Бранислав Брборић: О језичком расколу

IV. Језичке, азбучне и књижевноминимумске (дез)оријентације

Лета 1981, те неколико претходних и потоњих година, био је актуелан тзв. књижевни минимум, којим би у оквиру наставе језика и књижевности у свакој републици (и обема покрајинама које формално јесу а фактички нису биле „у саставу“ СР Србије) - биле представљене националне и „народносне“ (мањинске) књижевности. У том контексту био је особито актуелан и босанскохерцеговачки унитаризам, који су нарочито горљиво заступали муслимани, међу којима је посебно полетан био мој ондашњи опонент Хамдија Демировић, потоњи Београђанин а данашњи емигрант.

Неуспех око оснивања комисије за језик „при“ Скупштини Србије или „при“ Социјалистичком савезу радног народа Србије (партијској трансмисији) надомештан је језичким оријентацијама главних јавних гласила. То су били „Политика“ и РТВ Београд, у којој је образован и Савет за српскохрватски језик. Иза тог савета остао је Језички приручник, припреман 1988–1989, а објављен тек 1991, за који сам писао иницијалне текстове и редиговао финалне (у сарадњи с Павлом Ивићем).

У ово поглавље ушли су још неки текстови који су изражавали моју и ширу друштвену освешћеност у вези са значајем српске језичке, азбучне и културноисторијске оријентације. Последњи текст (предавање у Коларчевој задужбини, 20. 12. 1991) означава мој лични раскид с језичким „заједништвом“, што га је поражавало већ готово отцепљење Словеније и Хрватске (формално - с почетком 1992) те очевидан наговештај ратних збивања у „малој Југославији“, титовској БиХ.

Та земља, БиХ, иначе, почивала је на револуционарном начелу (које полази од негације и креће се ка афирмацији) - да није „ни српска, ни хрватска, ни муслиманска“, него „и српска, и хрватска, и муслиманска“. БиХ је, упркос разградњи тог начела, ипак опстала као асиметрична (две државе у држави, а три народа) „конфедерална заједница“ под међународним протекторатом. Међутим њено је „заједништво“ обесмишљено пропашћу ширега југословенског (пре свега српско-хрватског) државног јединства и одбијањем муслимана/Муслимана да остану у „остатку“ СФРЈ, ономе без Словеније и Хрватске, и да тако „спасу мир“. Муслимански вођа, Алија Изетбеговић, челник новоименоване нације (Бошњака) у последњој деценији 20. века, и његова Странка демократске акције „жртвовали су мир ради суверености“ (како је говорио Изетбеговић), али су Срби били оптужени као главни кривци за рат, јер су се усудили да пожеле опстати у истој држави.

Распад бивше СРБиХ озваничио је нову нацију, Бошњаке, и њој непримерени „босански језик“, о чему ће бити речи у другој књизи (С језика на језик). У њој ће бити разјашњени смисао и бесмисао језиконазивне асиметрије (народ Бошњаци, а језик босански, а не бошњачки), што изазива бројне недоумице последњих година.

ЧЕГА СЕ ОДРЕКАО СЕЛИМОВИЋ

Иако седмочлана Радна група Удружења књижевника Србије, која је била задужена да даде своје мишљење о „Приједлогу“, Селимовића није споменула ни у свом „мишљењу“ ни у свом „противпредлогу“ (видјети К. новине, 4. VI 1981), полемика око овог писца зачела се у Ослобођењу (13. VI), у тексту под насловом „Недоумице око минимума“. Аутор текста, Нихад Агић, понешто одобравајући Радној групи УКС, полемизира с њеним „мишљењем“ и њеним „противпредлогом“, пребацујући јој „двије неспретности“ („идеју о величини [свеједно које] националне књижевности“ и „посезање“ [„некад с правом, већином не“] за „књижевним именима из другог књижевно-националног корупса, како би спријечили дезинтеграцију властите, а не водећи рачуна колико то узрокује или доводи до дезинтеграције друге књижевности [Андрић, Селимови, Куленовић, Ћопић]“) и „једну неспретност“ (два писца из БиХ, Јукића и Ћатића, Радна група назвала је „маргиналнима“).

Илустрована Политика објавила је потом (23. VI) Селимовићево завјештање, тј. његово писмо Српској академији наука и уметности (из новембра 1976), које затим преноси сарајевски Свијет (6. VII), с коментаром Енвера Диздара, а писмо доживљава и „фудбалско-књижевно-поредбени“ коменар Фуада Дорића у Ослобођењу (8. VII).

Селимовићево писмо (не вјерујем да га је, свему упркос, имало смисла објавити, и то без пишчеве непосредне сагласности, за коју се нигдје не наводи да ли је била дата), Диздарев и Дорићев текст ви сте пренијели у цјелини па се - због недостатка простора за њихово препричавање - мора рачунати с добрим памћењем ваших читалаца.

Ваше читаоце ваљало би, уз то, упознати, унајкраће, с још неким мишљењима. Аутори су им, попут писца ових редака, поријеклом из БиХ.

Хамдија Демировић, књижевник млађе генерације, у сарајевском Одјеку (15. VI), говори о посебности босанскохерцеговачке књижевности, налазећи ослонца за то у „недјељивој и јединственој - макар толико хетерогеној традицији босанског тла“ (од „старих богумилских текстова“, преко „епско-лирске и лирске народне поезије и прозе 19. и 20. стољећа“). Залажући се за то да се бх. књижевност означи „супра-националном“, Демировић поставља питање: „По чему је Андрић српски писац?“ и одговара да је „његово дјело уроњено од главе до пете у босанску традицију, у цијели онај духовни склоп изукрштаних културних и политичких идеја што су се ту преламале и твориле једну нову, специфичну, засебну, аутохтону, самосвојну културу.“ Не одговарајући на питање зашто би тако древна култура била „нова“, овај аутор утврђује да је „Андрић, дакле, босанскохерцеговачки писац“, па закључује: „Стога, треба пледирати за коначно устоличење појма ’босанскохерцеговачка књижевност’ у тзв. науци о књижевности, и то не само у Босни и Херцеговини него и у најширим југословенским релацијама.“

Гледиште двојице других људи с овога „тла“, политичара и револуционара, Хасана Грабчановића и Родољуба Чолаковића (Чолаковић је и књижевник с немалим опусом), прилично се разликују од Демировићева. „Не треба да стварамо“ - каже Грабчановић, у марту 1978, у расправи о програму наставе књижевности на Сарајевском универзитету (Политика, 11. VII) - „никакве грубе шеме и формуле, да повлачимо круте и неодрживе границе и вршимо ’пресељавање’, него да темељитије проучавамо стварно стање и да га дамо онакво какво је стварно било. Не видим какве тешкоће представља да Андрића и Шимића (и друге) прикажемо и у српској, односно хрватској књижевности, а истовремено у књижевности Босне и Херцеговине.“ Чолаковић (у интервјуу Књижевним новинама, 2. II) каже, уз остало, и сљедеће: „По моме мишљењу јадна је она књижевност која је на једном језику. За мене је књижевност која је настала и настаје на српскохрватском језику једна (…) Које су то снаге које траже повод за раздор?“

Аутор ових редака не крије своје симпатије за гледишта ове двојице револуционара. Он исто тако нема ништа против „устоличења“ корпуса босанскохерцеговачке књижевности (ријеч „корпус“ употребљава и Нихад Агић), али тај корпус не може бити ни „национални“ ни „супра-национални“, понајмање на начин којим се оспоравају цјеловитости двију националних књижевности, српске и хрватске, у које спадају сви Срби и Хрвати који живе или су живјели у границама данашње наше савезне државе.

А кад је ријеч о „корпусу“, свака је књижевност корпус књижевника, дјела и књижевних праваца (с традицијом и без ње), и сваки је корпус одређен, прије свега, (1) језиком (или језицима), народом или нацијом (или већим бројем њих) и територијом (облашћу, покрајином, земљом, државом) или, опет, већим бројем њих. У нас и у свијету најуобичајенији су (једно)национални корпуси, али се срећу и такви, са сингуларним обликом назива, као нпр. европска књижевност, афричка књижевност, јужноамеричка књижевност па чак и свјетска књижевност; но, неко је код нас, устрашен непостојећим „наднационалним импликацијама“, проказао сингуларнооблички назив „југословенска књижевност“ (због чега се на Београдском универзитету од прије неколико година уче „југословенске књижевности“).

