|
|
 |
|
осуде порука декларације пљуштале су с говорница политичких и државних органа и на републичком нивоу и на општинским нивоима, и изван хрватске (нешто умереније - како се не би нарушавао принцип да „свако мете испред своје куће“). „декларација“ је, наравно, била еминентно политички документ мада иза ње није формално стао ниједан политички орган. оцењена је као „националистички акт“, али без етикете „шовинистички“. двадесетак дана касније, др владимир бакарић смиривао је политичку кампању, јер све је речено што је требало рећи, а органи савеза комуниста и други органи имају и других послова.да је посреди најава друкчијег устројства државе, а не само тобожње рашчишћавање језичких односа, показаће потоња серија амандмана на све уставе у сфрј и „масовни националистички покрет“ (назван маспоком), односно, у емиграцији, „хрватским прољећем“ 1970–1971. „маспок“ је склоњен с јавне сцене у позну јесен 1971. г. рушењем хрватског руководства са савком дабчевић-кучан и миком трипалом на челу (21. седница цк скј у карађорђеву), али је убрзо, у јесен 1972, уследила очекивана „политичкосиметрична“ компензација, када је у ср србији срушен „либерализам“, који су „предводили“ марко никезић и латинка перовић, што је отворило пут фактичкој конфедерацији по уставу сфрј из 1974. међутим, с амандманом v на претходни устав срх, већ 1972, декларација је ушла у устав: хрватски књижевни језик постао је службени идиом, заснован на народном језику, који се назива хрватски или српски, чему ће бити посвећен многи мој текст (први пут у фронту, 7. јула 1972, видети следеће поглавље). |
Група писаца разматрала је „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“, коју је прогласило Друштво књижевника Хрватске, а коју су претходно усвојиле најзначајније научне и културне институције Хрватске. После свестраног разматрања овог значајног историјског документа група писаца сматра легитимним и неотуђивим правом сваког народа да доноси одлуке о називу и развоју свог сопственог језика.
Група писаца Србије сматра да су институције које су прогласиле „Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика“ најмеродавније за питање хрватског књижевног језика и њихову декларацију сматра репрезентативном и мериторном.
Стога група писаца која предлаже ову резолуцију, не улазећи у историјске и научне видове проблема, и имајући у виду чињеницу која произлази из захтева ове декларације, сматра Бечки и Новосадски договор поништеним. Хрватски и српски језик развијаће се у пуној самосталности и равноправности. Група писаца која предлаже декларацију сматра природним да се ово има односити и на све језике народа Југославије, и на све националне азбуке: латиницу, македонску и српску ћирилицу, и правописе.
Група писаца која предлаже резолуцију подноси захтев Скупштини Србије, Удружењу књижевника Србије, па према томе и захтев Савезној скупштини, Скупштини Социјалистичке Републике Србије и Сабору Социјалистике Репубилке Хрватске да се убудуће доследно и обавезно избаце из званичне употребе називи хрватско-српски и српско-хрватски језици и да се у администрацији федерације, савезним прописима, у дипломатији, законодавству, политичким организацијама, железницама, ПТТ, Танјугу, Лексикографском заводу Југославије, Царини, ЈНА, свуда спроводи равноправност свих југословенских језика и азбука.
Поводом тога група писаца која предлаже ову резолуцију захтева да РТБ престане да неовлашћено игра улогу централног југословенског студија, и да у свом локалном програму уведе ћирилицу, а да се у заједничким емисијама РТ Југославије паралелно употребљавају оба писма.
Удружење, односно група која предлаже, сматра да није сувишан ниједан напор и да није велика ниједна цена да равноправност језика и писама наших народа буде увек и доследно поштована.
Група писаца која предлаже резолуцију сматра за своју дужност и право да скрене пажњу на један проблем који у светлости горњих захтева постаје још актуелнији:
Уставом је гарантовано право на самосталан развој националног језика и културе свих наших народа и народности. Афирмација самосталности назива и развоја хрватског и српског језика захтевају да ово право буде уставним прописима обезбеђено и свим Хрватима који живе на територији СР Србије и свим Србима који живе на територији СР Хрватске.
Група писаца захтева да се у Устав СР Србије и СР Хрватске унесу прописи који обезбеђују свим Хрватима и Србима право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима. Право на употребу свог националног језика и писма у општењу са свим органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе.
