Бранислав Брборић: О језичком расколу

VI. Варијантност, равноправност, легитимност

Иако се појмови (и термини) садржани у наслову овог поглавља јављају, и тематизују, у још неким текстовима, овде сам уврстио шест текстова, у којима ће се ретко срести само појам легитимност, који се разликује од појма легалност.

У бившој (СФР) Југославији било је мноштво политичких прокламација, уставних и законских одредаба које су обећавале свашта, али су јамчиле мало шта. Особито је много приче било око појма равноправност, толико много и с тако мало смисла - да се говорило не само о равноправности грађана („радних људи и грађана“) него и о равноправности њихових тзв. друштвено-политичких заједница, општина, покрајина и република, које су иначе ретко биле самерљивих, а камоли једнаких величина. Ако се међусобна равноправност општина и међусобна равноправност република и могла испунити каквим смислом, највећа република, СР Србија - од самог настанка у исходу Другога светског рата - била је изразито неравноправна.

Само је СР Србија имала све време аутономне јединице: једну аутономну покрајину (АП Војводину) и једну аутономну област (АО Косово и Метохија [скраћивано у АО Космет]). Оне су 1963. изједначене и по називу (по положају су једнаке биле и пре тога), да би 1967. амандманима на устав(е) добиле и додатни етатоидни атрибут - социјалистичка. Неравноправност Србије била је, на парадоксалан начин, увећана кад су покрајине, остајући формално „у саставу“ СР Србије, фактички, мада не изричито, постале „конститутивни елеменат Федерације“, јер су, и засебно, уз шест република, помоћу синтагме као и, стале сачињавати СФРЈ. Парадокс је био и то да се говорило о збирној равноправности република и покрајина. Тако су покрајине, формално увек „у саставу“ Србије, биле равноправне не само међусобно и не само с другим републикама него и с оном републиком у чијем су саставу. Обесмишљавање, обезначивање, у ствари разблуђивање речи - очитовало се и у много којем другом случају. Очитавало се и у (социо)лингвистици, која је, и у теорији и у пракси, патила од вишка равноправности и мањка легитимности. Тако су и протагонисти поштеног разговора о варијантности наилазили на мањак разумевања или на вишак злоупотребе. Кад се не поштују правила игре у политичкој и управној сфери, не могу се поштовати ни у научној ни у правној.

Устав и закон проистичу увек и свугде из неког политичког договора, а сами по себи имају, или би морали имати, карактер чврстог уговора. У време расцвата самоуправљања друштвени договори и самоуправни споразуми били су, мада неразговетно разлучени, у великој моди, што значи да су уговори остајали без снаге. Зато су појмови (и термини) наведени у наслову овог поглавља само објашњавали језичку стварност, али је нису могли уредити. То су били (научно)теоријски и политички конструкти, али не и делатне норме друштвеног живота.

НИЈЕ РИЈЕЧ О НАЗИВИМА ВАРИЈАНАТА

Д. Мариновић из Београда поставио је питање о називима стандардног језика Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца који се користе у скупштинској терминологији. Питање се понајвише тицало чињенице да се, у једном случају, тај језик јавља само с „јединачним“ именом (иако је двоимен) и с ознаком „књижевни“, што Д. Мариновића доводи у недоумицу око тога „да ли су сви наши језици народа и народности уопште књижевни“.

На ово питање одговорио је Јанез Лукач, генерални секретар Скупштине СФРЈ, који је - исцитиравши неке ставове двају чланова Устава СРХ (138. и 293) и 1. став члана 269. Устава СФРЈ - у ствари рекао да се скупштинска језичка терминологија заснива на неким уставним одредбама.

И, напокон, И. Сакс из Загреба упозорава на то да никаквог спора нема, јер (1) „српскохрватски језик (или хрватскосрпски, или … хрватски или српски и обратно) један је језик којим говоре четири народа: Срби, Хрвати, Муслимани и Црногорци“, али (2) „он данас има четири књижевне варијанте које се у знаности или пак у службеним документима називају (…): српскохрватски језик (СРС), хрватски књижевни језик (СРХ), српскохрватски/хрватскосрпски језик ијекавског изговора у СРБиХ (или босанскохерцеговачки стандарднојезички израз), те црногорска варијанта српскохрватског језика“.

Да око првог става И. Сакса постоји опћена сагласност у науци, па и публицистици, а још више изван науке, то је тачно када је ријеч о дијалекатским (супстандардним) облицима језика Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца; кад је ријеч о стандардном језику, ставови према његовој „једности“ а још више према његовој „јединствености“, далеко су од подударности (о чему свједоче и уставне одребе које цитира Јанез Лукач у Нину бр. 1613); да стандардни језик Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца није хомоген (па ни „јединствен“ ако се та ријеч узме у једном од значења ријечи „хомоген“), то је данас сасвим неспорно (јер се варијанте јављају законито чим се једним језиком „служе“ двије нације или више њих). Колико варијаната има тај језик и како се оне зову, ту су ствари далеко од јасноће и одрешитости коју исказује И. Сакс. Истина, И. Сакс би извјесну поткрепу за своје ставове и називе језика, које сматра називима варијаната, могао наћи у скупштинској терминологији и пракси. Тешко би је, међутим, могао наћи кад је ријеч о „источној варијанти“ - како се та варијанта најчешће назива у СР Србији, у чијем се уставу само спомиње српскохрватски језик без икаквог поближег одређивања - и њеној „црногорској субваријанти“ (како се почесто у литератури назива ијекавска реализација источне варијанте), која се у Скупштини СФРЈ нити користи нити спомиње. СР Црна Гора није затражила текстове у „својој“ (суб)варијанти, што би, чини се, могло значити да у СРЦГ одредбу о српскохрватском језику у Уставу СРЦГ никако не сматрају варијантском, већ језичком дефиницијом, дефиницијом језика, која не повлачи обавезност захтјева за текстовима на „четвртој“ варијанти. (Велим четвртој, под наводницима, јер ни у СРБиХ нису одвећ расположени да се „бх. стандарднојезички израз“ сматра „трећом“ варијантом.) Уставне одредбе морају се, дакле, схватити као дефиниције језика, а не варијаната, јер се оне (варијанте) у њима нигдје експлицитно не спомињу.

То што се сви наши устави баве језичком материјом није необично: наша је савезна држава вишенационална, а вишенационалне су нам и све републике, све федералне јединице. Да четири наше једнојезичке нације живе „свака у својој републици“, тј. да су одијељене попут словеначке, сигурно је да би било мање проблема и око језика, и око његовог назива, и око броја варијаната, и око њихова назива.

Међутим, те су наше нације темељито измијешане у многим општинама, градовима и селима, у многим зградама и на њиховим спратовима, измијешане и у многим становима, измијешане у свима нашим четирима републикама, више или мање. У таквим околностима (било би нормално да) усавршавање научних спознаја буде праћено и њиховим усклађивањем и примјеном у друштвеној пракси. Спознаја да је стандардни језик Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца један језик с варијантама - око чега постоји претежна (не и потпуна) сагласност међу људима од науке - није се на одговарајући начин пробила до свих „службених докумената“, што је синтагма коју користи И. Сакс. И. Сакс, у ствари, наводи веће или мање дијелове неких уставних одредаба, тумачећи их (и ону која броји 13 ријечи) као називе варијаната, на шта се оне, дакако, не могу свести. Кад већ спомињемо уставне одредбе, сасвим је јасно да оне нису сметња унапређивању друштвене праксе. У тој пракси језичка делатност - која „надмашује оквире само једне науке“ (Д. Шкиљан, Поглед у лингвистику, Загреб, 1980) - заузима једно од најважнијих мјеста. Без ње нема комуницирања, нема споразумијевања и договарања. Језичку дјелатност ваља стога ослободити свих мистификација, па и оних око варијаната (поодавно смо свјесни да оне у нашем језику постоје), њихових назива и називв нашег језика, мистификацијв којима су склоне манипулацијске скупине и у науци и изван ње.

