Бранислав Брборић: С језика на језик

VII. Црногорске теме и дилеме

Када сам се латио писања уводних напомена за ово, седмо, поглавље књиге, нашли су се преда мном подгоричка "Побједа" од 19. фебруара и "Глас Црногор(а)ца" од 2. и 9. марта 2000. године. "Побједа" је, не само у наведеном броју него готово у свим бројевима у последње две-три године, широм отворила врата новим, реформисаним, трибалистима (рећи за њих да су националисти било би нетачно па чак и нека врста комплимента) - Војиславу Никчевићу, Радославу Ротковићу и сродним интелектуалцима (с наводницима или без њих). Они у Владином гласилу заступају становишта одвећ често противна здравом расуђивању о црногорским културно-историјским и рецентним темама и дилемама. "Побједа" двојици именованих и њиховим асоцијацијама посвећује три текста који су, ако ништа друго, у потпуном нескладу с важећим Уставом РЦГ, да и не спомињем Устав СРЈ.

У првом од та три текста, објављена на истој страници, млађана и, у поређењу са сличним матицама, добро окаснела Матица црногорска (Црногорски као матерњи 2000), која хоће да буде стуб "монтенегристике", јавља се поводом Међународног дана матерњег језика, који је утврдио УНЕСКО на своме 30. заседању (1999). УНЕСКО је, каже се у том тексту, усвојио одлуку да 21. фебруар буде Међународни дан матерњег језика, али се не каже да УНЕСКО (United Nations Educational, Scientific, and Cultural Organization / Просветна, научна и културна организација Уједињених нација) и друге организације и агенције УН обеснажују нпр. Први мај (Празник рада) и Осми март (Дан жена). Симболички обеснажују проблеме радног и женског дела нашег света као да су решени, мада су они, у ствари, напуштени, да би се оснажила актуелност проблема малих језика и деобност невеликих народа на још уситњеније и њихових малих језика на још мање.

Било како му драго, Матица црногорска препознаје смисао свог деловања у наведеној одлуци УНЕСКО-а па већ у поднаслову текста у "Побједи", заједно с културном редакцијом Владиног гласила, закључује да "Црна Гора и Црногорци имају право и обавезу да свој матерњи језик назову црногорским именом", не упуштајући се у то на које би се Црногорце то "право" и та "обавеза" имали односити. Да ли:

- на све Црногорце родом и/или пореклом из Црне Горе, без обзира на то како су се досад сматрали, изјашњавали или осећали?

- само на оне Црногорце који живе у Црној Гори, без обзира на "род" и "порекло", "традицију" и "веру" (дакле и на тамошње муслимане и католике "нашег језика", а евентуално и на тамошње Арбанасе)?

- само на оне који се сада изјашњавају као Црногорци а јесу, или су некад били, православци, што значи да се из тога, тако схваћеног, црногорског "националног" (с наводницима или без наводника) корпуса - искључују сви они што су се у прошлости осећали, сматрали и изјашњавали као Срби, дакле ближи и даљи преци оних данашњих Црногораца који се стављају под заштиту УНЕСКО-а и његових одлука?

Разуме се, овај овлаш срочени упитник могао би се развити и проширити, али то није нужно, јер се Матица црногорска не бави ни статистиком ни другим научним дисциплинама. Бави се актуелном дневном политиком дижући је на ниво полит(ик)ологије, раније марксистичке а сада унесковске, која налаже већи број закључака што се даду свести на ових неколико, извучених из (кон)текста у "Побједи":

Настанак језика је сличан настанку неке живе врсте. (…) Различитост је један од основних закона живота. (…) А наука која има за циљ асимилацију језика, односно народа и његове културе, није наука, него освајачка политика. (…) Историјски пут сваког народа чува се у језику. (…) Црногорски језик је језик црногорског народа којим Црногорци именују свој дио штокавског система који заједнички баштине са Бошњацима, Србима и Хрватима. (…) [Тако се штокавски систем не раставља на дијалекте, поддијалекте и говоре, него се, у складу с новим "научним", "монтенегристичким" поступком, "реже" на републичке, "националне" и регионалне "делове".] Има више од сто година [откако] унитарна лингвистика, као продужена рука асимилаторске политике, настоји да прогласи диференциј[ациј]у специфику за дијалектизам и провинцијализам. ["Диференцијација специфика" не мора бити "монтенегризам" за латинизам differentia specifica, јер може бити посреди штампарска грешка, што вреди и за изостало "откако", док је прича о "унитаризму" и "асимилацији", као и она о "дијалектизму" и "провинцијализму", грешка у мишљењу, које није ни на "дијалекатском", а камоли на "дијалектичком" нивоу.] (…) Матерњи језик Црногораца је у доба романтизма, у деветнаестом вијеку, постао основа језика Срба, Хрвата, Босанаца и Црногораца. (…) Црногорски језик је, иначе, добро лингвистички обрађен и описан, само што је национално преименован. [Рећи да је матерњи језик Црногораца основа језика других народа, међу којима и "Босанаца", није грешка у мишљењу, него можда у церебралном систему, а оно о "обрађености" и "преименовању", нажалост, спада у "научни ступидаријум".] Традиционална лингвистика је показала богатство црногорског језика у свим доменима, као и то да се између црногорског народног језика и црногорског књижевног језика може ставити знак једнакости, што у Европи није случај ни са једним језиком. [Стављати "знак једнакости" између било којег или било чијег органског народног говора и било којег и било чијег књижевног језика не спада ни у "научни ступидаријум", него у "апсолутну игноранцију", која данас није својствена ни онима што читају само дневну штампу.] (…) Матица црногорска се одазива апелу УНЕСКО-а и актуелизује став из свог програма: Црна Гора и Црногорци имају право и обавезу да свој матерњи језик назову црногорским именом и то треба да постане дио државне политике. (…) Матерњи језик је трезор моралних и духовних вриједности народа и показатељ његовог историјског пута. (…) Матица црногорска сматра да је дошло вријеме да се именовање матерњег језика постави и као демократско питање. (…) Матица црногорска сматра да је неопходно да се матерњи језик Црногораца именује као црногорски језик и прогласи службеним језиком у Црној Гори. ["Обавеза" те врсте није у најбољем складу с "демократским питањем", да и не говоримо о страшном сукобу нових трибалиста с "трезором моралних и духовних вриједности" оних Црногораца који су били Срби, па и оних који ни данас Црногорство не излучују из Српства, нити прво супротстављају другоме.]

Из ових неколико наведених реченица, с "бисерима" који су једнако знаковити и у контексту и изван њега, није тешко ишчитати рукопис Војислава Никчевића (највернијег следбеника пок. Владимира Бакарића, фишкала предратног и "агронома" поратног, Титовог гувернера Хрватске готово четири деценије, 1944–1983), - доктора "аграмске његошологије" од пре тридесетак година, потоњег врућег марксолога, професора словеначке и црногорске књижевности на Филозофском факултету у Никшићу те "стандардолога" језичке монтенегристике. (Као "проф. др. сци." и активиста Црногорског пен центра, Никчевић је, 1997, латиницом, у оквиру библиотеке "Његошево перо", што ју је основао Павле Мијовић, члан ЦАНУ, који није стигао да буде и члан ДАНУ, јеврембрковићевске Дукљанске академије наука и умјетности, основане 1999 - под уредништвом "проф. др. сци." Радослава Ротковића, а уз рецензије загребачког правописца и стандардолога "проф. др. сци." Јосипа Силића, затим дотичног "проф. др. сци." Радослава Ротковића и "др. сци." Данила Радојевића - објавио Pravopis crnogorskog jezika [Nikčević 1997]. Подарио је свом правопису три слова која не постоје ни у српској, ни у хрватској, ни у бошњачкој графији, али као гласови постоје у многим дијалектима српскога језика и у Црној Гори и изван ње, представљени графемама ś, ź и ʒ, у латиници, примарном писму никчевићевскоцрногорског језика, с еквивалентима у "црногорској" ћирилици, ś, ź и ʒ).

