватски, хрватскосрпски, "хрватски или српски"), његових двају изговора (екавски и ијекавски) и двају писама (ћирилица и латиница), енциклопедијских одредница о језику, заједничког правописа итд. То не значи да се не појављују неки нови (унутарсрпски) проблеми који у понечем личе на старе нити пак да су трагови старих проблема ишчезли.1

1.2 Остао је, на пример, назив српскохрватски језик (неспоран као научни термин који се односи на објективно једнојезички комплекс у "власништву" оних Јужних Словена који нису ни Бугари ни Словенци, нити пак Македонци, за које није сигурно хоће ли се и како одржати као народ с државом). Остао је само у Уставу РС, док је у републички Закон о службеној употреби језика и писама (Закон о службеној употреби 1991) ушао, на предоминантан начин, и назив српски језик, потврђен касније као једини службени назив језика у Уставу СРЈ и Уставу РЦГ.

1.3 За назив српски језик непоколебљиво су се определили Срби и владајући политички чиниоци у Републици Српској и Републици Српској Крајини, што је ушло у њихове основне правно-политичке документе. У конфедералној БиХ не може се очекивати ништа друго до засебан развој и засебна стандардизација и номинација трију (свакако блиских) језичких стандарда, од којих ће се српски засигурно звати српским језиком.

1.4 Нова политичка и државноправна стварност, иако још није доживела пун расплет, искључила је из јавног живота сложени назив језика. (Језички и језичконазивни проблем оних који остану с нама у истој држави, а то су Хрвати и/или Буњевци и Шокци, Муслимани и/или Бошњаци, решаваће се, или се већ сада мора решавати, као проблем националних, одн. етничких мањина.) За нас је пре неку годину, док смо били разбијени и као народ и као република, а још више као државотворни народ у бившим СРБиХ и СРХ, - било важно да се у Србији осигура примарност српског језика кад се употребљава(о) заједно с којим другим језиком (то је углавном постигнуто, осим на Космету, где и даље има праксе у нескладу са законом) и примарност ћириличког писма, што је знатним делом владајући феномен српскога јавног и културног живота, мада још увек не у пуној мери и са законом саображена пракса.2

Организациона (не)спремност и потреба за дорадом прописа

2.1 Потребно је бити спреман, и организационо, да наша страна понуди, за будући државни уговор, који мора уследити с расплетом југословенске кризе, одговарајућа решења како за Србе који остану изван српских земаља тако и за несрбе који остану у српским земљама. Стога је нужно оживотворити идеју о постојању комисије за језичку политику, која би могла бити везана за Владу или за које од министарстава, и оспособити сва надлежна министарства да, преко инспекцијског надзора и на други начин, обезбеђују оживотворење законских норми.

2.2 Потребно је дорадити и прецизирати неке одредбе Закона о службеној употреби језика и писама, чији је обрађивач био Републички секретаријат за законодавство, у којем у последње две године делује и лекторска служба.

2.3 Потребно је дорадити и прецизирати Закон о територијалној организацији Републике Србије и локалној самоуправи (Закон о територијалној организацији 1991 [1992]), којим су уређени српски називи свих насељених места у Републици Србији, као и права и дужности Владе, Министарства правде и Министарства за урбанизам, стамбено-комуналне делатности и грађевинарство да обезбеђују решавање захтева за промену назива насељених места и делова насељених места (улице и тргови).

Да има проблема који се тичу тог закона, као и онога о општој проблематици службене употребе језика и писама, говоре не само написи у штампи (нпр. у "Борби" од 18. јуна 1993: "Суботица је општина, опћина и Szabadka") него и стара пракса на Космету, коју је "осмишљавало" деловање Закона о територијалној организацији општина (Закон о територијалној организацији 1975), пре две године стављеног ван снаге. Ни републички закон истог имена није уклонио праксу "албанизације", која се никако није сводила на неизбежну графијско-ортографијску адаптацију називa насељa, највећим делом српског значења и српске етимологије.

2.3.1 Рецимо, без пуне доследности превођени су атрибути горњи (e epërme) и доњи (i poshtëm или e ultë), велики (i madh) и мали (i vogël), нови (i ri) и стари (i vjetër) - нпр. Горња Стубла = Stubla e Epërme, Горња Дубница = Dumnica e Epërme, Горње Карачево = Karaqeva e Epërme, Доња Шипашница = Shipashnica e Poshtme, Ново Село = Novoselë и Велика Река = Velikarekë, или Нови Раушић = Raushiqi i Ri (и, необично, Пасино Село = Katundi i Ri) и Велики Дреновац = Drenovci i Madh, Старо Село = Staro Sella и Добри До = Dober Dol, али Стари Качаник = Kaüanik i Vjetër и Добра Вода = Ujmirë, Малопољце = Mallopolci, али Мали Годен = Godeni i Vogël, Мали Врановац = Vranoci i Vogël и сва друга места с атрибутом мали уз обавезан превод тог атрибута, Суво Грло = Suhogërlë, Суви До = Suhadoll и Сува Река = Suha Reka, али Суви Лукавац = Llukavc i Thatë. У називу Косово Поље преведено је поље тако да арбанашки еквивалент гласи Fushë Kosovë, дакле, у тој фази албанизације није преведен придев/атрибут Косово, изведен од српске именице кос (врста птице). Најлошије су прошли Ђенерал Јанковић = Elezhan и Урошевац = Ferizaj, а село Рудник Косово у приштинској општини, с преводом именице Рудник = Minjere и пребацивањем именице Косово у генитив = e Kosovës, боље је прошло од села Црквена Водица = Caravodicë ("Црна Водица") у истој општини.

И многа друга места "прекројена" су тако да се не би могло говорити само о графијско-ортографијској адаптацији, него о таквој трансформацији која српске називе толико мења да се они једва могу "препознати" (нпр. Владово = Lladovë, Горње Обриње = Obria e Epërme, Горња Пуштица = Fushtica e Epërme, Пећ = Pejë итд.).

Најбоље би било Закон о територијалној организацији РС и локалној самоуправи изменити и допунити тако да се унесу одговарајуће арбанашке адаптације за наведена места на Космету или овластити надлежно министарство да се те адаптације уреде подзаконским актом, уз неопходну консултацију арбанашких и српских албанолога лојалних држави, којих има барем у Београду.

2.3.2 Мало је компликованија ситуација с Војводином, у којој многи називи нису српског порекла, већ су посреди српскојезичке адаптације назива чије је порекло другонародно и инојезичко. На пример, назив Нови Сад има значење слично новијем мађарском еквиваленту Ъjvidйk, и могло би се истраживати шта је настало пре. Међутим, вероватно су се називи Нови Сад, немачки Neusatz и латински Neoplanta појавили у исто време кад и мађарски лик.

Погледају ли се нпр. само називи војвођанских општинских средишта, наћи ће се да су разноликога етимолошког, историјског и културолошког порекла (српског, мађарског, турског, аварског). Неки су од њих засигурно српске провенијенције (релативна већина), неки мађарске, неки српски превод с мађарског изворника (нпр. Мали Иђош - Kishegyes), а за назив Суботица сматра се да је посреди српска адаптација мађарског топонима Szabadka, у чијем је корену (szabad), у којем није тешко препознати српско и свесловенско слобод (одн. свобод), реадаптиран у "нов" српски лик Суботица, а не у могуће (још "српскије") ликове Слоботка или нпр. Слободица. Питање је, дакле, сложеније него што се чини на први поглед.

2.4 Када су својевремено, приликом израде нацрта закона о службеној употреби језика и писама, били консултовани истакнути српски лингвисти, они су мислили да не треба уносити онако рестриктивну одредбу каква се садржи у чл. 7. став 3. важећег језичког закона: "Географски називи и властита имена садржани у јавним натписима не могу се замењивати другим називима, односно именима, а исписују се на језику народности у складу с правописом тог језика." Штавише, они су предлагали битно друкчију формулацију, позивајући се и на међународне обичаје и стандарде: "Географском називу и другом властитом имену у јавним натписима исписаним на српском језику придружује се већ постојећи и дугом традицијом потврђени алтернативни назив на језику националне мањине, а ако таквог назива нема, исписује се назив на српском језику у складу с правописном нормом језика националне мањине. Органи управе надлежни за урбанизам и саображај дужни су обезбедити поштовање језичке норме при исписивању јавних натписа."

