Бранислав Брборић: О језичком расколу

IX. У зао час о тачном времену

Ово је једино поглавље у којем изостаје уобичајена хронологија, која је налагала увршћивање у ову књигу О језику минулог заједништва само оних текстова написаних до 1991, тј. закључно с том годином. Реч је о „полемици на расклапање“, која није окончана кад је започета, 1984, него 14 година после, 1998. године.

Полемика око сата и часа вођена је у два маха: премијерно - у неколико листова (током 1984), међу којима је била и Политика, с којом сам тада, заједно с другим људима од струке и политике, блиско сарађивао око доношења и остваривања њене језичке оријентације; и репризно - у Борби, чак у осам написа, мада је та полемика била уплетена у друге ситнице и крупнице језикословне, покренуте чувеним Словом о језику (Слово 1998), објављеним у Политици у два наставка, 1. и 8. августа 1998, па се затим оно појавило и као засебна вишејезичка публикација, намењена афирмацији њених протагониста, а не српске језичке културе, у земљи и иностранству.

Репризну полемику био је најавио др Радоје Симић, професор Филолошког факултета у Београду, још у септембру 1996. године, онако узгред, уплевши је у своје Нецензурисане разговоре, објављене у Политици (Симић 1996). На тај текст реаговао сам својим коментаром под насловом Размишљање и измишљотине, уз који је Политика објавила тек одломак текста И сат и час, али разлучено, што и самим насловом демантује измишљотину садржану у Нецензурисаним разговорима. Тај текст написао сам у првој половини јуна 1984. године за Радио Београд. Та „иновација“ доживела је и у кући (на радију) и изван куће разумљиве, мада не и смислене критике, јер ни дотад ни отад нико у обичном говору јавног живота није говорио о часовима, него баш о сатима. Ово је прилика да се тај текст први пут објави у целини.

Директор Радио Београда Милутин Миленковић замолио ме је да се о оправданости те терминолошке „иновације“, ако је икако могуће, изјасни што већи број угледних лингвиста. Мени није било тешко да се консултујем с Павлом Ивићем и с још неколико угледних српских лингвиста те да напишем текст о томе, који смо потом пок. Павле Ивић и ја редиговали и, након вишеструког потписивања од других колега, доставили га Радио Београду. Случај је хтео да су у то време у ондашњи Титоград возом путовала петорица лингвиста из Новог Сада и Београда (Јован Јерковић, Драгољуб Петровић, Драго Ћупић, Павле Ивић и ја) - ради редиговања, заједно са хрватским лингвистима, енциклопедијске одреднице Црногорци - језик, те смо писмо Радио Београду потписали сва петорица путника, док су се Милка Ивић и пок. Митар Пешикан придружили по повратку нас петорице из Титограда.

То писмо је олакшало положај М. Миленковића, али проблем није био решен, јер се у српској култури слабо уважавају институције и угледни појединци од струке ако се нађу грлати и безобзирни противници какве јавне иницијативе, којима није нужна компетентност. Проф. Радоје Симић није грлат човек, нити се 1984. године изјашњавао. Иако колега од струке, он је тада, 1984, ћутао, чекајући, 12 година, повољан тренутак да се изјасни - и то у Нецензурисаним разговорима у Политици. Проговорио је у зао час, у време својих фрустрација због неуспеха с „контраправописом“, с Правописом српскога језика са речником (Симић + 4 1993 [1994]), којим је хтео осујетити Правопис српскога језика Матице српске (Правопис 1993 [1994]), чији су приређивачи били Митар Пешикан, Јован Јерковић и Мато Пижурица. Појединац против институције - то је наш, српски, специјалитет! Оно што ће писати новинар у пензији Владимир Недељковић у Борби (Недељковић 1997), две године касније, само је нова манифестација сукоба појединац–институција, али је зато упорност тог појединца, с несумњиво скромнијом компетенцијом од Симићеве, била знатно већа!

Нека остане у књизи забележено како се не треба понашати у озбиљним пословима националне културе! Нека остане забележено и оно што је било основа обеју полемика, у коју је учитавано оно што у њој не стоји, али из ње није ишчитавано управо оно што стоји! Надам се да читаоцима ове књиге неће бити тешко да закључе ко је био у праву. При том, ја нисам био сам, нити сам био институција. Био сам само гласоноша несумњиво стручних институција, оних које су и у тешка времена понешто хтеле и умеле чинити у правцу унапређивања српске језичке културе. Кад кажем институције, не мислим нужно на њих у целини, нити на њихова већа, одборе, одељења, комисије и друге органе, него на оне појединце који оличавају њихову озбиљност и компетентност. И кад се каже Српска академија наука, и кад се мисли на њену улогу у националној науци и култури, ваља имати на уму да она као целина не производи ништа конкретно. То увек чине појединци или више њих који носе поједине пројекте своје институције или се труде да својим стручним и научним интервенцијама утичу на побољшање прилика у јавном животу.

И САТ И ЧАС, АЛИ РАЗЛУЧЕНО

Јављамо вам се у вези с вашом одлуком, која је уследила након наше препоруке, да се ваше емисије вести најављују речју сат (сата, сати) место час (часа, часова), у вези с којом је било извесног неразумевања и негодовања у штампи и на други начин.

Свака се језичка новина испрва прима с извесном уздржаношћу или противљењем, па се то и овог пута могло очекивати, без обзира на то што о правој новини и није реч. Нормалним психолингвистичким разлозима за отпор овој „новини“ можда се придружују и неки социолингвистички, али нас управо ови потоњи упућују на то да је у овом значењу боље употребљавати сат него час. Али не само ови разлози већ и „чисто“ лингвистички. Који?

1. Значењско поље речи час - која у различитим словенским језицима има различито значење - преоптерећено је разноликим истосмерним временским одређењима:

а) временска јединица неодређеног трајања = трен(утак), момен(а)т (нпр. У први нас час не препознаше);

б) време, доба уопште (нпр. касни часови, вечерњи часови);

в) одређено време за какав рад или провод (нпр. Часове одмора обично проводим код куће);

г) временска јединица школске наставе, која обично траје 45 минута (Данас смо губили два часа);

д) временска јединица од 60 минута = сат (нпр. Тачно је 2 часа и 5 минута); итд.

У бројним фраземама (изразима) час нема значење 60 минута. Нпр.: прави час, самртни час, сваки час, у добар час, у зао час итд.

Час је(сте) словенска реч: у словеначком, чешком и словачком језику основно је значење ове речи време. У руском је основно значење „60 минута“, и ми смо ово значење преузели од Руса, али се оно у стварном говору никад није учврстило.

Вук Караџић у своме Српском рјечнику (1818. и 1852. године) у значењу „60 минута“ има само сат, док му час значи искључиво „тренутак, тачка у времену“, с примерима: за час, за један час, часом, час прије и малочас. То значи да је сат старија позајмљеница, и то народна, а час новија, и то књишка.

2. Семантичко поље речи сат нешто је уже и своди се обично на ова два значења:

а) справа за мерење времена (Купио сам ручни сат јапанске марке „Сеико“.);

б) двадесетичетврти део дана, тј. 60 минута (Колико је сати? - Два и петнаест. Колико је трајала представа? - Више од три сата. Итд.).

Истина, каткад се, али ретко, за значење а), употребљава синоним часовник, из којега се изводи мајстор за поправке - тј. часовничар (у колоквијалном говору сајџија  сахатџија (х  ј); ат - испало), у западној варијанти нашег језика обично урар (према лат. hora односно немачком Uhr). Међутим, никад се не каже часовнички механизам, већ само сатни механизам, иако га (п)оправља часовничар.

Сат (је)смо примили преко Турака, али је реч арапског порекла попут неких других, нпр. кафа, алат, џеп, алкохол, кусур. (Београдски часовничар Немања Радивојевић није био у праву, у Политици од 9. јуна 1984, рекавши да је „сат протерао час“, јер то није ни могуће све кад би се и хтело, с обзиром на широко значењско поље часа; осим тога, сат, тј. сахат, није персијског, већ арапског порекла; надаље, сат је, особито у овом сажетом облику, добра наша домаћа реч, кратка и лако употребљива, а не нека туђица за коју би се могло рећи да смо срамно, капитулантски признали да је борба против ње била узалудна, јер ту борбу београдски, србијански и шири српски, и српскохрватски, говор никад није ни водио.)

