Бранислав Брборић: О језичком расколу

II. Улазак у српско-хрватску (социо)лингвистичку арену

У ово поглавље уврстио сам већи број подужих текстова, који, кад је реч о приватним писмима четворици некадашњих угледника, нису писани с намером да буду објављени. Они су обележили моје неопозиво стручно опредељење, понешто друкчије од оног на које ме је упућивала факултетска диплома.

Као студент англистике (дипломирао у Београду јануара 1965. године) - нисам ни слутио да ћу своју аутентичну вокацију пронаћи у српском језику, који ћу, уз немачки, студирати као „помоћни предмет“ само прве две године студија (1959/60–1960/1961). Када сам дипломирао, већ сам имао годину дана радног стажа, стеченог поглавито у својству „плавог шлема“ и у претходној припреми за његово „ношење“. Наиме, боравио сам у Египту, у Ел Аришу, на Синају, у одреду ЈНА (у саставу међународних снага УНЕФ под командом индијског генерала Ђанија), више од 6 месеци, у раздобљу од почетка маја до средине децембра 1962. године, заједно са још седам колега англиста, студената и оних с дипломом, - као преводилац, с фиктивним чином поручника, мада без одслужене војске.

На моје „одмицање“ од германистике и англистике (немачки сам учио код изузетно добрих професора Вере Панић и Марије Мићић у нижој [1951–1955] и вишој гимназији [1955–1959] а енглески, само у вишој, код тада сасвим младе али модерно школоване Наде Јовановић), те на моје „примицање“ сербокроатистици, односно србистици, - утицали су неколики чиниоци.

То је, најпре, извесна диглосија (превео бих ову реч као двоговорје, а не двојезичје) од раног детињства. Суочио сам се с њоме кад сам из источне Херцеговине (Љубиње) доспео у Стиг и Поморавље (Пожаревац), где сам, похађајући све разреде основне и средње школе (1947–1959), стекао други завичај и научио други, врло распрострањен, српски дијалекат - косовско-ресавски, као и два светска језика - немачки и енглески. Служење војске (1965–1966, најпре у Билећи, шест месеци, потом у Београду, у Суботици и на Копаонику [смучарски течај], по два месеца) - омогућило ми је ближе упознавање и других дијалеката, српских и хрватских, и других језика, те ближи додир с мултинационалношћу бивше ФНРЈ/СФРЈ. Као водник стажиста служио сам нешто више од два месеца у Суботици, где сам, у тамошњој Градској библиотеци, први пут (у зиму 1965/1966) читао загребачки часопис Jezik. Неки текстови у том часопису разбили су моје идеалистичке представе о друштвеној стварности и указали на рушевне темеље „братства и јединства“. Оно је, после свргавања Александра Ранковића (1966), српског челника у најужем државном врху, све више постајало „заједништво“ и/или „суживот“, а све мање заједнички живот сродних људи и народа окупљених у истој држави силом историјских прилика.

Надаље, рад у туризму (1966–1970), у „Путнику“ Београд, омогућио ми је упознавање многих села и градова широм бивше СФРЈ а нарочито на јадранској обали, те већи број путовања у спољни свет, првенствено источноевропски. Током потоњега деветогодишњег рада у двема војним библиотекама, централној и високовојношколској (1970–1979) имао сам мноштво сусрета прве врсте, с људима из читаве СФРЈ, те с новинама, часописима и књигама из целе земље, што их је гутала моја тада још младалачка радозналост. Све ми је то помогло да боље схватим шта сањам и шта ми се догађа - не само у лингвистици.

Познанство (у пролеће 1972) с Павлом Ивићем - који је, због своје књиге Српски народ и његов језик (1971), доживљавао неугодне политичке прозивке, првенствено изван Србије, чији је врхунац представљао напад др Душана Драгосавца, Србина из Хрватске и високог партијског функционера у ЦК СКХ, у Загребу, недуго после тог напада - за мене је било не само драгоцено него и веома подстицајно. То познанство прерашће у потоње 27-годишње пријатељство с тим изузетно ретким човеком, енциклопедијског знања, стручњаком опште, словенске и српск(охрватск)е језичке, историографске па и политичке проблематике, као и зналцем многих страних језика. Оно ће одиграти велику улогу у моме опредељењу за српско-хрватску социолингвистику и стандардологију. Пријатељство се убрзо проширило и на Милку Ивић, такође лингвисту од европског и светског формата у пространим областима синтаксе и семантике па и историје светске лингвистике.

Рад у једнопартијском средишту Србије (ЦК СКС), где сам најпре (1979–1982) био самостални саветник у Служби за информисање а, затим, и секретар Комисије за информисање (1982–1986), чији је председник био мој вршњак и диван човек (сада покојни) Момчило Баљак, - омогућио ми је широк увид у развој друштвених и језичких прилика. Премда у трећем ешалону партијске елите, дружио сам се с појединцима из другог (нпр. с Владимиром Јовичићем и Радивојем Цветићанином) па и првог ешалона (Шпиром Галовићем, од 1982. г. и М. Баљком, Богданом Трифуновићем и другима), упознајући их с важношћу језичке политике, за коју се партијски апарат живо интересовао од краја седамдесетих година. Никад не напуштајући своју лингвистичку вокацију, упркос занимљивости и посла који сам званично обављао, имао сам прилике да изблиза пратим не само умирање јединог председника бивше државе Ј. Б. Тита (1892–1980, на власти 1944–1980) него и (од)умирање државе, СФРЈ, које се подударило с најбољим годинама мог живота. Своје интересовање за (социо)лингвистику нисам напуштао ни кад сам прешао на рад у органу управе надлежном за културу (Комитет за културу, 1986–1989, Секретаријат за културу, 1989–1991, и Министарство културе, од 1991. па надаље). Тај рад - током којег сам вршио дужност заменика (1986–1991), помоћника (1991–1994) и саветника министра културе (од 1994. па надаље) - није ми доносио никаквог материјалног богатства, али јесте богато животно и интелектуално искуство, те познанство и сарадњу с националном елитом у политици, науци и култури.

Не бих говорио истину ако бих, по логици накнадне памети, рекао да ми је у јавном животу увек све било јасно: иако сам пред очима имао много знакова да бивша држава заиста „(од)умире“ - што је најављивано и деценијама сигнализирано преко цепања истог језика за три четвртине њеног становништва - такорећи до последњег момента мислио сам да ће та држава ипак опстати и да је њен опстанак у интересу свих југословенских народа. Веровао сам у ваљаност тога државног оквира и онда, након свих „политичко-стручних разговора о језику“, у разним партијским и државним телима (1978–1987), па и онда кад је, крајем 1988, у Уставном суду Југославије утврђено да је уставна одредба о језику у Хрватској [на снази још од 1972] - неодржива, а она се и даље држала.

Мишљење Уставног суда Југославије о неодрживости хрватске уставне одредбе о језику показало се узалудним (његовом сам утврђивању, разуме се - посредно, доста доприносио, трудећи се и у партијским разговорима на врху, где сам био само стручни сведок а не водитељ, и другде, да покажем и докажем споменуту неодрживост). Стара власт у Хрватској, комунистичка, одбила је да уважи то мишљење, а потоња, „нова“, хадезеовска, открила је оно чему се у Загребу, у одлучујућим политичким и националноидеолошким круговима, вазда тежило: Срби, „реметилачки фактор“ у Хрватској, немају права на идентитет и слободу, па ни на сигурност и живот у тој земљи. Само пет-шест потоњих година пола милиона Срба у Хрватској изгнано је из те земље, и она је, најзад, обновила своју државност (1992), изгубљену почетком 12. века. Након тога, залагање за језичко заједништво изгубило је смисао, али је повећана важност решавања отворених питања на „новонасталом“ говорном простору српског језика.

Овом поглављу, па и целој овој књизи, могао сам дати наслов Јалов посао, јер текстови уврштени у њу, од првог до последњег, сведоче о томе да се једнојезичност Срба и Хрвата није могла избећи, али и о томе да заједничка држава ипак није имала будућности. Из садашње перспективе, јалов је посао била и моја магистарска теза Уставна проблематика стандардне новоштокавштине и информацијске предности неких друкчијих рјешења, одбрањена 2. марта 1981. у Загребу, где сам ванредно похађао постдипломске студије на подручју „библиотекарства, документације и информационих знаности“, међуфакултетске и интердисциплинарне (каквих тада није било у Београду). Мој свесни избор у том раздобљу да у јавној комуникацији, и у Србији, често користим и свој завичајни ијекавски изговор био је израз моје жеље да отворено сведочим о томе да је и ијекавски изговор, својствен поглавито стандарднојезичком изразу Срба изван Србије, - неотуђив део српске културне баштине. Тим разлозима руководили су се још неки српски лингвисти и културни ствараоци, завичајни ијекавци настањени у Србији. Чинио сам то, и чинили смо то, у ондашњим државноправним околностима, у којима су други - првенствено Хрвати - желели да ијекавски изговор представе разликовном особеношћу (differentia specifica) свог језичког израза супротстављеног српскоме, видећи у томе и упориште својих асимилацијских претензија на становништво изван бивше СР Хрватске.