Стара марксологија и нова унескологија Матице црногорске - која је саопштењем у "Побједи" од 19. 2. најавила за 21. 2. 2000. године прославу Међународног дана матерњег језика у Црној Гори - остала би можда посна да јој В. Никчевић и Р. Ротковић у истом броју нису додали мрс "избрисаних, денационализованих и асимилованих језика". Међу тим језицима не спомиње се конкретно ниједан други осим - "црногорског", по њиховом мишљењу најугроженијег, али се припомиње да је таквих у свету "шест хиљада".

Међу Никчевићевим "бисерима" налази се и овај: Прва Југославија је била у толикој мјери унитарна држава (…) да је појам српског језика изједначавала са југословенским језиком, па је сходно томе тада и постојао само српско-хрватско-словенски језик као термин за српски језик. (…) У посљедњих више од стопедесет година, устврдиће Никчевић, црногорски језик се није развијао као до тада, него по погрешним теоријама Караџића, Белића, њихових сљедбеника и настављача. Ништа мањи "бисер" није ни овај: Ни народ, ни нација, ни држава, као самосвојна (…), не могу постојати без свог језика, па према томе не могу постојати ни Црногорци. Ако нема црногорског језика, нема ни црногорске државе, ни црногорског народа, ни црногорске нације. - Следствено овом "ученом" мишљењу, нема ни Канаде, ни Сједињених Америчких Држава, ни Аустралије, ни Аустрије, ни Швајцарске, а камоли толиких држава и нација у Средњој и Јужној Америци, од Мексика до Бразила, док друге "с-ума-силазнице" не вреди пропраћати никаквим коментарима.

"Др. сци." Радослав Ротковић, подупирући марксолошко-унесколошки начин мишљења "др. сци." Војислава Никчевића, налази да "интеграција, наравно, не подразумијева аутоматски ни жртвовање било чега битног за сваки народ". И закључује: "Дакле, формула је и ту једноставна: нужно је повезати се са свијетом, али нипошто не дирати ни оно што је свим народима свето." Да би се то постигло, треба се "раздружити" са Српством и што више опањкати Србију и све оно што стоји у вези с морфемом срб.

"Свето" је најпре било срушити Његошеву капелу на Ловћену и подићи Мештровићев мастодонт, а потом је следило све друго: нов језик, нова црква, нове академије. И тако даље, и тако редом, и тако у суноврат. Само што се не каже: Ми смо земља еколошка, нема рада, нема трошка. Има збора, нема твора. Па, кад је Montenegro већ таква земља, с међународним бонусом, све треба очистити - од здравог разума и чињеница до истине и логике. Кад се то постигне, живеће се од чисте екологије, здружене са свеприсутном монтенегристиком, скројеном по моделу Туђманове кроатистике.

У "Гласу Црногор(а)ца" наступају људи супротстављених "социолингвистичких" гледишта. Међу њима су нпр. два суплеменика: песник Јанко Вујисић (Вујисић Ј. 2000: 21–24) - представљен као "књижевник и Црногорац", који свом саговорнику Животи Ћирићу каже: "Имам потребу да говорим, подбоди ме да се ослободим свог страха" - и Милутин Вујисић Сокос (Вујисић М. 2000: 5–6), који Јанку поручује: "Ево, пишем ти ескимским језиком и правописом. Оћу, умијем, може ми бити, што, да нећу питати академике, министре, политичаре (…) како ћу зборит и причат. (…) Знам ја српски, хрватски, бошњачки, црногорски, морачки, црмнички, васојевићки, пиперски. (…) Реци, имасмо ли већег полиглоте од мене."

Међу двама Вујисићима, Јанко се слабије сналази у монтенегристичком "социолингвистичком дискурсу" и остаје на пола пута, јер би да некако задржи "оба" језика (и "стари", српски, и "нови", "црногорски"), док је Милутин на страни традиције, која почива на чврстим темељима. Њихова расправа - колико год њени протагонисти били различити и различито одређени према "либералистичком" и "реформистичком" окружењу - намеће ми закључак: кад је Србија у кризи, муци и пометњи, Црна Гора се од ње разликује само по томе што је и једно, и друго, и треће у њој - још заоштреније, без обзира на прокламоване "реформизме" и "демократизме" у политичкој сфери те друкчије односе према тзв. међународној заједници.

Матија Бећковић (Бећковић 2000: 14–15) - у интервјуу који води Зоран Богавац, главни уредник "Гласа Црногор[а]ца", листа што настоји да буде на средокраћи двеју сукобљених српских земаља, формално уједињених а фактички разједињених, у опозицији и подгоричком и београдском естаблишменту - не глуми филолога, али с непоновљивом сатиричном озбиљношћу свог дискурса, врцавошћу духа и ненадмашним гномским стилом - надмоћно сведочи о чему је реч, шта је на ствари.

"Неки Црногорци су Срби, неки су антисрби, неки су несрби, неки су српског поријекла, неки су монтенегрини, неки су Срби по позиву, неки су Дукљани" - констатује Богавац, у настојању да призове Бећковићеву лавину, из које вадим мноштво бисера (без наводника):

На питање: "Кад се Црна Гора одвоји, који град ће Црногорцима замијенити Београд" - Бећковић овако одговара: "Па неће ваљда код деобе Београд припасти Србији. Што су га онда ослобађали?"

И, најзад, још два одломка:

Већ више пута сам рекао да не верујем да су Србија и Црна Гора рођене у Јајцу, али република јесте. И када би се на Републику Србију и Републику Црну Гору применио исти закон који важи за њине грађане - оне не би могле добити уверење о држављанству ни у Србији ни у Црној Гори. Обе су рођене у иностранству, другим речима, обе имају туђе држављанство. (…) Ево докле смо дошли. Реч Србин је постала режимска реч, а ко каже Србија тај је режимлија. Власт у Црној Гори није власт него опозиција. (…) И, најзад, на питање: шта би данас Његош рекао Црногорцима, а шта би он, Бећковић, поручио "онима" који стоје насупрот и Његошу и Бећковићу, уследио је овакав одговор: Можда би опет написао "Кулу Ђуришића" и стихове: "Турци јади, издајници јади, мој сердаре на добро не слуте!" (…) Не зна човек што би им друго рекао, сем: прекрсти се ђаволе.

Ове напомене нисам умео скратити. Премда нисам мислио писати нов прилог седмом поглављу ове књиге, испало је да сам га написао. Обиљем цитата нови прилог "појашњава" једанаест мојих текстова уврштених у ово поглавље. Ја ни у којем смислу нисам Црногорац нити бих имао ништа против да јесам - родом сам из оног дела источне Херцеговине који (иако у њему, као и широм БиХ и другде где се говори српском ијекавском штокавицом постоје оне три фонеме које би В. Никчевић покрио својим, "црногорским", словима) није ушао у састав Црне Горе ни по Берлинском конгресу (1878) ни по Дејтонско-париском споразуму (1995) - али ме веома забрињавају данашња србијанско-црногорска раскршћа. Та раскршћа не могу а да не разумем као опасна унутарсрпска гибања, која одвећ дуго прете да пониште смисао најновије српске историје, оне од 1804. до краја 20. века. Социолингвистички обриси тих збивања били би смешни да нису трагични, трагични онолико колико је трагично свеукупно стање српског народа на крају последњег века у другом миленијуму, ере страшне савременим српским нараштајима и, можда, "људскијема кољенима" уопште.

Не прскати сербицидима

"Интимно мислим да је црногорство на извјестан начин историјски израз српског искуства на територији Црне Горе, што је једна, чини ми се, доминантна културна и духовна чињеница. У смислу да равноправно сачува дубину важности једног српског континуитета и захтјев и потребу уважавања једног црногорског израза, који се као специфичност формирао на једном типичном државном, културном и историјском простору, који као такав није ни у каквом антагонизму са реченим српским континуитетом" (подвлачења - Б. Б.).