Дакле, лепоти и „чистоти“ нашег језика, а особито његовој функционалности, нимало не смета реч сат, која није ни боља ни гора од толиких других, макар јој очит квалитет био то што јесте кратка као и час, рат, пад, рад итд. Она припада живом српском говору широм Србије и Југославије и говору свих народа српскохрватског језика. Нико, или скоро нико, у Београду не пита Колико је часова? нити каже Осам је часова, већ Колико је сати? - Осам је сати итд. Ако се час и чује у овом значењу, онда се обично веже за бројеве веће од 12, што се лако може објаснити чињеницом да је и сама употреба бројева 13 до 24 за означавање сати - књишка.

Реч сат толико је добро прилагођена „туђица“, да заправо нема никаквог смисла ни сматрати је туђицом, понајмање попут шпорета, рајснегли, зихернадли, па ни оних као што су ретардација, ескалација и реперкусија. Осим сата, у наш су језик из турског ушле тако обичне речи као јастук и кашика на пример, а преко турског, макар биле персијске, и ове речи: пешкир, башта, ћора(в), ћопа(в), чорба, ћоса(в), макар и бројне друге, које више нико не осећа као туђице, а мало ко - осим лингвиста - и зна да јесу и одакле су.

Приклонити се речи сат у значењу временске јединице у трајању од 60 минута (односно довршеног временског одсечка који је толико трајао) не значи чинити уступак тзв. другим срединама, већ је то „уступак“ природном београдском, србијанском, српском и српскохрватском говору, природном говору људи широм ове земље где се говори наш језик, српскохрватски језик.

Реч час, наравно, остаће с многим другим значењима, а прибегавање сату не подразумева да се речи петочасовни, осмочасовни морају аутоматски замењивати са петосатни, осмосатни, а још мање да се то чини у говору/тексту ваших слушалаца, учесника у емисијама, у ауторским прилозима. Време ће, свакако, подупрети сат у овом значењу и у „званичној“ употреби, јер јој на руку иде жива, говорна, „незванична“ - пракса, а онда ће се, једнако природно, у праксу пробити и сложенице попут киловат-сата, петосатни итд., као што у пракси живи једино сатни механизам. Међутим, никад се неће рећи Стигао је у прави сат, ту је час незамењив.

Уосталом, и кад би била посреди „позајмљеница“ из „других“ средина, шта би то марило - на добитку је онај ко узима, а не онај ко одбија да прими. Лепа домаћа реч, неологизам, сажетак већ се нашироко употребљава и у овој средини, што важи и за разину, бохемизам особу и још неке. (Разина свакако није лошија него романизам ниво, а преко неопходног особље добро нам дође и бохемизам особа, уз персонификацију лице. Према речима не треба имати предрасуда! Уосталом, зашто бисмо [о]лако примали „споља“, из иностранства, а [по]тешко „изнутра“, из властите земље, из „других“ средина њених?)

То поготову вреди за сат и час! Ту нема разлога за „прогоњење“, али има за разлучивање. Зато је добро што сте почели говорити 10 сати, 19 сати, 22 сата, због нас овде, у овој „средини“, а ако се тиме понешто приближимо „другим“ срединама - утолико боље! То би било у духу оних идеја које су дошле до изражаја на недавном језичком скупу у Сарајеву (април 1984) и у складу с потребом да се не удаљујемо од других народа у другим нашим социо-културним срединама. Нема правог (социо)лингвистичког разлога да Радио Сарајево и Радио Загреб говоре 8 сати, а Радио Београд - 8 часова.

Ако би у овој прилици имало смисла дати још какву препоруку, онда бисмо могли рећи: „Дачите“ мање, а употребљавајте више инфинитива, који нису никаква „германска конструкција“, већ управо свесловенски и индоевропски глаголски облик и део наше народне и књижевне синтаксе, што поготову важи за футур и за оне ситуације кад искрсну или могу искрснути двоструки и вишеструки „даови“ („да с презентом“). Дакле, боље је: Може се рећи него Може да се каже, Све ће то народ позлатити него Све ће (…) да позлати, Речено му је да то мора покушати да уради него Речено му је да мора да покуша да то уради итд. Књижевни језик треба неговати, што се најбоље чини ако се ништа олако не изгони - ако се тражи места за више и боље, за лепши, богатији и „правилнији“ израз.

Нисмо посебно проучавали језик Радио Београда, али знамо да није све сјајно, да би се имало шта поправити, не само у акцентуацији, важној за овај медијум. Радио нпр. често емитује ове речи: инсерт, дестинација, фајтер, шопинг, флексибилан и сл., без којих углавном можемо. Многе су туђице неуклоњиве, не треба од њих бежати, нити их можемо избећи, али заиста има и таквих које се слабо „уклапају“ и оних за које имамо добрих замена. Не можемо избећи организацију, атомистику, стандардизацију, граматику, инфинитив, слалом, рагби, радио, телевизију, радар и стотине (и хиљаде) других. То и нису (више) туђице. Али можемо избећи инсерт, барем кад желимо рећи одломак или исечак, јер инсерт значи уметак; нормално је рећи Идем у куповину, макар допуштали шопинг-туру; дестинација значи нпр. одредиште, а уз домаће гибак и одавно примљено еластичан није нам превише потребан англицизам флексибилан; може се понекад рећи и фајтер, али је наша домаћа књижевна реч - борац.

Пре отприлике годину дана Политика је усвојила „Кодекс о језичкој оријентацији“. У прилогу вам достављамо копију овог документа, чијој су изради - међу другима - допринос дали и неки од овде потписаних лингвиста. Верујемо да у њему можете наћи охрабрења и за властиту језичку оријентацију.

Очекујући још живљу сарадњу с лингвистима и језичким установама, срдачно вас поздрављамо.

ШТО ПРЕЦИЗНИЈЕ - ТО БОЉЕ ЗА ЈЕЗИЧКУ КУЛТУРУ

Поводом писма групе београдско-новосадских лингвиста Радио-Београду, чији сам потписник био и ја, појавила су се у НИН-у два текста и још неколико њих у другим београдским гласилима. Рекло би се да наша иницијатива и потез Радио-Београда нису наишли на превелико одобравање или је посреди нешто друго: новинама је занимљивије и уносније објавити оно што отвара полемику.

Како је приметио и проф. Ивић, неки од тих прилога били су духовити, али нису показали разумевања за препоруку Радио-Београду да тачно време најављује онако како народ говори, дакле сатима, а не часовима. У једном од текстова у којем се препорука оцењује „брзоплетом“, наводи се прилог очас у значењу одмах, који управо показује да ни ту час не значи „60 минута“, већ тренутак, моменат, мах, дакле оно што смо и ми тврдили.

Два су разлога за ову препоруку Радију, коју ћемо на јесен проследити и другде: 1) У београдском, србијанском и српском говору свуда по Југославији - чује се само „Колико је сати?“ и на то се одговара сатима, а у „званичном“ говору радија и других гласила - били су само часови. Сматрали смо да је та дихотомија, то предвајање „природног“ и „званичног“ говора, штетно за језичку културу. Проверили смо у Вуковом Српском рјечнику (1818. и 1852) и нашли да код Вука реч час нема значење „60 минута“, већ само „тренутак, тачка у времену“. Да је било тог „важног“ и прецизног 60-минутног значења, Вук га је морао чути и забележити. Он је могао да не чује па да изостави било шта, али не нешто тако свакодневно. (При свему томе нисмо имали ништа против свесловенске речи час, чија значења варирају од језика до језика. Ми смо пре више деценија 60-минутно значење преузели од Руса, без обзира на то откуд оно њима, али се то значење у нас није примило, нити га у природном свакодневном говору данас има упркос толиком „званичном форсирању“. Ми нисмо рекли да 60-минутног значења никада није било у народном говору, али га у XIX веку, кад се полажу темељи нашега модерног стандардног језика ослоњеног на народне говоре, као ни данас - нема. Да је речи час у овом значењу било „још у старословенском“ и у српским књижевним текстовима у средњем веку, ни то нисмо спорили, а није ваљда спорно ни то да старословенски није предак нашег језика, ни народнога ни књижевнога, већ један од потомака прасловенскога.) 2) Уклањање ове дихотомије има и социолингвистичку вредност: српска језичка култура у Југославији (која није једноваријантска) лишава се једнога деобног симбола, а да се при томе не сиромаши ни она ни источна варијанта сх. стандардног језика (која је претежно српска, али није само српска), јер реч час остаје, у „званичном“ говору и иначе, у значењу „45 минута“ (школски час) и другим неодређеним временским значењима, краћим или дужим од 60 минута (последњи час, у зао час, у добри час, полицијски час, часови одмора и сл.).

