|
|
 |
|
Посреди је прилог редовном (XVII) научном састанку слависта у Вукове дане, које организује Међународни славистички центар Филолошког факултета у Београду, овог пута (14–20. 9. 1987) посвећен 200-годишњици рођења Вука Караџића. Учествовало је на том скупу мноштво слависта из земље и света, бројније него икад пре и после, па су текстови зато објављени у пет књига, пет зборника (XVII/1–XVII/5). Текст је настао као трећи одломак мог магистарског рада одбрањеног у Загребу 2. марта 1981. За овај скуп текст је понешто дорађен, понегде скраћен а понегде продужен, па ипак небитно измењен у поређењу с оним у магистарском раду. |
Тема о којој говоримо политичка је, како се то почесто каже, par excellence, ставили ми у наслов синтагму „језичка политика“ или не. „Брига о језику“, како се еуфемистички вели, и политички је посао, а не само стручни, и у једнонационално-једнојезичким државама, а камоли у нашој земљи, која је и вишенационално-једнојезичка и вишенационално-вишејезичка.
Политика је по дефиницији нешто рационално, смишљено, организовано, планирано. Нема добре политике без планирања, па нема ни језичке политике без језичког планирања, при чему је јасно да не може бити добро оно планирање које гуши спонтаност, слободну иницијативу људи и у збору и у твору.
Ако је политика неорганизована, несмишљена и нерационална, она не престаје бити политика, али је сасвим сигурно да не може производити добру, пожељну, ваљану праксу. То важи и за језичку политику, која се бави уређивањем језикв, језичких система, и језичке делатности, одн. језичке праксе, тј. уређивањем односа друштва и његових институција према језичком развоју и језичкој комуникацији. Тако је увек било иако увек није било јасно шта је шта ни у језику ни у политици.
О језичкој политици мислило се и пре рата, и пре ратова, и за рата, и после тога, на неки начин увек. И током Другог светског рата - током Народноослободилачке борбе и револуције - мислило се и на језике, нације, културу и комуникацију, о чему сведоче бројни документи. Тако је било и на српскохрватском говорном подручју и на другима.
Савремени словеначки књижевни језик чедо је 19. столећа, као и српскохрватски, као и многи други европски књижевни језици. Самобитност словеначког књижевног језика - мада се у старој Југославији понекад и понегде знала употребљавати и бесмислена синтагма „српско-хрватско-словеначки“ - није довођена у питање. Постојање македонског језика, као засебног ентитета, нису, ни пре рата, обавезно доводили у питање тзв. буржоаски лингвисти, али јесу владајући политички кругови. Међутим, тек је социјалистичка револуција омогућила рађање, тј. конституисање, македонске нације и македонскога књижевног језика. С тим и у тим двама језицима, словеначком и македонском, у последњих четрдесетак година није било озбиљнијих спорова и проблема, осим повремених упозорења о извесној угрожености од нашега најмногољуднијег језика, која се морају разумети.
Социјалистичка револуција - као нигде у свету - омогућила је нашим народностима самосталан културни и слободан језички развој, укључујући и деваријантизацију и унификацију албанског књижевног језика, која се збила у две етапе, 1968, у Приштини, и 1972, у Тирани, с учешћем арбанашких стручњака из наше три републике и оних из НСР Албаније. У нашој земљи прокламована је и у знатној мери остварена равноправност језикв народности с онима којим говоре народи, макар стање у тој области и не било увек ваљано уређено.
Равноправност писама, о којој се говори у уставу, тиче се, у ствари, само једног језика, српскохрватског, онога око којег је, како се год називао и презивао, од његовог стварног модерног стандардизовања у 19. веку, вазда било неких проблема, и озбиљних и неозбиљних. За тај књижевни језик и око њега борила су се и надметала два национална и културна покрета у 19. столећу, који нису, или нису увек, заступали идеју о некој етничкој, верској или језичкој чистоти, јер терен на којем су деловали никад није био „етнички чист“.
Ми неретко говоримо о томе да су се наши народи ујединили 1918. године први, а 1943. други пут. То јесте тачно, али није прецизно. Они су и пре 1918. били и уједињени и разједињени, и уједињавани и разједињавани. На томе етно-језичком терену вековима су владале две империје, и не само оне већ и покоје друге силе и силице, свака са својом ујединитељском и разјединитељском политиком и праксом, којој, као што је познато, баш и није увек било тешко наћи домаћих вазала и/или савезника. Ако о етничким приликама у прошлости судимо по резултату националних интеграција, а морамо тако поступати, онда су на терену наших данашњих четирију социјалистичких република много десетлећа, а понегде и много столећа, заједно живели делови четирију наших народа, а то значи и на терену данашње СР Србије.
