Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

1. Младост Стефана Немање

Почетком XII века на Балкану стоје насупрот једна другој две српске области – Рашка и Зета. Обе су међусобно имале довољно различитости да би биле у сталним непријатељствима, а разлог је био једноставан – превласт. Осим другачијег етничког састава и различите религије, Рашка и Зета су трпеле различите утицаје што се и те како осетило у културном погледу. Њихови међусобни односи били су само понекад складни, а најчешће је стална нетрпељивост доводила и до крвавих сукоба. Оно што им је било заједничко било је то да ниједна област није била независна, већ су обе под страном влашћу.

Зета се налазила у приморју, тако да је ту био изражен утицај романске културе, а била је, осим српским живљем, насељена и бројним романским и арбанаским становништвом које је имало и приличан политички утицај. Зета је једно време носила име Диоклитија или Дукља, то је био назив за средњовековну област која се простирала од Боке Которске до реке Бојане (ово име потиче вероватно од имена римског града Doclea или можда од назива илирског племена Docleatina). Сам назив Дукља је у употреби од X века и негде од XI века ова се област почиње називати Зетом. Назив Дукља (Диоклитија) се касније само употребљава у владарским титулама.

Око 1077. године Зета је уздигнута на ранг краљевине тиме што је римски папа Гргур VII одобрио да се кнез Михаило крунише за краља. Истовремено, краљ Михаило је радио и на томе да Зета добије самосталну архиепископију, што је на крају, 8. јануара 1089 уродило плодом тако да је у Бару основана зетска (Дукљанска) архиепископија. Но, тада већ није владао Михаило, већ његов наследник Бодин. Барска архиепископија је имала прилично велику надлежност и контролисала је епископије у Бару, Скадру, Дривасту, затим пулатску епископију, српску, босанску и требињску, а и сви манастири у земљи били су под њеном контролом. Захваљујући овоме католички утицај је био изузетно јак, тако да многе области у Зети нису имале уопште православног свештенства. Да је утицај римске курије био велики види се и из тога што су сва документа писана искључиво на латинском језику. Само становништво у Зети није било хомогено, будући да се ова држава налазила на границама различитих племена, која се јесу мешала, али која су и задржавала мноштво својих племенских обичаја.

Рашка се налазила у унутрашњости, окружена планинама и непроходним шумама које су јој представљале дуго времена штит тешко пролазан за стране освајаче. У овој области живело је претежно српско становништво уз веома мало другог етничког елемента тако да је Рашка успела да сачува много тога патријархалног и конзервативног. Ту су у највећој мери очувани народни језик и други обичаји, а православна црква је имала искључиви утицај. Рашка се углавном бавила својим пословима, али то није сметало њеног владара да када год то може усмери своју војску ка Зети. Пограничне чарке су биле непрестане, али ни један од владара није показивао неке веће амбиције према другој области, па су сви сукоби завршавали углавном пљачкама стоке и паљењем усева.

Ова стална трвења су достигла врхунац након смрти зетског владара Бодина, око 1101. године, када га је требао да наследи син Михаило, али због неморалности његове мајке избила је свеопшта побуна у којој се најбоље снашао Бодинов брат Доброслав и искористио огромни метеж да се дочепа престола. Успех му је био тек половичан јер га никако није умео и очувати. До тог момента Зета је била колико – толико мирна земља, без неких већих трзавица које би омеле стални успон ове области, али од појаве Доброслава историја Зете постаје поприште дивљих обрачуна за власт. Да је ситуација у Зети веома несигурна, први је осетио Вукан, тадашњи рашки велики жупан, па са војском упадне у Зету. Већ расклимана Зета није била у стању да се брани, а изгледа да ни Доброслав није показивао нарочиту вољу, још мање сналажљивост, па неког отпора није ни било. Таквог владара није било тешко оборити, тако да Вукан није имао већих проблема при хапшењу Доброслава и натурања свога кандидата Кочапара Бранисављевића.

Рашки жупан је желео да довођењем Кочапара на зетски престо добије одлучујући утицај у овој области. Судбина Зете, а ни судбина Кочапара њему није била битна, битна је била власт и прилика да је прошири преко границе Рашке. У томе није успео у потпуности јер се Кочапар показао незахвалним, а вероватно и превртљивим, па се веома брзо одвојио од Вукана. Ускоро су између њих владали толико лоши односи да је Вукан, не могавши више никако да поврати утицај над својим штићеником, чак покушао и да га убије "Потом је Вукан са Рашанима поставио засједе Кочапару да би га убио" (Летопис поп Дукљанина). Кочапар се показао као веома спреман на Вуканове подвале па их је до краја све избегао.

Све у свему Кочапар се показао као одлучан владар који је имао намеру да Зети поврати ранију снагу и важност. Његови покушаји су били окренути углавном ка заузимању хумске земље, но у једном од похода погине. Сада је опет рашки жупан Вукан имао потпун утицај над зетским унутрашњим стварима па је то искористио истурајући и подржавајући новог кандидата за зетског владара који се звао Владимир, иначе син најстаријег Бодиновог брата, такође Владимира. Овај се потпуно препустио Вукану и чак му постао и зет. Захваљујући томе Зета је проживела неколико година без династичких борби што је и те како остало у сећању. "И земља је дванаест година живјела у миру" (Летопис поп Дукљанина). Вероватно је да би овакво стање трајало дуже време да у Рашкој Вукан изненада не умире, чиме је зетски владар Владимир изгубио сигурну подршку.

То је била прилика да се одмах придигну његови непријатељи па тако побуну диже Бодинов син Ђорђе, а на наговор своје матере Јаквинте. Иначе, ова жена је остала у предању позната као надасве опака и зла. Она је као жена Бодинова још за његова живота била у сталним сукобима са Бранислављевићима јер се бојала њиховог јачања предвиђајући да ће они након Бодинове смрти преузети престо. Поп Дукљанин њој чак приписује у заслугу одсецање главе родоначелнику Бранислављевића, кнезу Браниславу, а које је на њен наговор наредио Бодин. Тада су погубљени и Бранислављев брат Градислав и Бранислављев син Бериња: "Краљ Бодин би побијеђен од жене као Ирод од Иродијаде" (Летопис поп Дукљанина).

Ђорђева побуна је на крају успела (изгледа да је Владимир отрован), али ни он се није дуго науживао на власти. Ускоро га Бранисављевићи уз Грчку помоћ потисну, а матер му Јаквинту ухвате у Котору и пошаљу на заточење у Цариград. Сада је на престолу Грубеша Бранисављевић, подложник Грка. Ђорђе немајући куд побегне у заштиту код својих доскорашњих непријатеља, у Рашку.

Грубешина владавина је трајала седам година и остала је у лепом сећању. "За то вријеме земља је била у миру и веома се опоравила. Тада је бог дао жита и вина на претек и земља би напуњена сваким изобиљем" (Летопис поп Дукљанина). Мир поново поремете Рашани који са војском упадну у Зету. Код Бара дочекује их Грубеша, али битку губи и сам гине. Зетски престо преузима поново Ђорђе, али сада је он већ старији и много искуснији па му је јасно да се многе ствари у политици и борби за власт могу много лакше стећи митом него оружјем. Стога покушава да се измири и са Бранисављевићима, својим највећим непријатељима, нудећи им поједине жупаније на владање. Вероватно је рачунао да му је боље да их као своје подложне жупане држи на оку него да стално са страхом гледа према Грчкој одакле би они могли наићи. Успех му је био само делимичан. Неки од Бранисављевића му долазе и прихватају понуду, док други остају у Грчкој, а опет неки одлазе у Рашку где сплеткаре. За то је сада Рашка идеално тло, јер у њој се династичке борбе након смрти Вуканове још увек не смирују. То је идеална прилика за Зећане и њиховог владара Ђорђа, да сада они почну да се мешају у рашке послове. Ђорђе је тога свестан и он то користи, па гура свог кандидата Уроша, иначе синовца Вукановог. Како је Урош био у тамници у Рашкој то га је требало најпре ослободити из ње. "Краљ сакупи војску и оде у Рашку, па је оружјем задобије и поплијени. Ту наиђу на Уроша који је био у затвору, у који су га били ставили његови рођаци, па га, извукавши га одатле пошаљу за жупана у Рашкој". (Летопис поп Дукљанина).

Ове династичке борбе у Рашкој су избиле одмах након смрти великог жупана Вукана. У међувремену, док се Урош није дочепао власти, неки Завида је изгледа владао једно време (стога постоје претпоставке да је он можда Вуканов син или блиски рођак), али он није био личност већег значаја и формата у Рашкој тако да није успео да се одржи на престолу и одмах је подлегао побуни своје браће. Завида се наводно са својом браћом споречкао око имања и будући да није дошло до мирног решења овога спора, дошло је до тешких речи, затим претњи и на крају до отвореног сукоба. "Ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузела земљу". (Стефан Првовенчани). Завида није могао другачије одговорити већ само бекством. Он је имао неких имања у Зети, познато је Рибница код Подгорице, и ту се склонио за извесно време.

За то време у Рашкој бесне династичке борбе које трају дуже време што омогућује да се у њих умеша и зетски краљ Ђорђе желећи да он буде тај који ће да одлучи о томе ко би могао бити нови жупан. У томе је на крају преценио своје снаге јер се одједном рашка властела удружила са незадовољном зетском властелом, па онда тако удружени позову у помоћ Грке. Наравно, Грци су осетили повољну прилику да поново добију утицај у српским пословима и пристану. Као резултат овог савеза остварена су два војна похода против Ђорђа. Први поход Ђорђе је сузбио, али у другом подлегне. Војска му се разиђе и он, немајући куда, за прво време се склони у Црмницу. Сада је цела земља букнула против њега, најпре Котор, а затим и остали. Једно време је лутао по земљи тражећи уточиште док га коначно нису, презреног од свих, ухватили и одвели најпре у Драч, а затим у Цариград. У Цариграду је, попут своје мајке неколико година раније, и он умро у заточеништву. Грци су тада као свога претендента на престо у Зети довели Градихну из куће Бранисављевића.

Ове династичке борбе довеле су Зету дотле да је она од независне претворена у државу која је зависна од Византије. Вероватно је да је народ Зете туђинско освајање дочекао као олакшање, јер га је освајач коначно ослободио бескрајних династичких борби које нису имале никакве сврхе, осим борбе за власт. Издајство је постало обична ствар, а да је узело маха потврђује и поп Дукљанин: "Тада су они који су се сматрали пријатељима и веома блиским краљу, и који су јели његов хљеб, подигли против њега своје потчињено људство, тако једни споља а други изнутра предадоше тврђаву и краља војсковођи господину Алексију, који узевши краља, поведе га са собом у Драч, а одатле га, окованог и у пратњи стражара, пошаље у Цариград, гдје је преминуо у затвору." (Летопис поп Дукљанина). Осим независности, Зета је изгубила и друге привилегије које су Бодин, а касније и Михаило тешко стекли. Средином XII века укинута је и барска архиепископија, а и владар више не носи назив краља већ назив "велики кнез".

Управо некако око тог времена, претпоставља се 1113. године, Завида је добио сина коме је дао име Немања. Како је у то време Завида боравио у Рибници код Подгорице, то се претпоставља да се Немања родио управо ту. Одмах по рођењу детета поставило се и питање његовог крштења. Завида је био православне вере и било је за очекивати да се и дете тако крсти, но ту је било проблема јер је Зета била под снажним католичким утицајем толиким да у њој скоро да није било православног свештенства. Како је Завида био практичан човек, одлучио је да му дете крсти католички свештеник. "А како су у земљи тој латински јереји; то се по вољи божјој удостоји да у храму том прими и латинско крштење" (Стефан Првовенчани).

О Немањином детињству и раној младости не знамо ништа, али на основу онога како се живело у Зети у то доба може се са великом сигурношћу реконструисати и то какав је он имао живот. Завида је, иако без значајније политичке улоге у животу Зете или Рашке, припадао породици великог рашког жупана а био је у сродству и са зетском династијом. Био је вероватно и добростојећи о чему говори и то што је могао из Рашке пребећи у Зету. Изгледа да је највећи део времена проводио у Рибници која се налазила близу два велика града – Котора и Дубровника. Оба града имала су широку аутономију, која је у себи подразумевала да постоје тачно одређене границе градске територије, сопствени закони, судије, разни чиновници и магистрати који су сваке године бирани и мењани, имала су своје епископије, мада је што се тиче црквених ствари, град Бар имао несумњиву предност у односу на Дубровник и Котор јер је у њему било седиште архиепископије.

Бар се налазио на брду изнад оштрог гребена Сутормана и Румије и управо захваљујући томе што је био седиште архиепископије сматран је политички важнијим од осталих. Овај град је живео од трговине маслиновим уљем и захваљујући томе био је густо насељен, а сама варош је била прилично велика. Ипак, Котор је био економски јачи и сигурно је да га је Немања често посећивао и посматрао снажну тврђаву на стени која се дизала високо у небо, док се испод ње простирала варош са око пет стотина кућа. Око њих се пружао исто тако снажан камени бедем, који је служио као заштита од ненаданих напада. Котор је био типична приморска варош са тесним улицама у којима су се налазиле куће од камена (ређе од дрвета), прекривене сламнатим или дрвеним крововима. Скоро свака кућа је имала по један балкон који се налазио са главне стране куће. Град је био пун занатлија, углавном кожара, ципелара, златара, воскара и наравно рибара. Са Дубровником, Котор није имао посебно срдачне односе из разумљивих конкурентских разлога. Но, све то није била велика сметња да се грађани ова два града међусобно мешају, тргују, па чак и венчавају. Ипак, мало је примера да се Дубровчанин преселио у Котор док је у обрнутом смеру било доста селидби. Котор је обухватао релативно велики простор који је заузимао полуострво између другог и трећег залива. Сва област је била густо насељена, а земљиште је било марљиво обрађивано, што је резултирало бројним воћњацима, виноградима, баштама међу којима је било саграђено и мноштво вила. У самом граду знало се ко на ком месту живи, па је у северном делу (Доброта и Пераст) била насеобина занатлија (бачвари, лађари, кречари, циглари).

Дубровник је био сразмерно јачи град у односу на Котор што се могло одмах видети и по кућама које не само да су биле скоро све од камена, већ су биле углавном двоспратне или троспратне, а нису биле ретке ни четвороспратне. Градиле су се углавном од камена или опеке, али као и у Котору биле су густо збијене. Прозори су затварани дрвеним капцима, док је стакло било прилично ретко. Скоро свака кућа је имала откривену или покривену галерију, где се држало цвеће. Ове галерије су служиле и за много прозаичније ствари, као што је смештај нужника и то на предњој страни куће тако да сав измет пада директно на улицу. То је био разлог зашто су ионако узане улице биле пуне смећа. Калдрмисане улице су биле реткост, а становници су слободно држали свиње и другу стоку на улици. Исто тако у многе куће се улазило са степеништа које су биле споља, на улици, што је још више сужавало ионако тесне улице. По оваквим улицама била је права авантура ићи ноћу; увек је постојала опасност да се упадне у јаму која је пуна нечистоће или да се страда од пљачкаша и непријатеља, а могло се наићи и на какав љубавни пар за који су овакве улице биле идеалне. Стога је било мало оних који су се усудили да без фењера шетају када падне мрак.