Пошто нико у свијету не оспорава цјеловитост националних књижевности, понајмање кад нација или нације живе у једној држави, нема никаквог разлога да ми то чинимо у овој земљи, у Југославији, која је по Уставу (чл. 1) „савезна држава као државна заједница добровољно уједињених народа и народности“ (први дио одредбе) „и њихових социјалистичких република и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова, које су у саставу СР Србије“ (други дио одредбе). Ако већ желимо „заједнички минимум“ у Југославији, зашто бисмо бјежали од корпуса под именом „југословенска књижевност“, који можемо подијелити било по језицима (што је најлакше и најбоље), било по нацијама (што је лакше него по републикама, јер се људи лакше „пресељавају“ но што мијењају националну припадност), при чему се уза сваког писца, кад се год то са сигурношћу да установити, може припоменути којој нацији и којим републикама припада.

У овој савезној држави постоји данас шест званично признатих нација, и свака од њих има право на свој цјеловит национални књижевни корпус, а пошто је република такође шест, свака од њих има право, ако жели, да прави и вишенационалне и вишејезичке корпусе. Не вјерујем само да заједнички минимум књижевности у Југославији треба да легализује републичке и покрајинске корпусе на такав начин да цјеловите националне корпусе пребаци у „илегалу“.

Ако је неоспориво, уставима зајамчено, право сваког грађанина ове земље да се слободно национално опредијели и да слободно изабере мјесто гдје ће живјети (а то значи и републику), можемо се упитати „чега се Меша Селимовић одрекао“ и покушати да дамо одговор(е) на то питање:

Пошто босанскохерцеговачки и „књижевно-национални корпус“ није „национални“, већ се састоји од три дјелимична национална корпуса - нема „посезања“ у корист „другога књижевно-националног корпуса“. Прије би се могло говорити о покушају „дезинтеграције једнога националнокњижевног корпуса“ (макар кад је ријеч о Ћопићу, једноме из „велике четворке“, коју спомиње Агић, јер Ћопић није „споран“ ни „конфесионално“, ни „етнички“, ни по томе што већи дио свог живота „живи“ у СР Србији, ни по своме опредјељењу за југословенско књижевно заједништво), с намјером да се једноме несумњивом, на заједништву (дијелова) трију нација заснованом, књижевном корпусу, прибави статус интегралнога „књижевно-националог корпуса“ (за који пледира Агић), што се поклапа с намјером да се босанскохерцеговачка књижевност, која је вишенационална, прогласи посебном националном односно „наднационалном књижевношћу“ (за шта се залаже Демировић).

Према томе, није се Меша Селимовић одрекао ни „нас“ ни „вас“, нити у његову тексту има „клетви“ и „заклетви“, нити он омета заснивање муслиманске националне књижевности као дијела босанскохерцеговачке књижевности, књижевности заједничког нам (без посебне лингвистичке наобразбе и без икаквог превођења разумијеваног) српскохрватског језика, и дијела југословенске вишенационалне и вишејезичке (али не и [над]националне) књижевности.

Очито је, узме ли се све у обзир, да је било и да има покушаја да се, у име осокољених републичких етатизама и повампирених неоунитаризама, „брани“ Селимовићу, и не само њему, „да припада тамо гдје сматра да јесте“. (Диздар му то не брани, али му пребацује да „нас се одрекао“, а Агић га бранио од „посезања“ и не да му да буде и „тамо“ и „амо“, док би га Демировић смјестио под једну „наднационалну“ капу, босанскохерцеговачку, јер ко још брине за нашу заједничку капу, југословенску, она је „престала бити ’наднационалном’“, али се „над-националност“ може разбашкарити у републици.)

Поређење Меше Селимовића с Репчићем, Халилхоџићем и Слишковићем толико је неукусно, да једва има смисла да се овдје на њ подсјећамо.

„СУПРАНАЦИОНАЛНИ“ ТРАДИЦИОНАЛИСТ

Немам намјере да се представљам Хамдији Демировићу јер се ни он није представио мени, а читаоцима НИН-а, вјерујем, најмање је занимљиво ко смо, шта смо и одакле смо. Нека они о нама суде по ономе шта смо написали и како смо реки оно што смо имали рећи.

Стога ћу - отклањајући недуховито и бајато поигравање с презименима и друге неподопштине, чему се прибјегава кад се нема поуздања у снагу властитих увјерења - настојати да читаоцима НИН-а помогнем да боље разумију у чему се Демировић и ја слажемо и око чега се споримо, задржавајући учтиво владање према особи која друкчије мисли, јер се споримо прије свега око ставова и мишљења.

Мени је драго што је Демировић тако опширно упознао читаоце НИН-а са својим гледиштима изложеним у Одјеку (15. VI), па су се и сами могли увјерити да наднационалност нисам измислио ја, већ Демировић. (Ја сам само његов префикс супра, доносећи и њега у цитату, превео на српскохрватско над.) Читаоци НИН-а сјетиће се да сам донио мишљења и других аутора (Агић, Диздар, Дорић, Грабчановић и Чолаковић), који говоре о Приједлогу заједничког минимума наставе књижевности у средњим школама у Југославији (осим Грабчановића, који је, још 1978, говорио о тзв. двојној припадности), па је јасно да Демировић није у моме тексту могао добити више мјеста но што је добио. (Истина, у дужој верзији мог текста понуђеној Нину било је опширнијих цитата, и Демировићевих, па и оних за које Х. Д. мисли да се мени не би свидјели.)

Демировић вели да се слаже са мном једино у томе да су Агић–Диздар–Дорићеве „дрљотине“ (Х. Д.) о Меши Селимовићу „неукусне“ (Б. Б.). Морам напоменути да се - иако пориче било какву везу с овом тројицом - у нечем за њ важном Демировић слаже с једним од њих, с Агићем: за Агића је босанскохерцеговачка књижевност национална (експлицитно, и без временског ограничења), а за Демировића супра-национална (такође експлицитно, али само у посљедње вријеме). Није ли дрљотина помало престрога ријеч, поготову стога што се, попут бумеранга, враћа Демировићу?

Да језик, националност и територија нису једини чиниоци по којима утврђујемо постојање једне литературе, и ту се слажемо, па се може рећи - наша је сагласност ипак шира од оне око „неукусности“. Демировић се и ја слажемо (придружујем се његову подвлачењу ријечи једини) да се традиција не смије занемарити, да се она, упркос свој својој хетерогености, може видјети као недјељива и јединствена, и ту се слажемо, али се не слажемо око граница које традицији и литератури поставља Демировић. Да „језик, националност и регионална припадност нису битни фактори при конституирању одређене књижевности“, већ да је то традиција, „фактор који уједињује све ове претходне и обогаћује их за ступањ више“ (наведене ријечи су Демировићеве - из Одјека), не слажем се. Како може бити небитно оно што је најмање знано и ухватљиво, то ће бити јасно само Демировићу, који суверено утврђује и гдје шта важи, и откад важи, и која се граница има сматрати релевантном, и шта који придјев (епитет) значи.

Распредајући, тако, о томе какву све „у Босни имамо књижевну традицију“, Демировић је нашао мјеста за све ове етнике и ктетике и ине придјеве: босански, богумилски, латински, турски („вакат“), босанскохерцеговачки, Јевреји сафарди, алхамијадо, оријентални, фрањевачки. Свега тога ту има, само нема Хрвата и Срба, хрватског и српског, чак ни онда кад се спомиње епска народна поезија. Слабо познајући семантику - иако је јасно да се он и језиком бави и да га познаје, пише рјечито, лексички богато, чак надахнуто - Демировић значења придјева хрватски и српски, тамо гдје их спомиње, своди искључиво на данашњу СР Хрватску, односно СР Србију, а српски му значи - србијанско-без-покрајински или, у најбољем случају, СР-србијанско-са-покрајински. Он није кадар те придјеве везати за српски и хрватски народ иако су они немало старији и немало шири од данашњих република, Србије и Хрватске.