Наравно, нико нема право да суди о прошлости на темељу накнадне памети. Немам ни ја. Док је та борба трајала, ја сам био уверен да она има смисла. Били су уверени и многи други људи.

II. Улазак у српско-хрватску (социо)лингвистичку арену

Отворена питања српскохрватског језика

Пропратно писмо Књижевним новинама

Шаљем вам један подужи напис посвећен отвореним и „затвореним“ питањима нашега књижевног језика, за који верујем да може унети мало више јасноће у стварно стање његово, па вас молим да га објавите у два-три наставка.

После вишегодишње кампање у Хрватској, у којој је суделовао велики број лингвиста, писаца и других културних радника, превладало је уверење о посебном хрватском књижевном језику. Одштампан је и нов Hrvatski pravopis, који, мада није одобрен, неки листови употребљавају. У другој половини октобра Педагошки савјет СРХ потврдио је своју ранију одлуку да се у школама језик зове само хрватским именом, али се Србима у Хрватској препушта да донесу одлуку о имену језика за српску децу. Ако је тачан цитат у НИН-у број 1060 од 2. маја 1971, из којега сам истргнуо реченицу из пера најпознатијег хрватског лингвисте Људевита Јонкеа - да је битно „да знанствено можемо утврдити постојање двају народних и књижевних језика“, онда се може рећи да је доведено у питање и оно што никад досад није било спорно: једност народног језика Срба и Хрвата.

У Босни и Херцеговини јасно је опредељење за име српскохрватски (или хрватскосрпски) језик и прожимање двеју варијаната. У припреми је школско издање правописа, које би важило само у БиХ. Не забрањује са екавски изговор, али се за службену употребу тражи ослонац на босански говорни језик, који се одликује ијекавицом. Политички чиниоци залажу се за такав развој.

У Црној Гори има екстремних заговорника посебнога црногорског језика и свеколикога културног разграничења са српским народом, али се чини да је већина културних и политичких радника за то да остане службено име српскохрватски језик (неслужбено је увек било, а и сада је, српски), уз сваковрсну културну узајамност са српском културом и сарадњу с културама других наших народа.

Изузмемо ли несретно срочени Предлог за размишљање УКС, који се појавио 1967. године након Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, у Србији је било не само мало кампање (што је добро!) већ и мало разговора и полемика о књижевном језику из којих би се дала видети србијанска језичка оријентација (што није добро!). Било је, истина, позивања на књижевнојезичке договоре у Бечу 1850. и Новом Саду 1954. године, из којих би се могло закључити да Србија остаје верна договорима и заједничком имену језика. Како је Бечки договор, по моме мишљењу, бар једним својим делом доведен у питање захваљујући погрешној оријентацији наших србијанских дедова средином XIX столећа и како је Новосадски договор (који, премда је у основи исправан, садржи доста непрецизних тврдњи) отказан од стране свих културних институција у Хрватској, ваљало би - особито после Конгреса културне акције - озбиљно се позабавити питањем шта да се ради у овим (не)приликама.

Пошто не припадам ниједној познатој културној институцији, принуђен сам да вам се с овим размишљањима јавим искључиво у своје име. Свестан сам да ми то не иде у прилог, али сам уверен да би ово моје казивање не само могло умањити ћутњу о књижевном језику већ и унети мало више светла у нека значајна питања његова. Бићу задовољан ако се у Књижевним новинама и другим нашим листовима појаве и полемички написи, преко потребни нашој културној јавности.

Службено име језика, два изговора и два писма

Ако бисмо утуком на утук, у овим бисмо тренуцима свој језик и службено поново прозвали српским књижевним језиком. Требало би ипак да останемо верни досадашњем називу: српскохрватски књижевни језик. Зашто? Не упуштајући се потање у разлоге хрватских лингвиста и културних радника (које могу разумети, али не и прихватити као путоказ за наше понашање) да свој језик назову само хрватским именом, позивајући се при том на неотуђиво право сваког народа да свој језик зове својим именом, сматрам да је за Србе и у ужој Србији мудрије да остану при досадашњем двочланом називу.

И политички чиниоцу у двема политичким јединицама југословенске државе, у којима је српски народ већински, у покрајини Војводини и републици БиХ, недвосмислено су се изјаснили за досадашњи двочлани назив. У обема овим јединицама са српским народом живе повећи делови хрватскога (не спомињем овде и друге народе, муслимански и црногорски народ, јер до сада њихова имена нису улазила у назив језика), па је такво изјашњење сасвим разумљиво и оправдано. У тзв. ужој Србији живе у огромној већини Срби, али и у њој има доста Хрвата, нарочито у Београду, те би и то могао бити довољан разлог за наше недвосмислено задржавање двочланог имена.

И ми бисмо могли рећи да је неотуђиво право српског народа да свој језик зове својим именом, али је исто тако неотуђиво и његово право да има, без обзира на републичке међе, јединствено име свога књижевног језика у целој држави. Како је у постојећој националној и политичкој констелацији, чини се, једино могуће име српскохрватски језик, ваља то име и задржати, без обзира на то како други поступају. Други нису ни надлежни да брину бригу о књижевном језику српског народа, осим ако својом слободном вољом не пронађу интереса да у тој бризи с њиме сарађују. Ако се уставним амандманима Србије прихвати назив српскохрватски језик, онда ми се чини логичним да тај назив, наравно у службеној употреби, важи за све Србе ма где они живели.

У овим је тренуцима неопходно ојачати свест о двојности српскога књижевног изговора: о екавици и ијекавици. На екавском изговору свој књижевни језик „остварује“ око 65% свих Срба, а на ијекавском око 35%. Било би, разуме се, најбоље да српски народ има јединствен књижевни изговор, али су прилике да се то оствари пропустили наши србијански дедови не држећи се Вукове лингвистичке мудрости и политичке далековидности. Стога данас Срби у Србији пишу екавски, а изван ње ијекавски. Немогуће је постићи да Срби изван Србије, све кад би то и хтели, почну писати екавски јер тамо живе измешани с народима који говоре и пишу ијекавски. Тешко би било постићи да Срби у Србији потпуно одбаце екавицу и пригрле само ијекавицу после толико година. Зато ће ова двогубост и даље живети.

Користећи се културним добрима матичнога дела свог народа, Срби су изван Србије навикли на екавицу и не осећају је као нешто туђе. Разлози друге природе учинили су да Срби у Србији често осећају извесну одбојност према ијекавици. У интересу је јединства српске културе и нашега књижевног језика да се та одбојност што пре и потпуно разбије. Стога би било пожељно да београдски листови, када доносе целе текстове или само наводе делове текстова ијекавских аутора (били они Срби или припадници ма којега другог народа који пишу ијекавски), буду крајње пажљиви и толерантни: да их доносе потпуно тачно, без измена и мешавине. Било би такође пожељно да писци и новинари ијекавског порекла, били Срби или не, пишу своје текстове ијекавски како би се људи у Србији свакодневно сусретали с ијекавицом и навикавали на њу.

Како је очито да се целокупност српске културе може очувати толеранцијом и сталним прожимањем, мора се у Србији учврстити толико неопходна свест да је и ијекавица српски књижевни изговор. Србијанске новине и књиге читају се масовно и изван Србије, па то њихову тиражу не би шкодило. Политика и Вечерње новости су, на пример, дневни и свакодневни листови у БиХ и Црној Гори, па и у неким срединама у Хрватској, те би им присутност ијекавских текстова уз екавске само користила. То вреди и за уџбенике, поготову средњошколске и универзитетске, који се користе и изван Србије. За сада само читанке, основачке и средњошколске, доносе ијекавске текстове, а сви су други уџбеници екавски. Пошто би било незграпно мешање наречја у једној књизи (осим кад је пише више аутора), онда би одређен број уџбеника требало штампати само ијекавицом. Ако тако не бисмо поступали, могли бисмо утирати пут могућем расцепу књижевног језика српског народа и стварању двају, или више, српских језика. А то би било штетно. Не сме се допустити да екавица и ијекавица постану камен смутње унутар српског народа, ако су већ постале камен спотицања између Срба и Хрвата.