У вези с јединством нашег језика и разликама у њему - подсјетимо се мало и тога - историја биљежи три значајна скупа: Бечки договор (1850), Новосадски договор (1954) и Загребачки споразум (1969): прва два бавила су се више „јединством“, а посљедњи више „разликама“ (у вези с наставком израде Рјечника двију матица). Тешко би се могло рећи да ти стари договори дају све (и праве) одговоре на питања нашега данашњег времена. Очигледно, потребан је нов договор који би - узимајући у обзир прочишћене и шире прихваћене научне спознаје - једнако уважавао и јединство и разлике, и стандарднојезичку једност и варијанте једнога стандардног језика. Тај договор морао би полазити од природног права сваког народа, и сваког дијела сваког народа, да има свој матерњи језик (увијек га је свако имао и ту, заправо, нема спора); да свој „матерњи“ и свој „стандардни“ језик зове својим именом или, макар само у званичним приликама, заједничким двоименом или евентуално заједничким неутралним именом (око свега тога треба се прецизно договорити, јер пракса не свједочи о томе да тај договор постоји); те да у оквиру корпуса заједничких норми сваки народ или свака „социокултурна средина“ (која може бити састављена од дијелова двају или више народа) има право на корпус посебних норми (варијанте). Тај договор морао би, дакле, уважити и „јединство“ и „разлике“, или „јединство с разликама“, или „заједништво“ с трима потпуним недвосмисленостима: један стандардни језик, једно име у служебној употреби (поближе утврдити шта је „службена употреба“); неопходан број редакација заједничких службених текстова (нпр. савезних закона и сл.), за које би било јасно да су усклађене с корпусом засебних норми (с варијантом једног стандардног језика).

Ослонац за такав договор већ се налази у Уставу СФРЈ и у уставима република. Узмимо нпр. ове одредбе: „СФРЈ је савезна држава као државна заједница добровољно уједињених народа…“ (члан први, став први Устава СФРЈ); „Грађанима је зајамчена слобода изражавања припадности народу, односно народности, слобода изражавања националне културе и слобода употребе свог језика и писма“ (чл. 170. Устава СФРЈ, став први); „(…) зајамчено је сваком народу и народности да (…) слободно и равноправно употребљава свој језик и писмо, да свој језик назива својим именом (…)“, што се, ваља претпоставити, односи и на књижевни, тј. стандардни језик (ово је дио става другог, члана 137. Устава СРХ, гдје се поближе разређују нека права утврђена чланом 170. Устава СФРЈ); „Слободе и права човјека и грађанина, утврђени овим уставом, остварују се у међусобној солидарности људи и испуњавањем дужности и одговорности сваког према свима, и свих према свакоме. - Слободе и права човјека и грађанина ограничени су само једнаким слободама и правима других те уставом утврђеним интересима социјалистичке заједнице“ (Устав СФРЈ, члан 153, став 1. и 2).

Пошто је СФРЈ „савезна држава као државна заједница добровољно уједињених народа“ (први дио првог става члана 1. Устав СФРЈ), а не само њихових социјалистичких република, као и социјалистичких аутономних покрајина (други дио истог става и истог члана), она мора зајамчити и суверено право сваке нације на јединство националне културе и националног језика на територији СФРЈ, уз истовремено поштовање начела заједништва националних култура и заједништва стандардног језика у свим мијешаним социокултурним срединама, какве су, у ствари, све четири „једнојезичке“ републике.

Ово ваља схватити као допуну и прецизирање онога што је написао И. Сакс, који оправдано сматра да оно што је рекао Јанез Лукач објашњава „правну страну важеће терминологије“ (или, још прецизније, дио уставноправне стране ствари), што „сигурно није довољно објашњење нити за Д. Мариновића нити за многе друге мање упућене људе“.

СТАНДАРДНА НОВОШТОКАВШТИНА И ЊЕНЕ ВАРИЈАНТЕ

Морам, међутим, навести још један исказ овог енциклопедисте, релевантан за тему којом ћу се бавити: „Премда је политичком праксом и договорима филолога прокламирано језично јединство на подручју Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, филолози се још увелике споре да ли је ту посриједи један језик с двије варијанте, један језик с четири варијанте, да ли су посриједи два језика или пак четири језика“ (Чији су наши 1982 : 29).

Најприје бих морао рећи да сам термин стандардна новоштокавштина преузео од познатог задарског лингвисте Далибора Брозовића, који тај термин активно употребљава низ година, а наговијестио га је у својој књизи Стандардни језик (Brozović 1970 : 177).¹ Моји се погледи на ову проблематику у знатној мери поклапају с погледима овог аутора, но суштински се од њега разликујем у томе што варијанте стандардне новоштокавштине сматрам једнако „апстрактним моделом“ колико и стандардну новоштокавштину као цјелину, због чега мислим да се не може рећи да су варијанте различити конкретни реализациони облици једног апстрактног модела стандардног језика (Брозовић 1980 : 52).

У овом ћу тексту досљедно употребљавати термин стандардна новоштокавштина иако га не сматрам сретним именом за наш, за сада безимени, стандардни језик, већ мање-више сретном замјеном, у околностима кад наш стандардни језик, можда једини на свијету, нема свог имена. Додуше, у свјетској лингвистици - колико ми је познато - користи се искључиво име српскохрватски,² које је једино овјерено и у уставима СР Србије, СР Црне Горе и САП Косова, док устави СРБиХ и САП Војводине користе и обрнути смјер сложенице, придајући му исто, синонимско, значење. У СР Хрватској уставно је овјерен назив хрватски књижевни језик, док се у пракси среће и назив хрватски језик (без епитета књижевни, али из контекста јасно произилази да је о њему ријеч), те заједно оба једночлана назива - хрватски или српски - при чему се синтагма „хрватски или српски“ често користи као својеврсна сложеница, под којом ваља разумјети и стандардни језик, а не само језик дијасистем (тј. народни језик), на шта упућује уставна одредба.³

Очито је, дакле, да наш стандардни језик нема једног имена, а пошто је име језика термин (а термин, да би ваљао, не смије имати синонимских супарника, барем не толико, јер „правих синонима“ - рећи ће многи лингвисти - „у стандардном језику и не може бити“), може се рећи да је наш језик безимен баш зато што је вишеимен, те је стога термин „стандардна новоштокавштина“ добар - за невољу. (Намјера ми је, у ствари, да осигурам што већу објективност и неутралност приступајући овој теми.) Свакој науци потребна је терминологија - па и (социо)лингвистици и теорији информација, и комуникологији - али се овај термин, име једнога стандардног језика, не може одредити у науци, већ у праву и политици, који, додуше, такође могу бити наукама.

Социолингвистичким промишљањем прилика у нашем стандардном језику бавио се посљедњих година понајвише управо проф. Далибор Брозовић (у даљем тексту аутор СЈ). Кад је ријеч о језику Црногораца, Хрвата, Муслимана и Срба, његова су основна становишта (Brozović 1980 : 51–52):

Прва два овдје изложена становишта могу се прихватити без озбиљних примједаба. Њих је у истом облику аутор СЈ изложио у више махова, а с њим се, изричито или прећутно, слажу сви наши сербокроатисти, без обзира на то што се скроман њихов број бави савременим нашим стандардним језиком с ослонцем на модерна (социо)лингвистичка сазнања и спознања. Међутим синтагма „апстрактни модел стандардног језика“ мирише на таутологију, јер је сваки језик, па и сваки стандардни језик, по данас општеприхваћеној Де Сосировој теорији, апстрактна категорија.