То је један од одговора на низ питања која је Светозару Маровићу, генералном секретару Демократске партије социјалиста Црне Горе, поставио ваш осичави новинар и мој херцеговачки земљак Лука Мичета. У томе не баш особито брижљиво стилизованом дво(сложено)реченичком исказу, што је и природно за интервју, садржи се ипак сублимирана мудрост црногорског политичког естаблишмента, издељеног на четири знатније странке, од којих су две државотворне, интегралистичке (ДПС и Килибардина НС), једна релативно умерена, тј. кооперативно сепаратистичка (Станковићеви социјалисти), и једна острашћено сецесионистичка (Перовићеви либерали), који понајвећма, мада не и искључиво, баштине титоистичко искуство десрбизације Црногораца у Црној Гори и изван ње.

Иако Маровића доживљавам као већ искусна и мудра политичара који у себи није угушио ни вокацију филозофа ни, смем ли рећи, проницљивог социолога, био сам угодно изненађен одмереношћу тог исказа и пуноћом његових значења, о којој добро сведоче чак и еуфемистичке синтагме "на извјестан начин" и "чини ми се". Без намере да (ненадлежан и непозван) шире копам по том значајном интервјуу, похвално или покудно, фиксирао сам цитирани одломак као сведочанство о томе да "дехристијанизација", "расрбљивање" и "казна за љубав према Русији" - чији су трагови у Црној Гори видљиви и голим оком - нису оставили пустош. Напротив, обнавља се и обновиће се понајбољи засад Српства "на овом простору". Тај ће засад увек имати права да умује, беседи и делује (и) аутономно, остављајући "аутокефалистичко" бунцање оним Црногорцима који су с правом означени као Титогорци.

Држим да у том интервјуу, а особито у његову цитираном одломку, имају шта пронаћи и Срби са "српским искуством у Србији", испод и изнад Саве и Дунава, али и они у "другим српским земљама". Наравно и, можда, поглавито они у четвороцветном србијанском страначко-коалицијском естаблишменту (социјалисти, радикали, депосовци, демократе), чију моћ и државни простор Црна Гора не може угрозити ни кад у власти учествује пет одсто ни кад у њој учествује 50 одсто. Црна Гора то не може угрозити, али могу њихове властите неразборитости, нетолерантности и нееластичности, и у вези с Црном Гором и иначе, па и у вези с оним о чему говори историчар Ђорђе Станковић ("Политика", 6. март ’93). Историчар Станковић замера им што, као унуци својих дедова, воде и неке борбе које ни дедови нису смели водити и воде их на начин знатно старији од оног што га је као свој устоличила Трећа интернационала, за Србе вазда - погубан. Наук би за нас овде у Србији морао бити да црногорску биљку, усуђујем се рећи, не би требало одавде прскати, бар не сербицидима, већ да јој треба помоћи око заливања и прихрањивања како би се узвисила до оних врхова Српства до којих Срби с других страна обично нису стизали, и размахала у складу с непресушном снагом нажалост невеликог Црногорства.

Титоизам је понајвише невоља оставио Србији и Српству, не штедећи, никако, Црну Гору, којој је подигао и антимонумент на Ловћену и лишио је богомдане јој престонице како би имао свој "аутохтони" и "аутокефални" главни град. А у њему, титоизму, Срби су били више домаћини него гости, премда аутентичне газде заиста нису били. Запрашујући целу своју државу управо "сербицидима" ("хегемонизам", "великосрпство", "монархо-фашистичка диктатура" и сл.), како би је лишио смисла и перспективе, титоизам нас је додатно ослабио у нечему у чему никад нисмо били јаки, у трезвеном просуђивању када се и око чега се не смемо беспризивно гложити ако уистину желимо остати један народ и напокон створити државу која може функционисати и уклапати се у настајуће међународне реалности.

"Црна Гора сматра", каже Светозар Маровић, "да у овој заједници свако треба да пронађе свој интерес. Ми имамо интерес који се не очитује само у братској љубави, заједничкој историји и духовним наслагама. Међутим, реч је о томе да то и друга страна има." Пошто нисам Маровићев партнер да бих могао говорити о томе шта "Србија сматра", нека ми се допусти да се још једном позовем на историчара Ђорђа Станковића: "Без Црне Горе и својих српских земаља у Босни и Крајини, Србија је осуђена, како би то Никола Пашић рекао, да се ’одасвуд затворена, крчка у балканском котлу’" (већ наведени извор).

Узајамна попустљивост коју црногорске странке међусобно у последње време показују изненађује и оне који су тако нешто пре очекивали у Србији, с њеним каквим-таквим парламентарним искуством у недавној прошлости, него у Црној Гори, која тог искуства није имала, осим посредством општег српског политичког искуства, које је баштинила. Разумети новије вибрације на црногорској политичкој сцени (само) као "труцирање" Србији могу једино они којима је свака демократија "труцирање" и "губљење времена". А ње, демократије, мора бити и док се води рат, без обзира на њена неизбежна помрачења у тим временима.

Добра већина у црногорском естаблишменту, а не само Светозар Маровић, квалификовани представник владајућег дела те већине, чини се, савршено добро осећа у каквом би се котлу нашла Црна Гора ако би је неко, попут Аустроугарске и црвоточне Отоманске империје (као 1878), "одсекао" од Србије, друге, тј. прве, државе њеног народа. А етничким и/или верским и/или језичким и другим мањинама у Савезној Републици Југославији - свака част! И Перовићевим либералима, који би толиким Црногорцима хтели да прибаве статус националне мањине - свака част! Они су већ сада кандидати да постану - национална мањина! И као такви - морају бити заштићени, не само у Црној Гори него и у Србији, ако и у њој оснују своје подружнице. За њихову се паству не би требало бојати. Кад се небеса разбистре, паства ће одредити своју стајну тачку и вероватно се у големој својој већини придружити властитом народу. Уосталом, од тог се народа нису одвајали ни својевремени "зеленаши", чије искуство либерали такође баштине, који су само следили другу, ближу им династију.

Одавде до в(ј)ечности

Недавно у "Побједи" (24. IV 1993: интервју под насловом "Цјеловита писменост и разуђена усменост") имао сам прилике размишљати о интеграцији оних ентитета које означавамо синтагмама "српски језик" и "српска култура", односно, у крајњој линији, и синтагмом "српска нација".*

Оно о чему изричито нисам говорио могао бих сажети у питање Остаје ли на снази бинационална мотивација оног д(иј)ела становништва Црне Горе које (је) испов(иј)еда(ло) православну в(ј)еру? (Остали делови тог становништва, после свеукупног расплета кризе, могу бирати између појмова "национална мањина" и "етничка група", при чему се у првом случају/појму подразумева да, изван РЦГ, одн. изван СРЈ, егзистира под истим именом национална већина.) О тој мотивацији не може нико одлучивати осим Црногораца, надам се не само оних у Црној Гори.

Но, вратимо се језику. Мислио сам и мислим да би најбоље, али теже, решење било да се у "српски језички стандард" уведе словни знак за "јат", који би омогућио да у целокупном "регистру српских језичких идиома" релативно лако и без додатних трошкова коегзистирају изговорне варијације "јата": е, и, је и ије.

Одлука Срба у БиХ, тј. у Републици Српској, да се екавица уведе у језички стандард пречи је и бржи пут од оног за који сам веровао, и верујем, да би био барем елегантнији. Колико сам упознат с њиховим законским пројектом ("нацрт закона о службеној употреби језика и писма") и с његовим образложењем, потпуно је јасно да је у "службеној употреби" (доста уско замишљеној: школство, уџбеничка литература, информативни програми јавних гласила, државни органи, исписивање службених назива и јавних натписа) само "језички стандард". Изван "службене употребе" остају наравно многи сегменти "јавне употребе" језика, целокупан "регистар језичких идиома" (литерарни језички корпус прошли, садашњи и будући, у који улазе и народне п[ј]есме и приче у изворном изговорном облику; изворни народни говори, дијалекти, за које би било добро и крајње пожељно да преживе све "ударе" стандардног језика и других језичких идиома; урбани супстандардни говори, којима се, уосталом, већина људи увек служи "упркос" језичком стандарду; жаргони, за које ионако не вреде никаква правила језичког стандарда или супстандарда; и тако даље ако шта даље уопште постоји). А човек, грађанин, нема ни потребе ни обавезе да се у свакој прилици служи језичким стандардом. Штавише, већина људи не "производи" никада језички стандард, већ се само јавља као његов "потрошач", па ипак културни, просветни, научни и, уопште, јавни, друштвени живот функционише.