За њега језик није битан, али ће, кад нађе да је босанскохерцеговачка књижевност, у посљедње вријеме, супранационална, одмах посегнути за језиком, јер се супранационалност „између осталог“ (а ничег осталог, у том контексту, нема) „очитује и у чињеници да голема већина писаца у БиХ не пише ни српском ни хрватском варијантом, него мјешавином, у неким случајевима, најбољега од обију варијанти“. („Предуго су“ - вели Х. Д. у Одјеку - „босанскохерцеговачки писци били присвајани од других … Били су сврставани у српску или хрватску литературу јер су писали на једном од двију варијаната српскохрватског и хрватскосрпског језика.“) Баш ме занима да ли он мисли да је нпр. Петар Кочић сврставан у српску књижевност, „присвајан од других“, зато што је писао „српском варијантом“.

Праве ствари у старим диобама и „новим“ спојбама збивају се, по Х. Д., у посљедње вријеме, тј. „најдаље од рата наовамо“. (Демировић не каже да ли се збивају од почетка или од краја рата, јер није сигуран кад се зачела супранационалност, њена књижевност и њега језичка варијанта, у НОБ-у или послије њега, док значење синтагме у посљедње вријеме протеже на 35–40 година унатраг, на невиђен и незабиљежен начин.)

Источну варијанту нашег језика, дакако, он зове српском, чак не ни србијанском, иако би могао знати да термин „српска варијанта“, барем у СР Србији (ужој и широј) није ни прихваћен ни прихватљив (поред осталога и зато што је у СР Србији српскохрватски језик матерњи језик и неких 600.000 грађана који нису српске националности: Муслимана, Црногораца, Хрвата и Југословена).

Вратимо се сада мало Иви Андрићу и Меши Селимовићу. За мене су обојица и српски, и босанскохерцеговачки, и југословенски, и европски, и свјетски писци. И уопште нисам забринут око тога како ће се завршити битка око њиховог разврставања, нити сам се укључио у ову полемику стога што бих хтио да их „својатају“ мало источније од Босне: ја сам само бранио једно демократско начело, начело слободног опредјељења и начело заједништва које може прећи републичке међе.

Уопште се, Демировићу, не „ишчуђавам“ што Ви Андрића „смјештате“ у босанскохерцеговачку књижевност: њему је и тамо мјесто! Међутим, Ви сте у Одјеку поставили питање: „По чему је Андрић српски писац?“ - а одговор Вам је био, иако не овако експлицитан, ни по чему, чак ни по екавици (по којој би он, кад би се и у Србији прихватале такве диобе, и таква „присвајања“, могао бити и „србијански“ писац). Вама је ту чак и екавица сасвим неважна, јер је Андрићево „дјело уроњено од главе до пете у босанску традицију“, па је он, дакле, само босанскохерцеговачки писац. Ако ни због чега другога, а оно због Ex ponta и Nemira, објављених у Загребу прије неких 60 година, док је Андрић тамо живио.

Кажете ми да Вам ја Селимовића „суптилно подмећем“ (наднационалност Вам „спочитавам“, Вашем тексту „приписујем“ значења „која он уопће не имплицира“, а Селимовића „подмећем“, и то „суптилно“: признајем да сте кадшто и деликатни [и прецизни!]); кажете да ја „тврдим“ да бисте га Ви „смјестили“…

Ви велите у НИН-у, најприје, да Ви то „не бисте радили“, тј. да не бисте „смјестили Мешу под босанскохерцеговачку националну капу“, и питате ме: „Но, не би ли га“ (тј. мене) „то разочарало?“ Помислих, тако, мало очаран - мало разочаран, да сам се о Вас огријешио, да је моја претпоставка о томе шта бисте Ви са Селимовићем била неумјесна. Кад оно, читам ваш текст даље, Ви се, повучени за „језик“, наравно „књижевни“, враћате „проблематичном“ (Ваша ријеч и Ваши наводници) Селимовићу, и то овако: „човјек Босанац, пише ијекавски, ’босанском’ варијантом, дјело му је (што је најважније) потпуно уроњено у босанску традицију, а сматрају га (…) српским писцем.“ Код Селимовића вам је, одједном, ијекавица важна (чак стоји прије традиције, тј. „уроњености“ у њу, док за Андрића екавица не бијаше важна: обојица су „уроњени“ у праву традицију, једину, Андрић „од главе до пете“, Селимовић „потпуно“.

Није ли, Демировићу, босанска традиција, да је чак и „супранационална“, „и српска, и хрватска, и муслиманска“: читајте помало и о ЗАВНОБиХ-у да бисте схватили да Ваше диобе и Ваша спајања не могу проћи, да бисте употпунили своје спознаје о традицији. Чега се Селимовић, дакле, одрекао? Ја то нисам успио ни сазнати ни спознати. Шта Ви, Демировићу, о томе мислите?

Демировић зна у какву су традицију „уроњени“ Андрић и Селимовић боље од њих самих (упућен је у незаборавник њихових искустава и у њихову лектиру), не суди он о њима по утиску, па зато зна гдје једино смију спадати и гдје се никако не смију наћи; а ако су они засвједочили друкчије, смјестивши се и шире, без „бијега“ из Босне и њене књижевности, - то је њихов „ћеф“ („њихови ћефови“ - не алудира ту Х. Д. само на њих двојицу, већ збори онако, „теоријски“, опћенито, јер они сами - „не одређују којој ће литератури припадати њихова дјела“). „Ријеч је о дјелима, а не о људима“, каже Демировић, учећи нас да дјело морамо гледати посве независно, као да је божанског поријекла, па га писац само посредује. Ко ће гдје бити смјештен, вели Демировић, то није ни његово, ни моје, ни Селимовићево: „то је посао књижевне хисторије која ће нас сама, без ичије помоћи, смјестити тамо гдје нам је заиста мјесто.“ Није то, дакле, посао књижевних историчара, већ „књижевне хисторије“, која је такође божанског поријекла; она пада с неба, као и дјело, не пишу је људи, смртници. Но, можда је ипак пишу људи, посвећени, бесмртници, они, како вели Х. Д. „којима су књижевне ствари живот“ (у које би осим њега, Демировића, могао спадати још понеки деус). Само ти „деуси“ имају мандат за то, само та елита, а не они који се „тиме не баве“, него изроне, овако, с времена на вријеме, чисто ex machina, да би њима, правим деусима, „очитали лекције 'ex cathedra'“, а још мање „неп(р)осв(иј)ећена“ читалачка публика.

Деус наш, којем су „књижевне ствари живот“, којем је традиција све (Устав, ЗАВНОБиХ, национално питање, заједништво шире од онога у Босни њега се не тичу), јер он то све ради, тобоже, „увјетно“, не улазећи у било какве импликације друкчије „од чисто литерарних“ (подв. Б. Б.), склон је томе да наше језичко-књижевне односе упореди с онима у бијелом свијету: „Сукладно томе, рекао сам да писац може писати на језику једне нације, а да литератури те нације не припада, што доказује примјер свих америчких, канадских, аустралијских писаца који пишу на енглеском а које нитко не убраја у енглеске писце.“

„Сукладно“ овој Демировићевој мудрости - која нам открива да се њен творац разумије и у међународне литерарне односе, који су му исто што и наши међунационални односи - читаоци треба да закључе: (1) Енглески језик само је језик енглеске нације, а не и изворни или матерњи (енгл. native) језик шкотске, ирске, велшке, америчке, канадске и аустралијске нације; (2) Сложену српско-хрватско-муслиманско-црногорску национално-књижевно-језичку ситуацију треба да видимо и ријешимо у свјетлу британско-америчко-канадско-аустралијског модела, јер су односи Србија - Хрватска - БиХ - Црна Гора исто што и односи В. Британија - САД - Канада - Аустралија (Војводина би могла бити нешто попут Шкотске, а Косово попут Алстера); (3) Традиција и у нас може бити „хетерогена“ (не можда колико у САД), али мора бити „недјељива“ и „јединствена“, и то само на републичкој разини. Стога, српске књижевности може бити само у Србији (и то само у оној „’ван’ покрајина“), хрватске само у Хрватској, босанскохерцеговачке само у БиХ (јер тамо нема ни Срба, ни Хрвата, ни Муслимана - „Сви смо ми само Босанци“, мисли, а не каже, барем не експлицитно, Х. Д.), црногорске само у Црној Гори. То је модел који, по Демировићу, и „демировићима“ може једино функционисати, јер само су републике и покрајине тврђаве нашег заједништва.

