Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

11. Вуканова победа и пораз

Вуканове жалбе папи на јерес у Босни нису никако престајале тако да коначно 1200. године Рим обавештава угарскога краља Емерика о јеретицима у Босни и тражи од њега да их сатре. Ипак, папа саветује Емерика да прво покуша лепим путем, односно наређује му да се прво Кулин бану обрати лепим, па ако овај јеретике не отера из земље и не поплени им имања, онда да сам Емерик то учини. Емерик је позвао Кулина на одговорност (1201.) а он је успео да се одбрани тиме што је тврдио да је он мислио да се ради о правој вери. Да би још више у то убедио папу, Кулин му шаље у Рим неке од јеретика (патарени) да би овоме објаснили своја учења. На то папа касније пошаље у Босну своје људе, који су требали да на лицу места испитају о каквој се јереси ради. Током 1202. и 1203. године папини изасланици су боравили у Босни, а Кулин их је лепо дочекао и излазио им у свему у сусрет. У само пролеће 1203. године уз реку Босну на Билину пољу сакупио се сабор свих босанских званичника који су тада признали римску цркву и обећали да више неће скретати у јерес. Са тога скупа остала је сачувана једна повеља у којој се налази писмено одрицање од богумилства, а ради упечатљивости преносимо најинтересантније делове ове повеље: "Најприје се одричемо јереси којом смо озлоглашени и признајемо цркву римску за своју мајку, главу свега хришћанскога јединства", "Нећемо се више као до сада, звати хришћанима него браћа јер би се тиме чинила неправда другим хришћанима", "Када умре старешина од сада ће за сва времена убудуће, начелници са саветом богољубне браће бирати поглавара да га једини папа потврди". Овде се очигледно радило о писменој заклетви водећих људи босанских манастира, будући да се читава ова писмена заклетва односи највећим делом на форму манастирског живота и вршења верских обреда. Свега је у њој било, почев од тога да ће се монаси међусобно називати браћом, а не хришћанима па све до постова, причести, појања, одеће, обуће, итд.

Са овим веома вештим поступцима, на овај начин, Кулин је успео да отклони све оне неугодности које му је Вукан приредио. Од самога почетка ових догађаја мора да је он био свестан тога да иза свега овога стоји само Вукан. С друге стране, овакви Вуканови поступци се могу објаснити једино тиме да је он имао неке претензије на Босну, те да је рачунао да ће на овај начин најлакше скршити Кулина. Сва његова нада била је у папи, а преко њега, рачунао је он, Угари ће интервенисати у Босни, што би опет њему отворило прилику да уради и нешто више од онога што би по својој снази иначе могао.

Односи између Вукана и папе Иноћентија III били су веома добри, што се јасно види и из папиног писма (1199.) "предрагоме у Христу сину Вукану светломе краљу Далмације и Дукље", како га папа назива, те да је из његових писама разумео "жар његове побожности, наиме да ће римску цркву, мајку његову, после Бога надасве љубити и частити". О томе колико је папа био и искрен може се дискутовати, али управо захваљујући оваквим папиним писмима он се и охрабрио за каснији напад на Стефана.

Недуго након тога угарске трупе су провалиле у Србију (пролеће 1202. године), а у овој акцији активно учешће узео је и сам Вукан. Стефан је веома брзо био сломљен и ускоро је побегао. Након победе Емерик дозволи Вукану да овај узме назив великог жупана Рашке, међутим угарски краљ је себи узео назив краља Србије и он је вековима надаље красио угарску краљевску титулу. Вукан је добио Рашку и нишку област, али морао је Емерику да препусти област источно од Мораве. Надаље, Емерик је био веома активан код папе да овај Вукану пошаље краљевску круну и да Србију подведе под утицај римске курије. Изгледа да је папа био веома опрезан и да њему ова Емерикова освајања нису била баш убедљива. Стога је уз доста отезања послао налог архиепископу Калоче у Угарској да обиђе Србију и да посети Вукана, али и српску властелу и епископе те да му о свему шта је видео јави. Заправо, папа није журио јер није био сигуран како ће Вукан бити прихваћен на престолу, док је с друге стране било велико питање како ће властела и црквени великодостојници да прихвате овако наглу промену вере. Остаје нејасно да ли се папско посланство икада појавило и обавило све ове задатке које му је дао папа. Највероватније да није, јер су догађаји кренули толиком брзином да вероватно није ни било времена да се све то уради.

