Бранислав Брборић: О језичком расколу

V. ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ ЗАПЛЕТИ И РАСПЛЕТИ

Мада је ово поглавље кратко, не може му бити кратка најава. Југославенски лексикографски завод, једини завод те врсте у СФРЈ, водио је деценијама Мирослав Крлежа обезбеђујући не само хрватску „енциклопедијску хегемонију“ него и сливање и траћење силних буџетских средстава из осам извора трошених за поновно, друго, издање Enciklopedije Jugoslavije (ЕЈ). То издање запало је осамдесетих година 20. века у кризу не само због посусталог Крлеже него и зато што су његови обесни наследници подстицали сецесионистичку помаму. Она је до израза дошла већ у првом тому другог издања ЕЈ на српскохрватском језику латиницом (којем се придружило или се имало придружити још 5 издања: српскохрватско ћириличко, македонско, словеначко, мађарско и арбанашко). Овај енциклопедијски пројекат тобоже је следио „равноправност народа и народности“, а у самој ствари био је сведочанство о злој судбини једног државног поретка којем се ближио крај. У Србији су тога били свеснији него другде, па је груба манипулација с језичким питањем уопште, а посебно с питањем Црногорци - језик, искоришћена као повод за претресање и протресање тога ирационалног пројекта. Поменутој манипулацији (показаће даља поглавља) подстицаја су давали хрватски политички челници, првенствено Владимир Бакарић, који се 1977. године заложио за два нова „српскохрватска језика“ - „босански“ и „црногорски“ - што ће, касније, постати моја опсесивна тема.

„Расплет“ те језичко-енциклопедијске драме збио се у другој половини 1984. године, када је под сводом Црногорске академије наука и умјетности повећа група српских и хрватских лингвиста одлучивала о коначној редакцији текста одреднице Црногорци - језик. Њу је као и претходну, БиХ - језик, обрадио Далибор Брозовић, хрватски лингвиста нескривених екстремистичких уверења и антијугословенских стремљења, с којим су добро сарађивале енциклопедијске редакције у БиХ и Црној Гори. Требало је да томе скупу у ЦАНУ присуствују и новинари, међу којима и тадашњи анфан терибл југословенског новинарства - Боро Кривокапић, којег сам добро познавао. Кад је на седници у ЦАНУ одлучено да се новинари искључе, најгласније је негодовао Кривокапић, обрецнувши се и на мене при напуштању дворане у којој се имала редиговати поменута одредница, зачуђен како се ја, као секретар Комисије ЦК СКС за информисање, која се залагала за јавност рада, могу с тиме сложити. Ја сам му полушапатом добацио да му је боље да не протестује јер ћемо се наћи после заседања у хотелу па ће добити целовиту информацију, бољу од оне коју би могао „ухватити“ на самој седници. И добио ју је, не само од мене него и од двојице веома упућених људи, иначе Црногораца, др Драга Ћупића, директора Института за српскохрватски језик у Београду, и др Драгољуба Петровића, универзитетског професора у Новом Саду, који су томе скупу такође присуствовали.

Плод тога својеврсног брифинга био је „енциклопедијски“ текст у Нину који је Кривокапић, вешт новинар и за ту тему посебно мотивисан, боље приредио него што смо очекивали. Његов „извештај“ у Нину понајбоље сведочи о томе колико се брљало с том енциклопедијом, нарочито у Црној Гори, из које је тада било доста лингвиста у Србији и БиХ, али само један „домаћи“ (др Бранислав Остојић, сада члан ЦАНУ), који се није слагао с тим брљањем, али није имао снаге да му се супротстави, нити је на седници редактора у ЦАНУ говорио. Његов се глас у јавном животу знатно слабије чуо од гласа Војислава Никчевића, загребачког доктора књижевности, чија је промашена књижевно-језичка дисертација, оштро критикована у неким рецензијама, била посвећена младом Његошу. Та дисертација, разуме се, добила је позитивну оцену у Загребу, јер се уклапала у деструктивизам хрватске (неформалне, али стварне) културне и језичке политике, коју је инспирисао Владимир Бакарић.

Ових неколико текстова - међу којима се налази и писмо из ЦК СКС (02 број 42/1 од 23. марта 1983), упућено, с потписом Шпире Галовића, у ЦК СК Хрватске (на руке Јосипу Врховцу), како би се заједнички порадило на сређивању енциклопедијских прилика - тек су мали одсечак свега оног што се збивало око „обраде“ језичког питања у (никад недовршеном) другом издању Енциклопедије Југославије. Текстова с тим у вези, ако су сачувани, има толико да би могли бити подлогом за богато документовану докторску дисертацију. Овде су само они које сам ја писао сам или у сарадњи с другим лингвистима што их је ангажовала Редакција ЕЈ за СР Србију, али, тада, не и Редакција ЕЈ за Црну Гору. Потоња је била елиминисала свог земљака и великог лингвисту Митра Пешикана (1927–1996), који ће десетак година касније умрети као члан двеју академија на данашњем говорном простору српског језика, чија имена, поготову кад се скрате, слично звуче (САНУ и ЦАНУ), а да га о тој елиминацији нису ни обавестили.

Тако се поступало и с језиком и с људима.

НЕКЕ ПРИМЕДБЕ НА НУЛТИ ТАБАК ДРУГОГ ИЗДАЊА ЕНЦИКЛОПЕДИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

По препоруци Савета Редакције Enciklopedije Jugoslavije за СР Србију, ова редакција обавила је неколико стручних консултација и на састанку од 14. јула 1982. године закључила да се морају изнети неке примедбе и предлози који се тичу језичких формулација у нултом табаку.

ФОРМУЛАЦИЈЕ НА КОЈЕ СЕ СТАВЉАЈУ ПРИМЕДБЕ

Редакција је закључила да је неприхватљив скуп формулација у предговору који се односи на српскохрватска издања (стр. VII):

Неприхватљиви су и неразумљиви називи језика и варијаната у упутама читатељима (стр. XXIV–XXV):

Географски називи (топоними) доносе се у облику уобичајеном у хрватском односно српскохрватском језичном стандарду. У неким случајевима доносе се у заградама и називи на језицима народа и народности СФРЈ. (…)

ПРЕДЛОГ ИЗМЕНА У СКЛАДУ С ПРИМЕДБАМА

I (стр. VII)

II (стр. XXIV–XXV)

Географски називи (топоними) доносе се у облику уобичајеном у западној односно источној варијанти. У неким случајевима доносе се у заградама и називи на језицима народа и народности СРФЈ. (…)

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

Наведени скуп формулација (стр. VII) у првој књизи другог издања Enciklopedije Jugoslavije доводи у забуну читаоца својим импликацијама.

До те збрке дошло је вероватно отуда што су извучене уставне одредбе о језику и то само неке (изостављене су покрајинске), па су потом те одредбе механички поређене, тако да су попримиле значење које стварно немају у републичким уставима, тј. значење посебних републичких језика или, у бољем случају, репубилчких варијаната. Избегнуто је да се језик „латиничног и ћириличког издања“ означи као један језик, премда уставне одредбе, свака понаособ, упућују на то да је реч о једном језику, а не о више њих. Тиме су замагљени карактер српскохрватског језика и односи унутар њега, што се најмање могло очекивати од књиге каква је ЕЈ, која треба читаоца да информише, а не да га дезинформише, да доноси научно проверене чињенице, а не да уноси збрку и нејасност у његово знање.

Забуне настале услед таквог именовања српскохрватског језика нису смањене ни у Упутама читатељима (стр. XXIV–XXV). Ту су се јавиле и нове нетачности и непрецизности у којима можемо видети природну последицу претходног неадекватног именовања. Истина, ту је број „језика“ смањен са четири на два. Реч је, очигледно, о двема варијантама, источној и западној, али у начину како се говори о њима испољила су се три става која су у супротности с научно прихваћеним чињеницама:

а) Варијантама је у неколико случајева дат статус засебног језичког стандарда: нпр. „Географски називи (топоними) доносе се у облику уобичајеном у хрватском односно српскохрватском језичном стандарду“.