Било је забрањено да се изван градских зидина праве камене куће, већ су се правиле углавном од дрвета са сламнатим кровом. То је било из војничких разлога, односно зато што би се те куће у случају напада споља одмах запалиле и не би могле да непријатељу пруже заклон. Због поменуте неуредности шириле су се и многе болести од којих је свакако била најприсутнија лепра. И у Котору и у Дубровнику зараженима лепром био је забрањен улазак у град и они су морали да живе на тачно одређеним местима, да не би пренели болест на остале грађане. Осим тога, у Дубровнику су морали да носе и бела одела како би били приметни са веће раздаљине. Било је још људских наказа, попут оних које су сами људи направили кажњавајући криминалце сечењем ушију, носа, смуђењем косе, ослепљењем, итд. Честа казна била је и чупање браде, а због обичаја да људи носе дуге косе и браде, па је чак била велика срамота бити ћосав.

Будући да је Немања био из добростојеће куће, то му је и живот био далеко лагоднији но што је то био живот обичних грађана. Но, то не треба преувеличавати, јер ни тадашња висока властела није имала неки бог зна како угодан живот. Вероватно је да је кућа Немањиних родитеља била сва од камена, без велике удобности. Могуће је да су и у њој као и кућама других богатијих под и врата били прекривени шареним простиркама, а вероватно је да су имали платнене завесе или памучне, које су служиле као заклон од сунца. Уколико су имали скупоценог прибора чували су га, као и све друге вредније ствари, у ковчезима од којих је кључ имао само старешина породице. Кућа је била осветљавана свећњацима или фењерима, док су у сиромашнијим кућама користили луч. Чак и у најбогатијим кућама у то време је била ретка постеља, већ се спавало на поду, где би се распрострло неко крзно, а касније се употребљавао душек, перјанице и сламарице. Храна није била једнолична како се то данас често неоправдано мисли. Преовлађивала је биљна храна. Користио се хлеб, погача, каша, пита са месом или сиром. Заправо највише је у употреби био сир, али и свињско и овчје месо. Од свињског меса на цени је била нарочито шунка и сланина. Јела се риба, али и дивљач мада само на трпези знатније господе. Као пиће коришћено је вино и медовина.

Немања се вероватно највише забављао одлазећи у лов и то на препелице, јаребице и друге птице, што се тада сматрало посебно отменим. Добијало се много на престижу уколико би се у лов ишло са соколовима. Тада су се у околини Котора по брдима хватали соколови мрежама и они су били обучавани за лов. Били су веома скупоцени, тако да су често вођене парнице око власништва над овим птицама. Осим лова биле су омиљене и неке забаве које су биле везане за коришћење бојног оружја. Најчешће се вежбало у гађању стрелом и луком, ручним балистом као и са мачевима.

Гозбе су биле честе, а гостопримство је било пословично. Оне би се увек завршавале жестоким пијанкама, што и није било чудно јер су непрестано за све и свашта дизане разне здравице. На таквим весељима играње је било обавезно, посебно коло. Коришћени су фрула, гусле, гајде и рог као инструменти. Биле су честе и забаве под маскама, а најчешће су се носиле животињске маске. Када није било таквих забава, одлазило се у крчме где су најчешће радиле жене због којих су стално избијале туче. Певање је било веома омиљено и певало се у свакој прилици, и у свадби али и на сахрани, док су епске песме биле нераздвојни део живота.

2. Рашка у борбама за независност

Време владавине великог жупана Уроша везано је за уплитање Рашке у велики рат између Угарске и Византије који је почео 1127. године. Угари су најпре освојили Хрватску и велики број далматинских градова који су до тога момента били под Венецијом. Но, њихови планови су ишли и даље ка југу. На том путу они су наишли на Рашку која је била, и поред својих непрестаних борби, ипак противник за респект и савезник око којега се требало потрудити и придобити га. Користећи то што су Рашани били изразито нетрпељиви према Византији желећи се ослободити од византијске зависности угари их придобију за савезнике.

Око 1127. године Угари су почели са нападом и првом налету освајају Београд, али изгледа да нису били сигурни да ће га успети и задржати, те су почели да руше градске бедеме и да камење преносе у Земун појачавајући његове бедеме. Ускоро су стигли до Ниша и Софије, а има неких индиција да су се поједини одреди залетали чак до Филипопоља. Византија је узвратила удар и успела да их порази на левој обали Дунава, код Храма. Након овог пораза Угри су још једном покушали ратну срећу и нападају на Браничево. Имали су успеха, али само док се византијски цар није појавио са војском. Међутим и византијска војска се ускоро морала повући због болести и недостатка хране.

У међувремену, Срби навале на Рас где се налазила византијска посада, освоје га и пале (1129.). Тада је заповедник војне посаде у Расу побегао, а византијски цар, разљућен, осрамоти га тако што га обуче у женску одећу, посади на магарца и проведе га по Цариграду. Како је овај устанак био прилично озбиљна ствар то је византијски цар Јован Комнин морао да лично доведе војску и да овај устанак умири. Устанак је угушен, а Грци су се жестоко осветили тако што су мноштво заробљених Срба одвели у разне крајеве Грчке. Жупан Урош је тада морао да поново призна врховну византијску власт.

У овом рату Срби су жестоко страдали, али њихова жеља за ослобођењем од Византије није престала, као што је и њихово пријатељство са Мађарима остало. Желећи да Србе што више веже за себе, угарски краљ је дошао на идеју да свога сина ожени ћерком великог жупана Уроша. Тако је године 1131. дошло до брака између српске принцезе Јелене и будућег мађарског краља Беле II.

О овоме Бели постоји интересантна прича. Угарски краљ Коломан (1095-1116), једна наказа од човека, разрок, рутав, ћорав, грбав, хром и јецав, имао је брата Алмоша који га је покушао срушити са престола. Покушај није успео, а Коломан се грозно осветио наредивши да се Алмош ослепи, и што је још грозније наредио је да се ослепи и петогодишњи Алмошев син, Бела. Касније је Коломану сунуло кроз главу да је и то мала освета па је дао наређења да се обојица погубе. Међутим, редовници неког самостана сакрију и Алмоша и Белу, тако да је Коломан и умро убеђен да су ова двојица, сходно његовој жељи, мртви.

Коломана је наследио Стјепан (1016-1131.), веома сличан своме оцу, разблудник, који је довео у Угарску Кумане (Половци) и живео са њиховим женама. Ово је бекријање узело толиког маха да је Стјепан у својој тридесетој години умро, исцрпљен од таквог живота личећи на осушеног старца. Још док је он боловао, почеле су смутње око престола, будући да није имао наследника. Ипак, некако Стјепан сазна да је несрећни краљевић Бела жив (иако слеп), силно се обрадује, доведе га на двор и прогласи за наследника. У исто време уговори са великим жупаном Рашке, Урошем, женидбу Беле и Урошеве ћерке Јелене. Године 1131. Стјепан је умро, а наследник угарске круне је постао Бела док је Јелена постала угарска краљица. Јелена је потпуно узела под своје Белу који је био слабић, неодлучан и који је своје страхове сакривао у непрестаним пијанкама. Јелена је чак на угарски двор довела и свога брата Белоша, који је дуго водио главну реч у свим државним пословима, а једно је време имао титулу бана Хрватске и титулу палатина. Бела II је владао само десет година, а 1441. године је умро. Цело то време Јелена је била та која је заправо водила Угарску и њој се приписују немилосрдни обрачуни са свим противницима њене власти, па је тако чак једном приликом намамила у двор око стотину племића који су били против ње и њеног мужа, а онда их дала немилосрдно побити. Бела и Јелена су имали четири сина: Гејзу, Ладислава, Стјепана и Алмоша, а престо је наследио најстарији син Гејза (1141-1162.).

Рат Византије и Угарске је знатно изменио целокупну балканску ситуацију јер Угри почињу схватати Балкан као своју утицајну зону. Како су Хрватску освојили, део далматинских градова исто, а око неколико градова воде непрестано борбе са Млецима то је њихов поглед сада отишао према истоку, тамо где је Византија. Једини савезник који им може помоћи јесу Срби, а њима су Мађари опет потребни не би ли се ослободили несносног присуства Византије.

Вероватно је да су и Срби имали веома сличну рачуницу када су улазили у савез са Мађарима. Очекивали су да се уз помоћ Мађара ослободе Византије која је била све слабија и са све мањим могућностима да издржава војску која би контролисала тако огромну државу која је залазила на два континента. Исто тако, простор на којем су Срби живели никада није био прворазредни интерес Византије, тако да се очекивало да Византија неће бити у стању да поред толико важнијих фронтова на овај шаље велику војску. Терен на коме су Срби живели био је веома тежак – са пуно шума, кланаца и литица, где је било потребно дуго времена да би се нешто освојило. Све је то тражило много средстава којих је Византија тада имала све мање. То су и Срби и те како осетили и само се тако може објаснити страшна упорност са којом су они стално дизали буне против Византије иако су се оне веома често свршавале тешким српским катастрофама. Удајом Урошеве ћерке Јелене за Угарског краља Белу II и доласком њеног брата Белоша на угарски двор, Срби добијају једног искреног савезника који је уз то и веома моћан. У тој политичкој и борбеној игри ни Мађари нису сувише журили. Након рата 1127-1129. и они су схватили да је Византија, мада пољуљана, још увек веома снажна и стога је политика коју је водио угарски двор много смотренија и постепенија. Читава владавина Беле II (1131-1141.) протекла је у постепеним освајањима Босне, када је узета Рама, а по неким изворима и цела Босна.

Ситуација се нагло компликује када на византијски престо долази цар Манојло Комнен (1143-1161.), једна изразито војничка личност, али са доста дипломатскога дара. Овај цар је имао велике планове, но већ исцрпљена држава му је то само донекле омогућила. Манојло I Комнен је био син цара Јована II, његов четврти и најмлађи син. Ово је био цар који није личио на дотадашње византијске самодршце. Био је свестан свога, али и значаја византијског Царства па се у складу са тим понашао. Под великим утицајем западњачког модела витештва, као и самог западњачког начина живота био је у души ратник који је више од свега волео директне војне сукобе у којима и лично учествује, али исто тако и занесењак који се са великом страшћу упуштао у замршене теолошке дискусије. Оба пута се женио западним принцезама које су са собом такође доносиле дах Запада. Живео је у Влахернском дворцу на којима се живело у ведрој и лакој атмосфери без познате византијске церемонијалности и укочености. Витешки турнири су били чести и на њима је цар узимао учешће где је у сударима са другим витезовима често падао у прашину што, наравно, конзервативним Византијцима није било ни мало пријатна сцена. То му нико није смео рећи, али и сам цар је то осећао па се окружио углавном странцима.

Од свога оца Јована II, цар Манојло је наследио сукоб са Норманском краљевином која се налазила насупрот Византије у јужној Италији. Овај сукоб за време цара Јована II је био углавном локалног карактера, између саме Византије и самих Нормана, међутим Манојло га је проширио до неслућених размера. У жељи да се једном за сва времена обрачуна са Норманима, цар је кренуо у стварање широке коалиције која би му омогућила инвазију јужне Италије и коначан слом Нормана. У том правцу склапао је савезе са Немцима и Венецијом. С друге стране стварала се коалиција на страни Нормана и у њу су улазили француски краљ, Угарска и Рашка, а имала је и подршку римског папе.

Припреме за напад на јужну Италију су већ биле у току, када је дошло до, за цара Манојла, изненадног покретања II крсташког рата. Под притиском Бернарда од Клервоа од 1147. године француски и немачки краљ покрећу армије у жељи да их пребаце у Малу Азију и тако ослободе Христов гроб. На путу за Малу Азију крсташе је пут водио највећим делом преко византијског Царства. То је само по себи доносило огромне проблеме. Осим што су разуларени крсташи, више налик на друмске разбојнике него на свете Христове ратнике, пљачкали и нападали све што им се нашло на путу, они су били и веома моћна армија спремна на све. Једна таква хорда у срцу државе значила је само проблеме.

Прва група крсташа под вођством немачког краља Конрада III је правила целим путем страшне нереде. Манојло је чак избегао и да се сусретне са Конрадом III, иако су они били савезници против Нормана, а Манојло је био чак и ожењен Конрадовом рођаком Бертом од Зулебаха (у Византији добила име Ирина). Византијски цар је заправо журио да Немце пребаци што пре за Малу Азију, док није дошла и друга група крсташа коју је водио француски краљ. Постојала је реална опасност да би се ове две армије могле сукобити између себе на византијском тлу, па би се и крсташки поход завршио пре но што је и стварно започео. Чини се да се Конрад тога досетио, па је без већих проблема прешао у Малу Азију.

Са Французима и њиховим краљем Лујем VII је већ било теже будући да је са њима Византија била у непријатељским односима због сукоба са Норманима, чији су савезници били Французи. Између Француза и Манојла је било доста натезања, па су чак Французи размишљали да нападну и сам Цариград и да баш ту заврше са својим походом, али ипак француски краљ попусти и преведе војску у Малу Азију. Сада је и цар Манојло могао да одахне, тим више што су обе војске одмах по доласку у Малу Азију доживеле све саме поразе. Погибељ је била толика да су се и немачки и француски краљ убрзо вратили кући, остављајући своје армије њиховој судбини.

За то време цар Манојло је наставио своју политику према Норманима и овај сукоб се током 1147. године почео све више захуктавати. У овом рату иницијативу одмах преузимају Нормани и под вођством свог краља Рожера убрзо освајају Крф, Коринт и Тебу. Ови градови су били центри свиларства и због тога били најбогатији у Византији. Одмах по освојењу ових градова, Нормани најпознатије свиларе одводе у Палермо где су отворили фабрике свиле. Византијски цар Манојло је брзо одговорио на напад Нормана и то тако што се прво измирио са немачким краљем Конрадом III, а у савез је убрзо увео и Венецију. Током 1149. године цар Манојло је повратио Крф и спремио се за прелазак у јужну Италију, са намером да изврши инвазију и сломи Нормане.

Ускоро се и цар Манојло уверио да у норманском краљу Рожеру има достојног противника, како у рату тако и у сплеткама. Рожер најпре у Немачкој прави смутње немачком краљу Конраду, тако што против њега подбуњује војводу Велфа. Сада Конрад у срцу Немачке има побуну и он нема више времена за савез са Византијом, већ жури кући не би ли смирио сопствену побуну. Пошто је елиминисао једног противника, Рожер исти рецепт примењује и у позадини Византије наговарајући Мађаре и Србе да нападну Византију.

У Мађарској на престолу је Гејза II (1141-1162.) који тада има тек нешто више од десет година и државу воде његова мати Јелена (ћерка рашког жупана Уроша) и њен брат Белош. У Рашкој на власти је Урош II, син Уроша и брат Јеленин, који само чека прилику да се отресе византијског јарма. Ово се Урошу сигурно учинило погодном приликом да коначно у своме науму и успе. Све шансе су, тако је њему изгледало, на његовој страни. С једне стране налази се Византија без савезника (Немци су отпали, Венеција је далеко) док се са друге стране налазе Нормани, Мађари и Срби. Ни то није све, јер француски краљ Луј VII обећава крсташки рат против Византије а ту идеју подржавају верски затуцани Бернар од Клервоа и папа Еугеније III. Како Византија може да се одупре оваквом нападу који иде са свих страна? Но, то су само обећања која вреде само онолико колико се и испуњавају, а ни Французи ни папа немају намеру да било шта од онога што обећавају испуне. Коначно, они то ни не могу и Луј VII има веома непријатне сцене са својим витезовима када покушава да их убеди да крену у нови крсташки рат, али не да би ослободили Христов гроб, већ да би уништили Византију. Пошто они то бурно одбијају, насупрот Византије остају само Мађари и Рашани.

