|
|
 |
Предраг ПиперУвод у славистику 1
СадржајСловени данас - кратак преглед основних података
Словени од етничког формирања до раног средњег века
Развој словенске писмености
Јужнословенски језици и књижевности
Источнословенски језици и књижевности
Западнословенски језици и књижевности Словенски књижевни микројезици ПредговорУџбеник Увод у славистику намењен је првенствено студентима Катедре за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду, који на првој години студија имају наставни предмет увод у славистику. Уџбеник је писан према наставном програму за тај предмет, а његов први део односи се на већи сегмент градива за који на српском језику не постоји посебна уџбеничка литература. Пошто се о историји славистике, у њеном лингвистичком делу, студенти могу обавестити из књиге Милке Ивић Правци у лингвистици, то градиво није обухваћено првим делом Увода у славистику. Библиографска напомена на крају овог уџбеника треба да олакша почетно оријентисање у научној и уџбеничкој славистичкој литератури. Подробније библиографске информације треба да буду дате у планираном другом делу Увода у славистику. Да овај уџбеник буде што ближи циљу са којим је писан, допринели су мр Вера Борисенко и Богдан Терзић. Аутор им за рецензентски труд и корисне предлоге срдачно захваљује. У фази завршног обликовања текста за ово издање били су драгоцени и предлози за побољшање појединих делова уџбеника које су дали проф. др Александар Младеновић, дописни члан САНУ, и доц. др Ђорђе Јанковић, за шта им аутор и овде захваљује. СлавистикаПредмет славистикеИако се реч славистика налази у насловима многих научних радова и називима многих научних и наставних установа, обим значења тог термина, мењајући се од случаја до случаја, показује велику разноврсност његове употребе. У најширем и најпотпунијем значењу славистика је комплекс наука о словенским језицима и књижевностима, о историји материјалне и духовне културе Словена, као и о њиховој политичкој и економској историји. Уколико се термин славистика употребљава у неком ужем значењу, његов обим своди се на оне компоненте које су у датом случају битне (лингвистичке, историјске, антрополошке и др.). Најчешће се славистика односи на проучавање словенских језика и књижевности. У најужем значењу славистика је наука о словенским језицима и култури створеној на тим језицима. У том значењу појам славистике врло је близак нешто старијем појму словенска филологија. Садржај појма славистике често је одређен и средином у којој се његов термин употребљава. Тако се понекад у појединим словенским срединама славистика (а такође славист/а/, славистички) условно не односи на језик и културу дате средине (нпр. Катедра за славистику Универзитета у Београду), који се проучавају и на посебним катедрама, научним институтима и сл. Ређе се срећу обрнути случајеви - да се значење термина славистика, славистички и слично везује првенствено заједан словенски језик и књижевност(и) на том језику (нпр. Међународни славистички центар Универзитета у Београду, чија је плодна делатност превасходно усмерена на проучавање српског језика и књижевности на том језику). У основи термина славистика је корен слав- словенског порекла са значењем етничке припадности. Суфикс -ист је латинског порекла (упор.: хуманиста, егоиста и сл.), а суфикс -ик-а је грчког порекла и налази се у саставу назива многих наука (нпр.: физика, логика, граматика). Реч славистика, са мањим разликама у изговору и писању, постоји у свим словенским језицима: у белоруском - славiстъиiка, у српском, бугарском и македонском - славистика, у горњолужичкосрпском и доњолужичкосрпском - slаwistika, у пољском - slawistyka, у руском - славяноведение, славистика, у словачком, словеначком и чешком – slavistika, у украјинском - славiстика. Структура славистикеСлавистика се донекле условно назива науком јер она заправо представља комплекс наука и научних дисциплина: лингвистика, наука о књижевности (литературологија), наука о превођењу (транслатологија), историја, фолклористика, етнографија и етнологија, право, економија и др. Свака од њих би могла да има и посебан назив, дајући атрибут речи славистика, али то је пре изузетак него правило. Тако, на пример, постоји термин лингвистичка славистика (иако није у широкој употреби), али није уобичајена употреба терминолошких израза историјска или археолошка славистика и сл. Обично се дате научне области именују описно: историја Словена, историја словенских књижевности, словенска археологија, словенски фолклор итд. Иако су те науке и научне дисциплине међусобно комплементарне, оне су истовремено у великој мери и аутономне, а посматране понаособ и веома сложене: на пример, лингвистичка славистика обухвата науке о руском, украјинском, пољском, чешком и другим словенским језицима. Свака од славистичких наука и дисциплина мање или више потпуно одражава структуру одговарајућих научних истраживања изван славистике. Као што је, на пример, лингвистика наука о језичком универзуму (динамичком јединству језика и говора), о условима и облицима његовог функционисања, али и наука о методима и историји проучавања језика, тако је и лингвистичка славистика наука о словенским језицима и дијалектима, узетим у целини и понаособ, о њиховим реализацијама у конкретним говорним ситуацијама и текстовима, као и наука о методима и историји проучавања словенских језика. Као што структуру лингвистике, поред опште лингвистике (која има за предмет језичке појаве заједничке свим природним језицима или већини језика), чини већи број посебних лингвистика, тако и структуру лингвистичке славистике чини више посебних научних грана. С обзиром на то да ли се издвајају према предмету или према неким екстерним својствима, посебне лингвистике најприродније се деле на две групе. а) У прву групу спадају лингвистике које за предмет имају или проучавање језика у ужем смислу речи, мање-више независно од различитих спољашњих фактора његовог функционисања (унутрашња лингвистика микролингвистика), или проучавање језика у вези са различитим ванјезичким феноменима битним за његово функционисање (спољашња лингвистика - макролингвистика). Граница између ова два типа лингвистика обично у пракси није оштра. Истраживања првог типа даље се деле с обзиром на то да ли имају за предмет један језик (нпр. србистика) или два, односно више језика (нпр. лингвистичка славистика), док лингвистике другог типа, такође присутне у истраживању словенских језика, најбоље представљају социолингвистика, психолингвистика, неуролингвистика. Славистика се, према појединим словенским језицима и књижевностима, дели на следеће науке: белорусистика, бохемистика, булгаристика, македонистика, полонистика, србистика, кроатистика, словакистика, словенистика, русистика, украјинистика. Наука о старословенском језику понекад се назива палеославистика, наука о лужичкосрпским језицима и књижевностима - сорабистика, а наука о русинском језику (једном од словенских књижевних микро језика) и о русинској књижевности назива се русинистика. б) У другу групу спадају лингвистике за чију је природу релевантан или метод или циљ истраживања. Постоји више метода који се примењују у лингвистици (поређење, математизација, експеримент и др.) и на основу којих добијају називе поједине посебне лингвистике, као што су компаративна лингвистика, контрастивна и/или конфронтативна лингвистика, математичка лингвистика, експериментална фонетика и др. Разуме се, оне су присутне и у лингвистичкој славистици. Најдужу традицију има упоредно-историјско проучавање словенских језика, а затим и њихова типологија и контрастивни описи савремених словенских књижевних језика. Са становишта циља лингвистичка истраживања се глобално деле на теоријска и примењена, што важи и за лингвистичку славистику; наиме, проучавања словенских језика могу бити усмерена на допринос лингвистичкој теорији (на материјалу словенских језика) или на примену лингвистичке теорије. Примењена лингвистика, или лингвистика у примени, обично се и са доста разлога доводи у везу пре свега са неким конкретним задацима и циљевима (настава језика, израда речника, дешифровање текста, отклањање говорних мана итд.). Један од највећих лингвиста и слависта XIX и XX века Јан Бодуен де Куртене, који је први одредио предмет и задатке примењене лингвистике, ставља