б) Измењени су називи варијаната: уместо назива источна и западна варијанта, који нису спорни, употребљени су називи хрватски (стандард и др.) за западну, односно српскохрватски (једном и српски [облик]) за источну варијанту, што не одговара националној ситуацији у оквиру варијаната, а коси се и с уобичајеном употребом имена нашег језика. Назив српскохрватски језик у свим републикама где је уставно санкционисан обухвата српскохрватски језик у целини и никако се не може употребити као име за неку од његових варијаната.

в) Из стилизације „(…) у латиничном издању објављују се и текстови писани на српскохрватском (…) и обрнуто: у ћириличном издању објављују се и текстови писани на хрватском језичном стандарду“ - може се закључити да је ћирилица писмо источне а латиница западне варијанте, иако је јасно да су оба писма у употреби на целоме нашем језичком подручју и да је равноправност те употребе уставно зајамчена. У пракси се, истина, обично даје предност једном писму над другим, али ни то није увек случај. У СР Србији, на пример, два писма скоро су сасвим изједначена, тако се данас и латиница, а не само ћирилица, сматра и српским писмом.

Из свега што смо навели види се да је и у предговору и у упутама читатељима разликама унутар српскохрватског језика дат много већи ранг него што га оне стварно имају и да су те разлике нетачно представљене: дат им је национали предзнак и тамо где им он не припада. Западна варијанта није само хрватска већ припада и другим народима који се њоме служе, као што и источна варијанта није само српска и хрватска него је и црногорска и муслиманска. Овде није потребно доказивати нешто што је и у нашој и у светској лингвистици општеприхваћено: да је српскохрватски један језик. Ипак, пошто је то посредно доведено у питање, навешћемо мишљење о томе двају наших компетентних аутора.

Тумачећи принципе књижевнојезичке политике у БиХ, усвојене и потврђене у бројим документима стручних и друштвено-политичких тела последњих неколико година, Милан Шипка, у књизи Jezički savjetnik (Сарајево, Свјетлост, 1975, стр. 79) каже: „(…) ми термин српскохрватски, односно хрватскосрпски прихватамо као ’чист термин’, лишен значењског садржаја што их носе придјеви у његову саставу.“ На другом месту исти аутор указује на то да се два смера сложенице „ српскохрватски односно хрватскосрпски“ не препоручују за истомоментну употребу, нити их треба сматрати називима варијаната, већ се може говорити било о варијантама „ српскохрватског“, било о варијантама „хрватскосрпског“ језика. То су, каже овај аутор, „равноправни називи за српскохрватски језик као цјелину“ (ibid., стр. 60). Још нешто: Босна и Херцеговина није једино подручје где су у употреби називи из обеју варијаната, како пише у упутама читатељима, па ту назнаку треба брисати.

Други један аутор, из Хрватске, Далибор Брозовић, једини наш аутор који у целој једној књизи расправља стандарднојезичку проблематику (Standardni jezik, Загреб, МХ, 1971), употребљава оба смера сложенице, недвосмислено стављајући до знања да је „хрватскосрпски (…) као цјелина не само један језик дијасистем него и један стандардни језик“. Другде и касније, овај аутор указује на то да је „стандардна новоштокавштина“ (његов „неутрални“ назив за наш стандардни језик) „исти језик“, и то „у смислу исти = ’тај, не други’ а не исти = ’такав, не друкчији’“, што се потврђује и у ЕЈ, где су, у првом свеску латиничком, сви текстови на „истом“ језику, различитом од аутора до аутора, зависно од средине из које он јесте или из које потиче. Овај аутор, у два маха, указује на то да назив „хрватски књижевни језик“ не треба сматрати „термином“ („Tu nije bitna neterminoloљka upotreba naziva", Radovi III, Sarajevo, Institut za jezik i književnost, 1976, str. 57), већ „транспозицијом с професионалнога (социо)лингвистичког називља на обичан говор јавног живота и културе“ (Д. Брозовић: студија у књизи Hrvatska književnost u evropskom kontekstu, Загреб, Либер, 1978, стр. 21).

Наше је чврсто уверење да Enciklopedija Jugoslavije мора бити усклађена с научно провереним чињеницама, и то не само у предговору већ и другде, а у фусноти или другде може се указати на уставне транспозиције, па и на „обичан говор јавног живота и културе“; осим тога, постоје и ретроспективне транспозиције, договори о језику и пре договора о овом издању ЕЈ, који не споре чињеницу да нам је, уза све разлике, и народни и стандардни језик - један језик. Зашто би се та чињеница прећуткивала у предговору другом издању, кад није била прећуткивана у првоме?

Навели смо само два репрезентативна аутора из двеју републичких средина, а можемо их навести и много више и из ових и из других наших средина, па и оних где није било озбиљнијих преоријентација у језичкој политици.

Наведне формулације имају и друге, изванлингвистичке импликације, које се такође морају узети у обзир. Дељење језика по територијалном принципу, према републичким границама, није у духу уставних одредби, према којима је „сваком народу и свакој народности“, што значи у сваком делу сваког народа и сваке народности, „зајамчена слобода изражавања националне културе и слобода употребе свог језика и писма“ према којима су „равноправни језици народа и народности и њихова писма на територији Југославије“, а у једном републичком уставу каже се и то да је „зајамчено сваком народу и народности и право да (…) језик назива својим именом“ (чл. 137. Устава СРХ).

У свим нашим уставима говори се о „језицима народа и народности“, а не о језицима република и покрајина, јер се језицима служе, говоре их и пишу људи и народи, а не територије и државе које ти људи и народи насељавају. То не сме бити тајна ни за творце ни за кориснике ЕЈ, нити пак за редакторе енциклопедијских предговора.

Имајући све ово у виду, предожили смо у понуђеним изменама да се наведене формулације о српскохрватском језику у нултом табаку замене другим, адекватнијим, у складу са стварним стањем и с прихваћеном употребом појединих назива. Предлажемо такође да се те измене унесу не само у ћириличко издање него и у сва инојезичка издања ЕЈ, а да се у латиничком издању исправка унесе у наредни том. У складу с тим потребно је изменити и ону одредбу Друштвеног договора од 23. 1. 1980. која се односи на језик.

Сматрамо да је неопходно извршити предложене измене како ради научно утврђене истине тако и ради југословенског социјалистичког заједништва, коме не може бити у интересу цепање језика којим говоре четири наша народа, који је њихово заједничко добро; поготово не може служити интересу заједништва цепање које фаворизује једно национално име над осталима. Било би неприхватљиво па и опасно када би се погрешне формулације из једног издања пренеле у сва остала. Ниједан разлог који би се могао навести у прилог њиховом задржавању не може се сматрати оправданим. Треба на време исправити оно што је добро, што је нетачно. Исправљање пропуста - то је и досадашња пракса у раду Редакције ЕЈ.

Писмо Јосипу Врховцу, члану Председништва ЦК СКХ

Драги друже Врховец,

Приликом недавних наших разговора (22. фебруара 1983) у Београду договорили смо се да ћемо се поново састати, у Загребу, после 2–3 месеца, и закључили да на дневном реду буду, између осталих, и нека осетљива, а значајна, питања из области језика и енциклопедије.

Другови из Савета Редакције Enciklopedije Jugoslavije за Србију (председник је др Драгутин Тешић, члан Председништва СРС) послали су нам неколико докумената који се тичу језичке проблематике у II издању Enciklopedije Jugoslavije.

Чини нам се да су на делу тенденције раздвајања нашег језика које подсећају на време од пре 16 година, када су извршни комитети ЦК СКХ и ЦК СКС осудили и Декларацију и Предлог, заузимајући јасне ставове и о јединству и о разликама (варијантама) у српскохрватском одн. хрватскосрпском језику, на шта си и Ти, недавно, поводом Исаковићевог интервјуа у Дуги, оправдано указао. (С тим у вези консултовали смо и Остојићев Javni dnevnik / Глобус, Загреб, 1981/, где су садржани бројни документи из тог и потоњег времена.) Није згорег подсетити и на недавно објављену вест да су у Аустралији, на једном универзитету, уведене посебне катедре које деле наш језик на два језика, што не може а да не буде у некој вези с деобама и неспоразумима који, упркос својевремено јасно заузетим ставовима, нису превладани.