И управо у то време Завида се са породицом враћа у Рашку. Са њиме су и његови синови Тихомир, Страцимир, Стефан Мирослав и Стефан Немања. Не зна се тачно када се вратио, али се зна да је то било након пада Ђорђа у Зети. Оно што помало збуњује јесте да је Завида након повратка у Рашку добио и сва имања која су му својевремено отета. Стога и претпоставка да их је позвао велики жупан Урош II желећи их придобити за велики рат против Византије за који се управо спремао.

Срби су изненада напали на суседне византијске територије 1149. године. У то доба цар Манојло се припремао за поход на Сицилију и овај српски напад је изгледа био озбиљан јер се цар одмах одлучио на одлагање похода на Сицилију и са својом војском кренуо је одмах на Рашку. У самом почетку рата Срби су имали доста успеха, а како су изгледа очекивали и Мађарску помоћ то се и цар озбиљно забринуо, па се тиме може објаснити брзина којом је реаговао на српски напад и што је лично повео војску. Оваква брза реакција изненадила је и Мађаре, тако да је у одсудном моменту велики жупан Урош II остао сам. Мађари нису успели тако брзо да опреме и пошаљу војску.

Сам Урош II није имао довољно снаге да се у директном сукобу носи са византијском војском и тога је био савршено свестан. Како је био на време обавештен да се приближава велика царска војска, он се одмах повукао у непроходна брда и шуме. Цар Манојло није имао ни једне прилике да се директно судари са српском војском и стога разара главни град Рас, као и све оне области кроз које је прошао. Једини прави сукоб се десио код града Галича (околина Звечана) који се одупирао неколико дана, али је на крају ипак заузет.

У међувремену, велики жупан Урош II је напао на гарнизон у Расу који је цар оставио под Константином Анђелом као и друга мања одељења Византијаца која су била расута по Рашкој. Константин Анђело се нашао у веома опасној ситуацији и претила је опасност да га Срби савладају, па се цар још једном враћа у Рас. Овај пут цар умало није заробио Уроша II, али је жупан ипак успео да измакне, мада му је једна од престоница потпуно спаљена. Поново су се Срби повукли у планине, а наишла је и зима, тако да је било немогуће водити даљње операције. Стога цар Манојло обуставља ратна дејства и одлази у Цариград.

Ова ратна година није ништа донела ни Србима, али ни Византији, шаховски речено пат позиција. Срби нису имали довољно снаге да приме отворену борбу са Византијом, али ни ови нису имали снаге да Србе траже по планинама. Оваква ситуација уопште није одговарала цару, будући да је морао да држи велике снаге у Рашкој, које би могао употребити за напад на Сицилију. Баш захваљујући оваквој упорности Рашана цар је у потпуности обуставио све припреме за напад на норманску Краљевину. Очигледно да су Срби били ипак тежи противник, за којег није довољна само једна јесен. Стога цар Манојло, нимало заваран делимичним успесима у овом рату, спреми за следећу јесен много озбиљнији поход. Он је знао да се са Србима не може носити током летњих месеци, када се ови могу несметано склонити у дубоке шуме, већ то мора бити акција у време када шуме остану без лишћа. То је значило спремити војску за зимски поход и раскрстити са Рашком за дуже време. "А идуће године, већ пред крај лета, када путеви за Србију постају најпогоднији за војску која напада, јер тада дрвеће већ почиње да губи лишће, сакупи цар војску код Ниша". (Јован Кинам).

За рат у следећој години спремали су се и Срби и Мађари. Жупан Урош је марљиво сакупљао савезнике, тако да се спомиње да је на својој страни имао и одреде жупана Грдеше и Вучине. Можда су ту били и Завидини синови који су стигли на позив Уроша. Очекујући да ће Мађарска војска кренути кроз моравску долину, цар Манојло је своју војску концентрисао у Ниш. Но, закаснио је и Мађарска војска се спојила са српском.

У близини Ваљева, код речице Таре, дошло је до директног судара византијске војске и удружених Срба и Мађара (1150.). Ово је била изузетно жестока битка, а Срби и Мађари су доживели пораз. Сам цар Манојло лично је узео учешће у бици. "Наиме, приближивши се непријатељу што је брже могао, Јован стаде да удара архижупана Вакхина по плећима желећи да га прободе копљем. Међутим, не би кадар да то учини јер се супротстављао оклоп. И овај Вакхин се окрену, и спази да су му за петама два човека. Били су цар и онај други Јован Дука, кога већ споменух. Пошто Вакхин прикупи око себе седморицу својих, ступи у окршај са Кантакузином и настаде борба прса у прса. И кад варвари почеше са разних страна стално да пристижу, Кантакузин се нађе у крајњој опасности и да га цар, стигавши у непосредну близину, не избави из невоље, мислим, да је мало недостајало да овај човек постане жртва варварског мача." Нешто касније цар Манојло је директно поделио мегдан са угарским вођом Вакхином, а ево како је то изгледало: "После тога ступи цар с њим у борбу изблиза. А сам Вакхин и они око њега спазивши то, напустише Јована тамо и устремише се на цара. Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач који му је висио са стране жестоко је на њих насртао непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина - човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги причвршћен изнад очију. Толико је био јак ударац да су колутови чврсто се утиснувши у месо, дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варварину руку и предаде га нећаку живо желећи да поново крене на непријатеља." (Јован Кинам)

Иако су потере једно време гониле и жупана Уроша, он је ипак успео да измакне. Византијци су заробили много Срба од којих су свакако најзначајнији жупани Грдеша и Вучина. Један од главних разлога за катастрофалан пораз Срба и Мађара била је страховита недисциплина у боју, насупрот Византијцима које је чврстом руком водио цар Манојло који је, то смо видели, и лично био у највећем крешеву битке и тамо добио ударац по глави.

Велики рашки жупан Урош II је на време измакао заробљавању, али пораз је био тако потпун да је и он сам ускоро увидео да је било какав отпор у тој ситуацији потпуна бесмислица. Стога је одлучио да се покори цару Манојлу и затражи опроштај. Тако је и било. Урош, у покајничком оделу и са конопцем око врата, једнога дана дође у војни логор цара Манојла и падне пред њима на колена тражећи опроштај. "Ускоро дођоше у логор посланици жупанови тражећи да му се недела забораве. По царевој наредби убрзо стиже и сам жупан држећи се смерно и понизно. Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље где је, ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајемчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима." (Јован Кинам)

На крају цар му опрости, али Урош је морао да пружи нову заклетву верности под условима који су зачудо били тек нешто тежи него до тада. До тог момента Урош је као вазал цара, морао овоме да даје ратнике за његове походе. Та је обавеза остала иста за ратове у Европи – укупно 2.000 ратника, док је обавеза давања ратника за рат у Азији повећана са 300 на 500 ратника. "Он је пристао да ће, ако би цар ратовао на западу, учествовати са две хиљаде војника, а ако се води војна у Азији, да ће поред три стотине, које је раније слао, послати још две стотине". (Јован Кинам). Остаје тајна због чега је цар овако благо поступио према своме неверноме вазалу. Не само што је цар оставио жупана на власти, већ му ни вазалске обавезе није значајно погоршао. Претпоставља се да је разлог томе био даљњи наставак рата који је Византија сада окренула према Мађарима и цар је вероватно хтео да му позадина остане сигурна. Рачунао је са тим да је Урош добио довољно добру лекцију и да ће бар за време док он не обави кажњавање Мађара бити миран. Тешко да је Манојло веровао овој новој Урошевој заклетви. Како није одржао ни прву вазалску заклетву, тако вероватно не би одржао ни другу. Но, сада је било пречег посла, а забављати се око новога жупана у Рашкој могао је бити мукотрпан и дуготрајан посао. Наћи неког новог жупана којег би Срби примили без побуна, није био лак посао и стога је било боље задржати овога који је већ довољно ослабљен да за извесно време неће представљати никакву опасност. Само понашање према жупану у каснијем периоду ће ово потврдити.

Сада је и Манојло наставио рат према Мађарима и то тако што је године 1151. заузео Београд и Земун, а Срем опустошио. Неких већих сукоба није било и исте године склопљен је мир по којем је Угарској остао Срем, а Византија је повратила Земун и Београд. Година 1152. је прошла мирно, иако је било неких знакова да би Угарска могла да обнови непријатељства.

У свим овим догађањима Срби из Зете нису имали никаквог учешћа, не желећи да помогну Србима из Рашке. По завршетку сукоба са Рашком (1149.), зетски кнез Радослав је чак долазио код Манојла и као веран вазал био лепо примљен. Тада га је у звању кнеза Зете цар Манојло само потврдио и оставио га да влада и даље.

3. Крштење Стефана Немање

У то време Стефан Немања је вероватно већ био у Рашкој, као и његова цела породица. По повратку у Рашку, не знамо да ли одмах или мало касније, Немања се крстио у храму св. Петра и Павла. Овај храм се налази на ушћу реке Дежеве у Рашку, на улазу у данашњи Нови Пазар. Подигнут је између VI и VIII века, а обновљен је током IX века. Као такав он је најстарији сачувани споменик у Србији из времена од пре Немањића. На Немању је овај храм оставио моћан утисак и управо захваљујући њему он ће постати важан духовни центар. Ту чињеницу још је више увећавало и то што је то била једина епископска црква у Рашкој.

Немањино прекрштавање не треба да изненади. Он је дошао из Зете која је била католичка земља и то што је тамо крштен по католичким обичајем јесте сасвим нормално, као што је и прекрштавање такође сасвим у складу са обичајима који су тада владали у Рашкој, која је у односу на Зету била много конзервативнија земља и у којој католика скоро да и није било. Осим тога Немања је припадао једној изузетно амбициозној породици којој ништа није било страно када је у питању њихов лични интерес. Немања и није могао другачије напредовати на политичкој сцени; у Рашкој се није могао заузети иоле важнији политички положај без подршке православне цркве. Сама породица Завидина никако не може бити пример складних породичних односа јер су ту сукоби између браће око власти били сасвим уобичајени (касније ће да буде и убистава). У том оквиру мењање вере, односно прекрштавање, спада свакако међу мање превртљиве потезе. Уосталом, са много аргумената се може рећи да је ово био веома успешан политички потез: Немања мењањем вере није ништа изгубио, али је зато много тога добио.

Може се замислити каква је то била представа за неуке гледаоце – најмлађи син бившег великог жупана се враћа из католичке Зете и поново прихвата православље. Какав је то поен за цркву, али и за Немању, коме је црква бескрајно захвална. Зар се овим није доказало колико је православна црква у односу на католичку моћнија, када католички покрштеници хоће да се поново преведу у православље. Немања је склон оваквим представама, а зашто и не, оне могу да буду убедљивије и од саме стварности. Он је вероватно имао више проблема око навикавања на нов живот у Рашкој који је био у многоме различит од онога у Зети. Рођен у Зети, најранију младост је тамо провео, обилазећи бучне и прометне далматинске градове сусрећући се са многим странцима и осећајући утицаје романске и делимично европске културе. Сада се одједном све то изменило, са доласком у брдовиту и са свих страна затворену Рашку.

То је била планинска земља, препуна шума, мрачних и дубоких кланаца, брзих река и помало дивљих људи. Овде није било престонице у оном класичном смислу речи, а није ни могло бити јер је велики жупан непрестано путовао, одлазећи из једног двора у други, задржавајући се толико колико су залихе хране то дозвољавале. Ипак, престоницом је на неки начин сматран град Рас, место које се налазило у Пазаришту (нешто западно од Новог Пазара). Овај град се налазио у узаној котлини између стеновитих и стрмих брегова. Рас није био велики, што уосталом ни котлина у којој се налазио није дозвољавала, она сама је била око 300 м дугачка и око 150 м широка. Зато се и не може схватити као град у класичном смислу већ као утврђење где су често боравили рашки велики жупани, а једно време и византијски гарнизони.

Сам назив Рашка (Rassia, Rascia) среће се тек крајем XII века. Владалац Рашке је носио титулу великог жупана, а земља је била подељена на мање области које су зване жупе или жупаније. Средиште сваке жупе је био град, односно утврђено место. Велики жупан је био не само главни војсковођа, већ главни судија, законодавац, али и највећи земљопоседник. Сви су му дуговали послушност, мада нису непознати ни периоди када су обласни жупани стицали велику независност у односу на великог жупана. Све је то зависило од његове снаге, колико је био јак толико је имао и власти. Уосталом, онај који није био довољно јак брзо би пао под налетом онога који је од њега био моћнији.

Пограничне жупе су се звале крајине и имале задатак да пазе на границе те су сходно томе уживале посебну организацију. Градови у Рашкој нису били ни мало налик на оне у Зети, поготову не на оне који су се налазили у приморју – биле су то само скупине дрвених кућа са сламним крововима разбацане без икаквог реда. Ту није било улица, није било никаквих околних зидова који би окружили те насеобине помоћу којих би се становници одбранили од непријатеља. За те сврхе је служила нека утврда која би се састојала од набијене земље и забијеног коља. Рашка је оскудевала у тврдим градовима и утврђења су била углавном грађена од балвана и коља, док су она зидана од опеке или камена била врло ретка. Ово је веома чудило Гијома Адама (1332): "Ова држава има мало, или скоро никаквих тврдих градова или утврђених места, него су у њој сами салаши и села, без ровова и сасвим без зидова". Срби у Рашкој нису ни употребљавали назив "град" већ су таква места, тек нешто већа од обичног села, звали "трг". Као најстарији трг спомиње се Брсково.

Рашко становништво се бавило углавном сточарством, а пољопривредом много слабије. Рударство је тек било у зачетку, а и оно што је постојало било је јако примитивно. Саме насеобине нису сталне, као што ни власништво на земљи није никада сигурно пошто су била честа отимања. Због тога је било доста исељавања становништва у далматинске градове, а као разлог спомињала се неродна година, али озбиљнији разлог честим миграцијама биле су пљачке и отимачине као и велики терети који су сваљивани на подложно становништво. На просторима Рашке је увек владала велика несигурност, јер су разне војске често налазиле свој пут кроз њу, па када се томе додају и стални домаћи сукоби око престола, онда се види да су биле ретке године које су могле проћи спокојно. Управо је то била она највећа мука која је терала људе на узмак у Далмацију где је било много мање сукоба и уништавања. Сам начин на који су се водили ратови је веома доприносио томе да људи беже у мирније крајеве. Свака страна војска која би ушла на рашку територију није гледала само да савлада рашку војску или да опљачка оно што јој је за преживљавање потребно, већ је уништавала све што је имала пред собом. То је значило паљевину кућа и усева, сечење воћњака и других засада те убијање стоке и људи, уколико би се на њих наишло. Заправо, ретко када је прошло више од пар година, а да се не деси нешто овакво и стога се људи нису могли нигде дуже ни задржавати, нити се бавити нечим што би их за дуже време везало за једну територију. Стога ни пољопривреда није могла да ухвати корена, јер је земљорадник самом природом свога посла везан дугорочно за земљу, а како су била честа померања становништва због сталних ратова, то се овакви предуслови нису могли остварити. Једино занимање које је обезбеђивало сталну покретљивост, а давало и какву – такву сигурност било је сточарство.