у први план оне облике примене лингвистике који нису усмерени на неке практичне циљеве и потребе. На пример, једна лингвистичка теорија може бити примењена на неку другу лингвистичку теорију допуњујући је, модификујући или коригујући, а може бити примењена и изван дате научне области (лингвистике), као што је, на пример, лингвистички структурализам средином XX века доста утицао на развој структурализма у антропологији. На сличан начин наука о словенским књижевностима одражава структуру литературологије уопште, донекле са изузетком теорије књижевности која не може да има праву паралелу у проучавањима појединих националних књижевности иако проучавања појединих словенских књижевности могу представљати допринос теорији књижевности. Науку о словенским књижевностима, дакле, чине историја књижевности, књижевна критика, упоредна књижевност и поетика (која се према неким тумачењима приближава књижевној критици у ширем смислу, а према другим схватањима - теорији књижевности или чак појму науке о књижевности у целини). Поред тога, као што у предмет литературологије улазе методологија и историја дате науке, тако и у предмет кауке о словенским књижевностима улази историја проучавања словенских књижевности. Лингвистичкој славистици и науци о словенским књижевностима блиска је славистичка транслатологија (наука о превођењу). Иако је транслатологија једна од млађих хуманистичких наука, њена славистичка грана релативно брзо се развила у свим главним правцима: превођење научних и стручних текстова, сједне стране, и књижевних текстова, са друге; а у овом другом случају поетика, историја и критика међусловенских превода и превода са несловенских језика на словенске и са словенских језика на несловенске. Проблематика превођења стручних и научних текстова очигледно је ближа лингвистици (и појмовно-терминолошким специфичностима појединих наука), док је проблематика превођења књижевног текста у најтешњој вези са науком о књижевности, као и са лингвистиком, али је и у домену уметничког стваралаштва. Још је изразитија интердисциплинарност словенске филологије као једне од најбитнијих компонената славистике (в. стр. 17-20). Задаци славистикеРазноврсност и сложеност предмета славистике одредиле су њену структуру, укупност односа сличности и специфичности између наука и научних дисциплина које су славистиком обухваћене, а затим и њене задатке усмеравање научне и стручне славистичке делатности на одређене појаве и предмете у оквиру појединих славистичких наука и у оквиру културноисторијске улоге славистике у савременом друштву. Најопштији научни задаци славистике, као и код других хуманистичких наука, проистичу из потребе за што дубљим, потпунијим и свестранијим сазнањима о њеном предмету у његовој историјској димензији и у релевантним синхронијским пресецима, у његовој инваријантној суштини и у склопу свих спољашњих околности којима је тај предмет током читавог свог постојања одређен и на које је и сам више или мање утицао (контакти и прожимања словенских са несловенским језицима, књижевностима и културама, историјски, геополитички, демографски и други чиниоци итд.). У вези с тим је и врло важан цивилизацијски задатак очувања најбољег што су словенске културе стекле и пронеле кроз векове, и свих словенских специфичности без којих би духовна и материјална култура човечанства била сиромашнија. Иако може изгледати да је такав задатак нешто што се само по себи подразумева, њега треба стално имати на уму, јер је затирање свести о неопходности брижљивог односа према тековинама одређене културе обично први корак ка постепеној културној асимилацији, односно акултурацији. Историја је све до најновијег времена пуна примера културних контаката и конфликата, иза којих често стоје стратешки циљеви одређене економске, идеолошке или верске политике, и који се неретко завршавају слабљењем или губљењем културног идентитета народа који су у таквом сукобу културно, економски, политички, војно или духовно слабији, а такви порази обично почињу гашењем свести о вредностима властите културе и о неопходности њеног неговања и развијања. На такав задатак природно се наслања задатак афирмације словенских култура у словенским, али и у несловенским земљама јер брига о очувању словенских култура (када има искључиво облик описа и проучавања) није сама по себи довољна ако се огледа само у делатности релативно уског круга људи, научника и других славистичких стручњака, на пример професора словенских језика и књижевности, и ако то није брига друштва у целини, а посебно оног његовог дела који води културну политику. Такав задатак - афирмација словенских култура - подразумева и један ужи задатак без којег се први не може успешно остварити, а то је неговање свести о вековној коегзистенцији општег и посебног међу словенским народима, језицима и културама, о сапостојању многих заједничких словенских особина, а уз њих и осећања духовне, етничке и културне узајамне словенске блискости, и особина које су локалне, регионалне, односно историјски условљене, које укупну слику само обогаћују, ако се не пренаглашавају до степена који би водио затирању културне самосвести и дезоријентисаности као прелазној фази ка укључивању у неки други етнокултурни круг. То је, дакле, задатак неговања разумно еластичног односа према опозицији "словенске културе / несловенске културе", односа који је изван крутог пуризма, ксенофобије и одсуства осећања за динамику културних прожимања и обогаћивања, али и изван осећања инфериорности према неким агресивнијим несловенским културама и, најзад, односа који се заснива на јасној свести о врло богатој историјској вертикали словенских култура. Задаци славистике огледају се и у остваривању низа конкретнијих друштвених потреба (што, наравно, не значи да су непосредни економски ефекти најважније мерило значаја неке науке). Један од таквих задатака славистике јесте њен допринос унапређивању наставе словенских језика као страних језика. Упоредо са све већим значајем поседовања правовремене и потпуне информације (научне, стручне, политичке и др.), и размене информација, знање страних језика добија све већу вредност у животу савременог човека. Није мање значајно ни то што знање страних језика омогућује размену културних добара уопште, а то је основа за боље међусобно упознавање и зближавање различитих народа. Од словенских језика руски језик има статус светског језика и учи се у свим словенским земљама, мада не свуда у истом обиму, што је условљено и економско-политичким односом снага у различитим периодима новије историје. Поред руског и други словенски језици уче се као страни језици (углавном на универзитетима и вишим школама) или као нематерњи језици који се говоре у појединим земљама (на пример, словачки, русински или бугарски у Југославији). Настава страних језика се, с једне стране, природно ослања на педагогију и психологију, али је, с друге стране, незамислива без лингвистике, у нашем случају без лингвистичке славистике. Сваки прогрес у лингвистичкој славистици (нпр. прецизнији и потпунији описи појединих језичких појава) природно се временом одражава на квалитет наставе словенских језика као страних или нематерњих језика. Веома важан сегмент образовања увек је био, а и данас је у свим друштвима која држе до своје културе, настава матерњег језика. Она има низ специфичности у порећењу са наставом страних језика, пре свега с обзиром на то да крајњи циљ наставе матерњег језика није оспособљавање за комуникацију на датом језику, пасивно разумевање текста ка том језику или боље упознавање са неком страном културом којој припада језик који се учи, него теоријско осмишљавање углавном спонтано стечених језичких знања, развијање индивидуалних изражајних могућности комуникације на матерњем језику, што боље усвајање његове књижевнојезичке норме (изговорне, акценатске, обличке, правописне и др.). Примењено на наставу словенских језика као матерњих то значи да се сви ти и други њима блиски појединачни задаци могу остваривати умногоме у зависности од општег прогреса у лингвистичкој славистици. Практична питања, као што су, на пример, питања да ли неку српску реч треба изговарати на овај или онај начин, неће добити задовољавајући прецизан одговор доку одговарајућој грани славистичке науке не буде дато научно добро аргументовано решење. Савремена