Из кореспонденције коју вам шаљемо видећете да су у првом тому II издања ЕЈ (нулти табак) на заиста дубиозан начин коришћене уставне одредбе о језику. Тек недавно, у Интегрални абецедариј(ум) увршћена је одредница о заједничком језику, који састављачи абецедаријума уопште нису предвидели за II издање, иако је она постојала у првом издању, а на састављању абецедаријума радило се неколико година. И сам изостанак заједничке одреднице, и проблеми око израде посебних („БиХ: језик“, „Језик Црногораца“), и језичка формулација на страни VII првог тома - сведоче о тој неприхватљивој тенденцији дељења и о изостајању бриге о заједништву и ономе што си Ти, недавно у Београду, назвао „интеграцијом научних истина“, што треба да буде основни мотив у раду на заједничкој енциклопедији, која неће скривати ни специфичне потребе појединих наших националних заједница.

Када једним језиком говоре четири нације, које живе мање или више измешане у четири наше републике, проблеми морају постојати, али је очито да се они, било у терминолошком било у садржинском смислу, тешко могу решавати ако се не држи на уму целина наше језичке ситуације, право и потреба сваке наше нације да негује јединство свога књижевног језика и целовитост националне културе.

Обавештени смо да ће се 5. априла састати главни уредници републичких, покрајинских и посебних редакција, а 6. априла Централна редакција. Иако се ови проблеми тичу већине редакција, а можда и свих, њихово решавање умногоме ће, верујемо, зависити од ставова редакција за СРХ и СРС. Требало би стога да подстакнемо споразумевање у духу поштовања неспорних научних чињеница и утврђених начела међунационалног заједништва. На нама је, дакле, да помогнемо да се предстојеће дебате воде мирно и аргументовано, како би се окончале принципијелним, научно фундираним и дугорочним решењима.

Надам се, драги друже Врховец, да ћемо о свему овоме подробно разговарати када се састанемо у Загребу.

Другарски Те поздрављам.

ПРИМЈЕДБЕ НА ТЕКСТ ОДРЕДНИЦЕ ЦРНОГОРЦИ - ЈЕЗИК

Примио сам фотокопију текста одреднице „Црногорци - језик“ аутора др Далибора Брозовића, коју вам је доставила Редакција ЕЈ за СР Црну Гору. С обзиром на то да ће нашем језику, колико се може наслутити, бити посвећено најмање пет одредница (једна заједничка: „Језик српскохрватски/хрватскосрпски, хрватски или српски“ и четири посебне: „БиХ - језик“, „Црногорци - језик“, „Хрвати - језик“, „Срби - језик“; кажем најмање пет, јер још није јасно хоће ли свака република, евентуално и покрајина, искористити „право“ да, попут БиХ, има и републичку одн. покрајинску одредницу за српскохрватски језик, а не знам ни то да ли ће бити одреднице „Муслимани - језик“, тек могло би бити укупно девет или чак једанаест одредница за исти језик), - нужно је већ сада обезбиједити да оне не буду у неодрживој међусобној несагласности. Зато је добро да се помоћу више рецензија свих одредница, и посебних и заједничке, избјегну такве несугласности.

Видим да је Редакција ЕЈ за Црну Гору „оцијенила да у рецензији нема примједби које би изискивале суштинске промјене чланка о језику“, па је закључила да се ова верзија „у принципу“ може усвојити.

Претпостављам, исто тако, да су могуће „даље редакцијске дораде и побољшања“ не само „на нивоу Централне редакције“ (како стоји у допису Редакције ЕЈ за Црну Гору) него, прије свега, на научном и стручном нивоу. На то нас упућује и потреба да све одредбе о истом језику буду међусобно непротивурјечне. (При томе „исти језик“ значи „тај, не други“, како на једном другом мјесту каже аутор одреднице о којој је овдје ријеч.) Међутим, у овом случају ријеч је о одредници „Црногорци - језик“, дакле не о одредници „Црна Гора - језик“, па би право да о њеном садржају кажу своје мишљење, напустимо ли начас терен „чисте“ науке, припадало и другим нашим редакцијама, а не само једној републичкој и Централној (заједничкој). Редакција ЕЈ за Србију има разлога да се тим правом користи и зато што је у СР Србији (према попису од 1981) живјело 147.466 становника који су се изјаснили као Црногорци (то је нешто више од четвртине - прецизно 25,47% - Црногораца у СФРЈ, којих је те године у нашој земљи било 584.310). По том истом попису, у Црној Гори је живјело 400.488 Црногораца (тј. 69,17% свих Црногораца или 68,54% свега становништва Црне Горе). Оних који су се изјаснили друкчије било је 183.822 или 31,64 одсто, а међу њима је било, рачунајући и људе који су се изјаснили као Југословени, укупно 135.634 или 23,21% оних који, иако нијесу Црногорци, дијеле с овима исти језик.

Изнио сам ове бројке не зато да бих ојачао аргументе које ћу изложити, већ стога да упозорим на сву сложеност нашега социолингвистиког мозаика, која се не може „упростити“ навођењем једне уставне одредбе о језику, па ни свих таквих одредаба заједно. Чини се да су другови из Редакције ЕЈ за Црну Гору осјетили да би у понуђеном и (једанпут) рецензираном тексту могло бити „пропуста“ који би се уклонили накнадним уношењем једне уставне одредбе. Иако је сва наша деветоуставна материја, како кажу правници, „јединствена“ (што би могло да значи „непротивурјечна“), - показало се, у нултом табаку 1. књиге латиничке верзије II издања ЕЈ, да и слагање уставних одредаба о истом језику не рјешава проблем. Зато је боље остати што више на терену науке, чињеница, провјерених оцјена, оних око којих у науци постоји сагласност, па и оне традиције која нас је зближавала или нас барем није удаљавала и дијелила по мјери туђих интереса.

Своје примједбе на понуђени текст „Црногорци - језик“, од којих су неке суштинске, изложићу у три поглавља, полазећи од мање важних ка важнијима. Нећу улазити у језичке прилике у Црној Гори и међу Црногорцима у старом и средњем вијеку, јер се тиме нијесам бавио. Ограничићу се на новије раздобље, и то понајвише на неке лексичко-стилске, социолингвистичке и терминолошке аспекте ове проблематике.

I. ЛЕКСИЧКО-СТИЛСКЕ ПРИМЈЕДБЕ

Прочитавши пажљиво понуђени текст, примијетио сам да он у знатној мјери одступа од оне варијанте и оног стила којим се професор Брозовић обично служи. Закључујем да је аутор подесио стил према уобичајеном изгледу оне варијанте којом се претежно служе Црногорци у Црној Гори или је пак неко други текст престилизовао. Претпостављајући да је истина ово друго, упозорио бих једино на то да су се поткрале неке недосљедности или омашке, од којих се не тичу све само варијантских аспеката наше језичке проблематике.

На стр. 1 (ал. 5) и стр. 1 (ал. 9) пише највјероватније и вјероватније, са в, а на стр. 11 (ал. 9 и 11) стоје ријечи вјеројатно и вјеројатност, са ј умјесто уобичајених ликова вјероватно и вјероватноћа. За ликове са ј тешко је наћи потврду у било којој верзији источне варијанте.

На стр. 1 (ал. 13) и стр. 10 (ал. 13) налазе се глаголи са суфиксом -ирати, романизирати одн. дефонемизирати. Међутим, источна варијанта, у којој се норма обично не узима као нешто сасвим обавезујуће, преферира ликове са суфиксом -овати, дакле романизовати и дефонемизовати, али, наравно, могу остати ликови на -ирати, поготову код другог глагола, јер ова варијанта не искључује глаголски суфикс -ирати. Ово важи и за стр. 6 (ал. 1), гдје не стоји уобичајено идентификују, већ идентифицирају, премда ће овако рећи мало који Црногорац.

На стр. 1 (ал. 14) пише гора, а треба Гора, с великим почетним словом (дакле Црна Гора, а не Црна гора).

На стр. 1 (ал. 14) пише укрштавају се, а боље је, и независно од варијаната, укрштају се.

На стр. 4 (ал. 14), стр. 5 (ал. 1), и стр. 12 (ал. 5 и 7) има неусклађености. На стр. 4 и 5. говори се о јотовању, а на стр. 12. о прејотираним словима. Саображавање с језичким обичајима код Црногораца изискивало би усклађивање другога с првим, па би слова била прејотована.