У време Немањиног доласка у земљу управо је таква ситуација и била. Византијци су готово редовно сваке године упадали у Рашку и уништавали све на шта су наишли. Народ се повукао у планине и нерадо се спуштао у долине где је био стално на удару. Оваква ситуација није омогућавала ни развијање земљорадње, а још мање рударства. Земља је била у сталном рату и бежаније у планину и непроходне шуме су биле обична појава. Наравно да ни о некој култури није могло бити говора, па су споменици из тога доба права реткост. Све је то уништено током бесних сукоба, некада са Византијом а некада и у међусобним отимањима за власт.

Како је било Немањи када је све ово видео и доживео можемо само да претпоставимо. Његова снажна личност се изгледа ипак свему овоме брзо прилагодила. Један од знакова да се брзо снашао у новој средини јесте и његово брзо прекрштавање. Веома је брзо схватио где се налази и каква је његова околина, као и шта он од ње може очекивати и шта њој за оно што од ње очекује, мора да пружи. Никада није био сањар, а ни тврдоглав човек који од својих принципа не одступа. Знао је да уколико жели да успе он се Рашкој мора и прилагодити, а чекати да се околина њему прилагоди је мукотрпан и узалудан посао. Немања је желео највише што се у Рашкој може постићи, а за то је било потребно и много тога жртвовати и око много чега се помучити. Био је спреман и за њега није била баш тешка ствар да се понекад и савије да би се касније још поносније усправио, попуштања су доносила више него што су му одузимала. Рашки жупан Урош II није дуго држао заклетву верности коју је дао византијском цару, већ је опет почео да тајно шурује са Мађарима и да припрема нову побуну. И овај пут то је требало да буде усаглашена акција Срба и Мађара. Међутим, када је током 1153. године требало да дође до новог напада на Византију, Мађари се изненада предомисле и склопе нови мир са Византијом. Разлог за ово нагло предомишљање је био у томе што је цар Манојло начуо шта се спрема па је поново покренуо армију. Мађари су, уплашивши се, послали цару у Сердику посланство да моле за мир. Манојло је пристао, и мир је склопљен. Истовремено, велики жупан Урош II је поново морао да иде код Манојла и да моли за опрост, што му овај опет учини. И сами догађаји као да су му ишли на руку.

Царев сродник Андроник Комнен, који је управљао облашћу која се граничила са Угарском (Браничево, Ниш и Београд) почне да припрема свргавање Манојла са власти. Неким начином ступио је у везу са Угарским двором као и са немачким царем Фридрихом I Барбаросом. На оба места добио је обећања као и одреде војске. Не зна се да ли је жупан Урош II у свему томе учествовао, али тешко да је тако крупна ствар могла проћи мимо његовога знања. Угари уз подршку Андроника, изненада ударе на Браничево. У то време цар Манојло је знао све о издаји и дао је да се ухапсе завереници, а међу њима и Андроник. Византијска војска је у наредних годину дана (1154-1155.) бранила своју северну границу и на крају је овај угарско – византијски рат завршен склапањем мира. Византији су остале све територије, односно граница на Дунаву није померена.

Одмах након тога у Рашкој су избили немири у којима је са власти скинут велики жупан Урош II, а на његово место је дошао његов брат Деса. То је помало изненадно јер се зна да је он од 1150. године владао Дукљом, Требињем и Захумљем. Онда се изненада одлучио да своју власт прошири и на Рашку (и обори Уроша II), а вероватно на наговор рашке властеле, којој је досадило да у служби мађарске политике непрестано ратују са Византијом и исто тако непрестано доживљавају катастрофе. Овај успех му је био само делимичан јер су обојица, и Урош и Деса, морали да иду код цара Манојла који је требало да одлучи ко ће да буде на рашком престолу. Заправо, у овој борби око престола нико није победио и сада је требало неко трећи да одлучи ко ће бити рашки жупан. Можда ни Манојло није желео да трпи да се његови вазали међусобно туку, па је стога решио да их обојицу позове код себе да види шта је спорно између њих. Несумњиво је да је Деса уживао подршку византијског цара, али, не зна се зашто, цар није желео да ремети већ постојеће стање у Рашкој и доноси одлуку да Урош остане велики жупан. О сцени међусобног објашњавања Десе и Уроша писали су грчки писци, наводећи да су се ова двојица жестоко свађала између себе па су чак и оружје један на другога потезали.

Иако је Урошу оставио Рашку, цар није заборавио ни Десу, дајући му један део византијске територије на управу. Тај део се називао Дендра и био је веома богат и шумовит, но Деса ово није добио на стално уживање, већ само привремено. Цар је са њим имао и других планова, па се долази до закључка да је и царево потврђивање Уроша у називу великог жупана било исто тако привремено. Вероватно да Манојло није веровао Урошу и да је само чекао погоднији моменат да га обори. Заправо, Десино постављање за царевог повереника у Дендри је могло да Урошу послужи и за опомену.

У Рашкој се са овим није смирило унутрашње превирање и само пар година касније Урош је пао. Зашто, не зна се, а претпоставка је да је узрок у његовом ранијем промађарском деловању и да је то цару, остављајући Уроша на престолу, био само кратак предах који је требало да послужи Манојлу за бољу процену ситуације. Био је Манојло довољно јак да Уроша скине са власти још и пре. Цареве симпатије су сигурно биле на страни Десе, међутим овај вероватно није имао довољно подршке у самом рашком племству, тако да је његов долазак на власт можда могао изазвати унутрашње побуне. Царева процена је била да није погодно да Деса одмах преузме власт, требало је да прође извесно време које је попунио нови жупан по имену Првослав. Но, он је био врло кратко владар и како га је довео, тако га је цар одмах и сменио. Опет цар поставља новог жупана, неког Белуша (Првославов млађи брат?), који је дошао у Рашку бежећи из Угарске, али је убрзо закључио да му је много боље да се врати у Угарску. Оставља Рашку и жупанску титулу, и враћа се у Угарску.

Сада се цар сетио Десе и од године 1162. он постаје велики жупан Рашке. Цар Манојло се тешко преварио процењујући Десу и његову наклоност ка Византији. Деса можда јесте против приближавања мађарском двору и због тога се сукобио са Урошем, али исто тако његово касније деловање показује да је он још и више против Византије. Он је кроз цело своје владање покушао да Рашку створи независном у односу на било кога, слично као Немања у каснијем периоду. Десин рад је у почетку био усмерен ка томе да се створе јаки савезници па је сходно томе чланове своје породице покушао да женидбеним везама споји са европским дворовима. Но, ту му је успех био више него јадан. Рашка је била сувише мала и неугледна да би представљала добру партију за неку размажену принцезу или принца.

Ипак његове су прве знатније активности биле усмерене ка Зети где је неке области отео од кнеза Радослава. Овај Радослав је син Градиње којег је након 11 година владања он наследио. Радослава је на престолу потврдио и византијски цар Манојло. "Затим кнез Радослав оде код цара Емануела који га добро прими и даде му да господари и управља читавом земљом коју је раније посједовао његов отац. Кад се затим кнез Радослав вратио од цара, поче да, скупа са својом браћом, господари и влада земљом. Потом усташе неки злотвори, који бијаху непријатељи од давнине, и одметнуше се од њега и доведу Десу, Урошевог сина и њему дадоше Зету и Травунију" (Поп Дукљанин). Дукљанин овде греши само у томе што Деса није био Урошев син већ његов брат. Након ове побуне Радославу је остала приморска област и град Котор, све до Скадра.

Током 1162. године на византијском двору су почели сукоби по питању царског наслеђа, када цар Манојло није успео да као наследника натури свога кандидата. То је био знак да и Деса подигне главу и то тако да поново заузме област Дендру коју је доласком на рашки престо вратио цару. Ипак, Деса није предузимао никакве отворене војничке акције, а када је цар Манојло године 1163. покренуо војску на Угарску, Деса је отезао да му се као вазал придружи. Он је нешто очекивао, не зна се шта, али када се цар појавио са свом својом армијом у Нишу и Деса је морао да се одлучи и да ипак дође. У Нишу је он морао да се правда пред царем и изгледа да му је то добро ишло, тако да Манојло није ништа предузео. То је Десу лудо охрабрило и он је ни мање ни више, него почео да контактира са Мађарима, буквално цару пред очима. Сада је и цару досадило да се објашњава са Десом, па га хапси и води са собом у Цариград где бива и заточен.

4. Успон Стефана Немање

У то доба Немања је већ значајна личност у Рашкој. Он је нешто раније, сходно обичајима, добио и део српских земаља на управљање. То је била прилично велика територија и обухватала је простор Топлице, Ибра, Расине све до Мораве – крајњи исток српских области. Сами извори о томе веома су шкрти и у приличној мери и неразумљиви. Тешко је проценити и колико је имао година. Уколико би се узело да му је година рођења 1113. тада је имао близу четрдесет година. Према томе он није био ни у ком случају млад и мора да је имао већ доста и ратног и политичког искуства. Стефан Првовенчани наводи "А кад је одрастао до младићства и примио чест отачаства својег по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке..".

Био је и ожењен неком племкињом која се звала Ана. Доментијан наводи: "Када је доспео до младићког реда, сјединише га ка законитом браку и би му дан део његова отачаства, источна земља." По овоме би се могло израчунати и то када је Немања ожењен. Реч "младићство" је означавала један период живота од 15 па све до 22 године, а сходно средњовековном веровању да живот човека има седам периода. То значи и да се Немања оженио најкасније до 22 године, односно до 1135. године.

Сходно свему овоме имао је сасвим довољно времена да за њега чује и сам цар Манојло који га је приликом свог доласка у Ниш 1162. године (неки кажу и раније, 1158.) позвао на разговор. "А кад чу богољубиви цар Манојло из Константинова града о изврсној чистоти и смерности и кротости овога незлобивог, приближив се нишевској страни, желећи га видети, посла по њ да дође на виђење." (Стефан Првовенчани)

На овом би се требало сада мало зауставити. Речено је да је Немања управљао источним делом рашке жупаније и да је та област била прилично велика обухватајући области Топлице, Ибра и Расине и неке области назване Река. Ову територију Стефан Првовенчани назива "част отачаства својег" што асоцира да је Немања овај део добио као члан Завидине породице, односно као део који њему припада. Од кога је он то заправо добио? Да ли заиста од Завиде? Завида није био велики жупан, али је био из жупанске породице, но то није довољно. И сам повратак Завиде у Рашку је недовољно јасан, да ли се, као један од услова за повратак кући, он морао одрећи свих претензија на место великог жупана?

Сви синови Завиде, међу њима и Немања, стичу велики углед, чак у тој мери да је за Немању чуо и сам цар. То је ишло чак дотле да ће и најстарији син Завиде ускоро да постане велики жупан Рашке (Тихомир). Питање је опет, на основу чега су они доживели такво царево поверење. Да ли су можда Завидини синови били ти који су пружали Деси подршку онда када је требало уклонити Уроша, а то не би требало да чуди јер после битке на Тари Урош више не представља оно што је он можда некада био. Ако су и подржавали Уроша у самоме почетку, док је требало да се обезбеди повратак у Рашку и поврате имања, није немогуће да су Завидини синови окренули страну и пришли Деси када су видели да је Урош изгубљен и да је сада потребно све учинити да би се стечено сачувало. Ако су подржавали Десу од самога почетка, онда би се могло доћи до закључка да су, пошто је Деса био царев кандидат, Завидини синови заправо водили прогрчку политику. Једноставно су осетили која страна пружа више предности и сигурности и одлучили се. У том оквиру би се можда могло потражити порекло њиховог великог угледа у Рашкој. То што су они из великожупанске породице, могло је да значи нешто за углед у Рашкој, али ни у ком случају толико колико је то било у њиховом случају. Они су морали имати још каквих делатности за које ми не знамо.

Угарска у то доба није имала неки већи утицај у Рашкој, барем не онолико велики да може да решава проблем жупана. То је био делокруг византијског цара и он је често долазио са војском у Србију, док су Мађари били само Рашанима савезници у борби за ослобођење од Византије. Ако је Манојло и имао извесних симпатија за ову породицу, те су симпатије могле доћи онога момента када је Деса долазио на власт. Тада је он добио позив од рашких племића који су били незадовољни Урошевом промађарском политиком и којима су досадили стални ратови са Византијом које су увек губили. Вероватно су и сами оценили да је Византија довољно јака да се они, чак и уз помоћ Мађара не могу још увек ослободити. Да ли су и Завидини синови били међу тим незадовољницима? Како би иначе другачије Тихомир постао велики жупан? Само снагом оружја без политичке подршке цара, он то није могао да уради.

Било како било, Немања се одједном нашао са својом облашћу у близини Византије и он је то одмах искористио. Његов сусрет са царем ће касније бити од великог значаја – заправо основа целокупног каснијег успона. Позив цара Немања је једва дочекао, правилно осећајући да му је то шанса живота, "И он, похитав дође к њему" (Стефан Првовенчани). Царев дочек је био веома срдачан: "А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га". Излази да је цар звао Немању, не да би га упознао или за нешто контролисао, не, он је био уверен у Немањину верност и вредност, царев циљ је било нешто друго. Требало је Немању још више учврстити у верности, јер зашто би се он бунио против некога ко га тако лепо дочекује, да га чак и љуби при сусрету. Овај навод Стефана Првовенчаног много говори. Византијски цар, можда најмоћнији владар Европе тога времена, наследник Римскога Царства, у сусрету са једним релативно непознатим и, што да не, потпуним аутсајдером на рашкој политичкој сцени, овога дочекује на нечувено срдачан начин тако што га пољуби. Сетимо се укочене етикеције византијскога двора. Мада сам цар Манојло није патио од формализма, ово је ипак сасвим неуобичајено. Тако се дочекују само највећи пријатељи или они који то тек треба да постану, а тако се дочекује и неко ко је једнако моћан. Немања нити је био тако моћан, нити био царев пријатељ, они се и не познају и вероватно се по први пут у животу виде. Пре ће бити да је цар хтео да створи једног верног, не пријатеља, већ слугу.

С друге стране, овакав дочек Немањи ствара огроман углед у Рашкој, јер кога је још цар дочекао тако лепо да га је чак и пољубио. Но, не заварајмо се. Није цар Манојло тако наиван, зна он да са Немањом не може бити пријатељ и он исто тако зна да и Немања слично мисли. Сувише је велики јаз између њих. Манојло је цар Византије, а Немања тек кнез једне удеоне кнежевине, бедно мале наспрам онога над чим цар има власт. Никада они не могу ни бити пријатељи, јер Манојло влада над Немањом и овај пољубац је само царева милост, која и треба да послужи само Немањи да му подигне углед међу Рашанима.

Вероватно да ни Немања нема неких посебних илузија око пријатељства са царем, он је у Нишу по царевом наређењу. Пријатељи се тако не позивају, али то може добро доћи у будућности. Није за потценити политички капитал оваквога царевог дочека. Мало позоришта може само добро доћи, људи су наивни, најчешће верују у оно што виде, не размишљајући шта се иза тога крије. Но, то Немању не може много заварати, зна он са киме има посла. Ово је идеална прилика да се издигне изнад своје браће која су већ почела да му досађују и да се мешају у његов начин управљања над његовом облашћу, желећи да од њих тражи за све дозволу. За такве ствари није тешко издржати ово претварање, у коме су Византијци недостижни мајстори. Претварају се они и сада, али и Немања се претвара.