Спомиње Демировић Оскара Давича и његову сеобу. Зар вам, Демировићу, она смета? Мени не смета, нимало. Камо среће да се писци, без обзира на мотиве, што више и што чешће селе! Били би, вјерујем, способнији да се одлијепе од ускогрудога завичајног традиционализма. Ја писац нисам: понешто се ипак разумијем у књижевност, али сам се селио. Можда зато и могу рећи да ми је Херцеговина завичај, Србија домовина, а Југославија отаџбина. Зашто, Демировићу, не бисте и Ви окушали срећу у каквој сеоби; можда бисте открили да се наша традиција, упркос свеколикој хетерогености, може видјети као једна и недјељива (јединствена она не мора бити, и није, ни у Босни), и мало шире од завичаја. Можда бисте тада, попут Родољуба Чолаковића, могли схватити да се и корпус југословенске књижевности српскохрватског језика може сматрати једним, без икаквих супранационалних наљепница. Барем у „заједничком минимуму наставе књижевности у средњим школама у Југославији“.

О НАЗИВИМА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Да нешто с називима наше републике, боље рећи њеног ужег подручја, није у реду, поодавно је јасно, и то не само лингвистима, као што је јасно да проблем није само језичке нарави.

Још пре пет–шест година о томе је писао Коста Тимотијевић у Борби, оборивши се понајвише на назив „Србија ’ван’ покрајина“, за који је рекао да је таман толико логичан колико би логично било рећи „пасуљ ван меса“. Овој конструкцији, рекао је Тимотијевић, одговарале би синтагме „Босна ван Херцеговине“, „Хрватска ван Далмације“ и сличне, без обзира на то да ли су неке традиционалне покрајине (Херцеговина и Далмација) друштвено-политичке заједнице.

Извршном већу Скупштине СР Србије треба одати признање што је половином октобра месеца у свој дневни ред уврстило питање назива Републике, и ту је непосредни повод да се са (социо)лингвистичког становишта покуша размотрити (не)подобност неких назива.

Но, најпре би ваљало рећи да треба лучити термин од назива. Једини термин којим именујемо Републику јесте СР Србија, а све друго што се среће по новинама и другде, и што се спомињало на седници РИВ-а 14. октобра о. г. (СР Србија ван САП, СР Србија без САП, територија СР Србије ван САП, територија Србије без покрајина, СР Србија без покрајина, ужа Србија и други), јесу називи, а не термини, и то називи ужег подручја Репубике. Вредност термина могли бисмо признати још крњем називу Србија, како се чини и другде: Совјетски, Савез уместо СССР, Велика Британија уместо Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске и сл.

Шта је неспорно?

Разлог што су се појавили толики називи Републике (односно једнога, већега, њеног дела) нелингвистике је природе; до пре десет-петнаест година каткад се могао срести назив „ужа Србија“, за „територију ’ван’ САП“, који и Тимотијевић држи бољим од других и сматра да је он проказан због честога његовог, у вицу, свођења на једну апстрактну именицу која се добија спојем епитета „ужа“ с првим словом именице „Србија“. Тимотијевић уз то напомиње да би се осим проказанога могао понекад користити и назив „СР Србија не рачунајући покрајине", који је мање оперативан, а за назив „Србија ’ван’ покрајина“, у чем се од њега не разликује ни аутор ових редака, сматрао је да је „(из)ван памети“, да је и језички и логички неодржив.

СР Србија, то је свакоме јасно, није проста заједница: у њој су две покрајине, једине две наше покрајине као аутономне јединице са широким овлашћењима. Она је таква од 1945. године (истина, до Устава СФРЈ из 1963. године једна од покрајина била је „област“, и звала се „Косово и Метохија“, с правима и дужностима у свему битноме једнаким са АП Војводином), па ипак испрва, и задуго, нисмо били суочени с поплавом неодрживих назива.

СР Србија и, раније, НР Србија, јесте друштвено-политичка и државна заједница само као целина, и само као целина сматрана је „федералном јединицом“ (и по АВНОЈ-у, и дуго после рата, било их је шест, а толико је и буктиња у нашем грбу). Међутим, у најновије време говори се о већем броју „федералних јединица“, којих, и према неким београдским листовима, има „осам“, што и јесте и није тачно. „И јесте и није тачно“ - то је реченица која је граматички потпуно исправна, без обзира на њену „изванграматичку“ логичност, то је и стварност којој дугујемо обиље назива.

Откуд поплава назива?

Једна је ствар ипак и јасна и неспорна: уже подручје наше републике формално-правно, ни по једноме уставу наше социјалистичке државе, није конституисано као засебна државна и друштвено-политичка заједница; као такво оно, дакле, не постоји. Формално постоји, као друштвено-политичка и државна заједница, само „шире подручје“, оно с покрајинама, које су „у њеном саставу“. Ако и занемаримо злобно (?!) говоркање да „формално постоји оно чега стварно нема“ и да „стварно постоји оно што формално не постоји“, једно недовољно рашчишћено двојство (да га објаснимо: покрајине су „саставни део" СР Србије и „конститутивни елеменат“ федерације, у којој је и сама СР Србија, и то као целина, њен конститутивни елеменат или њен саставни део) - објективно узрокује поплаву термина.

Може се, упркос споменутом двојству, поставити питање: је ли се та поплава, поплава паразитских назива, могла избећи?

Она се могла, и може се, избећи, иако се у нашем друштвено-политичком свакодневљу готово ниједан податак, готово ниједна информација, не даје за целину. Чак су нам и неки резултати недавног пописа становништва саопштени само за покрајине, пре него за републику као целину, јер је попис на Косову мало каснио.

Синтагма „у нашој републици“, која се тако често чује широм Југославије, готово да се не чује у нашим покрајинама барем десет година иако су оне „у саставу“ СР Србије. С друге стране, што је само по себи у реду, у нашим двема покрајинама користи се свакодневно, колико и на ужем подручју, колико и у осталим републикама, друга једна синтагма, она која гласи „у нашој земљи“, кад се мисли на нашу савезну државу, иако покрајине јесу барем једнако „у саставу“ наше републичке државе колико су „конститутивни елеменат“ наше савезне државе. По уставу јесу, у пракси, језичкој и изванјезичкој, нису, иако су синтагме „саставни део“ и „конститутивни елеменат“ истозначнице, синоними (прва је синтагма на „народном“ језику, а друга спада у интернационалну терминологију).

Када се рашчисте односи - који се, верујемо, могу рашчистити и без „промене“, али уз „примену“ устава - ваља се надати равнотежи у употреби синтагми „саставни део“ и „конститутивни елеменат“, а још више равнотежи у ономе што бисмо могли означити складом између речи и дела, језика и збиље.

Међутим, када се тај склад успостави, остаје проблем како ћемо звати „територију СР Србије ’ван’ територија САП“, што је више-мање узгредни уставни назив. „У питању је теиторија“ - каже се у једном недавном „Политикином“ тексту. „Једини излазак из овакве збрке око назива Социјалистичке Републике јесте у повратку на уставне одредбе“ - једна је од кључних реченица у „Политикином“ извештају се седница РИВ-а Србије (15. 10. 1981).

„СР Србија је“ - каже се у сржном делу тог извештаја - „као самоуправна и државна заједница јединствена целина. Само, територија СР Србије може бити третирана на два начина: кад је реч о целој територији СР Србије и када је реч о делу територије СР Србије без територија САП. Али ни тада се не говори о Републици без САП као друштвено-политичкој и самоуправној заједници. Увек је реч о територији. У томе је, дакле, по јасном закључку који је јуче усвојило Извршно веће смисао уставног текста који говори о ’територији СР Србије ван територије САП’.“

Премда се овај новински извештај не може оценити као превише јасан, ипак из њега и из расправе коју одсликава произлази: „територија СР Србије ван територија САП“, што је уставни назив (слабо граматички одржив), само је „територија“, само је географски појам, не и политички; та територија није ни „друштвено-политичка“, ни „самоуправна“, ни „државна“ заједница, већ пре свега географски појам који испуњавамо, као и друге такве појмове (нпр. Јадар, Стиг, Браничево, Шумадија), и другим негеографским садржајима.

