Бранислав Брборић: О језичком расколу

Х. Сутон језичког заједништва

Ово је најопсежније поглавље (петнаест текстова, с мноштвом страница), самосвојно по томе што је у њега ушло доста прилога који не потичу из мог пера али добро осветљавају сутон титоизма и поодавно пољуљаног заједништва. Оно је, без сумње, имало својих присталица у свима тзв. социо-културним срединама бивше СФРЈ, четирима републичким и двема покрајинским. И својих страсних рушилаца.

Ставови Предсједништва ЦК СКХ о актуалним питањима језичне политике, утврђени почетком децембра 1985. године, првонаведени прилог овоме поглављу, били су, по свој прилици, понајвише изнуђени овдашњим јавним залагањем и у научно-просветно-културним институцијама, и на јавним трибинама, и у форумима СКС, и у радним телима РК ССРНС. У тим ставовима и у потоњем настојању разних чинилаца политичког и научног живота била је садржана намера да се језичка политика у СФРЈ води уз уважавање уставних начела и заједнички утврђених мерила, која су понајвише кршена у Хрватској, у време владавине Владимира Бакарића, преминулог почетком марта 1983. године. Међутим, није била преминула политичка логика коју је тај човек следио.

Наведени ставови подстакли су три круга политичко-стручних скупова и разговора о језику у партијском средишту Хрватске (ЦК СКХ) - два у 1986. г. (у фебруару и априлу), између којих је, такође у Загребу, одржан један скуп стручњака, с којега је проистекао опсежан аналитички елаборат Актуални проблеми језика и језичне политике […], са стручном овером у Сарајеву (крајем априла 1986), те један скуп у 1987. г. (средином фебруара). Чинило се да се приближавамо устројавању заједничке језичке политике на српскохрватском говорном подручју и доношењу усклађених уставних одредаба о службеној употреби језика и пис(а)ма. Делегацију Савеза комуниста Србије на тим скуповима у Загребу двапут је предводио Шпиро Галовић (у њој су били др Јован Деретић и моја маленкост, која је припремала наше „пледоајее“) а једном - др Васо Милинчевић, заједно са мр Ђоком Стојичићем, уз моје чланство у делегацији и стручно сведочење. Многи елементи тог сведочења налазе се у овом поглављу, и моји, и заједнички, и туђи.

Ту је и већи број других прилога, везаних за те разговоре у Загребу и још неке, нпр. интервју Душана Чкребића дат 1987. г. новосадском Дневнику, те неколико текстова из последњих година заједничког државног живота Срба и Хрвата и њиховог језичког заједништва, чији потенцијали, колико год начелно значајни, нису могли спасавати државу којој је било суђено да се распадне.

Подбелешке уза сваки текст овог поглавља олакшавају радозналом читаоцу да сазна ко се, како, где и када залагао за спас бивше савезне државе („федеративне“, која је по Бакарићевом тумачењу, имала „федерирати“, а не „федералне“, како би тај придев гласио у ваљаној употреби), државе чије је љуљање, придизање и посртање, најављивано и обзнањивано језиком, односно знаковитим („индикативним“) ставовима о језику стручних, политичких и државних институција.

Наравно, поједини текстови сведоче и о томе како смо се хладили према ономе што је (од)умирало и прилагођавали се новонасталим државним околностима, чиме ће се више и боље бавити текстови уврштени у другу књигу, ону под насловом С језика на језик.

РАВНОПРАВНОСТ И СЛОБОДА РАЗВОЈА ЈЕЗИКА (Ставови Предсједништва ЦК СКХ о актуалним питањима језичне политике)

У склопу остваривања програма свог рада, Предсједништво ЦК СКХ је пријашњих [година] а и у овој години више пута расправљало о појавама и тенденцијама у језичној политици и пракси те је на сједници у понедјељак прихватило „Ставове о актуалним питањима језичне политике“. Текст саопћења гласи:

„Рад на његовању и развијању хрватског или српског језика, као и језика народности, недјељив је и битни дио континуиране укупне политике, дјеловања и одговорности свих организираних социјалистичких снага у СР Хрватској.

Савез комуниста Хрватске својом политиком и идејно-политичком активношћу дјеловао је на стварању и развијању свијести и праксе да се и у језику што потпуније осигура и развија равноправност, толеранција и међусобно зближавање народа и народности у СР Хрватској и СФР Југославији.

Равноправност у језику и слобода развоја језика народа и народности у нашој социјалистичкој заједници битан су увјет досљедног поштовања и остваривања уставних права и значајни елемент учвршћења и развоја братства и јединства, даљег развоја социјалистичке револуције и јачања власти радничке класе. Савез комуниста Хрватске посебно је полазио и од чињенице да су равноправност и теолеранција у употреби хрватског или српског језика трајна тековина заједничке хисторије, Народноослободилачке борбе и живота хрватског и српског народа у Социјалистичкој Републици Хрватској.

У данашње вријеме у нашем друштву, које се сусреће с многим економским и политичким тешкоћама, када све гласније иступају све врсте противника самоуправне социјалистичке Југославије, утемељене на братству и јединству њених народа и народности, појачано је и националистичко дјеловање на подручју језика. Није случајно да се основна стратешка линија - посебно хрватског национализма - непрекидно изражава у покушајима оповргавања научне чињенице да је језик којим говоре Хрвати, Срби, Црногорци и Муслимани један језик, који у различитим друштвеним и националним срединама има своје специфичности и развија се и обликује у варијантским стандардизираним облицима.

Од тзв. Декларације о називу и положају хрватског језика, на коју је услиједио и тзв. Предлог за размишљање, из 1967. године, преко националистичке еуфорије из 1971. године, па до данас та су се настојања манифестирала различитим интензитетом и у различитим појавним облицима, али и као стално негативна тенденција у дефинирању и практичном провођењу језичне политике. Националистичко дјеловање огледа се и у покушајима чишћења језика од устаљених научних, односно знанствених и стручних термина, ријечи уобичајених у нашем друштвеном животу и законодавству, као и опћенито појединих ријечи устаљених у језику. Националисти шире невјерицу у могућности развоја нашег књижевног језика, желе језик пријашњих друштвених формација наметнути као заувијек дат облик (примјерице, језик феудално-грађанског законодавства у Аустро-Угарској), или, пак, прибјегавају насиљу над језиком чак и по узору на праксу у вријеме тзв. НДХ и фашистичке окупације.

Националистичке и друге негативне тенденције на језичном подручју дијелом су биле омогућене и тиме што организиране социјалистичке снаге нису биле довољно присутне у конституирању и провођењу језичне политике Савеза комуниста и уставних опредјељења, посебно на осјетљивим подручјима културе, науке, одгоја и образовања и информативне дјелатности. Предсједништво ЦК СКХ стога наглашава да непосредну одговорност за то стање и такве појаве сносе стручно-руководећи кадрови, одговарајућа тијела управе, друштвеног одлучивања и самоуправљања који су дужни проводити друштвену политику.

Предсједништво ЦК СК Хрватске осуђује поступке у језику који су усмјерени на његову злоупотребу, манипулацију и архаизирање, а којима је циљ да се изнуђују и увећавају разлике у језику у Социјалистичкој Републици Хрватској у односу на исти језик у другим републикама и покрајинама и распирује национална нетрпељивост. Предсједништво ЦК СКХ обавезује чланове, организације и руководства СКХ да се одлучно супротстављају националистичким и свим другим облицима језичне искључивости и да се боре за начела и политику СК о језичној толеранцији у склопу политике унапређивања међунационалних односа и чувања и јачања братства и јединства наших народа и народности.

Истодобно, Предсједништво ЦК СКХ сматра да се мора максимално омогућавати природни развој језика и његово стално обогаћивање, те његовање језичне баштине Хрвата и Срба у Хрватској и стога се подједнако одлучно супротставља свим покушајима и тенденцијама унификације језика и наметања унитаризма у токовима језичне политике и праксе на цијелом хрватско-српском односно српско-хрватском језичном подручју.

