Бранислав Брборић: О језичком расколу

III. КОМИСИЈА НА РАСКЛАПАЊЕ

У ово поглавље ушао је мањи број текстова посвећених неуспешном оснивању комисије („савета“) за српскохрватски језик, које је било наговештено још 1978. године на једној седници Комисије Савеза комуниста Србије (СКС) за идејно деловање у култури. Томе „друштвеном телу за бригу о језику“ у Србији (каквих је било и у другим републикама, где су се рађала с лакоћом) - чије се оснивање вукло девет година (1978–1987) - није било суђено да настане чак ни као „мртворођенче“. Политичари су у Србији били готово сасвим одлучни да се оно оснује, али је, по свему судећи, једну од две главне сметње представљало неслагање Филолошког факултета у Београду, односно неколико људи на његовој катедри за јужнословенске језике. Сметња је било и понашање војвођанских „аутономаша“, међу којима је тада било и оних што ће се касније прометнути у горљиве Србе унионисте, да не кажем „унитаристе“, који ће и после дејтонско-париског расплета (крајем 1995) у свим штокавцима (дакле и у онима католичког и муслиманског „вјерозакона“) препознавати Србе.

Аргументацију коју је оснивању тог тела давао мој текст Актуелна проблематика српскохрватскога стандардног језика (април 1980) - око којег сам интензивно сарађивао с Павлом Ивићем, Јованом Деретићем, Душаном Јовићем, Драгом Ћупићем и Митром Пешиканом, као и Владимиром Јовичићем, Радивојем Цветићанином и Милошем Луковићем, дипломираним правником на служби у државној управи и будућим филологом и балканологом - добро је разумео већи број политичара, међу којима и веома утицајни Петар Стамболић. То ипак није било довољно да се комисија оснује, али је послужило као основа језичким оријентацијама „Политике“ (1983) и РТБ (1986), па, у крајњој линији, и као притисак на партијске врхове у четири републике на тадашњм сх./хс. говорном подручју да се договоре око заједничке језичке политике. Они су се, заправо, и договорили, али се договор у завршници изјаловио. Јача је била логика Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967) и њено уношење у Устав Хрватске (1972), што се поклопило с логиком растреситог етатизма, трибализма и олигархијског полицентризма, засађеног у време неограничене моћи Ј. Б. Тита (1892–1980), Едварда Кардеља (1910–1979) и Владимира Бакарића (1912–1983). Ти моћни људи, уз помоћ млађег политократе и полицијског експерта Станета Доланца (1925–1999), те других својих „клонираних“ изданака, владали су Југославијом и после смрти - све до нестанка бивше савезне државе.

Та се држава у крви распала 1991. године у садејству домаћих и међународних чинилаца, незаинтересованих за њен опстанак и евентуалну демократизацију и европеизацију. „Великосрпски национализам“, „унитаризам“ и „хегемонизам“ највећег народа у СФРЈ, српског, та страшила помоћу којих су збијали редове сви несрби и антисрби, „предводили су“ они што нису били Срби. То не значи да је лако доказати да су ти људи, одани стварној хегемонији двеју западних република (Словеније и Хрватске), баш желели коначно растурање државе. Можда то нису желели, али су за то објективно најзаслужнији.

Сви текстови уврштени у ово поглавље потичу из мог пера, мада су се око њиховог (невеликог) ретуширања понешто трудили заступници „колективног аутора“, односно органа Савеза комуниста и Социјалистичког савеза радног народа Србије. Међу њима је било врсних интелектуалаца, људи с нормалним националним осећањем, патриота, без сумње уверених да је бивша СФРЈ била једини ваљан оквир за све њене народе. На несрећу, Срби су, мада највећи народ у тој држави (мањи од 40% укупног становништва), били распршени у неколико република. Осим тога, у одлучујућим средиштима политичке моћи тај народ био је сасвим неадекватно представљен па ипак је непрекидно сумњичен за хегемонистичке намере.

АКТУЕЛНА ПРОБЛЕМАТИКА СРПСКОХРВАТСКОГА СТАНДАРДНОГ ЈЕЗИКА У СР СРБИЈИ

Уводне напомене

Комисија Председништва ЦК СК Србије за идејно деловање СК у култури расправљала је у два маха о актуелним питањима српскохрватског језика (марта месеца 1978. и септембра месеца 1979. године). У овим расправама размотрена су многа важна питања како унутрашње проблематике српскохрватског језика тако и његове друштвене функције.

У наставку друштвене акције, која је покренута двема споменутим седницама, одржан је 31. 1. 1980. године у Скупштини СРС консултативни састанак одговорних функционера СР Србије, на којем је утврђена потреба да се формира посебно стручно и друштвено-политичко тело ради организованог праћења српскохрватске језичке проблематике у нашој републици.

Ради потпунијег сагледавања положаја српскохрватског стандардног језика у друштвеном животу и прецизирања надлежности и одговорности Републике, као друштвено-политичке заједнице, у овој области, припремљен је овај материјал.

Полазећи од ставова са седнице Комисије ПЦК СКС - који су објављени у књизи Српскохрватски језик - актуелна питања (у даљем тексту: Актуелна питања) - и на основу целокупне литературе која се овом проблематиком бави, као и општег увида у језичке прилике у Републици, у материјалу ћемо изложити нека сазнања, чињенице и проблеме које сматрамо важним за активност свих одговорних чинилаца у вези с даљим оспособљавањем друштва за организовану бригу о српскохрватском стандардном језику у СР Србији.

Да би се дао целовит приказ ових питања, биће неопходно сагледати шире аспекте српскохрватске језичке проблематике, уз осврт и на неке историјске токове.

I. Неколико општих назнака о језику

Језик је пре свега друштвена категорија, „најважније средство људског споразумевања, историјски условљено развојем и потребама сваке људске заједнице“ (Popularna 1976: 484) и представља врло слојевиту појаву. Нас, међутим, овде занима само један вид његова јављања - стандардни језик.

За овај појам код нас се традиционално више користи термин књижевни језик, који у овоме тексту нећемо употребљавати, јер он асоцира на језик (лепе) књижевности, а овде је реч не само о језику књижевних дела већ и о језику свеколиког јавног општења.

Али ваља такође одмах истаћи да стандардни језик не треба поистовећивати ни с тзв. народним језиком.

Стандардни језик - то је „језик који се у одређеној заједници употребљава као општи језик припадника те заједнице у култури - књижевности, науци, техници, новинарству, привреди итд“. (Енциклопедијски лексикон 1972 : 180).

„То је језик књига, новина, часописа, језик казалишта, радија, телевизије, језик школске наставе, службени језик, тј. језик управе, судства, разних уреда и сл., језик којим говоре образовани људи“ (…), који се ставља насупрот дијалектима […] и ’простонародном’ језику“ (Simeon 1969 : 664). Норме, разуме се, нису саме себи сврха. Њихова је функција да се осигура несметано споразумевање у различитим делатностима и различитим срединама једне друштвене заједнице. Истовремено, норме стандардног језика стварају се, негују и мењају тако да се обезбеди континуитет језичког споразумевања кроз низ нараштаја.

У нас се обично каже „Вук је увео народни језик у књижевност“ - а ствар је у томе да је он наш књижевни, и уопште стандардни, језик засновао на неким народним говорима. Ту се прави збрка, не само код лаика, око тога о којима се и каквим говорима ради, што неминовно води не само нарушавању језичког стандарда већ и обезвређивању његове друштвене улоге.

Свима нам је познато да се, као и у другим језицима, наши народни говори међусобно разликују, понекад су чак и врло различити. Лингвистичка је наука одавно поделила наше народне говоре на три основна дијалекта (штокавски, кајкавски и чакавски), унутар којих постоји мноштво тзв. говора (опсежно о томе - Ивић П. 1956, Пецо 1978). Најраспрострањенији су говори штокавског дијалекта, који су у лингвистици означени као: источнохерцеговачки, шумадијско-војвођански, косовско-ресавски, призренско-јужноморавски, штокавско-икавски, зетско-јужносанџачки и др.

Морамо, дакле, јасно разлучити српскохрватски стандардни језик од свих народних говора, па и оних у његовој најужој основици.¹ Стандардни језик је, према томе, друштвена конвенција, селекција изражајних средстава: синтаксичких, фонолошких, (орто)графских, лексичких и морфолошких.²

Он је пре свега писани језик, и као такав универзално средство споразумевања у једној друштеној, политичкој и националној заједници.

II. Уставна обавеза друштвено-политичких заједница да брину о језику у јавној употреби

Пошто је наша заједница вишејезичка и вишенационална, језичкој материји посвећују доста пажње и основни политичко-правни акти: Устав СФРЈ, устави република и устави покрајина.

