 |
VII. Уставноправна језичка одређења и раздешења
Носећи текст овога поглавља јесте мој прилог сарајевском скупу Језик и национални односи (26–27. април 1984), који су у ондашњој социолингвистичкој ситуацији имали храбрости и могућности да уприличе само сарајевски политички и стручни институти. Његови се рудименти налазе у једном мом тексту из 1973. године (Брборић 1973 : 8–14), када сам имао илузију да из тзв. јавне расправе може штогод стићи у уставе и законе, који су у суштини били забран политократске олигархије. Ја сам од једног свог познаника запосленог у Скупштини СРС случајно сазнао да је мој прилог јавној расправи објављен у интерној брошури Комисије за уставна питања Скупштине СР Србије, у коју су били уврштени „значајнији“ прилози јавној расправи о новом тексту Устава СР Србије, који се имао донети наредне, 1974, године, паралелно с Уставом СФРЈ, с уставима осталих пет република и уставима двеју покрајина. Он је налетео, такође случајно, на мој прилог па је помогао да буде уврштен у брошуру, али није могао помоћи да буде узет у обзир приликом израде коначног уставног текста, мада је сматрао да би било добро да Устав СР Србије својим примером призива исправљање неких неодрживих ствари у укупном уставном одређењу језичке политике. Тај текст нисам уврстио у ову књигу, јер сам се њиме служио приликом писања неких других прилога који се овде објављују.
Премда су уставотворци говорили о „јединствености“ целокупне уставне материје, изложене на девет места, у девет устава (до 1974. године положај покрајина уређиван је уставним законом, али, пошто су се две покрајине „узвисиле“ до ранга фактичких република, и оне су се окитиле својим уставима) - уставни текстови обиловали су несагласностима и противуречностима, у којима ништа битно нису могли учинити ни уставни судови, њих девет. Ако би ти судови (и сами испоставе политократских олигархија) и уочили те несагласности, били су немоћни да обезбеде њихово уклањање. Имали су понешто моћи у залагању за усклађивање закона с уставима, али ни то без сагласности наведених олигархија. Стога су уставна одређења, и у језичкој политици и иначе, неретко производила раздешења и изопачења у јавном животу.
Радећи у партијском средишту Србије (1979–1986) а потом и у органу управе надлежном за културу, могао сам појединце од утицаја и моћи заинтересовати за значај уставног одређења језичке политике - и преко текстова и усменим путем - али је државна криза онемогућавала темељно поправљање било чега. Тако је било и 1988. године, када су Правни факултет и Институт за правне и друштвене науке у Београду одржали саветовање посвећено уставним променама (6–7. октобра 1988), на којем мој реферат посвећен језику није био једини. То је био мој последњи већи текст о уставном одређењу језичке политике, када је говор о тој теми већ могао бити сасвим отворен.
Дилема професора Радомира Лукића у погледу разликовања појмова народ и нација, барем с етимолошког становишта, чини се прилично разумљивом и оправданом: у српскохрватском језику народ јесте оно што се народило, а реч нација (лат. natio) такође стоји у вези с латинским глаголом nascor, natus, где natus, као партицип перфекта, има значење нашега трпног придева рођен. Дакле, и нација је оно што се (на)родило. С гледишта марксистичке социологије, наравно, постоји квалитативна разлика између онога што зовемо народом и онога што именујемо нацијом, при чему је нација нешто што долази касније, с развојем грађанства, индустрије, тржишта, капитализма. Међутим, у совјетској теорији и пракси народ може доћи и после нације, па се неретко раби, за нас помало нелогична, синтагма - многонационални совјетски народ; у Англо-Американаца nation значи people and state together, тј. „народ и држава заједно“. Постоји неки паралелизам између „социјалистичке нације“, што су својевремено лансирали Чехословаци, а што се у Совјетском Савезу, de facto, обликује под називом „совјетски народ“ - и онога што се ради на Западу.
У нас се неколико година после рата употребљавала синтагма југословенски народ, што данас сасвим изостаје, док би употреба назива „југословенска нација“, у било којем значењу, зацело изазвала озбиљна негодовања. Међутим, нешто са значењем налик „социјалистичкој нацији“ на нивоу нижем од савезнога, иако не с формалним белегом, и није тако ретко: нпр. „ми Војвођани“ или „ми Босанци“ или честитка републичког празника „црногорском народу“, иако је тог народа у Црној Гори, судећи по попису, мање од 70%, и којекакве друге језиком (не)обележене манифестације - то су ствари које се срећу врло често. Одбрана синтагме „национална економија“ - и то у значењу „републичка економија“ или чак „покрајинска економија“ - још се често среће, с импликацијама много дубљим од лингвистичких. С таквим начином мишљења у складу је и изостанак поименичног спомињања било које наше нације, тј. народа, или поименично спомињање само једног народа у појединим нашим уставима.
Чак се ни у Уставу СФРЈ - која се дефинише и као „државна заједница добровољно уједињених народа“ - не спомиње ниједан народ, већ се, као замена, редовно наводи синтагма у плуралу - народи и народности Југославије. При томе није дефинисана разлика између народа и народности, нити је назначено да ли делови јужнословенских народа, у појединим републикама, односно покрајинама, уживају права која имају народности, а која не смеју бити ни мања ни већа, премда у плуралној синтагми народи претходе народностима и имају извесне предности у првом члану Устава СФРЈ. Не бих рекао ништа ново ако кажем да је народ понегде уистину народност, а народност, обратно - народ, и то не само у последње две године, откад смо реч контрареволуција почели употребљавати у текућем, а не само у историјском значењу. Разуме се, у једној истински социјалистичкој оптици ничији положај не би смео зависити ни од назива ни од броја. Народност је, чисто лингвистички гледано, лоша, мада пожељна, замена за међународни термин „национална мањина“, јер народност значи пре свега припадност народу, а осим тога - свака је народност и сама народ, тј. део народа, чија је матица у другој држави. Зато је можда и пожељна синтагма „јужнословенски и други народи Југославије“, у којој би било садржано и оно што зовемо народностима.
Иако је мањи проблем како шта називамо и да ли употребљавамо називе као термине с прецизно утврђеним значењем, очито је да су и називи важни, али су много важнији односи међу народима. Најважнији су, јамачно, односи међу друштвеним групама и људима, о којима се у нас последњих година много ређе говори него о међунационалним односима, као да су народи и народности живи организми који се међусобно односе као целине, независно од класне структуре друштва, положаја, интереса и воље појединаца. Фреквенција употребе синтагме „односи међу републикама и покрајинама“, још већа од претходних, открила би да су географско-политички појмови, тј. територије, у већој међусобној интеракцији него живи свет који насељава те територије, чему кумује и заборав изворног значења речи република (лат. res publica = јавна ствар), које је екстериторијално. Семантичка анализа открива и друге занимљивости; иако наши устави не познају реч нација - редовно се користе речи народ и народност - језичка пракса оверава само међунационалне односе код куће, док синтагма међународни односи покрива односе са спољним светом, тј. међудржавне односе, чиме се једначи значење речи народ и држава. Англо-амерички термин United Nations ми преводимо двојако: у источној варијанти као Уједињене нације, у западној као Уједињени народи, а у самој ствари реч је о државама које нису уједињене, већ сарађују, мање или више, у тој организацији.
На овом скупу, а и уопште, ми се не споримо око значења речи етнос, иако је било врућих спорова око неких етногенеза. Вероватно смо, претежном већином, у овој земљи сагласни да припадамо једном словенском, славенском или славјанском етносу, у чијем обликовању суделују многи несловенски супстрати, илирски, трачански, келтски, романски и ко зна који још. Стари Словени, насељавајући се на Балкан пре више од једнога тисућлећа нису само таманили староседеоце. Иако су били ратоборни, није им страна била ни миротворност ни мешајућа (укрштајућа) плодотворност, нити су наши несловенски преци били толико одбојни да не би прихватили макар оно мирољубиво спајање које је, и кад није било такво, водило асимилирању. Други историјски процеси, опет, ишли су томе насупрот, дисимилирању, тј. диференцирању, које је имало за последицу да се на малом Балканском полуострву, ако не заборавимо Бугаре, конституише седам словенских нација, за једну више него у свем осталом славјанском свету, ако заборавимо Лужичке Србе, који - бројем не већим од 100.000 људи - живе у НДР, где представљају, иако им нису ускраћена права, етничку групу, нешто попут наших Влаха. А етничка група - то је нешто што је било, или је могло бити народ, но историја није хтела помоћи да се из тога развије модерни народ/нација.