До тога момента Немања можда и није имао владарских амбиција, можда он и није мислио о томе да би се могао дочепати жупанскога достојанства. Можда му је цар Манојло то на индискретан начин дошапнуо или тек наговестио, а Немања ако има довољно памети досетиће се. Немања је и дотле показивао неке особине самодршца не желећи да се са било киме консултује када је у питању начин на који он управља својим поседом. При томе је показао и неке квалитете који су се допали цару Манојлу. Можда је Манојло тада и тражио неког кандидата за жупанско место у Рашкој, некога који ће бити довољно сигуран и који неће првом приликом напасти на Византију и покушати да се отцепи. Цару је сигурно већ досадило да се ломата по рашким клисурама и мрачним шумама, за које у Европи мало ко зна. Победе у таквим ратовима су увек јако тешке, са много напора и жртава, а са мало славе и скоро ништа плена. Са таквим победама Манојло се не може поносити по Европи, сувише је то ситно за такву државу као што је Византија. С друге стране порази у таквим ратовима су врло лако могући, а порази увек доносе или подсмех страних дворова или неприлике код куће када тајни претенденти на престо одједном постају јавни и који такве поразе желе да искористе приказујући их искључивом кривицом цара. Онда они истичу да таквог неспособног цара треба сменити, а гомили није потребно много пута понављати, она признаје само успех.

Манојло је можда Немању оценио као довољно частохлепна и амбициозна да на њега може извршити један тих утицај и усмерити га на отимање престола и ту је погодио. Међутим, љуто се преварио ако је мислио да би Немања, онога момента када седне на престо, осетио такву захвалност према цару, да ће му бити до краја веран. Цар је мислио да искористи Немању, али Немања је искористио њега.

Сусрет је за Немању завршен неочекивано лепо. Добио је од цара титулу "царског сана", што је нека од дворских титула, али и велик комад византијске земље. То је био један крај око Лесковца (Дубочица). Из овога се закључује да је Немања оставио на цара повољан утисак и да се уклапао у његове планове. "И, задивив се мудрости овога јуноше, одликова га царским достојанством и различитим даровима. И, одвојив му од своје земље, даде му звану Дубочицу, говорећи" Теби буди и потомству твојему по теби у векове, ни с ким у заједници, ни са мном, ни са сродницима мојим по мени" (Стефан Првовенчани). Немања у време овога сусрета није био ни мало млад, како се то можда на први поглед може учинити. Њега Стефан Првовенчани назива "јуношом", а то је период од 23 до 44 године. Најближе истини јесте да је Немања имао око четрдесет година или чак нешто и више.

Немања је из Ниша морао отићи задовољан, јер је осим што је од цара дочекан лепо, што није успело до тада нити једноме од Рашана, добио још и леп комад земље који је цар само њему, Немањи, поверио. На том, не тако малом простору, Немања је владао не одговарајући ником, осим самоме цару. Ограничење ипак постоји, будући да је цар ову земљу дао искључиво Немањи то он њоме управља само за живота и та земља након Немањине смрти се враћа цару. Значи да ту земљу не могу да наследе Немањини потомци. Ово је типично вазалски однос. Цар је вероватно мислио да је успео да постигне оно што је хтео.

Не може се отети утиску да је цар Манојло и поред своје лукавости у односу на Рашане ипак био наиван. И до сада су рашки жупани долазили код њега, молили за опрост обећавајући све, он им је увек или скоро увек опраштао, а они су се опет бунили. Зашто би и Немања био изузетак? Цар је морао знати да рашким великодостојницима дата реч не вреди много, па што би Немања био неки изузетак? Са овом заклетвом цар није стекао верног вазала, напротив, створен је само још један јак претендент на великожупански престо. Можда је цар управо желео да се то и деси. Немању је требало убедити у то да му ни жупански наслов није недостижан, а ово је био најбољи начин. Уз то, такав Немањин дочек требао је да натера и тадашњег великог жупана у Рашкој да се добро замисли и потруди да очува цареву милост, јер уколико не буде веран цару, Немања је ту да га замени.

Наравно, остаје питање како је царев избор пао баш на Немању. Тешко да је цар познавао Немању пре него што су се сусрели у Нишу. Сувише је Немања био ситан за тако нешто и сувише безначајан да би се цар Манојло њиме бавио и да би га проучавао. Овде је сретан случај за Немању одиграо велику улогу. Положај удеоне кнежевине коју је Немања добио одиграо је одлучујућу улогу. Ова његова област се налазила одмах уз Византију и била први сусед изузетно значајног војног пута који води ка Дунаву, ка Угарској, са којом је у то доба цар Манојло непрестано ратовао. Истовремено, Немања је, уколико би се побунио против цара, могао веома лако да угрози путно чвориште које се налазило у Нишу. Не би он могао значајно да омета царску војску, али би јој могао створити доста неприлика и задржати је за дуже време док она не би себи прокрчила пут ка Дунаву. Видели смо да је у досадашњим ратовима са Угарском значајна предност цара била управо у томе што је он инсистирао на брзини покрета, као и да је неке победе управо том предношћу остварио. Сама битка на Тари је за цара била тако тешка, да цар умало није живот изгубио, баш због тога што царска војска није успела да се довољно брзо пробије до Дунава и спречи спајање угарских и рашких трупа. Уколико би цар имао некога ко је довољно веран да чврсто држи области поред ових путева, тада би за њега било много лакше да контролише Балкан и да увек има отворене путеве.

У том циљу цар је желео да од обласног господара добије сигурне гаранције и тог човека да придобије за себе. То што се тада баш Немања налазио на тој позицији јесте ствар случаја, и то сретног за њега. Да је било ко био на Немањином месту био би вероватно исто тако позван код цара у Ниш. Но, треба ипак знати да ма колико цар Манојло често био лакомислен, ипак није био наиван. Баш из разлога да процени квалитет човека који се налази на овом стратешки важном месту, цар је позвао Немању на разговор у Ниш. И ту је изгледа Немања успео да код цара створи погодну слику о себи, погодну у тој мери да му је цар дао и дворску титулу и један део земље на управљање. Заправо, дао му је таман толико колико је Немањи било потребно да у односу на осталу господу у Рашкој добије престиж. Истовремено, дао је Немањи и слободу деловања.

Немањина браћа сигурно нису радо гледала овај Немањин успон. По неком правилу, он је, као најмлађи, требало да у свему слуша своју старију браћу и није могао имати неку самосталну политику, а да њих претходно о томе не пита. Један од браће, Страцимир, управљао је облашћу око Западне Мораве, Мирослав је управљао Захумљем, односно, једним делом Полимља, а био је ожењен и сестром босанског бана Кулина. Не зна се да ли је у то време најстарији брат Тихомир већ био велики жупан Рашке (изгледа да није), али из тог се може закључити да је он тада имао и највећи утицај међу браћом. Сам положај Немањиних земаља није био ни најмање погодан, налазио се одмах уз Византију и, следећи логику дотадашњих догађаја, то је био најистуренији рашки положај који има задатак да први прими удар Византије у случају неког новог рата. Дакле, Немања је имао јако тежак терен за управу и браћа су му дала очигледно најгору могућу земљу, док су за себе задржали бољу. Но, шта се сада одједном дешава? Уместо да најмлађи брат, који има најмање репрезентативну земљу буде и најмање битан у рашкој хијерархији, одједном баш захваљујући том непогодном положају, он постаје царски штићеник који добија дворску титулу, проширење земље и што је још важније добија царску милост. Осим тога, на земљи коју је добио од цара Немања има привилегију да потпуно самостално управља не питајући никога за дозволу или савет. То што Немања има и посебне вазалске обавезе није никаква сметња, коначно и цела Рашка је у том односу према цару. За саму земљу Рашку однос вазалства према Византији није нека посебна погодност, али за господу која је жељна власти бити вазал византијског цара јесте одлучујућа предност у борби за власт. То су Немањина браћа добро знала.

Ово је била и вечна опомена за њих, а поготову за великог жупана – цар има свог човека у Рашкој. Мора да је вест о Немањином успеху код цара код њих изазвала огромну пометњу. Најмлађи брат о коме нико до сада није водио посебног рачуна стиче одједном велику царску милост. Шта ће бити следеће? Стога се мора повести рачуна о томе шта Немања ради и шта спрема. Мора се извршити притисак на Немању и натерати га на послушност, ако треба и оружјем и дати му до знања да се ништа није променило у њиховом односу. Он је најмлађи брат и без обзира на царску милост којом је обасут, он мора да слуша старију браћу и великог жупана. Управо је то цар Манојло и хтео. Створен је раздор међу рашком господом, сада ће се они више бавити међусобним намиривањем рачуна, него што ће имати времена да се баве размишљањима о новом рату са Византијом. С друге стране, ако се и побуне, они никада више неће бити јединствени. Немања ће бити на царевој страни и обезбеђивати му пут ка Дунаву. На тај начин Мађари Рашкој више не могу помоћи, па ће и мање царске снаге моћи да одржавају ситуацију.

Ускоро је царска политика према Рашкој и милост према Немањи показала резултате. Током 1163/1164. године цар два пута упада у Угарску. Земун је заузет док је Срем спаљен. Истовремено у Далмацији су заузети градови, све од Сплита па до Бара (укупно 57). Под византијском влашћу су сада Срем, Босна и велики део Далмације. Снажне утврде у Београду, Земуну и Браничеву чувају границу. Рашани према Византији уредно извршавају своје вазалске обавезе и шаљу војне одреде који учествују у овим акцијама. Овакво верно испуњавање вазалских обавеза је изгледа био резултат царевог поступка према Немањи. Велики жупан сада има у својој држави стално спремну замену уколико се буде по било ком питању огрешио о цара. Мора да је и Немања појачао своју активност по Рашкој у покушајима да стекне што више присталица. Расцеп међу рашком властелом је постигнут.

Док је овај рат трајао, одједном се на месту великог жупана у Рашкој јавља поново Деса. Како је он дошао на власт и када тачно, не зна се. Иако је помагао Византију, изгледа да му је стално на памети било како да се ње и ослободи.

Угарска није могла тек тако да прежали поразе из претходног рата (1163/1164.) и 1166. године започиње војне акције, тако да код Сирмијума потуче неке византијске одреде. Цар Манојло одмах пошаље три војске на Угарску. У једној од тих војски (која је била под вођством Андроника Контостефана) опет су били српски одреди. Ова војска је рат и закључила сјајном победом код Сирмијума. Ипак, овај рат није имао коначног победника. Обе су стране биле толико исцрпљене да нису имале снаге а за даљњи наставак акција (1168.).

Након разговора са царем Немања је осетио своју шансу и вероватно мало и преувеличао свој положај и самим тим преценио своју снагу. Он је нема сумње до тада био веран царски вазал. То потврђује и Стефан Првовенчани: "Јер, иако овога Светога љубљаше цар, и он гледаше царске љубави, срце се његово распаљиваше.....". Дакле, јасно је да је Немања своје вазалске обавезе схватио веома озбиљно и уредно их извршавао. Сигурно је да је обезбеђивао пут царској војсци, онда када је она ишла на Мађаре. Да ли је он лично учествовао у овом рату, не зна се, мада не постоји нити један разлог да није учествовао. Наиме, Немања је био царски вазал, зато је и добио Дубочицу, и у вазалску обавезу није ишло само то да он шаље своје војнике, већ је веома често било потребно да их он и лично води. Исто тако Немања је имао много војничког дара и знања које је негде морао стећи. Вероватно је да је он учествовао у доста војних похода јер његово касније командовање војском је било у маниру искуснога војсковође. Нема погоднијег места за стицање таквог знања него у оквиру византијске војске, која је била права армија, са разрађеном тактиком, искусним и дисциплинованим војсковођама.

Баш захваљујући свом посебном положају код цара, или је он то тако мислио, Немања је почео да на свом поседу води сасвим независну политику од оне која је вођена у Рашкој. Истовремено, он више не жели да сарађује са својом браћом. Немањина политика је била у потпуности везана за Византију, што вероватно да рашком жупану није могло бити право, јер Рашка је била под Византијом и стално је покушавала да се од ње отме. У томе до сада није успевала, али се стално чекала повољна прилика. Међутим, сада Немања одједном слаби тај, до сада углавном јединствени фронт према Византији. Стефан Првовенчани је покушао да тај раздор прикаже кроз верску призму, наводећи да је Немања почео градити храмове, а да то није било по вољи његовој браћи. Ради се о двема црквама које су изграђене у Топлици. Први је храм св. Николе (код Куршумлије), а друга је црква свете Богородице која се налази на ушћу реке Косанице. Док је трајало подизање храма св. Николе дошло је до сукоба Немање и његове браће. По Стефану Првовенчаном: "Опет браћа његова, подстицањем ђавољим и злом ревношћу и љутим гневом обузета, дођоше да ожалосте Светога, говорећи: "Шта радиш то, не договорив се о томе с нама, што ти не личи да радиш".

Браћа су се очигледно наљутила на Немању и изгледа да су дошла код њега. Он вероватно није код њих хтео да иде, можда из страха, а можда једноставно са њима није желео да разговара. С једне стране, видећемо, убиства међу рођацима у Немањиној породици нису била тако ретка, постојала је дакле реална опасност да га браћа можда и ликвидирају. Такав ризик му није био потребан, јер ионако није намеравао да им се покори. С друге стране, он са њима нема о чему да разговара, његове су амбиције много веће него што су разговори о томе шта он сме да ради, а шта не сме. Можда су га браћа и опомињала због његове прогрчке политике, тада у Рашкој потпуно неуобичајене ствари, што у Рашкој није могло тако лако проћи. Рашани са Византијом могу само да ратују, али не и да сарађују као што то чини Немања. Зар није срамота Немањина сарадња са Грцима, уместо да као већина размишља о томе како да се ослободе Византије. Све су ово браћа Немањина можда њему казала. Немањин је одговор изузетан: "Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени." (Стефан Првовенчани).

Можемо га схватити двојако, као чисто верски одговор на којем Стефан Првовенчани инсистира или као чисто световни који је далеко ближи истини. Не може се веровати у то да су браћу Немањину повредили Немањини грађевински подухвати. Не смета њима то што Немања гради цркве, њих не интересују Немањини верски мотиви. Да је Немања био толико верски ревностан не би они њега ни приметили. Опасно је то што Немања иза верских мотива крије своје праве намере, а то је узимање власти у Рашкој. Сувише је Немања слаб да би то урадио самостално, али зато је ту Византија и Немања на њу рачуна. То браћу Немањину буни и тога се они боје. Они њега окривљују за сарадњу са Византијом, окривљују га (па то се тако јасно види) да жели да се дочепа жупанскога престола. Нека он зида и даље, али нека престане да рачуна на цара и да му се додворава. Нису они наивни, знају они да Немања зидањем цркви покушава да задобије помоћ цркве, веома утицајне тада, у походу ка престолу.