Озбиљни људи који хладнокрвно промишљају све што их окружује (чак и у овим заиста тешким временима), и који разумеју шта значи стандарднојезичка интеграција (око које су каснили и Грци, и Арбанаси, и још понеки Европљани), те не могу бити против ње, - страхују једино да то "не одјекне лоше у Црној Гори". Ја се тога не бојим иако знам да "аутокефалци" једва чекају повод да ударе по "великосрпском хегемонизму", непостојећој пошасти, коју је, уосталом, титоизам наследио од својих "источника", аустроугарских и коминтернинских.

Ја не верујем, наравно, у "аутокефалну" и "суверену" Црну Гору, за коју би се, у нормалним приликама и без "необуздивог" спољног притиска, здушно заложили државнотворни Црногорци (осим, наравно, оних који своје "главне градове" и "престонице" не виде ни у Подгорици ни на Цетињу, а камоли у Београду). Ако се ипак деси да се Црна Гора "откачи" од заједничке државе с осталим деловима Српства, сумњам да би се реална језичка политика у њој могла водити изван историјски утемељене "једности", "јединства" и/или "заједништва".

И данас се у Црној Гори "користе" већином екавски уџбеници, књиге, часописи и друге публикације, па ијекавица не "ишчезава", нити "се укида". Нико ништа не укида. Ко би и смео помислити да би неко могао, с овлашћењем које би му дала историја и култура, екавизирати, нпр. Његоша, Миљанова, Љубишу, Шантића, Ћопића, Селимовића и друге? И ко би смео (по)веровати у то да Црна Гора може све што јој у/на језику треба - производити сама?

Могуће је и замислити, "одавде до в(ј)ечности", нпр. и у 25. в(иј)еку, јавни живот у којем л(иј)епо коегзистирају стандардно "гдје" и нестандардно/дијалекатско "ђе"; и "деду" и "дједа", и "ђеда". Ја то чак и не замишљам. Ја у то верујем.

Могуће је Српство замислити и у, нпр., трима "сувереним" државама, с језиком и културом који нормално живе, баш као што Немство, с једним немачким стандардним језиком и с једном немачком културом, живи у - Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Међутим, Српство је одвећ мало да би му дводржавље или тродржавље било по мери, осим у туђем кроју, тј. по мери туђих интереса.

Ко се то боји Уједињеног Српства, а није га страх од уједињеног Немства? Немци? Сумњам! Они се ничег не боје, а има и оних што су под њиховим кишобраном који се ничег не стиде.

Смисленост и несмисленост

С извјесним закашњењем прочитао сам дио интервјуа Миодрага Лекића, министра спољног Црне Горе, датог скопском "Пулсу" (Борба, 6. мај ’94, стр. 5). Дуго познајем М. Лекића и цијеним његов рад на пољу културе и спољне политике, премда је у вези с потоњом давао и изјаве које нису биле нарочито блиске мом разумијевању потреба Црне Горе за инсистирањем на "бинационалној мотивацији" њених садашњих политичких усмјерења и с тиме повезаног хода у догледну и недогледну будућност. Бојим се да би превелика љубав РЦГ за сувереност, ако би се екстремније оплодила, пружила могућност старим и новим (и)лирцима, зеленим (петро)доларцима и унијаћанима да очас изједу њену историјску супстанцу. Но, то није предмет мог јављања за ријеч.

Жао ми је што М. Лекић није био на Конгресу српских интелектуалаца. Да јесте, вјерујем да не би инсистирао на своме осјећању "одбојности према национал-интелигенцији" (да ли начелној и потпуној, а потом - вјерује ли он заиста у постојање "анационал-интелигенције" било гдје у свијету и њеног утицаја на развој нових интернационализама, космополитизама и мондијализама). Дијелећи његове ограде од "митологизације" (ма од кога потицале) и од "нетолерантне идеје етноцентризма", не могу подијелити и имплицитну ограду од интеграције и интегрализма, који, разумије се, не морају имати само национални предзнак.

Не поричући да је на реченом конгресу било и вашарске атмосфере (својствене сваком масовном скупу, свакој повременој или постојаној, скупштини), а не вјерујем да је у озбиљним конгресним бесједама, рефератским и дискусијским, баш било онога што би се, беспоговорно, означило као "негирање историјског и националног бића Црногораца и Црне Горе". Није, додуше, било ни особитог дивљења према ономе што се са Србијом, Црном Гором и Српством на "словенском Југу" збива од 1878, откад су ударени темељи нашим, а то значи и црногорским, располућењима и раздробљењима - и националних, и државних, и културних "бића", оставе ли се по страни "етатизми", "национализми", "унитаризми" и "сецесионизми". Многи су нараштаји наши слуђени, а и даље се слуђују, "развојем" након љета господњег 1878, кад су Црној Гори и Србији свјетски моћници одредили санџачко-рашки санитарни кордон - да обезбјеђује и цементира србијанско-црногорска, а и шира, располућења. Све би то, а не само текуће владање "званичних политичких инстанци", заслуживало "јасно и одлучно", разборито и далековидно "реаговање".

А што се тиче екавице у "српскоме језичком стандарду", у Црној Гори и изван ње, на Конгресу и иначе, нико је не "види" и не "смјешта" у сав језички и комуникацијски систем (не нпр. у дијалекте, урбане супстандардне говоре, нити пак у најшире схваћени литерарни корпус, прошли, садашњи и будући). Отуда нисам кадар разумјети коме је упућена порука "Идеја о екавици у Црној Гори је потпуна бесмислица", тј. који је смисао те поруке. Бројни црногорски нараштаји, барем на вишим ступњевима образовања, уче посљедњих сто и више година из књига, часописа и новина објављених на екавици - па се не изгуби ијекавица ни у црногорским ни у другим брдима и равницама. Сумњам да у Лекићевој лектири (откада чита), па и кућној библиотеци (откад је има), има више ијекавског него екавског штива, па не видим у чему је проблем. Треба ли, у име "равноправности двају изговора", све што се у овој и будућој нашој заједничкој држави испише, одштампа и изговори - од закона и других "материјала" до књига, уџбених и других, часописа, новина и радијско-телевизијских емисија - да буде "двоизговорно" и "двоисписно".

Бојим се да је ријеч о неспоразуму, о "шуму у каналу". Из таквих "шумова у каналу" и произлазе многа нерасположења, зебње и подозрења. Имајући пуно разумијевања за црногорске специфичности, историјске и савремене, на разним подручјима друштвеног живота, не вјерујем да Црна Гора треба да буде нпр. једини чувар ијекавице (јер она и није својство само црногорских говора), нити пак произвођач сметњи у залагању за природну и легитимну интеграцију нашега садашњег и будућег државног простора.

Кад се тај простор ваљано смири, среди, легализује и легитимизује, доћи ће до изражаја право и потреба - да се ваљано његују и друге специфичности, националне и субнационалне, укључујући и оне које се тичу језичких, вјерских и етничких, одн. националних мањина.

Српство као кичма

Обраћам вам се у своје лично име и презиме - као Љубињац и Херцеговац, као Пожаревљанин и Стижанин, Поморавац и Подунавац, као Београђанин и Шумадинац, али и као Сремац и Банаћанин, у ужем смислу и као Савсковенчанин и Топчидерац, потом и као Земунац те, најзад, као Новобеограђанин, намеран да заврши као Бежанијац на истоименом гробљу.

Обраћам вам се као лингвиста, обучен да се језиком добро служи, да и друге људе језику подучава, али и да се њиме поиграва.

Обраћам вам се, наравно, и као Србијанац, јер сам то од 1947. године, а пре тога седам сам година био, и дословно, Херцеговац. Поздрављам вас и као Војвођанин, од 1981, јер је Нови Београд смештен у географској Војводини.