У лингвистичкој (особито генетсколингвистичкој) номенклатури потребан нам је назив за појам ’језик дијасистема јужнославенских неславенских, немакедонских и небугарских дијалеката’. Уза све своје лоше стране, постојећи назив (са своја два облика, тј. ’хрватскосрпски’ и ’српскохрватски’) једини је који долази у обзир (с тиме да је за знаност потребна апсолутна синонимност обају његових облика (Brozović 1980 : 52).⁴

И ово је становиште прихватљиво, без обзира на непотребно замрсивање („неславенски“, „немакедонски“ и „небугарски“), а једина слабост постојећег назива, колико ја видим, јесте управо у томе што је „двооблички“, а оба би облика, наравно, морала (за знаност и иначе) бити „апсолутно синонимна“.⁵

Да се на подручју тога „дијасистема с рангом језика“ развило неколико, мање или више, различитих стандардних облика - данас је свакоме, па и најнеупућенијим лаицима, откад гледају заједничке дијелове наших ТВ програма, посве јасно. Спора, међу упућенима, око тога да те различите облике ваља називати варијантама такође више нема, осим можда око броја варијаната.

Разликовање појмова језичка дјелатност (langage), језик (langue) и говор (parole) увео је познати швајцарски лингвист Фердинанд де Сосир, и то је разликовање у савременој лингвистичкој теорији опћен(ит)о прихваћено. Теорија информација и кибернетика, и њихове терминологије, већ неких тридесет година утичу на језичка истраживања, а многи сматрају лингвистику дијелом опште теорије информација. Приказивању и разради Де Сосирове теорије, те утврђивању повезаности лингвистике и теорије информација, у нас је допринео већи број лингвиста, а понајвише, по моме увиду, загребачки лингвисти Радослав Катичић (Katičić 1967 : 8–25, Katičić 1971 : 24–36) и Дубравко Шкиљан (Љkiljan 1978 : 9–46, 127–136).

Неки лингвисти напросто поистовећују појмове кфд и порука из теорије информација с појмовима језик и говор и/или текст из савремене лингвистике, али неки поступају поприлично друкчије. Тако нпр. Катичић поруку назива вијест, а говор (који он назива текстом) - разумијевајући под њим(а), као и други аутори, све облике конкретне реализације језика, било звучне (обичан говор, телефонски, радијски [раз]говор нпр.) или писане (укључив нпр. и телеграф) - сматра физичком појавом, језиком огранизованом супстанцом којом се преносе информације. Катичић уводи и појам постава, која је за њ избор из језика, а говор код њега одговара појму канал у теорији информација.

Сви они лингвисти који прихватају дихотомију језика : текст и/или говор - држе језик апстрактним системом знакова којим се могу преносити информације у разним супстанцама. Он је, дакле, у овом метајезику апстрактан појам, неприступачан искуственом проматрању. С друге стране, текст је таквом проматрању доступан, и у њему се остварују оне могућности што их језик пружа.

Аутори који налазе разлике између појма језик у лингвистици и појма кфд у теорији информација, не поричући да лингвистика спада у ту теорију, држе ипак да се језик, уза све разлике, може сматрати кодом. Кључна је разлика у томе што је општеинформацијски кфд затворен систем, у којем су све могуће поруке унапријед задате; он дакле посједује коначан, експлицитан и израчунљив број могућности различитих информација које се њиме могу пренијети, што ово кодове чини некреативним. Језик је, пак, стваралачки кфд, који носи информацију и о себи самом (попут општег кода) и о изванјезичким ситуацијама на које се односи. Он је, као систем, свакад отворен и промјенљив, па се може сматрати и скупом кодова, међу којима, зависно од прилике, времена и простора, говорилац може бирати. Може се такође говорити о подсистемима и поткодовима, особито кад је ријеч о различитим нивоима организације, а неки од тих (пот)кодова, као нпр. фонолошки систем, могу се сматрати „чистим“ кодовима, за које се могу израчунавати редунданција и ентропија.

Језик и текст јесу дијалектичке супротности, међусобно испреплетене, нелако разлучиве, а њихова синтеза, језичка дјелатност, сматра се најважнијом симболичком дјелатношћу човјековом. Језик и текст један су другоме теза и антитеза, а језичка дјелатност њихова је синтеза. (Сви спорови међу лингвистима око тога шта припада језику, а шта тексту, нису, разумије се, посве ријешени.)

Говор и/или текст утиче на језички систем, непрестано га нарушавајући и уносећи измјене у њега. Варијације у овом коду, језичке варијације дакле, тешко се могу предвидјети, а још теже исцрпсти. Иако је оправдано понајприје говорити о разноликости језичких употреба, значи о разноликости у тексту, те разноликости условљавају разноликости у језичком систему, у језику; и, обратно, разноликости у језику изазивају разноликости у тексту. А они који се не обазиру превише на дихотомију језика : говор/текст, говоре, и прије свега говоре, о језичким варијацијама, о варијантама у језику.

Стога мислим да нема смила рећи за један језик да он јест кфд, али да се не остварује као текст. То је као кад бисмо нпр. рекли - енглески језик јесте кфд, али се он не актуализује у тексту; тј. енглеским (стандардним) језиком, иако он јесте језик/кфд, не може се говорити.

Стандардна новоштокавштина један је стандардни језик, и то баш онако и онолико - колико и други стандардни језици с варијантама, и нема никаквих егзактних критерија помоћу којих би се доказало да су наше варијанте даље међусобно него варијанте неких других стандардних језика. Нити би се могло доказати да је стандардна новоштокавштина мање „један“ језик од других. Она јесте један језик или није - трећег нема. Истина јесте, додуше, да смо ми наслиједили проблеме које нису наслиједили други - и то не увијек само оне који спадају у цивилизационо-језичку надградњу. Те проблеме, какви год они били, морамо рјешавати баш онако како препоручује аутор СЈ: хладнокрвно, рационално, пословно, радно и оперативно, учећи од других, а ако то коме устреба, учећи и друге.

Један је од наших проблема и име нашега стандардног језика. Већ сам рекао да ћу се и сам у овом тексту служити именом стандардна новоштокавштина, које се, као неутрално, држи бољим од других, бар за науку, док ћу називе „хрватскосрпски“, односно „српскохрватски“ употребљавати само у цитатима. Чиним то иако не видим суштинског разлога зашто бисмо за стандардни језик имали потпуно различит термин од онога за језик дијасистем. Не видим стога што је сваки језик, био он стандардни или само језик дијасистем, апстрактан појам, апстрактан систем знакова, а не треба бити стручњак да би се знало да је нпр. наш стандардни језик као цјелина, упркос варијантама, уједначенији него језик дијасистем. Нема, дакле, језичког разлога за ово терминолошко разлучивање, ни у науци ни иначе.

У својој књизи Стандардни језик (Brozović 1970) проф. Брозовић недвосмислено је заступао гледиште о једном стандардном језику, користећи се називом (термином) „хрватскосрпски“ (у већем дијелу књиге) односно „српскохрватски“ (у поглављу Вук Стефановић Караџић и новоштокавска фолклорна коине, с поднасловом Прилог и типологији словенских стандардних језика, где се хрватскосрпски види као један језик.⁶ Написаном поводом 100. обљетнице Караџићеве смрти (Brozović 1970 : 85–118) мало друкчије, и мање експлицитно, поновиће то исто и у своме тексту Hrvatski jezik, njegovo mjesto… (Brozović 1978 : 70), гдје се каже - у закључку о очито незадовољавајућем стању стандардне новоштокавштине у успоредби са савременим европским стандардним језицима - да стандардна новоштокавштина … представља исти језик само у смислу исти = ’тај, не други’ а не исти = ’такав, не друкчији’, која није крива за то незадовољавајуће стање. Потпуно се слажем с тиме да је стандардна новоштокавштина исти језик у значењу тај, не други, што, наравно, мора значити да је она један језик, без обзира на то какав је она језик. Спора о томе не би смјело бити.