Предсједништво ЦК СКХ тражи да се досљедно поштива уставно право сваког грађанина да се слободно служи фондом ријечи и с оба писма (латиницом и ћирилицом) хрватског или српског језика, који се и даље обогаћује у књижевном и другом стваралаштву. То се право не смије ограничавати никаквим облицима лекторске „цензуре“ и тзв. стручне помоћи.

Полазећи од неоспорне чињенице да је језик власништво народа, а уважавајући научни и стручни рад на подручју језика, Предсједништво ЦК СКХ наглашава значај развоја сувремене језичне теорије, водећи рачуна да јача друштвени утјецај и одговорност струке у токовима језичне политике и праксе. Стручни и знанственоистраживачки рад нужно је и даље развијати, трајно осигуравати што повољније материјалне увјете за знанствену и издавачку дјелатност, којом се придоноси развоју језика и подизању језичне културе.

Предсједништво ЦК СКХ сматра да треба што прије издати правопис хрватског или српског језика и друге неопходне језичне приручнике и залаже се за наставак издавања Рјечника хрватскосрпског језика.

Предсједништво ЦК СКХ захтијева од комуниста у одговарајућим организацијама одгоја и образовања, те самоуправним и другим органима и организацијама да разраде практичну политику планског и систематског образовања и афирмације марксистичких кадрова у области лингвистике и филологије.

Предсједништво ЦК СКХ посебно задужује основне организације СК у радним организацијама образовања, културе, знаности, управе, правосуђа, издаваштва и средстава јавног информирања, те чланове СК у органима и стручним службама радних, друштвено-политичких и интересних заједница да иницирају и да се изборе за подузимање конкретних мјера и акција ради остваривања наведених задатака, те да заједно с осталим радним људима и грађанима стварају културну и друштвену климу која ће потицати систематски рад на дјелима и пројектима у вези са стандардним обликом језика, језичном културом и развојем језика.

Језична политика и пракса у јавним гласилима и издаваштву нису искључиво и једино стручна већ и еминентно друштвена ствар од ширег интереса. У том контексту одговорност о овим питањима саставни је дио укупне одговорности појединаца и органа задужених за издавачку, програмску и уређивачку оријентацију и политику.

Предсједништво ЦК СКХ сматра - а ради осигурања успјешнијег остваривања друштвених опредјељења у питањима језика и усклађивања језичне политике - да је потребна сурадња одговорних друштвених и политичких чинилаца социјалистичких република и социјалистичких аутономних покрајина на подручју хрватског или српског језика.

Предсједништво ЦК СКХ сматра да је потребно сва питања друштвене политике у развоју језика у СР Хрватској јавно постављати и претресати у организацијама, органима и тијелима Социјалистичког савеза радног народа Хрватске као најширег фронта организираних социјалистичких снага и обавезује комунисте у Републичкој конференцији ССРН Хрватске да се као за приоритетну друштвену акцију у склопу језичне политике залажу за мјере и акције које би придонијеле унапређивање језичне политике, развоју језичне културе, сузбијања свих манипулација језиком и у језику и унапређивању знанственог и стручног рада у области хрватског или српског језика у Социјалистичкој Републици Хрватској.

Предсједништво ЦК СКХ сматра да је дужност свих државних органа, друштвених институција, самоуправних органа и стручних тијела који су по природи и дјелокругу свога рада позвани да конкретно проводе и унапређују језичну политику да редовно прате сва актуелна питања те политике и правовремено подузимају све потребне и неопходне мјере. Предсједништво обавезује чланове, организације и руководства Савеза комуниста Хрватске да поступају и дјелују у духу ових ставова.

САВЕЗНЕ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ У НАС НЕМА

1. Језичка политика односи се понајпре на књижевни језик, што је термин који се, због потребе да се направи дистанца према књижевности (белетристици), често замењује термином стандардни језик. Стручни део посла у овој области обављају институти и катедре за језик свуда у свету, али политичку синтезу праве владе и/или парламенти (понегде и академије наука) преко својих министарстава, агенција, комисија. У нас синтезу обезбеђује мало ко, а „изванстручни“ разговори о језику ретко се воде; кад се и воде, то се збива у друштвено-политичким организацијама, понајвише у Савезу комуниста.

2. Савезне језичке политике у нас нема, осим што постоје бројна начела у Уставу СФРЈ. Кад је реч о словеначком и македонском језику, то мало смета; кад је реч о српскохрватском језику, нормалне језичке политике и праксе не може ни бити без извесног трансрепубличког усклађивања. Канала за такво усклађивање, упркос одавно постојећој потреби, нема. Веома је добро што залагање за успостављање тих канала долази из СРХ, из ЦК СКХ (Ставови о актуелним питањима језичне политике ПЦК СКХ, децембар 1985. године). Овај разговор у ЦК СКХ између политичких и стручних представника четирију република и двеју покрајина драгоцена је прилика да се ти канали успоставе и, ако је могуће, учине редовним.

3. Иако Устав СФРЈ познаје само две категорије језика у „службеној употреби“ - „језике народа“ и „језике народности“ - он се не упушта у то о којим је језицима реч. (У нас, дакле, ни на једној територијалној разини - савезној, републичкој, покрајинској или општинској - не би могло бити државног језика.) За републичке и покрајинске уставе, који би морали бити сагласни с Уставом СФРЈ, не би се одрешито могло рећи да немају одредаба које би допуштале могућност постојања „државног језика“, као да се каткад превиђа да је на сваком нивоу, па и на нивоу републике, реч о „језицима народа и народности“, оних народа и народности који живе у тим друштвено-политичким заједницама.

4. Чак и да није било грубих националистичких насртаја на језичку политику у раздобљу од 1967. до 1971. године, па и касније, српскохрватски језик заиста би садржао обиље сложених, теоријских и практичних, проблема које ваља решавати. Садржао их је и пре двадесет година: две одавно конституисане културне традиције, хрватска и српска; четири републике и четири нације, измешане у свакој републици на различит начин; два изговора и два писма, различито дистрибуирана у појединим нацијама и републикама; мноштво потпуно истозначних двојних решења: у лексици, у творби речи, у синтакси, у правопису и/или правоизговору, у семантици, дакле на свим нивоима језичке организације.

Разлике ове врсте у истом језику јесу и саме по себи известан проблем за његове говориоце, али то није велик проблем; много је већи проблем - шта с разликама, где их и како сместити с обзиром на националну мешовитост, на републичко а не национално школство и друге делатности и њихове институције (издавачке куће, културне установе, јавна гласила и све друго); како ускладити аутономију делова (самосталност) и заједништво, не само на разини трансрепубличкој и транснационалној него и на (унутар)републичком и (унутар)националном нивоу.

Наиме, унутаррепубличко заједништво, које и нема горљивих опонената, не може бити спорно, али не сме доћи у колизију с унутарнационалним, што једнако вреди и за Србе и за Хрвате, и за Муслимане и за Црногорце, и за оне друге Југословене којима је матерњи језик исти, српскохрватски.

5. Данас, и одавно, није спорно да у нашем стандардном језику постоје варијанте, чији су узрок вишенационалност, различита језичка традиција, понешто различита дијалекатска основица и полицентрична стандардизација. У науци није спорно ни постојање баш двеју варијаната истога стандардног језика, у којима су видљиви процеси поларизације, било довршени или текући. Није спорно ни то да су многе разлике неуклоњиве, да је у њима садржано и оно што омогућује национално и оно што обезбеђује регионално распознавање, и оно што осигурава стварну једнојезичност и оно што јамчи „право на разлику“.

Није спорно ни то да можемо говорити о четири колективна (републичка) стандарднојезичка израза, без обзира на квантум њихових међусобних разлика и сличности. Не би смело бити спорно ни то да је, у националној оптици, могуће говорити и о четири национална стандарднојезичка израза, без обзира на то што нема подударности између националног и републичког. Није спорно ни то да босанскохерцеговачки стандарднојезички израз, о којем се као „изразу“ најчешће и говори, представља „корпус“ у којем, између осталог, теку процеси „неутрализације варијантних опозиција“.