На стр. 5 (ал. 14) пише захватају, са т, а на стр. 7 (ал. 17) обухваћа, са ћ, иако је лик са т чврсто укоријењен код Црногораца, у Црној Гори и изван ње.

На стр. 9 (ал. 14) и стр. 10 (ал. 1) стоји лик првотни, којем се не могу ставити начелне примједбе, али је врло вјероватно да ће Црногорац рећи првобитни.

На стр. 10 (ал. 1) пише обзиром, с накнадно убаченим на, што је примјерено административном стилу, па је овдје, опет независно од варијаната, боље с обзиром на.

На стр. 13 (ал. 1) пише у периоду од 15–18. вијека, а треба до умјесто црте, дакле од 15. до 18. вијека.

На стр. 14 (ал. 16) пише прелазним је раздобљем била епоха, што је конструкција за коју је мало вјероватно да би је могао употребити који Црногорац, ма гдје живио. Умјесто тога: прелазно раздобље била је епоха.

На стр. 16 (ал. 16) пише утјецај(има), а треба утицај(има), како стоји и другдје у понуђеном тексту.

На стр. 16 (ал. 5 и 10) стоје синтагме српскохрватски стандарднојезични изрази и црногорски стандарднојезични израз, обје са н, умјесто са к код придјева – језични, што је мањи проблем. Већи је проблем само навођење назива црногорски стандарднојезички израз, који је, несумњиво, елеменат источе варијанте, на које се год Црногорце односио.

II. ТЕРМИНОЛОШКЕ ПРИМЈЕДБЕ

Иако у српскохрватском језику, што важи и за варијанте, није стабилизована лингвистичка терминологија, ипак је крајње пожељно уздржати се од терминолошких експеримената и оних терминолошких рјешења која не уживају ширу распрострањеност. Осим тога, у Црној Гори су уобичајена источноваријантска рјешења. С обзиром на то да је неопходна непротивурјечност између заједничких и посебних језичких одредаба (засад је аутор двију посебних, а биће коаутор заједничке, управо проф. Брозовић), било би добро већ сада уједначити употребу термина који ће важити у заједничкој одредници и другим посебнима.

У овом тексту употребљени су - осим назива језик, варијанта и израз - називи нарјечје, дијалекат, поддијалекат и говор. Ексцерпирао сам све (или скоро све) синтагме у којима сам их уочио, без обзира на то да ли су оне употребљене као термини или нијесу. Ту су и оне на које немам примједаба.

Наприје ћу говорити о језику, а потом, скупно, о нарјечју, дијалекту, поддијалекту и говору.

II. 1 Језик

У овом тексту, осим нашег језика, помињу се и други. Ту је староцрквенословенски (стр. 10, ал. 15), али и његов уобичајени еквивалент старословенски језик (10, 17), за који се каже, у контексту једне енциклопедијске јединице сасвим непотребно, да је нетачан. Ако је тако, треба искористити прилику да се, по договору, у цијелој овој енциклопедији употребљава лик који је тачан, а не обрнуто, или се ваља уздржати од оцјене да је уобичајени термин нетачан. Помињу се и националне црквенословенске редакције овог језика (назване скупно црквенословенским језицима [стр. 11, ал. 3]), најчешће српскословенски (12/15, 13/17, 14/10), који се употребљавао и на територији данашње Црне Горе, једном назван и српско(црквено)словенским (11/7), затим хрватско(црквено)словенски (11/7), бугарско(црквено)словенски (11/4) и рускословенски језик (13/16, 14/9), једном назван и руско(црквено)словенским, овако, са средишњим дијелом у заградама (11/4), као год и напријед поменуте јужнословенске националне (да ли баш националне?) редакције с пунијим [„тачним“] називом.

Прије него што пређемо на наш народни и књижевни (и/или стандардни) језик, ваља да кажем да су споменути и неки несловенски језици чије „се црте укрштавају на територији Црне Горе“: „изумрли далматски језик дубровачкога (рагузејског) типа“ (1/15) и „још раније изумрли романски идиом који је послужио као супстрат албанском језику“ (1/16, 17), али, прије ових, и илирски језик (1/5), односно разни дијалекти илирских племена, којима се, наводно, говорило у старом вијеку на овом подручју.

Наш језик дијасистем и књижевни (стандардни) облици његови јављају се с мноштвом назива. Најприје је споменут назив српскохрватски (хрватскосрпски) језик (2/1), у чији „су састав ушли“ - „дијалекти словенских племена досељених на подручје Црне Горе“, који су, иначе, прије тога „припадали (…) западнојужнословенској (српскохрватско-словеначкој) заједници“, која се распала. Не знам колико је оправдано рећи да су неки дијалкети „припадали“ једној - (ваљда језичкој) заједници, послије чијег „су распада ушли у састав“ (једног) језика, али ми се чини да у овај контекст није имало смисла уносити оба смјера нашега сложеног језичког назива, јер се обама означује наш језик у цјелини, а само прави смјер има коријена у Црној Гори и међу Црногорцима. (Овдје је, наиме, ријеч о посебној одредници „Црногорци - језик“, док у другом, ширем контексту, и други смјер сложенице, као истозначница првоме, има, јамачно, пуно оправдање, без обзира на то што се та сложеница слабо употребљава и тамо гдје је настала и без обзира на то што постојање двају истозначних смјерова једнога сложеног назива многе лаике и недовољно обавијештене упућује на криви пут, на варијанте. Тако се двије варијанте истог назива за један језик доживљавају као двије варијанте тог језика, које имају друге називе.)

Наш ће језик, даље, у овом тексту бити означен српскохрватским дијасистемом (2/5), а једном ће бити говора о српскохрватском језичком простору (15/5), у којем ће аутор уочити и црногорски разговорни језик (16/16) као „врло занимљиву наддијалекатску супстандардну језичку формацију“ (16/18), лишавајући нас разјашњења зашто је ту формацију назвао језиком. (Додуше, овај разговорни језик, за разлику од босанскохерцеговачкога, није постао и дипломатским језиком Турске царевине, но остаје нејасно да ли је томе разлог његово непостојање у вријеме Турака или можда ауторово увјерење да Црна Гора није била довољно дуго под Турцима или није имала људи који би њеном језику изборили статус дипломатског.) Није ли та формација, неистражена колико и друге сличне регионалне језичке формације, могла бити названа идиомом, социолектом или како друкчије?

Проф. Брозовић спомиње једном и српскохрватски језички стандард (6/20), једном, у загради, и књижевни језик (6/20, 7/1), при чему нам остаје могућност да атрибут српскохрватски, који стоји испред језичког стандарда и испред заграде, доведемо у везу са књижевним језиком, али нас чека, такође у загради, синтагма у традиционалној терминологији. Не да нам се тако да без тешкоће и без подозрења стигнемо до термина српскохрватски књижевни језик, који би, иако традиционалан, имао неку вриједност, макар као језик књижевности. До термина српскохрватски стандардни језик или стандардни српскохрватски језик - у Црној Гори, међу Црногорцима, другдје и међу другима - не стижемо никако, јер таквога термина у овоме тексту нема. У овом тексту два пута сам нашао назив стандардна новоштокавштина (6/19 и 15/18), о којем ћу примједбе изнијети у поглављу III. У једном контексту, којем ћу се вратити у III поглављу, аутор је употребио већ помињану синтагму „сви српскохрватски стандарднојезични изрази и варијанте“, али није навео поименце ниједне познате („признате“) варијанте или израза, нити је утврдио којој варијанти припада црногорски израз, који је споменут касније, најприје без епитета стандарднојезички израз (16/10). Раније је, у другим својим текстовима [и књигама], проф. Брозовић савремени облик стандардног језика у Црној Гори (16/2), не именујући га ни као израз ни као стандарднојезички, видио као субваријанту не само источне варијанте, по називу и још по нечем неутралне, него и - српске варијанте српскохрватскога стандардног језика. Ова спознајна и терминолошка еволуција проф. Брозовића, колико ми је познато, није добила ширу подршку у нашој сербокроатистици, па је необично да се она нуди другом издању Enciklopedije Jugoslavije и да чак добија подршку једног рецензента (чију рецензију, нажалост, нисам имао прилике да видим).