Већ сам рекао да Устав СФРЈ не познаје категорију нација: у њему се, као и у преосталих осам устава, говори само о народима и народностима (понегде и о етничким групама), па то снажи дилему професора Лукића. Ни етничка група се не дефинише, али је јасно да она не може бити исто што и народност - ако желимо комуницирати са светом, који све те категорије познаје и јасно разлучује - што, наравно, не значи да скупина људи која се тако именује сме имати мање права од других. Не сме. Каже се нпр. да Роми потичу из Индије и да им је тамо „матица“, али тамо нема ромске нације, да Русини потичу из Украјине, али ни тамо нема русинске нације - зато нам треба терминолошко разликовање. Ако је народност друго име за оно што остали свет зове националном мањином, онда народност може бити само оно што другде има тзв. матицу.
Разумем, заиста, проф. Лукића што, као социолог, тешко пристаје на схеме (шеме), моделе и/или шаблоне, и што му, с друге стране, као правнику, одговарају нормативни приступи, јасне одредбе и прецизна терминолошка одређења. И ја сам, као лингвиста, на муци. Ако бих следио нашу уставну материју - која је једна, кажу правници, иако устава имамо девет - не знам чак ни то на којем бих вам се језику обратио. Малочас је другарица Грковић негодовала што је њен и мој матерњи језик, и то у папирима Марксистичког центра, назван, она мисли неоправдано - српским. (Иако свој матерњи језик никада, барем јавно, не зовем српским, нити мислим, чак ни интимно, да тај језик као засебан ентитет постоји, тешко могу прихватити ако се томе оштро замера. То је ауторски текст, па не треба замерати што је неко употребио једночлани назив, јер се то, барем у „обичном“ животу, чини и може чинити, што не значи, како с правом примећује проф. Вукомановић, да у једночланом називу треба видети термин, јер то термин - није.)
Наши устави, дакле, разликују народ и народност, али не разликују народ од нације, јер нације не спомињу. Осим једнога, не разликују ни језик од дијалекта, тј. књижевни (стандардни) језик од народнога. Ако је судити по првом члану Устава СФРЈ, народи се и по нечем другом разликују од народности: говори се само о „добровољно уједињеним народима“ (СФРЈ је савезна државна заједница добровољно уједињених народа [затим следи] и њихових социјалистичких република [онда следи] те [без зареза у западној варијанти] односно као и [у источној, са зарезом испред „као“] социјалистичких аутономних покрајина Косова и Војводине [даље следи, и то без зареза, иако би ту морао стајати] које су у саставу СР Србије [наводим даље према западноваријантској верзији Устава СФРЈ], утемељена на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи, те социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности.) Синтагма „добровољно уједињених народа“ стоји пре (и) „њихових социјалистичких република“, што изражава реалност такорећи истовременог уједињавања и народа и република, иако је јасно да се најбољи синови наших народа боре и независно од граница, било националних или територијалних, и добровољно се уједињавају све време Народноослободилачког рата и револуције, па и пре но што се утврди где ће бити границе република и/или покрајина (чак се бришу границе једне у рату постојеће области деловања КПЈ, Санџака, али нестаје и још један од (у рату) употребљаваних назива, Бока). Стога је природно што народи стоје пре република, јер они овде, доиста, живе пре свих па и најновијих територијалних подела, и што је на снази одредба да је СФРЈ (и) „држава (…) добровољно уједињених народа“, а не само „република, као и покрајина (…), које су у стаставу", да и не спомињемо то што се, на другом месту, говори о праву (само) „народа“ (не и народности) „на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење“, што изостаје у контексту у којем се наводе републике и покрајине. То је наша реалност, од Авноја до дана данашњег, иако постоји, понегде и у понеког, склоност да се такве револуционарне и авнојске одредбе и одреднице не виде или превиде.
Овде цитирана одредба, први члан Устава СФРЈ, садржи и једну необичну таутологију: каже се „савезна држава као државна заједница“, иако је свака држава, била савезна или друкчија, по дефиницији „заједница“, тј. државна заједница. Гледао сам превод нашег устава на енглески: преводилац је настојао избећи таутологију рекавши „a federal state having the form of a state community“ („савезна држава што има облик државне заједнице“), али се бојим да се ни он није ослободио таутологије. Те таутологије није било у ранијим нашим уставима нити је има у одлукама Авноја.
Већ сам рекао да Устав СФРЈ - што показује и цитирани први члан - не спомиње поименце ниједан народ нити народност. Тако је и с језицима: иако је у њему доста начелних одредби о језицима и њиховој употреби, ниједан се језик поименце не спомиње, ни албански ни мађарски, иако се у једном члану каже да савезни закони и други општи акти објављују „и на језицима албанске и мађарске народности“ (чл. 269), што би могло значити да те народности имају не само по један језик него и више њих. То се десило, јер се нису хтели именовати језици народа, на којима се такође објављују закони у Службеном листу СФРЈ. Упркос равноправности у начелу, језици народа и двеју народности имају неке предности и неке повластице. Можда би било добро да су у Уставу СФРЈ, већ у првом члану, споменути поименце и народи и у неком другом њихови језици, утолико пре што се, у члану другом, републике и покрајине спомињу са свим атрибутима. Избегле би се нејасноће и могуће импликације да су се републике „добровољније“ и „разговетније“ ујединиле него народи, који и сада, иако можда мање него у прошлости, имају обичаја да се селе, не обазирући се на републичке границе, које ни нису националне границе.
Изостанак одредаба о језику у савезном уставу произвео је, барем кад је реч о језику Срба, Хрвата, Муслимана и Црногораца, и неке разлике и недоумице. Судећи по језичким одредбама у републичким и покрајинским уставима - чак и независно од тога што сам рођен у једној републици, а живим у другој, и што знам оба наша тзв. стандардна изговора - ја бих се овом скупу могао обратити на неком „неутралном“ и „неслужбеном“ српскохрватском језику, ако бих се држао устава СР Србије и САП Косово, у којима се српскохрватски језик спомиње без неких ограничења или ближих одређења. Под идентичним именом језика обратио бих вам се држећи се Устава СР Црне Горе, али би то морало бити на ијекавском изговору, којем се утврђује „службеност“. С друге стране, ако бих се држао Устава САП Војводине, обратио бих вам се - опет без ограничења или ближих одређења - на „српскохрватском односно хрватскосрпском језику“, како се тај језик назива на пет места, час са зарезом час без зареза испред онога „односно“ (срећом у говору се зарез не чује иако се може наслутити!). С треће стране, ако бих вам се обратио по завичајном ми босанскохерцеговачком моделу, било би то „на српскохрватском односно хрватскосрпском језику ијекавског изговора“, који је (ваљда, и језик и изговор) у „службеној употреби“ (на другом „изговору“ можете куповати књиге и новине, али је он неслужбен). Срећом, могао бих да не разликујем /ч/ и /ћ/ или /џ/ и /ђ/ или које друге изговорне елементе, па да вам се безбедно и по бонтону обратим, јер то не улази у „службени изговор“. С четврте стране, ако бих вам се обратио по моделу Устава СР Хрватске, морао бих то, без обзира на националност, учинити на „хрватском књижевном језику“ ако бих вам се желео обратити на стандардном језику. Додуше, ако бих вам се обратио „нестандардно“ или „некњижевно“, дакле у дијалекту, могао бих бирати између „хрватскога“ и (тј. „или“) „српског“ („језика“) али само „нејавно“, јер ме „јавна употреба“ обавезује на „хрватски књижевни језик“ (чл. 138). Модела којем би се признала пуна „неутралност“, неокрњена „јавност“ или „службеност“, југословенског модела - једноставно нема! То јест, све оно што је у нашем језику „правилно“ и „стандардно“ не ужива целовиту „јавност“ и „службеност“, а ја не видим зашто.