Видљиво је да источна варијанта (која се протеже у СР Србији и СР Црној Гори) има, на ортографско-ортоепском нивоу, - четири реализације: екавско-ћириличку, екавско-латиничку, ијекавско-ћириличку и ијекавско-латиничку; да босанско-херцеговачка стандарднојезички израз има ијекавску реализацију с предоминацијом латиничког писма (и знаковима да би ту могло бити више равнотеже, више азбучне равнотеже) с могућношћу да се на индивидуалном плану користе и екавица и разни други варијантно обележени облици; да западна варијанта има највише стандардности, само ијекавски изговор и (у савременој домаћој производњи) само латиничко писмо. Много је разлика које нису спорне и доста оних које су барем разумљиве.

Међутим, кључно је питање шта ћемо с разликама - хоћемо ли их задржавати (то морамо!), умањивати (то не морамо!) или повећавати (то не бисмо смели, иако ће се и даље појављивати оне које природно проистичу из језичког система). Повећавати их, продубљивати и заоштравати не бисмо смели ако желимо избећи озбиљне међунационалне и међурепубличке трзавице и друге штетне последице у друштвеном и културном животу.

6. Много тога било је и јесте око нашег језика спорно. Оно „било“ можемо занемарити, осим ако још траје. Изложићемо тек један део спорних питања.

Премда је дуга традиција нашега заједничког, и у науци потврђеног, уверења да нам је књижевни језик један језик, у неким изваннаучним круговима ова се чињеница не прихвата или се доводи у питање (говори се о „једности“, „јединству“ и „заједништву“ нашег стандардног језика, али и о два, три, па и четири књижевна језика); има и у науци изричитих заступника „двојезичке“ тезе, чак и такве да нам народни језик, упркос великим разликама између глобалних дијалеката (штокавског, кајкавског, чаковског [и торлачког]), јесте несумњиво један, али да стандардни језик, иако су у њему (као систему) разлике много мање, није толико недвојбено један. Решење којем су склони неки људи од струке гласи - „и јесте и није“ један језик. Одржавање такве двосмислице, а у ствари логичке бесмислице, блокира и нормалан разговор о стварним проблемима, а камоли њихово решавање.

И уставне одредбе о језику (четири републичка и два покрајинска устава) тако су срочене да допуштају разне двосмислице и/или недоумице; тако нпр., ако је судити по имену језика, у три републике јесте један језик (српскохрватски, понегде и с еквивалентом хрватскосрпски), али у једној од њих није.

Наравно, све речи у уставним формулацијама не морају бити истоветне, формулације не морају бити подударне, али би морале бити недвосмислене у погледу суштинског садржаја (је ли нам стандардни језик један или није један језик).

Било би нормално да се међу постојећим називима стандардног језика определимо за један, или да размислимо о могућности да нађемо какав нов назив језика у службеној употреби, која би се, и у уставима, могла прецизно омеђити, с тим што се изван тако омеђене употребе не би ништа ограничавало.

Допустили смо, нажалост, да и у свет оду наши раскораци чак радикалније него што се они у земљи испољавају. - Тако се на два аустралска универзитета наш језик учи као два језика, хрватски и српски. - За наше раднике у Шведској издају се два речника, уз сарадњу двојице београдских лингвиста (шведско-српскохрватски, с речима и изразима обеју варијаната нашег језика на десној страни) и тројице загребачких лингвиста (шведско-хрватски [књижевни], само с речима и изразима из западне варијанте нашега стандардног језика [која се узима као посебан, „хрватски књижевни језик“]). - У међународном библиотечко-документацијском удружењу (FID), чије је седиште у Хагу, и у систему Универзална децимална класификација, који то удружење уређује, наш се језик, с нечијом сагласношћу датом у Југославији, дели на два језика и има ранг двају потпуно засебних ентитета попут македонског, словеначког, бугарског и свакога другог језика (808.61 = „српски језик“, 808.62 = „хрватски језик“, 808.63 = словеначки језик, 808.66 = македонски језик, 808.67 = бугарски језик.)

Иако је варијантност нашег језика неспорна, с лингвистичког становишта недопустиво је варијанте проглашавати посебним језицима и одобрити Међународном удружењу за документацију (FID) да наш језик тако разврстава, доводећи у забуну и заблуду и нас и остали свет.

С друге стране, наравно, тамо где се на истом месту нешто исписује на свим нашим националним језицима (какав је случај с новчаницама или с називима савезних институција, или нпр. у рецептима), недопустиво је понашати се тако да се наш језик представља само једним својим „изразом“, чега је раније било и чега понекад и данас има.

7. Стручњаци се не морају слагати у појединостима, али они не могу самостално одређивати једнојезичност, двојезичност и/или вишејезичност онога што по стварном садржају јесте и што се више од 150 година сматра једним књижевним (стандардним) језиком. Они то и не би могли када не би налазили упоришта у утицајним сферама изван науке.

Понекад се, међутим, знало одлучивати и без неопходне консултације са стручњацима, па чак и насупрот њиховим упозорењима. Тако су пре десетак година у Служби за послове превођења (која припада Савезном извршном већу) успостављене три секције за исти језик (1. Секција за српскохрватски језик, 2. Секција за хрватски књижевни језик и 3. Секција за српскохрватски односно хрватскосрпски језик ијекавског изговора, који се употребљава у СРБиХ) иако су лингвисти из СРБиХ тражили да се заснује само једна секција са три подсекције. Било је то у време када је Скупштина СРБиХ, пре десетак година, тражила да се Службени лист СФРЈ издаје и на босанскохерцеговачком изразу, јер варијантни изрази, на којима Службени лист Југославије излази још од 1944. године, „не одговарају потребама радних људи и грађана СРБиХ“.

Наиме, није спорно постојање трију редакција сваког текста на истом језику, спорни су назив и третман тих редакција. Спорна је злоупотреба различитих назива и њиховог смисла, с којом смо се тако пластично суочили пре три године, када су вођени разговори и кореспонденција између одговорних људи ЦК СКС и ЦК СКХ. Ево шта пише у нултом табаку 1. књиге II издања Enciklopedije Jugoslavije (стр. VII):

Ни упућеном читаоцу није лако из овога закључити на којем се то језику, или на којим се језицима, објављује то издање Enciklopedije Jugoslavije. Корисници Enciklopedije Jugoslavije (II издање) неће сазнати ни то да творци првобитне верзије алфабетара за ово издање нису били предвидели заједничку одредницу за заједнички језик: све је требало „решити“ одвојено, кроз републичке и националне схеме и одреднице.

Проблем је ипак решен пре скоро три године, овде у Загребу, када је група стручњака из целе земље у Југословенскоме лексикографском заводу одлучила да се има увести и заједничка језичка натукница под словом Ј, Језик: српско-хрватски/хрватскосрпски, хрватски или српски, у којој ће бити обрађено све што је заједничко у заједничком језику, с тиме да се језичке специфичности сваке националне средине обраде у националним схемама. Неће сазнати ни то колико се дуго путовало до одреднице Црногорци, језик и кроз шта се морало проћи да би се она појавила у постојећем облику; ни то како се и зашто одредница БиХ, језик појавила са садржајем који би тешко могли прихватити лингвисти из ове наше средине и шире од ње.

8. Лингвисти се слажу у томе да постоје четири угаона камена сваког језика којем се хоће да буде стандардни: 1) речник стандардног језика, 2) граматика стандардног језика, 3) правопис стандардног језика и 4) терминолошки стандарди.

Од краја прошлог и током овог столећа на нашем језичком подручју изишло је више једнојезичких и двојезичких речника, али правога речника нашега стандардног језика нисмо никада имали. Р(ј)ечник српскохрватскога/хрватскосрпског језика (као заједничко дело двеју матица) завршила је само Матица српска у Новом Саду (6 свезака), а Матица хрватска у Загребу прекинула је своје издање после другог тома. Био је то више описни речник књижевног језика него нормативни речник језичког стандарда, али је недовршеност латиничке верзије онемогућила макар и привид постојања заједничког стандардног речника. Ставови ПЦК СКХ упућују на то да ће се и та верзија заједничког речника довршити, што се може само поздравити.