Ваља поћи од тога да смо наследили различите прилике у централној Србији, на Космету и у Војводини, како језичке тако и изванјезичке. На Космету јесте било насилне албанизације, али у Војводини од 1918. године није било насилне хунгаризације, а још мање словакизације и румунизације, изузму ли се године Другога светског рата.

2.5 Сада је јасно да би формулација коју су понудили консултовани српски лингвисти, праћена нпр. овлашћењем надлежним органима управе да донесу подзаконске акте (рецимо већ споменуте подзаконске акте у складу са Законом о територијалној организацији општина и локалној самоуправи), могла решити проблеме: искључити арбанашке злоупотребе око непостојећих "дугом традицијом потврђених алтернативних назива на језику националне мањине", одн. арбанашког превођења српских назива, али допустити оно што у Војводини има "дугу традицију" и реално друкчију "историјску позадину".

2.6 Ако је нама најважније да осигурамо неизоставну присутност српског језика у службеној употреби с примарношћу ћириличког писма, могућа су и мекша и ужа решења за службену употребу језика (чл. 3. наведеног закона) те активно и еластично уобличавање праксе. На пример - саобраћајни знак назив места, у највећем броју општина у којима нема националних мањина, треба да буде истовремено, на истој табли, и ћирилички и латинички, с предношћу ћирилице (првонавођење); то исто важи кад је реч о називима улица и садржају путоказа.

2.7 Међутим, када у одређеној општини или у насељу (селу) изван ужега градског подручја која од наших националних мањина испуњава цензус од 8–10% (скандинавски модел) учешћа у укупном броју становника, могућа су различита комбинована решења за различите јавне натписе и службене употребе језика. На пример, ако је много имати три исписа на два језика на једној табли с "називом места", можда треба имати две табле: 1) српску с ћирилицом и латиницом и 2) одмах потом другу, двојезичку таблу, са српским језиком и ћирилицом и испод тога - с мањинским језиком и одговарајућим писмом.

Не би, наиме, било у реду да табла за Суботицу има (за већину странаца нечитљив) српски ћирилички испис Суботица, а испод њега читљив и у њиховим туристичким картама непостојећи мађарски назив Szabadka. Морају, дакле, постојати две плоче: прва - СУБОТИЦА и испод тога SUBOTICA, а потом, друга, СУБОТИЦА - SZABADKA. Садашње решење - само SUBOTICA, српски, одн. српскохрватски, латиницом - јесте једноставно, али не обезбеђује потпуно српски идентитет јавног натписа (којег нема без ћирилице) и не обезбеђује пуноправност мађарске националне мањине, која у Суботици, као општини, у укупном становништву учествује са 42%, а у граду са 43%.

Да би се адекватна права која већина жели или мора дати мањини заиста остварила, нужне су прецизне и подзаконски додатно прецизиране норме, њихово примењивање и надзор над законитошћу рада. Осим тога, не треба ништа битно препуштати вољи општинских власти, па, ако у њима мањине добро стоје (као у Суботици), тражи се и више но што се предвиђа међународним стандардима и законским нормама, а тамо где мањина има 10% и више учешћа у укупном броју становника општине или чак натполовичну већину у којем општинском насељу (селу), не обезбеђује се ни оно на шта се има право.

2.8 У сваком случају, треба утврдити цензус (нпр. 10%) који мањински језик уводи у службену употребу, док за јавну употребу нема цензуса, јер је нпр. за обезбеђивање наставе на мањинском језику (то и не иде у службену употребу језика и вреди пре свега за основне школе) нужан друкчији (а не територијални) цензус. Нужно је, осим тога, утврдити како се стварно, у пракси, поступа у другим европским земљама и на шта нас обавезују акти међународног права (Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида, Међународна конвенција о уклањању свих облика расне дискриминације, Међународна конвенција о сузбијању и кажњавању злочина апартхејда, Декларација ОУН о уклањању свих облика расне дискриминације, Конвенција против дискриминације у образовању, Декларација о правима припадника националних или етничких, верских и језичких мањина, Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи и др.). Ако се каже да ће наша земља обезбедити све на шта нас обавезују међународни стандарди и њихов највиши ниво достигнут другде у Европи, а то се често каже, онда се то мора дати, а ако је код нас неко имао и знатно више од тога, то се мора укинути или ће се укинути само од себе јер нема новца.

Језички проблеми на савезном и ширем унутарсрпском нивоу

3. 1 Неки од претходно наведених проблема мораће се решавати на савезном нивоу, на којем постоји и одговарајуће министарство за националне мањине премда, засад, не и одговарајућа законска регулатива. Додуше, у припреми је закон којим ће се целовито уредити положај мањина, њихова права и обавезе.

Међутим, на савезном нивоу појавио се недавно и један закон, Закон о објављивању савезних закона, других прописа и општих аката (Закон о објављивању1992), који већ уноси смутње међу кориснике српског језика, претећи уз то големим повећањем трошкова око објављивања савезних прописа на том језику. Реч је о чл. 6. тог закона, који овако гласи:

"Савезни закони, други прописи и општи акти (у даљем тексту: савезни прописи) објављују се на српском језику екавског и ијекавског изговора, ћириличким писмом, а у складу са савезним законом - и латиничким писмом.

Савезна влада се стара да се савезни закони, као и други савезни прописи који су од значаја за остваривање слобода и права припадника националних мањина објаве и на језицима и писмима националних мањина, у складу са савезним законом."

Наш коментар, и забринутост, односи се пре свега на први став претходног исказа, а што се другог става тиче, биће да је посреди намера да се та материја уреди посебним савезним законом о мањинама. У вези с првим ставом већ се дешавају забрињавајуће ствари које у "орбиту" србијанско-црногорских неспоразума уносе и језик, што је у прве две Југославије био предмет толиких, пре свега хрватских, злоупотреба. А и рушење друге Југославије било је, 1967. године, наговештено усијањем оне језичке легуре која је, да је било среће, могла служити интеграцији те земље, чијих је 75% грађана изворно говорило истим језиком. Реч је о Декларацији о називу и положају хрватског књижевног језика (Deklaracija 1967).

Екавско-ијекавски проблем - који је још Стојан Новаковић, пре више од 100 година, видео као могуће извориште унутарсрпских неспоразума (јер тада још није нико сањао заједничку српско-хрватску државу) - наговештава се, и пре могућег свесрпског уједињења, као изгледна србијанско-црногорска "јабука раздора". Свако иоле обавештен зна да у српском језичком стандарду (јер изворне народне говоре остављамо по страни) постоје два тзв. изговора некадашњег прасловенског гласа "јат", екавски и ијекавски, од којих је први, упркос друкчијем, премда не сасвим доследном, залагању В. С. Караџића, "победио" у Србији и (тада аустроугарској) Војводини, а ијекавски у осталим српским земљама. Никад се свеколико Српство - без других Јужних Словена - није нашло у истој, националној, држави да би се ваљано позабавило тим двојством, но и без тога је (било) јасно да није нормално да се, на такав начин, у стандардном језику једног народа, и у говору и у писму, исказују таква двојства.

3.2 Када је у савезни устав улазио назив српски језик, без додатних атрибута (оних о изговору и/или писму), нико, ни у Црној Гори, није правио проблем, а у језичком закону у Србији - да би се фактички кориговала уставна одредба о српскохрватском језику (из 1990, док се још веровало у опстанак СФРЈ) - нашло се следеће решење: "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски и ијекавски, назива и српским језиком (у даљем тексту: српски језик)."3 У формулисању те корективне одредбе суделовали су и најистакнутији српски лингвисти, али у њој нема оне генитивне бесмислице о "српском језику екавског и ијекавског изговора". Но, ако се желело рећи да ће савезни прописи бити "двоизговорени" зависно од тога ко је на челу којег министарства, екавац или ијекавац, јер иза сваког закона стоји његов обрађивач, оличен у министру, - то је требало и рећи. А овако, испало је, и испада, да сваки пропис, без обзира на цену коштања и друге сецесиоидне импликације, има бити објављен у две верзије, као сведочанство о некој србијанско-црногорској равномерности, да не кажемо равноправности, јер би за равноправност, и здраворазумност, било довољно да све што је припремљено, тј. "обрађено", на екавици буде за сваког корисника на екавици и, обрнуто, да све што је спремљено на ијекавици, буде за сваког корисника на ијекавици.