Како у нас нема ни савезног ни државног језика, савезни устав не бави се ниједним језиком посебно, па ни српскохрватским. (Истина, у савезном уставу, у чл. 269, спомињу се језици албанске и мађарске народности, на којима се такође објављују аутентични текстови савезних закона и других прописа и општих аката.)

Међутим, Устав СФРЈ утврђује основе друштвеног положаја језика народа и народности у друштвенополитичким заједницама. У чл. 246. истиче се да су равноправни језици народа и народности на територији Југославије. Члан 170. утврђује да је сваком грађанину зајамчена слобода употребе свог језика и писма. „Припадници народа и народности на територији сваке републике односно аутономне покрајине“ - каже се у чл. 171, став 2 - „имају право на наставу на свом језику у складу са законом“. (Савезни устав се, при томе, посебно не осврће на чињеницу да једним језиком, српскохрватским, говоре четири народа, што подразумева да за припаднике ових народа неће бити нужно да користе право на одвојену наставу у национално мешовитим срединама.)

Устав СФРЈ такође истиче да се равноправност језика и писама народа и народности обезбеђује и у оружаним снагама СФРЈ, с тим што се у ЈНА - у командовању и војној обуци - у складу са савезним законом може употребљавати један од језика народа Југославије, а у њеним деловима - језици народа и народности.

Како је Социјалистичка Федеративна Република Југославија државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република, као и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова, то је природно да народи и народности - остварујући своја суверена права у републикама и покрајинама - истовремено остварују јединство и целовитост својих култура у Југославији као целини.

Народи који говоре српскохрватским језиком (Срби, Хрвати, Муслимани и Црногорци) - а живе измешани на великом делу наше савезне државе, и измешани, мање или више, у четири наше републике - посебно имају потребе да заједнички уређују питања свог заједничког језика у јавној употреби.

Иако је, дакле, очигледно да ова четири народа имају потребу да своје суверено право у области употребе свог језика остварују и у Југославији као целини, Устав СФРЈ, као устав свих народа и народности Југославије, не бавећи се ниједним језиком посебно, препушта ову материју непосредној регулативи република и покрајина.

Социјалистичка Република Србија - као држава српског народа и делова других народа и народности који у њој живе и остварују своја суверена права (чл. 1 Устава СР Србије) - својим уставом такође утврђује принципе језичке равноправности.

Српскохрватски језик - којем се не дефинишу посебно ни име ни садржај - спомиње се у чл. 233, заједно с албанским и мађарским језиком, где је реч о објављивању републичких закона и других прописа који се примењују на целој територији републике, и у чл. 240, где се утврђује да на српскохрватском језику воде поступак државни органи и организације које врше јавна овлашћења.

Уређујући опште услове и систем васпитања, образовања и културе, опште услове за развој научноистраживачких делатности, за вршење издавачких и филмских делатности, издавање штампе и других средстава јавног информисања и комуницирања, као и систем друштвене одговорности и заштите друштвеног интереса у овим областима (чл. 299 Устава), СР Србија, у складу са својим правима и дужностима утврђеним уставом, несумњиво има право и дужност да преко републичких органа и организација води бригу о српскохрватском језику у јавној употреби.

САП Војводина, САП Косово - као и СР Босна и Херцеговина, СР Хрватска и СР Црна Гора - у којима се говори српскохрватски језик - имају одговарајуће уставне одредбе о српскохрватском језику у јавној употреби: Устав САПВ (чл. 5, 233, 237. и 308), САПК (чл. 5, 230, 236), СРБиХ (чл. 4), СРХ (чл. 138, 292, 293), СРЦГ (172).

III. Подручја употребе стандарднога српскохрватског језика

Да би се у целини сагледао друштвени положај српскохрватског језика у нашој републици, потребно је укратко се осврнути на видове његове јавне употребе. Иако је свака језичка употреба индивидуални чин, јавна употреба језика подразумева учешће бројних колективних субјеката. Ми ћемо те субјекте овде назначити и о свакоме понешто рећи, тек толико да схватимо колико је стандардни језик изишао из оквира лепе књижевности и заронио у многе друге области друштвеног општења. (Ова је чињеница навела неке лингвисте - у нас и у свету - да потпуно раздвоје појмове књижевни и стандардни језик [Зборник радова 1979: 19] ).

Традиционално, школство је полазно подручје употребе стандардног језика. У школама - од основних до универзитетских - сви су наставници дужни предавати на стандардном језику, а на њему су и ученици дужни одговарати. Сви се уџбеници пишу на овом језику, а не само уџбеници из матерњег језик и књижевности. Стога, употреба стандардног језика у школи није само брига наставника матерњег језика и књижевности, што се каткад заборавља. Стандардном се језику ђаци уче у школи кроз све предмете. Потреба да се норме стандардног језика поштују и негују у целокупном наставном процесу утолико је већа што је „народни језик“³ у појединим срединама поприлично различит од усвојеног модела стандардног језика. Ово се у пуној мери односи на нашу републику, у којој само мањи део народних говора припада основици српскохрватског стандардног језика.⁴ Треба такође имати у виду да образовање и васпитање прелази оквире школе, па је и употреба језика као средства образовања и васпитања знатно шира од његове улоге у настави.

Следеће класично подручје стандардне употребе језика јесте државна управа, која у нашем политичком систему обухвата органе и организације различитих друштвенополитичких заједница. Рад органа државне управе и других државних органа очитује се, између осталог, у разноврсним актима и материјалима, па је и те како значајно да језик ових органа буде не само усклађен с нормом него да буде и потпуно јасан и разумљив. Исто важи и за прописе, акте и разноврсне материјале који настају у раду наших делегатских скупштина.

Опсежна језичка комуникација остварује се и у другим областима нашега друштвено-политичког система: и друштвено-политичким организацијама и бројним самоуправним организацијама и заједницама. У тој комуникацији развијају се и нови видови уређивања друштвених односа: друштвени договори, самоуправни споразуми и други самоуправни општи акти.

Кад је реч о савезној управи, савезним гласилима, а посебно о Југословенској народној армији, ту српскохрватски језик има унеколико специфичну улогу, јер се практички јавља као средство ширега међунационалног општења.

Тржишна комуникација и пословна кореспонденција посебан су вид класичне употребе стандардног језика, која у нашим приликама - с обзиром на вишејезичност нашег јединственог југословенског простора - има и нека посебна обележја.

Развијајући различите научноистраживачке делатности, језик непрекидно гранамо и развијамо, а све то тражи извесну стандардизацију како бисмо осигурали интердисциплинарно споразумевање.

Издавачка делатност - кроз коју се исказују бројни видови људског стваралаштва - такође представља значајно подручје употребе стандардног језика. Колико је ово подручје разгранато - показује и податак да у СР Србији делују 44 издавачке куће (Политика, Београд, 22. 3. 1980, 9), које издају на хиљаде наслова књига и десетине наслова часописа годишње. Ту је и штампа: у СР Србији излазе бројни дневни листови, ревије и друге публикације.

Све уметничке гране укључују, мање или више, језик као средство изражавања или споразумевања између стваралаца и корисника уметничких дела. (И сликарска и вајарска дела нпр. доживљавамо не само гледајући их већ и читајући о њима.) Неким је гранама уметности језик главно или чак једино средство изражавања. Споменимо позориште и филм и, наравно, (лепу) књижевност, која остаје трајно извориште опште језичке културе.

Посебно је подручје тзв. преводна литература, уметничка и неуметничка.

За језичку културу, а посебно за културу говора, од изузетног су значаја новија подручја јавне речи: радио и телевизија.

Језик реклама, плаката, фирми, назива улица и тргова, саобраћајних и других знакова не може остати без спомена, јер прожима различите сфере друштвеног живота (трговину, саобраћај, туризам итд.).

Сва ова подручја употребе стандардног језика пред нашим су очима, али савремена језичка наука не стиже да их прати нити се друштво довољно организовало да нађе одговора на бројна питања што их намеће језичка пракса. У наредним ћемо одељцима сву ову проблематику подробније разложити.

IV. Друштвена оспособљеност за бригу о српскохрватском стандардном језику у СР Србији

Ако је стандардни језик нормирани језик који служи као узор, и чије се норме прихватају као ’правилне’ и општеобавезне, онда је јасно да друштво мора имати институције које ће организовано пратити целокупну језичку праксу, и на тој основи изграђивати, утврђивати и систематизовати језичке норме, старајући се о њиховој примени.