Овај сукоб браће око престола нанео је огромне штете Србији и изазвао је велику саблазан. "Хоћу овде да испричам мржњу браће, а устежем се од стида" (Теодосије). Но, самоме угарском краљу Емерику ускоро се појаве нови проблеми, јер се бугарски краљ Калојан, користећи Емерикову заузетост ратом у Чешкој, осмели и нападне и заузме од Угара Браничево. Истовремено, он је напао и Србију заузимајући Ниш те одводећи масу људи у ропство (1203.)

Сада је исток Србије био у бугарским рукама. Ту прилику је тада искористио Стефан и започео своју борбу за повратак жупанскога престола. Где је он био до тада, да ли у бугарској или можда у Босни код бана Кулина, не зна се. Исто тако не зна се ни уз чију је он помоћ започео борбу против Вукана. Налет Бугара није оборио Вукана, али је његов положај сада био и те како озбиљно уздрман.

О овоме се периоду зна јако мало и у постојећим изворима не постоји много података о вођеним борбама, већ се искључиво спомиње страшно страдање. Осим ратних страхота, дошла је и глад. "У таквом непријатељству и прегањању између браће била је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до краја од глади због неорања, тако да су се многи разишли по туђој земљи." (Теодосије). Разарања су била страшна и изгледа да су оба брата користила много страних плаћеника, мада Стефан Првовенчани за тако нешто оптужује искључиво Вукана као што га оптужује и за то што није послушао Немањину заповест у вези наслеђа престола "Јер он остави заповеди господина и оца својега, и би преступник. Јер изведе иноплеменике на отачаство своје, и одузе ми земље и опустоши их, не послушав, свирепи, заповеди Господа, који рече: Послушај оца и матер, и остало.." (Стефан Првовенчани). Даље Стефан наводи како је Вукан имао доста војске "иако су с њиме иноплемени пукови били многобројни,..", и он је имао доста војске, што на посредан начин признаје "Јер, победив их силом својом, поврати ме опет у отачаство своје". Овде се Стефан хвали да је престо задобио ломећи Вуканову силу својом силом, што заправо значи да је он имао помоћ са стране, бугарску вероватно.

Стефан је започео своју борбу негде током 1203. године, што се слаже и са бугарским упадом, тако да одатле и иду претпоставке да су га ови помагали. Међутим, он своју власт није повратио одједном, то је ишло постепено, тако да је тек 1205. године успостављено старо стање. Тај период је био пун крвавих сукоба што биографи јасно наводе уз сталне оптужбе на рачун Вукана. "Али, иако је многе народе скупио и мада се свим средствима трудио вишеречени велики кнез Вукан – на град необориви што на молитви и на благослову очеву основан беше, на самодршца Стефана, у ствари, наваљујући – разбијаше се, и ништа од својих замисли остварити не могаде" (Теодосије). Борбе су биле сталне, а Стефан је у њима имао доста успеха "Јер много пута бивши посрамљен од њега, и одбијен дајући плећа заједно са иноплеменицима који бејаху с њим, са стидом се кући враћаху, и страхом обузети у теснацима путеве за собом од Стефана зазиђиваху" (Теодосије).