настава је практично незамислива без уџбеника и приручника, а за израду уџбеника из неког словенског језика, књижевности, историје, уметности итд. опет је, поред познавања различитих дидактичких принципа и теорије уџбеника, неопходно одлично научно и стручно познавање материје из одговарајуће славистичке области (да би се, на пример, написао уџбеник из језика, неопходно је знати учесталост јављања одређених речи, њихову спојивост, стилску вредност итд.). Дакле, и у том погледу једна важна образовна делатност условљена је актуелним нивоом одговарајуће славистичке области, док је, с друге стране, задатак славистике да, продубљујући научна сазнања у одређеној области, ради и на изналажењу начина излагања тих сазнања у најадекватнијим уџбеничким и сличним облицима. Речници (лингвистички и енциклопедијски) представљају посебан облик приручника и облик презентације научних сазнања најширој јавности, на чијем се усавршавању данас веома много ради. Словенска лексикографија има врло разуђену теоријску страну, али и веома конкретан и практичан задатак - израду што разноврснијих и садржајем што богатијих речника путем којих би што више информација о словенским језицима и културама могло постати приступачно најширем кругу људи. Пошто су индивидуална знања страних језика знатно мања од потреба за информацијама примарно објављеним на различитим страним језицима, у савременом свету све већи значај добија процес превођења. Стога се последњих деценија много урадило у области теорије, технике, историје и у другим видовима превођења и преводилаштва, укључујући свакако и славистичку грану те проблематике. Зато је и посебан задатак славистике да унапређивањем превођења са словенских језика и на словенске језике (људским превођењем, као и машинским, писменим, усменим, књижевноуметничким, стручним и др.) допринесе напретку у једном важном облику савремене комуникације. Једно од највећих открића у историји цивилизације са веома трајним последицама јесте откриће писма. Писмо је омогућило да се границе језика неслућено размакну и у простору и у времену. Иако још увек има језика без писма, тј. језика за које тек треба стварати писма, словенски језици имају писмо више од хиљаду година, тако да поменути задатак, када је о славистици реч, отпада. Остају, ипак, многи други, на пример: разрада и усавршавање правописних и интерпункцијских решења, описмењавање, унапређивање културе писменог изражавања, решавање питања језичког планирања и језичке политике у вези са писмом (нпр. употреба ћирилице и латинице на српском говорном подручју) итд. Постоје и многи други општији и конкретни задаци славистичких наука (нпр. у области културе говора, језика средстава масовне комуникације, аутоматске обраде информације и рачунарске лингвистике, популаризације научних резултата, публицистике, дизајна, музикологије, театрологије, историје уметности, етнографије и етнологије итд.). Они, сасвим природно, не могу бити овде наведени у својој укупности, а и за врло селективни преглед важнијих међу њима требало би доста простора. Ипак, разноврсност и бројност оних задатака славистичких наука који су овде поменути може да илуструје не само изузетну разуђеност славистичке проблематике него и чврсту везу славистике са словенским друштвима и културама, као и посебно место које у њима славистици, по природи ствари, припада. Словенска филологијаФилологија је комплексна хуманистичка научна дисциплина усмерена на откривање, тумачење к описивање (најчешће старих) текстова. Корени филологије сежу у најдаљу прошлост људске цивилизације јер је настанак филологије везан за постојање писмености и текстова, као и за потребу за њиховим тумачењем и описивањем. Филологија је изразито интегративна дисциплина. Она обједињује знања из више наука и научних дисциплина: из лингвистике, литературологије, фолклористике, текстологије, палеографије и архивистике, али та знања у филологији не постоје аутономно, него су међусобно тесно повезана заједничком функцијом и усмереношћу на текст. Објекат сваког филолошког истраживања је текст, али предмет истраживања текста као филолошког објекта може бити различит (нпр. књижевноисторијски, правни, теолошки итд.) у зависности од тога са ког се становишта тај објекат проучава и шта је циљ истраживања. Термин филологија састоји се од два корена грчког порекла, од којих први фил- означава љубав, а други -лог- реч, науку, знање. Али за разлику од других термина са кореном -лог-, на пример, биологија, геологија, технологија и сл., где је предмет науке именован у првом делу сложенице (биологија је наука о животу итд.), са филологијом то није случај јер би је онда требало схватити као науку о љубави, иако тај термин треба да сугерише нешто друго - љубав према речи (упор. и философија - љубав према мудрости). У времену - какав је крај XX века - које се одликује изразитом диференцијацијом и специјализацијом појединих научних области, с једне стране, и интердисциплинарним проучавањима суседних или несуседних области различитих наука, с друге стране, филологија се може посматрати не само као врло стара него и као врло модерна хуманистичка дисциплина. Међутим, за разлику од класичне филологије, која је у свом зачетку била синкретична јер друкчија није могла бити (данашњих хуманистичких наука тада није било), савремена филологија, укључујући словенску филологију, тежи да буде не толико синкретична колико синтетична, да интегрише све потребне елементе других наука у савременом тренутку њиховог развоја са циљем савремене научне обраде текстова као споменика културе. Та општекултурна компонентна је, поред текстоцентричности и интегративности, трећа важна одлика филологије. Савремена словенска филологија је више него филологија прошлога века усмерена и на текстове новијег времена, укључујући и савремене, пре свега поетске текстове, улазећи често и у проблеме међукултурних утицаја и прожимања (нпр. у текстовима преводне књижевности). Она тиме јаче него иједна друга славистичка дисциплина повезује временски, просторно и проблемски међусобно удаљене чињенице у систем вредности словенске културе коме те чињенице органски припадају. У оквиру таквих истраживања савремена словенска филологија додирује се и преплиће са неким релативно новијим научним гранама, као што су, на пример, лингвистика текста (наука о законитостима структурирања различитих типова текстова и правилима њиховог функционисања), стилистика (наука о функционалној и експресивној раслојености природних језика, или о стилској специфичности језика појединаца, обично писаца), транслатологија и др. Филологија има, поред поменутог старијег и још живог значења, иједно новије, шире значење, у оквиру којег се филологијом назива комплекс хуманистичких наука које имају за предмет одређени језик и културу на том језику. Тако схваћена словенска филологија обухватала би лингвистичку славистику и науку о словенским књижевностима и другим језички фиксираним облицима словенских култура, што чини заправо главни део славистике, али неке друге њене аспекте ипак не би обухватала, на пример археолошки, антрополошки, музиколошки итд. Увод у славистику је универзитетски наставни предмет који се предаје са циљем да студенти на почетку славистичких студија стекну општа знања о целини славистике, о њеном предмету, његовој структури и историји, као и о структури славистике и њеној историји, о важнијим научним проблемима у славистици и о основној литератури у вези са њима. Поред тога, циљ увода У славистику јесте и стварање основе за неговање и афирмисање свести о ширем културном значају образовног и научног рада на појединим словенским језицима и књижевностима, што је посебно значајно у процесу образовања будућих слависта. СловениСловени данас - кратак преглед основних податакаСловени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су најбројнија етничка скупина (око 35%). Историја словенских језика и култура, као што је то мање-више случај и са другим, пре свега европским и индоевропским језицима и културама, може се посматрати и као стално смењивање и супротстављање процеса интеграције и процеса дезинтеграције. Издиференцираност и богатство појавних облика одређене културе временом могу постајати све израженији, поготову онда када се развој појединих народа и друштава изнутра и/или споља