На та четири (данас републичка) терена дуго су деловала само два национална покрета, у којима је увек било људи који су заступали праведне и напредне идеје, те аутентичне интересе нашега углавном сељачког света - и у језику, и у култури, и у комуникацији, и у друим областима друштвеног живота. Међутим, било је оних који су се залагали за бизмарковско решење „ein Staat, ein Volk und eine Sprache dazu“ („једна држава, један народ и један језик при томе“), неретко и насупрот стварноме историјском контексту. Понекад је и Вук Караџић, горостас наше културе и челник српскога постустаничког културног покрета - делујући, заправо, пола века углавном изван матичне земље, која се у суровим приликама борила за државно конституисање и признавање - заступао идеју о националној интеграцији широј од оне која ће се збити по логици историјског легитимитета. Вук је, додуше, полазио од ондашњег европског модела националних интеграција, који је углавном следио једнојезичко-једнонационалну једначину, па се не може реално прекоревати због неразумевања наших данашњих спознаја и односа.
Међутим, на нашем говорном простору није се конституисала једна нација, али јесте један језик. Штавише, без обзира на двојно конститутивно кретање у 19. веку, у 20. в. се број националних заједница удвостручио, при чему се у једном случају пошло од засебне државне, а у другоме, тј. четвртом, од засебне верско-културне традиције, али без оспоравања већ успостављене једнојезичности под српско(-)хрватским знамењем. Осим тога, данас милионски број истојезичких говорника прибегава изјашњењу Југословен одн. Југославен или којем другом територијалном, одн. етничком изјашњавању. Црногорци и Муслимани дали су свој одговарајући допринос конституисању новоштокавскога стандардног језика, али ће одлука о његовом назив(љ)у бити донесена знатно пре него што ће постати актуелно питање њихова националног конституисања. Наравно, они немају разлога да се стога осећају хендикепираним и прикраћеним, јер у томе нису усамљени у европским и светским размерама.
Било како било, свугде у свету, па тако и код нас, важан елемент националне интеграције јесте књижевни одн. стандардни језик, али је светски феномен и да више нација усвоји један стандардни језик, а дешава се и то да једна нација (у Европи нпр. Норвежани и Швајцарци) пригрли два, три па и више стандардних језика.
У овоме контексту особито је занимљив феномен словенског света: ако изузмемо Лужичке Србе (етничку групу у НДР са два књижевна језика) - словенских је народа/нација данас укупно 13, али са „само“ 10 књижевних језика. Источни Словени деле се на три народа (Руси, Белоруси и Украјинци), као и Западни (Чеси, Словаци и Пољаци), сваки са својом државом и језиком, при чему само Пољаци нису државно федерализовани; Јужни су Словени данас разврстани у 7 народа/нација, али са само четири стандардна језика. Шест од тих народа живи федерално, у СФРЈ, а само Бугари - засебно, у једнонационално-једнојезичкој држави, у којој нема склоности да се признају и поштују националне мањине и њихови језици. Јужнословенски књижевни језици конституисани су на различит начин, у неједнаким временским, просторним и етничким околностима.
Ми смо на српскохрватском говорном подручју и словенски, и европски, и светски изузетан феномен у многом погледу: четири истојезичка народа у једној савезној држави, у четири социјалистичке републике, с истим стандардним језиком и с врло сложеном етничком измешаношћу и испреплетеношћу, што усложава и варијантну разуђеност стандардног језика, неизбежну кад год се једним језиком служи више народа, били они у једној или више држава. Додатну сложеност у нашем случају чине тешко ухватљиве и одредиве разлике у генези и историји књижевног језика, чији су развој и нормирање под утицајем двају па и трију културних кругова у прошлости и садашњости.
Варијантности на српскохрватском говорном подручју има на свим нивоима језичке организације (у лексици, синтакси, правопису, правоизговору и другде), а ни двоазбучност није подједнако распоређена ни у националном ни у територијалном смислу, па и она допунски усложава наш језички колоплет. У употреби су два једночлана и два-три двочлана назива нашег језика; врши се напоредна стандардизација у више центара (који не „опслужују“ једнонационалне „социо-културне средине“); неједнака је окренутост прошлости, садашњости и будућности тог језика, његовој стандардности и даљем дограђивању и усавршавању језика и његове норме; нехомогена је његова новоштокавска основица и различита су врела из којих долазе тзв. туђице и позајмљенице одн. посуђенице.