Сви етници које сам побројао део су мога "сложеног" идентитета, који, наравно, има своју кичму. Моја је кичма била вазда, а и сада је, једноставно - Српство.

Српство је старије и шире од свега оног што је од њега млађе и уже, шире и од сваког поретка, демократског или недемократског, мада је без демократије Српство и уско и крхко.

Не зна се кад је настало, али се зна да је старије од друге половине средњег века, на чијем се заласку Српство као држава, али не и као народ, распало и растурило, потопило.

Потопило се јесте, али се утопило није.

У средњем је веку имало два, односно три жаришта - Рашку, Зету и Босну. Не заборавимо: највећи Босанац у средњем веку, Твртко, био је, и званично, "краљ Срба и Босне", добро разликујући етничко и територијално.

Турци су потопили Србију, 1459, и Босну, 1463. Зета је, још пре тога, била утопљена у Србију, и као вода и као ватра њена.

Турци остадоше одвећ дуго. Због њих се раселисмо, понешто истурчисмо и поунијатисмо, али понајвећма остасмо с кичмом, дакле Срби.

Остасмо то јер имађасмо кичмену мождину, Српску православну цркву, с Пећком патријаршијом или без ње, с Карловачком и Цетињском митрополијом, с епархијама новим и старим, аутономним, али не и аутокефалнима, увек ту - заједно до бесконачности.

До 1804. године бејасмо у големом ћорсокаку, у великој слепој улици, и дању и ноћу, и на светлу и у тами.

Отад смо стално на пропланку слободе и борбе за њу, као и сада.

Не оспоравајмо борбу за слободу која је вођена од 1941. до 1945, без обзира на то ко ју је, зашто и како повео и водио! Слава свима онима који су пали за слободу од 1804. до 1994! Нека је покој души свима онима који се тукоше у грађанском рату, потпаљеном споља!

Данас нам је јасно да смо у новом, ужем и краћем ћорсокаку били поново, од 1918, с прекидом од 1941–1945, кад смо били у јамама и шумарицама, по шумама и горама наше земље поносне.

Пре неку годину написао је један Оцић, Србин из Крајине, ове ближе, североисточне, књигу под насловом "И Срби су Црногорци". И јесу, дословно, нарочито с малим почетним словом.

Ред је да једном постану белогорци, дакако - с малим почетним словом. Зашто нам и горе морају бити црне?

Оно што нам се десило 1878. г. не би се никако смело поновити - да се и источни Срби државно располуте, да почну мислити да је тзв. Санџак новопазарски, метнут међу њих као санитарни кордон, разлог да поверују како су се ваљано одржавали, као Црногорци и Србијанци. Они који се сетише, 1945, да треба обновити Црну Гору и Србију као државе и "народне републике" (не усудише се да задрже испрва обновљени Санџак) били су наши непријатељи, хтели не хтели, били Срби или не били. Да су нам били пријатељи, не би обновили ни Босну и Херцеговину, копиле аустроугарско, нити би створили три нове српске антисрпске државе, Македонију од 1945, Војводину и Космет већ од 1967, а не од 1974.

Наша бивша војска, ЈНА, беше, на срећу, боља од државе која ју је породила, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, боља од војске бивше Краљевине Југославије, која Србе преко Дрине остави без пушака.

Захваљујући тој војсци, каквој-таквој, данас имамо три српске војске и три српске државе, од којих се она матична исказује и као држава близанаца, Србијанаца и Црногораца, којима је мало једна држава па праве две, Србију и Црну Гору, односно три, још и СР Југославију. Ако је то тактика, нека буде. Стратегија то не може бити, не барем дугорочно - српска.

Стратегија српска мора бити: једна држава, један народ, један језик, један демократски изабрани поглавар, а све друго се подразумева - од законодавне до извршне и судске власти, која ће, такође ваљано и демократски изабрана, служити српском народу и грађанима српске земље.

Гдје су ту Црногорци? Ондје гдје их је видио владика Раде, који се клањао "праху оца Србије".

Њихова држава, и држава свих нас Србаља, може се звати, како би рекао Владо Стругар, Држава Српства, или, како рече недавно Момир Војводић, Српска, као Француска, Енглеска, Мађарска, Бугарска, Грчка и толике друге.

Како се год та државна заједница звала и шта год она била - унија, федерација или конфедерација - наравно по називу, јер у суштини она ионако мора бити држава тврда као кремен камен - Црногорци у њој неће бити утопљени, не барем у значењу удављени, већ ће у њој бити утопљени у значењу придева топал и глагола утоплити (се).

Међутим, остатак Српства мора Црногорцима признати оно што су заслужили - право да буду најснажнији субнационални идентитет, снажнији од оног који носе Шумадинци, Косовци, Војвођани, Крајишници, Зећани, Бокељи, Дробњаци и други, да их не набрајам.

Набројао их је Бранко Радичевић, одавно и заувијек, пјевајући о српском народном јединству и српском регионалном распореду у Турској империји и Аустријској ћесаревини.

Историјске житнице Српства

Нажалост, немам најбољих искустава с "Монитором": пре две године водио сам разговор с једном особом, а потписала се друга - испод једног несређеног текста са садржајем и стилом који нису били моји.

Осим тога, не бих волео бити спаринг партнер Војиславу Никчевићу, чије ми је аветињско деловање на српском културном простору дуги низ година - добро познато. Он није ни лингвиста, ни филолог, ни литератолог, а хоће све то да буде. У Загребу су га много волели па је тамо стекао докторат черечећи младог Његоша, писао је пропале текстове енциклопедијских одредница о језику Црногораца, трудио се око њихове етногенезе и лингвогенезе, односно лингвосинтезе, бавио се топонимијом везаном за "срп" и "чекић"…

Никчевић би био ефемерна и тужна појава у црногорској културној историји, додуше нешто мање тужна од "владике" Антонија "Распоповића", када не би било густих црних облака на нашем небу, црногорском и србијанском, српском, несрпском и расрпском.

О језику Црногораца понешто сам натукнуо у више махова а пре десетак година, под сводом ЦАНУ, црвенео сам што сам био присиљен, након претходне дуже писмене рецензије, "поправљати" текст о језику Црногораца који ће потписати будући Туђманов "доглавник", тј. "допредсједник" - Далибор Брозовић. Црвенео сам од срамоте и стида, али сам знао и знам да би они (срамота и стид) били још већи да је Брозовић "прошао" без рецензија и поправака. Један од неколико Брозовићевих "претеча" у писању те језичке одреднице био је В. Никчевић, а не, нпр., Бранислав Остојић, будући први ЦАНУ-академик - кад је о језику реч. (Остојић се, дакако, никад није идентификовао с никчевићевштином, али и он сада као да попушта у разумевању природе стандардног језика.)

Елем, модерни књижевни језик и језички стандард Црногораца рађао се као и другде на српском говорном простору, откад је В. С. Караџић одлучујуће допринео да се он заснује на новоштокавским народним говорима. У изградњи тог књижевног језика и тог језичког стандарда великог удела имали су Црногорци, па и највећи међу њима П. П. Његош. Уосталом, владика Раде, највећи Црногорац међу Србима и највећи Србин међу Црногорцима, пишући и сам на народном, а не на језику претходних епоха, веома је много допринео да вуковски језик однесе победу над доситејевским, у којем је народни говор имао превагу над "ненародним", црквенословенским.

Према томе, барем столеће и по Црногорци баштине, са ("осталијем") Србима исти језички стандард, а у књижевном језику њиховоме, и не само њиховоме, богато живе и нестандардни идиоми. Ти се идиоми, и данас, веома успешно плоде у књижевном делу двојице Црногораца, песника Матије Бећковића и прозаика Новака Килибарде, не шкодећи, ни најмање, српском језичком стандарду и српској језичкој култури, јер, и независно од лингвотеорија, знају шта је језички стандард, а шта није. А та двојица добро знају писати и стандардним језиком, као што добро знају лучити здраве смерове националне идеологије од оних који такви нису.