Наиме, може човек бити оптерећен и незнањем и предрасудама, али не може бити екавица или ијекавица узрок неразумевања законског садржаја, што не значи да не може бити увод у бесмислено надгорњавање и раз(д)орно деловање међу браћом која су знала да "ко неће брата за брата - тај хоће туђина за господара" па су, упркос друкчијој спољној понуди, одлучила да остану у истој држави.

3.3 Разуме се, екавско-ијекавски проблем стварно постоји и Влада би могла, можда у неком сретнијем тренутку, питати струку и науку да ли је тај проблем могуће интегралније и интегративније решити, нпр. тако да се српској азбуци дода један знак који би у писању био ујединитељски, али не би, ни у просвети ни у националној идеологији, служио сврси потирања двају изговора. Међу тим двама изговорима, ијекавица, еминентно српски изговор, убачена је пре стотинак година у хрватски језички стандард да би се, западно од Дрине, помоћу српског језика правила антисрпска нација, што би одсекло матичну, ослободилачку и појемонтску улогу "Србије на Истоку" као ујединитеља ако не Јужног Словенства, а оно свакако Српства, које је турска најезда распршила по Балкану и изван њега. Ред је тај изговорни проблем видети првенствено као унутарнационално, унутарсрпско, питање и тако га решавати.

3.4 Иако су тешка времена, потребно је о суптилним стварима размишљати деликатно и доносити деликатне и далекосежне одлуке, што ће, најзад, служити интересима, да се старински изразимо, наше народне слоге, која неће порицати право и потребу очувања и субнационалних, тј. регионалних идентитета, који у Црној Гори могу, а можда и морају, бити и нешто више од регионалног, без обзира на историју или, баш, с обзиром на њене меандарске токове. То поготову вреди за националне дисциплине у научном и сваком другом смислу - за национални (књижевни и/или стандардни) језик, националну књижевност и националну истори(ографи)ју - у којима вазда има суштинских и деликатних тема и дилема.

Овај сам текст писао с намером да га упутим Савезној влади надајући се да би неки елементи језичке политике у савезној држави - морали бити утврђени на истом нивоу. Учествовао сам у једној расправи коју је организовао Правни савет Савезне владе, где сам се уверио да нема расположења (не барем у Црној Гори) да се правна питања језичке политике уређују за обе републике истоветно. Зато сам текст упутио Матици српској, која је припремала зборник посвећен 65-годишњици живота и рада Вере Јерковић и Јована Јерковића, новосадских лингвиста.

Фусноте

1 На пример, уџбеничка литература, која се сада у Београду издаје само с екавицом, а користи се и у "српским крајинама", доноси немале педагошке тешкоће. Њу би било скупо, барем засад, паралелно објављивати ијекавицом. Како ће се тај проблем убудуће решавати на целовитоме српском културном (научном, просветном и информативном) простору - тешко је сада предвиђати. Додуше, пун конвергенцијски развој био би логичан и легитиман, а то значи растерећен барем дела расколничког двоизговорно-двоисписног двојства и азбучно-абецедног дуализма. Мало је важно како би се то извело: увођењем "јата" у свесрпски језички стандард или уопштавањем једног изговора/исписа, с једне стране, и графичком праксом у којој би се латиница очитовала, пре свега, као помоћно писмо, с друге.

2 На пример, да ли због небриге, тј. непоштовања законских норми, или због недостатка средстава, саобраћајни знаци широм Србије (чак и назив места) остају без обавезног (и обавезно првонаведеног) српскога ћириличког исписа. А кад је о Војводини реч (изузетак - Кикинда), називи улица (то се најбоље види у главном граду АПВ - Новом Саду) искључиво су латинички.

3 Закон о службеној употреби језика и писама (Службени гласник РС, број 45/91), члан 1, став 1.


Однос према туђицама: с мером али без аверзије

Српско-хрватске упоредбе

Српски и хрватски језички стандард - томе се данас, мање или више разговетно, приклањају сви српски лингвисти - у вредносном смислу два су језика, без обзира на то што, засад, непромењена остаје чињеница да је посреди један језик у генетском и типолошком смислу. Ако су ту само наоко парадоксалну чињеницу пре уочили хрватски него српски лингвисти (Катичић 1972, 1974, 1978), то је само зато што су потоњи дуже неговали (титовску) југословенску државотворну илузију, као наслеђе оне (краљевске) о "једноме троименом народу", чија је "вековна" жеља да живе заједно - (била) "снажна" и "непоколебљива".

Да је то била илузија, давно су уочили и отворено саопштили, свако на своме подручју, један лингвиста (Бошковић 1935, 277-282) и један филозоф и правник (Ђурић 1994, 11-17, текст из 1971). Филозоф и правник Михаило Ђурић, учествујући, 17. маја 1971, у (низу нараштаја добро познатој) расправи на београдском Правном факултету о уставним амандманима, дословно је прорекао распад бивше СФРЈ, који ће се збити 1991. године, изложивши своје становиште бистра ума, истинољубиво и лепим језиком, с одмереном употребом туђица, што му није помогло да избегне искључење с факултета и одлазак у затвор. Лингвиста Радосав Бошковић три и по деценије пре тога - уочивши две варијанте тадашњег "српскохрватскога књижевног језика", које је назвао "редакцијама" - већ је у наслову проговорио "о лексичкој и стилској диференцијацији" тог двојезика, тј. "српскога и хрватскога књижевног језика" као двају ентитета, не видевши у језику упориште државног и народног јединства. Иако неки Бошковићеви аргументи данас звуче помало архаично (нпр. они из "треће групе", у којој се вели: "код Хрвата је једна реч, каква кованица, - код Срба је цео синтаксички израз", тј. каква синтагма), јер данас и Срби можда чешће кажу возило него превозно средство, стотинка него стоти део, драгуљ него драги камен, читатељство него читалачка публика, заговорник него ко некога протежира, страховлада него узурпаторска влада, - однос према туђицама, и онда и данас, битно је друкчији у српском него у хрватском језичком стандарду.

Колико је тај однос друкчији кад се засебно промотре поједини спратови целокупне, троспратне језичке грађевине (тј. [1] изворни народни говори или тзв. органски дијалекти, [2] урбани супстандардни говори и [3] стандарднојезички говори, раслојени на разнолике функционалне стилове), - друго је питање.1

Разуме се, назив нашег скупа не ограничава разговор о туђицама на српски језик, тј. на српски језички стандард и/или српски књижевни језик, али је разговор релевантнији ако га више усмеримо на проблематику стандардног језика. Пуризам и непуризам више су категорије стандардних него нестандардних језичких идиома јер су само у њима социјално релевантни, мада су органски дијалекти, бар кад је реч о лексици, "органски" само по том атрибуту, који им се придружује колико често толико и неоправдано.

Нема никакве сумње, српска језичка култура, кад је реч о туђицама, сродна је пољској, руској па и енглеској, а несродна чешкој, хрватској, словеначкој, мађарској и немачкој. Чеси, Хрвати и Словенци имали су исту инспирацију при супротстављању германизацији, односно мађаризацији, али су следили немачки и мађарски пуристички узор. Другоспоменути језик, мађарски, уз исландски, нема премца у сталном пуристичком набоју упркос томе што је мађарски језик и генетски и типолошки изузетно заштићен од страног, начелно "опасног" наноса.

Српски народни говори били су изложени сталном утицају свих језика с којима су били у контакту. А били су - осим, преко цркве, са старословенским - у блиском додиру с грчким, турским, мађарским, немачким, румунским и арбанашким језиком. Данас енглески језик својим утицајем на српски, и не само у лексици, надмаша све друге.

И поред тога што су десетлећима српски и хрватски језички стандард сматрани саставницама једнога стандардног језика и једнога конвергентног културноисторијског процеса, ипак су и "простонародна" и стручна размишљања о појединим језичким појавама, па и о туђицама, била озрачена упадљивим разликама у прихватању и присуству тих феномена у српским и хрватским дијалектима, супстандардним идиомима и у варијантама стандардног језика. "Простонародна" размишљања, којима новине често отварају своје странице (чешће него стручнима), уједначена су у залагању за "потребу да се стране р(иј)ечи зам(ј)ењују л(иј)епим домаћим р(иј)ечима", а репрезентативна стручна мишљења из београдског и загребачког језичко-културног средишта никад се нису сасвим подударала.