Као географски и политички појам, као историјски и политички реалитет, Србија, и као појам и као назив у историјској ретроспективи, покрива различите „територије“.* Тај се појам „помиче“, шири или сужава, делећи судбину света („етнички“ никада „чистога“) који (је) ову територију насељава(о). Када се и шта у томе погледу збило са Србијом и у Србији, морало би нам бити јасно. Међутим, недавно се могло прочитати да су неки делови данашње СР Србије као, на пример, Косово и Метохија, припојени 1945, иако би свако морао знати да су Косово и Метохија ослобођени од Отоманске империје 1912. године и, након тога, по међународно признатим уговорима, они су саставни део Србије (и, делом, Црне Горе, до 1918). Истра је 1945. године ослобођена и припојена Хрватској и Југославији, а дотле је била саставни део Италије. Значи, Косово није припојено Србији 1945. године, већ је оно те године, не престајући бити саставним делом Србије од 1912. године, добило одређени вид аутономије.

Према томе, појам и назив Србија, у било којем смислу - географском, политичком, привредном или каквом другом - покрива и може покривати само „шире“ подручје, све три „територије“ заједно. У државноправном смислу Војводина и Косово нису ништа мање саставни део Србије него нпр. Крагујевац. Уже подручје СР Србије, без обзира на то што је само географски појам који, уосталом, свакодневно испуњавамо и другим, неземљописним, садржајима, заслужује своје име, смислен назив и оперативан термин који неће имати државно-политичко значење.

(У обзир би могли доћи називи Рашка или Шумадија, која се каткад пре рата употребљавала у ширем значењу, или који други, иако би Рашка - или Расција, како би рекао Ћамил Сијарић - као термин с историјском традицијом боље одговарао. Ово никако не треба схватити као предлог, већ напросто као могућност о којој вреди размислити, јер термин Србија, докле год он укључује у себе све три „територије“, долази у обзир само за заједницу тих трију територија, а никако само за средишњицу, која није ни друштвено-политичка ни државна заједница, већ само скуп општина између Земуна, на крајњем северу, и Прешева, на крајњем југу.)

Територија „ван територија“

Неопходност утврђивања назива за уже подручје остаће и када се реше неки постојећи спорови: и када покрајине буду само оно што би и по значењу речи аутономија (= самоуправа) морале бити: аутономне јединице, с више аутономних права од других делова републике као државе, без „класичних“ државних надлежности, које би морале временом одумирати и на савезним и на републичким разинама.

Одабрани назив за уже подручје (какав год он био) имао би, дакле, значење истоветно, на пример, значењу назива Херцеговина, која није засебна друштвено-политичка заједница (иако јој назив улази у сложени назив републике), већ територија на којој се налази известан број општина (тачно се зна и које), традиционални назив територије која се ширила и сужавала, с првенствено географским значењем, иако се гдекад могу срести и синтагме „херцеговачка пољопривреда“ или „херцеговачко песништво“, без икаквог докидања ширих политичких и националних целина. Нађемо ли назив за уже подручје, решићемо неке важне проблеме комуницирања (= споразумевања), решићемо барем неке језичке проблеме.

Док не нађемо какав подесан назив (по могућности од једне речи), називи „ужа Србија“ (није најбољи назив, иако сугерише да постоји и „шира Србија“) или „уже подручје Србије“ задржавају извесну логичност и оперативност, које, нажалост, назив „територије ван територија“ не поседују.

Ако бисмо инсистирали на уставности синтагме „територија ван територија“, морали бисмо одустати од назива „уже подручје града“, који се налази у многим „подзаконским“ актима, и увести оквакве називе: „територија града Београда ван територија села и приградских општина“ (за уже подручје града), „територија града Београда ван територија општина Земун и Нови Београд и ван дела територије општине Палилула“, а могуће су и друге бесмислене комбинације назива, као нпр. „Београд ван Земуна и Новог Београда“, што је комбинација за коју се ваља чудити што се већ није појавила.

Какви су односи могући?

На крају би требало упозорити на то да није логично говорити о „односима СР Србије и аутономних покрајина“ (о чему су говорили, како извештава НИН од 1. XI 1981, у тексту „Научници о покрајинама“, и судеоници расправе у Удружењу за политичке науке СР Србије): целина не може имати „односе“ с деловима који улазе у њен састав, осим ако није реч о односу ужег подручја с покрајинама.

Ако се говори о односу целине и делова на такав начин, чине се барем две грешке: уже подручје поистовећује се с целином, а покрајине се искључују из целине. Делови, дакако, могу имати међусобне „односе“, али целина не може имати односе с деловима који су у њеном саставу, осим, наравно, ако се не деси да се они нађу „изван“ састава.

Друга је ствар однос „органа СР Србије“ и „органа САП“, о чему се доиста може и мора говорити, баш као што се може говорити о односу органа СФРЈ с органима република и покрајина. Исто тако, неодржива је и тако честа синтагма „све наше републике и покрајине“, јер она оставља по страни било СР Србију, које нема без покрајина, било „уже подручје Србије“, које није ни република ни покрајина.

Нешто није у реду са синтагмама. Иако је јасно да се језичка и „природна“ логика не морају поклапати, некакав склад мора постојати. Ако се сложимо да би и по устав(у/има) и иначе три „територије“ које сачињавају СР Србију морале бити у понечем међусобно ближе него шест–осам територија које сачињавају СФР Југославију, како то да се никада не може срести синтагма „СФР Југославија ван СР Словеније“ или која слична? Је ли могуће да синтагма „саставни део“ остаје без икаквог значења, док „конститутивни елеменат“ значи све, па чак и оно што не може и не сме значити?

Потребне су - мислим да је то неоспорно - јасност и прецизност односа и у језику и изван језика: потребно је решавати социолингвистичке проблеме који су и језички, и друштвени, и политички.

* Географски и политички појам у главама људи који припадају различитим, па чак и истим, нараштајима не морају се подударати. Неки „окрузи“ данашњег ужег подручја Србије ослобођени су од Отоманске империје и „припојени“ Србији, тек 1878. У садашњим својим границама Србија постоји, као држава, као једна од шест федералних јединица Југославије, од 1945. године: већ доста времена да већина њених становника до педесет година старости рашчисти и усклади појмове, називе и термине. Па ипак, тога склада нема, помало и зато што нема неопходних нових назива и прецизних одређења прихваћених назива.

Текст је било могуће написати после друге арбанашке сецесионистичке побуне на Космету, 1981 (прва је била 1968), али нисам никога у партијском центру Србије (ЦК СКС) питао за допуштење да га објавим. Одмах после његовог објављивања, на једној седници ЦК, Бошко Крунић, челник „аутономашке странке“ у Војводини и члан ЦК СКС, негодовао је на седници ЦК СКС. Рекао је, отприлике, да се у тобожњим лингвистичким расправама доводе у питање основе нашег система. И био је у праву, мада је посреди био правно-политички нонсенс, а не систем, нормално државно уређење.

СРПСКОХРВАТСКИ НИЈЕ ТВОРБЕНО МРТАВ ЈЕЗИК

Има много термина, чак и неких који су мање сретни од ових о којима је овде било речи. Поготову је овде изостало нешто што су иначе лингвисти добро запазили и овде и у Загребу, а највећа невоља с оваквим речима, што припадају самоуправној терминологији, јесте у илузији да ће се с променом термина променити односи.

Није невоља Пољака у томе што имају војводства, него у томе којим су садржајем испунили војводства. Мени је, на пример, жао - данас сам баш читао текст једног економисте, који каже да неће да употребљава термине радна организација, организација удруженог рада, итд. - што се не употребљава више термин предузеће. Невоља је можда у томе што често законодавац узме дефиницију, а неко дефиницију схвати као налог да се мења термин. Тако, на пример, могао се задржати назив Предузеће „Путник“ Београд, а да се онда оно дефинише овако: Предузеће „Путник“ радна је организација, или сложена је организација која се бави туризмом и саобраћајем… Дакле, нешто што би требало да јесте дефиниција узима се као термин, па се због тога могло догодити и то да се Градско саобраћајно предузеће у Београду преименује у Градски саобраћај Београд, јер се неко добро досетио да би лоше било рећи Сложена организација удруженог рада за градски саобраћај, а учинило му се да мора избећи реч предузеће. Направљена је, међутим, нова грешка. Апстрактна именица саобраћај узета је у некаквом непримереном конкретном значењу, па се сада то предузеће зове Градски саобраћај „Београд“, дакле уместо ГСП сада се то зове ГСБ.