Како је познато, на ијекавском изговору свој књижевни језик, осим огромне већине Хрвата и знатног дела Срба, „остварују“ Црногорци и Муслимани. Хоће ли се ова два народа, задржавајући име српскохрватски језик, сматрати сувласником једнога књижевног језика са српским народом, пошто су се хрватски лингвисти и културни посленици определили за једночлан назив и пуну књижевнојезичку посебност, или у обзир долазе и какве друге комбинације, није моје да процењујем, а још мање да саветујем и пророкујем. Међутим, не верујем да деоба икоме користи.

Када су у питању ћирилица и латиница, ствари слично стоје. У последње се време појављују људи који предлажу „да се ми Срби вратимо ћирилици“. Пред очима ми је Гласник Српске књижевне задруге бр. 5. од 20. јуна 1971. године, у којем су изложене беседе на 64. редовној скупштини СКЗ, одржаној 17. маја ове године. Ту је било „еуфоричара“ с таквим и сличним захтевима, али и разборитих људи што гледају даље. Један од беседника, Душан Трифуновић, рекао је на тој скупштини да СКЗ „треба и мора да искористи жудњу и потребу тренутка за српском књигом и за књигом писаном ћирилском азбуком“. За том је изјавом следио коментар председавајућега, Војислава Ј. Ђурића, у којем се каже: „Чини ми се да у предлогу друга Трифуновића има једна велика опасност за српску културу: затварање у ћирилицу. Српски је народ, подсетићу вас, мада то није нарочито потребно, и екавац и ијекавац, али и ћириличар и латиничар од памтивека. Носио је Стеван Првовенчани круну из Рима, иако је био одевен по византијској моди, а на новцима српским у средњем веку писало је подједнако ћирилицом и латиницом. Део српске културе у Дукљи латинички је или, барем добрим делом, и латински и латинички. Подсетићу вас на извесне српске писце који се зову, на пример, Змајевић, који је писао латиницом и српским језиком. За мене, не говорим у име Председништва, него у своје име, као културни историчар, за мене би било врло опасно инсистирати на једном писму. До сада, бар у историји српског народа, на томе није било инсистирано. Сигурно, појављују се други проблеми - прогона ћирилице. Тада треба дићи свој глас, али не да српски народ врши заузврат прогон латинице, која је такође и његово писмо.“

Било је захтева у неким београдским листовима да Телевизија Београд укине латиницу и да се хиљаде и хиљаде писаћих машина замене ћириличким. Ово друго је немогуће, а оно прво не би ваљало учинити. Можда није требало да ТВ Београд почне латиницом, али би после 10–15 година било штетно таманити латиницу. На то смо сви навикли, као што смо навикли на Политику писану само ћирилицом. Телевизија Титоград ионако је узела ћирилицу, то може и будућа ТВ Ниш или која друга, а Београд „нека руке шири свима“, нека мало комбинује, ако је то технички могуће (изгледа да јест јер се текстуални део позоришних комада доноси ћирилицом), или нека уведе ћирилицу у други програм, али укидати латиницу не би требало. Српска се култура не сме ослањати „на жудњу и потребу тенутка“, већ на традиционалну и вечну двојност која је очигледна.

На оно о чему је говорио Војислав Ј. Бурић не треба људе само подсећати, већ их ваља у томе смислу одгајати и образовати. Имати ову двојност јест и извесна тешкоћа, али би за судбину српскога народа и целовитост његове културе најпогубније било решење што би га гурало не само у изолацију већ и у растакање његова властитог културног и политичког бића, у којему је та двојност толико уврежена.

Само неговањем свести о двојности свога књижевног изговора и употребом двају писама српски народ може осигурати јединство свога књижевног језика и целокупност своје културе, а тиме оставити отворена врата несметаном коришћењу културних добара других југословеснких народа (и не само њих), и, обратно, културна добра српског народа бивају ближа и доступнија другим југословенским народима, и не само њима.

Враћање Вуковим начелима и грађење нових мостова

Добро је што се последњих година посвећује више пажње Вуку Караџићу, макар само тиме што се на саборима у Тршићу оживљава успомена на њега и његово дело. Пошто је Вук пре свега био лингвиста, ваљало би да у овим судбоносним тренуцима наши лингвисти и писци покушају утврдити у чему се састојала његова лингвистичка величина. Уместо оживљавања успомене на њега, требало би да оживимо језик наших народних песама, наших народних пословица, нашег Вука и његова превода Новог завјета. Требало би да оживимо Вукова начела, његову синтаксу и стилистику, његове морфолошке спознаје, његове завете, у једну реч: дух и структуру његова језика. Како је наш савремени књижевни језик у знатној мери одступио од многих Вукових начела, како је без чврсте норме и кодификације, без „опћене правилности“, о којој је Вук више пута говорио, вредело би погледати да ли је и у којој мери могућ повратак тој „опћеној правилности“.

Кад ово кажем, не мислим да језик којим, на пример, пише академик Михаило Стевановић представља велику изневеру Вукових начела. Напротив, у много је чему језик којим је писана његова досад најпотпунија српска нормативна граматика (две књиге под насловом Савремени српскохрватски језик, Београд, Научно дело, 1964. и 1969) вуковски: и стилом, и конструкцијом реченице, и склоношћу к народним речима. Али када проф. Михаило Стевановић тврди „да се наш књижевни језик, све до данас, развија по принципима Вуковим“ (из Речи унапред уз прву књигу споменуте граматике, стр. 52–53), то би могло бити тачно само ако мисли на језик којим пише он и још покоји спрпски лингвиста, а од савремених писаца Бранко Ћопић, на пример. Међутим, језик београдске и србијанске штампе и публицистике, радија и телевизије, преводилачке литературе и школских уџбеника има мало везе с Вуковим језиком и мало везе с језиком и стилом самога проф. Михаила Стевановића, а то су једини облици (боље рећи огранци) књижевног језика с којима се сусреће огромна маса писмених и полуписмених припадника нашег народа.

Не знам ко је крив за такво стање и зашто се нико не бори против њега, али наслућујем да разлог томе може бити и то што наша књижевнојезичка норма допушта многа двојна и тројна решења и што многи наши граматичари сматрају да је њихов посао једино да региструју појаве у књижевном језику, уместо да се боре за боља решења (кад има више могућности), за бољу реч, за лепшу реченицу, за бољи стил. А, као за инат, кад је више могућности, људи бирају гору. Тако се може поступати у књижевном језику с дугом традицијом, одавно учвршћеном нормом у свим битним питањима и одавно изграђеном културном физиономијом и књижевног језика и народа који се њиме служи. У језику какав је наш, не верујем да је то добра политика. Нашем су језику потребни чвршћа норма и пуно лектора који би њоме овладали и примењивали је свагде где раде. А ми немамо ни довољно лектора ни довољно стручних људи. Пре две–три године случајно сам поразговарао с једном новинарком Вечерњих новости и питао је да ли тај лист има лектора. Она ми је одговорила да су га имали, али су га отпустили јер је то скупо, а осим тога „наши су новинари школовани и писмени људи“, па шта ће њима лектор. А каквим су језиком писане наше новине, не треба ни спомињати.

На то и на нормативна двојства, из којих су се изродиле многе хрватско-српске поларизације, позивају се они којима је стало да се од једног језика по сваку цену направе два, и не само до тога већ и до цепања књижевног језика српског народа. Такви би били сретни да се устоличи и црногорски књижевни језик, и војвођански, и босанскохерцеговачки. Говорни језик Босне, осим што је ијекавски по изговору, пун је и других елемената западне варијанте (у ствари, у тој су варијанти добро однеговани многи елементи босанскога говорног језика мада се њиме у СРХ не говори), па таква залагања имају најчешће политички призвук. ВУС је једном у своме Огледалу објавио подуже писмо једног свог читаоца, у којем је речено: „Нека остану ијекавица и екавица као симболи националне самобитности хрватскога и српског народа!“ Како се овде у Београду слаба брига о језику брине, такви би симболи још могли постати и збиља.