Српски огледи и погледи

Иако би се овде могао навести сијасет стручних огледа и погледа, определили смо се, на српској страни, за два, једно давнашње и једно новије. Аутор давнашњега јесте Радосав Бошковић, дугогодишњи професор Универзитета у Београду, који је мало писао и ретко се кориговао. Бошковић (исто) заправо констатује књижевну двојезичност, српску и хрватску, анализирајући три групе различитих "односа" према лексици.

"Прва група" осветљава однос између различитих "домаћих" речи, с мноштвом илустрација: завера - урота, воз - влак, радознао - знатижељан, с обзиром - гледе, овлашћење - овласт, предузеће - подузеће, вођство - водство и читав низ других.

"Друга група", у Срба - "туђица, какав европеизам", код Хрвата - "домаћа реч, или бар многи би се Хрвати заклели да је домаћа", опет је с мноштвом илустрација, од којих наводим само оне које, рекао бих, данас нису актуелне: цифра - бројка, хигијена - здравство, централа - средишњица, канцеларија - писарн(иц)а, орган - гласило, алеја - дрворед, резултат - исход.

О "трећој групи" већ је било говора у уводном делу овог текста, где су наведене неке илустрације (возило - превозно средство, стотинка - стоти део и др.), које су данас мало релевантне, па би се овде могле навести неке друге: тисућинка - хиљадити део, успавало - средство за успављивање итд.

Пре него што се вратим на проблематику "друге групе", ваља ми парафразирати или цитирати неке Бошковићеве коментаре и закључке који осветљавају поједина упадљива својства српског и хрватског књижевног језика: хрватски је, структурално, "језик вештачке природе", који се одликује "лексичким терминисањем", мада међу кованицама - има и потребних и непотребних, и оних рађених "по домаћим калупима" и оних "које одишу туђим духом", унајкраће - "има их свакојаких". У ствари, "хрватски књижевни језик много лакше фабрикује нове речи него српски", у томе се он "некако механизирао". У закључку се наводи низ речи које потврђују то "механизирање", међу којима су се две, затезни и погубан, у новије време угнездиле и у српском језику (нпр. "затезна камата", "погубне последице"), мада се проф. Бошковић ругао њиховој "лепоти" (реч под наводницима Бошковићева). Ни "ругање" ни "лепота" немају вечног важења.

Није нужно сложити се са сваком мишљу Бошковићевом, али је несумњиво да је српски језик, за разлику од хрватског, "више задржао свој природни, ако хоћете народни, словенски лик", макар био широкогрудо отворен к туђицама. Додао бих - у српском је много више спонтаности, која олакшава живот, у хрватском - мање сигурности и више књишкости, које сведоче о тешкоћама у Хрвата с њиховим форсираним бездржавним успостављањем националног идентитета и параноичним страхом од тога што им поглавито српска новоштокавштина и преузети модел њене вуковске стандардизације на неки начин - непрекидно оспоравају и угрожавају тај идентитет. Отуда толико масовно "фабриковање" неологизама, и потребних и непотребних, и смислених и бесмислених.

Прегледајући готово све бројеве београдског Нашег језика (обновљеног 1950. г.) и загребачког Језика (заснованог 1952. г.), осим оних после 1991. године, нашао сам да се у потоњем, из броја у број, као опсесивна тема, разматрају туђице, поготову оне које се у српски тако (о)лако примају, и уопште оне речи које се, макар само у подтексту, жигошу као - србизми. С друге пак стране, те тематике скоро уопште нема у Нашем језику. Чини се да је она одавно "апсолвирана", о чему у првом годишту нове серије Нашег језика сведочи уводни текст уредништва под насловом "Уз педесетогодишњицу наставничког рада проф. А. Белића" (Уз педесетогодишњицу …): "Преко тих многобројних чланака својих професор Белић је Нашем језику дао оно чиме се он оштро разликује од многих наших 'бранича' и 'бранилаца' језичких, од многих словенских и несловенских часописа књижевнојезичких: дао му је правилан научни методолошки оквир; оквир - не уског, граматичарског, пуристичког гледања на књижевни језик, него широког, вуковског лингвистичког гледања на њ" (подв. - Б. Б.).

Извесног колебања у тој, антипуристичкој, оријентацији ипак је било. У првом значајнијем послератном језичком саветнику (Пецо и Пешикан 1967, стр. 14, 16), названом "информатор", аутори његови износе у другом, носећем, поглављу, под насловом "О начелима језичког нормирања", два благо супротстављена становишта, садржана у прилогу "Однос према страним речима":

1) "Уношење страних речи у наш језик не само што често нарушава наслеђене језичке системе, доводи их до нестабилног стања, него и модификује језичко осећање и - што је још неповољније - чини га несигурним. Са страном речју продире и туђа фонетика, нарочито акценат, подривају се системи граматичке промене (како, на пример, гласи множина од именица гну, жири и сл.?). Према томе је позајмица начелно нежељена појава у језику - ако није потпуно прилагођена његовим системима или ако својим функционалним предностима не надокнађује тешкоће које изазива."

2) "При овоме, међутим, не треба губити из вида да терминологија и уопште фонд речи којима се неко служи мора бити у складу са ступњем његовог језичког образовања. То не значи да употребу интернационалних термина треба формално везати за одређену школску квалификацију, јер се језичко образовање не стиче само непосредним учењем страних језика него и упознавањем властитог језика и интернационалног лексичког фонда у њему, али значи да је за правилну употребу многих термина неопходно схватање њиховог склопа и познавање основног значења њихових делова (нпр. за усвајање термина хронометрија неопходно је знати да се он састоји из два дела, од којих први означава појам време а други мерење)."

Курзивом одштампани део у становишту под 2) "амнестира", дакле, и друге туђице, а не само терминолошке. Невоља је једино што нема јасне границе између интернационализама и "интернационализама", терминолошке и друге лексике, поготову код шире публике, која неретко о "вишку образованости" и "начитаности" сведочи и "вишком" туђица, тј. њиховом прекомерном употребом2 - и где треба и где не треба, и кад треба и кад не треба, и у правом и у погрешном значењу.

Свако колебање, међутим, изостаје у недавној серији текстова о туђицама београдског лингвисте Егона Фекетеа објављених у "Политици" (у пролеће 1995) и сабраних у књизи Слово о језику (Ћупић, Фекете, Терзић 1996: 149–186). Реч је зацело о понајдужем заокруженом прилогу о туђицама код нас, с мноштвом поднаслова (Шта с туђицама, Страх од туђица, Нема говора без туђица, Туђице и народни говори итд.), у којима се заступа, нешто радикалније и отвореније него иначе, владајуће мишљење о туђицама у српској култури.

Фекете се определио за то да темељито анализира предности туђица и да те предности богато илуструје и образложи, не осврћући се превише ни на каткад лековита упозорења стручних и нестручних добронамерника - да с туђицама не треба претеривати, као што не треба ни подилазити "простонародном" мишљењу о наводно обавезној предности "домаћих" речи над "странима". У томе, лаичком мишљењу слабо се огледа сазнање да нема сигурних критеријума који би помогли разлучивању речи од лексема, "нашица" од "туђица". Лаичко мишљење још је мање оптерећено другом "муком с речима", оном која не допушта лако разграничење сродних језика у контакту, понекад заправо и немогуће ако се не призову у помоћ изванјезички чиниоци, неретко одлучујући у процењивању где престаје један а настаје други језик.

Не треба занемарити ни занимљив стицај околности да се бројним Фекетеовим текстовима о туђицама у истом поглављу књиге придружује и један Ћупићев (Још о туђицама - менаџмент, шопинг и сл.) - као нека врста намерног контраста. У том контрастном штиву оштро се жигошу англицизми, чак и они за које је мало вероватно да ће скоро изаћи из моде (менаџмент, бизнис и шопинг). Ћупић јамачно сматра да није згорег и оштро упозорити на то да се без многих, па и добро укорењених, англицизама може (што је иначе тачно) - како би се спречило њихово прекомерно надирање, заправо право куљање, понекад и такво да апостол Јован Крститељ постаје Џон Баптист. Не мора се имати аверзије ни према Џону Баптисту, јер је добро знати и такве енглеске финесе, али се у српском тај апостол одавно зове Јован Крститељ, при чему је небитно што су и Јован и Крститељ - такође туђице, али је та именословна синтагма одавно нострификована с тим ликом. Небитно је нпр. и то што су и бабун (енгл. baboon) и павијан такође туђице, чак и истородне, само што је лексема павијан много раније примљена. Битно је, међутим, да је павијан одавно и ваљано уходан термин, којем заиста не треба супарник.