Тек од 1205. године успоставило се пређашње стање: Стефан је опет велики жупан док је Вукан велики кнез у Зети. У међувремену од 1202. године, када је Вукан успео да освоји власт па све до 1205. (или 1204.) године, кад ју је Стефан повратио, десило се много политичких промена које су ишле углавном Стефану у корист. Некако су сви догађаји на политичкој сцени слабили Вукана и омогућили Стефану много шири маневарски простор за његова дејства. Током 1202. године отпочеле су припреме за четврти крсташки рат. Иако се као духовни покретач овога рата спомиње увек папа Иноћентије III, у позадини целог подухвата је био млетачки дужд Енрико Дандоло. Овај дужд је вероватно најинтересантнија фигура целе млетачке историје. У то доба он је имао скоро деведесет година, био је слеп и веома тешко покретан, али и поред свега у дипломатским и закулисним радњама био је ненадмашан. За интересе Венеције био је спреман све да жртвује и сада му се указала прилика за то.

Венеција је одувек желела да осигура свој надмоћан положај на Истоку и у томе је имала доста и успеха. Већ дуже време млетачки трговци имали су највеће могуће привилегије при трговини са Византијом, међутим ове привилегије никада нису биле сигурне пошто су у Византији често избијале побуне у којима би млетачки трговци били у веома опасној ситуацији. Нису били ретки ни њихови покољи од разуларене светине у Цариграду, стога су и војни сукоби са Византијом били уобичајена ствар. С друге стране и други италијански градови, највише Пиза и Ђенова, непрестано су се трудили (не без успеха) да истисну Венецију са њеног привилегованог положаја. Додуше, ту је и Византија често мешетарила, додељујући Пизи и Ђенови сличне привилегије попут оних које је имала и Венеција и тиме стварала конкурентску нетрпељивост између њих. Дужд Дандоло је мислио да је дошло време да се ова стална несигурност Венеције једном коначно реши и то тако да се сруши Византија. Сама Венеција никада није имала довољно војних ефектива да би била у стању да тако нешто спроведе, а исто тако њу нису интересовала ни територијална проширења већ само трговачке привилегије. Византија је била рањива са свих страна, а њена најслабија тачка је била свакако слабост њене флоте. С друге стране, Венеција је у односу на Византију била неупоредиво јача на мору и Дандоло је решио да ту предност искористи до краја.

Крсташи су се почели окупљати у Млецима (1202.), а у овој војсци били су углавном Французи, под вођством Бонифација Монфератског. Њихов план је био да се нападне прво на Египат, али пут за Египат је водио само преко мора. Они сами нису имали бродова, као што нису имали ни новац да би платили превоз. У прво време су крсташи изгледа мислили да ће успети да сакупе огромну суму од 85.000 марака сребра коју је Дандоло тражио за њихов превоз, па су на ту цену коју је овај тражио и пристали. Но, када је требало да се почне са укрцавањем испоставило се да они то не могу да плате. Баш тада је дошао до изражаја и дипломатско – трговачки геније венецијанског дужда Дандола. Он сам није био рад да превезе крсташе у Египат, будући да су тада Венецијанци са овима имали развијену трговину, те стога долази на генијалну замисао. Он предложи крсташима да их венецијански бродови превезу на жељено место, али како ови немају новца да плате возарину, за узврат ће обавити неке војне услуге за Венецију. Као први циљ Дандоло им одреди освајање града Задра који су у то доба држали Угари. Дандола уопште није сметало то што је и угарски краљ био присталица крсташког похода и чак обећао да ће му се придружити. Папа Иноћентије III је покушао да ове преговоре спречи но у томе не успева. Крајем новембра 1202. године крсташи су испунили део своје погодбе са Венецијом и напали Задар који је веома лако пао. Становници Задра су покушали да се одбране тако што су по зидинама града истакли крстове, но ништа није помогло, крсташи заузму град и предају га Венецијанцима.