Ниједан од наших аргумената, а ова су два најважнија, нико није ни покушао оспорити, али су дошле друге примедбе, многе и тачне и духовите, и многи „налази“, корисни и за стручњаке и за нестручњаке. Радио је „на истом терену“ могао предузети и много корисније послове од „протеривања једне незлобиве речи“, такав је садржај једне делимично оправдане примедбе. То је наравно тачно, макар не било посреди „протеривање“, већ „усклађивање“ и „прецизирање“. Кад смо већ на „терену“ тактике, рецимо: од нечег се мора почети, можда је практичније почети од једне очито неусклађене ситнице, која због свакодневности има велик симболички набој. „Озбиљније“ препоруке уследиће ако се људи не обесхрабре „неразумевањем“ и „одбојношћу“ за било какве нормативистичке подухвате. Читаоци су од наших критичара сазнали да и сами Руси говоре како су они 60-минутно значење часа преузели из старословенскога преко Срба, што ваљда важи и за Бугаре, који то значење такође имају. (Најближи руски суседи и њихови судржављани, Украјинци, други по величини словенски народ - тог значења немају, а немају га ни Чеси, ни Пољаци, ни Словаци. Код њих година значи „60 минута“. У старим српским споменицима исто ово значење године може се наћи, али то наши критичари нису уочили, као што нису ни показали шта је из народног, а шта из старословенског језика: час или година у томе 60-минутном значењу. То наравно није лако установити, а није ни важно.)

Драгутин Гостушки понудио је читаоцима НИН-а, али и лингвистима, низ исправних савета: не ваља рећи пар дана и пар пута (боље је неколико уместо пар), боље је последњи пут него задњи пут и штошта друго. Ја бих нпр. додао: боље би било Идем к њему, што се у Београду ретко чује, него Идем код њега, што се најчешће чује (јер ову разлику праве и Руси, и други Словени, међу којима и неки домаћи - и не само Словени). Ствар друкчије стоји с „бизарним новитетима“ као што су „овлаштен, кориштен, упропаштен“, јер то нису „новитети“, а још мање бизарни. То су старији, и српски, облици, а облици са /ћ/ новији су, аналошки, но нису се „уопштили“. Зато ни у Београду нико не каже: обавешћен, опрошћен, кршћен, напушћен, смешћен… Ако одлучимо да „уопштимо“ било шт било шћ, наћи ћемо се пред истим проблемом као у вези са сатом или часом у 60-минутном значењу. Није новитет ни реч након: та је реч честа у српским народним говорима и честа код Вука. Погрешно је доводити је у везу с другим срединама, а примедба да је прилог после „одскора избачен из употребе“ можда јесте духовита, али није нимало тачна: он се добро „држи“, нарочито у источној варијанти, а у сложеници послеподне напросто је незамењив осим својом краћом верзијом по. Након је данас у источној варијанти неопходна стилема, баш као што се стилски неутралном прилогу понекад придружује низ ваљаних стилема: каткад, кадикад, гдекад, кадшто, покадшто… Рéч се не треба одрицати, али су многа усклађивања потребна нашој језичкој култури, и српској и хрватској, и српскохрватској, осим ако не желимо узајамно осиромашивање.

Оставимо начас ситнице и рецимо нешто друго. Ова расправа око „ситнице“ - да ли сат или час (или обоје, а разлучено) - открива озбиљније крупнице. Иако у српској култури - па и у њеноме матичном, србијанском, огранку - влада непоколебљиво уверење да је српскохрватски језик један језик на целоме говорном простору, без обзира на тзв. средине, као да се не прихватају све последице те чињенице. Хрватска култура имала је и друге изборе, али се одавно определила за штокавско наречје ради што шире и дубље националне интеграције, но у њој има доста оних који не прихватају чак ни неке елементарне последице - да нам је стандардни језик, без обзира на варијанте, један језик. Свако у ово заједничко културно добро уноси и задржава многе своје особености, али нас измешаност обавезује на усклађивање које не сме значити искорењивање посебности. Разлике су неизбежне, али не и разлази. Усклађивање не мора бити само узајамно: могуће је и легитимно и унутарсрпско и унутархрватско усклађивање, и заједништво и самосталност.

Нема сумње да се у хрватској језичкој култури осећа нешто већи чешки и немачки утицај, а у српској руски и грчки. Било би нормално да узајамни утицаји на истом језичком простору буду барем толико легитимни колико страни. Чак и да није са сатом и часом како јесте (ту је реч о унутарсрпском усклађивању), не видим зашто бисмо се усклађивали према спољном, а не према домаћем, истојезичком, свету! Српска (језичка) култура остаје у источном кругу, макар подоста закорачила и у западну. Она је нпр. једина темељно двоазбучна култура у Европи, што производи одређене последице, од којих је најважнија наша отвореност и према Истоку и према Западу, отвореност од које треба извлачити оно што нас обогаћује… Она (је) радо прима(ла) речи и изразе од највећега словенског народа, из највећег, уз то и светског, словенског језика. Ником не сметају речи попут спутњика, здања, уравниловке и толиких других, али кад бисмо покушали преузети руска значења речи искуство (= сх. уметност), правда (истина), врач (= лекар, лијечник), враг (непријатељ), наше би се језичко осећање „побунило“. Постоје границе: посреди су два сродна словенска језика, од којих је стандардни руски, за разлику од српскохрватскога (од XIX века) заснован на два језика дијасистема, на руском народном и старословенском (црквенословенском) језику. Наш језик легитимно прима одасвуд: и из руског, и из чешког, и из немачког, и из енглеског, али задржава и прима и турске, арапске и персијске речи, и не само речи. То поготову вреди за српску језичку културу, у којој постоји обичај да се стихијно прима, а да се нерадо уређује и систематизује.

Када је реч о српскохрватском језику и његовом простору, не би требало говорити, не барем често, о „другим срединама“, утолико пре што су оне (и дијахронијски и синхронијски, и по уставима, и по статистикама, и по логици здравог разума) и српске. Свака наша национална заједница, па и српска, има права и потребе да брине бригу и о својој културној и о стандарднојезичкој целовитости, водећи рачуна о томе да не крњи интересе других националних заједница и истоветних њихових права и потреба, али и да не допусти крњење властитих. Зато мора изостајати свака нетрпељивост и свака „алергичност“ према другим националним заједницама, па и према хрватској, и поготову према њој. Свиђало се то коме или не, хрватска језичка култура, уза све разлике и различите спољне утицаје, најближа је српској. Од ње се има шта узимати, њој се има шта давати. „На добитку је онај ко узима, а не онај ко одбија да прими“, стоји у препоруци седморо лингвиста Радио-Београду. У вези са сатом и часом - што јесте ситница, али и значајно унутарсрпско усклађивање - биће извесног „приближавања“ хрватској језичкој култури, али неће бити изједначења: у СРХ говориће се и даље о „школским сатовима“, а у СРС о „школским часовима“, али ће, надајмо се, све радио-станице говорити „тачно је 12 сати“. Од тога нико неће имати штете, али ће ова средина имати - користи.

РАЗМИШЉАЊА И ИЗМИШЉОТИНЕ

У суботњем додатку Политике (14, 21. и 28. 9. 1996) објављена су три прилога проф. др Радоја Симића, сва три с наднасловом „Нецензурисани разговори“ и поднасловом Размишљања проф. др Радоја Симића о српском језику и србистици (Симић 1996).

У једном од тих прилога (оном од 21. 9) директно је апострофирано (једино) моје име, и то на начин да се нека „размишљања“ проф. Симића лако могу оценити као (чисте) „измишљотине“, да не кажем „клевете“.

У томе прилогу, с алузијом која је упућена на „групу“ српских лингвиста, коју ја тобоже предводим, каже се чак и то да је она, та неименована група, „кренула у ’нормативни’ поход против српског језика“. Тај поход проф. Симић илуструје примером „лова на реч час, који се одигравао управо пред читаоцима ’Политике’ и завршио потпуним поразом нестручне и неумесне кампање“. Истини за вољу, ту „кампању“, ако је уопште постојала, није водила „група“ лингвиста, него „група“ углавном необавештених читалаца Политике, међу којима тада, 1984. г., није било проф. Симића. Проф. Симић огласиће се и оглашавати много касније - час сам, час у „групи“, увек незадовољан и гневан, чак и онда кад му се учини да има разлога за тријумф.