Очекујући да ће Е. Фекете и на овом скупу изложити барем једну варијацију на исту тему, јер се исто може увек друкчије рећи и уверљивије образложити, у другом делу свог прилога овоме скупу позабавио бих се класификацијом (тзв.) туђица. Тиме се враћам наговештеној проблематици Бошковићеве "друге групе", наравно без њеног преламања кроз српско-хрватску призму, које постаје све мање актуелно.

Прилог класификацији туђица

Могуће су веома различите класификације туђица. Лаћам се једне од њих, с понешто илустрација, без намере да о томе кажем било прву било последњу реч.

1. По језицима из којих су преузете или језицима посредницима туђице се могу поделити на: латинизме и хеленизме (одн. интернационализме); германизме (из којих ваља изузети англицизме, а убројати првенствено речи из немачког); англицизме (који, најчешће као британизми и американизми, надиру у све језике овог света); романизме (из којих се могу изузети речи из француског, галицизми, и италијанског језика, италијанизми); словенизме (који се радије не узимају збирно, него оделито - као русизми, полонизми, бохемизми, словакизми, србизми, кроатизми, бугаризми …, док се славенизмима имају сматрати речи из црквенословенског језика и његових редакција); турцизме, арабизме и персијанизме (збирно османизме, у које могу ући и речи из других језика, које су к нама дошле преко турског језика); хунгаризме итд.

У начелу, дакле, сваки језик, или народ, позајмљивач или посредник у позајмљивању, може добити свој -изам, а могу га добити мање или веће групе језика (нпр. скандинавизми, балканизми и индоевропеизми) ако је небитно установити или немогуће открити ужу првобитну припадност позајмљенице. Реч хиљада нпр. може бити означена као хеленизам, односно као неохеленизам, или грецизам, па и као балканизам, а тисућа, коју бележи Душанов законик пре продора хиљаде у српски језик и истискивања тисуће из њега, без обзира на то што су је Срби вероватно донели из прапостојбине, - као словенизам и индоевропеизам (рус. тысяча, чеш. и слов. tisic, пољ. tysiąc, нем. tausend, енг. thousand …). Наравно, није увек лако установити ни изворни ни посредујући језик.

2. По функцији се туђице могу поделити на терминолошке и нетерминолошке, при чему се и обичне, свакодневне речи могу често употребљавати као термини а термини као обичне, свакодневне речи.

Турцизам кашика неизоставна је свакодневна реч (појам, предмет), али је и термин у индустрији посуђа и прибора за јело. Векна је германизам и свакодневна српска реч, која се у нас обично односи на 600 гр још свакодневније лексеме хлеб, (све)словенске речи ако се изузму Хрвати и Словенци, који кажу крух, али су обе, и векна и хлеб, важни термини у хлебној индустрији. Крух је наравно кроатизам, није дакле неутрална, стилски необележена српска реч, још мање термин, али је обавезна саставница (и) српског фразеологизма - трбухом за крухом.

И рачун је туђица (од лат. ratio), најчешће свакодневна реч (Он не води рачуна ни о жени ни о деци, Не ради јер нема рачуна). Рачуну као термину конкуришу конто (у банци) и фактура (у производњи и трговини), с различитим, вазда терминолошким значењем.

Синтагма будуће време може се употребити као термин (Будуће време у српском језику твори се од енклитичког облика презента глагола хтети и инфинитива глагола пуне предикације) и као обична свакодневна синтагма (Чекам неко будуће време које неће бити овако страшно и крволочно). Футур се пак употребљава само као термин, и у томе је, поред транснационалне раширености, његова вредност и предност. Најбољи су они термини који нису транспарентни, претерано полисемични и асоцијативно бујни. Пошто реч зарез има и нетерминолошко значење (оно што се засече у дрвету), начелну терминолошку предност могле би имати запета (русизам) и кома (интернационализам).

3. Хибриди, акроними и антропоними свакодневна су и терминолошка лексика, коју здружујем у једну скупину, иако су, наравно, посреди засебне скупине, од којих последња (антропоними) "улази" у ширу -нимију (нпр. етноними, топоними, хидроними, ороними …), односно у ономастику, која се бави проучавањем властитих имена.

3.1. Старословенски хибриди, односно хибридни славенизми, заједно с другим славенизмима - и то у делима П. П. Његоша, највећег песника српског језика (не и - српског језичког стандарда, јер Његошева величина није у реалној вези с тим стандардом) - недавно су монографски обрађени с високом квантитативном и квалитативном поузданошћу (Стијовић 1992). Пописано их је и описано 1500. На неки су начин и "прописани". Реч савјет нпр. јесте хибридни славенизам, са српскословенским са- и рускословенским (па и Његошевим) јекавизмом у основној морфеми вјет, док је лексема совјет - рускословенска позајмљеница; растојање је нпр. хибрид, а растојаније - чиста црквенословенска реч; жертва је рускословенска реч, као и жрец, док су дрзак и поступање - хибриди, мада би се много ко заклео да су то "чисте" српске народне речи. И тако даље.

Хибрида у савременом језику - попут контранапада и квазиновинара, дакле оних с каквим префиксо(идо)м - има све више. Грчко-латинских хибрида (нпр. с хеленским префиксом анти- или латинским контра- + какав хеленизам, одн. латинизам), а поготову хибрида у којима би само анти- и контра- били изворно грчки и латински елементи, а остало из тих и других језика, - има и може бити безброј (антихерој, антиталенат, антипатриотизам, антинуклеарац, антивладин, антитржишни, антиаргумент, и контрааргумент, контраадмирал, контрашпијунажа, док је англицизам контрапродуктиван, с латинским елементима, продро у све наше новине).

Анти- и контра- можда су најобичнији и најшире познати префикси, али је данас њихов велики број, преко енглеског, продро у многе језике па и у наш: аудио-, видео-, екс-, екстра-, ин-, интер-, инфра-, квази-, макси-, мини-, пан-, супер-, ултра-, итд. Њихова продуктивност, наравно, није једнака.

3.2. Акроним је реч коју сачињавају почетна слова оних речи које он представља. Акронимне туђице јављају се у изворном лику или као калкови, који су каткад подударни с изворним ликом. Најмоћнија сила у свету U(nited) S(tates) of A(merica), USA, обично се представља калком С(једињене) А(меричке) Д(ржаве), САД, али је зато N(orth) A(tlantic) T(reaty) O(rganization), NATO, редовно представљен у изворном лику. Потоњи се понекад деклинира мада за то није нарочито подесан.

Три важне акронимне туђице срећно се уклапају у српски језички стандард, и увек се пишу малим словима: радар (radio detection and ranging), ласер (light amplification by the stimulated emission of radiation) и сида - с етимолошки истим лексичким елементима у два језика, у енглеском (AIDS - acquired immune deficiency syndrome) и француском (SIDA - syndrome d'immuno-déficit acquis) - која се боље прихвата у српском језику с прилагођеним француским него с тешко прилагодљивим енглеским ликом.

Акроними наше бивше савезне државе (ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ), па и садашње (СРЈ), нису оперативне речи, нису чисте туђице него - хибриди, што вреди и за сада већ архаични акроним СИЗ, који се лако деклинирао.

Лако се деклинирају и хибридни акроними ТАНЈУГ, односно Танјуг, који је надживео државу за коју је био основан још за време Другога светског рата, и АВНОЈ, односно Авној, који је као феномен отишао у историју, али остаје као реч, као акронимна туђица.

Најбоље је, кад год је могуће и погодно, задржати акронимне туђице у изворном лику, као нпр. ОУН, УНИЦЕФ или НАТО, с надом да ће се потоњи феномен ускоро преселити у историју и бити замењен каквом стварно миротворном организацијом, што би проредило употребу тог акронима.