Међутим, пожељна би била иницијатива за неопходан једнотомник или двотомник нашега стандардног језика, који, наравно, не би скривао разлике и њихову варијантну дистрибуцију.

Заједничке нормативне граматике нисмо никад имали, нити има посебних граматика новијег времена које би захватале наш стандардни језик у целини. Граматика хрватскога књижевног језика (Загреб, Школска књига, 1979), утемељена само на хрватским изворима, јесте у ствари граматика једне наше варијанте.

Правопис српскохрватскога/хрватскосрпскога књижевног језика (Нови Сад, МС, и Загреб, МХ, 1960), заједничко дело наших лингвиста из више средина, односно правописне комисије која је за ту сврху основана уз сагласност републичких извршних већа, више је пута прештампаван (додуше само у Новом Саду), фактички је на снази у свим нашим срединама, али би га свакако ваљало иновирати.

У Загребу је пре четири-пет година припремљен посебан правопис за СРХ, али није објављен због неких несагласности. Ако је тај правопис на трагу раније заједнички усвојених правописних начела, ако представља помак у односу на раздобље од пре 25 година, он би се могао понешто изменити и допунити, те учинити новим заједничким правописом.

У Београду је претпрошле године, у Заводу за уџбенике и наставна средства, било предвиђено издавање књиге с радним насловом Српскохрватски правопис - увод у нормативистику, као индивидуално дело једнога београдског универзитетског професора. За ту могућност у ЦК СК Србије сазнало се тек након интервенције Матице српске из Новог Сада код председника Председништва СР Србије, па су предузете мере да се од тог издања одустане, јер би оно могло бити доживљено као опредељивање СР Србије, за неки нов, републички правопис. Дакако, Заводу је речено да аутор може писати о правописној проблематици (у СРБиХ, на пример, пре неколико година, објављене су четири књиге посвећене правописним темама (Radovi Instituta 1977–1980), сваке године по једна, али би чак и нешто што би могло изгледати као школска верзија новог правописа морало бити колективно дело, усаглашено на ширем међурепубличком нивоу.

Нажалост, код нас је правопис добио много веће значење него што га у језику објективно има, па ваља претпоставити да издавање посебнога правописа за једну републику „законито“ изазива узнемиреност у другима.

Целовитост нашега књижевног језика није толико угрожена недостатком трију споменутих инструмената стандардизације, без обзира на то што језичка култура трпи када их нема, колико може бити угрожена расколом на подручју терминологија бројних људских делатности, стручних и научних дисциплина. Иако је 1954. године договорена израда заједничких терминологија, томе се послу никада није приступило. Нешто се на том подручју ипак ради, али се ради засебно и хаотично. Једино се последњих година у Загребу пришло припремама за обављање замашног посла терминолошке стандардизације, који је, како се чује, пријављен у Бечу код тамошње међународне асоцијације за језичке терминологије, и то као израда терминологија „хрватскога књижевног језика“. Другде се ништа организовано не ради, нити је у Загребу било иницијатива да се тај посао заједнички обавља, да се изврши подела рада, али да се посао обави целовито за потребе четирију нација и четирију република. Наводно је и СР Словенија пријавила свој пројекат у Бечу. СФР Југославија није се као целина пријавила иако је то међудржавна асоцијација попут Међународног удружења за документацију у Хагу. Може се са сигурношћу претпоставити да најбољи начин да се доведе у питање једност нашега стандардног језика јесте изградња располућених терминолошких (под)система, чији је значај огроман у научној делатности, производњи друштвених добара, у култури и другде. Наиме, у речнику (лексици), синтакси и правопису (и правоизговору) у нашем је језику изварирано и издиференцирано све што се могло изварирати и издиференцирати, а да комуникација није битније угрожена. Биће битно угрожена ако се прихвати прављење не само двају него и више републичких терминолошких подсистема, ако се одобри њихова израда и употреба. Најбоље је, најразборитије и најјефтиније радити терминологије на више места, у више центара, уз поделу посла и договор о томе шта јесте и шта мора бити исто и заједничко, а шта различито и засебно. Не буде ли се радило тако, умножаваће се напетости у нашем друштвеном и културном животу.

9. На српскохрватском говорном подручју није могуће радити ништа у једном центру, а да то не изазове одјека у другима. Није могућа равноправност људи и народа ако се национални и републички критеријуми не саобразе с интересом заједничког живота више нација у једној савезној држави.

Јединство српскога и хрватског, муслиманског и црногорског културног живота, авнојска легитимност културног јединства четирију нација, њихово братство и равноправност и на савезној и на републичкој разини могу се и морају обезбедити тако да нико не буде прикраћен. О томе је још давно, надахнуто и компетентно, говорио Моша Пијаде.

Између унитаризма, глухог за разлике, и сепаратизма, слепог за истости, има доста простора који се може попунити поштеним и цивилизованим договарањем о историјском заједништву народа који говоре једним језиком, те поштеним усклађивањем збора и твора, речи и дела, договора и учинака.

10. У протеклом раздобљу српска култура и култура народа у СР Србији носила је извесну хипотеку старих времена када владајуће идеологије нису лако излазиле на крај с једнојезичком вишенационалношћу или с вишенационалном једнојезичношћу. Наравно, наша вишенационалност, упркос једнојезичности, подразумева културни полицентризам, и опћен(ит)о и унутар појединих националних култура. Полицентризам важи и за српску културу - то је данас свакоме јасно ко уме мислити у координатама социјализма, социјалистичке самоуправе, братства и јединства. Јасно је и онима који нису превише блиски Савезу комуниста.

Савез комуниста Србије дуго је измицао суочавању с овим деликатним темама. Ипак, било је расправа о језику и у њему самоме, јер се схватало да је стандардни језик најважнији инструмент сваке националне културе, као што је у нас веома значајан инструмент међунационалног културног заједништва. У широј јавности познате су две седнице комисије ЦК СКС за идејно деловање СК у култури, једна из 1978. године и друга из 1979, чија је расправа објављена у књизи Српскохрватски језик - актуелна питања (Београд, Рад, 1979). Било је и покушаја да се оснује савет или комисија за језик, при Скупштини СР Србије или при РК ССРНС. Они су чињени у раздобљу 1980–1983. године. Од тих се покушаја одустало из разних разлога, од којих можемо навести два-три: погрешно одабран модел тог тела и његовог оснивања, неке процедуралне погрешке и помањкање шире уверености да би то тело нашло смисао свог постојања и деловања с обзиром на искуства са сличним телима у другим републикама. Сада имамо више искуства, а више ни нема сметње да одговарајућа тела оснују све републике.

ИЗВЕШТАЈ О ПРВОМ КРУГУ РАЗГОВОРА О ЈЕЗИКУ У ЦК СКХ

Усмено сте били обавештени да је у Загребу, 4. фебруара 1986. године, на иницијативу Председништва ЦК СКХ, одржан „радни састанак чланова и извршних секретара председништава централних комитета Савеза комуниста Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије, те покрајинских комитета Савеза комуниста Косова и Војводине“, на којем се расправљало о актуелним питањима језичке политике на српскохрватском говорном подручју. Из Црне Горе и с Косова била су само по два учесника, а други су, осим Хрватске (с више судеоника, као домаћин), били представљени са по три учесника. Разговарало се скоро шест сати. Пола тог времена био је присутан и Мика Шпиљак, који је потом приредио ручак за све учеснике разговора.

У расправи су суделовали сви присутни, а из Србије је реферат имао аутор овог извештаја. Разговарало се веома отворено и веома сагласно - о свим споразумима и неспоразумима у језичкој политици, од којих су ови последњи изишли и у свет, нпр. у Аустралију, где се на неким универзитетима уче одвојено „хрватски“ и „српски“ језик (уз ликовање политичке емиграције), и Шведску, где су за југословенске усељенике (раднике из Југославије), недавно, у сарадњи и с овдашњим лингвистима израђена и објављена два речника, „интегралистички“, шведско-српскохрватски речник (с обе варијанте), и „сецесионистички“, шведско-хрватски рјечник. И иначе, развој језичких прилика у последњих 20 година, уз неке охрабрујуће знаке у задње две-три, био је више у знаку разлаза и сукоба него споразума и договора. Једно време једва да је и било нормалних сусрета и разговора стручних људи из разних средина, а камоли заједничких програма и послова, што је, чинило се, одговарало и политичким структурама, којима је понекад знало бити важно само то да буде „мир у кући“ на овоме „осетљивом подручју“.