усмерава у том правцу. Словени су у језичком и културном погледу најкомпактнија етничка скупина у Европи. Разлике између појединих словенских језика мање су него, на пример, разлике између северних и јужних немачких дијалеката. Поред језичке блискости, која је најизразитија (упркос великој отворености словенских језика за позајмице из других језика), уочљива је и сродност духовне и материјалне стране словенских култура у многим аспектима: у народној књижевности, у веровањима и обичајима, у ношњи, архитектури, музици итд. Насупрот поменутом поређењу стоји чињеница да се немачко језичко и културно подручје већим делом налази у границама једне државе, док су словенски језици и културе у том погледу изразито подељени. Узроци таквом стању су бројни и разноврсни; једним делом се налазе изван словенског света. Друштва која су носиоци одређених култура могу бити према једним критеријумима обједињена, а према неким другим издиференцирана. Најуочљивија интегративна или диференцијална интеркултурна обележја у тесној су вези са језичком, етничком, конфесионалном или државном припадношћу, али могу бити и антрополошке или неке друге природе. Број тих обележја и њихова структура различити су у различитим типовима култура или у различитим периодима развоја исте културе; на један начин су, на пример, присутна у вишенационалној и вишејезичкој Русији, а на мање или више друкчији начин у Канади или у Јапану. Лингвистички аспекта) Словенски језициУпркос веома уочљивој сродности словенских језика и њиховој великој типолошкој сличности, словенски свет је знатно изразитије издиференциран бројем књижевних (стандардних) језика него квалитетом и распоном словенских међудијалекатских разлика, поготову ако се у том погледу направи поређење са језичком ситуацијом, на пример, у Немачкој, Француској или Шпанији, где наспрам већих регионалних језичких разлика постоји само по један књижевни језик (у знатно ужој сфери употребе у Француској постоји и окситански [или провансалски], а у Шпанији каталонски). Штавише, тенденције ка издвајању нових књижевних језика у словенском језичком свету сежу до најновије историје, чему готово да нема паралеле другде у Европи. Словенски језици обично се деле на три групе и мада та подела није без недостатака, за сада је боља од других које су предлагане (в. о томе више у одељку о словенским језицима у оквиру индоевропских). Источнословенска група обухвата руски језик (159 милиона говорних представника), украјински (42,5 милиона) и белоруски језик (9,3 милиона). Западнословенска група обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона) и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада). Јужнословенска група обухвата српски језик (њиме, заједно са варијантама истог језика које данас имају друге називе, говори око 17 милиона људи), бугарски (8,9 милиона), словеначки (2 милиона) и македонски језик (1,5 милион). НАПОМЕНА. - Подаци су наведени према књизи: А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологиню, 2-е издание, переработанное, Минск, 1989, стр. 13. Број говорних представника једног језика и број представника одговарајућег народа некад се не подудара (упор. у одељку Етнички аспект) јер има доста примера да представници једног народа свакодневно говоре језиком који им није матерњи и владају њиме као матерњим језиком (што је, на пример, чест случај са руским језиком у Заједници Независних Држава, или са Украјинцима у САД и Канади, којих има око пет милиона и који говоре енглески или француски језик исто као матерњи језик, а многи, вероватно, и боље него матерњи, украјински језик). У Русији је 1989. године било 119 865 946 Руса (81,53%), чији је матерњи језик руски, 7 495 454 (5,1%) становника Русије који нису Руси, а навели су руски као матерњи језик и 16 405 826 становника (11,1%) који су руски навели као свој други језик (према књизи Народы России, 1994). Изворни словенски лингвоними су, према изложеном редоследу: русский язык, українська мова, беларускаь мова, јęzyk polski,český jazyk (čeština), slovenský jazyk (slovenčina), hornjoserbčina, dolnoserbska reč (dolnoserbski jezik), српски језик {српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, српски, хрватски језик), български език,slovenski jezik (slovenčina), македонски јeзик. Иако су према структури доста слични, словенски књижевни језици се на више начина међусобно разликују. У погледу броја говорних иредставника појединих језика словенски језици обухватају и тако велике језике као што су руски (једини словенски језик који је по размерама у којима функционише и светски језик), украјински или пољски и, с друге стране, књижевне микро језике, као што је, на пример, русински језик у Југославији, или језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, или језик Молиских Словена у области Молизе у средњој Италији итд. У погледу односа језик - народ словенски језици у већини случајева имају диференцијалну функцију јер представљају специфична обележја појединих словенских народа. Пољским језиком говори у Пољској, поред Пољака, и око сто педесет хиљада Кашуба (данас готово сасвим измешаних са Пољацима), које неки сматрају засебним словенским народом, док су, према (преовлађујућем) мишљењу других, Кашуби данас део пољског народа. Друкчији је пример Лужичких Срба. Тај словенски народ има два књижевна језика (горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски) који се у новијој славистици са доста основа третирају и као две књижевне варијанте истог језика. Варијантна књижевнојезичка подељеност Лужичких Срба у знатној мери је историјски условљена њиховом конфесионалном подељеношћу (в. у књизи одељак о формирању лужичкосрпских књижевних језика). И у погледу варијантне издиференцираности српски књижевни језик разликује се од других словенских књижевних језика. Ако су пре конституисања југословенске државе, кроз скоро цео XIX век, најугледнији културни посленици Срба и Хрвата и тежили стварању заједничког књижевног језика, од конституисања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године (односно Југославије, од 1928. године) па до најновијег времена код Хрвата је стално јачала тенденција да се западна варијанта српскохрватског књижевног језика издвоји и да добије статус посебног, хрватског књижевног језика, који су присталице такве идеје виделе и као књижевни језик Срба у Хрватској. Томе су се Срби с разлогом противили, видећи у ускраћивању могућности да свој књижевни језик назову српским етничким именом претњу свом националном идентитету (в. посебан одељак у књизи, посвећен формирању српског књижевног језика, стр. 116-120). Словенски језици међусобно се разликују и у погледу континуитета књижевнојезичког статуса. Најстарији словенски књижевни језик - старословенски језик створен је још у IX веку, а најмлађи, македонски и русински, стекли су статус књижевног (стандардног) језика у савременом смислу речи тек после Другог светског рата. Континуитет развоја готово свих словенских књижевних језика био је због неповољних историјских околности ометан или чак у дужем периоду и прекидан, што најмање важи за руски књижевни језик. Континуитет развоја појединог књижевног језика по правилу је у мање или више тесној вези са континуитетом државности одговарајуће словенске земље. Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског језика (в. о њему посебан одељак у књизи), који данас постоји као богослужбени језик православних словенских цркава (у том случају се назива црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и словински. Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње Лабе (Елбе) на западу и доње Одре на истоку. Од Х века Полапски Словени потпали су под германску власт, у XVIII веку су изгубили национални идентитет, а ускоро затим нестали су и последњи људи који су говорили полапски језик. Захваљујући неколицини научника и аматера који су посветили извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно престао да постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је касније омогућило његову граматичку реконструкцију. Словински језик, према неким мишљењима један од кашупских дијалеката (данас група пољских дијалеката), којим су говорили Поморански Словени (око језера Леба и Гардно у пољском Поморју) одржао се дуже - до средине XX века, иако су говорни представници тог језика такође били изложени германизацији. Боље је и потпуније описан од полапског језика, а 1950. године чак је направљен и магнетофонски запис говора једног од последњих живих представника тог језика. Словенски језици се међусобно разликују и према томе како је текао процес формирања књижевног језика у сваком поједином случају, што се разматра у посебном делу Увода у славистику (в. о формирању словенских књижевних језика, стр. 108-162). б) Словенска писмаНајраспрострањеније писмо у словенском језичком свету јесте ћирилица. Ћирилица је изворно словенско писмо; настала је на словенском тлу и представља, уз глагољицу, писмо најстаријег словенског књижевног језика - старословенског језика. Од 38 слова старословенске ћирилице 24 је настало према грчком уставном писму. Ћирилица је једно од карактеристичних обележја словенске културе, иако није писмо свих Словена. Ћирилица је писмо руског, украјинског, белоруског, српског (чије је писмо и латиница), бугарског, македонског и русинског језика. Други словенски језици имају латиничка писма. У двадесетом веку ћирилица је постала писмо и многих несловенских језика Совјетског Савеза, а и писмо монголског језика. Најстарије словенско писмо - глагољица - није живо писмо. У Белорусији и на словенском југу регионално и у секундарној употреби било је и арапско писмо. Савремене словенске ћирилице имају између 30 и 33 графеме (графема је слово у укупности својих могућних реализација: исто слово као велико, мало, штампано, писано итд.), а 24 графеме су заједничке свим словенским ћириличким писмима: А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, 3, И, К, Л, М, Н, О, П, Р, С, Т, У, Ф, X, Ц, Ч, Ш. Поред наведених заједничких графема поједина словенска писма имају и друге графеме: - белоруска ћирилица ДЖ, ДЗ, Ё, I, Й, Ў, Ы, Ь, Э, Ю, Я; - бугарска ћирилица Й, Щ, Ъ, Ь, Ю, Я; - македонска ћирилица Ѓ, S, Ј, Љ, Њ, Ќ, Џ; - руска ћирилица Ё, Й, Щ, Ъ, Ы, Ь, Э, Ю, Я; - српска ћирилица Ђ, Ј, Љ, Њ, Ћ, Џ; - украјинска ћирилица Є, ІЇ, Й, Щ, Ь, Ю, Я; - русинска ћирилица Ґ, Є, Ї, Й, Щ, Ю, ЯЬ; Савремена ћириличка писма настала су од руске ћирилице установљене 1708. године. До те године у употреби је била само црквенословенска ћирилица, а 1708. године, одлуком Петра I (оствареном од 1710) та ћирилица је замењена новијом ћирилицом, тзв. грађанским писмом. На тај начин ћирилица се графемском варијантношћу (велика и мала слова, штампана и писана слова) и обликом неких слова донекле приближила латиници. Од руског грађанског писма настала су сва савремена ћириличка писма, како словенских, тако и несловенских језика који имају ћириличко писмо прилагођено својим гласовним системима. Свој данашњи инвентар графема руска ћирилица добила је после реформе 1917. године када гу нека слова укинута (нпр. Ђ, I, У и др.). Словенске латинице настале су од писма латинског језика, чији је словни инвентар готово у потпуности преузет у словенским латиничким писмима, с тим што се неки гласови, који су мање или више карактеристични за словенске језике (већином фрикативни гласови и африкате, палатали или резултати палатализација), бележе додавањем дијакритичких знакова словима основног фонда (уп. српско ć, č), употребом диграма (уп. српско lj, nj), варирањем основног словног облика (уп. српско ћ, пољско ą, ę) итд. Савремене словенске латинице имају између 25 и 45 графема. Свим словенским латиничким писмима заједничке су графеме А, В, С, D, Е, F, G, Н, I, Ј, К, L, М, N, О, Р, R, S, Т, U, V, Z. У неким језицима само у писању страних речи, на пример властитих именица, користе се још неке графеме (Q, W, X, Y, и др.). У словеначкој латиници постоје и графеме Č, Š, Ž. У српској и хрватској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, Ć, DŽ, Đ, LJ, NJ. У доњолужичкосрпској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, Ć, DZ, DŹ, Ě, CH, Ł, Ń, Ŕ, Ś, W, Y, Ź; У горњолужичкосрпској латиници постоје и графеме и диграми: Č, Š, Ž, DZ, Ě, CH, Ł, Ń, Ř, Ó, Ć, W, Y; У пољској латиници постоје и графеме и диграми: Ć, CZ, CH, DŻ, DZ, DŻ, Ł, Ń, Ó, RZ, SZ, Ś, Ź, Ę, Ą,Y; У словачкој латиници постоје и графеме и диграми: Б, Ä, Č, Ď, DZ, DŽ, É, CH, Í, Ĺ, Ľ, Ň, Ó, Ô, Q, Ŕ,Š, Ť, Ú, W, X, Y, Ý, Ž; У чешкој латиници постоје и графеме и диграми: Б, Č, D', É, Ě, CH, Í, Ň, Ó, Q, Ř, Š, T', Ú, U, W, X, Y, Ý, Ž; Етнички аспектКњижевнојезичка разноврсност словенског света умногоме одражава етничку и државну издиференцираност Словена (о српском језику, његовим називима и социолингвистичким статусима видети посебан одељак у књизи). Број припадника појединих словенских народа у већини случајева се приближно подудара са бројем говорних представника одговарајућих језика. Највећи изузетак у том погледу представља руски језик. У Совјетском Савезу, према подацима пописа (1979), преко 16 милиона људи који нису Руси говорило је руски као матерњи језик (подаци из 1989. године дати су у напомени на страни 25), а више милиона Руса, Украјинаца и Пољака живи изван Европе, претежно у Америци и Канади. Они су највећим делом и етнички интегрисани у средину у којој живе, на пример као Американци, Канађани или Аустралијанци словенског (руског, пољског, украјинског итд.) порекла. Будући статистички подаци вероватно ће се, када је реч о националној, језичкој и верској припадности, и због политичких промена до којих је у међувремену у словенским земљама дошло, у неким случајевима знатније разликовати од података из оних пописа становништва када су на изјашњавање о националној припадности умногоме, посебном политичком тежином, утицали званични ставови о националном питању. Поред Лужичких Срба, као словенског народа који живи искључиво у несловенском окружењу, делови појединих словенских народа живе у претежно несловенским земљама (нпр. Срби у Румунији, Мађарској, Албанији; Хрвати у Румунији, Мађарској, Аустрији; Словенци у Мађарској, Аустрији, Италији; Македонци у Албанији и Грчкој), или у инословенском окружењу (нпр. Срби у Хрватској, Словаци, Русини, Бугари у Србији, Македонци у Бугарској), због чега је, осим етничке и језичке издиференцираности Словена, важан фактор за разумевање развоја словенских култура и облик њихове измешаности, односно структура њиховог језичко-етничког распореда. У прошлости је ситуација у том погледу за неке народе била неповољнија него данас. Сви словенски народи у појединим периодима своје историје искусили су потчињеност другим народима и државама или подељеност међу различитим државама (Русија под татарско-монголском влашћу у XIII и XIV веку, Бугарска и Србија под турском влашћу од XIV односно XV до XIX века, поделе Пољске крајем XVIII века, судбина словенских народа у Аустроугарској монархији, подељеност Лужичких Срба између Саксоније и Пруске итд.). Премда делови појединих словенских народа и данас живе изван својих матица, још увек постоје тенденције да се те словенске матице усмеравају ка државном уситњавању и конфронтирању. Конфесионални аспектИако ниједан словенски народ не припада у целини једној вероисповести, верујући Словени су највећим делом православни (Руси, Белоруси, Украјинци, Срби, Македонци и Бугари), а релативно мањим делом припадници римокатоличке, протестантске, исламске или неке друге вероисповести. Поузданијих статистичких података о верској опредељености Словена за сада нема. Број протестаната у прошлости је био већи него данас (на пример, међу Пољацима, Чесима, Словацима, Лужичким Србима, Словенцима) да би затим, после контрареформације, негде мање негде више опао, обично онолико колико се повећао број представника римокатоличке конфесије. У време потчињености Украјине католичким земљама (Пољској и Аустроугарској) део Украјинаца прихватио је унијатство (за које је, пре свега, карактеристично признавање папинске врховне црквене власти, уз очување православних црквених обреда). Део Јужних Словена је у време петовековне потчињености турској власти био принуђен да пређе у ислам. Антрополошки аспектУ антрополошком погледу Словени се деле на четири основне групе: балтичку, црноморску, динарску и средњоволшку. Важнији антрополошки показатељи су: висина, индекс главе (однос највећег дијаметра ширине и дужине лобање у попречном пресеку), растојање између јагодичних костију, висина лица, профил лица и носа, положај врха носа, профил горње усне, боја косе и очију, косматост (примарна и секундарна) и др. Овде се укратко наводе само неки од тих показатеља према антрополошким истраживањима. За балтичку групу Словена карактеристичан је висок раст (око 170 cm), релативно мали индекс главе (брахикефалија), ретко средњи индекс главе (мезокефалија), релативно узак нос, два пута чешће са испупченом него са угнутом линијом носног профила, средње развијена косматост, врло светла, светла или тамноруса боја косе, сива или плава боја очију. За црноморску групу Словена карактеристичан је нижи раст у односу на балтичку групу, мезокефалија, шири нос у доњем делу, већи проценат угнуте него испупчене линије носног профила, развијенија косматост, тамна коса, сива, смеђа или тамносмеђа боја очију. Словени динарске групе су високог раста, ужег и дужег лица, обично правог носа, развијене косматости, смеђе или умерено депигментиране боје очију (очне дужице), док је за индекс главе карактеристична брахикефалија. Словени средњоволшке групе у просеку су нижи од црноморских, индекс главе показује мезокефалију иако се среће и брахикефалија, доњи део носа је шири, линија носног профила је чешће угнута него код балтичке групе. Коса је тамна, секундарна косматост мушкараца је слабије развијена него код других Словена, боја очију је обично смеђа или умерено депигментирана. На основу наведених и других антрополошких показатеља може се закључити да су Словени у расном погледу хетерогени, као уосталом мање-више сви становници Европе, што је последица вековних контаката и мешања различитих расних типова и антрополошких група. Наведене четири антрополошке групе Словена одговарају, као варијетети, четирма расним типовима: балтичком, чији су представници такође Карелци, Естонци, Летонци и др., понтијском или неопонтијском, којим су обухваћени неки несловенски народи у приобаљу Црног мора, на пример Черкези, јадранском, у који такође улазе Грци, Албанци, Румуни, Мађари, и уралском, којим су обухваћени и неки несловенски народи, на пример Ханти, Манси и други. Поред основних постоје и прелазни типови и локалне групе којима су обухваћени они Словени који не припадају ниједној од наведених група. Има мишљења да би се из источноевропских локалних група могла издвојити и пета антрополошки важнија група са већим бројем посебних својстава која су можда супстратске природе. Словени од етничког формирања до раног средњег векаНајстарији историографски извори о СловенимаУ историографским изворима Словени се помињу релативно касно, што се може објаснити чињеницом да они нису могли оставити сведочанства о својој историји до великих сеоба средином првог миленијума наше ере јер нису имали писменост, док је за хроничаре и историчаре грчког и латинског језика интересантно било пре свега оно што се догађало у њиховим државама или у вези са њиховим државама. Други народи били су занимљиви углавном ако су угрожавали границе царства, или ако су стајали на путу проширивања царства, што није био случај са Словенима све до великих сеоба народа. Постоје две врсте најстаријих историографских извора који се са мање или више поузданости односе на Словене. Једни су они у којима се не помињу Словени него неки други народи који би, у ствари, према опису могли бити Словени, а други су они у којима се употребљава етноним Словени или неки други етноним за који се зна да се употребљавао за именовање Словена или неког њиховог дела. Што се првих извора тиче, погрешно идентификовање далеких или мање познатих народа и подвођење мање познатих под име суседног, познатијег народа представља лако разумљиву појаву. Тако су антички историчари често називали Скитима различите народе северно од Црног мора иако је познато да то нису увек били Скити. Грчки историчар Херодот (V век п. н. е.) у четвртој књизи своје Историје подробно описује Скитију, скитска племена и њихове суседе, говорећи, поред осталог, и о Скитима - ратарима, Неурима, Будинима и другим племенима. Има претпоставки, али без довољно аргумената, да су ти Скити - ратари (пољопривредна делатност је иначе била доста нетипична за Ските) заправо били Словени, као што има покушаја да се Неури и Будини објасне неким касније посведоченим словенским етнонимима и топонимима. Знатно касније, у I и II веку н. е. римски и грчки аутори Тацит (у Германији), Плиније Старији (у Природној историји) и Птоломеј (у Приручнику из географије) помињу велики народ Венеда (Венета) између Балтичког мора и Карпата. Пошто се етноним Венети у различитим фонетским и ортографским варијантама од далеке прошлости до данас везује за Словене, или бар за део Словена (в. одељак о словенским етнонимима), може се рећи да поменути извори садрже и прва поузданија, иако оскудна сведочанства о Словенима. Етноним Словени (као Склавени) први пут помиње Псеудо-Цезарије (IV-V век; видети: Византијски извори за историју народа Југославије I). Знатно опширније о Словенима се говори у делу историчара Јорданиса (VI век) посвећеном историји Гота. Користећи различите изворе, између осталог и нека старија историографска дела која до нас нису дошла, Јорданис је, поред осталог, са доста података одредио границе територије на којој живе Венеди. На једном месту наводи да се Венеди већином зову Словени и Анти, а на другом да описану територију насељавају народи који потичу од истог племена: Венеди, Словени и Анти, тако да се назив Венеди једном појављује као општији, а други пут у ужем значењу. Територија на којој су живели одређена је, према Јорданису, северним обронцима Карпата, горњим током Висле, реком Прут на западу и Дњепром на истоку. Јорданис прецизира и где живе поједини поменути народи у оквиру те територије, али тумачење неких топонима које он користи у науци још увек су спорна. Средином VI века и византијски историчар Прокопије Кесаријски говори о томе да су Словени и Анти истог порекла, штавише да су их раније звали Спори јер су живели у "расејању", тј. у међусобно удаљеним насељима, заузимајући већи део леве обале Истра (трачки назив за доњи Дунав). Он наводи и доста података о њиховом начину живота, начину ратовања и о њиховим веровањима. Опширнији подаци о Словенима дати су у војном приручнику Псеудо-Маврикија крајем .VI и почетком VII века н. е., а у анонимном делу Равенска космографија (VII-VIII век), које је вероватно превод грчког текста из V/VI или VII века, помиње се земља Скита, одакле потичу Словени. Почев од VI века Словени су, судећи према све бројнијим историографским изворима у којима се о њима говори и према значају који су им на тај начин савременици придавали (описујући њихове сукобе са Византијом, са Германима и другим народима источне, југоисточне и централне Европе), већ имали важно место на европској историјској сцени. Међутим, историографски подаци који су нам доступни сами за себе не могу да ближе осветле многе важне стране живота и културе Словена тога времена, а још мање могу да осветле претходне векове њихове историје. Зато се у реконструкцији најстаријих периода словенске историје ослањамо и на друге изворе и чињенице: археолошке, лингвистичке, етнографске итд. Словени у светлу археолошких истраживањаОсновни проблем у проучавању етногенезе јесте недостатак материјалних чињеница које би поткрепиле ову или ону теорију. Археологија као наука о историји народа, друштава и култура према сачуваним материјалним чињеницама има велику улогу у проучавању етногенезе. Зато и у проучавању најстарије историје Словена археологији припада важно место. За разлику од лингвистичких података, којима често недостаје довољна просторна и временска одређеност када је о далекој историји језика реч, археолошки материјали су у том погледу конкретнији и одређенији. Међутим, један од главних проблема у вези са археолошким чињеницама јесте у томе што их често има мање него што је потребно да се нека теорија довољно добро аргументује таквом врстом грађе. Због тога савремена славистика тежи комплексном приступу проучавању проблема словенске етногенезе, у који су укључене различите науке, пре свега - лингвистика, археологија, антропологија, историја, етнографија и друге. У археолошким етногенетским теоријама водећа улога припада ретроспективном методу истраживања, који се састоји у сукцесивном праћењу извора основних археолошких култура. Од културе која је несумњиво словенска и која припада раном средњем веку или касноантичком добу истраживања се усмеравају према даљој прошлости, према старинама које су у генетској вези са раносредњовековним, односно касноантичким, а затим према још старијим културама. Укупност археолошки посведочених особина неке културе или карактеристичног периода у њеном развоју назива се археолошком културом. Чињенице археолошке културе су, на пример, станишта, гробови, обреди, ношња, дела ликовне уметности, оруђе, оружје, накит, играчке, грнчарија, трагови исхране (нпр. остаци житарица), кости домаћих или дивљих животиња близу станишта итд. Ако археолошке културе обухватају сталне и вишекратно поновљене истоврсне спојеве особина материјалне и духовне културе у вези са одређеним ареалом током мање или више дужег периода, има основа да се сматра да одговарају одређеним етничким скупинама. На основу таквих специфичних црта културе, као што су станишта, одећа, обреди, обичаји, уметност, у целини или у појединостима, као и на основу језика и антрополошке структуре, сразмерно поуздано може се разликовати једна етничка формација од друге током читавог времена њиховог постојања. При издвајању одређених археолошких култура поред етнографских особина узимају се у .