Али спора може бити у овоме: У материјалном погледу с обзиром на то да су разне цивилизационо-језичне надградње наслоњене на више-мање исту органску основицу, можемо говорити о конкретним реализационим варијантама једнога апстрактног модела стандардног језика. С друге пак стране, будући да је тај модел само апстракција и да надгрдња и основица не постоје саме, него живе и функционирају у јединству, онда су једино реализационе варијанте у функционалном погледу конкретни стандардни језици (Brozović 1978 : 18).

Слажући се с проф. Брозовићем да је терминологија у овој проблематици тешко доступна с традиционалних лингвистичких полазишта, те да за традиционалну славистику и германистику у тим случајевима нема посла, морам ипак ставити неке примједбе. Тачно је, наиме, да су нам надградње различите иако су ослоњене на више-мање исту органску основицу („новоштокавски дијалекат“, новоштокавске говоре), тачно је да морамо (а не само да можемо) говорити о варијантама једног стандардног језика, али је тачно и то да су и варијанте „конструкти“, односно „апстрактни модели“, односно „апстрактни сустави знакова“, колико и стандардни језик као цјелина, ни мање ни више. Ако тако не резонујемо, варијанту „спуштамо“ на ниво текста, бркајући тако разине и чинећи цијелу теорију неупотребљивом.

Врло надахнуто говорио је аутор СЈ о стандардној новоштокавштини и на Требињском савјетовању о правописној проблематици у БиХ (8–10. 12. 1976) (Brozović 1976 : 49–58) спомињујући два низа несумњивих чињеница:

1. Узмимо нпр. бројеве: један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет, једанаест, дванаест, итд., двадесет, тридесет, четрдесет, итд., сто, итд. све до броја ’1000’. Или особне замјенице: ја, ти, он, она, оно, ми, ви, они, оне, она. У свему томе нема баш ништа што би се разликовало од стања у стандардним језицима које сам навео, и то онда треба прихватити као један низ неоспорних чињеница. Али не и једини.

2. Узмимо сада једну посве баналну реченицу с подручја кемије, такву каква би могла стајати у било којем кемијском уџбенику. Али ако је он изашао у наклади загребачке ’Школске књиге’, та би реченица гласила: ’Бијела сол за кухање (јест) кемијски (је) спој натрија и клора’, а ако је изашао у наклади београдсског ’Завода за издавање уџбеника СР Србије’ гласила би: ’Бела со за кув/(х)ање (је)/(јесте) хемијско једињење натријума и хлора’. А то је већ ситуација која ни најмање не наликује оној у споменутим стандардним језицима (…). Између тих двају низова чињеница налазимо дубок понор (Brozović 1976 : 55–56).

Моји се закључци у вези с овим низовима чињеница углавном поклапају с ауторовим. Иако између њих не налазим „дубок понор“ (човјек би могао оклијевати кад наиђе на „једињење“ или „спој“ - што су и обичне ријечи и термини варијантски поларизовани - али је разумљивост јамачна, чак и лаику), непобитно је да су различити реализациони облици стандардне новоштокавштине појаве принципијелно различите од различитих стандардних језика, па и најближих и најсроднијих … А како у ’обичним’ стандардним језицима, с друге стране, не може бити феномена какви су овдје за стандардну новоштокавштину предочени у другом чињеничном низу, морамо стандардну новоштокавштину сматрати појавом различитом од тих ’обичних’ стандардних језика. Она јест кфд, али не остварује се ’као таква’ као текст. Другим ријечима, није ’нормалним’ стандардним језиком, него је више-мање апстрактан модел стандардног језика (Brozović 1976 : 56).

Не спорећи никако други низ чињеница - и сам бих могао навести сличних примјера - морам једино рећи да сумњам у његову баналност, јер се ипак каже, свугдје, само „кухињска со(л)“, а нигдје „б(иј)ела со(л) за кух/(в)ање“ (лика „кувињски“ нема у београдским уџбеницима). Но, свеједно, такве и толике разлике постоје у стандардној новоштокавштини, премда се ствар мора „натегнути“ да би се толике окупиле у једној реченици, а ћириличка изведба у конкретном је случају ирелевантна. Стање у стандардној новоштокавштини, ипак, најбоље је поредити с одговарајућим - мање „нормалним“ и мање „обичним“ стандардним језицима - у којима се варијантама, колико год оне различите биле, не приступа на у нас нериједак начин: било ћутњом, занемаривањем и скривањем, било с тенденцијом да им се прибави статус посебних језика, уз истовремено, макар само имплицитно, порицање стандарднојезичке „једности“, да не кажем „јединства“.

Морам овдје поновити већ можда речено: Ако је стандардна новоштокавштина кфд, што се не пориче, она се мора остваривати, и остварује се, као текст. Но, она није хомоген кфд, нити се остварује као хомоген текст. И варијанта је свака кфд, и остварује се као текст. И варијанта је језик, али ако је она „дио“ једнога стандардног језика, она није посебан језик. А ако је она посебан језик, онда више није варијанта, онда нема смисла ни говорити о стандардној новоштокавштини као цјелини. Не може она бити „конкретни модел“, а језик „апстрактни модел“: и једно и друго једнако су „апстрактни модели“.

Осим тога, језик дијасистем такође је кфд, који се такође остварује као текст. Наравно, и он је нехомоген кфд, а текст му је такође нехомоген. Ако „српскохрватски“ односно „хрватскосрпски“ језик као дијасистем држимо за један језик - што чини и аутор СЈ, инсистирајући на томе да та два лика једног назива ваља у науци сматрати „апсолутним синонимима“ - без обзира на голему нехомогеност његову (четири нарјечја [о којима говори аутор СЈ]: штокавско, кајкавско, чакавско, торлачко и мноштво дијалеката у њима - што су, дакако, све „апстракни модели“ и „конструкти“), зашто се стандардна новоштокавштина не би могла сматрати, бар једнако недвосмислено, једним стандардним језиком? Зашто за њу не би важила иста логика размишљања без обзира на разлике међу варијантама, које могу бити и веће, којих може бити и више него што их има?

Варијанта једнога стандарднога језика и сам стандардни језик на истој су разини: она је, заправо, само сегмент истог кода, истог система, а могли бисмо је сматрати поткодом односно подсистемом. Такође би се могло рећи да је нарјечје у једном језику дијасистему и само језик, као један његов сегмент, колико год се разликовало од другог сегмента, од другог нарјечја. Кајкавско је нарјечје нпр., колико се год разликовало од других, „равноправан“ сегмент нашег језика као дијасистема, равноправан са свим осталима, па и са штокавским. И оно је „хрватскосрпски језик као дијасистем“, тј. његов сегмент, колико и тај дијасистем у цјелини. Стога нећемо погријешити ако кажемо да је нарјечје у језику као дијасистему исто, или бар нешто слично, варијанти у стандардном језику, наравно у хијерархијском смислу.

Пошто наша стандарднојезичка проблематика, крај свих специфичности, „има много аналогија по свијету“, могли бисмо погледати како се њој приступа другдје. Теорија о варијантама у једном стандардном језику и поникла је у англистици, што је и природно - пошто је енглески језик не само свјетски језик него и језик с варијантама - па се тамо понајприје и уочила потреба да се објасне разлике у стандардном језику.