Ово је била тек предигра за оно што је тек требало да дође. У то доба код дужда Дандола византијски принц Алексије Анђел, син цара Исака II (срушен 1195 године), затражи помоћ не би ли се вратио на престо. Овај принц је претходно имао доста лутања по Западној Европи тражећи помоћ, али нико га није озбиљно схватао па га је у оквиру тога и папа Иноћентије III одбио. Једини који је стварно желео да му помогне био је његов зет Филип Швапски, но како он сам није био у стању да Алексију обезбеди војску то га упути на млетачког дужда. За време док су крсташи боравили у освојеном Задру, почели су преговори између Алексија и венецијанскога дужда. У овим преговорима Алексије крсташима обећава све не би ли их измолио за помоћ. Између осталог он им обећава велику суму новца (што њих највише и интересује) као и помоћ при даљњем крсташком походу. Како је био потребан и пристанак папе, то Алексије Иноћентију III обећава црквену унију. У овим преговорима сви су видели неки свој интерес. Крсташи ће добити велики новац, папа црквену унију, а Алексије постати византијски цар. Ипак, у позадини стоји Енрико Дандоло са својим властитим плановима који се састоје једино у томе да што више ослаби византијско царство, а по могућству и да га уништи. Вођа крсташа Бонифације Монфератски није имао тежак задатак да убеди остале крсташе да нападну на Цариград, обећана награда је била довољно јак разлог.

Изгледало је да ово савезништво има све шансе за успех. Споразум је склопљен на Крфу (мај 1202.), а 24. јуна флота са крсташима је стигла под Цариград. На путу за Цариград освојен је и Дубровник и Драч који су одмах признали новога цара. Галата је брзо пала, Златни рог такође и цео Цариград је коначно 17. јула 1203 године био заузет. Цар Алексије III је побегао, односећи са собом огромну количину државног новца, а крсташи су се улогорили пред цариградским зидинама, очекујући да им се исплати награда.

На византијски престо је поново враћен ослепљени Исак II док је Алексије IV (иницијатор целога подухвата) проглашен његовим савладаром. Да довођење крсташа није био паметан потез, уверио се Алексије веома брзо. Обећану награду крсташима он никако није могао да сакупи јер је становништво одбијало да плати овај ненадани данак мрским Латинима. Ово незадовољство се претворило у побуну у којој је крајем јануара 1204. године сам Алексије погинуо, док је цар Исак II поново бачен у тамницу, где је ускоро и умро. Светина тада на престо доведе новога цара који се звао Алексије V Дука Мурзуфул (зет Алексија III, који је оженио бившу жену Стефана Првовенчаног, Јевдокију).

Крсташи, улогорени под градом, нису мирно посматрали све ове догађаје. Будући да су знали да нови цар неће хтети да им исплати оно што им је погинули Алексије IV обећао, они нападну и заузму Цариград (13. април 1204. године). Освета је била страшна, три дана и три ноћи трајала су крсташка насиља по заузетом граду. Овај напад крсташа је био детаљно испланиран, као што је било испланирано и то како ће се царство поделити између крсташа и Млечана. Самим тиме и судбина IV крсташког рата је била запечаћена, нико више није о њему ни размишљао.