Једном речи, наша језичка стварност толико је сложена да је заиста није лако уредити ни стручно, ни политички, ни правно. Није је лако ни уједначавати ни разједначавати, а мора се, у ствари, радити и једно и друго, и то на договорни, координирајући начин, што се годинама чинило мање и слабије него у вишејезичкој Скандинавији.
Разуме се, много шта се у том језичком систему и његовој примени развија и може се развијати спонтано, јер језик није тесто да би се могао произвољно месити, али се доста тога мора пажљиво и смишљено сређивати и уређивати, од стандарднојезичких приручника до правних аката, саобраћајних знакова и уличних табли. Мора се сваком народу, без обзира на републичке границе, зајамчити, како је говорио Моша Пијаде, „јединство културног живота“, а то значи и јединство књижевног језика. То су дужне чинити све друштвено-политичке заједнице, и федерација, и републике, и покрајине, и општине, а то баш није лако, јер свакоме треба осигурати и „слободу избора“ и „право на разлику“. Хомогеност националног језика и националне културе сваког народа на целоме говорном подручју подразумева и право на међунационалне разлике и неизбежно очитовање унутарнационалних разлика, јер сви имамо тзв. националне државе, републике, али сви живимо и изван њих, у својим социокултурним срединама, где не смемо бити ни „националне мањине“, ни „народности“, јер постоји и југословенски државни оквир, са својим правима и обавезама, од НОБ-а до АВНОЈ-а, од АВНОЈ-а до устава. Дужни смо, дакле, уважавати и глобално језичко заједништво, и варијантне разлике на нивоу социокултурних средина и унутар њих, и право на индивидуалне разлике, и право на неутрализацију варијаната и на индивидуалном и на колективном плану - а све то у оквиру заједничке, широко и еластично схваћене стандарднојезичке норме.
Ништа од тога не сме бити табу-тема нити ловиште бирократске самовоље и националистичке искључивости. Без усклађивања свих тих права и обавеза не може бити ни националне ни комуникацијске равноправности људи и њихових уставом зајамчених слобода. Понешто од свега тога мора се решити и иза „затворених врата“, што не значи да се јавност сме искључити. Наш језик тиче се свих нас, а не само посвећених и просвећених; у њ се сви понешто разумемо и сви имамо право о њему размишљати и просуђивати, али се језичка политика не може водити насумице, нити у језичком планирању вреди логика „здравог разума“ и необавезујућег утврђивања ставова и закључака, нити пак буразерски слоган „важно је да се разумемо“. Мора се имати и квалитет знања и разумевања, обавештености, добре воље, стрпљивости и лојалности различитих врста и разина.
И као колективи и као појединци, ми можемо радити и стварати и самостално и заједнички - то не би смело бити спорно. Сви имамо своје листове, часописе и књиге, радио-станице и телевизијске станице, своје засебно школство, образовање и књижевност, своје стручњаке и лекторске апарате и штошта друго - све то најчешће на територијалној основи, с различитим учешћем националног чиниоца од републике до републике, од града до града, од институције до институције. Толико је тога за испољавање особености и разлика, за стваралачке слободе и самосталности, употребе и злоупотребе, али и за разне опасности сепаратистичке и унитаристичке природе.
Заправо, у данашњим нашим приликама много је више простора за посебно и различито него за договорно и заједничко, али је сасвим јасно да нас заједнички живот и начела равноправности људи и народа упућују на то да се око много чега морамо договорити, па онда прионути на посао и самостално и заједнички, координирано.
Својевремено, пре 27 година, направили смо заједнички правопис и договорили се да ћемо га сваких 10 година иновирати, али то нисмо чинили. Издали смо га само у два центра, а могли смо већ тада у четири. Недавно је, стицајем прилика, с обрнутим редоследом сачињен један посебан изведбени правописни пројекат, правописни приручник, али смо у Загребу рекли да се хитно мора израдити иновирана верзија заједничког правописа, заснована на целокупној грађи нашега књижевног језика. Лично сам имао прилике чути и од аутора приручника да „кодификацијску вриједност може имати само заједнички правопис“, из којега се могу изводити и пројекти с посебном наменом. У реду, али заједнички правопис морамо израдити, па га онда издати у четири центра, у свакоме на оба писма. (У овој ствари, поштујући традицију, нисмо ишли на 6 центара, јер је то у Новом Саду добро рађено, али, осим Загреба, треба укључити и Сарајево и Титоград, а школске верзије могу се издавати и другачије.) Никад се нисмо договорили да напишемо комплетну модерну научну граматику, нити пак целовиту нормативну граматику.
После правописа, својевремено, пре више од двадесет година, започели смо издавати заједнички речник књижевног језика, с учешћем стручњака из свих центара који су их имали, али смо комплет од 6 томова објавили само у једном центру, и то на ћирилици. Додуше, та ће се грешка исправити, па ће се одавно започето, али прекинуто, објављивање латиничке верзије наставити у сарадњи четирију центара.