Располажем неколиким књигама новијег датума у којима се говори о варијантама, од којих је једна међу оним најкомпетентнијима, уз то писана од групе аутора, међу којима има и Британаца и Американаца. То је велика граматика савременог енглеског језика, с насловом A Grammar of Contemporary English (London, Longman Group Ltd, Fourth Impression 1974, први пут објављена 1974, 1120 страница⁷). У уводном тексту од 32 странице дата је слика енглеског језика као дијасистема, његових стандардних и супстандардних варијаната. Ријеч варијанта употребљава се двозначно, у цијелом једном поглављу с насловом „Varieties of English and classes of varieties“ (Кверк + 3 1974 : 13–30). Дата је и једна схема под насловом Заједничко језгро енглеског језика (The common core of English [Кверк + 3 1974 : 13]) гдје се спомиње неколико разреда варијаната (variety classes): регионални (Region) образовни и друштвеностатусни (Education and social standing), тематски (Subject matter), медијски (Medium), стилски (Attitude) и „мјешавински“ (Interference) а за сваки разред наведене су по четири варијанте, с тачкама које указују на њихов безброј. Но, ту је ипак ријеч о супстандардном нивоу, ономе што стоји између језика дијасистема и стандардног језика. (Маса људи у нас, заправо, било кад говори или кад пише, служи се којом супстандардном варијантом, и ту се не разликујемо од Англо-Американаца.) У потпоглављу посвећеном стандардном језику и његовим националним стандардима (British and American English) указује се на њихове разлике, те на варијантске специфичности у Шкотској, Ирској, Канади, Јужној Африци, Аустралији, Новом Зеланду, и у том се поглављу говори о варијантама унутар варијаната: тематским (ми бисмо ово назвали „функционалним стиловима“), медијским, стилским („according to attitude“) и „мјешавинским“.

Ни трага о томе да се енглески језик - данас најсвјетскији по распрострањености и најизвариранији - не би остваривао „као такав“ у тексту, упркос варијантама.⁸

Друга једна књига не само што указује на многобројне разлике између британске и америчке варијанте енглеског језика (Strevens 1978 [1972]:104) него доноси и америчкоенглеско-британскоенглески рјечник (word-lists), те његов обратни еквивалент: британскоенглеско-америчкоенглески рјечник, с неких двјеста ријечи, у оба смјера, уз припомену да те спискове не треба сматрати исцрпнима.

Опет нема ни трага о томе да се (као цјелина) енглески језик као кфдне би „остварио као текст“ (тј. у тексту), иако се указује на мноштво фонолошких, ортографских, морфолошких и синтактичких разлика, разлика које се протежу на све разине језичке организације. Недвосмислено се указује на то да јавно мнијење данашње прихвата да је ’америчкоенглески’ дистинктиван и препознатљив, али свеједно он је (само) варијанта енглеског језика.⁹

Има у тој књизи и понешто што наликује односу међу двјема варијантама стандардне новоштокавштине: Нема сумње да је америчка употреба мање формална од британске и да просјечни амерички говорилац мање хаје од свога британског колеге за то да ли други људи гледају на његов енглески тако као да је сленг (Stevens 1972 : 63). Баш као што нема сумње да просјечан говорилац западне варијанте нашег језика више пази како ће шта рећи и написати него његов колега што говори источном варијантом. Да и не говоримо о томе колико се лингвисти и лектори у СРХ више труде од оних у СРС око тога да њихова варијанта изгледа умивено, његовано, чисто.¹⁰

Ако се може говорити и о варијантицама, тј. о „варијантама у варијантама“ (што иначе није сретно, јер термине, по могућности, не треба употребљавати вишезначно, „вишеразински“)¹¹ јасно је да ни варијанте једнога стандардног језика нису хомогени кодови, па би се, сљедствено логици да се нехомогени кодови „не остварују као текст“ (тј. у тексту), могло рећи да се ниједна од варијаната стандардне новоштокавштине - не остварује у тексту. (У тексту би се, по истој логици, остваривале само варијантице, тј. „варијанте у варијантама“.) Ниједна од наших двију варијаната није хомоген кфд(ни источна ни западна иако је, мислим, источна мање хомогена): јасно је, дакле, ако цијелу теорију не желимо учинити неупотребљивом, да су и језик и варијанте „апстрактни модели“, „апстрактни ситеми знакова“, док су текстови „конкретни реализациони облици“ било једне варијанте било језика у цјелини.¹²

Не поричући ни најмање варијанте нашега стандардног језика - изражавајући им, напротив, своје уважавање, у свим појединостима - ја их сматрам недвосмислено једним стандардним језиком.

¹ У Kazalu jezikâ, dijalekata i pisama (Brozović 1970 : 177), осим новоштокавских дијалеката, аутор спомиње два термина: новоштокавска фолклорна коине и новоштокавски писмени језик, али му је термин за језик хрватскосрпски (претежно), односно српскохрватски (у једном поглављу). Касније ће се - одуставши од сложеница - приклонити неутралном термину стандардна новоштокавштина и сматрати га за науку најподеснијим.

² У неколико страних лингвистичких дјела којима располажем томе се називу не наводе алтернативе. Нпр. Sociolinguistics, Selected Reandings, Harmondsworth, Middlesex, England, Penguin Books Inc., 1976; Peter Trudgill: Sociolinguistics: An Introduction, Penguin Inc., 1974.

³ Тако сви двојезични рјечници који су се појавили посљедњих година у СР Хрватској користе назив „хрватски или српски“, разумијевајући под њим књижевни или стандардни језик. Нпр. Englesko-hrvatski ili srpski rječnik, 3. izd., Zagreb, Zora, 1974 (саставила га група аутора с др Рудолфом Филиповићем на челу). И недавна анкета у Vjesniku (29. 9. 1979/1, 20. 10/2, 27. 10/3 и 3. 11. 1979/4 - чији је наслов Suvremeni hrvatski ili srpski jezik u javnoj upotrebi - оба јединачна назива користи за именовање стандардног језика (тј. језика у јавној употреби).

⁴ Овдје је примијењена метода „елиминације“. Мислим да би нешто примјеренија била метода „енумерације“: ријеч је о језику дијасистему Црногораца, Хрвата, Муслимана и Срба без обзира на то гдје они живе (дакле и оних у Аустрији, Мађарској и Румунији нпр.).

⁵ У својој 70-страничној студији објављеној као увод књизи Hrvatska književnost u evropskom kontekstu, проф. Брозовић (Brozović 1978 : 11) рекао је између осталога, и ово: „Сами пак ’сложени називи’, с цртицом или без ње, лоши су већ тиме што су сложени, а осим тога, нормално значење таквих сложеница и сложених израза не поклапа се с оним које би тај термин морао покривати (’хрватскосрпски’ значи заправо ’српски на хрватски начин’, ’хрватско-српски’ би значило исто што ’хрватско-енглески’ или ’хрватско-руски’ а ’хрватски или српски’ може бити многозначно због вишезначнога или: разумије се, све то вриједи и за обратан поредак атрибута хрв. и срп.). С друге пак стране, сви су ти називи неточни и зато што садрже само два национална имена, а назив који би укључивао Црногорце и босанскохерцеговачке Муслимане био би опет немогуће гломазан.“

Тешко је прихватити „неточност“ свих тих назива: прије би се могло говорити о „непрецизности“ и, с тим у вези, о њиховој „неподесности“ за терминолошке (у)потребе. Осим тога, наведени назив „хрватскосрспки“ не мора значити (само) „српски на хрватски начин“, нити су га, претпостављам, људи, макар и не били лаици, „доживљавали“ у таквом значењу. Много је шта у језику, и стандардном, двозначно, па не видим зашто би наведени назив значио (само) оно што проф. Брозовић казује. Свако прихваћено значење једнако је „нормално“.

Уз то, у неким спојевима, назив с цртицом, нпр. „хрватско-српски“, може и значити исто што и „хрватско-енглески“. Нпр. „хрватско-енглеске књижевне везе“ значи „везе између Хрвата и Енглеза“, баш као што „хрватско-српски односи“ означује односе између Хрвата и Срба. С друге пак стране, кад се каже „хрватско-српски језик“, то може значити, и значи, „језик и Хрвата и Срба“ подједнако, без обзира на то ко је први споменут.

Сви се називи, дакако, могу компромитовати, а кад је о називима језика ријеч, они су увијек најмање двозначни: кад се каже „њемачки језик“, а не каже се ни у контексту да ли се мисли на дијахронијски или синхронијски аспект, тај назив значи једнако и „њемачки стандардни језик“ и „њемачки народни језик“, тј. њемачки језик као „дијасистем с рангом језика“, што је у појмовном смислу доиста такође нешто друго у успоредби с њемачким стандардним језиком.

