 |
0. УВОДНО СЛОВО
Када сам у лето 1999. године, наговаран и од својих колега лингвиста, одлучио да саберем, приредим и објавим своје текстове расуте по новинама и другим медијима, по часописима и књигама (ауторским, односно зборницима), као и оне које раније нисам објавио, - нашао сам се у невољи: како избећи понављања и како одабрати само оно што је за ову књигу релевантно. Прво никако није било могуће, јер сам сувише живо и упорно суделовао у социолингвистичким борбама у бившој СФРЈ да бих могао избећи понављање истих проблема и сличних аргумената, али је сваки нов текст доносио и нову варијацију и нову интерпретацију. Надам се да ће читаоци за то имати разумевања, јер ће, нарочито старијима, бити јасно у којем је друштвеном контексту шта речено и зашто је баш тако речено. Тај контекст биће видљив из самих текстова или из подбележака, које прате већину прилога.
Лативши се сабирања око две стотине текстова, убрзо сам схватио да сви не могу бити уврштени у једну књигу, поготову стога што је ваљало узети у обзир и оне који не потичу (само) из мог пера. Голему сам већину текстова писао сам, неки су коауторског рада, неки имају тзв. колективног аутора, мада сам их ја писао (уз, понегде, разумљиво ретуширање заступника колективног аутора), а неке нисам ја писао (тада се јављам само у својству приређивача). Уврстио сам их зато што сам сматрао да само моји текстови не би могли ваљано осветлити цео тај контекст. Наравно, увек је назначено који прилози нису моји, па и то када, и по смислу и иначе, јесу моји, али не носе мој потпис.
С ретким изузецима, у прву књигу (која с другом књигом има заједнички поднаслов - Социолингвистички огледи) уврстио сам текстове написане и/или објављене закључно с годином 1991. Те је године сасвим увенула бивша, двоструко (или можда четвороструко) бивша, Југославија: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929), Краљевина Југославија (1929–1941 [фактички], 1929 -1945 [формално]), ФНРЈ (1945–1963) и СФРЈ (1963–1991). Разуме се, условна је назначена периодизација, јер неки проблеми које разматрам и у последњем тексту друге књиге (чији је наслов С језика на језик) - сведоче о актуелности последица тзв. уједињења 1918. г. и злог семена посејаног у нашу језичку њиву Декларацијом о називу и положају хрватског књижевног језика (март 1967) те претходном српско-хрватском књижевнојезичком конвергенцијом, коју није следило нациотворбено и духовно зближавање двају народа. Уз њу је, сасвим неправедно, и онда (1967) и сада (на крају 20. в.), по логици уобичајених паритета, сврстан Предлог за размишљање групе од четрдесетак чланова Удружења књижевника Србије (такође март 1967). Тај предлог био је, данас је очигледно, слабашан културолошки текст, који понајбоље сведочи у каквој смо држави живели: српска је страна била крива и кад ћути, а камоли ако проговори, ако изнесе своје аргументе, поготову кад то уради брзоплето и недомишљено. Та два текста, и још један - онај о судбини српске културе у СРХ (полицијско Рјешење о брисању из регистра удружења грађана Српског културног друшва „Просвјета“ у Загребу), с којима у блиској вези стоји много штошта у обема мојим књигама, ставио сам у прво поглавље прве књиге - да би се лакше разумевало оно што следи у наредних девет њених поглавља.
Друго поглавље, фактички моје прво, по садржају 4–8 година млађе од првога, па и осталих осам, откриће, из данашње перспективе, и мени самоме подоста наивности. Откриће да сам веровао и у смисао и у трајност те државе, мада данас не спадам у југоносталгичаре. У тој вери устрајавао сам такорећи до последњег момента, до децембра 1991, када је свакоме постало јасно да је „преурањено“ признавање Хрватске и Словеније - готова ствар, јер тако су одлучили моћни, без чије воље ни оно државно чедо што се родило у децембру 1918. године не би могло проходати.
У другоме поглављу поближе ћу се представити поштованим читаоцима, па и онима који су, читајући новине и гледајући телевизију у последња два-три десетлећа, запамтили моје име. Да бих те своје читаоце, своје савременике, па и оне потоње - ако их буде и колико их буде - поближе упознао ко сам, откуд сам и куда сам ишао у јавном животу, - објаснићу и то како сам се, мада по образовању англиста а по занимању дуго времена државни чиновник, обрео у српској лингвистици, у обновљеној србистици, дуго скриваној у оквиру сербокроатистике. Надам се да ће ова књига имати читалаца и у будућности јер је реч о прилогу историји српског језика и културној историји у једном дугом и тешком раздобљу нашега народног живота.
У осталих осам поглавља биће речи о различитим социолингвистичким темама које су ме заокупљале у раздобљу од 1980. до 1991. године. Свако поглавље има своје уводне напомене а већина текстова и подбелешке, које би било добро прочитати пре преласка на текстове на које се односе. Унутар појединих поглавља - изузев осмога - текстови се нижу хронолошки, а на крају књиге налазе се подаци о њиховом настанку и (не)објављивању, сложени по азбучном реду.
Спадам у људе опрезне и одмерене, мада отворене и речите, који важу шта ће и како рећи, али не у оне који би скривали шта су, када и где били, и шта су радили док је грмело. Спадам у оне који су се трудили да у тешким временима усклађују личне и опште интересе не дајући никада превагу првима. За то је, кадшто, било нужно имати и храбрости. Њоме се ипак нисам разметао, нити сам настојао, како би рекао Стеван Сремац, преузимати аргументе српских противника да бих испао објективан, што, нажалост, неретко чине моји сународници.
О свему томе, јамачно, најбоље ће судити читаоци, који, по мери своје обавештености и својих знања о годинама које су појели скакавци, имају право да друкчије суде о ономе о чему сам ја судио без тзв. историјске дистанце. Да сам хтео у заклон историјске дистанце, многи би се мој прилог морао макар мало ретуширати. Ако „ретуширања“ уопште има, оно је у знаку мањега стилског и интерпункцијског уједначавања.
О Ускрсу 2000. године Аутор
>>
// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