У то доба и сама Угарска је пролазила кроз велика превирања. Већ је речено да је краљ Емерик имао сукоба са својим братом Андријом око угарскога престола. У првим сукобима Андрија није могао да се похвали неким успесима, али ако ништа друго, био је упоран. Током 1199. године Андрија се опет буни против Емерика, али и ова његова побуна се лоше завршила, тако да је морао поново код краља да тражи милост. Емерик му опет опрости, али 1202. године поново избија Андријина побуна. Андрија је био веома близу крајњег успеха и изгледало је да Емерика више ништа не може спасити. Одлучујући сусрет двеју армија одиграо се код Драве, недалеко од Вараждина. Обе војске, од којих је Андријина била неупоредиво јача, стајале су на супротним странама ове реке. У то време нити једна од њих није била спремна да прва започне битку. Видећи да неће имати снаге да савлада Андрију, Емерик се одлучи на очајнички потез. Једноставно пређе реку на коњу и уђе у логор Андријине војске и тако сам пројаши кроз њега питајући ко је од војника спреман да подигне руку на њега као свога законитога краља. Овај његов поступак је изазвао запрепаштење, а затим еуфорију одушевљења међу Андријиним војницима који сви листом пређу на Емерикову страну. Андрија дуго није знао шта се догађа у његовом логору, а када је коначно сазнао било је касно. Ухапшен је и затворен је у Вараждин у кулу Кнегинец, где је остао све до 1204. године, када је Емерик и умро. Сви ови догађаји који су се одвијали спречавали су стога Угаре да се активно мешају у послове својих суседа и то је основни разлог због чега је и Вукан остављен без помоћи. Баш у то доба Стефан је ломио Вуканову побуну уз вероватну бугарску помоћ, а Угари заузети својим проблемима нису имали времена за Вукана.

На тлу византијског Царства формирано је више држава од којих је свакако најзначајније латинско Царство за чијег је цара проглашен гроф Балдуин Фландријски. Овај избор је био мимо свих очекивања јер су многи на престолу већ видели вођу крсташа Бонифација Монфератског. Но, како је Дандоло сматрао да Бонифације представља сувише јаку личност на коју он неће моћи да утиче, то је сплеткарењем довео својим утицајима подложнијег Балдуина. Само латинско Царство је обухватало једну четвртину територије Византије, док су Млечани од преосталог добили једну половину. Они су добили под своју контролу оно што је њих највише и интересовало, а то су биле луке и острва на путу од Венеције до Цариграда (јонска острва, део Киклада и Спорада, југозападни део Пелопонеза, Галипоље, део Албаније и Крит). Остатак византијског царства је био подељен као царско лено витезовима из крсташке војске. По склопљеноме договору Венецијанци су држали и три осмине Цариграда док је остатак држао цар Балдуин.

Док су трајале ове борбе око Цариграда, општу збрку искористе Бугари и њихов владар Калојан заузме скоро цео византијски запад, између осталих и градове Призрен, Скопље, Охрид и Бер. Из тог доба датира и његов упад у Србију и стварање услова за повратак Стефанов на жупански престо у Србији. Калојан је контактирао са папом Иноћентијем III покушавајући да од њега добије краљевску круну, што му је на крају и успело. Године 1204. (8. новембра) кардинал Лав крунише Калојана за краља Бугарске. То је значило и проширење папског утицаја и на Бугарску. Папа је некако у то време са угарским краљем Емериком и расправљао питање око Вукановог крунисања. Вукан је тада још увек био на власти, али његова позиција је изгледа била толико уздрмана да папа није желео ништа да ризикује крунишући некога ко може свакога момента да падне са власти.

Оснажени Калојан је одмах након свога крунисања почео да напада на новоосновано латинско Царство. Византијско племство му је пружило при томе огромну помоћ нудећи му чак царску круну, само да би их он ослободио омрзнутих Латина. Калојан је и без тога био вољан да нападне Латине и његов упад у Тракију био је ускоро крунисан огромним успехом. Код Једрена 14. априла 1205. године он разбије Латине, а самога цара Балдуина зароби. Сами Латини су овде доживели прави масакр од којега се више нису ни опоравили. Катастрофу је ускоро употпунила и смрт Бонифација Монфератскога који је такође погинуо, опет у борби са Бугарима (1207.). Калојан је дозвољавао својој војсци ужасна дивљаштва и осим Латина страшно је страдало и само грчко становништво тако да је Калојан добио надимак "ромејоубица". Тада је на цариградском престолу седео брат Балдуинов, Хенрих Фландријски.