Били смо се пре тридесет година договорили да ћемо заједнички уредити стручно називље за многа подручја јавног живота. Нисмо урадили готово ништа, нисмо подигли стручни подмладак, нити сачинили пројекте како да почнемо и шта да обухватимо. У међувремену, открили смо да немамо само двојне већ вишеструке терминологије, па ипак родиле су се идеје и засновани су пројекти сепаратног рада. Сада имамо политички закључак да у то уђемо сви, с тим што је предложено да се посао у Сарајеву координира. То је велики посао и значајан је став да му ваља приступити заједнички, како се не би умножавале разлике и отежавала комуникација, да о поскупљењу књига, часописа, новина, прописа итд. и не говоримо, које би било вишеструко ако би то свако радио за се.
Објавили смо, овде, у Београду 1983. и 1986. године, два сагласна језичка кодекса двеју највећих информативних кућа, „Политике“ и РТБ, који су наишли на шире разумевање и прихватање. Надамо се да ће доћи време за одговарајући заједнички кодекс за цело језичко подручје, у којем неће бити ни унитаризма ни сепаратизма, али хоће и мора бити заједничких правила понашања. Својевремено, пре десетак година, сарајевско Ослобођење увело је специфичну двоазбучност, коју најављује и загребачки Start. То се може само поздравити као охрабрујући знак заједништва.
У Београду је пре годину дана спремљен велик пољско-српскохрватски речник, само с источном варијантом и екавски, али је издавање одгођено док се не допуни ијекавским ликовима и изразима западне варијанте, па ће изићи у таквом издању да ће наш језик бити представљен целовито, као у Бенсоновом Srpskohrvatsko-engleskom rečniku (Benson 1971) и Englesko-srpskohrvatskom (Benson 1978), који су код „Просвете“ доживели више издања. Тако би требало да поступимо ако будемо поново издавали и велике енциклопедијске двојезичке речнике (с енглеским и немачким језиком на првом месту) који су некад излазили само с источном варијантом нашег језика и екавски. Такво понашање заслужује и званичну подршку, коју је затражио и Драго Ћупић. То ће поготову важити за петојезички војни речник, који се пре неколико година, без учешћа овдашњих лингвиста, појавио у Београду, изазвавши оправдано негодовање у другим срединама, јер је српскохрватски био представљен само с источном варијантом и екавским изговором. Војска ће то, свакако, поздравити и прихватити. За похвалу је то што се Речник Његошева језика (Стевановић М. + 3 1983), који су приредили овдашњи филолози, појавио у заједничком издању београдских, новосадских и цетињских издавача. На таквом, и ширем, заједништву треба инсистирати кад год се може.
Пре петнаестак година нисмо се, нажалост, договорили како да прецизно уредимо уставне одредбе о језику и у савезном, и у републичком, и у покрајинским уставима, па је испало чак и то да нам је само у једној републици језик књижевни, а у другима није, иако је јасно да се уставом уређује равноправност књижевних језика и њихова одговарајућа службена употреба. У њој суделују и „језици народа“ и „језици народности“, који, наравно, немају карактер „државних језика“ ни на једној територијалној разини, јер језиком не говоре ни републике ни покрајине, него народи и народности који у њима живе. Политичари из Хрватске дали су иницијативу да се то исправи, па ће се та материја уредити договорно, с једнаким садржајем у републичким уставима, што, дабоме, не значи да ће свака реч и свако слово бити идентични, јер, коначно, уставне се одредбе прилагођавају варијантним изразима.
Открили смо недопустиве деобне моделе нашег језика у Скандинавији и Аустралији, у неколико светских енциклопедија, у библиотечко-документацијском систему UDK (UDK 1991–1992 [1976]) који се примењује широм света. Очито је да наши домаћи неспоразуми бивају прихваћени у свету као научно утврђене истине. Морамо се договорити и организовати да се то више не би дешавало, а оно што се дв исправити треба што хитније учинити.
Морао сам се понешто враћати и на старе ствари, откривајући грешке и странпутице у нашој језичкој политици и пракси, без намере да тражим грехове и грешнике, јер смо их сви имали, макар не увек једнаке и једнаких тежина. Чинио сам то да бих упозорио на то колико су те ствари сложене и осетљиве, колико нам је потребно добре воље и спремности да се договоримо и боље организујемо, како се не бисмо исцрпљивали у сукобима и разлазима, у узајамном неповерењу, зазирању и сумњичењу, који не погодују ни заједништву ни стваралаштву, ни братству ни јединству.