⁶ „Хрватскосрпски стандардни језик судјелује у великом броју комбинација, и као прималац и као давалац и у двосмерним утјецајима, и у свим рубрикама. У свим примјерима хрватскосрпски судјелује И КАО ЦЈЕЛИНА напросто зато што је то не само један језик дијасистем него и ЈЕДАН СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК“ (Brozović 1970 : 73).

⁷ Аутори су јој: Rondolph Quirk, Sidney Greenbaum, Geoffrey Lech i Jan Svartvik. Примјери су у њој из свих извора, превенствено америчких и енглеских. То није граматика једне варијанте, него граматика једног стандардног језика.

⁸ „Између варијаната енглеског језика има више разлика него између хрватске и српске варијанте српскохрватског језика“ - каже познати амерички славист Мортон Бенсон (Benson 1973 : 42).

⁹ „Public opinion at present accepts that ’American English’ is distinctive and identifiable, but is nevertheless a variety of English" (Strevens 1978 [1972] : 22).

¹⁰ Има у овој књизи и једна пошалица коју вриједи забиљежити: „Упитао Американац Енглеза: ’Реци који ти је посао?’ Енглез одговара: ’Ја сам чиновник’. (’I am a clerk.’) Американац га погледа запрепашћено: ’Хоћете рећи да ви чините тик-так, тик-так?“ Ствар је, наиме, у томе што британски изговор ријечи „clerk“ (чиновник) много подсјећа на амерички изговор clock = сат (Strevens 1978 [1972]: 68).

¹¹ Па ипак, термини су често вишезначни. Кад се каже енглески језик, под тим се могу разумјети: и дијалекти, и субстандарди, и сленгови, и стандардни језик, а све су то различити појмови.

¹² Да бих показао да варијанте јасно видим, прилажем овдје један, сасвим неисцрпан списак разлика међу њима, из једног свог још необјављеног рада. Наше су две варијанте, источна и западна, не могу свести само на „лексичко-стилске разлике“, и нису неке, него прилично бројне. Разлика има на свим стандарднојезичким нивоима: у правопису (радићу : радит ћу, Shakespeare : Шекспир, дечији : дјечји); у стилу (поплава туђица у источној варијанти - од самита до ескалације, па преко реперкусије до ретардације; стално пуристичко трагање у западној варијанти - сажетак за резиме, израз bast за директан, ногомет за фудбал, брзојав за телеграм, свезице за пертле, оруквица за манжетну и сл.); у ортоепији или правилном изговору (бува, мува, сув у источној варијанти, буха, муха, сух у западној варијанти, у којој се поштује Бечки договор, који је наложио да се „х“ пише „гдје му је по етимологији мјесто“); у семантици (у западној варијанти чешће се врши значењска дисимилација, нпр. одложити = помјерити у простору (одгодити = помјерити у времену; поручити = само послати поруку, наручити = само извршити наруџбу; у источној варијанти првоспоменуте ријечи покривају оба значења, иако се каткад могу срести и другоспоменуте речи); у синтакси (у западној варијанти много се чешће употребљава инфинитив него у источној: може се рећи, а не може да се каже, то се морало десити, а не то је морало да се деси; чешће једне неодређене замјенице него друге: Има ли каквих питања? а не Има ли неких питања? Је ли ко одсутан?, а не Да ли је неко одсутан?; много чешће тзв. словенски генитив: Не зна ниједног страног језика, а не Не зна ниједан страни језик; много чешће неодређени придјевски вид и именичка деклинација придјевских замјеница: Сјећам се његова оца, а не његовог, Дивим се Крлежину дјелу, а не Крлежином, По такву блатњавом путу није лако возити а не по таквом блатњавом и сл.): у морфологији (у источној варијанти, и то недосљедно, позајмљени глаголи добивају наставке -ирати, -овати и -исати, а у западној само -ирати: цитирати, али рецитовати, цитирати и рецитирати, формирати, али реформисати и информирати, и формирати и реформирати и информирати: у усточној варијанти недосљедно се употребљава именички наставак -аоница, у западној досљедно: слушаоница, учионица, али кланица и продавница/слушаоница, учионица, клаоница, продаваоница: у источној, опет, каже се кључаоница (као да је ријеч о вези с глаголом кључати, а не с именицом кључ) а у западној кључаница; у лексици су разлике бројне и лаику најуочљивије, а структура им је разнолика: један појам - двије ријечи (воз/влак, хл/љеб/крух); један појам - „слична“, али не „иста“ ријеч једначина/једнаџба, студенткиња/студентица); једна ријеч - друкчије значењско поље (промет нпр. „робни“ и „платни“/промет „робни“ и „платни“, али и „друмски“ (односно „цестовни“); једна ријеч - два различита значења (личити = бити налик/личити = кречити, научник = човјек који се бави науком/научник = шегрт). Ово није, наравно, исцрпан списак, али је сасвим јасно да се варијанте не могу свести на „неке лексичко-стилске разлике“. Овдје нисмо уврстили екавско-ијекавске разлике, које су и ортографске (правописне) и ортоепске (изговорне), али се оне и не поклапају с двјема поларизованим варијантама.

Равноправност језикâ, и у језику, и равноправност у комуникацији

Досадашња расправа и реферати намећу један од закључака: ова је земља прави мајдан за социолингвистичка истраживања и биће добро ако овај скуп та истраживања подстакне, ако их охрабри.

За мене су два реферата - од којих први, нажалост, није прочитан - Шкиљанов и професора Бугарског, били посебно занимљиви, особито онај професора Бугарског. Он, додуше, говори о „једнакости“, а у нас се чешће говори о равноправности, премда сам код Бугарског приметио и реч равноправност с нешто друкчијом конотацијом.

Ја бих овде назначио само три аспекта равноправности: равноправност језикв, равноправност у једном језику и комуникацијску равноправност. Међутим, додао бих: ви можете имати равноправност језикв, можете на њој инсистирати, а да људи остану прикраћени у комуникацијској равноправности. Бојим се да смо се навикли на равноправност језикв, али се нисмо навикли на равноправност изразв унутар појединог језика. Није ретка појава - и у учених, школованих, образованих, људи - да се исмејавају они људи који говоре дијалектима, поготову дијалектима што су подалеко од стандардног језика, па и они што говоре друкчијим варијантама.

Упитао бих нешто професора Силића и професора Јовића, јер нисам неке ствари ту разумео. Било је једно овакво питање: да ли урбани говори обухватају стандардни језик?

Мислим да је Шкиљан у праву када каже да једва можемо говорити о постојању стандардног језика у нас, као нечега широко употребљаваног, да не кажем говореног, јер се стварно поставља питање да ли станардним језиком ико говори. Кодифициране норме ми немамо иако имамо употребну, тј. употребне норме. Исто тако, кодифицираног стандарда немамо, али имамо употребних.

Једна ствар око које бисмо се свакако овде, и другде, морали договорити јесте - да ли све оно што називамо српскохрватским језиком држимо једним језиком? Ако то држимо једним језиком, онда морамо говорити о једном систему. Ако говоримо о једном систему, онда бисмо сваки огранак, сваку варијанту, под капом тог система могли сматрати подсистемом. У том смислу, када је реч о урбаним говорима у нас, мора се говорити пре свега у плуралу, не о урбаном говору, него о урбаним говорима, који су, данас, по правилу, што важи и за сеоске говоре, супстандардни.

Иначе, држим да никаква терминологија не може решити проблем свеколике сложености с којом смо суочени и у језику, и у науци, и у животу. Кад је реч о стандардном језику и/или књижевном језику, ја сам ту ближи професору Ивићу, иако се мој приступ том терминолошком проблему понешто разликује од његова. Наиме, ако се под тим двама терминима разуме исто, боље је, што каже професор Стевановић, говорити о књижевном језику: боља је наша реч, домаћа реч, него „туђа“ поготово што та наша синтагма, књижевни језик, има традицију.