Чињеница да се стандардни израз српскохрватског језика толико разгранао и да има више центара⁵ у којима се утврђују језичке норме намеће потребу да се свака друштвенополитичка заједница стално и координирано бави језичком политиком. Претпоставка за то јесте постојање одговарајућег стручног и научног кадра.

Пошто се језички кадар образује у високошколским установама, морамо најпре видети какво је стање у том погледу у СР Србији.

У СР Србији постоји 5 универзитета, али се српскохрватски проучава само на три: у Београду, Новом Саду и Приштини. У Београду постоји Филолошки факултет и на њему Одсек за јужнословенске језике и општу лингвистику. На двема његовим групама изучава се (I) српскохрватски језик с југословенском књижевношћу и (II) српскохрватски језик с неким од јужнословенских или источнословенских односно западнословенских језика или с општом лингвистиком или с балканологијом. Прва група има ове смерове: наставнички, редакторско-лекторски, књижевно-публицистички и (смер) за организацију културних делатности, док друга група оспособљава будући стручни и научни кадар чисто лингвистичке оријентације.⁶ На целом одсеку ради 14 наставника и сарадника за српскохрватски језик, који држе предавања и на другим одсецима овог факултета (2 редовна професора, 5 ванредних професора, 3 доцента и 4 асистента, док три наставника предају остале јужнословенске језике). Савременим српскохрватским језиком непосредно се баве три наставника, а још 5 њих у извесној мери баве се појединим аспектима његовим, предајући друге предмете. Ваља додати да се ниједан од ових научних радника не бави посебно нормативистиком. И из Актуелних питања (Српскохрватски језик 1979) види се да је интересовање даровитијих средњошколаца за сербокроатистику слабо, чему су узроци вишеструки.

У овој је школској години, према подацима с Филолошког факултета у Београду, на обе групе за српскохрватски језик Одсека за јужнословенске језике уписано 80 студената.

Прошле и претпрошле године дипломирало је српскохрватски језик 100 студената, а претходних година и више (1977: 132; 1976: 191; 1975: 198), чему је разлог то што је с Више педагошке школе од треће године студија притицао знатан број студената. Уз то, међу њима их је немало из других република.

У Новом Саду донедавно су постојали Институт за лингвистику и Катедра за јужнословенске језике на Филозофском факултету. Од 1976. године те су две установе спојене у једну под именом Институт за јужнословенске језике, који је део Филозофског факултета. На њему су запослена 22 наставника и сарадника: 2 редовна професора, 5 ванредних, 3 доцента, 5 асистената и 4 асистента-приправника, а остали су стручни сарадници. Не баве се сви наставом.

На самом факултету излази, једанпут годишње, часопис Прилози проучавању језика, у којем нема прилога из нормативистике, а Матица српска издаје годишњак - Зборник за филологију и лингвистику, у две свеске; досад је изашао 21 број. У њему сарађују углавном новосадски лингвисти, али се нормативистиком мало ко конкретно и систематски бави.

Прошлих неколико година уписивао се мали број студената, а дипломирало би тек десетак годишње. У школску 1979/80. уписало се 29 редовних студената, 27 ванредних и два из рада.

У Приштини постоји Одсек за српскохрватски језик и књижевност, с катедром за језик и књижевност и катедром за књижевност и језик. На катедри за језик ради свега 7 људи: 2 редовна професора (1 од њих полонист), 2 предавача и 3 асистента, а за македонски језик добивају помоћ из Београда. Филозофски факултет издаје Зборник радова, у којем има и језичких прилога, али се нико не бави нормативистиком. Годишње се упише петнаестак студената, али редовно заврши само троје-четворо.

У Београду постоји Институт за српскохрватски језик, основан 1947. године уредбом Владе НР Србије при Српској академији наука и уметности. Од 1961. године потпуно је самостална установа. Још 1894. године установљено је лексикографско одељење, које је до 1941. прикупљало лексикографску грађу и до данас накупило око 5.000.000 листића. Иако је Институт и по уредби и по свом статуту задужен за истраживање и нормативно проучавање савременог српскохрватског језика, он се, према наводима одговорних радника у Институту, бави готово искључиво лексикографским послом: сваке 2–2,5 године излази по једна књига Речника српскохрватскога књижевног и народног језика⁷. До сада је изишло 10 књига x 800 страница великог формата свака: требаће с овом динамиком 35–40 година да се овај речник заврши, и то ако би било довољно стручног кадра (тренутно траже 21 радника, али их или не могу наћи или не могу добити средства). Финансира им основну делатност СИЗ за науку Србије, па речник некако излази, а једини чисто језички часопис Наш језик (који треба да излази у 5 свезака годишње) касни стално и много зато што нема новца нити сарадника.

Годишњи часопис Јужнословенски филолог, основан још 1913. године, није излазио нити излази редовно (до сада су изашле 34 књиге, 35. и 36. у штампи): отприлике сваке друге године. То је спис за теоријску филологију, и слабо се бави нормативистиком.

Овај институт такође издаје: Српски дијалектолошки зборник. Требало је да излази једном годишње, али су се од 1900. године појавиле само 24 књиге (25. и 26. у штампи). Исти проблеми прате издавање и овог зборника. И још један: недовољно су испитани народни говори Србије.

У Институту ради 8 људи чија је ужа специјалност стандардни језик, али се све време троши на речник, па су прилози нормативистици само повремени и оскудни. Часопис Наш језик - који доноси нормативне прилоге - има само 300 претплатника, али се понешто прода и слободно.

Институт има два сектора: лексикографски и старословенски. Сектора за нормативистику или за стандардни језик - нема. Запослено је укупно 35 људи: 1 научни саветник, 2 виша научна сарадника, 6 научних сарадника, 2 стручна саветника, 3 виша стручна сарадника и 1 стручни сарадник, 7 асистената, 6 асистената-приправника и 7 помоћних радника (дактилографи, библиотекар итд.).

Институт је смештен у згради САНУ: мало радног простора, слаби лични дохоци (просек 9000 дин.), тешко се долази до станова.

Из овога института - у којем је до 1949. постојао као одсек - проистекао је Институт за експерименталну фонетику и патологију говора. Овај се институт бави само једном страном стандарднојезичке проблематике: посао му је експериментална фонетика, култура и генеза говора у стандардном српскохрватском језику, неки општелингвистички проблеми, патологија говора (говорни поремећаји) и с овим у вези имају и клиничку праксу, развијање инструмената и помагала за особе с оштећеним слухом. Финансира их, углавном, СИЗ за здравство, а већи део прихода остварују пружањем својих услуга на тржишту (на ТВ, по школама и другде). Статус им је у згради САНУ подстанарски, добивали су и отказ (судском пресудом). Имају тридесетак научно-стручних радника и издају неке интерне билтене које деле бесплатно по школама.

У овом институту необјављени стоје: Речник свих Вукових дела, Речник Бранка Радичевића и још неколико довршених радова, који не могу изаћи јер - нема новца, а то, наравно, није тржишна роба.

Важна је институција Одељење језика и књижевности САНУ, у чијем је раду, уз бројније књижевнике, ангажовано пет наших истакнутих лингвиста. Овај се кадар (већином су то пензионери) бави фундаменталним истраживањима и не суделује превише у нормативистици.

У Београду делује Друштво за српскохрватски језик, са својим подружницама у другим градовима. Издаје часопис Језик и књижевност, четири пута годишње, заједно с Друштвом за српскохрватски језик СР Црне Горе. Излази уредно већ 25 година, али библиографија свих радова објављених у овом часопису показује да је од 1791 прилога, прилога из језика само 227. Дакле, само једна осмина. Реч је, према томе, о једноме од ионако бројних књижевних часописа. Ово друштво окупља наставнике језика и књижевности на семинарима о зимском распусту.

Неке сарадње међу свима овим институцијама има, али је очито да је неопходна већа координација њиховог рада.

У СРХ постоје три катедре за језик (на Филозофском факултету у Загребу, на Педагошком факултету у Ријеци и на Филозофском факултету у Задру) с кадром који је мање бројан него у Србији, али је у овој нашој републици интересовање за нормативистику и стандардни језик уопште традиционално веома живо и обухвата људе из разних језичких и нејезичких струка. Она такође има добро организован лекторски апарат и разумевање изван језичких институција за неговање стандардног језика, има развијену лексикографију и енциклопедистику.

У Загребу делује Завод за језик, као део Института за филологију и фолклористику (оснивач ЈАЗУ, с неких 30 научних радника) који се сада - пошто је довршен велики Рјечник хрватскога или српског језика - могу још живље него до сада бавити стандардним језиком. У овом институту делују још два завода: Старослаавенски завод и Завод за истраживање фолклора, а Завод за фонетику делује при Филозофском факултету у Загребу.