Уосталом, пре него што је дошло време слуђивања (утемељено, изгледа, 1939, а не 1937, јер за Њега, будућег Вођу, Учитеља и Највећег сина свих наших народа, у Москви нису баш имали времена 1937, пошто су имали пречег и крвавијег посла), Црногорци су знали лучити Опште и Посебно. Јамачно, и оно Посебно, захваљујући идеологији утемељеној на Општем, могло се ширити од првобитне четири нахије к Седморим Брдима, Приморју, Херцеговини и другде - на све четири стране света.

Додуше, да будем праведан, нека жалосна утемељења старија су од 1939. године, и у вези су са заносима и узносима Његовог величанства, Ујединитеља (1918) и Великомученика (1934). А старији су и од Ујединитеља, јер је "коска" међу Србе бачена још 1878. године, кад им је призната "располућена" државност, која наводи неупућене историостраснике у Црној Гори да верују у "непрекинуту" 1000-годишњу државност Црне Горе! Чини се да "коска" још није оглодана.

Ни сад нам се некако не да, ни иначе ни кад је посреди језик. Кад би нам се дало, не би били могући ни Никчевићи ни "Распоповићи".

И кад би нам, случајно, било "(до)суђено", да се до краја (исх)о(л)брукамо - у шта, признајем, не верујем - било би ми страшно жао Црне Горе, и то не зато што би она постала "суверена" и "независна" држава, одвојена од Србије и Српске, ишчупана из Српства и супротстављена му, него зато што би се она "распопила" по моделу обесвећеног Антонија, разњегошила се и ра(з)свестосавила толико да би изгубила и туристичко-еколошку привлачност.

Дакако, Црна Гора заслужује нормализацију и модернизацију, па и бољу језичку стандардизацију. Исто тако, језички стандард у Црној Гори могуће је, више или мање, "раскараџити", као што га је могуће усавршити и интегрисати у шире просторе српскога језичког стандарда - без дирања у слободни јавни и приватни говор свакодневног живота и право књижевника да се слободно служе нестандардним језичким идиомима. Хоће ли Црна Гора изабрати пут нормализације и модернизације, култивације и интеграције, свесрпске и свеевропске, или, евентуално, пут "војоникчевићизације" - то није предмет туристичког маркетинга, али јесте проблем, да се тако изразим, еколошке селекције.

Ако би учинила лош еколошки избор, заиста је небитно хоће ли стандардизовати ликове śutra и iźedi, са два нова слова, која у латиници није тешко наћи. Довољно је да се дијакритички знак код латиничког ć окачи на латиничко s и z. Хоће ли се тако добити нов језички стандард, црногорски језик - друго је питање.

Вероватно ће се добити неки аветињски језик који ће одсецати Црногорце и од прошлости и од будућности, те од ширега и богатијег природног припадања. Наћи ће се зацело и лингвиста који ће тај аветињски процес објаснити. Међутим, аветињских језика и аветињских језикословаца већ имамо. Њихов је родоначелник В. Никчевић, који је поодавно открио да топоними у Црној Гори с атрибутом "српски" стоје у вези са српом (без чекића), а не у вези са Србином. Очигледно, наћи ће се немало оних који би српом пожњели историјске житнице Српства у Црној Гори кад већ чекићем нису могли утуцати сву њену памет.

"Његошева сјенка" над језиком Црногораца

Кад ми се новинар "Монитора" Игор Маројевић 18. априла 1996. г. јавио с предлогом да одговорим на неколико питања о језику, постављених и Војиславу Никчевићу, био сам резервисан из најмање два разлога: (1) већ сам имао лоших искустава с "Монитором" око интервјуа без ауторизације датог једној његовој новинарки још 1993. г. и (2) нимало се не бих осјећао почаствованим да ме читаоци доживе као спаринг партнера В. Никчевићу.

Па ипак, очекујући питања која би ми могла бити упућена - јер су ми дјелимично била и најављена - већ за сутрадан спремио сам "базу" за разговор ("интервју"), без које би и очекивана питања и моји одговори на њих могли бити непотпуни и без довољно јавне корисности.

"Базу" сам новинару И. Маројевићу предао већ 19. априла с напоменом да не знам хоћу ли имати времена и воље да одговорим на пет, тада ми понуђених, питања, рекавши му да немам ништа против да се "база" објави и самостално и прије одговора на питања, или да причека одговоре па да иде заједно с њима.

Учтиво и неострашћено понашање И. Маројевића, толико различито од онога које је показивала моја "интервјуисткиња" 1993. г. (накнадно провјеравам и откривам - било је то заправо почетком априла 1993, јер је "први" мој интервју у "Монитору" објављен 9. априла 1993), дало ми је инспирацију да још једном окушам срећу. ("Монитор" одвећ нередовно читам да бих могао вјеродостојно судити, па ипак усуђујем се рећи да се у културној рубрици могу уочити неки "помаци" који свједоче о томе да уређивачка оријентација листа не би морала бити увијек и посве острашћено антибеоградска, тј. тврдо антисрбијански усмјерена.)

Ево одговора на постављена ми питања.

Монитор: Шта мислите колико би легитимитета било у томе да се ијекавица Црногораца назове црногорски језик (српскохрватски језик је 1960. године нормиран као књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца, а тог језика, под тим именом, више нема)?

Брборић: Не би било никаквог смисла у томе да се једна фонолошко-фонетска појединост нашега (или било којег) језика и/или говора назове - језиком. Језик је много шира и сложенија појава од једне (своје) фонолошке и њој примјерене фонетске појединости. Осим тога, ако се мисли на књижевну, односно, прецизније речено, на (одавно) стандардизовану ијекавицу код Црногораца и (осталих) Срба - да друге саучеснике у нашој језичкој дјелатности засад оставим по страни, јер неки од њих, као нпр. муслимани/Муслимани/Бошњаци, нису узимани у обзир као овлашћени колективни "субјекат" ни 1945. ни 1954. г., а камоли сто и више година прије тога - она се разликује само код одричног облика (суплетивистичког) презента глагола бити у два лица једнине и три лица множине - нијесам, нијеси, итд. према нисам, ниси итд. (Оно ј код сјутра, насупрот мишљењу лаика, нема везе с ијекавицом.) То је сувише мало за било какав позитиван закључак о "легитимитету" називања српског језика (и) црногорским, а камоли о некоме, на тој основи могућем или стварном, успостављању још једнога српског језика - с новим, трећим (пре)крштавањем.

(Иначе, српскохрватски језик није, како ви напоменусте, нормиран 1960. године. Те године је само, више српском него хрватском "револуционарном" вољом, и то не први пут, учињен [као и раније - неуспјешан] покушај да се називним и нормативним дохрваћивањем српског језика - ојача подлога заједничком животу Срба и Хрвата. Покушај је дјелимично успио: заједно је сачињен удружени сх./хс. правопис. Рјечник књижевног језика није. Заједно су сачињена само два тома, јер су Хрвати одустали од језичког заједништва још 1967. г., па су Срби сами спремили и издали даља четири тома. Хрвати су 1975. године сами довршили Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika [тј. стандардизованог и литераризованог штокавског нарјечја], док Срби, такође сами [како су и започели], настављају израду Речника српскохрватског књижевног и народног језика, не мијењајући му ни назив ни концепцију [штокавштина се подразумијева]. Објављено је 14 томова, а 15. том чека штампање. Споменута "револуционарна" воља настојала је излучити Црногорце из српског народа, а с исламизираним Србима, односно са "цвијећем хрватског народа", ни 1954. г. нису знали шта ће, нити је још било "дозрело" вријеме да се проблем рјешава великим почетним словом [М], а камоли да се обнови аустроугарска "бошњачка", народна и језичка, солуција.

Бошњачке солуције сјетиће се тек "нови свјетски поредак", који ће Дејтонским споразумом од 21. новембра 1995. г. "озваничити" Бошњаке и бошњачки језик, упркос непостојању његове граматике, рјечника и правописа. Хоће ли "револуционарно" излучивање Црногораца из цјелине српског народа [4-нахијских и других, потоњих Црногораца], односно излучивање и расрбљивање њихових потомака - чак и у име захуктале свеевропске интеграције, коју би тобоже угрозила претходна свесрпска интеграција - бити озваничено каквим новим Дејтоном, није лако прогнозирати.