Међутим, термин стандардни језик ми више не можемо избећи, и то не због неког политичког опортунитета који би му давао предност. У нашој литератури, па и сербокроатистичкој, он се све више среће, сам или заједно с традиционалним. У томе смислу постоји, нажалост, извесна републичка поларизација. У Хрватској и Босни и Херцеговини чешће се говори о стандардном језику. У Србији се пак чешће употребљава термин књижевни језик с оба значења. Кад већ имамо два термина, што више не можемо избећи, ако признајемо да нам је српскохрватски један језик и да нам је на известан начин сербокроатистика једна наука у Југославији, онда морамо признати супостојање двају термина. Ако већ признајемо потојање двају термина, свакако је препоручљиво разлучити њихова значења, поготову с обзиром на то да се и некакав дијалекат, или некакав полустандардизовани дијалекат, може исказати као књижевни језик. На пример роман, Петријин венац, могли бисмо рећи, написан је књижевним језиком, стандардним језиком он написан није. У којем смислу књижевном? У томе смислу што Петријин венац није написан на неком „чистом“ дијалекту, већ је то једна уметничка прерађевина. С друге пак стране, земљописни уџбеник или научни часопис било које врсте морају се писати стандардним језиком. Ту не долази у обзир језик Петријиног венца или који други прерађени дијалекат.

И још нешто. Матерњи говорници сх. језика морају имати разумевања за осетљивост говорилаца других матерњих језика у Југославији, утолико пре што је, на потпуно добровољној основи, српскохрватски - језик заједничке комуникације. Без знања сх. језика нема комуникацијске равноправности у Југославији, али је стога још потребније инсистирати на пуном разумевању за потребе изворних говорилаца других наших језика, на пуној легитимности њихових комуникацијских потреба. Ни нама говориоцима „већинског“ језика не би требало да буде тешко учити македонски и словеначки и показивати тиме своје уважавање за те језике, који нису, сами по себи, мање вредни зато што њима говори мање људи.

КРУГОВИ ПРЕКЛАПАЊА

„Нема устава ни у једној другој држави који би се језиком толико бавио, што, наравно, није лако провјерити, иако се у то лако може повјеровати“ - каже Бранислав Брборић, иначе секретар Комисије ЦК СК Србије за информисање, у свом магистарском раду „Уставна проблематика стандардне новоштокавштине и информацијске предности неких друкчијих рјешења“, што га је своједобно обранио у Загребу. О тој је проблематици говорио и писао и другим приликама, судјеловао је и на недавним састанцима представника централних и покрајинских комитета СК у Загребу и Сарајеву, па је логично започети разговор с њим питањем: што га је понукало да се позабави уставноправним аспектима језика?

- Наш је савезни устав - каже Брборић - најобимнији у свијету, то је веома добро познато. (Дужи је био индијски, до нашега из 1974.) Поред тога, имамо још шест републичких и два покрајинска устава, који су такође јако опсежни. Цјелокупан њихов садржај, кажу правници, чини „јединствену уставну материју“. Не узимајући овом приликом у обзир Устав СР Македоније и Устав СР Словеније, нашао сам да се чак 51 члан наших устава „бави“ (и) језичком проблематиком. То чини, новинарским жаргоном речено, неких 16 „картица“ текста. Сам по себи, толики текст свједочи о значају који је у уставима придат овој тематици. Очигледно, ријеч је о важном подручју остваривања „слобода и права човјека и грађанина“, равноправности народа и народности, што их уређује устав као највиши правни акт земље. И мимо свега тога, мислим да је језичка дјелатност, као „најважнија симболичка дјелатност човјекова“, од изванредне важности за идентитет и интегритет једне заједнице, без обзира на њену величину и етничку слојевитост. Стога и јест важно како правни, политички и стручни документи приступају овој материји.

- Давнашње је моје занимање за проблематику језика којим говоре Црногорци, Хрвати, Муслимани, Срби и знатан број других Југословена. Знате, рођен сам крај Љубиња у Херцеговини, гдје сам провео предшколско дјетињство, основну и средњу школу учио сам у Пожаревцу. Како ти крајеви припадају прилично различитим говорним зонама, зарана сам се сусрео с неком врстом диглосије („двојезичности“). То ме је упутило на размишљање и лектиру о нашем језику. Касније, студирајући енглески језик и књижевност у Београду, са српскохрватским и њемачким језиком као помоћним предметима, стекао сам навику да компаратистички гледам на језичке феномене, поготову откад сам, као властито гесло, прихватио ону Гетеову мисао да „ко не зна барем један страни језик, не зна ништа ни о своме“. Навикао сам да се не чудим и не ругам ни дијалектима у народном ни варијантама у стандардном језику, премда сам термин варијанта разумио и прихватио тек по завршетку студија.

Иако сам првобитно англиста по образовању, моја је лектира више од двадесет година поглавито из сербокроатистике. Радећи више година у библиотекарству и документацији, похађао сам Студиј библиотекарства, документације и информационих знаности, који је постојао само у Загребу (везан директно за Свеучилиште). У току постдипломских студија проучавао сам и уставноправну материју, за коју сам и одраније био заинтересован. Тако сам то проучавање спојио са својим темељним интересовањем за сербокроатистику. Отуда и моја одлука да за тему магистарског рада узмем управо уставноправне и информацијске аспекте наше језичке проблематике, првенствено сербокроатистичке. Унајкраће, социолингвистика и сербокроатистика чине данас моју примарну струку.

- Успоредба старијих и новијих уставних одредаба о језику намеће ми закључак да савршене нису (биле) ни једне ни друге. Раније је писало да се савезни закони и други општи акти савезних органа „објављују (…) на језицима народа Југославије: на српскохрватском односно хрватскосрпском, словеначком и македонском“ (Устав СФРЈ од 1963. чл. 131). Није било посве јасно што значи оно „односно“, да ли је посриједи један стандардни језик или није, нема јасне референце о варијантности итд. По уставима од 1974. године, могуће је извлачити и закључке о вишејезичности српскохрватског/хрватскосрпског говорног подручја; споменути су, скоро експлицитно, само албански и мађарски језик (као „језици албанске и мађарске народности“, чл. 269, став 2), а који су језици народа Југославије - то није сасвим јасно ни онда када се консултују републички и покрајински устави, на које се упућује у савезноме (чл. 269).

- Тешко је то укратко изложити, јер је одредаба много. Најприје, логично је претпоставити да се у свим уставима говори о стандардном језику, али се то изричито каже само у Уставу СРХ. Ако је судити по оним одредбама које говоре о називу језика и (не) указују на неке елементе садржаја, само Устав СРС и Устав САПК недвосмислено говоре о „цијелом“ нашем (стандардном) језику, називајући га српскохрватским. Тако тај језик назива и Устав СРЦГ, који лингвониму (називу језика) придодаје један једини његов елеменат - ијекавски изговор. То чини и Устав СРБиХ, који задржава назив из 1963. године - српскохрватски односно хрватскосрпски, придодајући самом називу ијекавски изговор. Устав САПВ има исти назив као Устав СРБиХ, али називу језика ништа није придодато. Устав СРХ прави дистинкцију између стандардног језика, који се назива хрватским књижевним језиком (члан 138), а он се означује као „стандардни облик народног језика Хрвата и Срба у Хрватској, који се назива хрватски или српски“ премда се у претходном члану (чл. 137) каже да је „зајамчено (…) сваком народу и народности и право да (…) слободно и равноправно употребљава свој језик и писмо, да језик назива својим именом“ итд.