Веома је активно и Хрватско филолошко друштво, које издаје часопис Jezik с поднасловом „Часопис за културу хрватскога књижевног језика“, једини часопис у нашој земљи који без икаквог застоја излази од 1952. године у 5 свезака годишње. До сада је изишло 27 годишта (по 5 свезака), а 28. годиште још излази.

У СР Босни и Херцеговини последњих десетак и више година интензивно се проучава српскохрватски језик, о чему се помно брину друштвено-политичка заједница и друштвено-политичке организације. Овде су одржана два саветовања: „Мостарско савјетовање о књижевном језику“ у јесен 1973. и требињско „Савјетовање о правописној проблематици“ у децембру 1976. ⁸

Институт за језик и књижевност, с Одељењем за језик (по закону објављеном у Службеном листу СР БиХ бр. 20/1977) добио је ранг институције од посебног друштвеног интереса, којој се поверава истраживање основа књижевнојезичке политике. У том су закону прецизиране и дужности друштвено-политичке заједнице око бриге за институт, кадровски подмладак итд.

Како је наведено у часопису Pregled бр. 1, Сарајево 1975, кренуло је неколико пројеката, а пре свега Програм развоја сербокроатистичког кадра у СР БиХ, у којем треба да се ангажују не само Институт за језик и књижевност и Одсјек за јужнословенске језике Филозофског факултета у Сарајеву него и све педагошке академије, Републички просвјетно-педагошки завод, Републички завод за међународну научно-техничку и културно-просвјетну сарадњу, служба професионалне оријентације, служба за социјално старање о студентима, разне фондације и друге установе. Последњих 15 година у СР БиХ постоји тзв. Лига младих лингвиста, која делује по школама. Стално се организују међушколска и међуградска такмичења како би се интересовање за језик разбудило и међу најмлађима.

Ту су и резултати: почео је уредно излазити часопис Književni jezik, Radovi Института за језик и, тек недавно, поткрај 1979. године, изашао је вишетомни Školski riječnik terminoloških dvostrukosti, рад и издање Института за језик и књижевност.

У СР Црној Гори тек је недавно основан Наставнички факултет у Никшићу, на којем предају два наставника, 1 ванредни професор и 1 предавач. (До пре две године у Никшићу је постојала Педагошка академија, 2 године студија. Сви професори српскохрватског језика који предају у Црној Гори завршили су факултет у другим републикама и покрајинама.)

Друштво за српскохрватски језик СР Црне Горе, заједно с Друштвом за српскохрватски језик СР Србије, издаје већ споменути часопис Književnost i jezik.

При Академији наука и умјетности Црне Горе делује Одбор за језик и књижевност са 6 чланова: двојица никшичћких професора, двојица из Института за српскохрватски језик у Београду и двојица из новосадског Института за јужнословенске језике. (Реч је о 6 чланова Одбора који су лингвисти, а књижевника има исто толико.)

V. Српскохрватски језик (народни и стандардни) као заједничко добро четири нације

А. Општи социолингвистички аспекти

Свима нам је познато да народи Југославије - Црногорци, Хрвати, Македонци, Муслимани, Словенци и Срби - говоре језицима који припадају (уз бугарски језик) јужнословенској језичкој заједници. Оно што је изузетно у томе, и чему у Европи нема премца, јесте чињеница да једним језиком говоре четири нације у истој држави.

Сва је наша наука, лингвистичка и остала, и традиционална и савремена, сагласна да је народни језик Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца - један језик. Ни постојање неколико дијалеката с мноштвом говора у њима не доводи у питање целовитост и једност овог језика. Оно што важи за српскохрватски народни језик у целини, важи и за народне говоре сваке поједине нације: изворни народни говори унутар једне нације међусобно се такође разликују, негде више - негде мање (народни говори код Хрвата припадају трима главним дијалектима нашег језика - штокавском, кајкавском и чакавском). Тако Србин из Лесковца и Србин из Ваљева изворно говоре различито, баш као Хрват из Вараждина и Хрват из Славонског Брода.⁹ Истовремено, један народни говор српскохрватског језика захвата делове више нација: тако нпр. Срби из западне Србије, Муслимани из Семберије, Црногорци из Никшичћке жупе, Хрвати са Баније - изворно говоре скоро истоветно.¹⁰ На српскохрватском језичком подручју могуће је направити много таквих поређења сличности и разлика. Дакле, разлике и сличности међу изворним народним говорима нису само националне већ и географске природе, у чему су сагласни српски и хрватски стручњаци (Ivić P. 1971, Brozović 1970).

Већ је из овог јасно да нам је народни језик, како га год ми звали, заједничка својина и заједничко добро. Тога се било свесно још у првој половини 19. столећа, када се, код Срба и Хрвата, поставило питање основице стандардног језика. Избор је, и у Хрвата и у Срба, пао на исти новоштокавски дијалекат, и то на најраспрострањеније, новоштокавске ијекавске, источнохерцеговачке говоре, који захватају, осим источне Херцеговине, још и знатан део западне Србије и део Санџака, северозападну половину Црне Горе, већи део Босне; део Славоније и Далмације, Лику, Кордун и Банију.

Разлози за оријентацију на ове говоре били су јасни: идеолози обају националних покрета, илирци у Хрвата, и Вук Караџић, готово усамљен међу Србима - уочили су да ови говори обезбеђују, више од свих других, окупљање што већег броја становништва у властите националне покрете. А већ се у то време зачиње југословенска идеја, па и - романтичарска - идеја националног јединства, која је, по концепцији илираца, у једном раздобљу, била усмерена к томе да обухвати чак све Јужне Словене. Идеја о језичком јединству имала је у то време (Српскохрватски језик 1979: 9), када су големи делови наших народа још под туђинском влашћу, ослободилачку улогу.

У духу те идеје закључен је 1850. године у Бечу књижевно-језички договор између језикословаца и писаца: Караџића и Даничића од Срба, Мажуранића, Деметра, Кукуљевића, Пацела и Пејаковића од Хрвата. Његова је главна одредница била - поред романтичарског закључка о „једном народу који треба и једну књижевност да има“ - да новоштокавски говори, првенствено ијекавски, буду темељ на којем ће се, убудуће, изграђивати заједнички стандардни језик.

Међутим, путеви изградње стандардног језика у Срба и Хрвата неће бити скроз подударни: пре свега, основица стандардног језика у Срба прошириће се и на екавске, тзв. шумадијско-војвођанске говоре, такође новоштокавске и у свему битном блиске источнохерцеговачким ијекавским.¹¹ Зато структурално јединство стандардног језика није било нарушено упркос мање хомогеној основици од „бечке“ и „вуковске“.

Сама чињеница да су се Срби и Хрвати конституисали као посебне нације током ХIХ века (а потом и Црногорци и Муслимани) произвела је и друге разлике у језичком стандарду: у лексици, морфологији, синтакси, стилистици и другде, али при том поларизација ни у једном од ових елемената није била апсолутна. Екавски је изговор превладао у Србији, али су Срби изван Србије и даље у стандарду остали ијекавци, латиница није остала само хрватско писмо итд. Додуше, у Хрвата је скоро увек био жив пуризам (склоност к домаћим речима), што је био својеврстан вид отпора германизацији и мађаризацији. Осим тога, традиција писане културе (укључујући књижевност која се стварала одраније и на чакавском и кајкавском), као и изузетна разуђеност народних говора у Хрвата, условиле су већу склоност хрватске лингвистике ка нормативистици и општој литерарности стандардног израза. У Срба, опет, јаки су корени епске усмене традиције, што је у извесној мери спутавало нормативистичке тенденције.

Док су наши народи били раздвојени, много се говорило о језичком јединству (Српскохрватски језик 1979: 10), али живљење у заједничкој држави између два рата поспешило је неке језичке разлике и продубило извесне неспоразуме. Хрватска лингвистика ушла је у ово раздобље с оформљеном лингвистичком апаратуром: с великом Маретићевом Gramatikom i stilistikom hrvatskoga ili srpskoga jezika (од 1899), с нормативним Ивековићевим Rječnikom hrvatskog jezika у два тома (од 1901), с Брозовим Hrvatskim pravopisom (од 1892), а убрзо ће изићи, 1924, Маретићев Hrvatski ili srpski jezični savjetnik итд. Српска лингвистика располаже Вуковим Српским рјечником (у два издања: 1818. и 1852. г.), али се Вуков ијекавски правопис углавном не примењује. Александар Белић (1876–1960) издаће Правопис српскохрватског језика¹² 1923. и он ће се примењивати и изван Србије, а после Шестојануарске диктатуре, од 1930. г., Белићев правопис - с неким даљим одступањима од Вуковога правописа, заједничког с Хрватима - примењиваће се у свим бановинама осим у Савској и Приморској, наравно и Дравској (Словенији). То ће, у затрованој атмосфери изазваној међуетничким и међустраначким сукобима, потенцирати унитаристичке и националистичке оријентације и предрасуде.