Наш одговор на све то не би смео бити никакво порицање права, никакво ударање крстова на речи, никакво бежање од „боснизама“ и „хрватизама“, од којих су то многи само зато што су се учврстили у хрватском књижевном језику, а не зато што те речи не би биле и српске. Немојмо бежати ни од речи које су књишке, од тзв. неологизама, ако су творбено исправне и ако се у систем уклапају. Уверен сам да би то био и Вуков одговор, кад би Вука било међу живима, јер он није ударао крстове, није делио речи по томе одакле су, већ по томе колико су потребне, правилне и функционалне. Вук је и ковао речи, а то бисмо могли чинити и ми. Неки људи који слабо познају лингвистику виде опасност у томе што се оживљавају старе речи. Мислим да би требало оживети сваку реч која није заслужила да умре.

Ево неких мојих предлога, који, уверен сам, могу послужити постизању таквог циља и олакшати живот свим људима и народима, поготово у оним срединама у којима живе измешани. У свим овим деобама, у којима се (особито и национално „чистим“ срединама) каткад живи и ужива у трагању за разликама и посебностима, заборавља се на оне који живе у мешаним крајевима. Ми Срби не смемо на то заборавити јер добар део нашег народа живи у мешаним срединама. Тај незаборав неће, ни у ком случају, штетити култури нашег књижевног језика.

Глас х писати свагде где му је по етимологији место

Познато је да овога гласа нема, тј. да га није било, у многим народним говорима. Вук га није ни говорио ни писао до 1836. године. Те је године наишао на његов изговор у југозападној Црној Гори, Боки Которској и Дубровнику, па га је отада стално писао. Вук се обавезао на Бечком договору (3. тачка) да ће се тај глас писати свагде где му је по етимологији место. Не могу се овде упуштати у то како је дошло до тога да се та обавеза у Србији прекрши, и то само у појединим речима. Ево тих речи: сух, глух, ухо, кухати, духан, муха, буха, леха, протуха, пастух, кихати и још неке. Од свих је једино лик ухо још увек у живој говорној употреби у Србији.

Занимљиво је да су се и у нас између два рата ови ликови могли наћи и у штампи, а још чешће у књигама. Занимљиво је да се и сада говори и пише сухомеснат и кухиња, а не сувомеснат и кувиња (истина, често се говори кујна), и да су правописом забрањени ликови стреја и снаја, а кодифицирани само ликови стреха и снаха. Не знам због чега су се наши лингвисти залагали за ово двојство (и тројство), али знам која опасност данас из тога извире. Знам само да је то изневера Вукових обавеза, штетно нарушавање лексичког и фонетског система, и, наравно, прилика за оне који воле разлике и расколе да у тој љубави уживају. Како не уживам у расколима, поготову ако се они уносе и у народ којем припадам, мој је предлог да се с тиме прекине. Објаснимо ли народу да се тиме враћамо завету нашег Вука, он ће то схватити и прихватити. То је, уосталом, питање које се може решити правописом, којим је већ решено питање стрехе и снахе. Ако то тако објаснимо и с таквом намером усвојимо, људи ће схватити да то није никакво попуштање и уступање, већ наша ствар, ствар нашег језика, а не неког туђег.

Глаголе са суфиксима -ирати, -исати и -овати свести на суфиксе -овати и -ирати

Највећи број глагола који се данас у нашем језику завршавају овим суфиксима преузели смо од Немаца иако нису немачког порекла. У немачком тај суфикс гласи -ieren. Те су глаголе преузимали и преузели и сви други словенски језици, и сви су их, истини за вољу, кодифицирали боље од нас. Једино ми имамо то „тројство“. Да видимо како су други словенски народи поступили:

Руси имају двојак суфикс -ировать (комбинован) и -овать (словенски суфикс), али је много већи број глагола с првим суфиксом. Примери: организовать адресовать, изолировать, апелировать.

Словенци, Хрвати, Македонци и Бугари имају јединствено решење. Немачки суфикс -ieren постао је -ирати. Наравно, македонски и бугарски језик немају инфинитива, али је то видљиво у другим глаголским облицима. Примери нису ни потребни.

Чеси, Словаци и Пољаци такође су постигли јединствено решење: у словенском суфиксу -ovat(i), односно -ować.

чешки - organisovati, isolovati, adresovati, apelovati;

словачки - organizovat’, izolovat’, adresovat’, apelovat’;

пољски - organisować, izolować, adresować, apelować.

Једино ми немамо ту система. Било је покушаја у нас поткрај прошлога столећа да се уведе само суфикс -овати, али није успео. Зашто је у књижевном језику дошло до продора и наставка -исати, иначе грчког порекла, није ми сасвим јасно. Најгоре је, ипак, што нема чврсте норме нити ју је могуће успоставити употребом свих трију суфикса. Стога се може писати: паралисати и парализовати, сугерисати и сугерирати. Пише се: формирати али реформисати и трансформисати, оперисати али кооперирати, цитирати али рецитовати. Тиме нисмо обогатили језик, а допустили смо разлике за које се жудни хватају.

Пошто сам свестан емоционалних набоја, предложио бих да се суфикс -овати задржи свагде где се учврстио, а да се суфикс -исати избаци из књижевног језика и замени суфиксом -ирати, а кад је могуће суфиксом -овати. И ово се питање може решити правописом, па ће време учинити своје.

Вршити семантичко разједначавање кад је год могуће и потребно

Ни у једном језику нема, заправо, правих синонима, или их има јако мало. Када се они појаве, тада се врши семантичко (значењско) разједначавање. Тако се поступа у свим словенским језицима и у свим другим језицима. У нас има мало таквих напора, а требало би да их буде више. Граматичари и лектори могу у томе помоћи својим саветима. Ја сам се досетио неколиких примера, па их овде доносим с објашњењем у загради где ми се учини потребним. Ево тих примера: играти (рукомет): плесати (танго); одложити (померити у простору, нпр. књигу): одгодити (померити у времену, нпр. састанак); поручити (у вези с поруком): наручити (у вези с наруџбом, нпр. пића); расположење (стање духа): располагање (поседовање); непокретност (непомичност): некретнина(имање, кућа); лице (део главе): особа, чељаде; сазнање(обавештење добивено од других): спознаја (унутрашње сазнање); сипати (шећер, со): точити, лити (какво пиће или текућину); представа (приредба): предоџба (као појам); укус (став према нечему): окус (својство онога што се куша); топлота: топлина; течност (говорна особина); текућина (вода и сл.); век (дуго раздобље): столеће (сто година); сведочанство (доказни материјал): сведоџба (диплома).

Неке од речи што стоје на другом месту једва да се икад појављују, премда се за сваку може наћи потврда у српској књижевности. Неке се осећају као кроатизми, а да за то нема ваљана разлога. Има наравно и других могућности. Пало ми је у очи да професор Филолошког факултета у Београду Душан Пухало разликује савремен од сувременог и савременика од сувременика. За њ су нпр. Вук и Његош сувременици, а Андрић и Крлежа савременици. Овим се разликовањем не би нашкодило култури језика, већ, напротив, обогатили бисмо је, а ослободили људе непотребних емоционалних набоја.

Сузбити прекомерну употребу туђица

Познато је да туђица у књижевном језику Срба има неупоредиво више него у Хрвата. То само по себи не би морало бити лоше. Лингвисти кажу да већа склоност „домаћим“ речима у Хрвата потиче отуда што су они у прошлости били изложени претњама мађаризације и германизације, па су се и тиме заштићивали од такве опасности. Не знам колико је то тачно; за прошлост свакако јест, али данас постоје и други разлози.

Независно од тога, могу рећи да је туђица у нас и превише. Кажу да су Срби стварали свој књижевни језик када су Турци почели, што милом што силом, одлазити, па су они без одбојности примали и турске речи и речи из других језика.

Добро је што нема одбојности, али није добро што је толико страних речи, и што има и таквих које не би смеле улазити у редовну књижевнојезичку употребу. Неке су турске речи, као нпр. авлија и адет и даље гдегде у говорној употреби, али су с разлогом у књижевном језику замењене речима двориште и обичај. Неке су, као башта, оџак, ђубриво и комшија без оправданог разлога не само остале у књижевном језику већ су постале чешће, много чешће, од наших речи врт, димњак, гнојиво и сусед.

Занимљива је судбина турцизма сат (сахат), који је двозначан: означава и време (60 минута) и справу за мерење времена. Такво је стање у говорном језику на свим странама. Нико, ни у Србији, не каже: колико је часова, десет је часова, нико осим радија, телевизије и штампе. Ту је превладао русизам час. Реч час има у нешам језику значење слично као тренутак (можда мало дужи). У Хрватској се употребљава само сат за означавање временске јединице а у Босни претежно сат. Пошто су час (60 м) и час (тренутак) неке врсте једносмерни синоними, а сат (60 м) и сат (справа) разносмерни, било би пожељно да и ми пишемо 10 сати, 16 сати, колико је сати итд. Час би могао остати, рецимо, као школски час, јер тада и не вреди 60 већ 45 минута. Тиме ћемо обрисати један од крстова, без напора и штете, јер томе на руку иде и говорни језик. Ово су можда ситнице, али се у ситницама може доскочити непожељном језичком стању.