Унајкраће много је текста, доста разлика, не баш превише јасноће, недвосмислености и непротиврјечности. Нормално је стога било очекивати да у оквиру ширег преиспитивања функционисања политичког система на ред дођу и језичка политика и језичко планирање, поготову на сх./хс. говорном подручју. У тај контекст спадају и недавни загребачки састанци посвећени језику, на којима су утврђени заједнички погледи на нашу језичку ситуацију, на све оно што јесте и мора бити заједничко, као и на оно што јесу специфичности сваке националне заједнице и сваке социокултурне средине.

- Не бих се опширније упуштао у образлагање те одредбе, но могу потврдити њену аутентичност и чињеницу да су је обликовали и прихватили стручњаци из свих наших истојезичких средина, али и политичари, сви па и они из домаћинске средине, која је била наговијестила самосталну измјену своје одредбе, што се чини(ла) понајвише спорном. Била је чак поздрављена општа спремност за измјену и усклађивање основних уставних одредаба, како би се искључила свака примисао да „гости“ присиљавају „домаћина“ и сазивача скуп(ов)а да своју одредбу мијења. Осим тога, жељели су се потврдити и „једност“ стандардног језика, и његова варијантност, и индивидуална права грађана на слободан избор разноликих могућности које пружа употреба нашега (стандардног) језика.

Морам вам, међутим, рећи да је ваша информација непотпуна. Приједлог измјена обухвата и Устав СФРЈ, чл. 269, који би имао овај садржај: „Савезни закони и други прописи и опћи акти доносе се и објављују у службеном гласилу СФРЈ у аутентичним текстовима на српскохрватском/хрватскосрпском, македонском и словенском језику, а објављују се и на албанском и мађарском језику. Текстови на српскохрватском/хрватскосрпском језику доносе се и објављују у више верзија које одговарају традицији, језичној стварности и културним потребама народа који живе у СР Босни и Херцеговини, СР Црној Гори, СР Хрватској и СР Србији.“

У Закључцима се не употребљава баш консеквентно читав списак назива. Првобитно су се стручњаци сложили да се узму у обзир само сложенице, али је на другом састанку политичара и стручњака затражено да у Закључке уђе и једна или -синтагма. Честота употребе тих трију (или четирију?!) назива одговара језичкој пракси и њиховој прихваћености у појединим републикама (некима она уопште не одговара), а, осим тога, „досљедно“ попуњавање списка могло би отворити проблем или -синтагме са супротним редослиједом.

- Јесте, у свом сам раду опширно анализирао све те називе нашег језика, рекавши да шестом називу („наш језик“) „прибјегавају они људи који се - због бојажљивости, збуњености или пристојности не желе ’опредијелити’“. Сви ти називи имају својих мана и врлина, имају и традицију, своје легитимно комуникацијско поље - у друштвеном животу, у простору и времену, садашњем, прошлом и будућем. „Мноштво“ назива посљедица је објективно сложених прилика, сукоба око језика, ранијих и садашњих, недовољне спремности људи од струке и политке да осигурају пуну регуларност и „једности“, и „варијантности“, и „индивидуалних права и обавеза“ (не само у вези са стандардним језиком), те бојазни, и оправдане и неоправдане, од „закидања“ и „потирања“, „унитаризма“ и „сепаратизма“. Све те заврзламе око назива језика откривају историјску чињеницу: наш савремени стандардни језик није имао, попут многих других, једно родно мјесто; имао их је барем два. Ми се нисмо ујединили око једног језика и на једном језику, још мање око једног назива. Такво уједињавање пројектирали су хрватски илирци, али је изостао историјски контекст да би тај пројекат успио.

Нема сумње да бисмо били поштеђени многих невоља да Вуков фонолошко-фонетски радикализам с писањем „јата“ („рогато е“) није био толико жилав и да су илирци успјели са својим називом. Нема сумње ни у томе да би се многе напетости неутрализирале кад би било чега нема, да је било што није било - но, наше друштвене прилике нису много склоне „идеалистиким и футуристичким размишљањима“ ни кад су посриједи економски и технолошки пројекти, а камоли кад је ријеч о језику и његову називу. Зато бих се уздржао од ширег образлагања предности које би донио заједнички неутралан назив, нпр. „илирски“ или „југославски“, међу којима потоњи не би био изузетак у словенском свијету, нити би се „сукобљавао“ с атрибутима који се односе на државу (југословенски/југославенски/југословански). Но, то је, заиста, лингвофутурологија.

Начела југословенског устава од Авноја до данашњих дана у једноме су јасна: ми смо федерација „добровољно уједињених народа“ и народности које су се затекле у том државном оквиру, али смо и федерација „њихових република“ (што, наравно, значи да народи и републике нису исте категорије), „као и двију САП (…), које су у саставу СР Србије“. „Слободе и права човјека и грађанина ограничени су само слободама и правима других и уставом утврђеним интересима социјалистичке заједнице“ - то је једно он оних начела које се односи на положај људи и народа у свим сегментима друштвеног живота, па и на њихов положај у култури и језичкој комуникацији.

Стога у нас нема нити може бити „државног језика“ ни на једној територији, савезној, републичкој, покрајинској, општинској. Постоје само „језици народа и народности“ и њихова писма, при чему се само један језик облачи у двоазбучно рухо, онај вишеназивни. Свака територија, сваки дио државне територије, свака друштвено-политичка заједница мора подједнако јамчити - и називом књижевног језика и његовим темељним садржајем - језички и културни интегритет, „јединство културног живота“ (М. Пијаде) сваког народа (и српскога и хрватскога и свакога другог). У тој ствари наши устави, уза све језичке варијанте и лингвостилистичке разлике, не смију ништа закинути, не смију бити недостатни и противурјечни. Да би се то постигло и на сх./хс. говорном подручју, сви се морамо привољети заједништву, тј. „јединству и разликама“, и на републичкој и на националној разини, једнако уважавајући и једно и друго, и јединство и разлике. Морамо се о томе стално договарати и стално усклађивати ријечи и дјела. Оно што припада Словенцима и Македонцима, Албанцима и Мађарима (без обзира на међудржавне границе) мора припадати свима нама, свима преосталим етно-политичким заједницама (Црногорци, Хрвати, Муслимани, Срби и Југословени), од којих посљедња - иако живећа поглавито на сх./хс. говорном подручју - не ужива статус нације. Мора припадати и њима, али очито - на нешто друкчији начин него осталима; зато је језик тих етноса, на потпуно добровољној основи, и језик шире међунациналне комуникације, што би им могла бити утјеха, компензација.

- Стандардни језик свукуд је не само лингвистичка и општекултурна чињеница него и политичка, друштвена, цивилизацијска категорија. Политичари су увијек, и свугдје, били у то уплетени, понекад и иза сцене. Они и сви други морају радити јавно, што јавније и што одговорније, с ослонцем на научно образложене чињенице и њихову интерпретацију усклађену с потребама заједничког живота људи и народа, и њихове равноправности. Језик је моћно, и „осјетљиво“, средство међуљудске, унутарнационалне и међунационалне интеграције. Знао је, и може, бити и нешто сасвим друго. И језик и варијанте апстрактне су категорије, прије свега комуникацијске. Нема „конкретних“ и „политичких“ језика, али има добре и лоше политике, и у језику и иначе. Вријеме је да научимо водити нормалну и здраву језичку политику, да је планирамо и остварујемо, поготову кад је ријеч о стандардизацији стручног називља (терминологија). Заједничког и планског рада мора бити и у свему другом што чини стандардни језик. Заједничко, дакако, не значи унификаторско.

- Заиста не смије бити превелике журбе, ни „наметања“ ни „дириговања“, ни „мајоризације“ ни „миноризације“. Начела језичке политике морају искључивати неодрживе противурјечности. Ваља, без оклијевања, прецизирати основна права и обавезе друштвено-политичких заједница, људи и народа, стручњака и политичара, организација и институција. „Језик не воли стеге, али воли ред“ - написао је прије неколико година један компетентан стручњак, пун разумијевања и за спонтаност, слободан развој и стваралаштво, који имају својих граница и у језику и изван њега, у друштве