На радном састанку у Загребу, уз извесне примедбе, поздрављени су ставови ПЦК СКХ о језику из децембра месеца 1985. године, у којима се и ова републичка средина јасније одредила према једнојезичности и заједништву у језичкој политици, на којем је годинама понајвише инсистирала СРБиХ, чији су представници на овоме састанку веома похвално говорили о продорима у језичкој политици у СР Србији („они су чак отишли даље од нас“), оличеним у кодексима о језичкој оријентацији Политике (мај 1983) и Радио-телевизији Београд (јануар 1986). (Ти су кодекси уследили након разговорв о језику на седницама Комисије ЦК СКС за идејно деловање СК у култури [1978. и 1979] и активности око неуспелог оснивања Савета за српскохрватски језик. Та два „кодекса“ јасно су се одредила не само према целовитости српскохрватског језика као [међунационалног] „заједничког добра“ него и према целовитости српске језичке културе, у којој су не само оба изговора и оба писма [такорећи од „памтивека“] него и многа двојна решења на другим нивоима језичке организације [лексике, морфологије, синтаксе, терминологије и др.], макар их сужени видици нашега „републикоцентризма“ и не регистровали и не вредновали на најбољи начин. Тако нпр. Србија се никада није службено одрекла „своје“, Вукове и вуковске, ијекавице, али је било раздобљв када се није довољно мислило на целовитост овдашње културе и културе српског народа у целини.)

На томе састанку (4. фебруара 1986. године) договорен је и други круг разговорв о језику (за другу половину марта о. г.), с тим да Радна група шесторице (по један из свих република и по један из обеју покрајина) напише елаборат који ће прецизно регистровати језичке прилике и у ретроспективи и у перспективи, укључујући и став према идеји о новом правопису у Хрватској, који је готов, у рукопису, већ четири-пет година. Наиме, главна тачка неслагања у првом кругу разговорв јесте и био тај правопис, који је у Хрватској схваћен као неопходни одговор на емигрантски „лондонац“, тј. Hrvatski pravopis, издат два пута у Лондону, 1972. и 1985, у облику идентичном ономе из 1971, који је у 40.000 примерака објављен у Загребу, где је забрањен и уништен још пре 21. седнице ПСКЈ 1971. Сви су, осим другова из Хрватске, који у новом правопису виде могућност успостављања изгубљене равнотеже у језичкој политици („ако ми не издамо ’свој’ правопис, важит ће ’лондонац’“), - били недвосмислено против таквог правописа, јер би он могао утрти пут републиканизацији и а(у)то(но)мизацији правописа, што би нас вукло натраг, а не напред, макар правопис и не био најважнији инструмент језичке политике и језичке стандардизације. Наговештавајући измену спорне уставне одредбе о језику, чл. 138. Устава СРХ,¹ и довршење у Загребу (1970) прекинутог (у Новом Саду, 1976, довршеног) шестотомног Р(ј)ечника српскохрватскога/хрватскосрпскога књижевног језика, другови из Хрватске замолили су за разумевање око правописа, утолико пре што су му аутори др Владимир Анић и др Јосип Силић, универзитетски професори и комунисти, који су и ослонац, с још неким лингвистима, оне језичке политике у Хрватској која се уклапа у заједништво. Радна група шесторице стручњака добила је задатак да се у елаборату који ће она припремити за други круг разговора изјасни и у вези са спорним правописом, чије је издавање било запело и раније због нерешенога, а Ставовима ПЦК СКХ унеколико отклоњеног, проблема назива језика, и у Уставу СРХ и јавном животу уопште.

Пројекат за поменути елаборат - под насловом Актуелни проблеми језика и језичке политике на српскохрватском/хрватскосрпском говорном подручју² - спремио је сарајевски представник др Милан Шипка. Писање елабората мало се отегло, јер аутори новога правописног пројекта нису били расположени да се он фотокопира и шаље на више тачака у Југославији, те да тако постане својеврсни „самиздат“. То се после показало као добро, јер чланови Радне групе - који су се састали у Загребу 5. и 6. марта - нису ни сами били вољни да се ставе у улогу међурепубличких рецензената или цензора, а ствар се могла, тако је испало, решити и на принципијелан начин. Разговори у Загребу, (5. и 6. марта) нису били лаки иако је спремљени нацрт елабората добро оцењен од свих (члан Радне групе с Косова јавио је да не може доћи). Другог дана био је одсутан и члан Радне групе из Црне Горе, а првог дана све време били су присутни и аутори спорног правописа, од којих је један, др Анић, и члан Радне групе.

Било је неподељено мишљење свих чланова Радне групе да за други круг политичко-стручних разговора (опет у Загребу, крајем марта) треба понудити не само усаглашен текст елабората у свим појединостима него и што прецизнија и принципијелнија решења: а) за правопис, б) за назив језика у службеној употреби, в) за целовито уставно одређење језика и г) за рад на заједничким терминологијама. Највише муке Радној групи задало је питање правописа. Утврђен је начелни став да то не би смео бити правопис, него правописни приручник (што су предложили сами аутори), који мора извирати из досадашњег заједничког кодификацијског правописа (новосадско-загребачког, из 1960. године) и бити прилог његовој модернизацији. Та ће модернизација уследити накнадно, при чему се подразумевају две ствари: прво, да Радна група погледа предговор правописном приручнику; и, друго, да у њему и у одобрењу за правописни приручник стоји да модернизована верзија заједничког правописа обавезно следи. Ево тог дела елабората:

Дјела кодификацијског карактера - која нам недостају или су застарјела - морала би се ослањати на стандардни језик у цјелини. Сада су, на примјер, двојезички рјечници најчешће једноваријантни, а појављују се и граматике и друге публикације које се темеље само на једноваријантним корпусима. Издавање сваког стандарднојезичког дјела треба да полази од постојеће заједничке кодифициране норме. У исто вријеме, такви приручници треба да буду полазиште за модернизацију постојеће заједничке кодифициране норме. Претпоставља се да том захтјеву удовољава и правописни приручник који се планира у СР Хрватској. Разумије се, када је ријеч о правописној проблематици, било би боље да се претходно израдила модернија верзија заједничкога кодифициранога правописа, што ће, с обзиром на околности, услиједити накнадно. У сваком случају, правописни приручници за потребе појединих социокултурних средина морали би у предговору и на други начин назначити заједничку ортографску норму (ради омогућавања индивидуалног избора ортографских варијација), као и специфичности ортографске праксе у колективном изразу конкретне социокултурне средине. Такође је изражено мишљење да би било веома пожељно да се такви приручници издају на оба писма нашег језика.