Што се тиче имена стандардног језика, у Хрвата је још од деветнаестог столећа била укорењена пракса да се он зове хрватски или српски, чему је разлог и то што у Хрватској живи велик број Срба. У Србији и Црној Гори до 1918. године стандардни језик звао се искључиво српски. У Босни и Херцеговини Аустроугарска је покушавала да уведе назив босански језик, али пошто то народи Босне и Херцеговине нису прихватали, тамо су се одомаћили називи српски и хрватски, односно у Краљевини СХС српскохрватски.

У току Народноослободилачког рата и социјалистичке револуције положени су темељи новог друштвеног уређења наше заједнице и при том засновани принципи националне равноправности. Као резултат такве политике, све националне мањине стекле су језичка права, а по први пут у својој историји македонски народ изборио је право и на властити национални језик - македонски стандардни језик.

У сложеност стандарднојезичке проблематике четирију нација није се улазило, иако је постојало расположење за заједничко решавање питања језичког стандарда, поготову што су Босна и Херцеговина и Црна Гора постале пуноправне федералне јединице попут Србије и Хрватске. У НР Хрватској обновљена је општа употреба Броз-Боранићевог Hrvatskog pravopisa и употреба двају народних имена, у синтагми „хрватски или српски“, за именовање стандардног језика, особито у школству. У Босни и Херцеговини употребљаваће се једно време синтагма „српски или хрватски језик“, а потом назив „српскохрватски језик“, док ће се у Србији и Црној Гори користити назив „српски језик“ и у школству и другде. Такво ће стање потрајати до 1954. године.

Те ће се године, на иницијативу Летописа Матице српске, а након анкете у овом часопису, одржати, 8–10. децембра, састанак књижевника и језичких стручњака. Овај је скуп познат као Новосадски договор. На њему је донесено десет закључака и потписало их је деведесет најистакнутијих књижевника, лингвиста, јавних и политичких радника из све четири републике.

Четири су прва закључка најважнија и своде се на следеће: 1) народни и књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца (Муслимани нису споменути) један је језик; 2) у називу језика нужно је увек у службеној употреби истаћи оба његова саставна дела; 3) латиница и ћирилица јесу равноправна писма; 4) оба изговора, екавски и ијекавски, у свему су равноправна. Донесена је одлука да се, први пут у историји, изда заједнички правопис у пуном договору двеју матица - Матице српске у Новом Саду и Матице хрватске у Загребу. У вези с тим, образована је заједничка правописна комисија, која је шест година након договора израдила заједнички правопис. Овај се правопис, у издању двеју матица, појавио 1960. године под именом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником у Новом Саду (с правописним правилима на екавици и ћирилици), а у Загребу под називом Pravopis hrvatskosrpskoga kwiževnog jezika sa pravopisnim rječnikom (ијекавски и латиница). Правописни речник донео је не само све релевантне екавске и ијекавске ликове многих речи него и многе друге двострукости (тзв. дублете), не упуштајући се у процењивање њихове стандардности, било у националном било у регионалном смислу.

Око интерпретације закључака Новосадског договора и налога заједничког правописа средином шездесетих година појавиле су се бројне расправе па и неспоразуми, језичке и ванјезичке природе, у које се у овом материјалу не бисмо могли упуштати.¹³

Али кад је реч о правопису уопште - треба пре свега имати на уму да се њиме не уређује свеколика стандарднојезичка проблематика, већ заправо њен само један део. Друге се области стандарднојезичке проблематике уређују мноштвом других језичких инструмената, као што су: општа нормативна граматика, нормативни речник и читав низ специјалистичких терминолошких речника и нормативних језичких приручника (Radovanović 1979 : 82).

У суштини, ни заједнички правопис ни неспоразуми око њега и закључака Новосадског договора нису битно мењали језичку праксу. Многи су неспоразуми долазили отуда што нису биле научно објашњене оне разлике које су се током времена намножиле на нивоу стандарднојезичког израза. Ми смо имали вредних домаћих теорија којима су се објашњавале разлике у народном језику, али то није било довољно за тумачење савремене стандарднојезичке праксе у нашим истојезичким републикама. То тумачење дала је научна теорија о језичким варијантама. Тих смо разлика ипак били свесни, као што смо их свесни и данас.

Теорија о варијантама у једном стандардном језику настала је, првенствено у англистици, пре неких двадесет година, јер је требало објаснити оне разлике које се појављују у оквиру истога стандардног језика, на пример разлике између америчке и британске варијанте енглеског језика.

Теорија о варијантама - која је данас општеприхваћена у свету - код нас је релативно споро стицала право грађанства, а поготову су је споро прихватали лингвисти старије генерације.

У време бурних расправа о варијантама - које су изван СР Србије примане с већим разумевањем - један је београдски лингвиста старије генерације објавио чланак „Неке лексичко-стилске разлике, а не језичке варијанте“ (Стевановић М. 1964 : 195–226). А ствар је у томе да је варијанта само термин који обухвата скуп свих поларизованих разлика које се у једном стандардном језику јављају.¹⁴ Иначе, својевремено се у Србији о варијантама више ћутало но што се њихово постојање спорило - разлог би томе могао бити да се тада (а помало је стање и сада такво) нормативистичко-стандардизацијским питањима скоро нико није бавио, а понајмање са социолингвистичког становишта.

Данас варијанте у Србији више нико не спори, али нема ни оријентације око тога у којем ће се смеру упућивати стандарднојезички израз у СР Србији: да ли у правцу обнове континуитета с вуковски усмереном стандардизацијом¹⁵ или друкчије. Из списка у фусноти видљиво је да је разликâ поприлично, и многе од њих нормална су ствар у језицима које говори више нација.

Неке ипак нису, јер су резултат слабе бриге за стандардни језик у Србији. Многе од особина добро однегованих у западној варијанти потпуно су вуковске и до 1918. биле су особина стандарднојезичког израза у Србији. Многе од сада уочљивих језичких поларизација јесу заправо поларизације и деобе унутар српске језичке културе, што се може схватити не само као нешто ретроспективно већ и као нешто садашње и данашње.

Овим се деобама придружују, у писаном језику сасвим непотребно, хиљаде речи и њихових облика који се пишу друкчије само зато што им је изговор унеколико различит (нпр. само од корена в/(ј)/ер могуће је начинити више од 80 речи које се различито пишу: (в(ј)ера, зав(ј)ера, пронев(ј)ера, празнов(ј)ерје, в(ј)еровати, ув(ј)ерити, правов(ј)еран итд.). Додамо ли овоме ћириличко-латиничке деобе - по карактеру сличне ортографским екавско-ијекавским, суочићемо се с масом разлика које нису у правом смислу варијантске (јер нису националне, него регионалне), већ су једно информацијско-комуникацијско оптерећење које се могло/које би се могло избећи, а да се у варијанте као историјске одреднице двеју (и не само двеју) националних култура не дира.¹⁶