Бавим се послом где се појављују извесне невоље које долазе од неоперативности термина. Тако, на пример, свака основна организација удруженог рада у нас има и основну организацију Савеза комуниста. И ви често имате текстове у којима морате ово рећи: основна организација Савеза комуниста у основној организацији удруженог рада, а очигледно је то неоперативно. Или ово. Ми смо имали, бар у Србији, више израза за управну јединицу ширу од општине. То су били окрузи, то су били срезови, у Хрватској котари. Округ је, чини ми се, био најмање „компромитован“, па се могао задржати. А којим ћемо значењем испунити регионалне заједнице - које нису замишљене као друштвено-политичке заједнице, него, чини ми се, као специфична врста интересних заједница - то не зависи од термина.

Погледајмо какви се овде појављују проблеми. Каже се: Међуопштинска конференција Савеза комуниста Србије у Међуопштинској регионалној заједници Шумадије и Поморавља. Уместо једноставног, рецимо, термина: Збор комуниста крагујевачког округа, с четири речи, узима се нешто троструко опширније.

Или: Митар Пешикан писао је како реч задруга вуче корена још из средњег века, можда и од раније. Вукла се кроз векове и после рата била је добра за социјализам, а добра је и данас.

Пало ми је на памет да покушам наћи замене за неке неоперативне, рогобатне термине. Надам се да се нећете томе насмејати. Ако смо већ хтели да уведемо некакву лествицу термина, могли смо искористити творбене могућности на које упућује термин задруга. Наиме, именици задруга не могу придружити никакав глагол, али имам на располагању серију глагола у којима је основни глагол дружити се). Рецимо, удружити, здружити, придружити итд. Од свега тога можемо направити именице. Ово немојте схватити као предлог, већ као илустрацију. Ако су нам потребни нови термини, нове речи, ваљало би погледати да ли творбени модели српскохрватског језика допуштају могућност да се заиста начине нове речи. Пало ми је на памет да би се основна организација удруженог рада могла назвати удружницом, а радна организација подружницом. За радну заједницу, на пример, пошто она обавља послове за више основних организација удруженог рада, може се узети реч придружница. За оно што називамо, рецимо, сложеном организацијом удруженог рада - која настаје здруживањем већег броја радних организација, односно организација удруженог рада - могли бисмо, на пример, узети реч здружница. Како видите, српскохрватски језик није баш језик мртве творбе, али, да бисмо његове творбене могућности развијали, требало би да буде више сарадње између лингвистичких установа и управних, државних, партијских, самоуправних и других органа. Мислим да су и једни и други - и државни, и партијски, и (само)управни органи, с једне, и лингвистичке установе, с друге стране - криви што те сарадње нема. Обично лингвисти кукају да те сарадње нема јер њих нико не зове да би их консултовао. Верујем да је то истина, али је истина и то да ни лингвисти ни њихове установе нису превише иницијативни.

УВАЖАВАТИ И ЈЕДИНСТВО И РАЗЛИКЕ

Поздрављајући ову иницијативу „Политике“, указао бих критички на наше језичке прилике и неприлике, и у „Политици“ и, помало, изван ње.

Ако жели бити југословенски лист, Политика, и у језичкој политици, мора сведочити о својој ширини, дакле не о скучености и затворености, а још мање о својој републичкој самодовољности. Језичка политика део је националне политике, која и на овом подручју мора водити рачуна о радничкокласном интересу, јер радништво, претпостављам, више занима језик као средство општења и (спо)разумевања него као национални декор.

Језичка пракса у Србији, па и у листовима „Политикине“ куће, као да показује склоност ка некој србијанској средишњици, што је противно историјској и националној, а још више југословенској интернационалној логици. Српскохрватски језик - на свим својим нивоима: у лексици, морфологији, ортоепији, графији, ортографији, синтакси и другде - треба за норму да узима оно што одговара највећем броју говорилаца овог нашег језика. Он треба да буде разумљив, приступачан и близак што већем броју људи, читалаца и у Србији и изван ње, у Југославији, што, наравно, не мора значити и одрицање од оправданих и неизбежних разлика, које се не могу, нити их треба, уклањати.

Политика, као лист, традиционално је ћириличка, и ту не треба ништа мењати, што не значи да треба бити превише конзервативан кад је реч о њеном графичком изгледу. Немогуће је, скупо и нерационално, и у нескладу с вишедеценијском традицијом, штампати је на оба наша писма. Добро је што се „Политика“ као кућа отворила и ка латиници (Tempo, Intervju, Autosvet) - и то сведочи о ширини једне здраве језичке, заправо, азбучне оријентације.

Политика - као лист - увек је објављивала и ијекавске текстове, и српске и хрватске, и оне из Босне и Црне Горе, особито кад је реч о књижевним творевинама, о тзв. ауторским текстовима. Изван тога, „Политика“ је, па и други њени листови, склона да екавизира и „посрбљује“ ијекавске текстове, а још више оне с другим карактеристикама у лексици и синтакси, а од својих сарадника који су ијекавци очекује да се прилагоде „језику“ куће. Изузетак је у томе културна рубрика, а не би требло да буде.

Не можемо бити за језичко заједништво - ни унутарсрпско ни српскохрватско, ни српско-хрватско-муслиманско-црногорско - а у пракси се држати својих локалних навика.

Говори у најужој основици српскохрватског језика јесу новоштокавски говори - и екавски, и ијекавски, и икавски - иако је икавски изговор и правопис одавно напуштен, но говор и изговор - нису исто. Кад је реч о стандардном језику српске нације, у основици јесу и морају бити све прихватљиве и одавно прихваћене особине шумадијско-војвођанских и источнохерцеговачких говора, који су, ови последњи, источнохерцеговачки само по етикети, а иначе су распрострањени широм Босне, Лике, Кордуна, Баније, Далмације и Славоније и, наравно, западне Србије, а они су у основи стадардног језика и осталих народа којима је сх. језик матерњи и књижевни језик. Тај језик заједничко је добро четири наше нације у четири републике и према њиховом „јединству“ морамо се односити једнако брижљиво као према његовим варијантама, које се морају уважавати.

Широко заснована језичка политика о свему томе мора водити рачуна, поготову с обзиром на то да у СР Србији живи неких 600.000 људи који нису српске националности а матерњи им је језик српскохрватски; осим тога, сх. језик, на потпуно добровољној основи, средство је и шире међунационалне комуникације. Сх. језик, сам по себи, интернационална је творевина, јер није матерњи језик једне нације, већ већег броја њих, а њиме се служе и бројни Југословени других матерњих језика. Њему не одговара никакво затварање, цепање, никаква ускогрудност и ситнодушност, нити му је потребна експанзија на друга језичка подручја, нити међуваријантско отимање и преотимање.

„Политика“ мора своју језичку политику темељити на оним начелима која су у складу са заједништвом. Па ипак, и кад се отвори свој српскохрватској књижевној новоштокавштини, „Политика“ ће задржати нешто своје, баш као што сваки појединац има свој „идиолект“, сваки колектив има свој социолект, да не кажем „колективолект“. Нема језичког јединства без разлика, ни једноме ни другоме, ни јединству ни разликама, не треба ићи исхитрено на руку, понајмање се треба подати множењу, поларизовању и петрифицирању оних разлика које отежавају наше разумевање и споразумевање.

Парцијализације с других подручја друштвеног живота поодавно су нахрупиле на језик, који је подвргнут деобама на националној и територијалној основи, етатизацији и бирократизацији. Тим се процесима није могуће одрупрети само декларативно, пуким речима без дела и деловања.