Пошто је проф. Симић вероватно читао само покоји одломак текста о сату и часу, који никад и нигде није био објављен (осим у краћим одломцима), а сматра га зачетком, делом, или можда симболом, „нестручне и неумесне кампање“, молим вас да га у целини објавите. Тај текст је краћи од солилоквијума, односно монолога, проф. Симића, који носи (над)наслов „разговори“, односно дијалози, па ће бити добро ако наговештених дијалога заиста буде.

Ако ваша публика, и стручна и нестручна, сада, после 12 година, оцени да је тај текст „нестручан“ и „неуместан“, у знаку „лова на реч час“ и „похода против српског језика“, проф. Симића треба предложити за какво високо одликовање због храброг, макар крајње неблаговременог, одупирања „походу“ који га тобоже забрињава. У противном, закаснела оцена текста о сату и часу, који је потписало седморо српских лингвиста, бациће (ружну) таму, а не (лепо) светло на модел научног мишљења и полемичког деловања који следи проф. Симић и још понеки, али срећом ретки, српски лингвиста.

Тај би се модел могао овако дефинисати: „Измисли, оптужи и оцрни!“ јер се измишљотине, оптужбе и оцрњења демантијем не могу оповргнути, не барем код читалаца који деманти не прочитају.

Упркос тој невеселој претпоставци о судбини (сваког) демантија, верујем да ствар није безнадежна, јер има људи, и стручњака и лаика, који с пажњом читају и добро (чак и дуго) памте.

ГДЕ СУ МЕРОДАВНИ ЗА БЕЗИМЕНИ ЈЕЗИК

Кад се пиљарице препиру - то је свађа. Кад се универзитетски професори препиру - то се зове полемика, иако пљуште увреде, ниски ударци и недолични поступци.

„Ваша садашња одбрана ијекавице је језуитска хипокризија“, наслов чланка декана Радмила Маројевића жестоко оптужује групу лингвиста. Тако је почело.

Противничка страна, коју предводи академик Павле Ивић, објављује одговор под насловом „У одбрану достојанства српске науке“. Колико се ту брани српска наука, процениће читаоци. Али пада у очи да потписници нису чували достојанство својих опонената, а самим тим ни своје сопствено. У неколико реченица они су дисквалификовали све противнике до једнога (и ваљда су мислили да тако опосле посао). Ниподаштавање почиње од - „малобројни су“, па преко - „не репрезентују достигнути ниво науке о српском језику“, до - „нису компетентни“…

Али - руку на срце - није ни лако наћи меродавног србисту. Јер, српски језик се на Београдском универзитету - да кажем - узгред предавао, веровали или не, на Катедри за јужнословенске језике. Тек сад се оснива посебна катедра за србистику. То је једна од последица лоше језичке политике.

А језичку политику у Србији деценијама, чини се, спроводи мр Бранислав Брборић. За њега је професор Владета Кошутић, пре десет година, у брошури Муке народа ћириличнога написао да се као „саветник за језик и културу у ЦК Србије, због братства и јединства, залагао да се на латиницу пређе као на званично писмо“.

А касније, вероватно кад је остварена фамозна наредба да се писаће машине у Србији замене латиничним, по сведочењу професора Кошутића (иста брошура), Брборић каже: „Док је ћирилица истиснута овде у Србији и прихваћена латиница као знак уклапања у савремену европску цивилизацију и комуникацију … са друге стране, на традиционално латиничном простору, уставни налог о равноправности двају писама … недоследно се спроводи или се чак не узима у озбиљно разматрање."

Ово што је речено о латиничном простору требало је само да остави утисак објективности и принципијелности говорника.

Метод је разрађен још при извршењу првог договора југословенских лингвиста о запети и зарезу; тачки и точки. Зарез је у Србији уведен наредбом; данас се само најстарија годишта сећају запете. А у Хрватској је била „демократија“, па народ тачку није прихватио, него је остао при точки. Тако је кривица за неуспелу трампу, чак уз критику, сваљена на Загреб, али је у Србији „воз прошао“. Био је то рецепт за решења науштрб српске традиције.

У борби за латиницу ни др Клајн не жели да заостане. У Библиотеци „Петар Кочић“, он изјављује да ћирилица нестаје спонтано, умире природном смрћу.

Кад је у Србији ћирилица Уставом утврђена као службено писмо, узалуд смо очекивали да њени спасиоци буду они који су већ наступили у улози мртвозорника.

Свакако због оскудице у србистима, у Одбор за стандардизацију српског језика, са академиком Ивићем на челу, на два кључна места постављени су - за потпредседника професор с катедре за италијански др Иван Клајн, а за секретара - англиста и помоћник републичког министра за културу мр Бранислав Брборић. Није моје да оцењујем њихову компетентност. Али у јавности је утисак да су веома заслужни - за потискивање ћирилице и српскословенске језичке традиције. Немамо потребе да тражимо доказе у прошлости. Довољно је погледати одлуку број 1 Одбора за стандардизацију па видети да је протурена и замена часа сатом. О томе је, да подсетимо, пре деценију и по, најпре издата наредба у Радио-Београду, а група лингвиста је изгубила јавну полемику. Па ипак, сада са несхватљивом упорношћу и старим аргументима ту тезу опет намеће, али као наређење. Уз још два питања: босански или бошњачки језик (као да за нас није српски и као да ће Босна нас да пита и послуша!) и да ли хебрејски, јеврејски или иврит.

Стандардизација српског језика је велик, важан и хитан подухват, који треба да обезбеди будућност нашег језика укључивањем у рачунаре. Али почела је с грешкама које ваља исправити.

Има још важних проблема. На пример, Уједињене нације признају хрватски језик, а српски не признају. Шта треба предузети?

Српски језик смо избегавали да поменемо чак и у земљи. Рецимо, Институт за српскохрватски језик САНУ променио је назив у Институт за језик. Дакле, безимени језик!

Посла је много. Зато је штета што језикословци троше време и енергију на међусобно разрачунавање.

НЕМА ИНСТИТУТА ЗА БЕЗИМЕНИ ЈЕЗИК

У двоброју Борбе за 26–27. септембар 1998. год. објављен је текст Владимира Недељковића Где су меродавни за безимени језик? Прилог дугогодишњег сарадника овога листа врви од озбиљних огрешења о чињенице. Поменућемо нека од њих.

У Недељковићевом тексту, између осталог, стоји и реченица: „Рецимо Институт за српскохрватски језик САНУ променио је назив у Институт за језик. Дакле, безимени језик! Молим вас да објавите копију решења Привредног суда у Београду од 15. 7. 1993. године, из које се види „да је Институт за српскохрватски језик, Београд, Кнез Михаилова 35/I, променио фирму, тако да иста гласи: ИНСТИТУТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК САНУ, Београд, Кнез Михаилова 35/I“. Копија је оверена печатом Института. Недељковић засигурно зна како се зове ова научна институција. То се кристално јасно види из његове књиге Језички тренутак, у оквиру чије промоције сам са задовољством говорио у Библиотеци града Београда. Тамо, на 101. страни, на пример, читамо: „Предлог за Вукову награду поднели су Институт за српски језик САНУ, Институт за експерименталну фонетику и патологију говора…“

При ЦК Србије није постојао никакав „саветник за језик и културу“, а мр Бранислав Брборић био је секретар Комисије за информисање. Колега Брборић данас није помоћник него саветник „републичког министра за културу“.

Нису се „због оскудице у србистима“ у Одбору за стандардизацију српског језика нашли романиста проф. др Иван Клајн и англиста Б. Брборић. Њих су тамо довеле њихове библиографије и компетенција у пословима из делокруга Одбора. И осредње обавештени читаоци знају да је проф. Клајн код нас највише урадио из области нормативистике, а колега Брборић из српске социолингвистике и стандардологије. Уосталом, у предговору већ помињане Недељковићеве књиге, која је поздрављена као леп прилог борби за лепоту и чистоту написане речи, стоји: „Овај Недељковићев приручник се укључује у релативно мали број књига ове врсте на српском језику (поменимо само неколике сличне књиге проф. Ивана Клајна, или Језички приручник Радио-телевизије Београд, групе аутора…).“ Ни мање ни више него - „неколике сличне књиге“ плус четири петине Језичког приручника РТБ-а! На другој страни, иза потписника Слова о српском језику готово да нема озбиљнога текста из материје у којој се тако амбициозно пресуђује и препотентно прописује. Откуда онда закључак да смо их „дисквалификовали“ тиме што смо казали да „нису компетентни“. На основу чега се тврди да је првом одлуком Одбора за стандардизацију српског језика „протурена и замена часа сатом“? У тексту на који се Недељковић позива ради се о одређивању терминолошког статуса двеју речи у савременом језику. Нема ни говора о потирању једне од њих оном другом. У тој одлуци Одбора стоје и речи: „стандардни језик данашњих муслимана/Муслимана/Бошњака… је изворно варијанта српскога стандардног језика“. Зашто се онда г. Недељковић пита „као да за нас није српски и као да ће Босна нас да пита и послуша“! Опет наваљивање на отворена врата јер у одлуци лепо пише: „Муслиманима/Бошњацима не може се, и кад би се хтело, забранити да свој језик, у своме језику, зову како хоће.“ У Одборовој одлуци указује се на (социо)лингвистичке разлоге који опонирају увођењу назива босански језик, термина иза којега се лако препознају хегемонистичке претензије.