Боље се организовати - значи окупити све стручне снаге које имамо, у свакој републици и у свима заједно, и овде у партијском центру, или, још боље у Социјалистичком савезу, а понајвише и понајбоље у стручним институцијама, у новинарству, издаваштву и другде. У појединим републикама већ су основана одговарајућа стручно-политичка тела за језик, учинићемо то и ми, не понављајући старе грешке у процедуралном или којем другом смислу. У тим телима - укључујући, наравно, и заједничко при СК ССРНЈ, које је такође предложено - треба да се нађу људи од струке и они од политике да повремено претресу шта се збива, о чему се ваља договорити и шта ваља учинити. У том смислу треба поздравити уводничарев предлог да се више окренемо ономе што ће бити него ономе што је било.
И на крају, морам рећи нешто што се тиче наше републичке социокултурне средине, где нисмо имали последњих година озбиљнијих политичких сукобљавања око српскохрватског језика. Па ипак, ми смо у Србији имали неспоразума сами са собом. Наиме, у једном дужем раздобљу, правили смо једну озбиљну грешку у глобалној језичкој оријентацији, на коју је упозорио један овдашњи лингвиста још 1979. године (Јовић 1979 : 35), на седници Комисије ЦК СК Србије за идејно деловање Савеза комуниста у култури. Заправо, допустили смо извесно ишчашење основице стандардног језика, која се поодавно, спонтано, почела одвећ помицати с новоштокавских, поглавито западносрпских и западносрбијанских, а и шумадијско-војвођанских народних говора, ка централносрбијанскима. Ту основицу утврдили су и проучили, систематски и селективно, Вук Караџић, Ђура Даничић и њихови следбеници, укључујући и Александра Белића и његове ученике. Вукова 200-годишњица, те големи комеморативни, симпозијумски, стваралачки и издавачки подухвати у вези с њоме - пружају нам прилику да свест и спознају о неким важним чињеницама нашег језика као система, нашега језичког развитка, ојачамо и обновимо, да бисмо уочене грешке исправили. Имали смо пре више од једног века раскид с предвуковском језичком традицијом, који је донео много више користи него штете, мада је и ње било.
Раскид с вуковском и даничићевском језичком традицијом, у којој има места за оба наша књижевна изговора и за многе друге запуштене или проређене језичке категорије, имао би несагледиво штетних последица за српску језичку културу, њену целовитост, њено временско и просторно јединство, њену поливалентност, што подразумева и њену еластичну стабилност и неопходне иновације, раније, садашње и будуће.
Не треба, међутим, сејати илузије о лаком и брзом сређивању наших језичких прилика, које зависи од више чинилаца у нашем сложеном и кризом захваћеном друштву. Не треба сејати ни претерани оптимизам да би се жњела разочарања. Па ипак, треба се борити за мотивацију људи, стручњака, јачати стручни и научни подмладак, отварати му перспективу, животну, стамбену и сваку другу, надилазити језичку кризу и доприносити уклањању других кризних жаришта у нашем друштву. Јамачно, не треба сејати ветар да не бисмо жњели буру. Сви смо помало уморни и од ветрова и од бура, а понајвише од бесмислених нестваралачких сукобљавања. Ако су сукобљавања и неизбежна, она морају бити и принципијелна и стваралачка.
Ово је био мој прилог расправи на заједничкој седници Комисије ЦК СКС за развој међунационалних односа и Координационог одбора РК ССРНС за међунационалне односе, одржаној средином априла 1987. године, у којој су учествовали Драго Ћупић, Митар Пешикан, Божидар Ковачек, Милка Ивић, Асим Пецо, Ђоко Стојичић, Славко Вукомановић, Радоје Симић, Драго Роксандић и ја. Помало уморан од свега, сетио сам се својевременог сукоба у Загребу између др Владимира Бакарића и др Жарка Видовића, који се на неком скупу или у новинама супротставио Бакарићевој и званичној тези о „развоју равноправности наших народа“. Ту се нема шта развијати, цитирам по сећању Ж. Видовића - равноправности има или нема, и то је све! - жустро је наглашавао Видовић, који ће, отеран од Бакарића, прећи у Београд. Највећа жртва неравноправности у језику и иначе у бившој СФРЈ - били су Срби у Хрватској, највећа жртва и у блиској будућности, у једном од епилога југословенске кризе („бљесак“ - у мају и „олуја“ - у августу 1995). |
Можда је ово питање које би пре требало упутити социологу: зашто су баш у ово време питања језика поново постала актуелна, чак толико да се тај језички колоплет доживљава понегде као бити или не бити?