Рекао бих још нешто о суверенитету, државности, континуитету и консензусу, јер све је то у вези с темом, с „етносом, народом и нацијом“. О „суверенитету“ се у нашим уставима говори много мање него у другим теоријским или практичним „приликама“. Говори се подоста о „сувереним правима“ иако се не дефинишу превише разговетно „права“ која су „суверена“: она се само „дистрибуирају“, тј. остварују се, углавном, у републикама, одн. покрајинама, а она у „заједничком интересу“, уставно утврђеном, у федерацији (где, додуше, по чл. 244, „народи и народности те радни људи и грађани остварују и осигуравају сувереност“ и много шта друго). Како пише у основном начелу I (у преамбули): „Радни људи и народи и народности остварују своја суверена права у социјалистичким републикама, и социјалистичким аутономним покрајинама, у складу с њиховим уставним правима, а у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији - кад је то, у заједничком интересу, овим уставом утврђено.“ Извесна разлика између начела у преамбули и одредбе у чл. 244. могла је бити узроком расправама о томе који је суверенитет „оригинеран“, а који „изведен“. Устав(и) би могао (могли) дати за право и онима који би „оригинерност“ тражили само у републикама/покрајинама и онима који би је видели само у федерацији. Ако се држимо Авноја и целовите логике Народноослободилачке борбе и револуције, не можемо погрешити: нема ту ни „оригинерности“ ни „изведености“. Суверенитет „оригинерно“ припада и федерацији и републикама, односно суверенитет би морао припадати народу/народима, тј. радном народу и Југославије и сваке федералне јединице, пошто се суверенитет не сме сводити на „врховништво“ („врховну власт“) политичких или бирократских репрезентација, односно извршних (партијских или државних) органа, који би морали, у оквиру уставом утврђених права и дужности, радити и одлучивати ваљано и одговорно, без обзира на ниво. Уосталом, по устав(у/има) највиши орган(и) власти и - једнако - самоуправљања јесте/јесу Скупштина СФРЈ и скупштине осталих ДПЗ, свака скупштина „у оквиру права и дужности“ одговарајуће, тј. „своје“ друштвено-политичке заједнице.
Спорови се последњих година јављају и око државности, тј. континуитета државности старе и нове Југославије. Има теоретичара који виде само континуитет, а жмуре пред дисконтинуитетима, али и таквих који би оспорили сваки континуитет, као да је Авној пао с неба и све претходно поништио, „успоставио“ најпре републичке државности (и покрајинске аутономности) па онда „договором“ - „извео“ заједничку југословенску државност. Иако Авној претходи „завноима“ (земаљским антифашистичким већима народног ослобођења), морамо говорити о „симултаности“, истовремености, а не о „изворности“ или „изведености“ суверенитета, без обзира (чак) и на то што о покрајинама није било ни речи 29. XI 1943, што је година која стоји испод буктиња на данашњем југословенском грбу. (Додуше, до Устава СФРЈ из 1963. у грбу је било пет буктиња, јер су оне симболизовале пет формално признатих нација, тј. народа, а тада је одлучено да буктиње почну симболизовати републике, тако да се данас може некоме чинити да оне ипак симболизују [и] нације, пошто се у међувремену број признатих нација изједначио с бројем република, иако, наравно, нико озбиљан не ставља знак једнакости између нације/народа и републике.)
Нема сумње да постоји и континуитет између старог и новог југословенског друштва. Пре свега, он постоји, и мора постојати, с обзиром на суштину самог социјализма као процеса историјске трансформације класнога у бескласно друштво. При том је, по природи саме ствари и услед добро знаних узрока, социјалистичко друштво, свако па и наше - много ближе „утроби“ класног друштва, одакле излази носећи његове „младеже“, него бескласној заједници. Стога се социјализам неизбежно развија у дијалектици континуитета и дисконтинуитета спрам својега класног „претка“.
Може се, такође, говорити о државном континуитету између „старе“ и „нове“ Југославије, условљеном, поред осталога, целокупним ондашњим склопом међународних прилика и односа. Колико ли је само напора уложено после II заседања Авноја да се тај континуитет одржи и оснажи „међународним“ признањем наше нове државе?! Наравно, не може се говорити о континуитету карактера те државности, о политичкосистемском, идеолошком, класном континуитету. Тога континуитета нема, јер - била је револуција, социјалистичка револуција! То што нисмо почели одмах са самоуправљањем не значи, исто тако, да нема континуитета с раздобљем пре самоуправљања! Неки бранитељи или нападачи континуитета не воле да виде сву сложеност речи и њихових значења, још мање стварности која се њима жели изразити, па се позивају на Авној и на такав начин као да је све што постоји у документима и друштвеној збиљи факсимил авнојских налога и одлука, као да у међувремену није било промена и у пуном складу с Авнојем и без таквог склада. Нису ту посреди само старе свести и реминисценције развлашћених, већ и тумачења усклађена с тренутним распоредом политичких и класних снага у овој земљи, која каткад иду чак и мимо устава и насупрот њему. На Авноју се није била само битка за државу и државност, још мање битка за етатизам и његово учвршћивање и размножавање, већ се била битка за народно (национално) и социјално ослобођење, па и битка за ослобођење од државе, за почетак ослобађања од ње, за одумирање њено.
Рекао бих нешто и о тзв. консензусу, без намере да то начело оспоравам „у начелу“. То се начело, као што је познато, примењује, по уставу, само на савезној разини, и то само у неким телима и само у неким најважнијим питањима. (Консензус, ипак, није исто што и „споразумевање република и покрајина“, о којем се говори под I у преамбули, где се каже да „радни људи, народи и народности одлучују у федерацији“, међу осталима, и „на“ овоме начелу. Није федерација „прост збир република и покрајина“ нити је она „оно што се оне договоре“. Такве одредбе у Уставу СФРЈ нема, али се по члану 286. утврђује оних 5 питања одн. скупина питања о којима се у Већу република и покрајина [раније Веће народа] доносе закони и други општи акти „на основу сагласности“ скупштина СР и САП. То је тај консензус, та сагласност, и ништа више и ништа мање! Ако добро разумем, консензус је начело којим се посебни национални и регионални интереси штите од хегемоније, [пре]доминације, надгласавања и мајоризације у неким најбитнијим питањима [којих има пет]. Нема сумње, таква је заштита потребна, јер Југославија јесте вишенационална земља, а нације које у њој живе разликују се и квантитативно и у погледу опште развијености, привредне, културне, цивилизацијске. С друге стране, и ту је невоља, републике и покрајине нису исто што и народи/народности/нације; и оне су вишенационалне „земље“ [како смо некад говорили], а две од њих „у саставу су“ једне од шест. Ниједна од тих наших „земаља“ није „етнички чиста“. (Засад, барем, нису изузетак ни Косово - где годинама, па и сада, егзистира „тенденција“ да ова покрајина постане етнички чиста - ни Словенија, где се, упркос видљивим тенденцијама да ово подручје остане етнички чисто -збива етничко мешање, с обзиром на природно имигрирање „јужњака“ у најсевернију и најразвијенију нашу републику.)
Међутим, у нас се - с изузетком Србије, шире, и Босне и Херцеговине - ретко говори о „вишенационалном карактеру република“, као да то није резултат природног развоја на овоме тлу и пре 1918. одн. 1945. године, као да би могло и бити друкчије ако се макар само покуша остварити начело о јединственом југословенском тржишту. Ако се погледају резултати пописа становништва у Југославији (1948, 1953, 1961, 1971, 1981), видеће се да су (и да су биле) само Југославија и Босна и Херцеговина оне републике (државе) у којима нема, нити је било, „нације - хегемона“, тј. већинске нације, па нема ни реалног изгледа за једнонационалну хегемонију. У свим другим републикама, у свим практичким федералним јединицама, осим СРБиХ, постоје глатке већине и стварне мањине, што баца извесну сумњу у оправданост консензуса само на федералној разини или у начелну оправданост његову, с обзиром на то да, у друштвеној збиљи, осим можда у Словенији, не постоји ни развојна хомогеност федералних јединица. Извесном компромитовању овог начела поготову је допринело извануставно ширење његове примене на разна подручја друштвеног живота - од Фудбалског савеза Југославије и његове судијске организације до „заједничких језгара књижевности“ (где имамо залагања не само за консензусе и паритете већ и за одбацивање сваког реалног заједништва). Све у свему, иако је консензусу тешко доказивати авнојску и програмску (Програм СКЈ, важећи) аутентичност, тешко му је оспорити заштитну функцију, макар само на федералној разини, с тим да она буде строго ограничена и да не буде обавезно праћена, барем не вулгаризацијом, једнога другог начела, паритета, који се такође пробио и тамо где му није место, и насупрот Авноју, и насупрот уставу, и насупрот логици здравог разума. Остаје, међутим, опасност не само од миноризације на савезном већ и стварне мајоризације на супфедералним нивоима, где се „спустио“ и стварни етатизам и стварна власт, насупрот пожељном интегралном социјалистичком самоуправљању, које не би искључивало неопходну улогу државе, ни савезне ни супфедералне. Није ли Косово пример мајоризације која производи несмиљени егзодус стварно мањинског етноса?