Најважнији део елабората - који има четири става - јесте предлог прихваћен од свих да уставне одредбе о језику у сва четири републичка устава (и, ако треба, оба покрајинска) буду садржински идентична. Те би одредбе овако гласиле (извод из елабората):

Законом, друштвеним договорима и самоуправним споразумима осигурава се равноправна употреба двају писама, избор писма и изговора, те слободе, права и обавезе грађана и радних људи у вези с употребом стандардног језика.³

Сљедствено томе, у чл. 269. Устава СФРЈ, у којем се због несређених прилика на српскохрватском/хрватскосрпском језичком подручју не спомиње ниједан од језика народа Југославије (иако се у другим члановима говори о „равноправности језика и писама народа и народности Југославије"), а изричито се спомињу језици двију народности (мађарске и албанске), - треба извршити измјену у том смислу што ће се споменути сви језици и језички изрази на којима се издаје Службени лист СФРЈ. Тај би члан овако изгледао:

Савезни закони и други прописи и опћи акти доносе се и објављују у службеном гласилу СФРЈ у аутентичним текстовима на српскохрватском/хрватскосрпском, македонском и словеначком језику, а објављују се и на албанском и мађарском језику. Аутентички текстови на српскохрватском/хрватскосрпском доносе се и објављују у више верзија, које одговарају традицији, сувременој језичкој стварности и културним потребама народа који живе у СР Босни и Херцеговини, СР Црној Гори, СР Хрватској и СР Србији.⁴

Тиме би били решени неколики врући језички проблеми, актуелни од 1967. године (када су се појавили Декларација о називу и положају хрватскога књижевног језика, иза које је стало 19 језичких и културних институција, и Предлог за размишљање, у којем је 40 писаца из Удружења књижевника Србије „прихватило“ могућност поделе језика, укључујући и диференцијално школство у Хрватској и другде), а нарочито од 1972. године (кад је формулисана садашња уставна одредба о језику у СРХ), односно од 1974. године, када су и други устави прихватили неке елементе поделе или су остали без икаквог јаснијег одређења према варијантности и једнојезичности. Тиме би језичко „јединство с разликама“ остало без (чак и уставне) сенке, а утро би се пут истинском остваривању авнојских идеја о „јединству српског и хрватског“ (муслиманског и црногорског) „културног живота у Југославији“ (Македонци и Словенци, Македонија и Словенија, у том контексту нису ни спомињани, јер јединство њиховог културног живота није ни било спорно.) Те је идеје, као што је познато, тако упечатљиво и компетентно тумачио Моша Пијаде, темељећи их на чињеници да нова Југославија није само (није ни данас, барем по преамбули и основним начелима Устава СФРЈ) Федерација састављена од република (и покрајина) него и од народа (и народности) који у њој живе, преливајући се преко граница „матичних“ република. (Наравно, за четири народа тај живот није хомоген, он тече на широком и национално мешовитом српскохрватском говорном простору [на којем живи и највише народности]. Њихов културни, и не само културни, живот јесте јединствен, јер је језик један, али свака републичка и национална средина [које се не поклапају] има своје специфичности, које не смеју бити потрте једнојезичношћу, баш као што те специфичности не смеју угрозити једнојезичност.) „Ријеч је о оној језичкој политици којом се успоставља склад између недвојбене једности стандардног језика Хрвата, Срба, Муслимана и Црногораца и његове варијантне разуђености“ - речено је у саопштењу с првог круга разговора у Загребу, 4. фебруара 1986. године.

У току разговора стручних људи 5. и 6. марта 1986. године, и ручка по завршетку другог дана, који је приредио Стипе Шувар, изражено је задовољство успешним довршетком елабората, а нарочито оним делом о уставним одредбама, што омогућује да се и у Хрватској релативно безболно изађе из језичких неприлика⁵, с једне стране, а да, с друге стране, сви имају у уставима језичке одредбе које обезбеђују заједништво, и „јединство“ и „варијантне разлике“.

Макар и изостала јубиларна 20-годишњица откако су започели језички разлази (март 1967) - који су симболички наговестили разлазе и у „дубинској структури друштвеног живота“ - има неке симболике у томе да се једна не много сретна епоха у развоју нашег језика и наше културе (схваћене много шире но иначе, много шире него секторски) заврши у Загребу, 19 година после, наговештавајући можда сличне споразуме и другде, у другим „областима“.

Састављач овог извештаја - који је био и члан Радне групе за елаборат, што је у крњем саставу у петак, 7. марта, довршила више технички део посла у Сарајеву - имао је прилике чути да би било добро да на завршну рунду разговора о језику у Загребу пође и председник ЦК СКС, садашњи или будући. Ако се то деси, доћи ће и босанскохерцеговачки председник, вероватно будући, тј. доћи ће кандидат за новог председника ЦК СКБиХ.

На предстојећим разговорима у Загребу мораће се инсистирати на томе да се одмах формирају две заједничке међурепубличке комисије (предложиће се да то учине републички комитети за образовање, науку и културу): а) за модернизацију заједничкога кодификацијскога правописа, б) за рад на големом и непрекидном послу стандардизације терминологија разних стручних, научних и производних дисциплина, који је сада потпуно стихијан, осим у Хрватској, где су рад организовали они лингвисти који су несклони било каквом заједничком раду (реч је о лингвистима везаним за Завод за језик ЈАЗУ). Исто тако, биће потребно одмах упутити предлог за измене уставних одредаба о језику републичким и покрајинским комисијама за рад на уставним изменама, те савезној комисији ради утврђивања предлога за измену чл. 269. Устава СФРЈ, наравно уколико се сви предлози прихвате приликом следећих разговора. Ако одмах не бисмо приступили свим тим неодгодивим пословима, ствари ће ићи као и до сада, разлазно и раставно.

Ако је тачна она народна - „трећа срећа“ - Бечки договор (1850) и Новосадски договор (1954) добили би наследника у Загребачком договору (1986), који би, потврђен у савезном те у „заинтересованим“ републичким и покрајинским уставима, могао бити „боље среће“. И време је да се једном договоримо као људи о томе да говоримо како заиста (треба да) говоримо, а не по мери говора и интереса оних који би да нас деле насупрот историји и њеним мерама и мерилима, насупрот интересима нашега заједничког живота у садашњости и будућности.

¹ Тај члан Устава СРХ гласи: „У СР Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик - стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски."

² Тај елаборат, ако се/кад се усвоји у другом кругу разговора, биће, како је договорено, достављен централним и покрајинским комитетима на расправу и коначно усвајање, а служиће као подлога заједничке језичке политике, која треба да добије и своје организационе облике у РКССРН и одређеним републичким и покрајинским комитетима, али и на савезном или међурепубличком нивоу. Елаборат би био упућен у ЦК СКЈ и у СК ССРНЈ. На други круг разговора биће позван и др Миљан Радовић, члан ПЦК СКЈ.

³ Разумије се, није нужно да сваки републички (и покрајински) устав користи оба смјера сложенице (може се, у складу с традицијом, одабрати један, јер оба служе за именовање језика као цјелине, а не за означавање овога или оног стандарднојезичког израза). Исто тако, може се одабрати и друкчији редослијед приликом навођења појединих народа. Наравно, неопходно је извршити и одређене престилизације у појединим уставима (нпр. језички/језични, савремен/сувремен и сл.).

⁴ Сада излазе три верзије на нашем језику: западноваријантска (само латиницом), источноваријантска (само екавски и ћирилицом) и она која је прилагођена босанскохерцеговачком стандарднојезичком изразу (наизмјенично латиницом и ћирилицом, једне седмице једним, а друге - другим писмом).

⁵ „Наша уставна одредба о језику била је компромис с национализмом“ - рекао је, пре две године, у ЦК СКХ, приликом разговора двеју партијских делегација, једне из СРС, а друге из СРХ, - предводник домаће.

ДРАГОЦЕНА ИНИЦИЈАТИВА И ДОБАР ОДЗИВ НА ЊУ

Драгоцена је иницијатива другова из Хрватске да се покрену разговори о усклађивању језичке политике на подручју српскохрватског језика. Од великог је значаја и добар одзив на који је тај подстицај наишао у осталим републикама овог подручја. Можемо бити задовољни и сагласношћу која се показала у погледу оног основног: да је стандардни српскохрватски један језик, с варијацијом на националној, односно географској основи. Наша даља размишљања и одлуке тицали би се консеквенца које произилазе из те истине. Те се консеквенце морају одразити како у нашим уставима тако и у нашој свакидашњици. Основно опредељење је јасно, и оно је у главним цртама већ спроведено у дело: право је сваке средине да се ослони на властиту језичку стварност. Тај је став дубоко демократичан и самим тим људски оправдан.

Природно је да исту демократичност и људску ширину испољимо и у реализацији тога става. Из чињенице да наше републике нису етнички хомогене произлази обавеза да поштујемо не само права република већ и национална права њихових становника. Другим речима, не само права већинског народа него и права мањинских. Обезбеђење права већине само је прва фаза демократизације. Пун демократизам захтева да се поштују свачија права. Није овде реч само о теоријском проблему и о начелним решењима. У питању су велике масе становништва: попис из 1981. године показује да изван матичних република живи око три и по милиона припадника народа који говоре српскохрватски (више него Словенци и Македонци заједно). Ако желимо поштовати њихова национална права, морамо се пре свега трудити да не повећавамо разлике међу географски распоређеним верзијама стандардног језика (кад је о овоме реч, наведеном броју треба прикључити и оне који су се изјаснили као Југословени - ни они, очигледно, нису за све веће удаљавање).