- Нажалост, мало је у нас социолога који се баве језиком, мада постоје две унеколико различите дисциплине: социолингвистика и социологија језика. Социолингвистика, која је у свету врло развијена, код нас није превише заступљена ни на универзитету ни у институтима.
Не бих се сложио с вама да су ова питања, баш у ово време постала поново актуелна. Не знам шта подразумевате под синтагмом ово време. Наиме, језичко је питање у свакој модерној државној заједници актуелно све време, у свако време. Код нас су, заправо, свих четрдесет послератних година, ако се у овом разговору ограничимо само на то раздобље, та питања била особито актуелна. Ако баш говоримо о некој особитој актуелности, онда та актуелност траје већ пуних двадесет година, откако су се у жижу политичког живота у Југославији пробили међунационални односи као тема о којој се говори стално и јавно. Међутим, ако се о тим питањима раније и ћутало, то је било стога што се није довољно схватао значај језичке, комуникацијске проблематике, без обзира на њене међунационалне аспекте. Ипак, говорити о међунационалним односима у нашим приликама, у нашој држави, није могуће, а да се не говори о књижевним језицима, свима, а особито о српскохрватском, јер је тај језик један изузетан феномен у словенским и европским, а може се рећи и светским релацијама.
По чему је то „српскохрватски језик феноменалан“?
- По томе што је то једини наш и једини словенски књижевни језик с варијантама, стандардан и стандардизован на особит начин. Особито је и то што четири народа који говоре тим језиком живе у једној, савезној држави.
Варијанте су последица различита културног развитка сваке наше нације, резултат њихова различитог историјског и политичког развоја. Специфичност је нашег језика и у томе што је као стандард настао и развијао се у два центра напоредо, док је, рецимо, енглески пренесен из једне државе у другу као готов, стандардни језик, па су се у њему варијанте накнадно успостављале. Код нас се варијанте успостављају од самог почетка модерне стандардизације. Дакле, језичка питања у нас су видљиво актуелна све време од настанка нашега књижевног или стандардног језика као једног језика.
Неупућени људи мисле да је историјски било неизбежно да стандардни језик два народа, а касније још два, постане један језик. То неизбежно није морало бити. Наиме, о стандардизацији језичке материје која им је стајала на располагању у 19. веку - самостално су одлучивали представници двају националних покрета који су у том столећу деловали на нашем етничком и говорном подручју. Ти национални и културни покрети, српски и хрватски, имали су пред собом различите језичке проблеме, различиту културу и историју, различите актуелне политичке тешкоће, па је природно да су њихови приступи и језичкој материји, односно стандардизацији, били различити. Дакле, од самог почетка наш се књижевни језик формирао као један, јер је то било у складу с тежњама и интересима тих покрета и народа у чијем су се крилу зачели, али с оним елементима који ће у њихову даљем развоју произвести варијантне разлике на свим нивоима језичке организације.
Наша је језичка стварност трајно актуелна управо зато што је веома сложена, чак толико сложена да је није лако уредити ни правно, ни стручно, ни политички.
Наша језичка ситуација објективно би била сложена чак и да нема допунских политичких тешкоћа. Данас је теже приступити отклањању тих тешкоћа него пре двадесет или тридесет година, кад је у нашим односима било више идеализма него реализма. Данас, кад имамо кризну политичку ситуацију, уз објективно велику измешаност четири народа у четири републичке државе, с неједнаким језичким развојем у тим републикама и помањкањем одговарајуће федералне регулативе - сложеност је још већа.
У нас се често каже да је наш језик један, али није јединствен. Не слажем се с тиме. Оно што је један језик, то је јединствен језик, али јединственост никада не значи хомогеност. Језик ни у простијим националним заједницама и простијим историјским ситуацијама није сам по себи, по дефиницији, нешто хомогено, јединствено. Али наш језик, књижевни или стандардни, на специфичан је начин нехомоген. А јединствен је управо зато што је један језички систем.
ПОЛИТИЧАРИ САМО ОРГАНИЗОВАНИЈИ!
Како се десило да су, условно речено, бригу о језику пренели на себе политичари, да су питања језика истргнули лингвистима испод скута и превели их у политичке воде?