3.3. Антропонимне туђице такође се могу делити на разне начине, с обзиром на порекло и функцију. Ампер, ват, волт, њутн и џул, нпр., јесу важне мерне јединице успостављене по именима научника; форд и мерцедес - марке кола, по именима власника фабрика аутомобила; док су тупољев, даглас и месершмит називи авиона дати по имену њихових конструктора.

Изговорно и исписно прилагођавање страних властитих имена тежак је проблем нашег правописа и наше фонетике, који се решава на различите начине: пуним или делимичним прилагођавањем кад је реч о папама и припадницима династија (Јован Павле Други, али Елизабета Друга [не нпр. Јелисавета Друга]), или сасвим недовољним (орто)графијско-фонетским прилагођавањем. Када се ради о женским антропонимима, није ушло у обичај њихово морфолошко прилагођавање иако би оно, кад год је могуће, било веома пожељно. Тако је одомаћено Елизабета Друга, али не и Елизабета Тејлор.

Неприлагођена употреба погађа/ла (је) Брижит(у) Бардо, Ингрид(у) Бергман, Беназир(у) Буто, Долорес(у) Ибарури, Маргарет(у) Мичел, Франсоаз(у) Саган, Маргит(у) Савовић, Сузан(у) Хејворт и многе друге. Не видим зашто је гласовно-словно прилагођавање оправдано, а јесте, док морфолошко није, иако је неопходно.

Мучили смо се, и мучићемо се, с именима грешног Николаја/Николае(а) Чаушескуа, па и Франсоа(за)3 Митерана, иако смо имали, и имамо, могућности да то избегнемо.

4. Калкови су у неком смислу такође туђице, без обзира на њихову дословним преводом обезбеђену нострификацију. Калкови, као и друге туђице, могу бити не само лексеме него и фраземе, односно фразеологизми. Рукомет ја калк према нем. Handball и енг. handball, водопад према Wasserfall, односно waterfall, и тај калк готово је потпуно истиснуо слап (Слапови Крке, али Нијагарини водопади).

Калкови су можда и такви спојеви као што су прошле године и пре неки/неколико дан/дана за лане/лани и (неправедно архаизирано) ономад(не), док је зацело (непожељан) калк - јуче увече (према нем. gestern abend и енг. yesterday evening), чему синоћ (засад једино у норми) још увек успешно одолева. Синтактички је калк Носим се мишљу према нем. Ich trage mich mit dem Gedanken, и њега су старији наши граматичари одбацивали као германизам, што се понекад данас дешава синтагми ради се о (es handelt sich um), којој се, без нарочитог разлога и с мало успеха, претпостављају синтагме реч је о или посреди је/су. Прање мозга у српском је модерни, и масовно потврђени, калк према енглеској сложеници brainwashing ("мозгопрање") - али и масовно практикована друштвена појава у ХХ веку, нарочито после Другога светског рата, како у земљама иза гвоздене завесе (енг. Countries behind the Iron Curtain) тако и у слободном свету (енг. Free World), која (појава) жање успеха по целом свету, данас гвоздено и ледено уједињеном глобалном селу, подвргнутом новом светском поретку, с ону страну добрих старих идеја слободе и правде, а у пуном складу с Његошевим горким покличем Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,/ он ће ера бити страшна људскијема кољенима (уводни стихови Посвете праху оца Србије у Горском вијенцу).

Но, вратимо се лексици. Ледњак и замрзивач калкови су према нем. Eiskaste или енг. freezer, од којих потоњи живи као фриз у српском супстандарду. Слабије су се учврстили калкови штедњак и хладњак према нем. Sparherd и Kühlschrank, мада се хладњак одлично примио као калк према нем. Kühler (= хладњак у аутомобилу), али није однео превагу као замена за Kühlschrank, јер га истискује галицизам фрижидер, једино присутан у узусној норми према изворнику frigidaire. У спортској терминологији нпр., слично лингвистичкој, напоредо живе прилагођени туђи изворници с калковима, али се спортске дисциплине и њихови елементи понашају двојако па и тројако, називајући се било калком, било прилагођеним изворником, било хибридом (рукомет, али фудбал, вратар, али, чешће, голман; кошарка [понекад, ипак, као баскет, без онога бал] и одбојка према енг. basketball и volleyball, али рагби и ватерполо); у фудбалу, који у српском није постао ногомет, користе се хибриди десни и леви бек, али не и средишњи халф, него центархалф, уз ретко употребљени кроатизам средишњи помагач, док су енг. outside right, outside left, inside right и inside left одавно преведени у десно крило, лево крило, десна полутка/спојка и лева полутка/спојка, што се није десило центарфору, који се понекад јавља у српској синтагми - вођа навале. Домаће и светско првенство у појединим дисциплинама спортски репортери воле звати галицизмом шампионат, а однедавна, кад се ради о светскоме првенству, и галицизмом мондијал или кастиљанизмом мундијал, без могућег калка - "светник" или "светњак" попут нпр. димњака, који се још туче с турцизмом оџак око употребног првенства.

У лингвистици су нпр. подмет, прирок и предмет сасвим потиснути у корист субјекта, предиката и објекта, док напоредо живе - садашње време с презентом, пређашња времена с претеритом, аористом и имперфектом, давно прошло време с плусквамперфектом, као и будуће и предбудуће време с футуром и футуром егзактним. У интерпункцији коегзистирају три термина за исти појам, запета, кома и зарез, од којих само потоњи представља домородну творевину, али му смета што је по пореклу кроатизам. Тако је у основној лингвистичкој терминологији, док у вишим терминолошким слојевима превагу односе туђице, с ретким - експланаторним калкирањем. Сличне се ствари збивају и у називљу других струка и наука, опет с ретким покушајима да се, с описом али без прописа, преко двојезичких лексикона, стручној и заинтересованој публици некако помогне око споразумевања.

Није прилика да се истражују савремени фразеолошки калкови који продиру преко јавних гласила и преводне литературе, поготову англицизми, али није згорег подсетити на то да многи фразеолошки латинизми живе и изворно и калкирано, нарочито у правној фразеологији (исп. Стојчевић и Ромац 1984), али и изван ње. Наведимо оне најпознатије или најактуелније: У здравом телу здрав дух /Mens sana in corpore sano, Услов без којег се не може/Conditio sine qua non, Међ оружјем закони ћуте /Inter arma leges silenti sunt, Јасни споразуми, добри пријатељи /Clara pacta, boni amici. Добро се држе или поново оживљавају библијски и други слични фразеологизми, од онога У почетку бјеше ријеч (или са задржавањем хеленизма логос уместо ријеч у службеном, синодском преводу Новог завјета, којим се настоји заменити Вуков превод), Неверни Тома и Ја сам господ Бог твој; немој имати других богова осим мене до - Љуби ближњега свога као себе самога и Прах јеси и у прах ћеш се вратити.

5. Двообличне туђице исте етимологије нису ретка појава у српском језику. Понекад су сасвим непотребне, а неретко, семантички разлучене, обогаћују изражајност српског језика на начин сличан домородним паровима чистоћа: чистота, вредност: вредноћа, тежина: тешкоћа, тама: тмина, сен: сена: сенка и сл. Илустрације за двообличне туђице није тешко наћи: корисне - басен (рудничко-топионичарски): базен (пливачко-ватерполски); полица (у кући и библиотеци): полиса (у банци и осигуравајућем заводу); симбол (знак који представља штогод важно у "лаичком свету"): символ (вере); капетан (у војсци и полицији): капитен (у спорту); дезен (узорак, шара, врста, нпр. какве тканине или одеће): дизајн (образац или облик - каквог другог материјала); епископ (православне цркве): бискуп (у другим хришћанским црквама), али само епископат = владичанство/звање и достојанство владике или епископи/бискупи као целина у једној хришћанској црквеној организацији, барем засад - док не продре "бискуприк" или "бишоприк" према енг. bishopric; мајстор (свог заната и у сваком занату): маестро (врхунски уметник) и магистар (научно звање); серкл (друштво, кружок): циркл(е) (шестар): циркулус вициозус или circulus vitiosus ("зачарани круг"); диск (предмет у атлетској дисциплини и музички медијум с атрибутом компакт или компактни): дискус хернија (медицински термин, "уклештење нерва у кичми", лат. discus hernia) итд.; али и некорисних - диграм: диграф (у графији); деци-: деси- и центи-: санти- (дециметар: десиметар, децилитар: десилитар, центиметар: сантиметар итд.), где би, према изворном писању и у енглеском и у француском језику, али и због уједначеног писања скраћеница, превагу требало дати ликовима са ц; патријаршија: патријархат (прадавна позајмица из грчког језика насупрот њеном лику у енглеском језику patriarchate, који се пробија у наше новине, нпр. у "Политику", в. Којић 1995), при чему енглески лик "угрожава" патријархат у нашем древном значењу (=превласт мушкарца).