II. 2 Нарјечје, дијалекат, поддијалекат, говор

Иако се у савременој југословенској сербокроатистици и општој лингвистици употребљавају углавном два термина, дијалек(а)т и говор, није лоше што је проф. Брозовић увео у овај текст још два, нарјечје (које се раније употребљавало било као елеменат штокавског подсистема или као елеменат књижевног језика, „источно нарјечје“, „јужно нарјечје“) и поддијалекат, јер би сва разноликост и сложеност нашег језика дијасистема заслуживала и развијенију терминологију. Важно је само да и у осталим одредницама буде поштована ова номенклатура како се не би десило да неко назове дијалектом оно што проф. Брозовић зове нарјечјем, за шта би иначе могао наћи ослонца у нашој дијалектологији.

У тексту проф. Брозовића спомињу се ова нарјечја: источноштокавско (2/3) и западноштокавско (2/18), при чему је првоме придат епитет старо, који треба да стоји и уз друго. (И иначе, недостаје разјашњења да проф. Брозовић мисли да су ова два нарјечја некада имала ранг основних дијалекатских јединица, попут чакавске и кајкавске, али су њихове границе ишчезле па су ова два нарјечја срасла у једно након великих сеоба по доласку Турака на Балкан. Без тог разјашњења тешко је недовољно упућенима да схвате, у истом тексту, смисао спомињања и једнога интегралног штокавског нарјечја и његових „огранака“ с истим рангом, с рангом нарјечја. С друге пак стране, у овом тексту вјероватно није ни требало поједина подручја, осим подручја Црне Горе, увршћивати у источно или западно нарјечје. То треба урадити у заједничкој одредници.)

Чакавскога и кајкавског нарјечја у овом тексту, наравно, нема, а трећа глобална дијалекатска јединица именује се као штокавско нарјечје (3/9, 6/2), којем се у једном случају (3/8,9) придодаје епитет савремено. Међутим, призренско-тимочки говори (који се понегдје означавају и као призренско-јужноморавски) овдје се два пута узимају као нарјечје (2/29, 5/8), први пут и с алтернативним атрибутом торлачко. Око тога не постоји сагласност у нашој дијалектологији, а ова дијалекатска јединица „данас се (…) најчешће сматра једним од облика штокавског“ (Љkiljan 1980 : 27–28), па треба изоставити гледиште о нарјечју, утолико прије што проф. Брозовић и сам, у овом тексту, говори о призренско-тимочким говорима (9/5). Најбоље би било и ово питање рашчистити у заједничкој одредници.

У даљу подјелу и оправданост појединих назива не бих се упуштао, само бих побројао синтагме у којима се говори о дијалектима, поддијалектима и говорима: 1) дијалекти - црногорски дијалекти (1/19, 2/2, 9/19), новоштокавски ијекавски дијалекат, који „се обично назива“ источнохерцеговачким (6/16, 6/17), зетско-сјенички дијалекат одн. зетско-јужносанџачки (7/3, 7/7). Осим тога, употребљене су синтагме дијалекатска физиономија (2/6), дијалекатска зона „источнодинарска“ (3/6), дијалекатски комплекс „зетско-горњополимски“ (7/13); 2) Поддијалекти - јужносанџачки поддијалекат (4/9, 7/9) и она три поддијалекта која улазе у малочас споменути дијалекатски комплекс, дакле староцрногорски поддијалекат (8/10, 9/6), доњозетски поддијалекат (8/17, 9/6) и источноцрногорски или старобрдски поддијалекат (9/13); 3) Говори - штокавски говори (10/12), титоградски и плавско-гусињски муслимански говори (4/7), црногорски говори (5/10, 5/13), перојски говор у Истри (7/17), зетско-горњополимски као „најтипичнији и најспецифичнији“ црногорски говори (5/13, 7/18), говори које „можемо сматрати“ староштокавским и (?) средњоштокавским (8/7, 8/8), „племе Мрковићи с једним од најосебујнијих“ српскохрватских говора (8/20), призренско-тимочки говори (9/5), староцрногорски и доњозетски говори (9/11), као и македонски говори (9/5).

III. СОЦИОЛИНГВИСТИЧКЕ И НЕКЕ ДРУГЕ ПРИМЈЕДБЕ

Већ је речено да је проф. Брозовић и у овом тексту употребио свој омиљени ерзац-термин стандардна новоштокавштина (6/19, 15/18), али се мора рећи и то да он није прихваћен шире ни у средини у којој дјелује аутор ове одреднице, а камоли код Црногораца. Пошто је хтио избјећи да спомене термин српскохрватски стандардни језик (који је и сам употребљавао у својој књизи Стандардни језик, Загреб, МХ, 1970), аутор је прибјегао замјенама и еуфемизмима „стандардна новоштокавштина“ и „српскохрватски језички стандард“, с трећим називом у загради („књижевни језик“), који је остављен без експлицитног атрибута „ српскохрватски“. Кад је ријеч о називу „стандардна новоштокавштина“, аутор њиме и у својим најличнијим радовима означује једино наш стандардни језик у цјелини. Добро је, додуше, што проф. Брозовић свједочи да је немогуће заобићи говорење о нашем књижевном и/или стандардном језику у цјелини. Није, међутим, добро кад се употреба (и) тог назива стилизује тако да и он представља (само један) „стандардни облик“ нашег језика. Ако би се тај назив и прихватио у (овој и наредним) енциклопедијским јединицама, не би могао остати дио ове мисли: „Крај 19. и почетак 20. вијека представљају уопште епоху интеграције и дефинитивног уобличавања стандардне новоштокавштине као стандардног облика српскохрватског језика“ (15/19), већ би умјесто наглашене (Б. Б.) синтагме морало писати (,) тј. српскохрватскога стандардног језика. У том случају, не би се морала дописивати ниједна уставна одредба о језику (па ни она која „покрива“ само двије трећине Црногораца, о чијем је језику овдје ријеч).

У овом тексту споменут је Петар Петровић Његош (стр. 14, ал. 16–20. и стр. 15, ал. 1–2), за којег се каже да важи за „највећега црногорскога пјесника и једнога од највећих јужнословенских књижевних стваралаца“. Зацијело би ваљаније било одредити Његоша онако како се сам одредио, дакле и шире од Црне Горе и њене књижевности, и шире од Црногорица, што значи да се о њему може говорити и као о југословенском пјеснику, но у овом контексту заиста нема смисла употребити придјев јужнословенски, пошто такав књижевни корпус не постоји, ни дијахронијски ни синхронијски, да би се у њему тражило Његошево мјесто. То, наравно, не значи да дјело овог великана не надилази и југословенске границе, али не видим зашто би оне морале бити баш јужнословенске.

Реченица у којој се каже да „Црна Гора дјелимично прати развој у Србији, али и развија неке своје црте“ (стр. 15, ал. 11. и даље) садржи contradictio in adiecto. Она је, наиме, нелогична и нетачна. Логично је и тачно да Црна Гора има, углавном, исти језички развој као Србија, с неким својим цртама. У овом се тексту спомињу и „расправе између супротних тенденција“ (стр. 15, ал. 12). Ако се те расправе морају споменути у овом тексту, ваља рећи и то ко их је водио, ко су им били инспиратори и носиоци, па и то када су вођене. Ако се и прихвати да су те расправе имале миран ток (стр. 15, ал. 13), тешко је прихватити логичност исказа у којем се каже да су се тенденције расправљале. Наиме, иако су те тенденције и те интенције биле једно вријеме видљиве, оне нијесу имале научни дигнитет нити су наишле на велики одзив, ни у Црној Гори ни међу језикословцима, писцима и просвјетним радницима, осим, разумије се, међу ријетким појединцима. Стога (на стр. 15), одмах послије синтагме неке своје црте и напомена о књижевности и књижевницима, треба да стоји да „крај 19. и 20 вијек представљају […] епоху интеграције и дефинитивног уобличавања“ књижевног и/или стандардног српскохрватског језика, како се тај језик у Црној Гори и званично назива од 1954. године, а незванично се у научној литератури тако звао и прије. (Истини на вољу, може се рећи и то да се до Новосадског договора, али и знатно прије њега и знатно прије уједињења 1918, у Црној Гори и народни и стандардни језик називао српским језиком, осим, разумије се, у оним годинама између два рата када је овај језик, у складу с владајућом стандарднојезичком политиком, био називан српскохрватским, наравно не само у Црној Гори.) У том погледу развој у Црној Гори и код Црногораца има исте карактеристике као онај у Србији. Ни у вријеме књаза и краља Николе и његове (више него) полустољетне владавине, иако је било свакаквих других спорова, - није било језичких неспоразума, ни у вези с именом ни иначе. Да је то тако, свједочио је и млади проф. Д. Брозовић, који у свом тексту „О стању српскохрватске лингвистичке терминологије“, Софија, БАН, Институт за б’лгарски език, 1963, каже: „Ако ради веће једноставности у излагању оставимо српскохрватске муслимане по страни, а такође и Црногорце, који живе у културној симбиози са Србима у току цијеле своје хисторије, ипак нам остају Срби и Хрвати као двије развијене и оформљене славенске нације.“ Наравно, није требало ни тада, још мање треба данас, „остављати било кога по страни“, но проф. Брозовић зна да се прилике у самом језику нијесу битно промијениле за двадесет година, иако се јесу измијениле прилике око језика. Није ту ријеч о стварности у којој је неко неког држао под својом хегемонијом, чак и прије 1918, већ напросто о стварности каква она јесте. Познат је један ауторитативни исказ: „До сада смо ми сви знали да Црногорци говоре српски; међутим, показује се да говоре црногорски“, за који се не би могло рећи да је црногорске провенијенције, али је стварност да Црногорци говоре српскохрватским језиком - јасна као бијели дан, и дијахронијски и синхронијски.