И тако практично у целом тексту дугогодишњег сарадника Борбе: неистине, полуистине, паушалне оцене, позивање на изјаве дате у приватном ћаскању овде и онде… Већину Недељковићевих судова краси степен проверености као код имена јединог института за српски језик. Не улазим у мотиве оваквог понашања, али ми је истински жао због непотребно нарушеног пријатног утиска стеченог у личном контакту са господином Недељковићем на промоцији његове књиге и у току дужег разговора у кабинету директора Института за српски језик САНУ.

Проф. др Слободан Реметић

директор Института за српски језик Српске академије наука и уметности

ЗАМЕРКЕ НЕ ОПРАВДАВАЈУ ТАКО ТЕШКУ ОПТУЖБУ

У другој реченици одговора професор др г. Слободан Реметић, директор Института за српски језик САНУ, каже да мој текст: „Где су меродавни за безимени језик“ „врви од озбиљних огрешења о чињенице“. Међутим, понуђени докази уопште не оправдавају тако тешку оптужбу. Јер, више од половине чланка - рачунајући у факсимил - посвећено је (ваљда као првом и највећем огрешењу) називу Института којим професор Реметић руководи. А у мом напису то је само узгредан пример.

Кад смо престали да говоримо српскохрватски, у неким разговорима о језику сазнадох да се установа сада зове Институт за језик. Пишући програм и позивнице за представљање своје књиге Језички тренутак, тако сам и рекао, мада ми је та окрњеност засметала. Позивницу су, пре умножавања, прочитали и одобрили руководиоци све три установе као издавачи. То су Образовно-научни програм РТС, Вукова задужбина и Институт за експерименталну фонетику и патологију говора. Али нико то није уочио као грешку. Позивницу је добио и професор Реметић, па ништа не рече.

Ових дана академик Ивић, у једном интервјуу, каже да се за језик не мора увек рећи „српски“.

Мислим да је можда посреди такав случај. Јер, други део пуног назива гласи: Српске академије наука и уметности.

А пре неку деценију била је, да подсетим, тенденција да се придев српски избегава, па је и то оставило трага.

Неки су га изостављали а други избацивали, чак науштрб смисла.

Навешћу три примера: основна школа „Први српски устанак“ добила је напречац име „Први устанак“.

Српске народне песме емитоване су искључиво као „Народне песме из Србије", па су тако изједначене са песмама националних мањина…

Најзад, спреман сам да се извиним због „огрешења о чињеницу“. И да констатујем да је оно ипак послужило као повод да се јавност, а поготову они навикли да скраћују називе, обавесте да се установа зове: Институт за српски језик САНУ.

Друга ваша замерка је што нисам тачно навео функције магистра Бранислава Брборића. Ону „саветник за језик и културу“ при ЦК Србије преузео сам из књижице професора Владете Кошутића. А примам к знању да г. Брборић сада није помоћник него је „саветник републичког министра за културу“. У новинама је писало да је помоћник, па испада да сам га унапредио. Ваљда вам то не смета. Хајдете да нађемо средње решење, па да кажемо: г. Брборић био је високи функционер при ЦК Србије, а сада је такође високи функционер у републичком Министарству за културу. И то му не замерам. Замерам му што - за разлику од толиких других - не признаје грешке и тера по старом - на штету српског писма и језика, „дизгине“ за језик не испушта из руку.

О професору др Ивану Клајну сам у рубрици „Језик“ од 23. маја о. г. написао: „Професор Клајн је објавио неколико приручника, па је и у ’Језичком приручнику’, који је издала Радио-телевизија Београд, од четворице аутора његов допринос највећи. Занимљиво је да је др Клајн професор на Катедри за италијански, а да је науку о српском језику популарисао кудикамо више него многи србисти који ту делатност запостављају…“ Сматрам да не треба потцењивати ничије заслуге па ни др Клајна. И сам сам годинама уживао у његовим духовитим написима о језику. Али то не значи да се могу прихватити сви његови предлози и ставови. Ту, пре свега, мислим на залагање за латиницу.

Лепо је бранити колеге. Али бранити Брборића и Клајна од истине - незахвалан је и узалудан посао. Њихове изјаве против ћирилице нису „дате у приватном ћаскању овде и онде“. Оне су изречене са говорнице - пред много људи. Живих очевидаца још има.

Напис професора Реметића није допринео да се реше неке дилеме. Рецимо питање које у вези са полемиком постављају и стручњаци и лаици: како то да професор русиста и три професора с Катедре за српски нису компетентни да суде о ијекавици, а англиста Брборић и италијаниста Клајн јесу компетентни да одлучују о безброј питања стандардизације српског језика. И ништа им не сметају већ досад учињене грешке на рачун српске традиције: критикују пуристе и укидају правила. Природно, промене у језику се дешавају и дешаваће се али језик не може опстати без правила.

О замени часа сатом професор Реметић има приговор о којем ће опширније бити речи у рубрици „Језик“.

Жао ми је што је професор Реметић у мом чланку видео неистине, полуистине, паушалне оцене, па од ранијег „пријатног утиска“ о мени није остало ништа.

Али нисам ја важан…

Од познатог лингвисте и уваженог професора Реметића јавност очекује да, уместо неких својих колега истомишљеника, са истим жаром брани оно што треба бранити - језик који је у опасности (заиста, не мора да се каже српски). Уверен сам да ће таква очекивања испунити.

Такође ми је жао што се професор Реметић обраћа мени као да сам у „противничком“ табору, као да сам у најмању руку потписник Слова. Такав став јалов је за полемику.

Жао ми је што је професор Реметић у мом чланку видео да су колеге уредници с правом извукли у поднаслов као основну нит чланка: Штета је што језикословци троше време и енергију на међусобно разрачунавање.

Владимир Недељковић

НИЈЕ ШИЈА НЕГО ВРАТ

У одговору директору Института за српски језик САНУ г. Слободану Реметићу, под насловом Замерке не оправдавају теко тешку оптужбу, обећао сам да на примедбе о часу и сату одговорим у овој рубрици. Ево да одржим реч.

Уважени професор Реметић пише:

„На основу чега се тврди да је првом одлуком Одбора за стандардизацију протурена и замена часа сатом? У тексту на који се Недељковић позива ради се о одређивању терминолошког статуса двеју речи у савременом језику. Нема ни говора о потирању једне од њих оном другом.“

Препоручујем заинтересованима да прочитају Одлуку број 1. А формулација „замена часа сатом“ није моја. У писму седморо лингвиста Радио Београду из 1984. стоји:

„Драги другови,

Јављамо вам се у вези с вашом одлуком која је уследила након наше препоруке, да се ваше емисије вести најављују речју сат (сата, сати) место час.“ Зар то није замена часа сатом?

А наслов чланка седморо лингвиста гласи: „И сат и час, али разлучено."

Дакле, они су за обе речи, али су им значења разлучили! По првотном рецепту: сат значи 60 минута, а час неодређено време. Зар то није замена часа сатом?

Професор Реметић нуди нову формулацију: „Ради се о одређивању терминолошког статуса двеју речи у савременом језику.“ То значи: сат добија терминолошки статус 60 минута, а час терминолошки статус - време неодређеног трајања.