Српској култури која се опредељује за социјалистичку опцију, за братство и јединство, - мора бити туђ сваки облик национализма, и „великосрпског“ и „малосрпског“, а српска култура није сама ни у Србији; и ту се она, и посредно и непосредно, дружи с хрватском, муслиманском и другима, и другојезичким.

Да ова моја гледишта не би била превише декларативна и уопштена, дао бих и неке конкретне напомене. Зашто је, на тако читаној спортској рубрици, обавезна синтагма фудбалски шампионат, а не и ногометно првенство: првенство се још може и прочитати, али ногомет никада иако му је рођак рукомет редовна појава? Зашто су обавезни халфови, бекови и пенали, а тако ретки или, заправо, одсутни помагачи, браничи и једанаестерци? Зашто се састанци не одгађају кад се пушке ионако морају одложити? Зашто је обавезан двадесети век, када би с обзиром на средњи век више пристајало двадесето столеће? Зашто је међународна затегнутост обавезно „затегнута“, а никад напета, зашто, заправо, нема напетости, иако је, јамачно, боље да буде што више детанта, тј. попуштања напетости? Зашто пристајемо на сиромаштво кад нам је, барем у језику, богатство надохват руке?

Време је да се схвати - и радујем се што је то у „Политици“ схваћено - да однос према ијекавици, као једном од изворних српских и србијанских изговора, није само однос према другим нашим републикама и другим народима српскохрватског језика. Није ли Вук Караџић, Србијанац из Тршића и зачетни кодификатор нашег језика, писао ијекавски? Јасно је стога да однос према ијекавици не треба условљавати никаквим реципрочним односом према екавици, баш као што однос према латиници није условљен односом према ћирилици у „другим“ нашим срединама.

Не кажем да је постојећи неприкладан однос према прихваћеним разликама у нашем књижевном језику плод зле намере, али јесте реч о једној нашој небрижљивости, комотности, опуштености и осионости, које треба да буду стране и српској и свакој другој нашој култури, и језичкој и нејезичкој.

Језичка ширина у „Политици“ неће смањити њену читалачку публику, а може служити нашем зближавању и нашем узајамном орасположавању. Није то идеализам, већ прека потреба, утолико већа уколико је тачно да су процеси зближавања уступили место процесима дељења, дробљења и растакања.

Иако је, наравно, најпогубнији економски национализам и с њиме повезани други, и институционализовани и изванинституционални, облици национализма, - најгрђи је и најружији национализам у култури и језику, где се он боље види и често је пробни камен других раскола или освајања.

Дабоме, језички и културни национализам има два своја вида, унитаристички и сепаратистички: оба су подједнако неприхватљива и наносе штету нашем заједништву. У нас се, у Југославији, глобални унитаризам, и у култури и у језику, и изван њих (ионако више фиктиван него претеће снажан и делатан), често критикује са стајалишта тобожњег антиунитаризма, с гледишта супфедералног етатизма, којем не смета унитаризам на подручју под „властитом“ контролом, понајмање кад је реч о српскохрватском језику и његовим изворним говориоцима изван тзв. матичних подручја.

„Политика“, више но било које друго јавно гласило, више но било која друга кућа, може дати подстицаја процесима културног зближавања, језичког заједништва, које, у пракси, уважава и оно што нам је јединствено и оно што нас међусобно разликује, оног заједништва које поштује равноправност и других језика у Србији и Југославији.

ЈЕЗИЧКА ОРИЈЕНТАЦИЈА „ПОЛИТИКЕ“

1. Ауторски текстови објављиваће се без имена. Ауторским се сматрају сви потписани текстови, и они ће бити изузети од свих језичких ограничења осим оних која налаже обичај да се појединости ускладе са стандарднојезичким изразом (нпр. уместо трептајући - трепћући, уместо [х]историски - [х]историјски, уместо наруђба - наруџба, уместо Ћилипи - Чилипи, уместо Бихаћанин и Пожаревчанин - Бишћанин и Пожаревљанин; исто тако, ако је аутор ијекавац и пише ијекавски, неће се остављати поједине речи с екавским или, ако аутор пише екавски, с ијекавским ликом и сл.).

2. Приликом преношења целих говора или делова јавних излагања задржаће се изворни облик кад год то буде могуће. Приликом преношења Танјугових вести дословност се неће сматрати обавезом.

3. Када новинар само слуша говорника, а нема писаних докумената, неосновано је захтевати да он одступи од свог начина писања, који, разуме се, мора бити усклађен са стандарднојезичким моделом.

4. Када новинар располаже писаним документима, пожељно је да их цитира у изворном облику кад год за то има времена и могућности.

5. Кад је реч о лексици која је својствена било једној било другој варијанти нашег језика, једино ограничење могло би се односити на оне речи које би реметиле елементарну комуникативност на целоме српскохрватском језичком простору. За ауторске текстове спољних сарадника не важи ни такво ограничење, а за књижевне (уметничке) прилоге ни „стандардност“ није обавезна: дијалози или чак и цели текстови могу се писати супстандардно или дијалекатски, и за новине и иначе, иако се у новинама објављују пре свега написи у стандарднојезичком облику.

У области синтаксе и стилистике, за „Политику“ је прихватљиво све оно што је „правилно“ и ваљано у нашем језику као целини, па и оно што је из неких разлога сада мање заступљено - већа употреба инфинитива, неодређенога придевског вида, одговарајућих домаћих речи уместо страних, словенског генитива и деклинираних бројева. До одступања од вуковског модела нашега стандардног језика - у којем су сви ови облици били много чешћи - више долази из небриге него из уважавања логике развоја српскохрватског језика као целине или стандарднојезичког израза српске нације. Премда су у нашем књижевном језику распознатљиве и националне и регионалне црте, регионализација која не би водила рачуна о ширем социокултурном и националном простору - о нашим, и кад је реч о српскохрватском језику, вишенационалним и национално мешовитим приликама - удаљавала би нас од здраве језичке и културне политике. Исто тако, језички интернационализам који би допуштао поплаву непотребних туђица (самит, ескалација, реперкусија, ретардација) а прогонио речи и изразе уобичајене у другим срединама истог језика или у другим домаћим словенским језицима (словеначки и македонски), био би мањкав и с гледишта нормалнога језичког развоја.

6. За дописнике „Политике“ изван Србије важе иста „правила“ као и за оне у Србији, при чему је нормално да се дописници из Босне и Херцеговине и Хрватске служе источном варијантом (ијекавски правопис) или каквим натуралним изразом. (У Црној Гори, наиме, ионако се понајвише користи источна варијанта с ијекавским изговором.)

7. Неприхватљива је пракса, која додуше није нормирана, да се српским сматра једино екавски правопис (реч је, дакле, о правопису, а не о изговору, јер се изговор не „види“ из новина, из писаног језика), јер би то било противно и историјској логици и данашњим језичким приликама у српској нацији.

8. Неоправдано је различито прилазити преношењу излагања друштвених и јавних радника с обзиром на њихову националну припадност. Дешавало се, наиме, да су говори руководилаца из СР Хрватске доношени у западној варијанти, док су излагања неких руководилаца из СР Србије и СР Црне Горе који иначе говоре ијекавски прилагођавана „чистој“ источној варијанти, тј. њеној екавској редакцији.

Нема никаквих разлога, ни историјских ни актуелних, везивати ијекавицу само за западну варијанту српскохрватског језика.

9. Разлози за уважавање ијекавице и у Србији јесу вишеструки. Овде их парафразирамо и прецизирамо према књизи Српскохрватски језик - актуелна питања (Београд, „Рад“, 1979, стр. 49):

1) ијекавски се завичајно говори у извесним подручјима наше републике (западна Србија и Санџак) и међу српским досељеницима широм СР Србије;

2) ијекавски говоре и пишу Срби изван Србије;

3) ијекавски изговор и правопис повезује нас с другим народима српскохрватског језика;

4) знатан и значајан део књижевне и културне баштине српског народа писан је ијекавски;

5) ијекавски је писао и говорио зачетник нашег новога књижевног језика Вук Стефановић Караџић.

10. „Политика“ се убудуће неће самостално упуштати у језичке подухвате без консултације са стручним институцијама, као што су Институт за српскохрватски језик у Београду, Одељење језика и књижевности САНУ, Одсек за јужнословенске језике Филолошког факултета у Београду, Иснтитут за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду и друге.