6. Премда има туђица које улете као неологизми или помодне лексеме и ишчезну, има и оних што тешко ишчезавају. Опција је једна од таквих, њој су слични већ спомињани омаж, тренд, флексибилан, дигнитет и инкомпатибилан, а однедавна нам, уносећи зебњу у наша срца, уши парају контакт(на) група, базични принципи, ентитет и томахавк, од којих тек понеко употреби основна начела (нико - "додирна скупина" или "битак", а пред томахавцима смо немоћни), док се специјалном или конфедералном повезивању, с неодређеним значењем двају атрибута, које нико не покушава превести, сви надамо, очекујући дакако стварну дезинтеграцију, односно растакање пројектоване Уније Република БиХ, тј. унификацију, односно уједињавање оних који се желе ујединити, а били су силом дезинтегрисани, тј. разједињени, упркос властитој вољи и праву на самоопредељење, а у складу с опцијама, рођеним подалеко од "ових простора". Недавно је Борислав Пекић (Пекић 1993, 21) употребио англицизам сумаријум уместо одавно примљеног галицизма резиме. Бојим се да би сумаријум могао доживети већу честоту од ваљаног домаћег неологизма - сажетак, којем је заборављено то што је настао као кроатизам. Хоће ли абориџини, камбек, шоу и плејоф имати превагу над нашим староседеоцима/домороцима, хоће ли преживети повратак, хоће ли се наћи штогод боље од приредбе/представе/игроказа и доигравања (потоње би се могло гдекад и скратити па да гласи доигра, која би се законито придружила калку предигра према нем. Vorspiel, или доиграње слично предању или сазнању) - није лако прогнозирати. Разумљиво је што нам придолазе неологистичке туђице, помодне и непомодне, али је неразумљиво што нема организованог напора да се активирају властити, српски, творбени састојци - како би део придошлица добио домаће замене, напоредо с туђицама или као искључива нормативна решења.

7. О слабо (у наш језички систем) уклопљивим туђицама већ је било речи у поглављу посвећеном антропонимима. Има и сасвим обичних именица, глагола и придева који се тешко уклапају у наш језички систем (остале врсте речи, осим описних прилога, ионако су ретко или никада - туђице), с муком се изговарају или деклинирају, а понекад су и творбено мртви. Гну (врста афричке антилопе), жири и шоу већ смо спомињали, као и инкомпатибилност, а ту су и Зулу (афричко племе), инфаркт (понекад и код образованих људи у "посрбљеном" виду - "инфракт"), промптно, флагрантно, интригантно и еклатантно, код којих долази до, за српски језик, неугодног нагомилавања сугласника и других проблема. Зимбабве смо с тим ликом олако примили не искористивши прилику за, макар делимично, посрбљивање ("Зимбабва" нпр.), као и Зулу (могло је нпр. бити "Зуле", са е на крају), Zaire смо прилагодили (Заир), с Кампучијом и Кампућијом невоље могу престати, јер се вратила Камбоџа, а кад је реч о Шри Ланки, рашчишћена је дилема Сри: Шри, али не и она о творби етника и ктетика, још мање она да ли је или није требало мењати "колонијалистички" назив Цејлон, од којег су се лако творили Цејлонац, Цејлонка, цејлонски (удаљили смо се, додуше, од њих колико и од покрета несврстаних). Мађарску смо до 1918. називали Угарском, као и други суседни народи, па смо то укинули лишавајући се пожељног и потребног разликовања Мађара (етничка ознака) и Угара (државноправна ознака). До 1968. године разликовали смо Шиптаре и Албанце, па смо били натерани да разликовање укинемо. Новијих "амандманских" предлога да Албанију прозовемо Шипнијом није било, јер је 1948. то онемогућила, мада је у неким документима КПЈ пре тога Албанија називана Шипнијом, али су и Шиптари/Албанци/Арбанаси звани - Арнаутима.

Знамо нпр. да су Енглези настали од германских племена Англа и Саса. За потоње није тешко направити једнину (Сас) и придев (саски), с делом тог германског племена били смо у ближем додиру, али се јавља невоља код Англа: да ли Ангал или Англ, с непостојаним а или без њега, и како уопште? И - како гласи придев: англски, ангалски или англијски према латинском називу Anglia за Енглеску?

Срби припадају словенској породици народа, Словенима дакле, с основним вокалом а код Руса и Хрвата (Славяне, Slaveni), који су у томе, за разлику од других Словена, здружени. Два словенска народа зову свој језик словенски(м), Словенци и Словаци, од којих ми лако творимо своје ктетике, словеначки и словачки. Словенка је женско од Словенца, али - како је женско од Словена?

Белих мрља има и кад је реч о туђицама и кад је реч о домородицама. Бела је мрља и то што многи људи не разликују националну мањину од етничке групе, које можемо здруживати у синтагми етничка заједница. Неупућени људи означавају Војводину мултинационалном покрајином, мада је она мултиетничка покрајина. У њој су Мађари, Румуни и Словаци националне мањине, али Русини нису. Русини су етничка група. Срби су и етнос и нација. У Мађарској и Румунији Срби су - национална мањина. То су и у новој Хрватској, али не и у новој БиХ.

8. Највише пажње заслужује почесто занемарено разликовање незамењивих од замењивих туђица, осим у начелу, у назнакама. Немци праве лексиконе туђица нудећи замене и објашњења. Вујаклијин Лексикон страних речи и израза (Вујаклија 1991) доживео је и четврто издање, допуњено и измењено, што је подвиг српске лексикографије, утолико пре што од Вука па наовамо практично немамо ваљаног једнотомног речника домаћих речи "истумачених" домаћим речима. Један омањи (Московљевић 1990) дошао је с великим закашњењем (био је забрањен 1966), а једнотомни сажетак 6-томника споро се рађа. Англо-нормански амалгам, назван енглеским језиком, заправо нема речника страних речи - има само малих и великих речника, с нераздвојним "домаћим" и "страним" одредницама, а питање етимологије - такође се решава речницима, малим и великим.

У нас је нужно имати, оделито, и речнике страних речи и речнике "изворне" лексике. Било би пожељно у претходнима и графички означити неоспорно незамењиве одреднице, које ваља преносити и у речнике што обрађују "домаћу", "изворну" и "аутентичну" лексику, коју, из опреза, стављам под наводнике.

Без тога је тешко бити уверљив у саветима о ваљаном коришћењу туђица. Разуме се, проблем лексикографске стандардизације релативно је лако решив на нивоу опште "стране" лексике, али је тешко решив без, такође неопходних, специјализованих терминологија, које су веома ретке.

Лако је навести прегршт незамењивих туђица на скоро свако (почетно) слово: алгебра, атом, астрономија; балет, биологија, боксит; вентилатор, визија, волунтаризам; галантерија, геније, готика; дијамант, доктор, драма; ђаво, ђерам, ђеврек; екологија, елита, електрицитет; жиголо, жилет, жирафа; зебра, зумирати, зоологија; империјализам, инвалид, индустрија; јамб, јогурт, јудаизам; какао, камион, капилар; лавиринт, лакирати, лексикографија; магистар, математика, морал; натријум, нафта, нумизматика; оаза, октава, опера; паприка, параметар, парфимерија; радикализам, ректорат, република; саботажа, секта, социологија; таблета, телефон, тона; ултиматум, уникат, утопија; факултет, фармација, филозофија; хаос, хемија, хистерија; целулоза, цивилизација, циркус; чек, челик, чизма; џамија, џез, џунгла; шал, шах, штрајк.

Све именице са суфиксом -изам и -иста и многе са суфиксом -ација лако је сматрати незамењивим, као и многе глаголе на -ирати и -исати, односно -овати.