До праве поплаве туђица из разних извора дошло је нарочито после Другог светског рата, а томе највише доприносе често полуписмени новинари и слаби преводиоци. Има још једна занимљива ствар: многи интелектуалци свих звања, па и наставници и професори, а потом и многи људи који би хтели показати да су образовани, а нису, доказују своју „ученост“ тиме што употребљавају туђице и где треба и где не треба. Ширењу туђица, често и наопако употребљених и нетачно изговорених, доприносе и тзв. „дискусије“ у којима суделују реке људи утркујући се у њихову досећању и домишљању. Да весеље буде још веће, људи не само што суделују у дискусијама већ имају и своје „дискусије“. - Ја бих се у својој дискусији надовезао - чује се сваки час. А тако би лепо било рећи да људи беседе, да имају своју беседу, а беседе би се могле сливати у разговор или расправу, а не, бар не увек, у дискусију. Наставимо ли овако, све што ваља у нашем језику брзо ћемо „издискутовати“ и „продискутовати“.

У штампи свакодневно сусрећемо овакве речи: самит, ескалација, есцајг, цајтнот, ћорсокак, третирати (у значењу сматрати и разматрати, али и у значењу лечити; ово последње употребљавају они који би хтели показати како знају чак и енглески!), ефекат, ефемерност, реперкусија, консеквенца, облици и форме (заједно, инвестициона улагања, рестрикција, индикатор, капитално питање, а може и кардинално) итд. Речи фах (у значењу преградак или струка), фрижидер (хладњак), келнер (конобар), џигерица (јетра), привилегија (повластица), стомак (ова реч изворно означава само желудац, али је у књижевном језику потиснула две наше речи: и желудац и трбух), лидер (вођа), реципрочан (узајаман, обостран), база (основа, темељ), директно (непосредно, изравно), официјелан (званичан, службен), респект (поштовање), детаљ (појединост) и хиљаде других, непотребних и потребних, знанто су чешће од домаћих речи, а неке наше речи готово смо заборавили.

Стране речи не треба избегавати кад нема добре замене (нарочито у стручној литератури), али је недопустиво да оне потискују наше речи и у оним текстовима који нису стручни.

Није добро ни то што се русизми дозволити, превасходно, присуство, повиновати се, подршка, извинити, васкрсење, предсказање, преимућство, дејство и оваплоћење чешће употребљавају од речи првенствено, присутност, покорити се, потпора, опростити, ускрснуће, пророчанство (или наш лик претказање), предност, деловање (утицај, учинак) и отеловљење. Не треба да бежимо од русизама када су нам потребни, или кад желимо обогатити текст, али не смемо заборављати због тога наше речи. Не знам зашто је руска реч судья (судија) морала избацити из игре нашу реч судац (коју употребљава Кочић, на пример).

Став према кроатизмима

Има неких писаца у нас, попут Добрице Ћосића (који каже: „Никад нисам устукнуо пред ’хрватизмом’ ако сам осетио његову изражајну и стилску надмоћност над ’србизмом’“), што не беже од њих. Да није незнања или лицемерја или преосетљивости, и други би слично мислили и поступали, а нарочито они којима су пуна уста уверења да је у питању један језик, а никад се не би сетили да употребе који „кроатизам“. Пуно је речи које се осећају као кроатизми, а које то никако нису с обзиром на то да их говоре и Срби у многим крајевима и да се могу наћи у српској књижевности. Ја разумем пошалицу околотрбушни панталодржац, али не и то да Телевизија Београд „преводи“ рекламу Шапат иде од уха до уха, биће данас Подравкина супа! Ухо није никакав кроатизам, а свакодневно једемо јухе (и словеначке и хрватске), па нашим људима не мора бити зазорно да напишу или прочитају реч јуха, макар који пут. Зашто би на реч јуха (и у руском постоји реч уха) била мржа од речи супа (преузета из немачког) и чорба (из турског)? Зашто се грозимо рајчице (имају је и Чеси), а употребљавамо парадајз (реч која у западноевропским језицима означава управо рај!)? Речи махуна и грах говоре се и у Србији и у Босни, али ми увек пишемо пасуљ (лат. Pheseolus) и боранија (турц.). Зашто нема никад тисуће (има је у свим словенским језицима, осим бугарског и македонског), а позната је и у српској књижевности? Наравно не треба гонити хиљаду зато што је грчког порекла, али немојмо стављати крст на тисућу!

Могли бисмо примити речи: сажетак (изврстан неологизам у значењу резиме), оруквица (манжетна од кошуље), ветровка (за виндјакну), разредник (за разредног старешину), тајник (за секретара, мада ни секретара не бисмо морали истерати), свезице (пертле; ту реч употребљава Ранко Маринковић). Ако смо за један језик, а многи веле да - упркос свему - јесмо, онда је мудро доказивати и показивати да јесмо, а мудрост у овим тренуцима треба да има и други смисао.

Зашто не бисмо примили „кроатизам“ надићи/надилазити (правилно изведен глагол, баш као и подићи/подилазити) и истиснули творбено мутну реч превазићи? Тај несретни глагол превазићи није само стога лош што је творбено мутан, већ је то изразит конференцијализам, накарадна реч која потискује них других, значењем јаснијих: надмашити, премашити, превладати, надрасти, пребродити, премостити, савладатаи и застарети.

Зашто не бисмо усвојили ликове клаоница, продаваоница и праоница, који су у систему с низом речи што их свакодневно употребљавамо: учионица, слушаоница, сушионица, свлачионица? Запазио сам и један прихватљив неологизам: мокрионица (за писоар).

Ако нам се, можда с разлогом, непотребним или неприхватљивим чине речи уљудба (цивилизација), разудба (обдукција), рашчламба и растворба (анализа), просудба (оцена), обрадба и настамба (насеобина), не треба да ударамо крст на оне речи које су добре и исправно изведене, а најмање на оне за које можемо наћи потврду у наших писаца.

Ако је Вук Караџић говорио и писао опћено и опћи, а и Александар Белић једно време, зашто и ми не бисмо, „за инат“, преузели те ликове? Је ли у праву Михаило Стевановић кад каже да су „домаће речи: опћи, опћина и свећеник, с гледишта историјске фонетике, у српскохрватском језику оправдане само у овоме облику, са ћ, у коме се оне једино употребљавају у књижевном језику код Хрвата“ (види Наш језик, нова серија, књ. XIV, стр. 206)? Можда и јест у тренутку кад су те речи изговорене. У овом тренутку таква политика не би ваљала. На истом месту Стевановић додаје: „Али су те речи из старословенског, преко цркве и школе, у раније време, преко књиге, дакле, широко ушле у народ у облику са шт (општи, општицна, свештеник) па се у томе облику употребљавају у свим српским крајевима, а и нешто шире, те их никаквим прописима више није могуће искоренити из опште употребе, и поред тога што су их Вук Караџић и неки каснији српски писци употребљавали у ономе првом облику.“ Ако је тако, зашто се у целоме тексту нашега садашњег заједничког Правописа употребљавају само ликови са ћ? Ја бих опћен(ит)о свакако обновио у књижевној употреби, јер општен(ит)о не иде никако. А та је реч веома потребна. Они који преводе с енглеског муку муче с речју generally, која се преводи речима обично или уопште, али ти преводи нису добри. Преводиоци би то примили с добродошлицом.

Ако смо за један српскохрватски језик, онда тај став не сме остати апстракција. Не смемо допустити утисак да смо за то да бисмо неког подјармљивали, потчињавали или асимилирали, а ћутња о томе зашто смо за један језик може кога упућивати на такве или какве друге закључке. Ако иза кампање о посебном хрватском књижевном језику назиремо и асимилаторске тежње према делу српског народа који живи у Хрватској (који ће се, ако не мењамо однос према свом језику, тешко од тога одбранити), па и хрватска „недужна“ посезања према језику у Босни, па чак и Црној Гори (таква су посезања, истина, усамљена, али има оних који такве могућности заснивају на једнаком, ијекавском изговору), онда је потребно да се томе супротставимо.