СМИСАО И ДОМЕТ НОВЕ „ПОЛИТИКИНЕ“ ЈЕЗИЧКЕ ОРИЈЕНТАЦИЈЕ

Већ су постигнути почетни резултати нове Политикине језичке оријентације. Пожељно им је дати замах, али се то не може постићи само понављањем и допуњавањем прокламација, већ су нужни и нови практични потези.

„Политика“ већ сведочи да уважава научно и шире прихваћено друштвенополитичко становиште да је српскохрватски језик један од три национална стандардна језика у СФРЈ. Исто тако, „Политика“ уважава чињеницу да српскохрватско језичко подручје није хомогено у оној мери у којој јесу, нпр., хомогена подручја оних језика којима се служи само по један народ (словеначко, македонско, мађарско, италијанско и др. језичка подручја која покривају делове наше земље или сежу у њих). Попут других вишенационалних стандардних језика, српскохрватски књижевни језик јесте језик с варијантама. Наука засад распознаје две варијанте нашега стандардног језика: источну (СР Србија и СР Црна Гора), са два изговора и два писма, с екавским изговором, који се употребљава претежно у Србији, и ијекавским изговором, који се употребљава претежно у Црној Гори (претежно не значи искључиво, а изговор није само оно што се изговара и говори, већ, у нашем случају, и оно што се чита и пише); и западну варијанту (СР Хрватска), с ијекавским изговором и латиницом у скоро искључивој употреби. Последњих година говори се и о босанскохерцеговачком стандарднојезичком изразу, а у самој ствари на подручју СРБиХ варијанте се (у)живо укрштају и неутрализују, при чему превладава завичајни ијекавски изговор и латиничко писмо. С разлогом се може говорити о српској језичкој култури и хрватској језичкој култури као круговима чије се површине највећим делом преклапају. Мало је тога што припада само хрватској језичкој култури (нпр. Ципар, оцеан, сијечањ, просинац, чешњак, уљудба, часник, зубало, споловило, кемија, Shakespeare, München и сл.), која се одликује литерарношћу ослоњеном на дужу писану традицију на „народном“ језику и на културу западних језика, већим пуризмом и обавезујућом нормом. И обрнуто, мало је тога што припада само српској језичкој култури (нпр. Кипар, океан, јануар, децембар, б[иј]ели лук, цивилизација, официр, протеза, полни орган, хемија, Шекспир, Минхен и сл.), која се одликује литерарношћу ослоњеном на епску усмену традицију и говорни језик те вишеструком биполарношћу (и ћирилица и латиница у живој употреби, и екавица и ијекавица, и источна и западна лексика, и домаћа и страна нетерминолошка лексика напоредо, и разнолики синтаксички модели без значењске диференцијације [нпр. морам доћи : морам да дођем, са Илијом : с Илијом, Јовина кућа : Јовова кућа]).

Политика као лист који се чита на целом српскохрватском језичком подручју има све разлоге да уважава све особине српске језичке културе и да не сматра туђим ништа што, као „правилно“ и нормативно, постоји у српскохрватском књижевном језику на целоме његовом говорном подручју.

Ево неколико практичних савета и препорука који се могу одмах уважити.

1. По један дописник из Загреба, Сарајева и Титограда може, без одгађања, почети да пише ијекавски с умереним прилагођавањем овдашњој ако живи на подручју западне варијанте. Убудуће би требало да сви новозапослени дописници из других република, осим ако нису рођени и образовани екавци, пишу без екавизације и „поисточњавања“.

2. Врло је важно да Политикини сарадници који живе (или су живели) у Београду или другде у Србији, дакле и Политикини новинари запослени у „централи“, пишу ијекавски и с карактеристикама српске језике културе које су овде мање уобичајене. Приликом запошљавања нових сарадника треба водити рачуна о томе да се не примају само говориоци екавске верзије источне варијанте. (Добар је пример стари Политикин вук Зуко Џумхур, који у свом „запису“ „Једно село“, Политика, 12. XI 1983, стр. 10, пише: „У Лешку“ [селу „на путу од Новог Пазара према Титовој Митровици“] „живи око хиљаду душа. Тих тисућу житеља махом су рудари.“).

3. И иначе, сви Политикини новинари и сарадници могу се слободно користити свим особинама српске језичке културе и српскохрватског језика, при чему је једино обавезна сагласност с нормом нашег језика као целине, о чему су дужни водити рачуна језички редактори (лектори), који се, кад су посреди неауторски текстови, не могу лишити права и да измене понешто од онога што би превише одударало од обичаја у српској језичкој култури. Задржавање овог права има смисла само ако се његовом коришћењу буде ретко и крајње опрезно прибегавало. (И овде поновимо: у српску језичку културу спада све оно што на нивоу стандардног језика употребљавају Срби где год живели у нашој земљи и изван ње, без обзира на то да ли су њихове говорне карактеристике уобичајене и у другим националним културама на српскохрватском говорном подручју - у Србији, Југославији и другде.)

4. Политика је донедавно имала двојицу дописника у најважнијим светским средиштима чији матерњи језик није био српскохрватски (Ристо Бајалски и Јуриј Густинчич), што јој може служити на част, утолико пре што је реч о заиста изврсним новинарима. Лист би, с ништа мање разлога, могао имати којег сталног известиоца што би писао ијекавски ако је рођени и/или образовани неекавац, с пуном слободом да се користи лексичко-стилско-синтактичким особинама атипичним за источни део српскохрватског језичког подручја.

5. Политика би могла на дужи рок именовати комисију (или савет) за језик, у чијем би саставу били пре свега језички стручњаци. Они би пратили спровођење „кодекса“ и давали савете за побољшање језичких прилика у листу и њихово прилагођавање утврђеној језичкој оријентацији.

Ако „кодекс“ прихвате и друга издања Политикине куће, требало би да се комисија састаје барем једанпут тромесечно, проширена свим језичким редакторима (лекторима) који раде у њеној кући. Врло је важно да језчки редактори не злоупотребљавају црвену оловку, што се дешава када се природно редакторско овлашћење недовољно ослања на постојеће стандарднојезичке приручнике.

6. Било би нормално да вести из других република српскохрватског језика Политици и другим листовима Танјуг доставља без обавезног прилагођавања екавској верзији источне варијанте. То вреди и када аутор каквог текста или изјаве с небеоградским језичким карактеристикама живи у Београду. (Да ту нема уједначених критеријума, показује Политика од 12. XI 1983, стр. 6: део предговора Мике Шпиљака књизи Стеве Остојића Наше године преноси се у изворном облику, а Танјугова вест из Сарајева, где је, под председништвом Николе Стојановића, одржана седница Секретаријата Одбора за подизање споменика Ј. Б. Титу у Сарајеву, - прилагођена је „чистој“, екавској, верзији источне варијанте нашег језика.)

Без обзира на то да ли извештава Танјуг или ко други, излагања садашњег председника Председништва СРС, који је ијекавац рођен у СР Србији, треба доносити доследно ијекавски, без обзира на то што он своју ијекавицу помало меша с екавицом. Исто тако, излагања садашњег председика Председништва СФРЈ, који је говорилац западне варијанте рођен у СР Хрватској, треба доносити у складу с нормом, макар и он своју ијекавицу мешао с екавицом. Потоње се, изгледа, редовно чини, а претходно не.

Треба сви да се навикнемо на то да источна варијанта, западна варијанта, српска језичка култура, хрватска језичка култура и српскохрватски књижевни језик нису исти појам нити пет назива за један те исти појам, већ појмови, називи и творевине који нису међусобно супротстављени, па их све ваља уважавати како би се видело и знало да су у међусобном складу. Наравно, тих пет појмова могуће је видети и као пет разина једнога надређеног појма - српскохрватски језик. Битно је држати на уму да се заједништво, „јединство с разликама“, мора пажљиво неговати и у нашој републици и у целој нашој земљи. Недавно је један словеначки културни радник рекао да се око свега можемо договорити осим око тога да нам је језик један. За народе спрскохрватског језичког подручја не важи ни та изнимка. С друге пак стране, нужно је упознавати и друге наше језике, поготову словеначки и македонски. Ваља поздравити одлуку „Политике“ да објави течај македонског и словеначко