Бугарска експанзија и активност је нагло прекинута онда када је при опсади Солуна на дан 8. октобра 1207. године краљ Калојан погинуо од руке једнога свога војводе. Ово није представљало неко посебно олакшање за латинско Царство, јер је оно сада било угрожавано од стране две грчке државе које су основане у Малој Азији – никејско и трапезунтско царство.

Сама Бугарска је планула у грађанском рату када је наследник Калојанов малолетни Јован Асен (син Асена I) био срушен од стране сестрића Калојановог по имену Борило. Ни Борилово владање није почело сретно, јер му Мађари отму Београд и Браничево и одузму и земље све до данашње Ћуприје у Србији. Истовремено подигне се против Борила и неки Калојанов сродник по имену Стрез.

Шта се дешавало у Србији за сво то доба? У време ових последњих догађаја на престолу у Србији већ је био Стефан који је на неки начин успео да потисне Вукана. Претпоставља се да је најкасније до 1205. године Стефан био поново велики жупан, а није немогуће да се Стефанов повратак десио и 1204. године. Остаје тајна уз чију помоћ је он потиснуо Вукана. Не зна се исто тако и где се Стефан склонио од Вуканових напада, да ли је то била Босна или вероватније Бугарска. У овим претпоставкама предност добија мишљење да је Стефану уточиште дала Бугарска и њихов владар Калојан, будући да се упад Бугара у Србију (1203. године) баш поклапа са временом борбе браће око престола. Наиме, негде током 1202. године Стефан је пао, а Вукан је заузео престо, да би 1203. године дошло до бугарског упада у Србију, а већ 1204. или 1205. године Стефан је поново велики жупан. Да су Бугари били ти који су вероватно помогли Стефану потврђује и касније понашање Стефаново према Стрезу, рођаку бугарскога краља Калојана, који је био вероватни Стефанов савезник. Осећајући захвалност према покојном Калојану, без чије помоћи не би могао повратити престо, Стефан је несебично помагао Калојановог рођака Стреза у његовим каснијим покушајима да се дочепа бугарског престола. Ипак, Стефанову захвалност не треба никако преувеличавати, помоћ Стрезу сигурно није била дата без неке користи коју је Стефан у томе видео.

Око 1204. или 1205. године Стефан је поново владар у Србији и чини се у баш најкризнијем тренутку по Србију. Византијско царство је пало, при томе рушећи мит о својој неуништивости и истовремено остављајући мноштво дилема иза себе. Све оне државе које су створене на територији Византије нису биле у стању да ово царство замене, а разлога за то је било много. Један од највећих је био свакако у веома агресивном наступу римске цркве која је покушала да на присилан начини покатоличи за кратко време оно што је вековима било православно. Тако је први корак Латина након освајања Цариграда било присилно смењивање тадашњег патријарха и постављање Венецијанца Томе Морозина, као и постављање још тринаест млетачких каноника. Ово је могло само изазвати отпор. Грци су се ипак били одржали у Никеји ("грчко царство") где је владао Теодор Ласкарис, као и у Трапезунту где су се држали Комнини. Истовремено у Епиру је формирана деспотија Арте којом је владала породица Анђела. Сви они су били љути противници латинскога Царства. Сам пад Византије довео је и до наглог јачања Бугара, који су доживели огроман напон снаге под краљем Калојаном. Овај владар је водио веома вешту политику сарађујући са свима онима од којих је могао да има било какве користи. Његово крунисање (1204.) од стране папе Иноћентија III говори баш у прилог томе. Иако крунисан католичком круном њега то није уопште сметало да сву своју енергију управи баш на изразито католичке земље: латинско Царство и Угарску. Исто тако, он је, по свему судећи, несебично помагао Стефанов повратак у Србију против Вукана који је био угарски и папин штићеник. С друге стране, на северу је стајао стални српски противник Угарска, која је Србију сматрала делом своје територије.