обзир и обележја која су географски условљена, или елементи који су у вези са производном делатношћу или са друштвеним развојем. Зато није искључено да поједине археолошке културе, међу њима и оне које нису идентификоване на основу комплекса обележја него само преко појединачних културних елемената, не одговарају етничким заједницама којима се приписују. Археолошке културе могу бити моноетничке, када је само један народ носилац одређене археолошке културе, или полиетничке, када је извесна археолошка култура заједничка за више народа, што је лако разумљиво јер је у даљој прошлости човечанства било много миграција и продирања једне етничке групе или неколико етничких група на територију других. Такве археолошке културе разликују се од других пре свега по томе што се у оквиру њих срећу различити начини сахрањивања, различити типови архитектуре, различити начини израде грнчарије и друга обележја. Међу археолошким културама које се доводе у везу са Словенима има и моноетничких и полиетничких. Према историјским изворима, у време стварања првих словенских држава словенска култура била је доста монолитна, а њене археолошке границе се углавном поклапају са границама територија које су населили Словени. Врло је уочљиво да је та култура природно израсла из словенске културе старијег времена - из VI и из VII века. Међутим, када се ретроспективним методом крене у нешто даљу прошлост, тај континуитет се већ од V века теже прати: уместо чисто словенске културе налазе се или полиетничке археолошке културе које имају и словенска обележја, или несловенске културе. Словенска обележја у полиетничким културама значила би да су Словени до VI века н. е. често живели у тесним контактима са другим народима, делом и измешани са њима, али нису подлегли акултурацији него су на историјску сцену изашли културно јаки и етнојезички сразмерно компактни, вероватно претходно асимиловавши нека несловенска племена или њихове делове са којима су били у најтешњем контакту. Најшири и најстарији културни оквир археолошке стране проблема словенске етногенезе и глотогенезе представља култура поља погребних урни, која је од бронзаног доба до средине првог миленијума пре Христа постојала у већем делу Европе, обухватајући простор од горњег тока Лоаре, Сене и Рајне на западу до Висле, Буга и горњег Дњепра на истоку, од ушћа Одре на северу до крајњег југа Апенинског полуострва, захватајући средњи и северозападни део Балканског полуострва. Култура поља погребних урни, која је постојала на том широком простору, представљала је основу за каснији развој пракелтске, праиталске, прагерманске, илирске и, врло вероватно, неких других етничких култура, због чега се у новијој археологији поистовећује са староевропском културном и језичком заједницом, којом је био обухваћен знатан део Индоевропљана. Култури поља погребних урни припадала је лужичка култура (археолошке културе често добијају називе према местима где су откривене, у овом случају то су словенске Лужице, у источној Немачкој). Она се у последњим вековима другог и током прве половине првог миленијума пре Христа простирала између горње Лабе на западу, Висле на истоку и области северно од средњег Подунавља. Иако је приписивана и Келтима, и Германима, и Словенима, и Илирима, и другим народима, њена припадност није поуздано и једнозначно утврђена, али је извесно да млађе археолошке културе које несумњиво припадају тим народима немају особине које би сведочиле о њиховој директној генетској вези са лужичком културом. Лужичка племена су била седелачка и бавила су се земљорадњом, сточарством, металургијом и израдом оруђа, прерадом вуне, грнчарством. Лужичка керамика, рађена руком, одликује се великом разноврсношћу облика и украса. Основни начин сахрањивања био је спаљивање покојника. У старијем периоду лужичке културе племена су живела у неутврђеним насељима, али се касније, у првом миленијуму пре Христа насеља утврђују оградама и рововима, због учестале опасности од напада непријатељских племена, што је временом довело и до нестанка лужичке културе. Северозападно од области лужичке културе простирала се област поморске културе, чији су носиоци, претпоставља се, говорили периферним балтичким дијалектом. Основа развоја поморске културе била је, вероватно, трговина ћилибаром, за којим је владало интересовање, посебно у старим медитеранским цивилизацијама. Представници поморске културе живели су у насељима без утврђења, у надземним стаништима или у земуницама. За њих је карактеристична ручно рађена грнчарија црне или црвене боје са друкчијим украсима од лужичких (нпр. шаре у облику јеле), сахрањивање спаљивањем и остављањем пепела у посуде или посебне урне, чије је карактеристично ликовно обележје лице (због чега се поморска култура назива и културом урни са лицем). У јужним областима поморске културе урне су остављане под великим звонастим посудама. Ни лужичка ни поморска култура не сматрају се доказано словенским културама јер за такву претпоставку у њима нису нађене довољно убедљиве археолошке потврде. С друге стране, гледано чисто археолошки, нема разлога да се истовремене културе Подунавља не припишу прецима Словена. Умногоме под утицајем миграција племена поморске културе у област лужичке културе, на територији између Висле и Одре формирала се култура звонастих погребних посуда (од V до II века пре Христа). У тој култури утврђене су особине које је повезују са каснијим словенским културама. Њен почетак временски се приближно подудара са периодом (средина првог миленијума пре Христа) за који многи научници везују постојање словенског етноса као сасвим извесну чињеницу, а просторно се култура звонастих погребних посуда приближно подудара са територијом великопољских говора, који, како се сматра, доста доследно одражавају фонолошке особине прасловенског језика. Реконструисана прасловенска лексика (географска терминологија, називи дрвећа, називи риба, одсуство речи везаних за море и поморство итд.) такође не противуречи реалијама које налазимо, или за које се претпоставља да су постојале на територији културе звонастих погребних посуда, мада, с друге стране, све те чињенице ипак нису довољне да се извуче сасвим одређени закључак о томе да је култура звонастих погребних посуда била искључиво или превасходно словенска, нити да се границе најстарије словенске постојбине потпуно или претежно подударају само са границама области дате археолошке културе. Истовремено се запажа подударност археолошких и лингвистичких чињеница и у погледу утврђених контаката културе звонастих погребних посуда са другим културама, чији су носиоци пре свега Балти (поморска култура), али и Германи и Келти, као и у погледу утврђених језичких контаката прасловенског са другим језицима, опет у првом реду са балтичким, али и келтским, германским, италским, балканским (илирским и трачким) и иранским. Многи аспекти тих веза још нису исцрпно испитани, као, на пример, археолошке и лингвистичке консеквенце келтског продора у централну Европу, управо од IV века пре Христа, што се временски приближно подудара са претпостављеним формирањем словенског етноса и