Тих, незамењивих - као, уосталом, и замењивих - туђица има на свим подручјима јавног живота, у свима (језичким) функционалним стиловима, понајвише у научном и публицистичком, па и у разговорном стилу, али и у свакодневном, кућном, изванкућном и бескућном живљењу и општењу. Има их и код необразованих и код полуобразованих и код образованих људи. Има их и дубоко промишљених и дубиозно употребљених, каткад и веома дубиозно (сумњиво, проблематично), односно плитко смишљених с претензијом да се штогод дубоко саопшти.

Без стотина, и хиљада, незамењивих туђица заиста се не би могло ни иоле пристојно, ваљано и интелектуално говорити. Никако се не би могло без оних, делом наведених, туђица с латинско-хеленским морфемама, али ни без оних које смо преузели од наших вишевековних турских господара, без обзира на то да ли су оне турског, арапског, персијског или којега другог порекла. Не би се нпр. могло без ових "османизама": аждаја, алат, алка, амалгам, аманет, амбар; бакар, баклава, боја, боза, бубрег; дара, дуван/духан, дуд; јасмин, јастук, јатак, јоргован, јуриш; кавез, кајмак, калај, калуп, катран, кашика, кула, кундак, кутија; лала, леш, лимун; мајмун; памук, папуче, пита; самар, сандале, сандук, сат; чардак, чесма, чунак; шатор, шећер; ни без многих других - на свако (почетно) слово.

Иако би било корисно изговорити, чути, записати и из објављене грађе с овог симпозијума прочитати разне незамењиве галицизме и друге романизме, германизме и скандинавизме, бохемизме, хунгаризме и русизме - којих има тушта и тма и у нашим народним говорима и у српском језичком стандарду (шта год под њим, у одсутности кодификоване норме, разумели) - определио сам се за то, очекујући од других да даду своје лексичке ексцерпције, илустрације и експликације, да из једног јединог енглеског речника (Сажети етимолошки речник 1987), и то само из одредница на (почетно) слово А (прво и у грчком писму, и у латиници, и у ћирилици), - извучем најпре све незамењиве а потом и замењиве речи за које поуздано знам да се употребљавају и у српском (стандардном) језику.

Узео сам, дакле, на се и ризик да те речи поделим на незамењиве и замењиве иако се није нимало лако определити, поготову стога што се речи које означавам као замењиве у неким значењима (нарочито терминолошким) могу показати као незамењиве, па и, обрнуто, - неке незамењиве, употребљене нетерминолошки, могле би се показати као замењиве.

Наведимо најпре "незамењиве" туђице: аблатив, август, агент, агенција, аглутинативни, агностик, агностицизам, агонија, адвокат, адмирал, адреса, аеродинамика, аеродром, аеронаутика, естета/aesthete, етиологија/aetiology, азбест, Азија, азимут, азурни, академија, акварел, акваријум, акламација, акредитовати, аксиом, аксиоматски, Алах (Бог у исламу), албатрос, албум, алга, алгебра, алгоритам, алегорија, алергија, александрин, алиби, алијас, алилуја, алманах, олтар/altar, алудирати, алузија, алтруизам, алуминијум, амалгам, амалгамирати, аматер(изам), амбасадор, амбиција, амбициозан, амеба, Америка(нац), американизам, американизација, амерички, амин, амнезија, амнестија, амнестирати, амонијак, аморалан, амортизација, амортизовати, амплитуда, ампула, муниција/ammunition, амфибија, амфитеатар, анализа, анатомија, анахронизам, ангина, Англи, англикански, Англосаксонац, англосаксонски, англоманија, англофилија, англофобија, анђео, анегдота, анестезија, анестезирати, анимализам, анода, Антарктик, антена, антилопа, антика, антички, антимон, антисептик, антитеза, антихрист, антоним(ија), антропологија, аорист, аорта, апанажа, апарат, апартман, апетит, апокалипса, апокрифан, апокрифи, апостол, апостроф, април, Арабија, Арапин, арапски, Аријевац, аристократ(а), аристократија, аркада, Арктик, арктички, арсенал, арсеник, артиљерија, археологија, арханђел, архетип, архимандрит, архипелаг, архитект(а), архитектура, архив(а), архивист(а), асимилација, асимилирати, асистент, аспирин, астигматизам, астма, астраган, астрологија, астрономија, аташе, атеизам, атентат, Атлантик, атлантски, атлас, атлет(а/ика), атмосфера, атрибут, атрофија, аудијенција, аудиција, аура, ореол/aureola, аутаркија, аутархија, аутобиографија, аутократ(а/ија), аутомат(изација), аутомобил(изам), аутопсија, афек(а)т, афикс.

Следе оне речи које, опет обазриво, означавам као замењиве: абдомен, аберација, аблаут, абортус, адаптација, адаптирати (се), адекватан, адјектив, администрација, администрирати, администратор, адмирација, адмирирати, акцен(а)т, аклиматизација, аклиматизовати (се), акорд, активан, активност, активирати (се), актуелан, акумулација, акумулирати, акутан, ампутација, ампутирати, аналоган, аналогија, анархија, анатема, анекс, анимација, анимирати, аномалија, анониман, анонимус, ансамбл, антагонизам, антагонизирати, антипатија, антипод, антиквар(ни), антиципација, антиципативан, антиципирати, апатија, апел, апендикс, аплауз, аплаудирати, апликација, аплицирати, апологија, апроксимативан, апропо, аранжирати, аранжман, арбитар, арбитрирати, арбитрарни, аргумент, ареа, арена, арестација, арестирати, арома, артикал, архипелаг, артист(а), асистент, асистенција, асистирати, аспирација, аспирирати, атак(овати), атест(ирати), атракција, аукција, аутентичан, аутор(изовати).

Ради се, дакле, само о једном слову, и то о ономе под којим никако није највећа густина туђица. Колико ли бисмо их тек нашли кад бисмо их узели из свих слова? А реч је само о "сажетом" етимолошком речнику, у којем је, наравно, обрађено много више разних других речи од оних које сам, као (и) наше туђице, излучио и исписао, сређујући их по азбучном, а не по затеченом, абецедном реду.

Поделом на незамењиве и замењиве туђице увео би се некакав пробирни ред, а не би се ништа "проскрибовало", нити је то могуће. А и кад би се "проскрибовало", људи би се тога лаћали - као забрањеног воћа. Критеријум за ову поделу био би: незамењива је она туђица којој се, нпр., ни у једном значењу, не би могла наћи замена у виду једне једине одговарајуће лексеме. То би, додуше, био најстрожи критеријум, који би зацело из прве колоне пребацио покоју реч - у другу. Тога, најстрожег, критеријума ја се нисам држао. Нпр. за алгебру нема иначице, за алтернативу - има; за архимандрита - нема; за архипелаг - има. Ако атентат изворно значи само - покушај, алтернатива постоји, али ако значи успели покушај убиства - нема алтернативе. (У енглеском језику постоји реч assassination - за успели покушај убиства, али се, зачудо, та реч није пробила до нас. Јамачно, незграпно је рећи покушај атентата, а није најсрећније ни, нпр., извршен је неуспели атентат.) Понекад нема згодних ни нашица ни туђица, али има белих мрља.

Беле се мрље могу ваљано уклањати добрим позајмљеницама и активирањем творбених потенцијала домородне, српске и (све)словенске лексике. Пауза је честа и ваљано уклопљена туђица, али не треба заборавити предах и станак ("…без одмора и без станка …" - каже се у народној песми). Ако може настанак, постанак, престанак и пристанак, зашто не би могло станак. Кроатизам је станка, као и снимка, али није снимак. Нажалост, тисак, вероватно калк према нем. Druck, доживљава се као кроатизам, па неспутано живе само штампа(ње) и прес(иј)а, а обнавља се и печат(ање). Државни растанак са Хрватском ваљало би доживети и као прилику за активирање властитих језичких потенцијала и за постављање правог питања: Зашто не може тисак, а може утисак, притисак, потисак, стисак …? и дати прави одговор на њ: Ко каже да не може? Или: Зашто не узети и њихово када је јасно да је то заправо наше? Уздржан сам - зато је и прави одговор дат у виду питања.

Напоредна употреба туђица и српских калкова, односно преведеница, није ни ретка ни непожељна појава у српскоме језичком стандарду. О томе је већ понешто било говора под 4, с прим