Сви лингвисти у Србији и изванлингвистички чиниоци прихватили су - изричито или прећутно - теорију о варијантама иако озбиљнијих теоријских промишљања о свему томе није било и нема. У Хрватској се еволуирало и даље - к становишту о двама стандардним језицима¹⁷, а у БиХ, где се о језику много разговарало и међу лингвистима и другде, читав један број часописа Књижевни језик посвећен је основним стандарднојезичким питањима (у том склопу и варијантама и језичком планирању). Један од босанскохерцеговачких лингвиста, Ј. Баотић, сасвим привржен становишту о једном језику, написао је (Баотић 1978: 25–26), упоређујући различита гледања на варијанте у Србији и Хрватској, ове редове: „Српскохрватски језик као језик више нација од почетка норме, условно Вукове реформе, па до данас је подразумијевао јединство у различитости. Два књижевна изговора, два писма, присуство морфолошких, лексичких и синтаксичких варијација је чињеница која га је одређивала и која је отварала могућност за различите приступе и теоретске интерпретације. Парадоксално је, али је тако: два лингвистички најмање одржива мишљења често су избијала у први план. Прво је мишљење да је српскохрватски језик потпуно јединствен и да на плану стандардног језика нема мјеста за наглашавање ни ситнијих разлика као карактеристика појединих социокултурних средина. Мада је овакав приступ у основи могао имати племените побуде и лингвистичке аргументе, и мада је имао доста присталица, шансе да се оствари биле су минималне. Онемогућавала га је језичка реалност у друштвеном контексту. Дуго је требало да се отворено каже да су разлике које постоје у изразу појединих социокултурних средина релевантне за заједнички стандардни језик и да их не треба нормом неутрализовати или потискивати, него да их треба као такве у стандарду фиксирати и уважавати. Друго је мишљење да је српскохрватски језик своје формирање доживио у оквиру култура двију националних структура, српске и хрватске, да се то и данас осјећа у варијантској поларизираности дијела језичког потенцијала, па се због тога може говорити о два функционална појавна облика, (о) двије варијанте које имају карактер посебних стандардних језика једног српскохрватског језичког дијасистема, дакле на апстрактном плану … Слабост овако понуђеног концепта је најпотпуније дошла до изражаја у Босни и Херцеговини, јер се показало да је он овдје непримјењив, па према томе и теоретски неприхватљив … Основни принципи књижевнојезичке политике БиХ су у суштини афирмисали теоријски концепт који не даје шансе ни сепаратистичким ни унитаристичким тенденцијама у језичкој политици, а који, у исто вријеме, отвара могућност свакој социокултурној средини у којој се говори српскохрватским језиком да бригу и одговорност за језички израз преузме на себе и да језичку политику усагласи са властитим потребама, али не на штету других социокултурних средина, односно српскохрватског језика као цјелине“.¹⁸

Ако је данас општеприхваћено да нам стандардни језик није јединствен, већ да унутар њега постоје две варијанте, са средишњим босанскохерцеговачким изразом, где се варијанте прожимају и неутрализују (што се тиче језика у јавној употреби у Црној Гори - он је скоро једнак изразу у Србији, с тим што је ијекавски), онда се поставља питање: куда и како даље у стандарднојезичком опредељењу?

Један од београдских лингвиста упозорио је на то да се од садашњих варијаната могу направити два језика (Српскохрватски језик 1979: 34–35). Довољно би било множити разлике и апсолутизовати постојеће. С друге пак стране, сама чињеница да нам ниједна од ове четири републике није једнонационална, као и чињеница да је заједништво наших култура - и не само култура - наша насушна потреба, морале би искључити цепање српскохрватскога стандардног језика на посебне стандардне језике.

Што се тиче СР Србије, потпуно је јасно (Српскохрватски језик 1979: 15–16, 47) да нико не жели стварање посебнога србијанског језика (а стварање посебног српског и није могуће, јер СР Србија не може „прописивати“ другим републикама, па ни српском народу у њима, какав ће им језик бити). Но, ако се језичке прилике у СР Србији буду развијале стихијски, без организованог праћења и усмеравања, може настати посебан србијански стандардни језик.

Остаје, дакле, да се стандарднојезичко заједништво потврђује у свакодневној пракси и дугорочној планској оријентацији. Овакав однос према заједничком стандардном језику очекују се од сваке републике, јер се само тако може осигурати национална равноправност. А то значи равноправност сваког дела једне нације према сваком делу друге нације, баш као и равноправност целине једне нације према целини сваке друге. Сопствени национални интереси - каже се у Актуелним питањима, стр. 10 - не могу бити у супротности с интересима других, изузев у оном случају када се иза њих крију тежње да се њима наметну било своје специфичности, било модели својих решења, или да се другим оспори и онемогући оно у чему се види своје природно право.

На овакво закључивање упућује нас и члан 153 Устава СФРЈ, у којем се каже: Слобода и права човека и грађанина ограничени су само једнаким слободама и правима других и уставом утврђеним интересима социјалистичке заједнице.

А не треба, такође, сметнути с ума ни то да је СР Србија држава не само (већег дела) српског народа него и делова хрватске, муслиманске и црногорске нације који у њој живе, а има их укупно 465.000 (према попису из 1971. године). Наводимо резултате последњег пописа становништва (Статистички билтен 1971):

Ако је јасно из свега овога да је српскохрватски језик заједничко добро четири наше нације, било би нормално да то добро недвосмислено штити свака република и покрајина својим уставима и целокупном регулативом, штитећи истовремено и јединство и различности у њему. У противном, језички унитаризам могао би да се појави на неком другом нивоу, републичком, односно покрајинском или општинском, због тога он неће бити ништа мање опасан (Српскохрватски језик 1979: 45).

Устав СФРЈ од 1963. спомињао је (чл. 131) српскохрватски језик, не упуштајући се у његову слојевитост.¹⁹ Устав СФРЈ из 1974. не спомиње - већ смо рекли - ниједан од језика народа Југославије.

Да видимо сада какав је однос појединих републичких, односно покрајинских устава према српскохрватском језику.

Устав СР Србије, да поновимо, на два места само спомиње заједнички језик под именом „српскохрватски“. Ближе дефиниције о његовој стандардности и заснованости - нема, нити се поименично спомињу они народи који њиме говоре (осим српског народа, али у другом контексту, чл. 1 Устава). Име језика у Уставу је заједничко тако да ово решење не имплицира ни слојевитост језика али ни њено ограничење.

Устав САП Косова, уз албански и турски, спомиње такође на два места српскохрватски језик, не дајући му ближе одреднице.

Устав САП Војводине спомиње српскохрватски језик у четири члана (чл. 5, чл. 233, чл. 237 и чл. 308), увек заједно с обрнутим смером сложенице - хрватскосрпски, везујући их речју „односно“ без зареза, чиме се наглашава њихова једнозначност и равноправност. Уз српскохрватски односно хрватскосрпски језик сва четири пута поименично су споменути мађарски, словачки, румунски и русински.

У Уставу СР Црне Горе (чл. 172) каже се: У Социјалистичкој Републици Црној Гори у службеној употреби је српскохрватски језик ијекавског изговора. Равноправна су оба писма - ћирилица и латиница. Недвосмислено опредељење за двочлани назив „српскохрватски језик“²⁰ и истицање равноправности ћирилице и латинице у Уставу СР Црне Горе представљају у суштини потврду и историјске и савремене језичке стварности. При том, Устав ове републике истиче обавезност ијекавског изговора у службеној употреби, иако се, фактички, у јавној употреби у Црној Гори масовно среће и екавски, у многобројним списима - књигама, часописима и новинама па и на радију и ТВ. Поред тога, савезни закони и други општи акти за сада се користе на екавици, јер СР Црна Гора није искористила право да их тражи на ијекавици. (При Савезном извршном већу постоји Служба за послове превођења, где се сви релевантни материјали савезне управе доносе у седам радакција: 1. за српскохрватски језик [СР Србија, САП Војводина, САП Косово и СР Црна Гора]; 2. за хрватски књижевни језик [СР Хрватска]; 3. за српскохрватски односно хрватскосрпски језик ијекавског изговора који се употребљава у СР Босни и Херцеговини; 4. за словеначки језик; 5. за македонски језик; 6. за албански језик и 7. за мађарски језик.) Такође треба имати у виду да у СР Црној Гори живе и делови осталих трију нација, које говоре једним језиком - муслиманске, српске и хрватске - па сложени двочлани назив - иако у њему нема црногорског националног имена - симболизује стандарднојезичко заједништво и у СР Црној Гори и у трима другим републикама истог језика.

Уставна дефиниција нашега стандардног језика у СР Босни и Херцеговини (члан 4) истоветна је - што се назива језика тиче - одредби језика у Уставу САП Војводине: „српскохрватски односно хрватскосрпски“, а што се тиче службености ијекавског изговора одредба је истоветна оној у Уставу СР Црне Горе. Такође се истиче равноправност обају писама, иако се у пракси латиница неупоредиво више користи. Истина, последњих година дошло је до оживљавања ћирилице на телевизији (ТВ дневник од 1976), у листу Ослобођење (од почетка 1979, сваки дан једна страница латиницом, друга ћирилицом и обрнуто), а неки се часописи објављују на смену латиницом и ћирлицом (нпр. Књижевник језик, Преглед итд.).

У Босни и Херцеговини у центар својих званичних закључака и појединачних иступања стављају гаранције толеранције и слободе израза; гаранције да ће све оно што се сматра правилним у било којој од три остале републике сматрати правилним и у Босни и Херцеговини и да се ниједном аутору неће мењати варијанта и израз који одабере. Ово се констатује у расправи на Комисији ПЦК СК Србије (Српскохрватски језик 1979 : 15) - и оваква се оријентација препоручује и за СР Србију.

Једино су у Босни и Херцеговини - каже се такође у истој публикацији - последњих година сазивани заједнички скупови лингвиста из четири наше републике, што само по себи сведочи о језичкој политици у овој републици у складу с идејом језичког заједништва.