Немањин одговор, онако како га је представио Стефан Првовенчани, вероватно да не одступа много од онога којег је стварно и дао. Немања се своје браће не боји, осећа да се они њега плаше, коначно они су дошли код њега, а не он код њих. Иза њега стоји моћна Византија, а ускоро ће и црква којој он даје тако обилне дарове, те стога може да "погледав на њих с кротошћу и с осмехом око усана" (Стефан Првовенчани) одговори онако како то њему одговара. Немања је потпуно смирен и нема у њему нимало страха или збуњености, он се смешка и изиграва наивка. Изашао је он на крај и са царем, а да неће са својом браћом која се не могу мерити са њиме. Осећа се јаким и близу циља. Ипак, осећа да су пред њим његова браћа, једне су крви "Браћо моја драга, како смо једнородни,...", осећа он да су они донекле и у праву када га питају "Шта радиш то, не договорив се о томе с нама." Можда они хоће да сарађују, било би добро када би имао њихову подршку, али осим питања они упућују прекор "што ти не личи да радиш". Овај прекор је све рекао, нису они дошли да би му понудили сарадњу, они су дошли да га одврате од његовог наума. Заправо они га неће за жупана, имају они и својих планова. Ово је био раскид између Немање и његове браће, они више не могу заједно. Немања не одустаје и пружа им горе наведен одговор, тражи да се браћа на њега не наљуте, али он наставља својим путем ма какав он био. Кад већ неће да му се придруже, нека знају да неће ни уживати у плодовима његовог успеха, они ће припасти само њему "ако је добро, нека је мени.". Исто тако он од њих не очекује ни помоћ, онда када све крене по злу "а ако је зло, нека опет буде мени".

Тако је овај разговор завршио и браћа су се разишла у већој неслози него што је то икада било. Немања је наставио својим путем, а браћа су спроводила своје планове који ће на крају завршити довођењем најстаријег брата Тихомира на власт, на место великог жупана Рашке. Историјски гледано, овај разговор је вођен не дуго након Немањиних преговора са царем Манојлом. Наиме, одмах након ових разговора, Немања је почео да гради и манастир свете Богородице, а манастир светог Николе је грађен у исто време. Од Стефана Првовенчаног сазнајемо да су браћа затекла Немању при зидању храма св. Николе, према томе није прошло много од разговора Немање и цара. Од тог момента Завидини синови више не сарађују, већ свако креће својим путем. Немања је своје храмове завршио, али догађаји важни за њега, нагло су ухватили други ток. Он је верно служио цару Манојлу, обезбеђивао му је пут којим је цар слао војску на Угарску. Можда је послао и своје војнике у овај рат, а није искључено да је у њему и лично учествовао.

Речено је да је баш некако у то време Деса био поново велики жупан рашки. Можда је то била политика Византије. На престо је Деса дошао поново. Он је то могао само уз византијску подршку. Они су га раније оборили са власти и сада је захваљујући њима поново велики жупан. Како цар није био сигуран у његову верност, сасвим се да замислити да је уздизање Немање било заправо у функцији опомињања Десе да пази на своје понашање, јер цар има и другог човека који може Десу да замени. Но, то за Десу није изгледа била посебно озбиљна опомена, он је и даље шуровао са Мађарима. Сада је и цару досадило да се са својим неверним вазалом стално натеже, стога Деса бива ухапшен и опет одведен у Цариград. Да ли је умро у току заточеништва, не зна се, али на основу неких извора посредно се може закључити да је он ипак на крају пуштен и да је умро у Требињу. Ово поткрепљује и један непознат гроб у цркви св. Петра и Павла (7 км југоисточно од Требиња) за који се претпоставља да би могао бити Десин.

5. Велики жупан Стефан Немања

Након овог рата са Угарском цар је вероватно очекивао да му ови узврате напад и стога се морао за то и припремити. Мађарски напад је дошао године 1166., а Рашка је опет на страни византијског цара и чак један одред српске коњице учествује у победи Византије код Сирмијума. На рашком престолу сада седи као велики жупан Тихомир, Немањин најстарији брат. Ово је мимо очекивања, јер сви знају да је Немања тај који је царев љубимац.

Веома је тешко рећи шта је било то што је цара Манојла убедило да из својих комбинација изостави Немању и да Тихомиру помогне да постане жупан. Можда су Немањина браћа ипак успела некако да истисну Немању код цара? Можда цар никада није ни рачунао озбиљно на Немању, користећи се њиме само за неке ограничене циљеве? Овакав царев поступак мора да је страшно разјарио Немању, чак у толикој мери да он одлучује да од највећег пријатеља Византије постане њен непријатељ. Постоји претпоставка да је цар Манојло довео Тихомира на место великог жупана из разлога што је међу браћом најстарији и да је то било у складу са тадашњим обичајем да најстарији син добија жупански престо, па је тиме цар поштовао принцип легитимитета који је владао у Рашкој. О томе периоду се зна јако мало, више се претпоставља. Сигурно је да је у овом новом угарско – византијском сукобу, који је почео 1166. године велики жупан Тихомир био на царевој страни и у оквиру тога слао му је као помоћ војне одреде. Баш у периоду 1167/1168. у Рашкој нагло избија незадовољство, праћено побуном, због тога што жупан даје Византији помоћ. Један од главних незадовољника (можда и организатор) јесте баш Немања. Побуна не успева и Немању жупан Тихомир хвата и баца у тамницу. Из тамнице Немања ускоро бежи и успева да Тихомира скине са власти и да он сам постане велики жупан (1166?). То су историјске чињенице. А шта стоји иза тога?

Немања је изгледа ипак преценио свој значај код цара Манојла а онај леп дочек код цара је био изгледа само тренутна политичка потреба, а не и стварно стање. Можда је цар о Немањи тога дана у Нишу стекао и праву слику видећи у њему велику опасност за Византију. Можда је он у Немањи видео све оно што други рашки жупани нису имали. Са свим дотадашњим жупанима Манојло је излазио на крај, но овај се ипак разликује од других. Немања би могао бити веома опасан, а цар није смео дозволити једном таквом човеку да ухвати власт у стално бунтовној Рашкој. Цар је његов утицај морао ограничити на један одређени предео и тако га учинити безопасним. Са браћом је довољно завађен да се неће више помирити, барем не толико да могу сарађивати у каквим побунама. С друге стране, можда је цар са својим сјајним поступком према Немањи желео да изазове суревњивост остале браће и тако их привуче к себи. Ако је то желео, у томе је и успео. Немогуће је да је Тихомир дошао на власт било како друго већ са пристанком и уз помоћ цара Манојла. Тихомир је морао цару бити захвалан на указаној помоћи, тим више што су сви очекивали да ће цар Немању да протежира, а испало је сасвим другачије. Цар се приклонио Тихомиру, а Немању је заборавио.

Међутим, Немања није то заборавио, а није заборавио ни браћу. Нису они тако наивни, а ни тако велики противници Византије како су се правили. Слични су они њему, ради власти су на све спремни. Немања је испао у овој ситуацији помало и наиван. Ипак је Манојло био далеко лукавији но што је то у почетку изгледало. Коначно он је Византијац, а ко се са њима могао мерити у политичким сплеткама? Стога сада остаје само један пут, побунити се и искористити као средство против Тихомира баш оно за шта се до сада и Немања залагао. До сада он је био највећи гркофил, од сада он ће бити највећи противник Грка, а за гркофилство ће да оптужи Тихомира. Баш у то доба Тихомир је Византији и дао неке помоћне одреде у рату са Угарском и то је била идеална прилика. Зар нису Мађари до сада били највећи пријатељи Рашке, помажући јој да се ослободи Византије? Како може Тихомир да помаже Византију против Мађара? Такав човек не може бити велики жупан Рашке, он мора да се отера.

Ова побуна је изгледа успела у самом почетку и имала је толику снагу да је било питање да ли такву побуну може Тихомир сам да умири. О томе је и цар обавештен и може се замислити његова реакција када је чуо да је један од покретача ове побуне ни више ни мање већ његов до тада верни вазал Немања. Грчки извори су наводили Немању као незахвалног човека који не зна да цени царску милост. Он је исто тако незајажљив, зар му није доста то што има? Истовремено, Немања је за њих и дрзак, јер је усудио да се побуни против царског избора великог жупана. Ко је он па да тако нешто сме да уради? Зар није до сада био само један од ситних вазала који само царској милости има да захвали свој успон? Мора да добије лекцију коју ће да запамти.

Побуна до краја није успела и Тихомир удружен са осталом браћом хвата Немању и баца га у тамницу. Изгледа да су Немању браћа ухватила захваљујући неком лукавству. Наиме, они су њега намамили "јер се договорише с најстаријим од браће његове, који је тада владао овом српском земљом, и, дозвавши овога целомудреног и светог мужа, ухватише га, и оковаше му руке и ноге, и вргоше га у пећину камениту.." (Стефан Првовенчани). Немања им је поверовао, али се преварио. Нешто слично наводи и Доментијан: "Јер савећаше зли савет, говорећи:"Свежимо праведника, јер нам је неугодан, и уништимо са земље његову успомену, јер није у јединству са нама." И савећавши се са најстаријим братом својим, који је тада владао српском земљом, сазваше неки велики савет, тако да се није могао од њих уклонити". Изгледа да је то био скуп највеће господе Рашке и по томе се види да је Немањина буна ипак ухватила јак корен и била веома опасна за жупана. Толико опасна да он није могао сам да је савлада и да је морао да скупи сву рашку господу и да ауторитетом тога скупа приволи Немању да дође и да се оправда. Немања је морао да прихвати овај позив и са својим присталицама он је дошао на скуп. Сам ток скупа је непознат, али крајњи је резултат био да је Немања, заједно са својим присталицама био ухваћен, окован и затворен. "Ухватише га и свезаше га, положише му на руке и ноге железне окове, и са њима његове изабране слуге.." (Доментијан).

Оружаних сукоба изгледа да није било, вероватно да је Немања био изненађен оваквим поступком своје браће. Он изгледа није очекивао да би му се браћа могла послужити оваквим средством. Овде се он горко преварио, баш су га браћа оковала и бацила у тамницу. Можда се он опет осећао и довољно јаким са великим бројем присталица које ће га одбранити од напада великог жупана Тихомира и браће му. Ако је тако мислио и ту се преварио. Превртљива властела се увек окретала ономе ко је јачи, а процена је била да је јачи Тихомир, којег подржава Византија. Према томе, Немања је само сметња коју треба немилосрдно уклонити. Касније ће оваква пракса међу Немањићима бити уобичајена. Није немогуће ни то да је Немања дошао на овај скуп у намери да води полемику и да покуша да убеди Рашане да је прави противник Византија (то што је он до сада био њен верни вазал није битно), а да су Мађари ти који су прави пријатељи. Расправа није показала резултате и они који су били слабији морали су у ланце. Овај пут Немања је био слабији, његове присталице су малобројније и стога морају да иду у тамницу. У то доба Немања има између четрдесет и педесет година.

Немања је вероватно пре тога имао неких контаката са Мађарима и мора да је одржавао са њима јаке везе. То стога што се он веома брзо и релативно лако ослободио тамничења. Неко му је морао помоћи са стране. То су могли бити само Мађари. Исто тако сигурно је и то да је Немања имао много присталица међу рашком властелом; много година они су ратовали против Византије и много су они година провели под њеном влашћу да би се то тек тако заборавило. Рашка никада није била верни византијски вазал и већина рашких жупана је и падала са власти страдајући у сталним побунама против Византије. Стога није чудно да је Рашка врвела незадовољницима, који никако нису одобравали савезништво са Византијом. Сви су они сада у Немањи видели онога који је могао да направи преокрет у Рашкој, да се она коначно ослободи византијског ропства.

Не зна се где је Немања тамновао. Стефан Првовенчани каже "вргоше га у пећину камениту", док Доментијан каже и нешто више "а овај преподобни отац наш би одведен од источне земље у љуту тамницу, у пећину на западу". Немања је био затворен негде у Рашкој у пећини која је била у камену (да ли тврђава у Расу?). Из ње се он ослободио, релативно брзо. Како, остаје тајна. Касније предање је ово повезало са небеским чудесима. У сваком случају, Немањине присталице га нису заборавиле и након изласка на слободу Немања је могао да крене коначно ка свом дуго очекиваном циљу. Требало је да свргне Тихомира и да узме великожупански наслов. Лакоћа са којом је Немања изашао из своје тамнице веома јасно говори да Тихомир није имао јаку подршку у Рашкој, односно он као византијски штићеник није био омиљен и стога је морао пасти.

Каснији летописи су Немањино ослобођење тумачили легендарно. "И овога опет, због кротости и правде, и дивне смерности, и због свих добрих обичаја, Владика премилостиви руком својом крепком и мишицом високом изведе из камените пећине, и узведе га на престо отачаства његова и подиже га за господара великога свему свету" (Стефан Првовенчани). Наравно да није Немања захваљујући небеским силама успео да се извуче из тамнице, одлучујућа је била његова политичка генијалност. Да све ипак није ишло тако лако и да ово ослобођење као и само Тихомирово рушење са престола није протекло без борбе сведочи Доментијан: "И господ посла с висина своју помоћ и заједно се побори са слугом својим, и расточи непријатеље оца нашега по туђим странама.."

Немања се ослободио тамнице, али ни Тихомир није желео тако лако да уступи свој наслов жупана. Са својим присталицама пружио је отпор, но бива слабији. Плашећи се Немањине освете, Тихомир и браћа му побегну "по туђим странама", а склониште пронађу у Византији. Вероватно да је одмах након победе Немања потражио чвршће савезништво са Мађарима. Било је јасно да сада треба од Тихомира очекивати противудар, а знајући да Византија није склона Немањи, требало је очекивати да би Византија могла и војно интервенисати. Имао је против себе византијског цара и то из најмање два разлога. Прво, био је царев вазал (добио је Дубочицу) и његова сарадња са Мађарима била је отказивање послушности сениору. За тако нешто иде казна и то само она најтежа. Друго, са власти је срушио жупана којег је лично цар поставио и подржавао. Овакав наступ био је увреда за цара и представљао је тежак облик непослушности, тим више што је цара изложио подсмеху. Обарањем жупана Тихомира, Немања је тешко потценио царев избор и један цар моћне, божанске Византије није смео допустити да се један ситан рашки племић исмејава са његовом политиком. Тако нешто заслужује само најтежу казну.

Ускоро су Тихомир и браћа му стигли на двор цара Манојла и испричали му догађаје који су се десили у Рашкој, вероватно преувеличавајући целу ситуацију из једноставног разлога да оправдају себе. То није било лако, јер сви знају да је Немања био у тамници окован, а да је добар део његових присталица такође био утамничен. Цар Манојло се вероватно мало замислио над целом овом ситуацијом. Очигледно је да је он Немању потценио, чим је овај био у стању да се извуче из тамнице и да након тога растера жупана и његове присталице, вероватно је у стању да уради и веће ствари. Можда се тога момента Манојло и покајао што је његов избор за великог жупана био Тихомир, а не Немања. Да је правилније размислио сада не би слушао ове кукњаве и молбе за помоћ, јер Немања сигурно не би дозволио овим неспретњаковићима да му учине оно што је он њима учинио. Покушати сада са њим поново преговарати узалудан је посао. То сада Немања не само да не би хтео, већ не би ни смео. Баш захваљујући томе што је распаљивао мржњу према Византији Немања се ослободио тамнице и срушио жупана заузевши његово место. Када би се окренуо поново према Византији, вероватно да би доживео Тихомирову судбину.