Не знам да ли је проф. Брозовић ишао трагом ових изваннаучних исказа о језику од прије пет-шест година, али би се и данас, како сам већ напоменуо, у неким његовим недавним текстовима могло прочитати да се Црногорци служе источном варијантом српскохрватског стандардног језика (коју је он, неопрадвано, звао српском), и то претежно (али не и искључиво) њеним ијекавским изговором. Штавише, оно што говоре Црногорци проф. Брозовић звао је субваријантом, иако је свакако прикладније говорити о ијекавској верзији источне варијанте, којом се не служе само Црногорци, нити се Црногорци служе само том верзијом. Они се њоме претежно служе (читају је, пишу и слушају), а могло би се рећи и да њоме говоре, иако је стандардни језик нешто чиме се људи заиста служе, говорећи најчешће - супстандардно. Да ту верзију Црногорци не називају језиком, да је штавише уопште не називају, то је свакоме познато. То је чињеница, тврдоглава колико и све праве чињенице, животне и научне.

Та чињеница није ништа мање тврдоглава од чињенице да Аустријанци говоре њемачким (народним и стандардним) језиком, с неким варијантским обиљежјима, и то не само зато што тамо нема језикословних теоретичара и политичара који би се залагали за „аустријски језик“ већ из много дубљих историјских разлога. Стога треба одустати од мистификација и одрећи се формулација које стоје с ону страну научне објективности, социјалистичког заједништва, братства и јединства, „јединства с разликама“, које се не остварује вјештачким калемима и диобним моделима непримјерним историји Црногораца и њиховој садашњици.

Развој језичких прилика у Црној Гори (стр. 16, ал. 1) не стоји под „утицајима развоја код Срба“. Прије би се рекло да су бројни Црногорци - и лингвисти, и писци, и интелектуалци уопште - битно утицали на развој језичких и културних прилика и у Србији и у Црној Гори, а подоста и другдје у Југославији. Стога се, како се каже у овој одредници, „савремени облик стандардног језика у Црној Гори надградњом […] практички не разликује од онога у Србији“ (стр. 16, ал. 2, 3), иако заиста „показује неке посебности“, које и проф. Брозовић констатује („нијесам“, „сјутра“, „Љубо - Љуба“, „-ијех/-ијем“ у плуралном генитиву и дативу придјева и придјевских замјеница у белетристичком стилу, у оним белетристичким текстовима који су писани стандардним језиком). Није ту, дакле, ријеч о „дјелимичном праћењу“ с „неким својим цртама“. Штавише, ту нико никог не „прати“ - то је стварност која има своје коријене, којој „праћење“ није, нити је било потребно. То је стварност без надређених и подређених, без вођства и пратње.

Не вјерујем, међутим, да ту стварност треба обиљежити неким новим називом, називом „црногорски стандарднојезички израз“ (стр. 16, ал. 10), јер она се отима именовању које би отворило нове проблеме. Наиме, морало би се прецизирати да ли је ријеч: а) о изразу Црногораца уопште, ма гдје живјели, б) о изразу што се односи на Црногорце у Црној Гори, или в) о изразу који се односи на све становнике Црне Горе без обзира на националност (која је и у овој републици, и кад је ријеч о говорницима српскохрватског језика, разнолика).

У овом тексту употребљена је још једна синтагма, савремени облик стандардног језика у Црној Гори (стр. 16, ал. 2), о чему има смисла говорити, иако се тиме отвара питање да ли ова натукница треба да носи наслов Црногорци - језик или Црна Гора - језик. Ако је о другоме ријеч, а не би требало, јер одредници није дат такав наслов, мора се рећи да нико нема права да из ситнагме „црногорски стандарднојезички израз“ искључује Црногорце који не живе у Црној Гори, нити да у њу, поготову ако се она предлаже као назив с терминолошким претензијама, укључује и оне који нијесу Црногорци а дијеле с њима исти језик, па и исти „израз“. За назив српскохрватски језик одавно је речено да не представља само језик Срба и Хрвата, па је, као неутралан, подесан да га прихвате као свој и они људи који нијесу ни Срби ни Хрвати. (То, наравно, вриједи и за обрнути смјер сложенице када се он употреби, ако се употребљава, као назив за стандардни језик у цјелини.) Зато смо у науци и службеној употреби одустали од назива српски језик и хрватски језик као терминā који би покривали наш језик као језик, као цјелину, па смо се договорили и око тога да сложеницу не повећавамо и „усложавамо“, претварајући је у „списак“, неподесан за употребу. Из истих разлога у Србији су се договорили да источну варијанту нико не зове друкчије него тако, јер би назив српска варијанта био преузак и преширок, али и неприхватљив, поготову за оне који се том варијантом служе, а нису Срби (таквих у самој Србији има око 600.000). Једино је наука и службена употреба, коју додуше треба боље прецизирати, а друго обичан говор јавног живота, гдје се може чути и то да неко говори и „босански“ и „херцеговачки“, и „војвођански“, и „лалински“, и „црногорски“, наравно и „српски“ и „хрватски“ (ово поготову, и понајвише), али Enciklopedija Jugoslavije - региструје прије свега научно утврђене чињенице и договором прихваћена заједничка рјешења у службеној употреби.

Мислим да нико нема права ни ваљаног разлога да језичку стварност види каква она није а још мање да скрива којим су (књижевним) језиком говорили (и којим говоре) Црногорци у Црној Гори и изван ње, како се тај језик звао и како се зове у Црној Гори и изван ње, како се тај језик звао и како се зове у Црној Гори и међу Црногорцима. Истина, нико нема права и ваљаног разлога да скрива разлике и специфичности, или да им даје смисао који оне немају. То вриједи и за специфичности белетристичког стила у Црној Гори и код Црногораца (стр. 16, ал. 13–18), макар оне садржале мало шта што се не би дало открити и у белетристичком стилу изван Црне Горе, особито с обзиром на то да бројни Црногорци (су)дјелују у књижевном и културном животу и изван Црне Горе, припадајући му својим дјелом и својом слободном вољом.

Ако желимо изаћи на крај с израдом појединих републичких и националних одредница и постићи њихову међусобну усклађеност (непротивурјечност), али и њихову усклађеност са будућом заједником одредницом (ЈЕЗИК: српскохрватски/хрватскосрпски, хрватски или српски), - онда се морамо већ сада потрудити да избјегнемо терминолошке и садржинске неравнине и аномалије. (Око једне од њих, нажалост, постигнут је договор, премда појединачни називи језика, са оним вишејезичним „или“, тешко могу бити прихватљиви за означавање језика у цјелини, и то у заједничкој натукници, гдје ће о њему и бити ријеч. Искуство с одредницом „БиХ - језик“ већ показује какве су странпутице могуће и како их ваља избјећи. Да споменемо само двије њене „слабости“: [а] ни у њој, чак ни имплицитно, није био именован књижевни и/или стандардни језик у БиХ и [б] „босанскохерцеговачки разговорни језик“ био је не само уведен у ту одредницу него му је био додијељен и статус „дипломатског језика“ у вријеме Турске империје, иако је то могао бити, не само зато што Босна није ни прва ни једина наша земља која се нашла под Турцима, једино српскохрватски језик, разговорни или какав друкчији, без регионалних карактеристика, осим на нивоу идиолекта.)