И да завршим тамо где сам почео, с језиком. Горљива брига о етничкој чистоти повлачи за собом такву бригу и о „чистоти језика“ или, понегде, настојање да се језичка варијанта дигне на ниво посебног језика. Све то упркос несумњивој користи од очувања и неговања „заједништва“ сродних језика и од језичког „јединства“ тамо где су га видели и наши преци, и пре социјализма и самоуправљања, којима иманентне не смеју бити деобе и разлике по сваку цену. Ником се не смеју ускраћивати језичка права ни у погледу имена ни у погледу садржаја; ту не сме бити ни сужавања ни ширења, ни „унитаризма“ ни „сецесионизма", ни на којој разини, а ни опасност од унитаризма не постоји само на једној разини, савезној. Не може језик некоме бити политичка и културна светиња, а некоме тек фолклорно обележје, пошто су се неки наши народи, наводно, „конституисали“ или „одржали“ захваљујући језику, а неки други захваљујући јатагану и ханџару. Ако је тако и било у прошлости, данас не може и не сме бити, а јатаган, па и „чист“ национални језик, слаба су одбрана од мултинационалних компанија, од технократских и бирократских бедема у блоковском свету, који је одавно престао бити наоружан само јатаганима и издељен по мери ситних етничких и језичких разлика.
Ово је мој прилог саветовању о теми Етнос, народ и нација одржаном 27. априла 1983. године у организацији Секције Марксистичког центра ЦК СКС за међунационалне односе. Суделовали су Радомир Д. Лукић, Звонко Леротић, Петар Влаховић, Веселин Илић, Ружа Петровић и Дарко Бекић (с рефератима), док су у расправи учествовали Душан Ичевић, Дарко Бекић, Димо Вујовић, Радомир Б. Лукић, Драго Роксандић, Богумил Храбак, Живко Сурчулија, Славко Вукомановић, Дуња Рихтман-Аугуштин, Милија Коматина, Вукашин Стамболић, Ново Вујошевић, Ђорђије Ускоковић, Милица Грковић, Весна Чуљиновић-Константиновић, Бранислав Брборић, Касим Суљевић и Милош Марјановић. Текстови су штампани у јануару 1984. мада се као година издања наводи 1983.
Уводни дио
Говорити данас о народном и стандардном језику Срба, Хрвата и Муслимана и Црногораца - у било којем „свјетлу“ - није нимало лако. Говорити о том језику „као цјелини“ и чинити то без националне и (или) републичке пристра(с)ности још је теже, а биће све теже ако остану на сцени неке научне и изваннаучне тенденције, оне тенденције чија је карактеристика настојање да се о „дијеловима“ просуђује или одлучује без обазирања на „цјелину“. Па ипак, вриједи покушати.
Ако то покушате, сударићете се најприје с проблемом имена језика и с проблемом тзв. нивоа (под „нивоом“ овдје разумијем избор између „народног“ и „стандардног“ језика, јер је посљедњих година у нашој лингвистици основни „неспоразум“ у избору или неизбору тог нивоа, односно у различитим мјерилима која се примјењују приликом разматрања тих двају нивоа).
Наш језик овог часа има, у „обичном“ и „јавном“ животу, шест имена: 1) „српскохрватски“ и („односно“) 2) „хрватскосрпски“, 3) „хрватски“ и („или“) 4) „српски“, 5) „стандардна новоштокавштина“ и 6) „наш језик“.
Први се назив, „српскохрватски језик“, нашироко употребљава у СР Босни и Херцеговини, СР Црној Гори и СР Србији. Под њим се обично разумије „језик у цјелини“, без посебно обазирања на нивое. Неупућени понекад своде његово значење на „источну варијанту стандардног језика“, упркос упозорењима стручњака, нарочито оних у СРБиХ, да то не ваља чинити.
Његов еквивалент, „хрватскосрпски језик“, настао у СР Хрватској након Новосадског договора, маргинално се употребљава у СР Босни и Херцеговини на исти начин као претходни. Међутим, у Уставу СРБиХ и Уставу САП Војводине он стоји напоредо с претходним као његов синоним (али у овој покрајини није из уставног текста стигао до животне праксе чак ни маргинално). У СР Хрватској, у овом значењу („језик у цјелини“) у науци је био напуштен, и формално, прије петнаест година (када је у часопису Jezik, с бројем 1. годишта XVII, у листопаду 1969, поднаслов „часопис за културу хрватскосрпскога књижевног језика“ замијењен поднасловом „часопис за културу хрватскога књижевног језика“, што је службену овјеру доживјело с амандманом V на Устав СРХ у марту 1972.1)
Назив „хрватскосрпски језик“ од тог се раздобља ријетко употребљава „у обичном говору јавног живота“. У науци је остао да означава „народни језик Хрвата, Срба, Муслимана и Црногораца у цјелини“, што се најчешће именује као „језик дијасистем“. „Стандардни језик“ излучује се из „језика дијасистема“ и он се назива „хрватским књижевним језиком“, додуше без претензија да се њима покрије било шта друго осим онога што се другдје сматра западном варијантом српскохрватскога/хрватскосрпског књижевног/стандардног језика.
Називи „српски језик“ и „хрватски језик“, као што је познато, афирмирали су се у 19. стољећу: први у Србији, која се почиње рађати као независна држава 1804. године, и другдје у српским земљама, међу свим онима које ће убрзано обухватати српски национални покрет; други у хрватским земљама још под различитом страном доминацијом, постепено и све више међу онима које ће обухватати хрватски национални покрет (испрва је наступао под именом „илирски покрет“). Данас се, у обичном говору „јавног“ и „приватног“ живота, употребљавају у свим републикама на „српскохрватском језичком подручју“, особито у СР Србији и СР Хрватској, али на доста различит начин.
Први од њих, „српски језик“, чест у јавном и нејавном животу, особито у Србији и Црној Гори, улазио је „као такав“ - осим у раздобљу између два свјетска рата - и у школске свједоџбе и дипломе, што се продужило и послије Другога свјетског рата, све до Новосадског договора, заправо до озваничења тог договора у називу заједничког правописа, Правописа српскохрватскога/хрватскосрпскога књижевног језика (Нови Сад, Матица српска, и Загреб, Матица хрватска, 1960). Напоредо с њима у науци је, и у том раздобљу, коришћена сложеница „српскохрватски“ (језик), кад год се хтјела сугерирати шира једнојезичност, шира од традиционалне српске. Данас се назив „српски језик“, без посебно прецизних импликација, употребљава понајвише у СР Србији, али му је, од 1960. године, ускраћена свака „службеност“. У науци је, обично с додатним атрибутом „књижевни“ („српски књижевни језик“), сведен на ретроспективне дискурсе о творби „језика српске књижевности“ или, још рјеђе, на „језик српске књижевности“ без посебног обазирања на то о каквом је језику ријеч. Наравно, у потоњем случају он се не везује само за територију СР Србије, нити је, уосталом, то једини језик на тој „територији“.
Други назив, „хрватски језик“, сличан претходноме, као пратилац јавнога и нејавног живота хрватског народа у Хрватској и изван ње, ушао је још у 19. вијеку у стручну литературу и јавни живот (нпр. Брозов Hrvatski pravopis и Броз–Ивековићев Rječnik hrvatskoga jezika). С Rječnikom hrvatskog ili srpskog jezika, који је почео излазити у Загребу 1880, гдје је и завршен 1976. године јавља се и својеврсна сложеница хрватски или српски. И данас се, и за све то вријеме, осим за Другога свјетског рата - у виду те сложенице налазио и налази у школским свједоџбама и на корицама (и насловним страницама) двојезичких рјечника, на којима је понекад замјењиван јединачним, „хрватским,“ или сложеним, „хрватскосрпским“, називом нашег језика. Сложеница „српскохрватски“ (између два рата) и њен еквивалент „хрватскосрпски“ (у раздобљу од 1960. до 1969. године) нису посве потиснули назив „хрватски или српски“ ни у раздобљима кад је преферирана сложеница, али је, како сам већ рекао, други назив - „српски“ - истиснут из научних дискурса о књижевном и (или) стандардном језику, који се именује (само) „хрватским књижевним језиком“, што је доживјело и „службену“ овјеру у највишем правном документу СР Хрватске. Отада је назив „хрватскосрпски језик“ у овој нашој републици задржан првенствено у значењу народни језик, односно језик дијасистем, на цијелом једнојезичком простору, који се и овдје означава као „хрватскосрпски језични“ или „говорни простор“ (односно „подручје“), али на том простору/подручју, у складу с тиме, „нема“ једнога стандардног језика, нити се недвосмислено утврђује да ли постоје два или (евентуално) више стандарднојезичких простора, а још мање њихове границе, осим ако се, по формалним биљезима, не би могло закључити било то да само једна република има стандардни језик или то да је у преосталим трима - други стандардни језик, обиљежен једним или другим смјером сложенице („српскохрватски“ односно „хрватскосрпски“ језик).