Неке ситнице језикословне

Могли бисмо, а то је чинио и Вук, разједначити употребу дужег и краћег облика предлога с(а). Пуни облик са мора се употребљавати само испред речи које почињу гласовима с, з, ш и ж, може, али не мора, доћи испред речи које почињу са два или више сугласника, а у свим осталим случајевима треба да стоји с.

То важи и за предлог к(а), који је жив у свим словенским језицима, а није ни у нашем сасвим мртав, поготову не у књижевном језику. Нема разлога да вишезначан предлог код потискује к(а), какво је стање у говорном језику. Треба писати: идем к њему, идем лекару или к лекару итд.

Треба да оживимо у књижевном језику употребу неодређеног придевског вида и у косим падежима (нпр. добар човек, добра човека, добру човеку итд.). Чинили бисмо то само ради тога да освежимо стил. То су раније чинили и наши писци и наши новинари, па је штетно прекидати ту традицију и тај континуитет.

Зашто смо одбојни према бохемизмима кад нам је и чешки близак језик? Зашто не бисмо преузели реч тедан кад ту реч имају, осим Хрвата и Словенаца, и Чеси, и Пољаци, и Словаци. И Руси имају посебну реч за седмицу дана (недéля) и недељу као седми дан у тедну или седмици дана - воскресéнье). У неким се нашим народним говорима, у Херцеговини, вероватно с разлогом, чува турцизам хефта, којим се означава седмица дана. Бохемизам начело може се каткад наћи, али већина „из принципа“ пише латинизам принцип, ни сустав није лоша реч. Сустав значи систем, а систем је доста оптерећен разноразном употребом, па га можемо растеретити.

Једна крупница језикословна

Новосадским договором била је предвиђена израда заједничких стручних терминологија. То је засада пало у воду. Користим ову прилику да кажем да бисмо ми таквој изради могли сами приступити. Ако желимо чувати оно у шта верујемо, не треба да нам смета криза договора. Наше су стручне терминологије недовољно богате и прецизне. Нико нам не може забранити да их поправимо и да у њих унесемо све богатство ширега српског и несрпског штокавског простора, све могућности наше морфологије и сва добра решења ма где постигнута. Учинимо то једнострано, па ће, можда, пухнути и бољи ветрови с друге стране. Нека и не пухну, учинимо све оно што је у интересу књижевнојезичког јединства и језичке културе! Црна Гора и БиХ биле би сигурно заинтересоване за такве подухвате. То је велик посао и дуго би трајао. Потребни су новац, кадрови, програми и велико стрпљење. Али је изнад свега потребна потпора оних који би то платили. А ово није тако сиромашна земља нити се сиромаштвом може ићи напред.

Писање страних имена

Правопис (наш садашњи, заједнички) допушта двојство, које се, попут других двојстава, у пракси очитује као српско-хрватска поларизација. Како су нам двојства, то је очигледно, нанела више штете него користи, треба их превладати не обазирући се на то како други поступају. Што је до ове поларизације дошло, ваља узроке тражити не само у политици и психологији већ и у писму којим се претежно служимо: ћирилици. Наиме, сви народи који пишу латиницом преносе туђа имена изворно, и, обратно, они који пишу ћирилицом, „преводе“ их, транскрибују. С обзиром на стање писмености у ширим масама, Хрвати би имали разлога да при првом спомену страног имена даду „превод“ у загради, што се чини само у неким листовима, а у књигама никада. Али, у то се не могу упуштати. У нас је Срба обичај да доносимо имена транскрибовано, без обзира на то да ли је текст одштампан латиницом или ћирилицом. Мислим да је то из више разлога погрешно.

Ако има (а верујем да има) техничких могућности, ћириличка би штампа могла у загради доносити изворно име при првом спомену без обзира на то да ли је оно ћириличког или латиничког порекла. Зашто ђаци, и сви други, не би могли знати да се Шекспир изворно пише Shakespeare, а Хрушчов - Хрущев. Тиме би се могло будити и продубљивати интересовање за стране језике, уместо што се подстичу лењост и незаинтересованост. Наравно, требало би да исто важи и за текстове штампане латиницом.

Како је латиница друго српско писмо, знано већини писмених Срба, немојмо људе осуђивати на једностраност, необавештеност или полуобавештеност, на које су, на изестан начин, осуђени они који познају само ћирилицу, или само латиницу. То наше двојство не мора бити само тешкоћа, оно се може претворити и у значајну предност.

Зашто људи, и они који о страним језицима не знају ништа друго осим да постоје, не би знали да се Никсон пише Nixon, Брант - Brandt, Хит - Heath, Брежњев - Брежнев, Солжењицин - Солженицын итд. То их, дакако, не би осиромашило. Тиме би се могао покопати један од емоционалних набоја, а људи су сити разних набоја.

Важно синтактичко питање: употреба инфинитива

Има више разлога због којих сматрам употребу инфинитива важним питањем наше синтаксе. Он је пре свега у живој употреби код Срба у западној Србији, у Босни и Херцеговини, у Хрватској и Црној Гори.

У многих спрских писаца инфинитив се чешће среће него везник да с презентом. Споменуо бих, осим Вука Караџића, ове писце: Лазу Лазаревића, Лазу Костића, Васу Пелагића, П. П. Његоша, Слободана Јовановића, Петра Кочића, Иву Андрића, Исидору Секулић, а од савременика Бранка Ћопића. У неких је постотак употребљених инфинитива и 80% тамо где се данас, у штампи и публицистици, готово редовно налази да с презентом.

Крајње необавештене, подсетио бих на познате реченице или изреке из народне поезије, књижевних дела и народних песама: - Хајдук може бити ко је кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати; - Благо оном ко довјека живи, имао се рашта и родити; - Све ће то народ позлатити; - Стадо моје, само ћеш остати, моји су ме решили удати; - Кад ћеш доћи, мој соколе, под мој прозор плакати; - И ту мајка одољет’ не могла…, а оне који се нису давно венчали подсети бих на потписану обавезу: - Супружници су дужни једно другоме бити верни и узајамно се помагати.

Онима које би ово питање морало занимати препоручујем да прочитају читаво једно поглавље које употреби инфинитива, у својој другој књизи дела Савремени српскохрватски језик (Београд, Научна књига, 1969, стр. 731–745), посвећује академик Михаило Стевановић. Запазио сам да их и он сам употребљава у 90% случајева, у обема својим књигама, у којима је могао употребити и другу могућност: везник да с презентом.

Укратко бих напоменуо да се будуће време у књижевном језику твори помоћу енклитичког облика презента помоћног глагола хтети и инфинитива (ја ћу доћи, он ће путовати, итд.). Употреба везника да с презентом за творбу футура, премда честа у говорном језику источне Србије и Београда, веома је ретка у књижевном језику. Моје је мишљење да нормативна граматика не би то никако смела допустити у редовном књижевном језику. Ако то допустимо, лишавамо се потребне разлике у значењу између, рецимо, ових реченица: Ја нећу доћи и Ја нећу да дођем, и отварамо пут потпуном нестанку инфинитива у источној варијанти. Деси ли се то, нема ништа од јединства књижевног језика.

Инфинитив се још употребљава (све то многобројним примерима из српске књижевности поткрепљује у споменутој књизи академик Стевановић) као допуна:

а) уза све облике глагола хтети (Хтела су се показати достојна чикина поверења - В. Петровић, Земља, 123);

б) уз облике глагола моћи и одричног безлично употребљеног глагола дати се (Могао је он ићи у коју хоћеш кућу, Л. Лазаревић, Приповетке, 92; Оно се не да речима описати, Б. Нушић, Народни посланик, 62);

в) уз облике глагола морати (Они морају радити, Л. Лазаревић, Приповетке, 93);

г) уз безлично употребљене глаголе: требати, ваљати и вредети;

д) као допуна глаголу имати у значењу безлично употребљеног глагола требати;

ђ) уз следеће глаголе непотпуног значења: желети, заборавити, знати, покушати, мислити, намеравати, одлучити, смети, умети итд.;

е) уз почетно-свршене глаголе: почети, узети, стати, наставити, престати, итд.;

ж) уз модалне прилошке изразе непотпуног значења и многе изразе с именицама и придевима: бити кадар, склон, вољан; милина је, штета је, итд.; корисно је, лепо је, добро би било, итд. (Примера је толико - то је јасно свакоме ко имало познаје нашу књижевност и наш књижевни језик - да их нема смисла даље наводити.)