Народ би рекао: „Није шија него врат.“ Па ипак, професор Реметић се одважио да дода: „Нема ни говора о потирању једне од њих оном другом.“

Познати лингвиста и потоњи академик, недавно преминули Митар Пешикан, иако и сам из групе „седморо лингвиста“, написао је у Политици још 14. септембра 1985:

Пешиканове речи јавност је прихватила и тако је завршена велика полемика у штампи. Заустављен је и прогон часа. После разговора Видосаве Обреновић, лектора Телевизије, и Драге Јонаш, спикера Радио Београда - два борца за чистоту језика - са генералним директором Миланом Вукосом, Телевизија Београд је - за разлику од Радија - одолела хајци и на њеном програму је остала и реч час и емисија „24 часа".

У то време покривен невидишем и недодирљивошћу високог функционера, Бранислав Брборић пажљиво је пратио кампању. У окршај није улазио. Јер, отпор је био жесток. Међутим, десетак година касније, у октобру 1996. он у Политици пише о потпуном поразу „нестручне и неумесне кампање… углавном необавештених читалаца“. Толико је Бранислав Брборић навикао да пресуђује да му се чини да је кадар и победу да претвори у пораз. А не може се рећи да није моћан. Иако англиста, изгледа да једино он признаје стручност за српски језик!

Зашто високи функционер и чланови Одбора за стандардизацију не прихватају мишљење великог зналца, умног Митра Пешикана, да сат „буде слободни синоним часа (у значењу које им је заједничко…)“? Зашто се обнавља прогон часа и опет намеће арапско-турски сат? И то у битно промењеним околностима - кад више нема ни српскохрватскога ни братства и јединства! Реч час, чије словенско порекло нико не пориче, са главног значењског поља потискује се на споредна значења. Зашто? То није обична реч него веома важна - мерна јединица за време. Дакле, то је њено основно значење које се толико често употребљава да је добро као синоним имати - сат. Али ако се то основно значење часу одузме, реч је осуђена на нестајање. Уосталом, у шестој књизи Матичиног речника, на страни 844. пише „час 1. а. временска јединица од шездесет минута.“ Подсећамо, и то су писали лингвисти. Вероватно неки којима Бранислав Брборић не признаје стручност (као ни у овом случају Митру Пешикану?!). Зато је ваљда професор Радоје Симић за прогон часа рекао да је то „поход против српског језика“. Онда ми се чинило да претерује!

Замолио бих поштованог професора Реметића да члановима Одбора за стандардизацију српског језика пренесе три примера (припремљена за јавну дискусију које није било) које можда нису имали у виду када су написали да је реч час преузета из руског, а да само сат значи 60 минута:

1. На стубу о Косовском боју запис, уклесан у камен, завршава се овако: „В лето 6897 индикто 12 месеца ијунија 15 дан в втроник. Часу же сушта или 6 или седмому не веде Бог вест."

2. У књизи Основно и обавезно образовање у свету, издање Министарства просвете Републике Србије, 1995. године, на страни 31, наслов: Фонд часова. Прво се наводи колико часова недељно имају школе. А затим се каже да школски час не траје у свим земљама 45 минута. Италија - 60 минута, Јапан 50, Француска 55 итд.

Према томе, час не значи 45 минута, него 60 минута умањених за трајање одмора. А у Загребу се исто то зове школски сат. Дакле, разлике - нема.

3. Навешћу и стихове Спиридона Јовића (1801–1836)

„Сећаш ли се оног сата

Кад си мени око врата

Беле руке савила."

Да ли су чланови Одбора за стандардизацију српског сигурни да је тај загрљај трајао 60 минута?

И ШИЈА И ВРАТ, И ЧАС И САТ

Мислио сам прећутати вишеструке, ничим незаслужене, обеде мога појединства из пера Владимира Недељковића, који ме је по трећи пут узео на зуб. Његову рубрику у Борби нисам редовно читао, али сам је читао. Ценио сам и ценим његов напор да допринесе унапређивању српске језичке културе. Читао сам и његову књигу Језички тренутак (Недељковић 1997) и намеравао да о њој пишем за часопис Језик данас. Нисам стигао. О њој пише Егон Фекете у тек изашлом броју часописа Наш језик (Фекете 1998), с уздржаном похвалношћу, која подразумева колегијално изложене примедбе. Говорио је о његовој књизи и Слободан Реметић, директор Института за српски језик, такође колегијално и похвално, јер људи од струке и добрих намера радују се сваком доприносу језичкој култури, утолико пре што нас је мало а нисмо превише ни сложни ни продуктивни.

У полемику око Слова о српском језику укључио се колега Недељковић на необичан начин, тобоже објективно и неутрално (Борба, 26–27. 9. 1998), оманувши већ у наслову (Где су меродавни за безимени језик), с начелно исправном констатацијом у поднаслову (Штета је што језикословци троше време и енергију на међусобно разрачунавање). Заиста је штета. И штета је што се и сам трошим на ублажавање последица продужене „кампање“ Недељковићеве против моје маленкости, на чије је почетне импулсе указао и колега Реметић бранећи првенствено (свој) Институт од непостојеће безимености чак и факсимилом судског решења из 1993.

Затечен у грубој омашци око назива Института за (српски) језик, с којом су у складу и неке друге кривотворине којима је почастио и Павла Ивића, и Ивана Клајна, и мене, и С. Реметића, В. Недељковић се извинио Реметићу са много „али“ оправдања, али упорно чини оно што, оправдано или не, замера њему и другима - троши време и енергију на међусобно „разрачунавање“ с другима, па и са мном, без разлога и повода.

Не бих се враћао на оно што је о мени поводом Недељковићевих прекора рекао С. Реметић, који зна шта сам био, шта сам радио и шта радим. И зна оно што је најважније: шта сам и како писао о српском језику, шта сам заступао и шта заступам откад се (од 1971) јављам, мада изворно англиста (дипломирао 1965), с прилозима на српскохрватске и српске (социо)лингвистичке теме. Због тих прилога сам се, као „магистрирани“ српски (социо)лингвиста (од 1980) и потоњи аутор бројних стручних прилога, и обрео у Одбору за стандардизацију српског језика. У тај одбор није ме, дакле, довео мој својевремени непостојећи посао везан за језичку политику у извршном органу бивше једине партије у овој Републици, нити моја, никад непостојећа, политичка моћ, на којој и даље инсистира В. Недељковић, него стручност и спремност на несебичан и бесплатан радни допринос стандардизацији српског језика. У ствари, сама чињеница да има језичку колумну у Борби годинама и да се у њој бави мноме по трећи пут у месец дана говори о стварној Недељковићевој моћи да другог „убије прејаком речју“, која ће се јамачно бар још једном очитовати у истој колумни.

Није шија него врат (Борба, 31. 10. 1998) - каже В. Недељковић у наслову последњег текста у својој „кампањи“, где се бави мноме (ad hominem), сатом (шијом) и часом (вратом), цитирајући једино, али тачно, почетни део препоруке Радио Београду из 1984, што се од оне из прве препоруке Одбора за стандардизацију (фебруар 1998) разликује онолико колико налаже битно промењени социолингвистички контекст, у којем се налази српски народ, Недељковићев и мој.

Ево прилике да признам како сам о различитим језичким (и другим) темама и дилемама мислио различито, зависно од промењених стручних визура и друштвених прилика те њиховог одраза у мојој глави, у чему се не разликујем од других људи, осим од оних који то никад не би признали. Жао ми је што је мој својевремени пријатељ Владета Кошутић један мој усмени исказ о српској двоазбучности пре четврт века претворио, петнаестак година касније, у - свој писмени прекор мени, у једној књижици, али је тачно да сам о тој теми мислио друкчије и (по)грешније него проф. Кошутић. Данас је моје мишљење ближе његовом: ћирилица јесте преважан и неуклоњив део српскога културног идентитета. Она би, више и видљивије него што јесте, морала бити примарно писмо српске културе, из које је, по свему судећи, латиница неодстрањива, што В. Кошутић можда ни данас не мисли.

Што се пак тиче часа и сата, не видим зашто ту ствар В. Недељковић везује искључиво за мене, јер се и раније (1984) и овог пута (1998) о њој непосредно изјаснило седам српских лингвиста. Тачно је, додуше, да сам у обликовању те препоруке учествовао оба пута, али је тачно и то да је она оба пута била колективни став, последњи пут садржан у одговору на питање постављено Одбору. Да је жив, Митар Пешикан, на кога се позива В. Недељковић, био би вероватно у Одбору, па би опет препоручио „и радију и свима који обликују јавну реч“ - „да буду природнији“. Он се, зацело, не би поводио за мном („високим функционером" само у машти колеге Недељковића), него за природним говором јавног живота (нико никога не пита, нпр., колико је часова, нити ико коме одговара, нпр., десет је часова).