Назив „стандардна новоштокавштина“ - с претензијом да „покрије“ цјелину нашега стандардног језика - лансиран је прије десетак година у намјери да се, када је то неизбјежно, и то само у стручној литератури, обухвати и та цјелина. По мишљењу аутора ове теорије и присталица овог рјешења тим се језиком, као стандардним језиком „у цјелини“, и не може говорити, пошто су само „варијанте“ његове „различити конкретни реализациони облици једнога апстрактног модела стандардног језика“.2 Из овога би требало закључити да варијаната и нема у „језику“ (langue), већ само у „говору“ (parole). Но, поставља се питање како је то могуће ако су „језик“ и „говор“ један другоме „теза и антитеза“ које своју „синтезу“ налазе у „језичкој дјелатности“ (langage). Значи ли то да те синтезе - нема!? Ако је тако, шта ћемо онда са синтезом која се зове „један народни језик“, „један језик дијасистем“, која се не оспорава!? Је ли та друга, (пред)стандардна и нестандардна, синтеза - „језик којим се може говорити“? Ако јесте, како то да се тим језиком - упркос толиким разликама међу „нарјечјима“, „дијалектима“, „поддијалектима“ и „говорима“ - ипак може говорити!? Значи ли то да је „дијалекат који је успио“ сасвим самостална творевина, да је он излучен из „језика дијасистема“? Значи ли то да „стандардна новоштокавштина“ кида своју везу с „дијасистемом“, или бисмо могли рећи да она улази у њ, макар била, наравно, самостална творевина? Значи ли то да она није „српскохрватски језик“? Ако ипак јесте, зашто би сложени назив био добар за „народни језик“, а лош за „стандардни језик“? То су питања која траже недвосмислен и логичан одговор.
Је ли наша језичка ситуација толико компликована да се у њој тешко снаћи чак и стручњацима? Како се у њој сналазе странци? Је ли излаз у томе да се наш језик именује „нашим језиком“, чему прибјегавају они људи који се - због бојажљивости, збуњености или пристојности - не желе „опредијелити“? Могу ли се на други начин избјећи неугодне импликације пет постојећих назива? Је ли баш излаз у шестоме, који (треба да) гласи „наш језик“? Хоћемо ли збуњивати странце, препуштајући им да наш језик, као у Аустралији, у Скандинавији (у неким рјечницима за наше тамо „гостујуће“ раднике) и у Паризу (у неким Унесковим публикацијама) дијеле на два - „хрватски“ и „српски“ - који се, тако располућени, уче, нпр., на двјема катедрама славистичког одсјека сиднејског универзитета „Меквори“? Или ћемо им допустити да нашу језичку ситуацију „упрошћавају“ на начин који се и данас може срести у понекој страној енциклопедији: „Срби говоре екавски и пишу ћирилицом; Хрвати говоре ијекавски и пишу латиницом.“ На начин који запоставља оне који нису ни Срби ни Хрвати, па и многе међу њима који такву подјелу, нетачну и непостојећу и прије 1918, не могу прихватити, као што не могу прихватити (на)опаки модел диобе на два стандардна језика с посебним (јединачним) називима.3
Хоћемо ли допустити „разигравање“ још двају назива, седмога и осмог, „црногорски језик“ и „босански језик“ и нове компликације с тим у вези? И то питање могло би бити актуелно.
Као што је познато, назив „црногорски језик“, чак и у значењу „посебан језик“, почели су, прије десетак и више година, употребљавати неки појединци у Црној Гори (срећом, међу њима није било лингвиста), који су хтјели бити прваци „масовног покрета“ у овој републици.4 Они нису добили, барем не јавну, подршку међу политичким људима, без обзира на то што су наступали с много „марксистичких“ - тј. дневнополитичких и политикантских - парола, које нису поткрепљиване (социо)лингвистичким и историографским знањем нити неоспорним чињеницама и аргументима што би оправдавали залагање макар само за „признавање“ треће варијанте стандардног језика.
Међу упућенима и заједништву оданима с извјесним су чуђењем примљени дијелови излагања о језику једнога угледног нашег марксисте, револуционара и политичара који су изречени, онако узгред, у једном интервјуу, којем се у цјелини (изузетак чине, прије свега, она мјеста гдје је ријеч о језику у Црној Гори и Босни и Херцеговини), иначе, нема шта приговорити, јер се темељи на научним истинама и одавно прихваћеним, историјским и политичким, чињеницама: „До сада смо ми сви знали да Црногорци говоре српски; међутим, показује се да говоре црногорски."5
Том приликом споменуте су још теза о „босанском језику“, коју су, наводно, „створили Босанци“, теза о „српској екавици“, о екавици као одређујућој карактеристици „књижевног језика Срба“, која је „наметана“ Босни и Херцеговини „док се мислило да су Срби већина“ и у Босни и Херцеговини, као и теза о „србизмима“, којих „тамо“, у Босни, „има више“ (…) „него што их има у Хрватској“ (нпр. „општина“) итд.
Истина је, додуше, да је у СРБиХ створена „теза“ о „босанскохерцеговачком стандарднојезичком изразу“, у којем нема ничега „аутохтоног“, али је зато изабрана аутентична оријентација: овдашњи израз не одликује се поларизацијом спрам источне и западне варијанте, већ се оне овдје настоје неутрализовати. Таква оријентација добила је у овој републици сасвим разговјетну политичку потпору, што се за варијанту подручја не би могло рећи. Наиме, није сасвим јасно да ли на њима традиционални поларизацијски процеси имају или немају политичку подршку, иако би се за источну - ако је судити по „Кодексу о језичкој оријентацији ’Политике’“, прихваћеном у прољеће 1983. год.6 - могло рећи да ће јој традиционална поларизација постати страна. Истина је да је Скупштина СРБиХ прије 7-8 година затражила од Скупштине СФРЈ да се и на савезном нивоу уважава „босанскохерцеговачки стандарднојезички израз“, па се данас сви савезни закони и други општи акти доносе у 7 редакција на 5 језика (словеначки, македонски, албански, мађарски и српскохрватски), при чему се на посљедњем приређују три редакције (за СРС и СРЦГ, за СРХ и за СРБиХ). Из разлога економичности или неупућености, у неким органима и организацијама у федерацији говори се стога о „српском“, „хрватском“ и „босанском“ - „језику“ (али не и о „црногорском“, јер Скупштина СРЦГ није затражила четврту редакцију).
Сложени социолингвистички проблеми у нас не могу се рјешавати без политичара, без сарадње људи од струке и оних од политике. Нужно је, стога, да основни језички проблеми буду јасни што ширем кругу политичара, да они судјелују и у дебатама и у обликовању рјешења. Да би то могли, нужно је прецизно познавање неких основних чињеница, које се не могу и не смију заобилазити. Као што је познато, мијешана подручја, на српскохрватском језичком простору, постоје у свакој републици, а не само у Босни и Херцеговини. Измијешани смо, мање или више, у цијелој Југославији. Стога, тезе о „босанском језику“ нема, није створена, нису је створили ни Босанци ни, у овој синтагми изостављени, Херцеговци. У „књижевном језику Срба“ (који су и у самој Србији често измијешани с иним истојезичким говориоцима) није само екавица, већ и ијекавица, од Вука до данашњег дана, макар она у Србији била „самопроизвођена“ тек маргинално. (Уосталом, у Србији екавица никад није била званично проглашена „службеним изговором“, а није ни данас.) Варијанта једног стандардног језика није исто што и језик, па је нема смисла ни звати језиком, ни „српским“ ни „хрватским“, ни „босанским“, ни „црногорским“.
Стандардни језик - то није нешто што људи „говоре“, још мање оно што „изговарају“. Стандардни језик - то је оно чиме се људи „служе“, а то значи - и оно што понекад, ако знају, „говоре“ („изговарају“), и оно што „пишу“, али и - оно што „читају“, „слушају“, па и - оно што „гледају“, што „уче“ у школи и изван ње. У Србији, на примјер, ипак има и оних што „самопроизводе“ ијекавски изговор, а и оних који - не рачунајући народности - „самопроизводе“ екавицу иако су Хрвати, Муслимани, Црногорци, Југословени. Ни екавица, дакле, није „српска“, јер није само српска. У другим истојезичким републикама, опет, људи се свакодневно „служе“ и екавицом, понекад је и „самопроизводе“, иако се, наравно, голема већина „самопроизводно“ служи ијекавицом, без обзира на своју националну припадност. Кад је ријеч о „општини“ и „опћини“ на примјер, Босанци и Херцеговци говоре „мјешовито“, а међу њима има и Срба који говоре и пишу „опћина“.