У таквим околностима Стефан је морао веома пажљиво да мери сваки свој потез. Грађански рат који је беснео по Србији у времену од 1202. до 1204. (1205?) страшно је опустошио Србију; Стефанова власт није била ни мало сигурна. Истина је да се Вукан морао повући у Зету, али опасност од њега још увек није била престала. Уз све спољне противнике претила је Стефану и ова стална унутрашња опасност. До тада Стефан је, углавном захваљујући томе што је био ожењен са византијском принцезом Јевдокијом, можда могао рачунати на византијску помоћ. Но, како је византијско Царство пало (Стефан је нешто раније отерао Јевдокију) било је потребно пронаћи новога савезника. Стефан је једно време желео да од папе добије круну и тиме себи осигура папску подршку, што би опет значило и обуздавање Угарске која је била под јаким папским утицајем. Но, како се то изјаловило, изгледало је да помоћи неће бити ниоткуда. Сама спољна узнемиравања у то време и нису била толико велика опасност, она су имала доћи тек после, али унутрашња превирања су била оно што је могло да уништи Србију. Стефан је можда и могао да спољну опасност избегне, али оно што је највише њега угрожавало био је његов брат Вукан, који у то доба јесте био потиснут у Зету, али још увек није био и савладан. У таквим судбоносним тренуцима Стефан се сетио свога брата Саве који је за то време боравио у манастиру Хиландару.

12. Свети Сава мири браћу

У време Немањине смрти (1200.) у Хиландару је боравило свега 14 монаха, али убрзо је њихов број порастао на деведесет. Свети Сава наводи да га је због тако малог броја монаха ухватио страх да се Хиландар не би у случају напада разбојника могао одбранити. "Обузе ме велика туга и бојазан, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника". Но веома брзо пристигли су нови монаси, тако да је манастир био у релативној сигурности. Сам Сава наводи да је пад Византије и Цариграда изазвао велики метеж и у Светој гори, јер су католички свештеници покушали да и ту продру. "И када сам ту пробавио осам година, настадоше многи метежи у томе крају, јер прошавши Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас и улегоше и ту у свето место, пошто је настао велики метеж". За сав овај период Сава је радио на учвршћењу светачког култа Немањиног што му изгледа није било ни сувише тешко, јер је Немања још за живота уживао велики углед. Доментијан доста детаљно описује сталне Савине молитве упућене Богу "И утеши срце моје молитвама твога угодника Симеона, и испуни душу моју духовном радошћу, и овде пошаљи пресветога Духа свога, и обнови кости усахле тебе ради, да сви разумеју твоју неизмерну силу и твоју бесконачну милост". У овим молитвама Сава моли Бога да из Немањиних костију потече миро, течност која истиче из моштију светаца. Миро ће само да посведочи Немањину светост будући да се њоме саопштава сила Светога Духа. Бог је услишио Савине молбе: "А љубитељ његов Христос неизмерном милошћу заповеди и сухоме камену да источи добромирисно миро од ноге свете слике написане на стени, да и већом славом прослави свога угодника,...". Заправо из гроба је почело да истиче миро, што је био знак да је Немања постао светац и да од сада његови мошти имају чудотворну моћ. "А који се нађоше болни и да имају нечисте духове, дотицањем гроба Светога и помазањем мира Светога постадоше здрави, од какве болести ко боловаше,..." (Доментијан).