културе звонастих погребних посуда (иако и степен повезаности последње две чињенице још треба утврђивати). У вези с тим може бити и судбина неких каснијих северних римских провинција које су Келти у IV веку пре Христа разорили (нпр. судбина племена Венета и становништва провинције Норик), а чији се називи доводе у везу са Словенима и чија се могућна северноилирска припадност доводи у везу са илирском компонентом у култури звонастих погребних посуда, као што још нису довољно расветљене ни последице келтског (само келтског?) насељавања данашњег Шљонска и Мале Пољске, уочене везе између келтске и западнословенске храмовне архитектуре и др. На територији културе звонастих погребних посуда, и највероватније као наставак те културе, формира се крајем II века пре Христа пшеворска култура (названа тако према граду Пшеворску у југоисточној Пољској), која је трајала до V века наше ере. Границе те културе временом су се мењале: од средње Лабе, у ранијем периоду, касније од Одре - до горње Тисе и горњег Дњестра. Насеља пшеворске културе су већих размера и обично нису утврђена. Погребни обред састоји се у спаљивању, али се пепео обично није стављао у урну него се спуштао директно у гроб. Ново је и то што се у гробовима налази и оружје (нпр. мачеви, секире, стреле, делови штитова итд., што је нетипично за касније словенске археолошке културе и доводи се у везу са Германима), затим мамузе, ритуално разбијени судови, кости птица, а нов је и обичај да се гроб пробије оружјем или неким другим шиљатим предметом. Грнчарија је у старијем периоду пшеворске културе врло слична поморској или оној из културе звонастих погребних посуда, али се упоредо са ручном израдом грнчарије у млађој фази пшеворске културе употребљава и витло, а облици посуда и украси на њима често се разликују од одговарајућих елемената и претходних и потоњих култура. Станишта су, по правилу, била надземна, са стубовима, али и полуземунице, а начин привређивања сличан као у култури звонастих погребних посуда. Пшеворска култура се сматра једним делом, природним наставком културе звонастих погребних посуда, са приметним елементима неких других култура, највише оних које се приписују Германима, али и латенске (келтске) и културе римских провинција. Нека обележја те културе (нпр. спаљивање посмртних остатака, пољопривреда, полуземунице и др.) могла би да значе да су њени носиоци били Словени, док би друкчија обележја говорила о продору несловенских племена на ту територију и о полиетничности пшеворске културе. У савременој археологији мишљења о том питању још су доста различита. Неки сматрају да је пшеворска култура словенска, са присуством неких других етничких елемената (германских), други - да је словенска и германска, а трећи да је та култура искључиво германска. Руски археолог В. В. Седов, проучавајући гробне инвентаре, дошао је до закључка да је западна страна пшеворске културе била претежно германска, а њена источна страна претежно словенска. У већем периоду постојања пшеворске културе (тачније од краја Ш века пре Христа до краја П века наше ере), истовремено с њом постојала је у области Полесја, јужно од реке Припет и на запад од средњег Дњепра зарубињецка култура (према украјинском градићу Зарубињци), која се, према керамици и неким другим елементима, такође наслања на културу звонастих погребних посуда. За зарубињецку културу карактеристична су мања насеља, обично на обалама река, понекад и на узвишењима, сахрањивање спаљивањем покојника и остављањем пепела често у урнама, као и чиније и пехари специфичних облика, запоне (фибуле) и др. Од II до V века наше ере зарубињецку културу замењују черњаховска култура и кијевска култура. Черњаховска култура развијала се у пространој области која се само делимично подударала са зарубињецком културом, а захватала је простор од Карпата на западу до десних притока реке Доњец на истоку, и од средњег тока Дњепра на северу до Црног мора на југу. Кијевска култура обухватала је област северног дела средњег Подњепровља и јужни део горњег Подњепровља и тока реке Десне. Поред сличности са зарубињецком черњаховска култура показује утицај пшеворске културе, али и иранске и трачке елементе. За черњаховску културу карактеристична су неутврђена насеља, шира примена гвозденог оруђа, пољопривредна производња, сахрањивање спаљивањем (са пепелом у урнама), али, пре свега, скелетно сахрањивање, што је типично за Германе и Сармате, као и израда грнчарије високог квалитета на витлу (то посуђе је по облику веома слично посуђу из пшеворске културе). У важније археолошке културе касноантичког доба, које су могле бити и словенске, спада и култура карпатских кургана (од Ш до V века наше ере). Сматра се да је та култура била словенско-дакогетска или дакогетска. Простирала се између обронака Карпата, Дњестра и горњег Прута. Новија словенска археологија све изричитије поставља питање о словенским културама касноантичког доба у југоисточној Панонији (Ђ. Јанковић). Поред досадашњих археолошких открића о касноантичком добу Баната и Бачке, која вероватно нису коначна, на то упућују и историјски извори, пре свега податак Псеудо-Цезарија (IV-V в. н. е.) по коме уз Дунав живе дивљи Склавени и питоми Подунавци - Фисонци. А у Присковом опису пута Атили говори се о народу који користи чамце издубљене у деблу, пије медовину и пиће од јечма, једе просо, а говори језик који није ни германски ни хунски, што се слаже са другим историјским описима Словена, а тешко би се могло приписати неком другом познатом народу тога времена. Археолошка култура која је несумњиво моноетничка и словенска јесте прашка култура, која је постојала у VI и VII веку. Она је настала на основама позне пшеворске, черњаховске, кијевске и неколико мањих култура које су биле разорене у хунској најезди крајем IV века и у V веку. Прашка култура се простирала од Лабе на западу до Дњепра на истоку, тј. обухватала је ширу област од прапостојбине Словена јер временски једним делом припада и периоду словенских сеоба. Иако савремена археологија очигледно није у стању да сама реши проблем словенске етногенезе, она ипак отклања многе недоумице које би постојале, када се археолошке чињенице и теорије не би узимале у обзир. Укратко, чињеница да су најважнија етнографска обележја словенских култура од V до VII века (грнчарија, погребни обред, архитектура и др.) у генетској вези са пшеворском и черњаховском културом (које нису биле само словенске), чије су границе релативно добро одређене у простору, а и у времену, несумњиво је значајна за изоштравање слике о територији прапостојбине Словена у овом или оном периоду њихове најстарије историје. Сазнања до којих се у археологији дошло о структури полиетничких култура са претпостављеном словенском компонентом помажу да се боље реконструише сам почетак словенске етногенезе, његова прва етапа и елементи који су у њему могли учествовати. Упркос бројним резултатима пред словенском археологијом има још недовољно испитаних подручја и задатака које тек треба обрадити, па стога будућа истраживања проблема словенске етногенезе могу добити важне подстицаје и резултате управо са подручја словенске археологије. Словени у светлу лингвистичких истраживањаСловенски језици у индоевропској језичкој породициСловенски језици припадају индоевропској језичкој породици, тј. налазе се у односу ближе или даље сродности са другим језицима те породице. Израз језичка сродност (као и језичка породица и сл.) представља прозрачну терминолошку метафору, јер у правом смислу речи у односу сродности могу бити само појавни облици света живе природе. Сроднима се називају језици који су настали дивергентним развојем извесног старијег језика и/или мешањем језика (тада је нови језик у односу сродности према језицима од којих је настао и према другим језицима који су се из њих евентуално развили). Сродни језици имају мање или више заједничких особина које су последица њиховог заједничког порекла. На тој чињеници заснива се генеалошка класификација језика (класификација према сродности, односно према језичким породицама и сродним групама). Али језици могу имати заједничких особина и када нису у односу сродности. На тој чињеници заснива се типолошка класификација језика. У типолошком погледу словенски језици спадају у флективне језике јер граматичка значења великим делом |