И без тезе о „босанском језику“ има смисла говорити о језичким специфичностима Муслимана. Прије свега, они не живе само у Босни и Херцеговини. Муслимани „говоре“, „готово сви“, ијекавицом ако живе у БиХ; наиме, кад се „служе“, „самопроизводно“, стандардним језиком, - њихов рефлекс „јата“, некадашњег, јесте ијекавско-јекавско-икавско-екавски (нпр. цио, цијела, цјелина, вријеме, времена); дијалекатски и супстандардно многи Муслимани „јат“ изговарају икавски. Ако живе у Србији, нпр. у Санџаку, већина „самопроизводи“ екавштину стандардно, а ијекавштину супстандардно. „Србизама“ и „хрватизама“ има у цијелом језику, гдје год се он говори - зато овај „идиом“ и јесте српскохрватски језик. Ако је судити по попису становништва у ФНРЈ и СФРЈ (1948, 1953, 1971. и 1981), Срби никада нису били већина у Босни и Херцеговини, осим „релативна“, па стога, и иначе, екавица није била, нити је могла бити, „наметана“, иако јесте постојала склоност, код појединаца, да је и у БиХ чешће „самопроизводе“.
Нажалост, постојало је раздобље кад се екавица - сасвим непотребно, неразборито и непринципијелно - држала репрезентативним обликом српскохрватског језика у земљи и иностранству, нарочито у савезној управи и њеним иностраним (дипломатским) испоставама. Разни су разлози стајали томе у основи, почев од околности да се главни град ове земље налази(о) на екавском говорном подручју и да је већина људи, особито међу чиновништвом, говорила и писала екавски. Па ипак, законски текстови све вријеме, након 1945, објављивани су, осим на македонском и на словеначком, и на двјема редакцијама српскохрватског. Никада нико није био утврдио да се мора говорити и писати екавском верзијом источне варијанте српскохрватског, нити се само тако говорило и писало. Па ипак, централистички модел федерације повлачио је за собом и извјестан приоритет само једног језика и само једне варијанте. Оживјела су била и расположења за стари Скерлићев и скерлићевски „идеал“ о „коалицији“ екавице с латиницом, који није нашао мјеста ни у широј изванфедералној административној пракси, ни у супфедералној друштвеној збиљи, нити је препорукв за такву тенденцију било у одредбама Новосадског договора. И на супфедералним разинама било је сличних процеса: готово потпуно одумирање ћирилице у Хрватској, њено маргинализирање у Босни и Херцеговини, „освајачки поход“ латинице у дактилографији и економској пропаганди на цијелом српскохрватском, па и на македонском говорном подручју итд.
Сви смо помало плаћали данак сну о „јединству без разлика, иако смо, наравно, били далеко од стварне двојезичности у Југославији или једноваријантности на српскохрватском језичком простору. Кад је тај процес заустављен, отворени су други процеси, поготову они о инсистирању на разликама по сваку цијену и оспоравању стварне једнојезичности гдје/кад она постоји и стварне комуникацијске равноправности, које често не може бити ако се уз матерњи језик не учи још који.
Данас се, упркос опстајању старих заблуда и старог немара, ради друкчије. Друкчије се ради и у средини у којој живим, која се дуго према језику односила немарно. Навешћу неке примјере који свједоче о постепеном напуштању старих и усвајању нових оријентација.
Споменути потез угледног листа Политике, „Кодекс о језичкој оријентацији“ (с оживљавањем ијекавице и у Србији и уважавањем вишеваријантности ауторских и других прилога), течај словеначког и македонског језика, отварање и других листова у земљи за такву оријентацију - и прије Политике и послије ње - те прилике у издаваштву, гдје једноваријантности и једноазбучности никада и није било, вјесници су обнове и учвршћивања оних процеса које бисмо могли означити као „јединство с разликама“, уз једнако уважавање и „јединства“ и „разлика“. Ако смо некада више мислили на „јединство“ него на „разлике“, ако сада поступамо обратно, природно је очекивати постепено уравнотеживање, али је још много спорова које треба ријешити и много посла који ваља обавити.
Свака наша национална заједница - и српска и хрватска, и муслиманска и црногорска, и македонска и словеначка - и све наше народности имају право на остваривање јединства и цјеловитости националних култура, без обзира на републичке па и државне границе. Исто тако, свака наша републичка, покрајинска и општинска друштвено-политичка заједница има право да обезбјеђује културно, језичко и комуникацијско заједништво. „Хомогеност“ националних култура и језика каква је могућа у једнонационалним земљама није могућа у нашој вишенационалној земљи, није могућа ни у једној републици, иако су поједине републике и поједине нације објективно језички хомогеније од других. Инсистирање на унутаррепубличкој хомогенизацији које не би водило рачуна о „матичним“ и „изванматичним“ дијеловима сваке поједине нације - што особито вриједи за српскохрватски језички простор - било би, и јесте, и противуставни и антиавнојски чин, неусклађен с политиком братства и јединства, које може бити и с више језика и с више варијаната истог језика, али је не може бити у њеној бирократско-етатистичкој и националистичкој интерпретацији. У Југославији нема, не може и не смије бити „државног језика“, али таквог језика не може и не смије бити ни у републикама ни у покрајинама, осим ако се, јавно или скривено, не би тежило „етничком прочишћавању“, присилном асимилирању и комуникацијској неравноправности, који су супротни интересима људи и народа у овој земљи.
Сама чињеница да се на подручју једног језика (српскохрватског) и међу говориоцима његова новоштокавског дијалекта конституирало више нација, најприје двије, а потом и трећа и четврта - с неједнаким темпом, с неуједначеним спознањем и „признањем“ да је то тако и да нас има колико нас јесте - искључује могућност да се стандардни језик, макар био утемељен на заједничком дијалекту, јави у хомогеном виду. Хомогеност је, наравно, свакад релативан појам, релативан и онда када се у једној државној заједници један народ служи само једним језиком, иако тада, јамачно, изостају оне и онакве разлике које се и какве се у нашем случају виде и „голим оком“.
Стога, дакле, свако размишљање о унутаррепубличкој хомогенизацији - ако се жели остати у социјалистичкој, авнојској и братствојединственској оптици - мора водити рачуна о изванрепубличкој ситуацији било кад је посриједи језик или штогод друго, књижевност, историја, историографија. Морају постојати инструменти за заједничку, договорну, стандардизацију - којих сада нема - не мање функционални од оних којима се осигурава самосталност, самобитност, уважавање традиционалних, посебних, језичких вреднота, међу којима има и оних које су неоспорне, незаобилазне, које су легитимација идентитетв и континуитетв, националних и регионалних.
До прије двадесетак година ми нисмо знали шта бисмо с разликама - какво бисмо им значење давали и какав значај придавали. Неки су им, и лингвисти, прорицали сваку значајнију носивост, а неки су у њима - надовезујући се на Крстић–Губеринина диобна разглабања из 1940. године (Guberina i Krstić 1940) и заратна братоубилачка располућивања - хтјели видјети могућност да један језик подијеле на два, три, па и четири. Неки се никако нису могли сложити с термином варијанта, а некима су варијанте биле тек успутна станица у брзој „вожњи“ к посебним (књижевним/стандардним) језицима. Од 1965. године, када се баш овдје, у Сарајеву, још разговарало мирно и науци примјерено, па до Декларације о положају и имену хрватскога књижевног језика и Предлога за размишљање (из године 1967), и надаље, до 1971–1972. године, разговарало се преко „нишана“, при чему се, с разних страна, на различит начин, испаљивала различита муниција, час у виду „јединачне паљбе" (углавном с једне стране) час у виду „баражне ватре“ (углавном с друге), уз ситна припуцавања с још неких страна. Па ипак, мада су посриједи били балкански чинови, понекад с громогласним обзнанама и повијесним раскидима и отказима старих и нових договора и заједничких послова, у њима није било све бесмислено, нетачно, неоправдано, иако се скоро све радило на погрешан и неприхватљив начин.
Данас је громогласних раскидних обзнана мање, или их нема, а расправе, којих има - ријеч је, штавише, „о веома живим расправама које се“ (како се каже у позивном писму за овај сарајевски скуп) воде „у свим нашим срединама о проблемима језика као инструмента националне културе и цивилизације“ - сада су мање бурне и мање бучне него некада. Данас је више упућених људи, и више оних који језичке диобе јасније доводе у везу с другима, изванјезичким, и више је оних који су склони аргументованим расправама, културном и цивилизованом понашању. Једна од таквих расправа, са знатно мањим бројем учесника, вођена је у Загребу, прије годину дана, и резултирала је извјесним договором о језику и његовој обради у II издању Enciklopedije Jugoslavije. Надам се да ће и овај скуп, у Сарајеву, донијети нова освјетљења и нове помаке напријед, у правцу заједничког рјешавања заједничких проблема, оних проблема који се ваљано могу ријешити само тако - заједнички.