Морам овде рећи једну чудну ствар. Школовао сам се у Пожаревцу, где је инфинитив скоро мртав, а родио се и детињство провео у једноме српском селу у Херцеговини, у којем је везник да с презентом непознат или једва познат. Сви су ме учитељи и наставници језика упозоравали на то да је инфинитив немачка конструкција и да га треба замењивати „нашом“ конструкцијом везник да с презентом. Како сам се за језик одувек занимао, давно сам уочио ову заблуду и увек је с муком настојао разбијати. Не знам ко је крив за толику распрострањеност ове заблуде и међу интелектуалцима. У последњих петнаестак година сусретао сам се с многим интелектуалцима Србије и Босне који су у школама посисали сличну заблуду мада су у говору и писању употребљавали инфинитив. У сличној су заблуди многи лектори које познајем и многи наставници нашег језика. Много је људи уверено да је то немачка конструкција, а неки једноставно мисле да је то „хрваштина“. Морам нагласити да се инфинитив употребљава у свим индоевропским језицима и свим словенским језицима (многи људи знају руски, па им то мора бити јасно), осим у македонском и бугарском, те је бесмислено говорити о германизму.

Сматра се да је до ишчезавања инфинитива у бугарском и македонском језику дошло под утицајем грчке синтаксе, у којој се то раније збило. То се проширило и на суседне србијанске говоре, а касније и нешто даље. У западној Србији инфинитив је и данас врло жив, а веома је жив у говорном језику Срба (наравно, не само њих) у Војводини, Босни и Херцеговини и Хрватској.

Био је веома жив и у србијанској штампи и публицистици, између два рата, а непосредно после рата живљи него данас. Жив је и у савременој књижевности, али и многи савремени писац вероватно носи споменуту заблуду у себи.

Битно је друкчије стање у штампи и публицистици, на радију и телевизији, у уџбеницима и преводилачкој литератури данас. Узрок томе могу бити сличне заблуде, емоционални набоји и говорни језик многих србијанских средина. Томе „дакању“ на руку иду и многобројне послератне дискусије у којима то да, особито с обзиром на невелику слободу изражавања и говора, служи као поштапалица приликом домишљања и премишљања. Постојање „несретног“ глагола требати, који је у значењу „морати“ обично безличан (има - у то сам се више пута уверио - и чисто српских крајева у којима се он, изворно, употребљава и као „нормалан“ глагол), јачало је и јача тенденцију „дакања“. У Србији се редовно пише: треба да идем, требало је да идем, требало би да идем. Због инсистирања на обавезно безличном карактеру овога глагола појављују се тешкоће нарочито у односним реченицама с перфектом у множини. Новине су пуне немогућих конструкција: који су требало да дођу у посету, који су требало да нам се јаве итд. Граматичари (и сам М. Стевановић) препоручују и овде је, али незграпност свакако остаје. На пример у реченици Стигли су сви они који је (или су) требало да стигну мени се ова конструкција и са „је“ и са „су“ чини подједнако незграпном. Мислим да би у перфекту и кондиционалу, особито у оваквим реченицама, требало допустити пуну предикацију. Не видим шта бисмо изгубили ако допустимо да се каже Сви они који су требали доћи (или да дођу)… Мислим, напротив, да бисмо могли тиме спречити одумирање инфинитива. Иначе ће се десити (а то се у говорном језику Београда већ догађа, а среће се и у штампи) да и глагол морати постане безличан (свакодневно се чује: мора да учим, мора да идем на посао итд.). Безлична конструкција треба да могла би остати чак ако и допустимо конструкцију требао сам и требао бих.

Овде бих могао још напоменути да се реч да употребљава веома често у нашем језику и има разнолике функције. Она је и везник, и знак афирмације, и реч којом почињу упитне реченице, итд. Сећам се, било је то пре две-три године, једног наслова у Политици, који гласи: Да ли Милиција може да буде способна да се снађе у новим условима. Било би сасвим оправдано да су бар два да изостављена, а могла су, без икакве штете по смисао реченице, изостати и сва три. А оно у новим условима могло је бити у новим приликама. И стална рубрика у Политици Да ли знате? не би морала тако гласити. Могла би гласити једноставно Знате ли?. Нема никаквог разлога да се, поред упитне речце ли, употребљава и да јер се упитне реченице могу творити чистом инверзијом, то јест с глаголом на почетку и речцом ли уза њ. У енглеском језику нпр. реч да (that) има разнолику функцију: везник, показна заменица, показни придев, односно заменица, итд. Да би свој језик растеретили од вишеструке употребе те речи, Енглези је изостављају и тамо где се она у нас и другим језицима никад не би могла изоставити. На пример, реченица The man (that) I saw значи Човек којег сам видео. Ово that значи који, али се оно најчешће изоставља. Да се ствари у нашем књижевном језику нормално развијају, и ми бисмо се растерећивали претеране употребе везника да.

Како стање у нашем језику вероватно боље од нас познају они, тј. неко од оних, који умиру од среће што, напокон, „свој језик могу звати својим именом“ (питам се само ко им је то право до сада ускраћивао), могло се и десити да се одлуче на цепање језика по сваку цену. Ако не схватимо на чему се темеље деобе (употреба инфинитива има у тим деобама важно место; ја сам се, читајући многобројне чланке и проучавајући њихову „научну“ аргументацију, у то више пута уверио), на чему се заснива не само проглашење посебнога хрватског књижевног језика већ и настојање да се подстакне стварање посебнога црногорског књижевног језика (нашли су се за то и сарадници у „стручњацима“ као што су Радоје Радојевић и Војислав Никчевић), десиће се оно о чему сам већ говорио: растакање и онога што се, без обзира на регионалне самосвојности, традиционално сматра спрском културом. Не позивам на борбу против ма чијих културних и језичких права, ни црногорских, ни босанскохерцеговачких, ни хрватских (најмање против ових последњих), али позивам све оне који могу схватити шта се заправо дешава у језику и култури да напусте летаргију, лакомисленост и нехат како би се спасло књижевнојезичко и културно јединство српског народа и заједништво (ако је јединство већ немогуће) с књижевним језиком и културом других наших народа који говоре и пишу једним (премда не јединственим) српскохрватским или хрватскосрпским језиком.

Надам се да је српска лингвистика извукла поуку из онога што се десило или се могло десити. Верујем да ће се с ових страна и даље (и још више) пружати руке и градити мостови, да ће се показивати толерантност и широкогрудност, и да ће изостати сваки знак осионости, самоуверености и лажне надмоћности. Великодушност и толерантност увек говоре о разборитости. Одсутност свести да је у источној варијанти потребно и корисно употребљавати и неговати све оно што је добро у народном језику и све оно што ваља у западној варијатни не говори ни о искреној жељи за језичким јединством ни о разборитости.

О ЈЕЗИКУ У ВОЈСЦИ И ВОЈНОЈ ТЕРМИНОЛОГИЈИ

Још лањске године, када су - залажући се за јединствену војну терминологију - о језику у војсци говорили највиши војни руководиоци, намеравао сам да нешто у вези с тиме напишем за лист Фронт, који је у више махова показао занимање за језичке проблеме. Ипак, политичке прилике биле су такве да се чинило како аргументовано и мирно залагање за ваљана и дугорочна решења нема много изгледа. Иначе, добро је што су се и највиши војни руководиоци заинтересовали за језичке проблеме и заложили за јединствену војну терминологију. Али језик се не састоји само од терминологије.

До усвајања амандмана, у члану 42. Устава СФРЈ, у којем се говори о језицима народâ, у 3. ставу тога члана, писало је поред осталога: Изузетно, у Југословенској народној армији командовање, војна обука и администрација врше се на српскохрватском језику. Ова је одредба замењена амандманом XLI, тачка 4, која гласи: У оружаним снагама СФРЈ обезбеђује се, у складу са Уставом СФРЈ, равноправност језика и писама народа и народности Југославије. У командовању и у војној обуци у Југословенској народној армији може се, у складу са савезним законом, употребљавати један од језика народа Југославије, а у њеним деловима - језици народа и народности.

Какво је стварно стање у погледу употребе језикâ у војсци и шта се мења или мисли мењати? У пракси је, све до сада, превладавала источна варијанта српскохрватског језика, и то њена екавска реализација, с латиницом као готово јединим писмом. Сва су војна правила (како се зову војни уџбеници и приручници) тако писана. Војна енциклопедија и Ратна служба такође. Многе књиге с војном тематиком (ратна сећања и др.), изворне и преведене, штампане су претежно екавицом и латиницом, али има и немали број ијекавских (западне варијанте, босанске међуваријанте и црногорске субваријанте) књига, штампаних латиницом и ћирилицом. (Прецизне податке могу дати војне издавачке куће.)