Проблем је у томе што се цару више не иде у ту злокобну Рашку. Поново јахати по гудурама, планинама и верати се литицама и гањати са тим полудивљим народом, он више не жели. Нити је више млад као некада, нити више има воље за то. У таквом рату он никада није успео да стекне славу, само муке. Исто тако, зашто би се он мучио да осваја престо Тихомиру кад му га је једном већ дао. Нека се мало помучи и сам; изгубио га је, па нека га и осваја. Ако успе добро је, али ако не успе сва срамота пашће на Тихомира, а не на цара. Ово је за Тихомира последњи тест, јер не освоји ли рашки жупански престо сам је крив и значи није га ни заслужио. Биће један неспретњаковић мање. Уосталом, то је политика, губитнике не треба жалити. Историја памти само победнике.

Цар Манојло је био човек код којег је витештво било изузетно развијено и он је знао да процени шта је добар противник. Вероватно да се тада код њега морала појавити и искра дивљења за тога Немању који је успео да се ишчупа из тамнице и да скоро ни из чега освоји за себе наслов жупана Рашке. Свога противника треба мрзети, али му се треба и дивити и поштовати га. Немања је био царев љубимац и као такав живео је неколико година у ишчекивању да му цар понуди наслов жупана Рашке, али када то овај није учинио и када је на то место поставио другог, Немања није очајавао. Напротив, одмах ја направио побуну у којој није успео и после које је доспео у тамницу. Ни ту није очајавао, успева из тамнице да се ишчупа и да након тога отме Рашку, при томе не размишљајући да баци Византији рукавицу изазова у лице. То не може свако. Таквог човека треба поштовати, али га се треба и бојати. Но, то још увек није довољно да би цар лично повео војску на Немању. Цар ће Тихомиру да пружи војну помоћ, али у овај поход неће ићи.

Колика је то била армија, не зна се, једино што је познато јесте да се радило о најамничкој војсци у којој су били Грци, Франци и Турци. "А они надајући се на своју силу, сабраше множину народа: Грке, Фруге, Турке и многу силу других народа, и тако журећи се са многом силом, уђоше у земљу Светога до места званога Пантина" (Доментијан). Војска коју је водио Тихомир била је изгледа веома велика, и судећи по именима народа који су је сачињавали изгледа да се радило о првокласној војсци. Немања није оклевао и одмах пошто је чуо да се приближава ова војска, кренуо јој је у сусрет. Уосталом он је ово и очекивао и њега војна акција Византије није нимало изненадила. Није се заваравао да се у овоме моменту може нешто постићи преговорима. Сада је говорило само оружје. Знао је да жупански престо неће успети да сачува ако се повуче у планину и ако препусти градове Тихомиру. Сада се играло на све или ништа. Знао је исто тако да је ово можда једини царев покушај да спаси Тихомира. Ако ова војна експедиција не успе, цар ће од Тихомира дићи руке и прихватити фактичко стање ствари на терену, а то значи победника. Према томе потребно је у овој бици однети победу, са њом добиће и од цара признање. Што убедљивија победа, то ће и царево признање бити брже. Цар не воли слабиће; и он је више ратник, витез, но што је дипломата. Такав човек ће знати правилно да оцени једну праву војну победу и стога само она може да очува Немању. Тихомира зато треба дочекати и у отвореној битки уништити. Немања покрене своју војску и код Пантина на Косову дочека Тихомира и његову војску.

У овој бици Немања је изгледа лично водио војску јер по Доментијану он непосредно пред битку каже својим војницима: "Као што мене видите, такође и ви чините". Ово говори да је ситуација била веома озбиљна, чим је Немања стао у прве редове. Надмоћ византијске војске је била толика да је жупан морао да пружи лични пример не би ли растерао страх својој војсци који је ове обузео када су видели толику множину против себе. Битка је била жестока "Сутрадан одмах стекоше се на битку снажну и силну" (Стефан Првовенчани). У овој бици победе Срби, а погибија Византијаца је била велика "и падоше од оружја сви, и нестаде им помена са земље" (Стефан Првовенчани). Било је и много заробљених "Једни падоше од оружја, а друге силом поведоше" (Доментијан). Сам Тихомир се није извукао, погинуо је и он и то тако што се у бекству удавио у реци Ситници "Учинив битку ту, један од законопреступне браће његове сврши, утопив се у води.." (Стефан Првовенчани). Осим Тихомира, Ситница је прогутала и многе друге "и већи део њих потопи река, више од оних који су пали од оружја" (Доментијан). Тумачећи ово место Доментијана долази се до закључка да је Немања натерао у страшно бекство Тихомирову војску тако да је при бежању много њих у паници загазило у Ситницу и ту се подавило. Тиме је битка за жупански престо била готова.

При повратку у византијској војсци је након пораза дошло до неке свађе. "А они који су од њих остали, невидљивом силом Божјом и светим његовим анђелима и молитвом преподобнога оца нашега бивши побеђени, и сами међу собом учинивши борбу, са стидом и безделни будући враћаху се свако својој кући" (Доментијан). Вероватно да је избио сукоб између самих Рашана који су се међусобно окривљавали за страшан пораз. То није ни мало чудно, јер је њихова судбина била потпуно неизвесна. Цару нису смели више изићи на очи, упропастили су му једну велику војску док с друге стране њих као губитнике сада цар више није ни требао. Било је питање како ће се и Немања од сада понашати према њима, има он много разлога да им се освети. Осим што су га бацили у тамницу на крају су против њега и војску повели. Да су они битку добили ко зна како би казнили Немању. У сваком случају већина њих, не смејући да оде поново у Византију "враћаху се свако својој кући". Немањина победа је била толико убедљива да су се вероватно препустили судбини и Немањиној милости. Тако су вероватно мислила и урадила и оба Немањина брата, Страцимир и Мирослав надајући се да код Немање још увек постоји неки братски осећај. И нису се преварили, Немања им се није светио.

Након ове победе Немања је постао господар Рашке, не апсолутни, то ће постати нешто касније, али у сваком случају он је тај који је велики жупан Рашке и то му нико не оспорава. Сада је требало владати, а увек је лакше власт освојити него ли је очувати.

6. Немања у Цариграду

По свему судећи Немања је у то доба имао јасну идеју шта треба даље чинити. Данашњим речником би се рекло – имао је јасан политички програм: требало је ујединити две најјаче српске земље: Рашку и Зету. Ипак, Немањи се поглед још више отимао ка истоку, ка територијама које је контролисала Византија, ка оним територијама које су некада биле у оквиру бугарског Царства. На тај начин је усмерио и касније српске владаре. Сви су они касније остваривали Србији територијална проширења на рачун византијских територија.

Уједињавање српских земаља је био Немањин првенствени циљ; најпре у Рашкој да се стави под контролу све оно што је некада рашки велики жупан имао под својом влашћу. Након тога ујединити Рашку са српским земљама које се налазе у приморју, дакле са Зетом, помоћу којих би изашао на море и обезбедио себи улазак у Европу. Таква држава, која је наслоњена на море са којег може стизати помоћ, може своје армије да окрене и да удари на Византију. То је била политика која је захтевала продоре на два фронта и за које Рашка објективно није имала снаге уколико би наступала фронтално. Но, то је и Немања знао; ако се не може ударити директно, онда се могу користити повољне прилике када је неко од суседа довољно слаб да би му се могао откинути део територија. Тај део мора бити довољно велики да оправда напор, али не и толико велик да изазове суседову реакцију.

Једно од значајних средстава за постизање ових циљева Немања је видео у религији. Помоћу православља он је себи учврстио положај у Рашкој, до сада црква није имала тако дарежљивог жупана, помоћу вере он ће остварити и лакши продор у византијске крајеве. Са Зетом ће већ бити другачија ситуација, ту се православље не сме истицати сувише и са католичком црквом се неће долазити у сукобе. Иако никада није имао идеја да се приклони римској цркви, Немања исто тако није желео ни да са њом долази у сукоб. Сувише је дубоко она била укорењена у Зету да би се њен утицај могао тако лако пренебрегнути. Зета је дуго била и државни и верски центар Срба и никако није било могуће да се то заборави. То је и разлог зашто Немања у каснијем периоду одржава срдачне везе са папом, чак у толикој мери да му је најстарији син Вукан био горљиви католик.

Наравно, било је и питање која ће српска земља бити центар уједињења: Зета или Рашка? Зета је била католичка земља, имала је већ државну традицију па чак и краљевску круну, отворена је ка мору и далеко јача што се тиче културе. Све предности су биле на страни Зете, а Немања се ипак одлучио да Рашка буде та која ће да буде центар окупљања српства и центар који ће створити државу. Самим тим што се одлучио за Рашку, Немања се определио и за православну веру, ту сада више није било дилеме.

Центар свих важнијих догађаја у Рашкој, политичких а нарочито верских, помера се у манастир светих апостола Петра и Павла где је било и седиште рашког епископа. Ту су одржавани и државни сабори. Град Рас је дуго био средиште око којег се концентрисало све оно што иоле нешто значи у српском православљу, тек након појаве Светог Саве, Рас ће да постепено изгуби свој првобитни значај. Немања је вешто успео да повеже српску државну идеју са верском идејом и да их за дуго време учини нераздвојним. Сви ранији и каснији Немањини радови око подизања православних храмова, као и стално јачање утицаја православне цркве, везани су управо за то.

Пре битке код Пантина Немања је започео са изградњом манастира Ђурђеви ступови: "па овај свети господин мој поче хитно, нимало не задоцнев, зидати храм светога и преславног и великог мученика Христова, Ђорђа, с ревношћу и љубављу" (Стефан Првовенчани). Овај манастир је саграђен код Новог Пазара, на узвишењу изнад долина реке Рашке и Дежеве. Он има веома чудан положај, на самом врху узвишења и изгледа да такав његов положај симболише Немањин тријумф у рату са браћом. Баш градња овог храма на неки начин представља почетак свих каснијих Немањиних активности око уједињавања српства. Градио је он православне храмове и раније, због тога је долазио у сукоб са браћом, али тада је то имало друге циљеве. Ранији његови грађевински подухвати требали су да му послуже при добијању црквене подршке у продору ка власти, а сада треба да му остваре духовно јединство у држави коју има намеру да створи.

На крају се може рећи да је Немања био тај који је буквално створио српску државну идеју, али он није био у стању да је и интелектуално, духовно, уобличи. Немања је добро осетио да би православље на том путу могло да одигра одлучујућу улогу и ишао је свесно ка томе. Био је и те како свестан да ће све оно што он учини бити учињено снагом оружја и његовим личним залагањем, али питање је шта ће се десити након његове смрти. Највероватније да ће се све распасти и да ће крвави партикуларни обрачуни растурити цело његово дело. Он није смео дозволити да Србију држи уједињена снага једнога човека, ту је требало нешто и више. Била је потребна једна идеја која ће Србе да држи на окупу, та идеја је била православље и неко је морао да јој створи онај облик који ће бити прихватљив за све. Тај задатак он није могао сам обавити. То је морао неко други. Некако у то доба рођен је и најмлађи Немањин син по имену Растко (Свети Сава).

Ускоро се Немањи указала прилика да почне да води активну политику према Византији. Због неких међусобних спорова цар Манојло је наредио да се сви млетачки трговци који су се затекли у Византији ухапсе, а да се њихова роба као и сви бродови заплене (1171.). Венеција је брзо реаговала шаљући велику флоту од око 120 бродова да нападну на византијске поседе. Ову флоту је водио лично сам венецијански дужд Витале Микијели, али флота није кренула ка Грчкој већ је успут напала на византијске градове Дубровник и Трогир. У Дубровнику је тада за кнеза постављен Иван Рајнери и по неким изворима он је био тај који је успео да Немању убеди да Срби нападну Грке. По томе би требало закључити да Немања није од самог почетка учествовао у овом рату, односно савезу, већ да се накнадно придружио. Но, то је дискутабилно. Каснији развој догађаја говори да је Немања још од раније био у току свих ових догађаја и да је његово деловање било у складу са акцијама Венеције.

Ову прилику Немања је само чекао и одмах се придружио фронту који су сачињавали Венеција, Угарска и Немачка. Већ у то време Европа је била помало уморна од сталних амбиција византијског цара Манојла и покушавала је да му коначно стане на пут. Византија је нарочито након смрти њеног старог непријатеља Рожера II (1154.) показивала велике претензије. Тада је цар Манојло испунио своју стару жељу и године 1155. заузео у Италији целу област од Анконе па све до Тарента. То је уплашило остале европске земље и одмах након тога сви су се ујединили против њега. Немачка, Угарска и Венеција чак успевају да заједничким силама истисну Византију из Италије. Инспиратор читавог савеза против Византије је био немачки цар Фридрих Барбароса. Од тада њега Манојло сматра за највећег непријатеља. У каснијем периоду цар Манојло је почео да сплеткари по Италији привлачећи на своју страну Ђенову и Пизу, а нешто пре је анектирао Хрватску, Далмацију, Босну и Срем (1167.). Тиме је до краја изазвао Венецију. У савез против Византије одједном улази и Немања. Он је још од пре имао снажне везе са Мађарима и могуће је да је посредством њих и ступио у контакт са Немцима који су га убедили да им се придружи и да узме учешћа у војним акцијама против свога старога непријатеља Византије.

По првобитном плану Немања је требало да узнемирава моравски пут који води од Ниша ка Београду и који је контролисала Византија, а друга његова војска је требало да крене ка Далмацији и тамо нападне византијске поседе. Заправо, Немањини војни одреди је требало само да узнемиравају и отежавају пролазак моравским путем, да би се њиме потпуно овладало требала је много већа сила којом Немања није располагао. Оно што је Немању вероватно највише привукло била је идеја да он са својом војском са копна крене ка Далмацији. То је била идеална прилика да се оствари Немањина жеља о уједињавању Срба из Зете са Србима у Рашкој. Стога је он посебну пажњу посветио нападу на Котор. У овом нападу Венеција би га са својим бродовима помагала са мора.

Да су Срби били велики противници Византије види се из једног записа Арнолда из Либека. Он је описивао путовање Хајнриха од Лава (саски херцег) који је ишао у Свету Земљу и којег је пут водио кроз неке српске земље које су биле под византијском влашћу. Грци су му одобрили пролазак и код Браничева га чак дочекали, давши му пратњу ради сигурнијег проласка. У то доба Немања је већ започео своје акције у Далмацији, као што је и послао неке одреде да узнемиравају пут кроз моравску долину (Ниш-Београд). Када је саски херцег стигао код града Равно, који се налази на ушћу Раванице у Мораву, требало је да у граду преноће. Међутим, становништво овога града их није пустило, сматрајући саског херцега за византијског пријатеља и Немањиног противника. Иако се тај део налазио под директном влашћу Византије и сам град је био византијска територија, ништа није вредело и херцег је морао да ноћи у шуми. Ту су га око поноћи напали Срби тако да је дошло до праве битке. Херцегова пратња је била доста бројна и највише захваљујући томе (било је око 1200 ратника) напад је одбијен, тако да је херцег могао наставити пут. Цело време пута ипак није могао бити спокојан јер су Срби пратили ову групу и стално вребали, мада се нису више усудили и да нападну. Овај напад је имао и доста пљачкашких мотива у себи, али је исто тако недвосмислено говорио колико је византијска власт неомиљена и да Немања има много присталица.