***
У даљем своме веома опсежном тексту - који сам подијелио у шест поглавља - опширно анализирам „социолингвистичке и уставне аспекте савезне језичке политике“ (I поглавље), те социолингвистичке аспекте „стандардне новоштокавштине у уставу и јавном животу СРБиХ, СРЦГ, СРХ и СРС“ (четири посебна поглавља), а у посљедњем се бавим „неким футуристичким и идеалистичким размишљањима“, која су далеко од тога да би у нашим данашњим приликама нашла могућности да се оплоде у практичним и оперативним рјешењима (VI поглавље). У основном тексту и подбиљешкама („напоменама“), које су такође врло опсежне, не бавим се само тумачењем појединих уставних одредаба о језику (које, иначе, подробно анализирам) већ и разним идејним и политичким питањима јавне употребе овог нашег језика, који најчешће називам „стандардном новоштокавштином“. (Премда немам симпатија за овај назив, који сматрам „квазитермином“, служим се њиме у овом тексту, јер је „неутралан“ и омогућује ми слободније кретање у лавиринту наших спорова и неспоразума и око називв и иначе, те објективније размишљање и закључивање.) Позивам се на гледишта многих аутора, и лингвиста и нелингвиста. Нисам могао избјећи ни извјесна понављања истих аргумената, тј. њихове варијације, а ни полемике с оним ауторима с којима се не слажем, па и оним с којима се слажем, али не у свим појединостима.
И још нешто. Наредне странице дио су мога магистарског рада, одбрањеног прије три године. Први дио тог рада већ сам објавио (в. књигу Актуелна питања 1983 : 55–64), а ово је његов други, главни, дио. Тема овог скупа у знатној се мјери поклапа с тематским оквиром тога мог рада, у којем сам извршио неке измјене у распореду грађе и ситније исправке, махом стилистичке нарави.
Уставна рјешења која сада постоје и сама су била производ расправа које су о „нашем језику“ и нашој вишејезичкој проблематици вођене прије петнаестак година. Разумије се, тада се знало и разумијевало мање него данас, па су постојећа уставна рјешења, осим оних сасвим начелних којима се нема шта приговорити, у складу с ондашњим лингвистичким и изванлингвистичким спознајама и односима. Кад дође вријеме, у њих ће се уградити нове спознаје и резултати емпиријских провјера, који ће, надам се, потећи и с овога значајног скупа, што га организује Институт за националне односе МЦ ЦК СКБиХ. Стилске и садржинске исправке појединих уставних одредаба биће, свакако, и потребне и неизбјежне, јер „ништа што је створено не сме за нас бити толико свето да не би могло бити превазиђено и да не би уступило место ономе што је још напредније, још слободније, још људскије“ (Програм Савеза комуниста Југославије 1958, посљедња реченица на посљедњој страници).
I. Социолингвистички и уставни аспекти савезне језичке политике
Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије не спомиње изричито ниједан језик,7 а од укупно шест „заинтересованих“ републичких или покрајинских устава њих пет употребљава назив „српскохрватски језик“, придружујући му - у два случаја - одговарајући обрнути смјер сложенице: „хрватскосрпски језик“. Рекло би се да је и логично што се у уставима нашла лако провјерљива чињеница да четири нације у овој земљи - које се спомињу и у уставним текстовима - говоре и пишу један језик на такав начин да превођење није потребно. (Додуше, неки облици „превођења“ - боље рећи прилагођавања текстова републичком изразу ипак се примењују.) Ријеч је, дакако, о црногорској, муслиманској, хрватској и српској нацији и њихову језику.8
Иако је било предлога да се и на разини федерације постигне споразум о неким аспектима четворонародне језичке проблематике,9 творци Устава СФРЈ од 1974. године - руководећи се начелом да у нас нема ни савезног ни државног језика - опредијелили су се за то да се овај устав не бави ниједним језиком посебно, па ни стандардном новоштокавштином.10 Доносећи само основна начела, Устав СФРЈ препушта републикама да ову материју поближе регулишу (чл. 269).
Иначе, у свима нашим уставима веома се много говори о језичкој проблематици. Више сам пута прочитао податак да нема устава ни у једној другој држави који би се језиком толико бавио, што, наравно, није лако провјерити, иако се у то лако може повјеровати.11 Устав СФРЈ доноси мноштво начелних одредаба, које ћу цитирати и понешто критички освијетлити: њихова се важност протеже и на стандардну новоштокавштину, па је то и неизбјежно. Језичке одредбе у републичким и покрајинским уставима често су идентичне са савезнима, а каткад су и битно другачије: њима ћу се такође позабавити пропраћајући их дужим коментарима кад ми се учини да је то неопходно.12 Јасно, ни понављања се неће моћи увијек избјећи.
Најприје ваља размотрити опште уставне одредбе о језику па се потом вратити стандардној новоштокавштини, том „вишеименом“ језику.
У Уставу СФРЈ о језику се говори на неколико мјеста, а најприје у чл. 170 (Дио други, Глава III: Слободе, права и дужности човјека и грађанина), гдје се каже: Грађанину је зајамчена слобода изражавања припадности народу односно народности, слобода изражавања националне културе те слобода употребе свога језика и писма.
Мислим да је ријеч „свога“ требало изоставити, јер није најбоље стилски употријебљена. Боље би било казати, „’националног’ језика и писма“ (иако нема ни „свога“ ни „националног“ писма, будући да су оба писма - и латиница и ћирилица - интернационална, а осим тога наше нације које употребљавају ћирилицу, и када пишу националним језиком, употребљавају и латиницу, па ми се чини сувишним и само навођење писма), а умјесто „припадности ’народу односно народности’“ једноставније је и љепше рећи „националне припадности“ без специфицирања „народне“ и „народносне“ припадности.
За разлику од члана 170, у којем се о језику говори само у ставу првоме, члан 171. у цјелини је посвећен језику: Припадници народности имају, у складу с уставом и законом, право на употребу свог језика и писма у остваривању својих права и дужности пред државним органима и организацијама које врше јавна овлаштења (ст. 1). Припадници народа и народности Југославије на територију сваке републике односно аутономне покрајине имају право на наставу на свом језику, у складу са законом (ст. 2).
И овдје је боље било рећи „’националног’ језика“ (став 1) - јер и народности су нације, дијелови нација изван матице земље, који такође имају свој национални (стандардни) језик, исти онај језик којим говоре њихови „матични“ дијелови. А оно „и писма“ посве је сувишно и механички употријебљено, јер све народности имају само по једно писмо, све латиницу (осим Бугара и Русина), те је јасно да не могу употребљавати свој национални језик на „туђем“ писму; два писма - активно и пасивно - употребљавају једино народи којима је стандардна новоштокавштина изворни језик.
Даље слиједи, у чл. 214 (Дио други, Глава IV: Уставност и законитост), овакав приступ језичкој проблематици: Незнање језика на коме се води поступак не смије бити сметња за обрану и остваривање права и оправданих интереса грађана и организација (ст. 1). Зајамчује се свакоме право да у поступку пред судом или другим државним органима, организацијама удруженог рада и другим самоуправним организацијама и заједницама које у вршењу јавних овлаштења рјешавају о правима и обавезама грађана употребљава свој језик те да се у том поступку упознаје с чињеницама на свом језику (ст. 2).
У посљедњем члану Дијела другога, у чл. 243 (Гл. VI: Народна обрана), говори се о језику у оружаним снагама: „У оружаним снагама СФРЈ осигурава се, у складу са Уставом СФРЈ, равноправност језика и писама народа и народности Југолавије“ (ст. 1) „У командирању и војној обуци у Југославенској народној армији може се у складу са савезним законом, употребљавати један од језика народа Југославије, а у њезиним дијеловима језици народа и народности“ (ст. 2).
Иако ћу о језику у војсци говорити на другом мјесту, овдје бих могао припоменути да овај члан Устава СФРЈ - у успоредби с одговарајућим чланом Устава СФРЈ из 1963. године - доноси двије новине: прво, не прецизира се недвосмислено који се језик употребљава у командовању и обуци (штавише, не каже се „употребљава се један од језика“, већ „може се употребљавати“), што управо одражава, уз остало, и околност, да је политичка збиља тренутка допуштала могућност да ће се стандардна новоштокавштина подијелити на (најмање) два стандардна језика, због чега треба сачекати шта ће се с тиме збити, па ће се онда савезним законом прецизирати који ће се језик користити у командовању и обуци; и друго, Устав допушта могућност да се у дијеловима ЈНА употребљава и који други језик, а не само стандардна новоштокавштина, што није допуштао претходни устав нити се то, колико ми је познато, збива у пракси иако је од усвајања Устава СФРЈ прошло већ десет година.