У војној штампи, повећем броју новина које излазе једном седмично, и војној периодици (часописима) стање је доста слично. Narodna armija, која излази једанпут седмично, штампа се источном варијантом (екавски) и латиницом. Недељни илустровани лист Front, понаша се битно дуркчије и, по моме мишљењу, онако како би ваљало. И Front се, истина, штампа само латиницом, али су присутне обе варијанте, обе уз то прилично однеговане, понешто чак усклађене, без екстремизама. То симболично потврђује и насловна страна, на којој пише: на српскохрватском/хрватскосрпском. Остали листови, а ја сам их прегледао укупно 11, не понашају се сасвим уједначено, али се може рећи да превладава источна варијанта с латиницом. Занимљиво је да лист Naša vojska, гласило Љубљанске армијске области, доноси око 20 одсто словеначких текстова, а гласило Скопске армијске области За победу не доноси ниједан македонски текст. У листу Војник, гласилу Београдске армијске области, ћирилица и латиница равномерно су заступљене, али су сви текстови екавски, док је лист Загребачке армијске области Za domovinu 80–90 одсто штампан латиницом, али је, уз претежан број текстова писаних западном варијантом, присутан приличан број оних с другим варијантним обележјима. Мислим да би најбоље било када би се сви листови понашали као Front (који, што је такође за похвалу, излази и на македонском језику), али би могли доносити и покоји текст на македонском и словеначком, па и на мађарском и албанском. Службени војни лист издаје се на источној варијанти (екавицом и латиницом), на словеначком и македонском. Ако га није скупо издавати и на македонском и на словеначком, не би требало да буде скупо ни то да пола текстова у њему буде на западној варијанти.

У војној периодици, војним часописима (прегледао сам - по један примерак - њих 15, дакле можда сваки), суверено влада источна варијанта с латиницом. Латиница је једино њихово писмо, али се ијекавица (и она западне варијанте и других двеју) јавља доста често, а има часописа у којима превладава (Mornarički glasnik и Vojnopomorski ogledi). Мислим да би било нужно да се део текстова штампа ћирилицом и да буде више текстова западне варијанте (од аутора који њоме пишу или како друкчије) и више текстова с ијекавским изговором уопште, без обзира на то што је латиница одавно друго српско писмо и што источну варијанту и екавски изговор сви добро разумеју. Ако часопис за одбрамбене припреме у друштвено-политичким заједницама, радним и другим организацијама, Odbrana i zaštita, излази на словеначком и македонском, било би добро да излази у „мешовитом језичком аранжману“, онако како излази Фронт, а не као сада - практично само на источној варијанти (латиницом). Српска лингвистика нема никаквог интереса - ни у војсци ни другде - да заступа или истискује западну варијанту, која је - ако остане само варијанта заједничког књижевног језика - и стандардни облик књижевног језика једнога знатног дела српске нације. Само тако српска лингвистика може избећи незаслужено лепљење унитаристичких етикета, којем је била изложена. Ако она и има каквог интереса, онда је то само сарадња, узајамност и прожимање. Било би нужно све учинити да се западна варијанта чешће појављује, па ће сазнање о томе имати повољног учинка и изван војске.

„Разумем“ и „разумијем“

Такво је ето стање у писаном језику, у штампи и публицистици. А стање у језику командовања, војне обуке и администрације не разликује се много од претходног. Уобичајени изрази и команде (као нпр. Налево!, Седи! и Разумем) вероватно се јављају само у екавском облику. Ијекавске облике, колико је бар мени познато, није никад нико забрањивао, али се у правилима за обуку наводе само екавски ликови. Најтачније је ако кажем да је језик командовања, војне обуке и администрације претежно екавски, али људи командују, пишу, обучавају и администрирају онако како говоре, у складу са својим образовањем и писменошћу, па - пошто се многи служе ијекавицом, истина ретко чистом - не може се рећи да је екавицу ико свесно и организовано наметао.

Овакво је стање настало спонтано (као и много штошта друго у овој земљи), али војска, као најорганизованија друштвена снага, не сме више ништа препуштати спонтаности или случају, ако не жели да и националисти у њој проналазе мањкавости и њима манипулирају. У оперативној војсци, која јесте и остаје јединствена, мора бити све јасно, прецизно а можда, попут униформи, и једнообразно, без обзира на то што ово није једнообразна земља. Ако баш све не мора бити једнообразно, онда у правилима о комадовању ваља предвидети да се може говорити : Разумијем! и Разумем, Сједи! и Седи!, На љево! и Налево!. Ако ипак мора бити све једнообразно, онда - без обзира на то како ко говори - једне команде могу бити екавске, друге ијекавске, неке чак и словеначке и македонске. Нека се свако осећа као код своје куће. Наравно, само команде и поједини називи или термини могу бити разнородни, разноваријантни или разнојезични, а језик обуке и администрације мора бити један. То никоме неће сметати ако је зајамчена равноправност на другим пољима, на другим местима.

Вратимо се сада амандману XLI, у којем се каже: Може се, у складу са савезним законом, употребљавати један од језика народа Југославије. Очито је да збиља живота и потреба за јединством наше многонационалне савезне државе намеће употребу једнога језика у оперативној војсци. Добро је што у Уставу није све прецизирано, јер би од тога могло бити више штете него користи. Устав се не може мењати сваке године, а закон може. Закон се може и причекати, Устав не.

Ја додуше не знам на какав се савезни закон мисли. Недавно сам листао преднацрт Закона о служби у оружаним снагама СФРЈ, али нисам нашао ништа у вези с језиком. Вероватно је посреди какав други закон.

Израда законске одредбе о језику у војсци била би олакшана ако српски и хрватски језик - стандардни или књижевни језик Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца - остају један језик, са споразумним нормирањем, с јединственим правописом. (Узгред буди речено: јединство, тј. једност, народног језика нико озбиљан није доводио у питање.)

Јединство тога језика, међутим, није извесно. Дефиниција језика препуштена је републикама и њиховим уставима. До сада је само у Уставу СРХ језик дефинисан и то у амандману V. Та је дефиниција - цитирам само њен први и основни став - приилчно нејасна и двосмислена: У СРХ у јавној је употреби хрватски књижевни језик - стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски. Ако добро разумем, - испада да је народни језик Хрвата и Срба, и то само у Хрватској, један језик, са два имена (хрватски или српски), а књижевни језик - опет један, али овај пут само с једним, хрватским именом (хрватски књижевни језик). Пошто о језику изван Хрватске, а тај се језик говори и пише у још трима републикама, нема ни спомена, то даље значи да и Срби и Хрвати у Хрватској имају у односу на своје изванхрватске сународнике неки други језик, друкчији потпуно (кад су Срби у СРХ у питању) и по имену од језика Хрвата и Срба у трима преосталим републикама. Такво решење у Хрватској типично је унитаристичко јер гаси, макар у облику само једносмерне сложенице хрватскосрпски, национално име у књижевном језику Срба у Хрватској.

Колико знам, у БиХ, у којој Хрвати чине петину становништва (20,6 одсто), име језика биће двочлано и „двосмерно“ - српскохрватски и хрватскосрпски, и оно ће тако двоструко исписано морати да стоји у школским сведоџбама и другде, баш као у листу Фронт. Тако и треба.

Предлог за дефиницију језика

У Србији и Црној Гори, у којима се народни језик претежно назива српским именом, у којима такође живе - мада у знатно мањем постотку - и Хрвати и Муслимани, остаће назив српскохрватски. Међутим, ако се у овим републикама примени логика хрватске дефиниције, могли би се појавити називи српски књижевни језик и црногорски књижевни језик, као стандардни облици књижевног језика Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана који живе у тим републикама, с тенденцијом посебног, републичког нормирања и поларизирања.

О проблему имена и норме нашег језика, којим говоре и пишу четири, негде мање негде више, измешана народа у четири републике, писао је у Политици од 3. октобра 1971. године Мирко Чанадановић, један од ретких политичара који се бави и лингвистиком, позивајући на међурепублички договор како се не би десило нешто врло непожељно - да један језик буде различно дефинисан и да превлада тенденција неједнаког нормирања. После Чанадановићева чланка није дошло ни до каквог договора нити се он више јављао. Ако остане овако, без договора, можда ће и Фронт бити принуђен на овакву ознаку: на српскохрватском/хрватскосрпском/хрватском (књижевном) језику, а у обзир долазе и друге комбинације.

Ја ипак полазим од претпоставке да ће међурепубличког споразума бити и да ће овај језик остати оно што јест: један језик са два национална имена, који је у „јавној“ употреби у четири републике, кој