Да В. Недељковић није нарочито коректан у стручној размени мишљења, показује чињеница да он не цитира најновију него давнашњу стандардолошку препоруку, која потврђује Реметићево разјашњење да „нема ни говора о потирању једне речи оном другом“ и да се, пре свега, „ради о одређивању терминолошког статуса двеју речи у савременом језику“. Да је само парафразирао, Недељковић би у вези с терминолошким статусом двеју речи рекао бар ово: 1. сат = а. справа за мерење времена, б. одређена временска јединица (60 минута); час = а. школски час (обично 45 минута), б. полицијски час (више сати, обично од пада мрака до зоре).

И рекао би колега Недељковић да је за ту норму био и Вук Караџић (што се цитира у најновијој препоруци) и сав потоњи јавни живот, а да је давно натегнута административна интервенција увела тобоже пуристичку замену сата часом (османизма русизмом, старије позајмљенице новијом). И додао би да ни најновија препорука не „забрањује“ час у административном стилу (13 часова, 24 часа), који оштро одудара од колоквијалног (у којем се време, и иначе, „природно броји до 12 сати, дакле само до поднева, после чега се поново креће од броја 1 па надаље“). Разуме се, жигосати сат као османизам (арабизам) нема смисла, јер би нас тај пут стандардизације зачас лишио многих незаменљивих позајмљеница у свакодневној употреби (да наведем само неке: чарапа, џеп, јастук, јорган).

И најзад, кад би био одан хладнокрвној и аргументованој стручној расправи о ситницама и крупницама језикословним, В. Недељковић би навео начелно стандардолошко опредељење Одбора: „Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање ’спаљује’ оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компакт дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика).“

Поносан сам на то што је ту моју формулацију надлежна комисија Одбора прихватила, јер она одражава вјерују у савремене (социо)лингвистике и у земљи и у свету. Тај нормативни образац усклађује језичку слободу и комуникацијску нужност, демократију и њој примерену дисциплину, јер (ни) „језик не воли стеге, али воли ред“ (како је одавно истакао већ споменути Е. Фекете, научни саветник у Институту за српски језик, члан Одбора и приказивач књиге В. Недељковића).

Треба се надати да такав образац стандардизације српског језика суштински прихвата и В. Недељковић. Ако је то надање основано, В. Недељковићу су отворена врата сарадње с Одбором и стручним гласилима његовим (пре свега Језик данас и Наш језик), што није условљено отварањем његове колумне у Борби и другим српским језикословцима.

Свима би нама боље било саборно се понашати и деловати, без оних расправа које воде сукобима и раздорима. Заиста, прави је час да појмимо колико је сати. Отуда и наслов - И шија и врат, и час и сат.

САТ - СЛОБОДНИ СИНОНИМ ЧАСА

Очигледно је мр Бранислав Брборић навикао да дели људе на истомишљенике и оне друге. То се види већ из прве реченице у којој каже да сам га „узео на зуб“. А људи су на такве изразе осетљиви, било да је посреди буквално или пренесено значење.

Пре свега, треба честитати мр Браниславу Брборићу што је прикупио снаге и смелости да призна да је у погледу ћирилице променио мишљење и приближио се Кошутићевом, па каже: „Ћирилица јесте преважан и неуклоњив део српског културног идентитета. Она би више и видљивије него што јесте морала бити примарно писмо српске културе…“

После овог позитивно промењеног става према ћирилици, намећу се два закључка. Прво, да се можда стави тачка на полемику или бар определи за помирљивији тон пошто, изгледа, не трошимо време и енергију улудо. И, друго, може се очекивати нека активност г. Бранислава Брборића у складу с новим мишљењем. Лепо би било да нађе времена и да о ћирилици напише неки чланак у новинама. Ни Борбу не треба искључити. Јер, ето, одмах је прихватила и штампала оба рукописа - и професора Реметића и магистра Брборића, иако су обојица били критички настројени.

За своју рубрику од једне колумне ослањао сам се на школу Политике (из младости), новинарско искуство и консултације са врсним лингвистима. Често објављујем изјаве стручњака или интервјуе, што, надам се, доприноси тематској разноврсности. Рубрика је била и остаће - водио је ја или неко други, јер то је став Редакције - отворена и за стручњаке и за лаике, за све који бране чистоту српског језика и који брину о ћирилици као „неуклоњивом делу српског културног идентитета“.

Иначе, у Борби сарађујем безмало три и по године. Први чланак објављен ми је 15. 7. 1995. под насловом Што нашу реч преводе на српски (назив бугарског листа 24 часа Танјуг је прево у 24 сата). А 23. 11. штампан је прилог Језик није ничија прћија, у којем се каже: „Инсистирање мр Брборића да се ових дана поново објави текст ’И час и сат, али разлучено’ веома је изненадило, па и збунило јавност.“ Тада сам први пут поменуо г. Бранислава Брборића. А трећи напис „О часу и сату“ објављен је 16. 7. 1997. То је објашњење наслова: „Патријарх Павле служио царске часове.“ Дакле, наслутио сам да, после петнаест година, изгубљену полемику о часу и сату неки желе да врате на почетак!

Говорити о моћи уредника колумне је смешно. А још је смешније његову моћ поредити са моћи партијског функционера или помоћника министра. Кад се неко жали да је као функционер био без моћи - то је и комично и сумњиво, као да жели да сакрије неке грехе.

Проф. др Радоје Симић је, пре три године, написао да групу лингвиста предводи Бранислав Брборић. А овај брже-боље то пориче. Али, цео Брборићев одговор професору Симићу је с позиције моћника. Није изостао чак ни „предлог“ за одликовање др Симића. У иронији, наравно!

У истом чланку, г. Брборић као руководилац оцењује полемику о часу и сату (1984–85) овако: „Кампању, ако је уопште била, није водила ’група’ лингвиста, него ’група’ углавном необавештених читалаца ’Политике’.“ Тако социолингвиста ниподаштава једну од највећих и најуспешнијих полемика која се из Политике пренела у НИН и још нека гласила. А - гле смелости! - у необавештене читаоце г. Брборић увршћује: проф. др. Ђорђа Трифуновића, проф. др Драгана Трифуновића, недавно преминулог музиколога академика др Драгутина Гостушког, др арх. Предрага Ристића, новинара-спикера Драгу Јонаш, новинара и филолога пок. Косту Тимотијевића, новинара и професора српског језика пок. Гордану Драгићевић, лектора ТВ Београд и професора пок. Видосаву Обреновић, новинара-спикера и професора енглеског Душанку Калањ и све друге који су се побунили против напрасног и необразложеног увођења речи сат и буквалног прогона речи час на програмима искључиво Радио Београда.

Каква је то употреба моћи? Није ли ту и одговор на питање ко је „убијао прејаком речју“ и чланове и нечланове „бивше једине партије“.

О језичкој слободи, демократији и њој примереној дисциплини, саборном понашању и деловању многи врло лепо говоре и пишу. Остаје само тежи део посла - да принципијелне ставове примене. Нема се шта замерити добро сроченој мисли др Фекетеа: „Језик не воли стеге, али воли ред.“ Ваљда та аксиома не подразумева стално критиковање „језичких чистунаца“ (у које убрајају и поборнике за чистоту српског језика), повлађивање стихијности, немару и - што се увелико примећује - укидање једног по једног правила о језику као излишног? Куда то води?

Зашто се нормална, здрава и права, стара наша реч час сврстава у туђице, срозава и трпа у административни речник? И каква је то формулација: да најновија препорука „не забрањује час у административном стилу“. То није - допушта се, него, дакле, можемо да забранимо, али још нећемо, или засад нећемо.

Да ли је коректан однос према покојном академику Митру Пешикану, кад се каже: „Да је жив, Митар Пешикан, на кога се позива В. Недељковић, био би вероватно у Одбору, па би опет препоручио и радију и свима који обликују јавну реч да буду природнији.“ И ту г. Брборић ставља тачку, а у оригиналу текста М. Пешикана је запета, после које следи главни део препоруке: да престану зазирати од сата, да га ослободе бојкота, нека буде слободни синоним часа (у значењу које им је заједничко), а за диференцирана значења ионако нема забуне.

Не желим да квалификујем овакав поступак научног радника и магистра. Нека то учине читаоци. Кад су час и сат посреди, г. Бранислав Брборић не може да превали преко језика реч синоним, а поготову израз слободни синоним часа. Јер, то руши целу морбидну замисао и акцију да се час потисне са главног значењског поља, а на то место устоличи сат. Академик др Митар Пешикан је у новом Правопису, свом последњем делу, уписао реч час са значењем 60 минута и скраћеницу ч као мерну јединицу.