Устав СР Хрватске (у члану 138) даје следећу дефиницију стандардног језика: У Социјалистичкој Републици Хрватској у јавној је употреби хрватски књижевни језик - стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски. Овој дефиницији нашег језика - опширнијој од свих других уставних дефиниција - придружује се и одредба у члану 293, која се тиче језика савезних прописа: Аутентични текстови савезних закона и других савезних прописа и општих аката доносе се и објављују у службеном листу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије на хрватском књижевном језику, латиницом. Сличне одредбе о језику савезних прописа нема ни у једном другом републичком односно покрајинском Уставу, а дефиниција у члану 133 умногоме је различита од других (Српскохрватски језик 1979: 15).

Новина коју доноси уставна дефиниција о језику у члану 138 Устава СР Хрватске састоји се у томе што се основица стандардног језика у СР Хрватској сужава само на народни језик Хрвата и Срба у Хрватској - иако се у целокупној хрватској и југословенској стручној литератури истиче да су основица источнохерцеговачки новоштокавски ијекавски говори, који иначе захватају мањи део територије СР Хрватске. Новина је и то што једног народног имена нема у називу стандардног језика.

Овакав назив језика и његова тако сужена основица не обухватају стандардни језик Срба, Муслимана и Црногораца изван Хрватске, али ни стандардни језик оних делова хрватске нације који живе изван СР Хрватске.

Б. Инструменти за изграђивање језичког стандарда и опште језичке културе

Брига за стандардни језик, међутим, ствар је пре свега језичке науке и језичке праксе. Језичку праксу стварају сви они који суделују у јавној речи, усмено или писмено, а језичка је наука та која ову праксу осмишљава.

Када је реч о језичкој науци и теорији, мора се још једном подвући да нормативистика представља окосницу научне бриге за стандардни језик. Нормативистика, пак, подразумева постојање низа инструмената којима се брига за језички стандард практично остварује.

Тренутно се у СР Србији располаже следећом стручном литературом од значаја за уређивање стандарднојезичке норме:

1. Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником, Нови Сад, Матица српска, 1960 (фототипско издање Београд, БИГЗ, 1976). Одговарајуће издање (латиница, ијекавски, име језика хрватскосрпски) објављено је у Загребу, Матица хрватска 1960. и није прештампавано. Овај се правопис у СР Србији примењује већ двадесет година без икаквих иновација иако су у међувремену нека његова решења проблематизирана, и у Србији и другде. Такође су искрсли нови проблеми, који заслужују да буду решени. Ваља, још једном, истаћи да је домашај правописа у целокупној стандарднојезичкој регулативи по природи ствари веома ограничен.

Кад је реч о Правопису из 1960. године, мора се такође рећи да он представља, заправо, два правописна узуса дата у једној књизи.

Откако је престао рад заједничке правописне комисије (1960. године), у СР Србији не постоји ни комисија ни појединац који би били задужени за праћење правописне проблематике.

2. Речник српскохрватскога књижевног језика I–VI (Нови Сад, Матица српска, I. књига изишла 1967, VI, тј. последња, 1976. године). Овај речник радио је заједнички Уређивачки одбор Матице српске и Матице хрватске, али је Матица хрватска прекинула сарадњу 1971. године, па су се у Хрватској појавиле само прве две књиге. Речник је више дескриптивног него нормативног карактера, а сама чињеница да се састоји од шест великих томова искључује његову широку нормативну примену. Недавно је објављено у штампи да ће Матица српска издати двотомни речник на основу овога шестотомног. Неопходан би, међутим, био један једнотомни прави нормативни речник, који не би доносио само речи, већ и контексте оне њихове употребе која се препоручује као „правилна“.

3. Др Михаило Стевановић: Савремени српскохрватски језик I–II (Београд, Научна књига, 1964–1969). Ова је књига, иако носи поднаслов „Граматички системи и књижевнојезичка норма“, заснована пре свега на језику лепе књижевности и, по општем мишљењу, више је дескриптивна него нормативна граматика нашег језика. Уз то, толико је опширна (укупно 1600 страница) да је подесна више за универзитетске језичке студије него за свакодневну практичну употребу. Овој нашој граматици и другим сличним приговара, додуше индиректно, млади новосадски лингвист Милорад Радовановић (Radovanović 1979 : 74–75).²¹

Поред ове граматике и претходних двају дела, који би морали бити conditio sine qua non, постоји и неколико школских граматика, које такође нису саображене широким, ваншколским, нормативним потребама.

Што се тиче Хрватске, већ смо споменули велику Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoga književnog jezika, коју је још 1899. године издао Томислав Маретић (1854–1938), највећи Вуков следбеник у Хрватској. Граматика је изразито нормативног карактера и оставила је дубоког трага у стандарднојезичком изразу у Хрватској.

Један од највећих речника у свету Rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika, који има научну и историјску вредност, довршен је 1976. године. Започео га је још 1880. године српски лингвиста Ђура Даничић. Недавно је све прештампано и окупљено у 23 велика тома.

У Загребу је изишла 1979. године Priručna gramatika hrvatskoga književnog jezika (Priručna gramatika 1979). Издавач јој је „Школска књига“ а суиздавач Завод за језик Института за филологију и фолклористику ЈАЗУ, док су аутори, њих седморо, углавном млађи сарадници овог завода. Писана је на основу најновијих генеративно-трансформацијских праваца у светској лингвистици. Намена јој је била школска (иако има више од 500 страница), али није одобрена у школству због непримерености школској употреби и због неких идејних промашаја.

У Србији је последњих година издато неколико књига ограниченог нормативног захвата. Писали су их углавном појединци који овде живе, без намере да систематски и комплексно зађу у сложено ткиво стандардног језика. Наведимо неке: Асим Пецо и Митар Пешикан, Информатор о савременом књижевном језику са речником (Младо покољење, 1967); Берислав Николић, Књижевници и језик (Београд, Библиотека Дрштва за српскохрватски језик и књижевност СРС [ДСХЈК], 1967); Asim Peco, Jezik naš svagdašnji (Sarajevo, Zavod za izdavanje udžbenika, 1969); Митар Пешикан, Наш књижевни језик на сто година послије Вука (Београд, ДСХЈК, 1970); Павле Ивић, Српски народ и његов језик (Београд, Српска књижевна задруга, 1971); Милија Станић, За културу говора (Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1973); Бранивој Ђорђевић, Српскохрватски позоришни језик (Београд, Универзитет уметности у Београду, 1974); Миодраг С. Лалевић, Синоними и сродне речи српскохрватскога језика (Београд, Лексикографски завод „Свезнање“, 1974); Душан Јовић, Лингвостилистичке анализе (Београд, Библиотека ДСХЈК, 1975); Коста Степановић и Милија Станић, Извините, извинуо сам се (Београд, Народна књига, 1977); Đorđe Kostić, O kulturi govora (Beograd, RTV teorija i praksa, 1979); Milorad Radovanović, Sociolingvistika (Beograd, BIGZ, 1979). Не можемо заобићи ни два речника стручних терминологија: Александар Костић, Медицински речник (Београд, Институт за стручно усавршавање здравствених радника, 1976); др Драгутин Симоновић, Ботанички речник (Београд, Научно дело, 1959).

Пажњу заслужује још ових неколико наслова: Milka Ivić, Pravci u lingvistici (Ljubljana, Državna založba, 1969), prevedena na više svetskih jezika; Енциклопедијски лексикон - Мозаик знања… (Beograd, Interpres, 1972); Ranko Bugarski, Jezik i lingvistika (Beograd, Nolit, 1972) и Lingvistika o čoveku (Beograd, BIGZ, 1975). Такође спомињемо неколико превода у издању београдских издавача: Roman Jakobson, Lingvistika i poetika (Nolit, 1966); Ferdinand De Sosir, Opšta lingvistika (Nolit, 1969), Mišel Fuko, Riječi i stvari (Nolit, 1971); Noam Čomski: Gramatika i um (Nolit, 1972); Džon Lajons, Lingvistička revolucija Noama Čomskog (НИП Дуга, 1974); Bertil Malmberg, Moderna lingvistika (Slovo ljubve, 1979); Bazil Bernstajn, Jezik i društvene klase (BIGZ, 1979). Све су ове књиге изазвале интересовање шире читалачке публике, али нису утицале на то да приступ проблематици нашега стандардног језика буде организованији и плодотворнији.

Једна вредна књига овдашњег лингвисте, покојног Ивана Поповића (1923–1961): Geschichte der serbokroatischen Sprache (Wiesbaden, 1960, 707 стр.), што у преводу значи Istorija srpskohrvatskog jezika, није се појавила на нашем језику иако би била драгоцена.