Ја сам се, разумије се, више бавио оним што, по моме мишљењу, у понуђеном тексту натукнице „Црногорци - језик“ никако није у реду или није сасвим како треба. Нијесам оцјењивао текст у цјелини нити оно на шта немам примједаба. Сматрам да овај текст, са дорадом и исправкама, поготову социолингвистичког садржаја, може бити прихваћен, јер су у њему избјегнуте неке слабости одренице „БиХ - језик“.

ИНФОРМАЦИЈА О РАЗГОВОРУ С АУТОРОМ ОДРЕДНИЦЕ ЦРНОГОРЦИ - ЈЕЗИК

Обавјештавамо вас да је 17. јануара 1984, на захтјев Централне редакције ЕЈ, у Београду одржан састанак ради разговора о тексту одредице „Црногорци - језик“. Састанку су присуствовали др Далибор Брозовић, лингвист из Задра и аутор последње верзије текста „Црногорци - језик“, и петорица рецензената тог текста: академик Павле Ивић, др Драго Ћупић, др Егон Фекете, др Душан Јовић и мр Бранислав Брборић, лингвисти из Београда. Састанку је пристуствовао и др Момчило Зечевић, секретар Редакције ЕЈ за Србију, која је своје просторне и техничке услуге ставила на располагање учесницима овог скупа.

На самом почетку састанка учесници овог разговора из Београда изразили су озбиљне резерве у погледу сврховитости сазивања овог скупа без неопходне присутности људи из Централне редакције и Редакције ЕЈ за Црну Гору, као и рецензената из Сарајева и Новог Сада. Премда су Редакција ЕЈ за Србију и њени стручни сарадици заинтересовани за каквоћу свих одредница посвећених српскохрватском/хрватскосрпском језику и пуну компетентност свих аутора који судјелују или ће судјеловати у писању заједничке и посебних језичких одредница, они не желе да ико и помисли да би они могли бити склони било каквом „патернализму“. Зато мисле да је било боље састанак држати изван Београда, а да није добро што се као аутор двију посебних одредница („БиХ - језик“ и „Црногорци - језик“), једне с територијалним а друге с етничким атрибутом у наслову, јавља стручњак који живи и ради у трећој социо-културној средини (и који ће бити коаутор још једне, заједничке, језичке одреднице). Није дакле добро што се на самом почетку јављају двије у садржају наслова различите одредбе, јер би се могло отворити питање хоће ли посебних одредница бити четири, осам или чак десет ако сви етникуми и свих шест територијалних јединица „искористе право“ да имају посебне одреднице. Или ће СРБиХ и Муслимани бити изузетак, било због увршћивања или неувршћивања? И сам се придружујући оправданости ових начелних, такорећи предразговорних, опаски, проф. Брозовић је нагласио да он није адресат за њих.

Сви су присутни били сагласни у томе да би јамачно најбоље било да је аутор ове одреднице др Митар Пешикан, који је поодавно, на захтјев Редакције ЕЈ за Црну Гору, израдио свој прилог овој енциклопедији, утолико прије што је он најбољи познавалац црногорских језичких прилика, и дијахронијских и синхронијских, и у Црној Гори и изван ње. Било је и других Црногораца који су тај посао могли ваљано обавити, без обзира на то што је о дијалекатској слици Црне Горе и (суп)стандарднојезичком изразу Црногораца понајвише писао др Пешикан. Слажући се и с овим констатацијама, др Брозовић је нагласио да их разумије не као примједбе упућене његовој личности, већ као упозорење да је ријеч о огрешењу о прихваћене пропозиције, према којима текстове од особите важности за сваку поједину социо-културну средину пишу најбољи стручњаци (из) сваке од њих. Истичући да се није посебно бавио писањем енциклопедијских прилога нити је нарочито упознат с радом Централне или републичке редакције у Загребу, нити с људима који тај посао носе, проф. Брозовић је и у писменом поднеску нагласио да га је „схватио (…) искључиво зато да помогне(м) ЕЈ у тешкој ситуацији у којој се нашла због разговора“ који су од њега „савршено неовисни и с којима чак нема(м) никакве везе“.

С истих ових разлога рецензенти из Београда нису одбили овај разговор, до којега и није морало доћи, јер су њихове примједбе јасно изложене у рецензијама. Осим пропратног писменог поднеска, проф. Брозовић је понудио нову верзију свог текста, с редакторским исправкама које су је, такорећи у пуној мјери, саобразиле с обичајима у источној варијанти српскохрватског језика и њеним ијекавским ортографско-ортоепским карактеристикама, наглашавајући своју отвореност за све релевантне примједбе које би помогле да се она, било скраћивањем или проширивањем, доведе у склад с провјереним и неизоставним научним чињеницама, а да се, истовремено, испусти оно што је непоуздано и неисправно, те оно што ће се налазити у заједничкој одредници.

Професор Брозовић је такође истакао да му је жива ријеч рецензената помогла да схвати смисао чак и неких примједаба којима се чудио, а поготову неких које и сам налази посве оправданима, као нпр. оних да се изостави термин „стандардна новоштокавштина“, „’дјелимично’ праћење“ развоја у другим социо-културним срединама, недефинисано утврђивање заједничких говорних карактеристика по којима се наводно, упркос двама јасно разлученим дијалекатским типовима, Црногорци лако препознају без обзира на то одакле долазе, или устоличавање „црногорског стандарднојезичког израза“, чију егзистенцију, а још мање идентитет, не потврђују неопходне социолингвистичке студије. Надаље, аутор је ставио до знања да ће јасно назначити да Црногорци говоре српскохрватским језиком (без обзира на то који једночлани назив употребљавају у „обичном животу“) као својим матерњим језиком, служећи се стандардним српскохрватским језиком (књижевним језиком у традиционалној терминологији, стр. 6, Д. Б.), и то у големој својој већини његовом источном варијантом, са свим њеним ортографско-ортоепско-лексичко-стилско-синтаксичким карактеристикама, макар највећма, кад је ријеч о рефлексима „јата“ и иначе, самопроизводили ијекавске, често супстандардне, говорне моделе, поготову на подручју Црне Горе, у књижевности и другим областима јавнога и културног живота. Проф. Брозовић је забиљежио читав низ конкретних примједаба - које су, углавном, садржане у рецензијама - и на њему је да их узме у озбир приликом израде сљедеће верзије овог текста, за коју се надамо да ће бити посљедња.

Разумије се, ту ће верзију свог текста аутор доставити Редакцији ЕЈ за Црну Гору и Централој редакцији Enciklopedije Jugoslavije, с припоменом да је треба одмах упутити републичким и покрајинским редакцијама, првенствено онима у СРБиХ, СРСр и САПВ, одакле су и дошле рецензије на првобитни Брозовићев текст натукнице „Црногорци - језик“, у вези с којом је било толико перипетија и тако често оних које стоје с ону страну нормалнога енциклопедијског посла и незаобилазног дигнитета научних истина, спознаја и чињеница.

Примите изразе нашег поштовања.

ЛИНГВИСТИЧКА ЕНИГМА (Црногорци и језик)

Уморни, можда и збуњени читалац (од верзија и контроверзија) већ је - и преко овог листа - упознат са вишегодишњим посртањем енциклопедијске одреднице „Црногорци - језик“, чијих се 300 редова (15 страна) у седам верзија пишу, дописују и преписују још од октобра 1987.

Најсувља факта са тог ратишта казују:

АУТОРИ ТРЧЕ ПОЧАСНИ КРУГ

Верзија прва: Редакција Enciklopedije Jugoslavije (ЕЈ) за Црну Гору одредила је као писца одреднице о језику Црногораца др Митра Пешикана (Радин До, Цуце, Цетиње), лингвисту изузетног научног угледа. Пешикан је текст предао у октобру 1978.