Продубљивање различитости могло би само нарушити природне споне међу деловима исте нације у разним републикама. Исто тако, не бисмо смели ограђивати републике крутим језичким баријерама. Ако би за припаднике исте нације у једној средини нешто било обавезно, а у другој средини забрањено, такво би се стање тешко могло назвати коректном националном политиком. Висока мера слободе и овде је типична форма демократичности. Стриктно поштовање свих појединости стандарднојезичког узуса карактеристичног за одређену републику неопходно је у сразмерно уском домену службене примене језика; другде је умесно оставити појединцу слободу да се креће у ширем простору укупне норме стандардног српскохрватског језика. То није само толеранција већ и дужно поштовање личног и националног права суграђанина. У нашој ситуацији цивилизованим и праведним се може назвати само оно решење језичких питања које, уважавајући језичке особености република, истовремено води рачуна о њиховој националној измешаности.

Ставља нам се у изглед скоро објављивање правописног приручника у Хрватској, који ће, колико нам је познато, садржати извесне модификације норми договорно установљених правописом из 1960. године. Рад на том приручнику почет је пре доста година без консултација с осталим републикама. И одлука да се он најзад објави донета је без таквих консултација. Немојте тражити од нас да се накнадно сагласимо с тим потезом. Уверен сам и у добре намере и у стручну компетенцију аутора, али то не уклања чињеницу да тај документ једнострано ревидира одредбе постојећег правописа, заснованог на Новосадском договору. Од 1960. године прошла је четвртина столећа, добрим делом испуњена језичким расправљањима, каткад и жестоким сукобљавањима. Па ипак, на срећу, остала је сачувана основа за будуће договоре, онда кад се укаже повољна прилика: досад ни у једној од четири заинтересоване републике није објављен ауторитативни приручник који би у пракси развргао постигнути споразум. Објављивање таквог приручника сада, кад почиње рад на усклађивању језичке политике, задало би, на самом почетку, тежак ударац напорима око тог усклађивања. Наравно, чињеница да правописна норма треба да буде заједничка не значи да постојећи правопис мора заувек остати неприкосновен. Напротив, њега треба и кориговати и допуњавати, али договорно. Сваки једностран акт неизбежно отежава договарање, измиче нам платформу од које можемо поћи и поларизује супротности. Ако је истина да нагомилани правописни проблеми захтевају израду подновљеног приручника, то не важи само за Хрватску, већ и за остале три републике. Полазећи од те потребе предлажем да се на овом састанку иницира заједнички рад на подновљеном правопису српскохрватског језика.

ДОПУНСКА АРГУМЕНТАЦИЈА

I

Ваља похвалити текст елабората, али се мора замерити што говори само о републикама и о појединцима, а нема помена о праву сваке нације на културну целовитост, које у нашим приликама обухвата и право нације да њени делови не буду одвојени административним принудама у вези с језиком. У своје време смо изделили земљу на републике пре свега зато што у њима живе различити народи, а сада смо склони да апсолутизирамо републике, заборављајући на народе. Не смемо губити из вида ни то да су вишенационалност сваке од четири републике и вишерепубличност одговарајућих нација главни политички разлози за чување јединства српскохрватског језика. Кад би републике биле етнички чисте, на прво место би морало доћи право сваке нације да слободно располаже сопственим језиком. - Срећом, заједнички предлог уставних формулација у основи обезбеђује права о којима је овде реч. Појединцу се гарантује слобода избора језичког израза. Разлика између двају приступа тиче се мотивације за такво решење, а та је разлика и те како значајна.

II

Основна је невоља у вези с новим правописним приручником у томе што он једнострано ревидира поједине одредбе досадашњег правописа (из 1960). (Ако сам погрешно обавештен, молим другове Анића и Силића да ме исправе.) Тиме се, управо сада, кад се најављује рад на усклађивању, уништава полазиште за то усклађивање. Упркос свим бурама које су потресале стандардни српскохрватски језик током последње две деценије, упркос декларативним раскидима Новосадског договора, то се полазиште сачувало због тога што правопис из 1960. ни у једној републици није замењен другим ауторитативним приручником.

Осим ревизије појединих одредби, нови приручник садржи и допуне, које се тичу првенствено транскрипције страних имена. И то је урађено једнострано, без договора, а у суштини је непотребно, будући да се у Хрватској страна имена по правилу доносе у изворном (страном) графичком лику, за разлику од праксе у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Србији, где се таква имена најчешће транскрибују.

III

Колико нам је познато, садржај новог хрватског правописног приручника јесте такав да се он може употребљавати у Босни и Херцеговини и у Црној Гори, али се, због изостављања екавских облика, искључује из употребе у Србији. Није овде реч о томе колико је политички прихватљиво такво заокружавање трорепубличког ијекавског подручја у контрасту према екавској Србији, него о последицама које би појава тог приручника изазвала у Босни и Херцеговини и у Црној Гори. Тамо би се његове препоруке у низу случајева сукобиле с постојећом праксом заснованом на правопису из 1960. године. Да ли би се публика снашла у том разногласју? Има разлога за претпоставку да би се у школе и канцеларије унела несигурност и забуна.

IV

У вези с предложеном уставном формулацијом могло би се нагласити да је помен традиције и културе можда излишан (довољна је „језичка стварност“), а може дати заклон конзервативцима у њиховим покушајима архаизације језика.

Размотрити да ли је умесно изјавити следеће: Србији није потребна никаква формулација о специфичностима. Оне се у пракси природно остварују, а подизање такве баријере могло би понекога подстаћи на непожељну диксриминацију према другим облицима стандардног српскохрватског језика. Ово, наравно, не значи да Србија захтева од других република да изоставе формулацију о специфичностима, ако је сматрају потребном.

ПОЗИВНО ПИСМО ДР СТИПЕ ШУВАРА ЗА ДРУГИ КРУГ РАЗГОВОРА О ЈЕЗИКУ У ЗАГРЕБУ

У складу с ранијим договором у предсједништвима централних и покрајинских комитета Савеза комуниста, у Загребу је 4. фебруара 1986. године одржан интерни радни договор чланова и извршних секретара тих предсједништава, задужених за подручје језика и језичне политике, о сурадњи и могућим облицима те сурадње, а ради осигурања успјешнијег остваривања друштвених опредјељења у питањима језика и усклађивања језичне политике. Састанку је присуствовао и у расправи судјеловао и један број стручњака.

Једнодушан је став да постоји потреба редовне сурадње одговорних политичких, научних и стручних тијела на плану покретања и организирања заједничких акција у циљу провођења друштвене језичне политике на читавом подручју хрватског или српског, односно српскохрватског/хрватскосрпског језика, како би се што успјешније остварила начела језичне политике о пуној равноправности људи, народа и народности и у језичној сфери, придоносило зближавању наших народа и народности и сузбијале друштвено и политички штетне појаве и застрањивања, искључивости и манипулације.

Договорено је да радна група састављена од присутних стручњака изради материјал у којем ће нотирати сва актуална питања и проблеме језика и језичне политике на хрватскосрпском/српскохрватском говорном подручју с приједлогом садржаја и облика даљњих заједничких активности.

На састанку радне групе 5. и 6. марта 1986. године у Загребу, израђен је материјал Актуални проблеми језика и језичне политике на српскохрватском/хрватскосрпском говорном подручју, који вам достављамо у прилогу.

Предлажемо да размотрите наведени материјал и о томе заузмете своје ставове. Такођер предлажемо да поновно одржимо интерни радни разговор чланова и извршних секретара централних и покрајинских комитета СК, задужених за ово подручје, језичних стручњака из радне групе и предсједника републичких и покрајинских комитета за образовање.