- Ово ваше питање је помало наивно. Реч је о феномену који се назива књижевним, стандардним или националним језиком. Видите, та три назива колају данас и у светској лингвистици, и у нас, мада у модерној социолингвистици превладава данас најнеутралнији термин - стандардни језик. Тај феномен, стандардни језик, никада и нигде није био „у надлежности“ само стручњака. Никада није стваран, стандардизован, само по логици чисто стручног избора онога што ће се стандардизовати. Стандардни језик увек је плод многих друштвених и политичких околности. У сваком раздобљу, у свакој земљи, политика се у то природно плела. Можда ви политику доживљавате искључиво као неку отуђену моћ, која у све залази, и то на погрешан начин, али она то није у нечему, нити би смела бити…
… Али, политика има склоност да се у свему огледа, често без нарочите потребе…
- Није проблем у томе што се она у свему огледа. Проблем је само у томе на који се начин огледа, на који начин суделује у привреди, законодавству, култури, језичкој делатности… Дакле, бригу о језику политичари на себе нису пренели. Они су се у њу само организованије укључили.
Ја бих чак рекао ово: наши политичари најчешће су остављали по страни језичка питања или су у њих залазили на неодговарајући начин, било индивидуално, а често неупућено, било форумски, али само у тренуцима кад би се појавиле изразите језичке кризе. Додуше, те језичке кризе понекад су и сами, иза сцене, подстицали, а могло би се наћи доказа и за то да су то чинили и директно. Отављали су при томе по страни нека стварно неопходна решења у тако сложеној језичкој ситуацији.
Наши су политичари наследили једно објективно сложено језичко стање. Можда је њихова грешка што од почетка нису имали више сарадње с језичким стручњацима. Али, знате, кризе у нашој политици доводиле су до тога да су се и стручњаци везивали за ову или ону политичку струју. Кад би се политичка ситуација променила, онда ти стручњаци нису ни сами знали како да промене своју оријентацију.
Откако је у нашој земљи настала нова друштвена криза и откако су у свакој од наших република стручњаци и други културни радници затражили рашчишћавање језичке ситуације, уношење пуне јасноће у њу, шири круг политичара мало се помније упутио у језичке проблеме. Схватило се да се морају успоставити механизми сталног разговора о језику, језичког договарања, сталне регулативе, која никако не сме довести до тога да политичари преузму бригу о ономе што није њихов посао, нити пак да стручњаци запоседну оно што такође није у њиховој надлежнсти. Дакле, и једни и други имају својих обавеза и морају наћи некакав склад. Тај склад, у ствари, мора се успостављати и у много једноставнијим заједницама него што је наша.
Иако имамо изузетно обимну уставну и законску регулативу, све су актуелнија питања: има ли у нас службеног и државног језика? Како ви гледате на ту ствар?
- Упркос контроверзама, у јавности, нарочито код неупућених људи, па и неупућених политичара, у Југославији заиста нема службеног државног језика. Нема га ни на нивоу федерације, као државне и друштвено-политичке заједнице, нема га ни у републици, покрајини, општини. Сви су језици југословенских народа и народности равноправни, равноправни у начелном и хуманистичком смислу. Међутим, језици у јавној употреби не могу имати једнак положај напросто зато што он зависи од многих чинилаца. Равноправност језика не значи њихову изједначеност у јавној употреби. Равноправност језика једна је категорија, а њихова службена или јавна употреба други је ред ствари. Наши устави говоре о службеној употреби и језика народа и језика народности, а то је нешто друго.
ЕКОНОМСКО ОПАСНИЈЕ ОД ЈЕЗИЧКОГ
Живот и прокламација?
- Не треба мистифицирати ствари. Нема службеног и државног језика, а по Уставу Југославије постоје језици народа и језици народности и њихова службена употреба. Устав СФРЈ познаје заправо две, односно три категорије језика. То су (1) језици народа, (2) језици двеју највећих народности, албанске и мађарске и (3) језици осталих народности. На федералној разини ови се последњи не помињу. На пример, Службени лист Југославије (чл. 269. Устава СФРЈ) излази на пет језика, у седам језичких верзија. Из самог се Устава види да се, упркос језичкој равноправности, која не подлеже никаквој сумњи, јављају разлике у службеној употреби, уже и шире схваћеној.
Како ли се у овој нашој језичкој заврзлами сналазе странци? Да ли је њима уопште јасно како ми то говоримо, како нам се зове језик?
- Па, ако нама све није јасно у нашој језичкој ситуацији, можете мислити како је то неупућеном странцу. Њему је много шта нејасно. А ми смо се, тако рећи, потрудили да странцима одмогнемо да нашу језичку ситуацију јасније спознају. У страним енциклопедијама, у међународном документацијском систему који се зове Међународна децимална класификација, српскохрватски језик разврстан је на два језика, на исти начин као словеначки, и македонски. То не може а да не буде у некој вези с нашим домаћим недомишљеностима. Имали смо могућности да нашу језичку ситуацију најпре код куће сасвим разјаснимо и тако помогнемо свету да је боље схвати. Али, да би је свет сасвим схватио, ми морамо имати овде један отворен, поштен, прецизан однос према стварној језичкој ситуацији, ма како она сложена била.