Ето, дошло је време да и реч час и преминулог Пешикана треба бранити ако не од напада а оно од - благо речено -искривљавања његових речи и мисли.

ЧАС - „(НЕ)СЛОБОДНИ СИНОНИМ“ САТА

Кад не бих осећао обавезу према језикословним радозналцима и сладокусцима, радо бих одустао од размене мишљења с колегом Владимиром Недељковићем. Одустао бих јер је код њега подоста оног што жучност ставља испред стручности и склоности к стварној размени мишљења и евентуалној допуни (контра)аргументације. Ево примера: одајући ми признање због позитивне еволуције у размишљању о ћирилици, за коју ми храброст није била потребна, колега Недељковић мој исказ да „ни најновија препорука не ’забрањује’ час у административном стилу (13 часова, 24 часа)“, где глагол „забрањује“ код мене стоји под наводницима, - транспонује у шири цитат без наводника уз тај глагол. Одмах потом следи „оптужница“ у складу с оном народном о хоџи и крчагу: „То није - допушта се, него, дакле, можемо да забранимо, али још нећемо, или засад нећемо.“

У Недељковићевим текстовима могу се наћи речи „хајка“, „забрана“ и „прогон“, а у препоруци Одбора за стандардизацију српског језика, чији сам секретар, нема ни говора о томе, ни начелног ни конкретног. Напротив, али то „напротив“ колега Недељковић и не примећује, па се бави „таксативним“ оповргавањем мојих (у конкретном случају) непостојећих грешака, грехова и лоших интерпретација савременог приступа стандардизацији српског језика, који се не инспирише Недељковићевим застарелим размишљањем о тзв. језичкој чистоти. Кад би му до ње и било стало, бавио би се, на пример, стандардолошким питањима материјалне лексике, рецимо - „шпоретом“, „фрижидером“, „рерном“, „шрафцигером“ и сл., за коју би се могле наћи, и нађене су, понекад ваљане и прихватљиве, замене, без нарочито успеха у слободном и природном говору јавног живота. Зашто се, нпр., слабо примају „штедњак“, „хладњак“ (осим као замена за „килер“) и „одвртка“, док се „пећница“ прима доста добро? Са „сатом“ и „часом“ образовани народ српски боље је среће него што колега Недељковић уочава!

Претпоследња реченица мог текста „И шија и врат, и час и сат“ (Борба, 14–15. 11. 1998) гласила је овако: „Заиста, прави је час да појмимо колико је сати.“ Није гласила „онако“: Прави је сат да појмимо колико је часова. „Онако“ би било у складу с новооткривеном „слободном синонимијом“ уз помоћ једног „тактичког“ цитата пок. Митра Пешикана који сам ја, наводно, некоректно прекинуо. Знао сам и знам добро да Пешикан никад није повукао свој потпис испод својевремене препоруке „сата“ Радио Београду. Он је том накнадном „слободом“ само покушао да смири лопту кад се видело да део интелектуалаца чија имена наводи и г. Недељковић, без ваљаног разумевања социолингвистичких и стандардолошких прилика и потреба оног (и овог) времена, одбија разложна стручна објашњења и следи своје предрасуде. Српски писци и интелектуалци уопште, рекао је једном пок. Михаило Стевановић, одувек су слабије „слушали“ своје језикословце него хрватски своје. То је уистину велика штета, од које српска култура и даље трпи.

Када би „час“ и „сат“ у српском језичком стандарду били „слободни синоними“ у било којем значењу, Недељковићева замерка мени што нисам до краја цитирао М. Пешикана била би оправдана. Приписујући протагонистима малога терминолошког захвата (члановима Одбора за стандардизацију српског језика) „морбидну замисао и акцију да се час потисне са главног значењског поља, а на то место устоличи сат“, колега Недељковић (по)казује да није разумео ни чланове Одбора ни Пешикана, који је, заједно с Иваном Клајном, понајбоље знао објаснити да у стандардном језику правих („слободних“) синонима нема. А ако се „слободни синоними“ каткад и гдегде нађу, нпр. у терминолошком слоју стандардне лексике, посреди је њена слаба изграђеност или недовољна склоност образованих људи да је изграђују и негују. Све то, с мало више добре воље и труда, могао је разумети и г. Недељковић. Да се потрудио, цитирао би Вука Караџића, наведеног и у првој препоруци Одбора и у моме тексту у Борби: „Час није сахат него само њеко мало вријеме.“ Да је тај став цитирао, Недељковић би, одан своме разумевању „језичке чистоте“, „морбидну замисао и акцију“ морао открити најпре код Вука а потом код целога српскога народа, који, када природно говори, увек пита „Колико је сати?“ и одговара „Толико је сати“. Никада: „Колико је часова?“ и „Оволико је часова“. Једноставно, наши су људи у тој ствари послушали Вука, „сахат“ су посрбили у „сат“ и наставили, без колебања, с његовом употребом. Додуше, навикли су и на сувишну административну „норму“ која српску и свесловенску реч „час“ (с низом других значења у нашем језику) „допушта“ као „слободни синоним“ лексеми „сат“. То није добра норма, али ће се подносити све дотле док Срби не почну слушати своје језикословце и док сами језикословци не почну слушати аргументе.

Ево још мало аргумената. У српском језичком стандарду не може се рећи „школски сат“ и „полицијски сат“, не барем у „времемерном“ значењу. Може у „предметном“: „школски сат“ могла би бити она справа у коју нетремице гледају „теткице“ кад се спремају да звоном огласе крај „часа“ (само грешком дужег или краћег од 45 минута); полицијска станица такође би могла имати свој, „полицијски сат“, у значењу које поштују и командир и позорници на начин сличан „теткицама“. Ни у једном од ова два случаја сат нема терминолошко значење, не барем временско.

Да је пажљиво и с поверењем читао препоруку Одбора, г. Недељковић би нашао да се и Јапан може назвати Земљом излазећег сунца (само прво слово прве речи велико!), Израел - Јеврејском државом, хебрејски језик - јеврејским, бошњачки (који је „изворно варијанта српскога стандардног језика") - босанским, али другонаведени изрази немају нити могу имати терминолошко значење. Надаље, ако нпр. зађемо међу свет домаћих животиња, можемо рећи: и „кер“ и „пас“, и „ат“ и „коњ“, и „курјак“ и „вук“, али се само другонаведеним речима може признати терминолошки статус. Међутим, то никако не значи да су првонаведене речи „забрањене“ у српскоме стандардноме језику. „Забрањене“ нису, али нису ни - термини, не барем за животињску врсту.

Све би то могао и морао знати колега Недељковић, чију рубрику у Борби, упркос свему, сматрам корисном, ценећи и напоре њеног аутора да даје доприноса српској језичкој култури. Мени не смета моћ Борбине рубрике (напротив!), али не видим зашто се г. Недељковић, и кад нема никаквог разлога, воли обрецнути на своје колеге, од којих би имао штогод и научити. Што се мене тиче, спреман сам да учим и од г. Недељковића, али његова понуда текстова и у њима садржаних аргумената мора бити лишена осичавости, чангризавости и, у крајњој линији, недобронамерности.

Слобода је слобода (и у синонимији и иначе), а нужност је нужност (и у животу и у језику). Нужност је да се и Срби почну бавити стандардним језиком на нормалан начин. „Нормалан“ је придев изведен од именица „норма“. Норма никог не спутава, али се мора знати и неговати. И мора се непрекидно сазнавати и спознавати, и споља и изнутра. Осим тога, њоме се стандардни језик час „чисти“ час „прља“, зависно од семантичких учинака који се желе постићи и норми које их регулишу. Сваки идиом подразумева норму, стандардни језик - поготову! Наступио је час да и колега Недељковић схвати колико је сати. Никад није касно.

НАЧЕЛА И ОДАНОСТ

Сви наши језикословци као и читаоци којима лежи на срцу очување чистоте српског језика поздравиће што се господин мр Бранислав Брборић поново јавља у нашем листу јер би то вероватно требало да значи да се и он залаже за исти циљ, без жеље да увреди онога с чијим се аргументима не слаже, као и да употребом свађалачких и тешких речи не понизи и саме читаоце наше полемике. Међутим, кад каже: „Што се мене тиче, спреман сам да учим и од господина Недељков