У разговору бисмо заједнички размотрили материјал радне групе и договорили се о даљњим активностима и непосредним акцијама на овом подручју.

Предлажемо да се радни разговор одржи у Загребу, у петак 18. априла 1986. године, с почетком у 9,00 сати, у дворани на VIII кату, у згради друштвено-политичких организација СР Хрватске, Шеталиште Карла Маркса 14.

Молимо вас да нам јавите имена учесника и вријеме доласка.

За све информације обратите се другу Стипи Шувару, члану Предсједништва ЦК СКХ, или Шими Пилићу, извршном секретару у Предсједништву ЦК СКХ, на телефоне 041/519–499 или 041/537–146.

Другарски поздрав

ЧЛАН ПРЕДСЈЕДНИШТВА

ЦК СКХ

Стипе Шувар

Прилога: 3

РАВНОТЕЖА СЕ МОЖЕ ПОВРАТИТИ САМО ЗАЈЕДНИЧКИМ РАДОМ И ЗАЈЕДНИЧКИМ ПРОЈЕКТИМА

С разговором који смо водили овде у Загребу - у истом, само мало ужем, саставу - 4. фебруара 1986. г., с разговором и договором групе стручњака, 5. и 6. марта, који је резултирао елаборатом Актуелни проблеми језика и језичке политике на српскохрватском/хрватскосрпском говорном подручју, са свим тим, дакле, ми смо у СР Србији, тј. у Београду, упознали један шири круг људи од политике, науке и културе. Можемо рећи да се с радошћу и задовољством прима и сама иницијатива да људи од политике и струке из четири републике седну за исти сто и разговарају о језику и језичкој политици, и то не о њеним начелима, јер она, начела, каква год била, сама по себи не воде политику.

Допустите ми сада једну малу ретроспективу, која ће помоћи да боље разумемо данашње наше језичке прилике. Разуме се, нема никакве потребе понављати оно што је садржано у елаборату.

Када је пре 32 године вођен један дужи разговор о језику, уз учешће знатног броја људи од струке, књижевника и културних радника из све четири народне републике, било је то свега 10 година после рата, живело се још у доба заносне хероике и ослободилачког романтизма. У том разговору суделовали су не само партизани него и неки угледници патриотског држања које је нова народна власт свесрдно и с поверењем прихватила иако су били далеко од левих, социјалистичких погледа на свет. Професионални политички челници - с часним изузетком Родољуба Чолаковића, који је био писац и елитни културни радник - из неког опреза нису учествовали, али су поздравили и подупрли и разговор и договор.

Дабоме, закључци тог договора, названог после новосадским, били су веома значајни, и у стручном и у политичком смислу; они нису били савршени, као што савршени нису били ни његови плодови - први заједнички правопис нашега књижевног језика откад је постало јасно да је то један књижевни језик с неједним колективним корисником, који ће служити не само једној култури и књижевности и не само једној социокултурној средини или, савременим политичким жаргоном речено, друштвено-политичкој заједници.

Велим не само једној стога што ни 1954. године, а камоли пре тога, није било сасвим јасно колико нас има у друштвено-политичко-територијалном, а колико у националном смислу: било је јасно да постоје 4 народне републике као чланице федерације, једна је покрајина била област, али се ни покрајина ни област нису самоисказивале у федерацији; знали смо да постоје муслимани, али их још нисмо писали великим словом нити их сматрали посебним народом/нацијом; знали смо да постоје две издиференциране културне традиције и две добрано поларизоване варијанте (иако још нисмо знали за називе варијанта стандардног језика и/или стандарднојезички израз, нити смо говорили о стандардном језику).

Данас - када по други пут разговарају заједно политичари и стручњаци из 4 републике, укључујући и две покрајине у саставу СР Србије - много је шта јасније него 1954. године, када је закључен тзв. Новосадски договор, и 1960. године, када се појавио, шест година после Договора, нов заједнички правопис, у Загребу и Новом Саду, у две садржински идентичне верзије, једна с ијекавским а друга с екавским експликативним текстом. Био је то заједнички правопис, који је касније неправедно називан новосадским. Велим неправедно зато што се истовремено појавио у Загребу, под насловом Pravopis hrvatskosrpskoga književnog jezika, и у Новом Саду, под насловом Правопис српскохрватскога књижевног језика. (Коначну верзију тог правописа уобличила су двојица универзитетских професора, један загребачки и један београдски, настојећи чак, и успевши у томе, да у обе редакције - од којих је загребачка била латиничка а новосадска ћириличка - буду у свему идентичне, и лексички и стилски и синтактички, и у илустрацијама [које су с целога језичког подручја] и у правописном речнику [који доноси не само речи с целога подручја него и екавске и ијекавске ликове оних правописно релевантних речи које се различито изговарају].)

Рекох да је данас много шта јасније него 1954. године. Јасно је, пре свега, да данас постоје четири народа, што би био довољан разлог, када би све друго и било потпуно незастарело, да ревидирамо тај договор, како бисмо споменули Муслимане, а можда и Југословене, тј. оне бројне грађане ове земље, који су се, пре пет година, тако изјаснили и пописали, поготову што међу њима голема већина живи управо на српскохрватском говорном подручју.

Јасније је и то зашто нам је, поред традиционалног назива књижевни језик, био потребан и новији назив стандардни језик: био је потребан зато да бисмо, упркос традицији, нагласили да је реч о стандардизованом облику језика који покрива све области друштвеног живота, све науке и струке, а не само језик књижевности, који је најмање стандардан, а може бити и сасвим нестандардан. Такав језик потребан је сваком модерном индустријском друштву које хоће да живи културно, цивилизовано.

Јасно је и то да морамо говорити о две варијанте, радије о западној и источној него хрватској и српској, ако ни због чега другог онда зато што ниједна није једнонационална, а друга је, осим тога, и дворепубличка, због чега је могуће говорити о србијанском и црногорском стандарднојезичком изразу, који се, уз неке ситнице, углавном само изговорно диференцирају. За босанскохерцеговачки стандарднојезички израз с разлогом се каже да га, осим аутентичних језичких својстава народа који живе у СРБиХ, одликује „неутрализација варијантних опозиција". Прокламована равноправност двају писама, упркос начелима и културним потребама, далеко је од пожељне реализације, која је могућа барем онде где се динамика језичке делатности трајније смирује: у јавним натписима свих врста (саобраћајни знаци [који су у овој земљи двоазбучни само у Македонији, иако је македонско говорно подручје, ако изузмемо народности и њихове језике, и једнојезичко и једноваријантно, али и једноазбучно], називи улица и тргова, називи државних и друштвених институција, пасоши и личне карте, разне чланске књижице, железничке и аутобуске станице, возови и аутобуси, државни и поштански печати, новчанице итд.), у службеним листовима и у уџбеницима свих образовних ступњева, који су, премда не сасвим комерцијална роба, заправо најтиражније и најуносније публикације у нас, па се могу без икакве штете поделити на латиничке и ћириличке, нпр. по принципу један број једним писмом, а други број другим (мислим на службене листове), односно по принципу један уџбеник, нпр. физика - само латиницом, други уџбеник, нпр. географија - само ћирилицом или обратно, у сразмери fifty-fifty или у нешто друкчијем омеру у укупној уџбеничкој продукцији. Тако бисмо се ослободили барем абецедно-азбучних предрасуда у рано доба живота ако не можемо касније.

Јасно је да нам републике нису једнонационалне, него национално мешовите, све редом, а не само СРБиХ, која је специфична само утолико што је мешовита на изузетан начин; да су нам нације и републике, унаточ политичкој равноправности, квантитативно и развојно неједнаке; јасно је да, упркос републичком четворокуту и републичко-покрајинском шестоуглу, сви наши народи имају право на јединство културног живота, без обзира на то у којој републици живе и без обзира на то где су им тзв. матице и тзв. дијаспоре. Дакако, то важи подједнако и за Муслимане и за Црногорце, а не само за Србе и Хрвате, о чијем је јединственом културном животу тако правовремено и тако принципијелно говорио и писао један од аутора авнојских докумената и њихов надахнути тумач, Моша Пи