"Сепаратисти" [… у Црној Гори] "не треба да се боје репресалија полиције нити гвоздене пете војске и тенкова. Њихов главни непријатељ је Његошева сенка с Ловћена. У тој се сенци све може радити, само се не може лагати да се данашња Црна Гора одрекла српског народног јединства" [Екмечић 1995: 35]. "Лагање" се, додуше, наставља, упркос "сенци", која је толико велика да би тешко ишчезла чак ако би је покушао уклонити и какав нови Дејтон. Језика под српскохрватским именом заиста више нема, а ни Хрватима под "сенком" Вука Караџића и његовог ијекавског књижевнојезичког модела - није лако. Ни њихове вође, упркос "усудбеним повјестицама" [како Туђман насловљава своју нову књигу], неће лако наћи излаза из "беспућа повијесне збиљности" [како је насловио једну ранију], ни у језичком ни у политичком, а камоли у "опћем", "повијесном" погледу. Куда би се стизало, тј. камо ће се доспјети, с "црногорским језиком", "паралелним" бадњаком на Цетињу и "распопом" на челу "напоредне аутокефалије" - не би знали ни Вук ни Његош, а не знају богме ни актуелни, односно либерални протагонисти "револуционарне" антисрпскости. Није, нити ће бити, лако с "легитимитетом" без легитимности.)

Монитор: У СР Југославији више од 90 посто уџбеника штампано је на екавици. То води у екавизацију црногорског подручја и у могућност да се изгуби разлог да се државни, српски језик, дијели на ијекавицу и екавицу. Екавица као норматив у Црној Гори - како Вам се то чини?

Брборић: Док није било ни појединачних факултета у Црној Гори, а камоли већег броја њих повезаних у невелики универзитет, скоро цјелокупна тамошња (виша и висока) интелигенција школовала се у Србији учећи из уџбеника 99% или чак 100% екавских. И - ништа се није пром(иј)енило! Не би се ништа битно промијенило ни кад би сви уџбеници у Црној Гори били екавски, само би тамошња изговорна диглосија, екавско-ијекавска, била видљивија и чујнија него сада. А и сада слична врста диглосије - орална, тј. дословно (из)говорна, одн. прије свега акценатска, заправо прозодијска (акценатска и квантитетска) диглосија, херцеговачко-зетска, да је тако назовем - веома је упадљива у Црној Гори, упадљивија од екавско-ијекавске. Упадљивија је не само на релацији Никшић–Подгорица, него и у самој Подгорици, у којој је, срећом без биљежења акцената и дужина, на снази "никшићки" (тј. источнохерцеговачки) стандардни изговор, који доста оштро одудара од супстандардног (а предоминантног) зетско-сјеничкога, такође необиљеженог. Људи, на сву срећу, не читају само уџбенике нити говоре само језичким стандардом! Уосталом, зашто би било гдје, у земљи и свијету, један вид диглосије био красан и саморазумљиво нешкодљив, а други кужан и опасан? И још нешто: диглосија уопште није само орално, усмено, тј. буквално (из)говорно питање, него је она питање стварнога напоредног коришћења "двају" језика, стандарднога (најчешће писменог) и супстандарднога (углавном усменог). Ја бих волио видјети кућне библиотеке чак и код најзаклетијих антиекаваца у Црној Гори - да ми (по)кажу да ли у њима преовлађују ијекавске публикације. И да ли у њиховој досадашњој лектири преовлађује ијекавско штиво? И још нешто: да ли они почем осјећају екавске публикације странима, странојезичким, или, можда ипак, својејезичким?!

Ако је српски језички стандард, откад постоји, и својина Црногораца, а јесте, и то са свима својим двојствима, онда његово "дијељење" није његово нормално својство. "Нормалан" је само онај језички стандард који је ваљано нормиран и нормално интегрисан. Постојећа двоазбучност, ћириличко-латиничка, и двоизговорност, односно двоисписност, екавско-ијекавска, нашега језичког стандарда - шта год се о њој досад мислило, говорило и писало - нису његова предност, него његов комплекс, стечен у "братској заједници југословенских народа и народности". Помоћу српског језика (стандардног - наравно!) уједнише се и одоше антисрби, несрби и расрби, само се у њему и даље разједињују Срби у складу са жељом оних који посијаше зло сјеме међу њих.

Ја имам разумијевања за свако осјећање потребе за идентитетом, индивидуалним и групним, који не мора нужно имати етничку и/или националну подлогу, односно мотивацију. Црногорцима је споља наметнута бинационална мотивација, која, бојим се, (п)остаје понајвише питање њиховог међусобног дијељења, не само у Црној Гори него и уопште. Њима би (а и мени лично - мада ни у којем смислу нисам Црногорац) одговарала "уједињена писменост" (једнознаковна, "јатовска") с "разуђеном усменошћу" (постојећом, па и широм), јер тада не би сметала ни двоизговорност ни вишеизговорност (као нпр. у енглеском), као што не смета ни (срећом небиљежена) вишенагласност, али никоме паметном кога занима језик (и) као средство комуникације (а не само као медијум манифестације и/или демонстрације) не одговара стандарднојезичка сметеност. Не одговара ни Црној Гори, нити би јој одговарала чак ако би се толико осамосталила да од Србије буде одвојена Берлинским зидом. Аветињска атмосфера, која порађа логику црногорског језичког питања, свједочи о томе да такав зид има својих присталица и својих градитеља. Ако се подигне, неће бити од чврстог материјала, нити су му нужни бетон и камен. То не значи да неће бити чврст, јер најтврђи су они зидови који се темеље на предрасудама и његованом незнању, на неразборитости и злој вољи, поготову.

Монитор: Да ли су српски, хрватски, црногорски и бошњачки језик заједнички језик? Шта их одјељује?

Брборић: Ријеч је о једноме, изворно српскоме језичком стандарду, који је варијантно разуђен зато што је, иако генетски и типолошки јединствен језик, "вриједносно" расточен, што је особита заслуга хрватскога националног покрета, његових идеја и остварења. Носиоци тог покрета, иако су ујединили Хрватство око Вукова стандарднојезичког модела (неопозиво крајем 19. вијека), и даље, као и досад, имају осјећај да "туђи" језик нагриза њихов идентитет. Бошњачки језик, чију "аутокефалност", и прије какве-такве "аутономности", признаје Дејтонски споразум, сасвим је нова појава, без неопходних инструмената одјелите стандардизације. И кад их буде имао, бошњачки језик у свом матичном домицилу, у муслиманско-хрватској федерацији (ФБиХ), макар у њега покуљала сва сила турцизама, тешко ће постати "аутономна", а камоли "аутокефална" појава, трећа варијанта истога стандардног језика. За "црногорски језик", да је мени знано, није се заложио ниједан озбиљан Црногорац, ни у Црној Гори ни изван ње, а озбиљних Црногораца ја познајем веома много и међу живима и међу покојнима. Његов паклено озбиљан и моћан поборник у 20. в. био је Владимир Бакарић, али он није Црногорац нити је жив да би, својим везама у свијету моћних, помогао аветињски покрет за засебан црногорски (стандардни) језик који би доживио какву "дејтоноидну" оплодњу.

Монитор: Шта мислите о могућности да се нормирају ијекавско јотовање (ć, đ, ś, ź) и други дијалектизми зетских говора као црногорски језик?

Брборић: Одговорио бих најприје с неколико противпитања: Зашто Аустријанци нпр., који предсамогласничко и међусамогласничко s изговарају као [s], док га Нијемци изговарају као [z], не би, због једне разликовне фонетске појединости, прогласили аустријски језик? Или - зашто три четвртине Швајцараца, који изворно говоре толико различито од "високоњемачког", не би прогласило швајцарски језик на основу својих живих говора? Зашто Американци, чији је (из)говор толико различит од британског, не би говорили амерички, односно о америчком језику?