У истом овом раздобљу, у последњих 10–15 година, у Хрватској се појавио већи број књига с нормативном или социолингвистичком тематиком. Споменимо неке од њих: Ljudevit Jonke, Književni jezik u teoriji i praksi (Zagreb, Znanje, 1964. и 1965. drugo proљireno izd.); Radovan Vidović, Kako (ne) valja pisati (Zagreb, MH, 1969); Hrvatski književni jezik i pitanje varijanata (Zagreb, posebno izd. čas. „Kritika“, 1969); Dalibor Brozović, Rječnik jezika ili jezik rječnika (Zagreb, posebno izd. čas. „Kritika“, 1969); Dalibor Brozović, Standardni jezik. Teorija, usporedbe, geneza, povijest, suvremena zbilja (Zagreb, MH, 1970); Krunoslav Pranjić, Jezik i književno djelo (Zagreb, Školska knjiga, 1968); опсежан нормативни приручник за широку употребу с традиционалним називом некадашње Маретићеве књиге Hrvatski ili srpski jezični savjetnik (Zagreb, 1924) pod naslovom Jezični savjetnik s gramatikom (Zagreb, MH, 1971) - подесан за новинаре, лекторе и све друге посленике који не могу без стандардног језика; Radoslav Katičić, Jezikoslovni ogledi (Zagreb, Školska knjiga, 1971); Dalibor Brozović, Hrvatski jezik, njegovo mjesto unutar porodice južnoslavenskih i drugih slavenskih jezika, njegove povijesne mijene kao jezika hrvatske književnosti (70-странична студија уз књигу Хрватска књижевност у европском контексту, Zagreb, Liber, 1978); Zlatko Vince, Putovima hrvatskoga književnog jezika (Zagreb, Liber, 1978, 629 str.), што је, у ствари, историја стандардног језика у Хрватској. Неке од ових књига колективно су дело дуже генезе, као нпр. Jezični savjetnik s gramatikom (четворо сарадника Завода за језик).

Вредне су спомена, и једнако употребљиве на целом српскохрватском језичком простору, ове три књиге: Rikard Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva I–II (Zagreb, MH, 1969 - skoro 2000 stranica ovog i u svetu retkog rečnika); Petar Skok: Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika I–II (Zagreb, JAZU, 1971–1974) i Josip Matešić: Rückläufiges Wörterbuch des Serbokroatischen I–IV (Wiesbaden, Otto Harrassowitz, 1965–1967), што је тзв. инвертни речник српскохрватског језика, незаобилазни приручник за морфолошка и творбена истраживања,²² који у нас није нашао издавача, а књига је иначе, осим наслова, у целини на нашем језику.

У СРБиХ, која своју науку о језику тек почиње развијати у овоме раздобљу, такође се појавило неколико вредних књига. То су: O književnojezičkoj politici u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini (Sarajevo, Oslobođenje, 1975 - ово је збирка докумената 1967–1974, који обележавају изградњу и афирмацију бх. стандарднојезичког израза); Mostarsko savjetovanje o književnom jeziku (документи са симпозијума о језичкој толеранцији, у Мостару 1970; izdavač Oslobođenje, Sarajevo, 1974); Pravopisna problematika u Bosni i Hercegovini (Sarajevo, Radovi III Instituta za jezik i književnost, 1976); Zdenko Lešić, Jezik i književno djelo (Sarajevo, Zavod za izdavanje udžbenika, 1971); dr Jovan Vuković, Naš književni jezik danas (Sarajevo, Veselin Masleša, 1972); Milan Šipka, Jezički savjetnik (Sarajevo, Svjetlost, 1975), a već smo spomenuli Školski rječnik terminoloških višestrukosti Instituta za jezik i književnost (1979) i Pravopisni priručnik (Sarajevo, Svjetlost, 1972), за чију је појаву једно од објашњења било и то да новосадско издање великог заједничког Правописа (текст правописних правила само екавица и само ћирилица, а правописни речник само ћирилица) и одговарајуће загребачко издање тог великог правописа (све латиница, а текст само ијекавица) - не могу задовољити бх. потребе.

У СР Црној Гори, осим споменутих полемичких написа о језику Црногораца, нема посебне научно-стручне литературе.

Из свега изложеног може се закључити да у СР Србији нема довољно нормативних помагала синтетичког карактера. То је резултат једне дугогодишње праксе у којој је нормативистика скоро потпуно занемарена.

У Хрватској је стање друкчије, јер се нормативистиком и језичком културом баве и катедре за језик и институти за језик и најистакнутији лингвисти као појединци, који се не либе да пишу прилоге и за новине. У Босни и Херцеговини, која увелико развија своје институције, нормативистика је у средишту интересовања и деловања.

Желимо ли да стандардни језик буде стално предмет друштвене пажње, СР Србија, као друштвено-политичка заједница, мора се организовати и оспособити за то, а то значи окупити постојеће научне и стручне снаге, институције и појединце и, још више, створити облик за њихово координирано деловање.

Без овакве оспособљености, СР Србија неће моћи равноправно доприносити ширем окупљању у бризи за стандардни језик Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца - који се мора развијати у знаку заједништва, уз једнако поштовање и онога што нам јесте и мора бити јединствено и онога што су специфичности сваке републичке и сваке националне средине.

VI. Отворена питања и развојне перспективе српскохрватскога стандардног језика у СР Србији

У претходним одељцима овога списа изложили смо већ нека отворена питања српскохрватскога стандардног језика, без претензија да будемо сасвим исцрпни и егзактни. У овом ћемо одељку дати преглед оних најактуелнијих питања која се морају јасно сагледати да би се одредили правци развојне политике у овој значајној области друштвеног живота. При томе, морамо имати на уму да о стандарднојезичкој проблематици ваља стално и систематски говорити и расправљати, јер се само на тај начин могу издвојити најважнији проблеми из језичке праксе и за њих налазити решења. У противном, ћутање о стандардном језику у нашој републици наводиће нас на закључак да је стање у овој области повољно, што би свакако имало штетних последица.

(1) Последњих тридесетак година у нашој републици врло се мало учио српскохрватски језик у средњим школама. У основним, пак, тежиште је било на изучавању граматике, али на староставан начин, уз искључиво везивање за лепу књижевност. Тако су изостајала елементарна знања о стандардном језику и његовој природи, па чак и о разликовању дијалекта од стандардног језика, графије од правописа, правописа од изговора итд. У неким уџбеницима за основну школу нема ни речи о варијантским разликама у нашем стандардном језику, што после доводи до недоумица, погрешних закључака и неспоразума са ширим последицама.

Из наставног плана за предмет српскохрватски језик и књижевност у усмереном образовању види се да и данас настава матерњег језика нема одговарајући положај иако у имену предмета језик стоји на првом месту. Наиме, у овом плану 60% отпада на књижевност, 24% предвиђено је за културу говора, а за језичку теорију само 15% од укупног фонда часова. Поставља се чак питање, као и другде у свету, има ли смисла држати се и даље класичне везе између књижевности и стандардног језика, који је, као што је речено, само делимично језик лепе књижевности? Није ли ова класична веза, у којој је језик потиснут у други план, узроком његове запостављености? Не би ли било боље учити се језику и писмености првенствено на ванкњижевним текстовима (новинским, стручним, научним, административним итд.), с којима се савремени човек чешће среће у свом животу и раду? И коначно, не би ли стога требало потпуно раздвојити наставу језика од наставе књижевности? Вредело би овде напоменути да средњошколски уџбеник српскохрватског језика Језик и култура говора (аутори др Душан Јовић и др Вукашин Станисављевић) представља већ извесно помицање од класичне спреге језика и књижевности.

(2) Општу демократизацију и урбанизацију нашег друштва пратила је, можда и неизбежно, извесна стихијност у стандардном језику (Српскохрватски језик 1979: 35, 63), а расположиве стручне и научне снаге, уз традиционалистички приступ језику, нису ову стихијност стизале сузбијати. Тако је дошло до снажног прожимања стандарднојезичке норме и дијалекатских наноса.

На овај проблем, говорећи о основици стандардног језика у СР Србији, јасно је скренуо пажњу професор Душан Јовић, рекавши: И упозоравам - то више није западносрбијански говорни тип, већ силно превлађује централносрбијански говорни тип. Такав даљи стихијски развој свакако треба обуздати, ако се не жели настајање стварно посебнога србијанског стандардног језика.

Међутим, сви дијалекти и говори нашега народног језика, па и они у ужој Србији, који већином не улазе у основицу стандардног ј