Из Политике од 5. априла 1979 - а поводом полемике између др Драгољуба Петровића (Нови Сад) и др Војислава Никчевића (Цетиње), и Пешикан ће сазнати да је његов рад, на основу Никчевићеве(!) рецензије, одбијен.

Верзија друга: Аутори др Бранислав Остојић (Никшић) и мр Мато Пижурица (Нови Сад). Дужина текста: 25 страна. Пижурица одбија да потпише текст.

Верзија трећа: Према изјави др Бранка Павићевића, аутор је др Војислав Никчевић, 49 страна текста, и намера је - како је прецизирао др Павићевић - да се да „објективистичка слика“ написа и литературе о језику у Црној Гори.

Никчевић, иначе, није објавио ниједан научни рад из области језика.

Наведене три верзије нису предаване у редовну, уобичајену рецензентску процедуру.

Верзија четврта: Аутор др Слободан Вујачић (Никшић), 69 страна текста. Централна редакција ЕЈ, после рецензије академика др Павла Ивића (Београд), одбацује Вујачићев текст, а Редакцију за Црну Гору упућује на другог аутора.

За разлику од Никчевића, Вујачић није аутор ни неког публицистичког рада о језику.

Верзија пета: Централна редакција ЕЈ предлаже Редакцији за Црну Гору да „прекрати муке“ и као ауторе позове др Митра Пешикана (поново) и др Далибора Брозовића (Задар). Редакција за Црну Гору прихвата предлог у делу који се односи на др Брозовића, истакнутог и можда и водећег хрватског лингвисту. Нужно је, међутим, приметити да се др Брозовић никада није бавио црногорским говорима нити црногорским писаним наслеђем.

Редакција за Црну Гору 16. новембра 1983. извештава заинтересоване:

„Послије дискусије о тексту и рецензији др Драгомира Вујичића, Редакција је оцијенила да у рецензији нема примједби које би изискивале суштинске промјене чланка о језику, па ја закључила да ову верзију у принципу усвоји. (…) На истој сједници усвојен је и став да се у текст др Брозовића унесе одредба о језику из Устава СР Црне Горе.“

Потпис: др Бранко Павићевић.

Поменута рецензија др Драгомира Вујичића (Сарајево) била је - негативна.

Уследиле су, с крупним примедбама, и друге рецензије: пет из Београда (академик Ивић, др Драго Ћупић, др Душан Јовић, др Егон Фекете, мр Бранислав Брборић); две из Новог сада (једна редакцијска, за Војводину, и др Драгољуб Петровић); још једна из Сарајева (др Милан Шипка).

Озбиљност упућених примедби учинила је да Централна редкација ЕЈ у фебруару 1984, у Редакцији за Србију, уприличи разговор аутора Брозовића и петорице рецензената из Београда. (Зашто само са рецензентима из Београда?) У том разговору пречишћена су многа питања, а Брозовић се обавезао да у свој текст унесе одговарајуће измене.

УСТАВНИ БРОЗОВИЋ

Верзија шеста: Брозовић наставља да пише … Редакција за Црну Гору прави обрт: усваја Брозовићеву нову верзију - о томе Побједа јавља 8. маја 1984. г. - да би тек потом Брозовићев текст ставила на увид и рецензентима. Следе и нове примедбе; из Београда и Новог Сада писмено, из Сарајева усмено. Брозовић је само делимично поступио по прихваћеним примедбама, а унео је и нове, спорне тврдње. На састанку Централне редакције ЕЈ, крајем маја у Загребу (НИН, 3. јун 1984), опште незадовољство. Одлука Централне редакције: нови састанак Брозовића и рецензената (овај пут не само оних из Београда).

Тај састанак је одржан 20. јуна 1984, под кровом Црногорске академије наука и умјетности у Титограду.

Изван уже, лингвистичке јавности, цео спор је заоштрен поводом прве реченице из друге (укупно шесте) Брозовићеве верзије:

„Црногорски народ говори српскохрватским језиком ијекавског изговора.“

Рецензенти су остали чврсти: да то није научно коректна дефиниција језика којим говоре Црногорци; да енциклопедијска одредница не гласи „Језик у СР Црној Гори“; да изван Црне Горе живе 183.822 национално декларисана Црногорца, од тога 147.466 у „екавској“ Србији и да се многи од њих служе екавским изговором; да у скали дијалекатских разлика ијекавица није прва особина језика Црногораца (то би био податак о штокавском наречју); те да се, уместо у дефиницији, чињенице о ијекавском изговору изложене у описном делу одреднице, како је то учињено и с другим, више или мање битним посебностима црногорских говора… Итд. Итд.

Супротна становишта, блиска Редакцији ЕЈ за Црну Гору - а доста милитантно изражена у Побједи (2. јун 1984), у Данас (19. јун 1984), и преко Телевизије Титоград (24. јун 1984; Данас и ТВТ - исти аутор) - нашла су да је глувило најбољи однос према примедбама рецензената. Истакнут је захтев да се језик Црногораца дефинише истоветно са уставном одредбом о службеној употреби језика у СР Црној Гори. У тој одредби се - за тај контекст реалистично - наглашава да је реч о „српскохрватском језику ијекавског изговора“. Тачније, и нешто друкчије него код Брозовића, у члану 172 Устава СР Црне Горе, каже се:

„У СР Црној Гори у службеној употреби је српскохрватски језик ијекавског изговора.“

Насловима „Та примитивна ијекавица“ (Побједа), „Који је Његошев језик“ (Данас), патетичним тоновима и жарким уставобранитељством (кад би Устав тако бранили и у погледу вишка вредности!), брзо је постигнута температура којој је, више него аргументи и стручност, недостајао - топломер. Конструисан је дојам, пре свега за, у лингвистичком смислу, неупућену јавност, да неко (а зна се ко!) Црногорцима оспорава право и особину ијекавице.

Упрошћавање увек с тим и рачуна.

ИПАК: СРПСКОХРВАТСКИ

Што се тиче тзв. обичног човека, реч је о типичном примеру - нимало специфично црногорском - како наши људи радо и лако бркају своја права и своја знања. А не са много напора могло је од почетка бити јасно: једно је научно-лингвистичка дефиниција језика, а нешто друго уставна одредба о положају тог истог језика на територији једне друштвено-политичке заједнице.

Ако то сваки грађанин не зна, он то и не мора да зна, нити му на том „незнању“ треба замерати. Али то се свакако мора замерити лингвистима, или онима који се представљају тако, а ништа мање и онима који покушавају да дезавуишу оне који то најбоље знају.

У случају језика Црногораца све то утолико пре што је титоградски састанак показао да су разлике међу научницима далеко од непремостивих, а то се и потврдило релативно лако постигнутим договором. Врло брзо се испоставило да су хрватски лингвисти (Брозовић и Катичић) за спорну Брозовићеву уводну реченицу - дефиниција језика Црногораца - припремили замену која је била у сазвучју са предлогом рецензената из Београда (укљученим у њихов нацрт преамбуле посебно формулисане за овај састанак). Тако је језик Црногораца дефинисан на следећи начин (Ивић, Катичић, Брозовић):

„Језик црногорског народа је српскохрватски, а говори му припадају штокавском нарјечју ијекавског изговора, па је и црногорски стандардни израз заснован на ијекавској новоштокавшитни. Српскохрватски је још и језик Хрвата, Муслимана и Срба.“

И друге идеје из преамбуле београдских лингвиста усвојене су и на разним местима укључене у коначну верзију текста, неке дословно, неке престилизоване. На пример:

„Многи међу онима који живе изван Црне Горе говоре и пишу (и) екавски, стандардно и супстандардно. У обичном говору Црногорци су по традицији, и у вријеме постојања посебне црногорске државе (до 1918), свој језик називали српским. У раздобљу између два свјетска рата, на цијелом српскохрватском говорном подручју службено је прописиван сложени назив српскохрватски језик, који је важио и у Црној Гори. Послије Народноослободилачког рата и револуције (1945) поново је уведен назив српски језик. Од Новосадског скупа (1954), а нарочито од заједничког Правописа српскохрватскога/хрватскосрпскога књижевног језика (1960), званични назив јесте српскохрватски, а он се често чује и у обичном говору јавног живота и културе.“

Упорне расправе било је једино око формулације о језику из Устава СР Црне Горе, за коју су рецензенти из Београда тражили да се у дословн