Преостала четири члана која се баве језиком налазе се у Дијелу трећему (Односи у федерацији и права и дужности федерације). У њима се унеколико понавља понешто од онога што је у претходним члановима речено.
У чл. 246 (Гл. I: Односи у федерацији) вели се: Равноправни су језици народа и народности те њихова писма на територију Југославије. У Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији у службеној су употреби језици народа, а језици народности - у складу с овим уставом и савезним законом (ст. 1). Законом и статутом друштвено-политичке заједнице те самоуправним актима организација удруженог рада и других самоуправних организација и заједница осигурава се остваривање равноправности језика и писма народа и народности у службеној употреби на подручјима на којима живе поједине народности те се утврђују увјети и начин примјењивања те равноправности (ст.2).
Чини ми се да је друга реченица првога става помало у противурјечности с првом, а помало противрјечи и пракси. Пракса је, наиме, испред те дефиниције: у Косову и Војводини језици народности (нпр. албански и мађарски) у бити су изједначени с језицима народа; они су у једнакој „службеној употреби“, те се не види јасно у којем су смислу „у службеној употреби“ (само - Б. Б.) „језици народа“, односно у којем су смислу језици народности „мање“ у службеној употреби од језика народа, што се таквом формулацијом сугерира.
Што се тиче равноправности писама „на територију Југославије“, о чему се такође говори у првој реченици првог става, није јасно на које се облике испољавања равноправности двају писама (латинице и ћирилице) мисли: ту је пракса далеко иза таквог идеала. Осим на зградама жељезничких станица, а чини ми се да у пракси ни то није посве обавезно, нигдје се другдје не би могло говорити о равноправности (па ни тамо гдје би се то лако дало постићи: на поштанским жиговима и неким саобраћајним знаковима нпр.). У једну ријеч: моје је мишљење да не треба умањивати „службеност“ језика народности нити у овом контексту спомињати равноправност писама. За писма би боље било утврдити гдје је њихова напоредна, истодобна, „истомјесна“, присутност обавезна, а јасно је нпр. да се списи (новине, часописи, књиге и др.) на било којем писму (па и на било којем [па и страном] језику) могу слободно продавати на територији цијеле Југославије, као што је јасно да у словеначки језик нпр. неће бити уведена, понајмање „равноправно“, употреба ћирилице нити, вјероватно, у македонски латинице.
У чл. 247 (такође Гл. 1) каже се: Јамчи се свакој народности да ради остваривања права на изражавање своје народности и културе слободно употребљава свој језик и писмо, развија своју културу и да ради тога оснива организације и ужива друга уставом утврђена права.
Овдје је нејасно шта се разумије под ријечју „народност“, јер се не може разазнати да ли се мисли и на „nations“ и на „national minorities“. Уз то, на шта се год мислило, стилски је неприхватљиво како се ријеч народност два пута - и с два значења - употребљава у једној те истој реченици.13
Стилски би прихватљивије и сасвим јасно - особито ако је овдје, у чл. 247, ријеч о праву које по логици саме ствари припада не само дијеловима сусједних нација већ и дијеловима свих 6 јужнословенских нација (тј. 7 ако се и „Југословенима“ призна статус нације) - ако би дефиниција овог права гласила: Јамчи се свакој нацији и сваком дијелу сваке нације, била она јужнославенскога или другог поријекла, да ради изражавања своје посебности (или самобитности) и своје културе слободно употребљава свој језик… А можда би било боље рећи да свака нација, и сваки њен дио, може оснивати (посебне) организације ради остваривања својих језичких и културних права (умјесто што се каже: Јамчи се…), јер се та права - „кад се постигне друштвени договор“ - могу остваривати и у заједничким организацијама, какав је случај у СРБиХ и у САП Косову, гдје се колико је мени познато, посебне организације за припаднике народа сх. језика не могу оснивати.14
У чл. 269 (Гл. I) говори се о службеном гласилу СФРЈ: Савезни закони и други прописи и опћи акти доносе се и објављују у службеном гласилу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, у аутентичним текстовима на језицима народа Југославије утврђеним републичким уставима (ст. 1). Савезни закони и други прописи и опћи акти објављују се у службеном гласилу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије као аутентични текстови и на језицима албанске и мађарске народности (ст. 2).
Несређено стање у стандардној новоштокавштини ускратило је спомен не само њој него и словеначком и македонском језику у овој уставној одредби (став први), па су због тога албански и мађарски језик пребачени у генитив („језици албанске и мађарске народности“), с двосмисленошћу садржаном у плуралу „језици“ (као да те народности немају само један, већ више језика).15 Да је сређеније стање у стандардној новоштокавштини, било би једноставно речено да се ти текстови објављују на стандардној новоштокавштини, тј. на „српскохрватском односно хрватскосрпском“ (у 2, 3 или 4 републичке верзије, у складу с договором). Но, о овоме ћу поближе говорити другдје у овом раду.
И напокон, остаје нам да погледамо чл. 271 (Дио трећи, Гл. I), који је посвећен међународним уговорима, те је у њему језик споредна ствар. Цитираћу само два посљедња става, у којима се говори о језику у „међународном саобраћају“ и међународним уговорима: У међународном саобраћају примјењује се начело равноправности језика народа Југославије, а сходно - и начело равноправности језика народа и народности (ст. 4). Кад се међународни уговори утврђују на језицима земаља уговорница, равноправно ће се употребљавати језици народа Југославије (ст. 5).
Није ми јасан дио четвртог става, онај након ријечи „а сходно“ (чему је морала слиједити бар ријеч томе, дакле а сходно томе, но опет остаје проблем сходно чему? - да ли „сходно“ међународном саобраћају или чему другоме). Наиме, синтагма „међународни саобраћај“ свакако је вишезначна, без обзира на то да ли је употребљавамо терминолошки или не. Јасно је нпр. да Мађар из Војводине или Хрватске, трговачки путник или напросто привредник, може слободно „саобраћати“ (разговарати, преговарати или штогод уговарати) с партнером из Будимпеште на заједничком им мађарском језику, као што је јасно да ће Словенац из Љубљане с Мађаром у Будимпешти „саобраћати“ на којем страном језику или ће, уз помоћ преводиоца, разговарати тако да свако употребљава свој национални (стандардни) језик, а пословни уговори могу се израђивати на два властита национална језика или на којем трећем, „неутралном“, „свјетском“ језику. Хоћу да кажем да не видим разлога ни за какву „сходност", ни за какво одвојено проматрање „народносних“ језика. (Према томе, став четврти могао би овако гласити: У међународном саобраћају пуноправни су сви језици народа и народности Југославије). Што се тиче става петога, познато ми је да се у дипломатском саобраћају употребљава национални (стандардни) језик вође југословенске делегације у тексту уговора који се закључује (кад се / ако се закључује), односно македонски и словеначки језик или који од облика стандардне новоштокавштине, када је вођи делегације матерњи језик један од тих трију језика, а стандардна новоштокавштина када делегацију води припадник које наше народности, и то је можда једини случај када је оправдано или барем практично што језици народа имају „повластицу“ у успоредби с језицима народности. Треба ли овоме додати још и то да подруштвљавање међународних односа сужава простор класичном дипломатском промету - што је још један разлог више за то да се, ни у којем облику, не сужавају права употребе језика народности?!
Ако бих давао једну опћену оцјену језичких одредаба Устава СФРЈ, рекао бих: све је заиста веома опширно и - веома демократски, али покадшто недовољно прецизно. А кад је ријеч о квалитету језика којим је Устав писан (а добро сам прегледао обје верзије на стандардној новоштокавштини, источну и западну, доносећи цитате на западној верзији), могао бих казати да је штета што се није имало времена или воље за то да се уставни текст даде врхунским зналцима нашег језика како би га они стилски и опћено језички побољшали и „уљепшали“, јер - има доста незграпности због којих устав није лако ни читати ни ваљано разумијевати.
Осим тога, мислим да је члан 246. непотпун, као што је непотпун и члан 269, у којем се спомињу, поименце (а ипак имплицитно), само албански и мађарски језик, тј. „језици албанске и мађарске народности“. Мислим, такође, да те чланове треба допунити првом згодом када се буду доносили уставни амандмани.
Без обзира на несређено стање у стандардној новоштокавштини и помањкање сарадње око његовог сређивања, једним амандманом могао би се члану 246. додати још један став који би допуштао (предвиђао) бар начелну могућност да се несређене језичке прилике среде. Тај би додатни став гласио овако: Пуноправни су језици и језички изрази свих народа и народности Југославије, словеначки, македонски, албански, мађарски и сваки други. С обзиром на то да у СФРЈ има народа који говоре и пишу једним језиком, могу се савезним законом и републичким уставима и законима, у договору између заинтересованих социјалистичких република и социјалистичких аут |