Нормирати ијекавско јотовање, заправо ијекавско и неијекавско (херцеговачко или зетско, свеједно), или нормирати зетски акценатски систем нпр., није немогуће. Ништа није немогуће, па ни оно што би било бесмислено, штетно, морбидно и суицидно. А што се тиче тзв. најновијег јотовања, које уопште није страно моме нецрногорском уху, оно ми је, као Херцеговцу, чим сретнем земљака и сусједа ми Црногорца, на врх језика. Пошто ми није нужно да у свакој прилици говорим стандардно, ја се дијалекатских и других, супстандардних, гласова, ликова, ријечи и обрта, почесто лаћам. Једноставно, кад нисам у званичном контексту, а јесам у земљачком, томе јотовању прибјегнем јер га "бегенишем".

Često, bezbeli, ćeram po svome, ćeram kad gođ mogu; ne smeta mi tader ni mnoštvo đece, a kamoli jedno dijete, koje śedi onđekara u ćošku i romendža po svome; śedim često i zurim uprazno, ne ustaje mi se ni kad sam gladan - neću ništa da iźedem dok mi drugi ne spremi, ne prinese i ne naćera me da jamim; taki sam pođekad, ovđe-onđe. Doduše, ne pada mi ni na pamet da u standard turim i ono čega se Vuk s dobrijem razlogom kurtaliso, odma ili malo potlje. I on je znao da je podrijetlom Ercegovac, ali nije standardizovo ercegovački, nego srpski jezik.

Монитор: Шта мислите о евентуалној европеизацији Србије и Црне Горе, о њиховом инкорпорирању у "нови свјетски поредак"?

Брборић: Расправе о језику и неке друге, које водимо како их водимо, у којима гдјекад неуко и уско судјелују и људи од науке и струке, свједоче о томе да се бјежи од стандардизације и нормализације језичке дјелатности па и других дјелатности у јавном животу. Шта год буде од Европе или свијета, или поредака у њима, ми ћемо се у њих уклапати - милом или силом, заједно или одјелито, прије или касније. Да нису водили три балканска и два свјетска рата, да су их могли избјећи, Срба би било знатно више и спадали би у развијенији дио Европе. Да су бирали и да су могли изабрати друге савезнике у понеком од тих ратова, можда се не би толико сузио њихов животни простор. Међутим, морали су их водити, вјероватно онако како су их водили, а шта би било да није било, разјасниће умјетност, а не лингвистика и историографија.

Иначе, европеизација никада није била, нити ће бити, једносмјеран и једнозначан, него кривудав и противурјечан процес. И сада је. Да није, не би се уједињавало Нијемство, а разједињавало Српство. Уосталом, у 20. вијеку Србија и Црна Гора припадале су, барем на размеђима, на прекретницама, бољем дијелу Европе и свијета. И сада, у посљедњем великом лому и послије њега, припадају - бољем дијелу, зацијело бољем него неке сусједне им државе, нпр. Хрватска и Албанија, да и не спомињем Федерацију БиХ, тј. муслиманско-хрватску федерацију. (Републику Српску, као специфичан случај, нема смисла ни наводити, ни по бољитку ни по горитку, јер њу су натјерали да остане у државном споју којег се гнуша.) Само: два (прва) балканска и оба свјетска рата ми смо добили, а побједе се нису чиниле Пировим. Овај посљедњи, трећи балкански рат, у којем и нисмо и јесмо учествовали (нисмо као држава, јесмо као народ), нисмо ни добили ни изгубили. Ту је можда и шанса да се - макар сужени, али и окупљени, макар политички и државноправно (и даље) разједињени, али културно и просвјетно збијенији него икада прије - додатно европеизујемо и тако уклопимо у "нови свјетски поредак". Ако нам допусте, ако нас не спријече, јамачно ћемо припадати бољем дијелу Европе и свијета. Схватили смо ваљда да ће у "новом свјетском поретку" бити много наде за (територијализоване) културне идентитете, интегритете и суверенитете, а све друго - од самосталне привреде и трговине до безбједности и екологије - ионако је, колико и дуго трајање "новог поретка", по свему судећи, "евентуално". "Евентуално" је и раздвајање Србије и Црне Горе, око којег се упињу неки "страни моћници" и њихови "домаћи плаћеници". ("Евентуално" би се могло превести са "привидно", "понешто могуће", "једва могуће", па и "немогуће".)

Чујем понекад од загрижених поборника независне Црне Горе нешто овако: "Да нам је да се одвојимо од Србије, живјели бисмо ка’ Монако." Усуђујем се да људима који тако резонују поручим: онај ко би уистину раздвојио Србију и Црну Гору, и раздвојене их "уводио" у Европу, заиста је паклени намјерник, који би и Србију и (поготову) Црну Гору - и одсебио, и расебио, и удесио, и раздесио, а не само расрбио и трајно уназадио, да не кажем упропастио. Но, да се с тим у вези усредсредим на Црну Гору, некад веома омиљену у свему Српству, која је ипак мала и нејака, "као сламка међу вихорове" [стандардно би било "вихорима"]. И њена је етнографска слика сложена и, ако коме моћном устреба, додатно "усложива". Није потребно много долара, нпр. петролејских, да се та слика не само допунски "усложи" већ и да се "пресложи". Није особито тешко покуповати оно мало хотела на њеној обали и оно мало фабрика и предузећа, полагано или чак убрзано поотпуштати Црногорце и позапошљавати друге. Ту су, чак у близини, експанзивни Арбанаси, агресивни Бошњаци, носталгични Турци, расељени Палестинци, метежни Курди и толики други, који би били мање јогунасти и мање горди, а Његошевом "великосрпском" слову и садржају, соју и духу супротстављени. Ко дуже памти и ко не чита само текуће ствари, сјетиће се како су Савка и Мико, главешине хрватскога националистичког масовног покрета, "маспока" (1970–1971), заљубљеници у расрбљено Косово - на лицу мјеста, у Приштини - говорили (1970–1971) својим арбанашким савезницима: Запошљавајте ви Шиптаре, Срби се имају гдје запошљавати, пространа је Србија.

Не слутим ништа злокобно, али се прибојавам да не дође неко моћан у Црну Гору и не одлучи: Боље је запошљавати друге, а не Црногорце, који су плаховити и охоли. Уосталом, Црногорци се имају гдје запошљавати - пространа је Србија.

Човјечанство је људињак, али и - звјерињак1 Узмите се у памет, браћо Црногорци, док вам је вријеме!

Увијек и никад

"Са Србијом увијек, под Србијом никад!" - то је парола или крилатица које се прије 7–8 година сјетио један професор народне књижевности из Црне Горе којег дуго познајем и веома много уважавам. Поштујем и његово књижевно дјело, утолико више што за српску књижевност, заувијек, на умјетнички успјешан и вриједносно поуздан начин, чува народну мудрост и изворне народне говоре, који не заслужују отпис, јер све народне мудрости и све говоре треба чувати, и записати, без обзира на то што их стандардни језик не може све обухватити.

Испрва сам имао разумијевања за наведену крилатицу, јер сам знао да политика, и кад је води Професор (у даљем тексту - само тако), оснивач и вођа Народне странке, укључује тактику и стратегију, које се не морају, у свакој прилици, ослањати на логику. Поштовао сам стога и извјесну еволуцију његове српске опције ка грађанској, сматрајући да здрава национална опција укључује и грађанску, наравно и обратно. Вјеровао сам у чврстину Професорове српске опције, и њену неопходност у српској Спарти, дичној Црној Гори, у којој подлогу налазе бар три несрпске опције, лако претвориве у антисрпске. Не морам их ни спомињати. "Титовска опција" још живи и даје им сокове. Истина, чудио сам се вишку властољубља и сујете, утолико више што Професор не бијаше младић ни онда кад се отисну у политику, пренасељену "младошћу, мудрошћу и љепотом", а већ је био добро афирмисан изван политике. Та афирмација, и иначе, осигурава дуже трајање, да не кажем и оно - "(…) имао се рашта и родити!" Осигурава и Професору, Богу хвала!

Било ми је, признајем, помало жао кад је, с протоком времена, Професор пос