Иза Предлога за размишљање стало је, како се говорило по штампи, „четрдесетак српских писаца“ чланова Удружења књижевника Србије, међу којима су били и неки веома озбиљни ствараоци. Многи су повлачили „потписе“ под притиском „политичких форума“, али се нисам бавио посебним истраживањем тог феномена, нити бих, утврђујући ко је повукао потпис, а ко не, хтео позлеђивати старе ране. Чак ни бенигност наслова тог документа није помогла (за њега је у Борби од 3. априла те године, 1967, након извештаја о састанку више од 100 београдских писаца чланова СКЈ, - речено да се у коментарима спомиње као „шовинистички испад“), нити је он произвео каквог ефекта у језичкој политици у Србији. Када сам текст Предлога (крајем 1971) затражио од Драгана Јеремића, којег сам добро упознао у време мог „уласка у српско-хрватску (социо)лингвистичку арену“ преко Књижевних новина, које је он уређивао, није ми га могао дати, нити је знао да ли је икада објављен. Тек почетком 1980. године нашао сам га у загребачкој Борби - у магацину Народне библиотеке Србије. У том тексту нема ничег националистичког, а камоли шовинистичког, нити су га, вероватно, читали они који су лепили такве етикете. Разуме се, он је био „брзоплет“ и „недомишљен“ (да није такав, нашла би се управа барем једне културно-научне установе или организације, или већи број њих, да га лукавије срочи, да се исто каже, али у виду упозорења на консеквенце). Партијским форумима пружила се лепа прилика да успоставе уобичајени паритет између „усташа“ и „четника“, који „увек играју у истом колу“. „Четници“ су, међутим, прешли у илегалу или су отишли у иностранство, а „усташе“ су, не прекидајући сарадњу са својим иностранством, обезбедиле да Декларација постане уставна одредба. |
SOCIJALISTIČKA REPUBLIKA HRVATSKA
REPUBLIČKI SEKRETARIJAT ZA UNUTRAŠNJE POSLOVE
Broj II/4–UP/I°–774/1–1980.
23. 5. 1980.
Republički sekretarijat za unutrašnje poslove Socijalističke Republike Hrvatske, rješavajući u predmetu brisanja iz Registra udruženja građana Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“, na osnovi člana 6. stav 4. Zakona o udruženjima građana, donosi slijedeće
RJEŠENJE
Briše se iz Registra udruženja građana, koji se vodi kod ovog Republičkog sekretarijata, Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta", upisano pod rednim brojem 76.
O b r a z l o ž e n j e
Srpskom kulturnom društvu „Prosvjeta" sa sjedištem u Zagrebu i djelovanjem na teritoriju SR Hrvatske odobren je rad odlukom Ministarstva unutrašnjih poslova NRH broj 27525/46. od 8. 7. 1947. godine. Posljednja pravila ovjerena su rješenjem ovog Republičkog sekretarijata II/3 broj: 15986/1–1970. od 17. 7. 1970. godine.
U postupku je utvrđeno, a što proizlazi iz akta Republičke konferencije SSRN Hrvatske broj 015–1470/1–1978. od 27. 11. 1978. godine, da od siječnja 1972. godine praktično ne postoji nikakva aktivnost spomenutog udruženja i da su organi upravljanja i pododbori udruženja prestali s radom, te da udruženje ne ostvaruje ciljeve zbog kojih je osnovano.
S obzirom na izneseno, a u smislu člana 18. stav 4. Zakona o udruženjima građana valjalo je riješiti kao u dispozitivu.
Protiv ovog rješenja nema mjesta žalbi, ali se u roku od 30 dana nakon prijema može pokrenuti upravni spor pred Upravnim sudom Hrvatske.
Ovo je rješenje oslobođeno od naplate takse na osnovi člana 18. stav. 1. točka 1. Zakona o administrativnim taksama.
PODSEKRETAR
Miroslav Cvijović
Ово решење, донето 23. маја 1980. у Републичком секретаријату за унутрашње послове Хрватске, с потписом подсекретара Мирослава Цвијовића, на знаковит и циничан начин сведочи о језичкој и културној политици која се према српском народу, после наводног гушења „масовног националистичког покрета“, маспока (крајем 1971), - водила у тој републици. Фотокопију тог решења добио сам од Станка Кораћа, књижевног ствараоца и једног од најагилнијих чланова Српског културног друштва „Просвјета“ у Загребу. Истовремено, у Србији - непрекидно оптуживаној за великосрпски национализам, хегемонизам и унитаризам - мањине су, званично називане „народностима“, уживале различите привилегије на линији „позитивне дискриминације“ (засебна културна друштва, посебна издавачка предузећа, оделити радијски и телевизијски програми, целокупна основношколска настава на матерњем језику, понегде и средњошколска - за Мађаре, Словаке, Румуне, Русине и Бугаре, док су Шиптари/Арбанаси, изборивши се и за назив Албанци како ни у српском језику не би били симболички разлучени од свога матичног народа, имали аутономну покрајину, која је „достигла“ степен самосталности готово идентичан с државношћу сваке републике, па и саме Србије). Срби у Хрватској били су део („хегемонистичког“) народа, а не „народност“, осуђени на то да буду без заштите властитога националног и културног идентитета. |
// Пројекат Растко / Лингвистика и филологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