Је ли „језички национализам“ самосвојан или пак прати остале национализме?
- Један наш старији лингвиста, који је пре рата био ангажован у надреалистичком покрету, рекао ми је једном: где год имате нацију, имате помало национализма, а где год се јавља национализам, он иде с експанзионизмом. У природи је национализма да буде агресиван и експанзиван, али новије светске политичке прилике нису превише склоне агресивности национализма, било у језичком, било у културном, било у привредном смислу. То наравно значи да језички национализам, где га има, прати све друге постојеће национализме.
Ако ме питате који је национализам опаснији, ја ћу вам рећи да је увек опаснији економски него језички. Међутим, језички систем нешто је трајнији и отпорнији од других система, па и од економског. Дакле, упркос многим „играма“ с нашим језичким системом он, ипак, сам по себи, релативно добро функционише, боље него други системи.
Говоримо стално о друштвеним структурама, о политичарима и о лингвистима, али где је ту народ који се језиком служи!
- Где је ту народ? Језик, наравно, служи целом народу. У овој земљи, и свакој другој, већина људи само су потрошачи књижевног језика, а не и његови ствараоци. Штавише, и даље има неписменог света, којем је тако мало важно на којем је језику неписмен. Па, ипак, свако о књижевном језику има право размишљати и просуђивати, само, наравно, свако не може тај феномен на одговарајући начин разумети. Ако хоћете, ни многи интелектуалци, који, иначе, говоре стандардним језиком, не разумеју наше језичке проблеме. Утолико пре неопходно је да имамо ваљану језичку политику и организован приступ отвореним питањима језичке стандардизације, ономе што се у социолингвистици назива језичким планирањем.
ТУЂЕ ЈЕ УВЕК СЛАЂЕ
Када смо већ код национализма, да ли је језик само медиј националног и етничког распознавања или је он пре свега медиј комуникације? И, није ли та комуникација већ сада угрожена с обзиром на огромно инсистирање на националном и етничком?
- Дабоме да је он пре свега медијум комуникације. Главни, премда не и једини, медијум комуникације јесте људски језик. Али он реално јесте и медијум националног и етничког распознавања.
Други је део питања изазован, али није лако на њега одговорити. Ако мислите да ове расправе о језику у последње време представљају инсистирање на националном, не бих се с вама сложио. Пре бих рекао да је посреди инсистирање на јасноћи начела језичке политике и језичког планирања, дакле стављање свега тога на своје место. Национално се при том не може избрисати, али већина језичких феномена и језичких категорија на нашем говорном подручју национално је потпуно неутрална. Српскохрватски језик јесте језик четири народа, али голем број феномена у том језику припада подједнако сваком од тих народа. Према томе, ако је ишта интернационално у нас, онда је то српскохрватски језик, у којем су национално поларизоване разлике само мали део целокупне језичке материје. Ми се морамо бавити целокупном језичком материјом, а не само оним што чини њен мањи део, па макар он био и „национално обојен“.
Колико реакционарност националистичких тенденција на подручју језика утиче на културну, научну, чак историјску изолацију наших народа и народности?
- Ово је питање одвећ оштро формулисано. Нема сумње, реакционарност националистичких тенденција на подручју језика подстиче културну, научну и сваку другу изолацију. Међутим, нико нема превише среће с било каквим затварањем, па ни с језичким затварањем. Занимљив је феномен кад је о српскохрватском језику реч: ми лакше примамо англицизме, германизме и речи из било којег страног језика него речи својствене другој варијанти истог, властитог језика.
После Декларације о језику и Предлога за размишљање писци се не баве, бар не з
у нашем језику, а писао је д испред с и ш (иако се оно тада изговара прије као [т] или се, испред [с], слива у африкату [ц]), као и ј кад се оно слабо или једва чује или се никако не чује (како ми поступамо и данас, нпр. у ријечима: одселити, одшетати, ракијски, теоријски, биљежећи дужине, углавном, само у генитиву множине кад желимо упозорити на то да је ријеч о њему, а не о генитиву једнине, као и ја, малочас, у синтагми значење ријечи).
д] = насеље, [гр
д] = врста падавине; пас [п
к] = оружје, [л
к] = поврће; Пише се овако (и треба тако): наддруштвени, поддијалекат, нуззарада, отц(иј)епити, потц(иј)енити, потчинити, Забрдца, Бргудца, а не пише се овако (иако се могло писати): беззвучни, безжични, изжив(ј)ети, метци, отпатци, находче, судца итсл.