Сам рат за Србе није имао неки посебно повољан ток. Срби нису били вични дужем ратовању као што нису умели да заузму неки утврђени град, тако да су њихове акције по Далмацији биле тек делимично успешне. Очекивала се мађарска помоћ, али у међувремену у Мађарској умре краљ Стефан III (1172.) и Мађари брже – боље потраже цара Манојла који је већ кренуо ка Угарској. Да би задобили мир, Мађари пристану да им Манојло постави за краља свог кандидата Белу III, који је боравио већ дуго време у Византији и тамо већ стекао титулу кесара. Бела III је ступио на престо (крунисан тек 1173. године због немира) и одмах се обавезао да ће водити само ону политику која одговара Византији.

За то време и Млеци су доживели прави помор међу војском која је зимовала на острву Хију. Од неке болести велики број војника поумире и дужд бива приморан да се врати кући, где убрзо гине у некој од сплетака. Сада су Срби одједном остали сами наспрам византијске велике војске која је била покренута ка Угарској. Како су Угари испали из игре то су остали једино Срби и цар Манојло сада окреће армију на Немању.

Ово је сада била првокласна византијска армија коју води цар Манојло лично. Мора да је и њему сада већ досадила Немањина насртљивост. Од једног незадовољника који је очекивао да ће њему цар поверити жупанску столицу у Рашкој, Немања се претворио у опасног нападача који сасвим јасно показује намеру да према Византији води активну освајачку политику и који жели територијално проширење Рашке баш на рачун Византије. Да Немања није наиван видело се и из масовне подршке коју му је пружало оно становништво српског порекла које је живело под директном влашћу Византије. Епизода са саским херцегом јасно говори. Срби су се у том делу, који није био баш тако близак местима где су се водиле војне операције, и те како узбунили и одмах прешли на страну Немање, нападајући не само Грке већ и све оне које сматрају њиховим савезницима. Да ли је Манојло већ тада видео у Немањи владара који би могао кренути да национално уједињује Србе, тешко је рећи. Сама национална идеја није била баш развијена у то доба. Постојало је осећање припадности једном племену, али не у толикој мери да се тражи уједињење свих који су једне нације.

Изгледа да Немања није био у толикој мери оптерећен националном идејом. Из његових каснијих освајања и напора види се да он никада није ни помишљао да покуша да уједини у српску државу крајеве у Мачви, Срему, Посавини, доњем Подрињу и Босни, крајеве који су насељени скоро искључиво српским становништвом. Ти крајеви су били тада под Угарском и Немања је цело време своје владавине са овима имао добре односе. Да ли је то разлог што се његов поглед није окретао на ту страну? Можда се он плашио заваде са два своја најмоћнија суседа, и са Византијом и са Угарском. Било како било, Манојлу није могло никако промаћи то да је Немања своје армије усмерио ка Зети, где је српско становништво са симпатијама дочекало Немању сматрајући га ослободиоцем. То што Зета није пала, то што се Котор одржао, било је само због тога што Немања није имао армију спремну за дуже ратовање и што његова армија није умела да заузима утврђене градове. То је тек требало да научи. Импоновала је више спремност Немањина да уђе у савезништво са Млецима и са Немцима, као и сигурност са којом је Немања одредио циљеве својих акција. Одмах је било јасно да он ратује за свој рачун, нити једнога момента не пристајући да буде слепо оруђе Млетака тако да је вероватно да Котор, да га је освојио, не би препустио Млецима.

Цару Манојлу се изгледа журило да се обрачуна што пре са Рашанима и стога није дочекао да се сакупи цела армија, већ тек са неколико одреда (једва неколико хиљада људи) провали у Србију. Рачунао је да ће то бити сасвим довољно јер сада армију води он лично, а не нека шепртља. Тако је исто осећао и Немања и чувши да цар надире кроз рашке кланце, повуче се у планине, а да није прихватио нити једну озбиљнију борбу. Ма колико ово повлачење у планине изгледало као страх од прихватања борбе, касније се показало као један од бољих Немањиних потеза.

Немања је знао да је цар на њега посебно љут због његовог одметања, рушења Тихомира, због тога што му је једну царску војску разјурио и коначно због сарадње са Венецијом, Угарском и Немачком. Био је то дугачак списак Немањиних греха и само један од њих био би довољан да цар Немању сруши. Да прихвати отворену битку са царском војском и то сада када је цар лично води, било би глупо јунаштво које не доноси ништа осим погибије, а Немања није био тај тип. Битка да, али само онда када постоје реалне шансе за успех, а да Немања није плашљив и да се не плаши крешева до сада се већ довољно видело. Према томе, много је паметније не дражити цара, стога се треба повући испред његове војске и од њега затражити милост.

Немања се одлучи и једног дана он гологлав, бос и голих руку до лаката, са конопцем око врата и мачем који је предао цару, уђе у византијски логор. Византијци га одведу код цара пред којим Немања падне на земљу нудећи му свој мач да цар уради са њим шта хоће. Ово мора да је била огромна сатисфакција за самога цара, коначно тај непокорни Немања се до краја понизио и моли за милост. Да ли је цара гануо тај призор, не знамо, али се поуздано зна да Немања није тек тако дошао у царски логор и цару понудио своју главу. Није он тако наиван, знао је Немања јако добро да је цар према њему милостиво расположен и да ће му дати милост ако му се довољно дубоко поклони. Како је то Немања сазнао, не зна се. Можда је имао шпијуна у византијском логору који је тако нешто од цара начуо и одмах дојавио Немањи. С друге стране и сам цар је можда намерно такву своју намеру јавно изрекао, очекујући да Немања то дочује и учини оно што је већ учинио. Вероватно да је ово друго ближе истини и да је цару већ досадило ломатање по рашким гудурама где никада није било краја ратовању. Стога је сматрао да је паметније да Немању понизи, али и да га сачува на рашком престолу, те да онда може мирно очекивати да ће му Немања до краја остати веран.

На крају, Немању је цар не само поштедео већ га је и милостиво дочекао што је сигурно и самога Немању врло изненадило. Међутим, у крајњој линији могао је бити сасвим задовољан, сачувао је не само живу главу већ остаје и даље рашки жупан. Мало позоришта и театралног падања ничице пред царем јесте понижење, али рашки престо вреди тога. Ионако ће се то брзо заборавити. Битно је сада само вратити се у Рашку и спречити свако мешетарење око престола.

Ипак, цар је сматрао да ово није довољно добра лекција за Немању, требало је показати и са каквом снагом располаже Византија, треба га одвести у Цариград. Ту у Цариграду ће овај поглавица дивљих Рашана коначно видети сјај и богатство византијске престонице и коначно се уверити да су сви његови покушаји да ратује са Царством само трошење снаге. Треба Немањи омогућити мало луксузнога живота у царским палатама па да се овај увери да није све у ратовању. Исто тако треба Немању, за којег се знало да је веома религиозан, провести по православним црквама и показати величанствену Аја Софију. Ту ће моћи да види фреско сликарство, величанствене процесије и мноштво свештеника.

С друге стране цар је био још једном задивљен Немањином појавом. Сам цар је био витез, снажан човек који је ценио оне који су били слични њему, а то је управо био Немања. Таквог противника треба провести кроз Цариград и показати народу овога високог, наочитог жупана, да се са њим увећа тријумф царев. Треба сви да виде какав противник је дошао код цара да моли за милост.

Ту је цар погодио. У тријумфалној поворци у Цариграду Немања је ходао иза царских кочија из којих је Манојло милостиво одмахивао одушевљеноме народу. Немањина појава је одмах била уочена, али иако су му се сви дивили то га ипак није спасило погрда и подсмеха из цариградске светине. Ускоро се и то завршило. Цар Манојло је опет од Немања узео заклетву верности, односно вазалску обавезу и вратио га у Рашку. Боравак у Цариграду није трајао дуго, али за Немању је био и те како значајан. Уверио се он, баш како је то Манојло и предвиђао, да се против Византије не вреди борити барем док је Манојло цар. С друге стране Немања је био свестан бројних слабости које је Рашка показивала и то почев од саме унутрашње организације државе па све до борбене способности рашке војске. Рашка, таква каква је сада, не може ратовати ни против мале силе, а не против једне Византије. Могу се дизати побуне, али оне су унапред све осуђене на неуспехе. Према томе, потребно је прво уредити унутрашње прилике, па тек онда размишљати о већим подухватима. Сигурно је да се Немања у Византији научио многим стварима и видевши њену чврсту организацију покушао је да нешто од тога оствари и у Рашкој. За све време док је боравио у Византији Немања је живео у манастиру св. Богородице Евергетиде (Добротворка). Касније се он јако везао за Богородицу сматрајући да је њена заслуга за сав његов успех. У својој задужбини у Студеници, као успомену на ово, Немања је саградио цркву св. Богородице. "Назидаћу и храм пречисте и пренепорочне матере твоје добротворке, и ту ћу ти испунити завете моје, које изрекоше уста моја" (Стефан Првовенчани).

У то време Немања није више млад човек и има око 60 година. Са женом Аном има он сада два сина: Вукана и Стефана, као и три ћерке: Вуку и две за које не знамо како се зову. Баш некако у то време, 1175. године, родио се најмлађи син Растко, касније свети Сава. Доментијан описује како су Немања и жена му Ана, већ у годинама, свесрдно молили бога да им поклони још једно дете. Бог је им молбу услишио. "И потом заче богољубива Ана у својој утроби, и роди по божјој вољи сина, добро изникли изданак од доброга корена, у коме родитељи његови примивши богосветлу радост, благодарише добротвора свога, који не превиде мољења њихова" (Доментијан).

Прва ствар по повратку била је да се среде прилике у самој Рашкој. Осим што је сузбио партикуларизме својих подложних жупана, Немања је и своју браћу Страцимира и Мирослава натерао на послушност. У то време Страцимир је држао област око Западне Мораве, док је у Захумљу владао други брат Мирослав. Изгледа да они нису Немањи више пружали отпора и да није било између њих посебних сукоба. Страцимир је чак стекао веома висок положај и спомиње се у неким повељама одмах после Немање. Он се помиње и као оснивач Богородичиног манастира у Градцу (данас Чачак). Други брат Мирослав основао је манастир Светог Петра и снабдео га многобројним имањима. Био је ожењен сестром босанскога бана Кулина, која је изгледа била наклоњена богумилима.

Након учвршћења власти у Рашкој Немања је ненадано наишао на проблем богумилства. Већ је речено да је једна од његових особина била велика побожност и наклоњеност православној цркви, но ту му није сметало да толерише, па чак и помаже, католичку цркву. Једна од његових основних полуга при уједињавању српских земаља требала је да буде религија и то је био један од разлога због којих је он толико наклоњен православној цркви. У то доба национална идеја није била развијена и Немања никако није могао да рачуна да са том идејом оствари уједињење. Постојало је снажно осећање припадности једном племену, али то је још увек било далеко од онога што би се могло назвати националним осећајем који је толико јак да може послужити за циљ уједињења. Требало је тражити другу идеју која ће бити снажнија и иза које ће бити једна снажна и цењена организација. Та идеја је могла да буде само православље, а црква као веома моћна и од стране Немање непрестано потпомагана и јачана, требало је да послужи за њено учвршћење. Католичка црква није била нека посебна сметња у Рашкој, била је сувише слаба за то и Немању она није забрињавала.

Много опаснији противник је била патаренска црква, богумили, а због свог учења. Богумили нису имали цркву па су се на молитве и обреде сакупљали по приватним кућама или на скровитим местима. Осуђивали су црквену раскош, сами су живели веома сиромашно, избегавали су крчме и било какве облике весеља. Исто тако избегавали су све оно што би могло да личи на јавна звања и нису се бавили трговином, већ искључиво земљорадњом и занатима. Одећа им је била једнобојна без јаких боја, храна искључиво биљна, забрањено им је месо, млеко, сир, јаја. Живели су искључиво од хлеба, воћа и поврћа. Стога су увек били бледи и озбиљни. На челу њихове хијерархије стајао је старешина кога су звали "дјед".

Богумили су сматрали да је цео материјални свет дело ђавола као представника зла, док је бог творац духовног света који је једини добар. Све догађаје из Старог завета сматрали су делом ђавола и стога су Мојсија и све пророке видели као проклетнике. По њима људске душе могу доћи у небо тек кад се очисте молитвом и постом. Нису веровали у страшни суд као што нису веровали ни у ускрснуће тела.

Само порекло ове секте је нејасно, тако да иако само име богумили указује на вероватно словенско порекло, није још увек јасно одакле она потиче. Мишљење је да су богумили дошли из Бугарске и то око X века и њихово учење је од богумила направило једну секту која је у себи имала више друштвених него ли верских елемената. Њихова социјална учења су више привлачила следбенике него само верско учење. Били су против богатства и проповедали су једнакост међу људима и то су они елементи који су привукли масу следбеника.

У Србију богумили су дошли из Македоније и ту нашли веома много присталица. Из Србије богумили су брзо продрли у Зету, као и у области Хум и Требиње (тада спадали под Зету). Ова секта се јако раширила по Рашкој, и изгледа да је њихово учење у Рашкој имало посебних карактеристика. Стефан Првовенчани спомиње да су они користили жртвенике и кумире: "И не могући трпети смрада глухих кумира и мрске јереси". Они, колико се за сада зна, нису имали никаквих жртвеника нити су се клањали идолима, мада постоји могућност да су управо у Рашкој одступали од свог учења и да су упражњавали различите обреде.

Својим деловањем богумили су рушили оно духовно јединство које је Немања покушао са православљем да постигне. Учење богумила рушило је у потпуности углед цркве, а знајући да је Немањи црква била једна од најјачих полуга у стварању српске државе, то је тиме посредно и држава дошла у питање. Оно што је било посебно опасно код богумила је било њихово одбијање да учествују у јавном животу, проповедали су анархију и у сваком погледу били су радикално бунтовнички настројени. Одбијали су да служе у војсци и тиме слабили Немањину ионако не баш импресивну војну моћ. То је био покрет против државе и против богатих. Међутим, оно што је Немању посебно забринуло било је то да присталице богумила нису били само сиромашни, напротив, велики број њихових присталица био је баш у редовима богатих, властеле.

Стефан Првовенчани описује како је Немања сазнао да му се у Рашкој шири богумилство. По њему један од његових војника је дошао и саопштио му: "усудих се јавити твојој моћи да се мрска ти и триклета јерес већ укорењује у држави твојој". Немања се ишчуђава што се јерес завукла у Рашку. "И никако нисам мислио да је он у области мојој, а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио и да хулу наноси на светога Духа и дели недељиво божанство..".

Није могуће да је Немања тако изненада сазнао за ову јерес, и тиме га Стефан Првовенчани заправо само оправдава што је допустио да се она толико дубоко завуче у Рашку. Богумили и богумилство су се временом тако дубоко укоренили да су касније предузете радикалне мере једва успеле да их сузбију. Немањино констатовање "а већ сад чујем да се лукави брзо укоренио" јасно говори да је ситуација у Рашкој била забрињавајућа, чак у толикој мери да је Немања морао да сазове државни сабор. На том сабору су биле присутне све иоле важније велможе у Рашкој, као што су били присутни и црквени поглавари "А Свети, изведав ову пред сабор свој, сабран противу те лукаве јереси, изобличи кривоверје њихово, и саветова се са светитељем својим Јефтимијем и са часним чрнцима, и са велможама својим, ..." (Стефан Првовенчани).

Богумили су дубоко продрли у све друштвене слојеве Немањине државе, па тако Стефан Првовенчани говори да је у паузи овога сабора пред Немању дошла