Од тог момента Немања је постао признати црквени светац. "Сви преподобни и праведни оци, свети сабор пресвете Богородице Светогорске, видевши славу Божју и чудеса Светога, која Бог сатвори са њиме, написаше га у ред светих великих преподобних отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима светима и Богом прослављеноме на небу и на земљи" (Доментијан). Ово место код Доментијана изазива и малу забуну, будући да канонизирање Немањино ставља на дан 13. фебруар 1200. године, но то је мало вероватно. Биће пре да је Немања канонизиран тек након преноса његових моштију у Србију. Уколико би се прихватио као датум смрти 13. фебруар 1199. година, онда би Доментијаново причање имало смисла, јер би 13. фебруар 1200. године била годишњица Немањине смрти и по обичајима православне цркве тада се и вршила канонизација. Сам догађај и Теодосије доста детаљно прича: "И када је дошла множина званих и незваних, тако да је манастир постао тесан, свети украси цркву свету сваким благолепијем и гроб преподобнога светло удеси. И када је дошло навечерје, отпојаше код гроба светога оца за спомен узакоњено од псалама". Сам догађај када је миро почело да тече Теодосије овако описује: "И гле, као да ветар шуми врењем од гроба светога, и они који су близу стојали и ишли да виде шта се догодило одмах видеше како се мраморни гроб светог, благодаћу Светога Духа, миром као водом наводнио, и како одасвуд испуњаван као поток отиче и цркву обагрује и облагоухава, и чудом ужаснути одскочише да јаве проту"

Ипак из Доментијановог причања се види да је Сава одмах након смрти Немањине почео све припреме за његово канонизирање. "И благословише богоноснога оца нашега кир Саву да му напише каноне и стихире и чудотворења његова, он написав колико је могуће,..". Дакле, Сава је већ око 1200. године почео да припрема сва она дела која су потребна да би се славио Немањин култ (Службу и један хагиографско-реторичан спис), но није успео да много од свега тога уради. Тек око 1208. године завршио је Немањин живот у Студеничком типику, а Службу још касније. Нешто слично потврђује и Теодосије: "опет светога дозва прот са свима игуманима и старцима и са свима придошлима, и благословише га да остави за спомен писмено житије преподобнога, и да се празнује са светима".

Из ових навода види се да је Сава одмах након Немањине смрти почео да га слави као свеца и да је почела изградња његовога култа. Да то ни Стефану није било непознато потврђује Теодосије "Стакленицу пак мира од светих моштију преподобнога свога оца, коју ношаше, посла љубазноме своме брату самодршцу Стефану, и написавши на хартији све што Бог учини са преподобним, посла са светим миром". Дакле Стефан је за овај догађај сазнао одмах по његовом дешавању, а како га Теодосије назива "самодршцем" то заправо значи да је он тада још увек био на власти.

То што је Сава обавестио Стефана о овоме догађају може да значи само једно. Сава је обавио све оне послове који су потребни не би ли се Немања по црквеним правилима прогласио свецем, али за ширење култа по Србији, међу народом, био је потребан Стефан. Без помоћи његове као великог жупана, ширење Немањиног култа у Србији сигурно није било могућно. Сам Стефан је веома брзо схватио колико Немањин култ може да буде значајан. "А овај христољубац уставши с великом радошћу, и клањајући се ово узе и целиваше, и прочитавши писмо све што се догодило Божјим милосрђем са преподобним Симеоном оцем његовим разумеде" (Теодосије). Сам догађај је могао њему донети велике користи. Тиме што је Немања проглашен чудотворцем и свецем, он је могао своје право на престо да убедљивије брани. Њега на престо није више поставио бивши велики жупан Немања, него свети Симеон. Стога није ни чудо што се он толико обрадовао Савином писму у коме га овај о томе обавештава, пошто је тада већ вероватно било доста сукоба са Вуканом. Стефан није губио време већ је одмах објавио Савино писмо "Плачем радосним задуго беше обузет, и благодаривши Бога и хвалећи се великим удивљењем његова милосрђа, призва светитеља својега и све благородне који су тада били тамо, и заповеди да се писмо прочита да га сви чују" (Теодосије). Стефан није сазивао скуп његових племића, вероватно да је ситуација била толико озбиљна да за то није имао ни времена, већ је сазвао оне који су се тог момента били затекли око њега и њима се ово писмо прочитало одмах. Сама Стефанова реакција где он плаче над Савиним писмом, говори да је он тада био у великом узбуђењу које сигурно није изазвала вест да је Немања постао светитељ, вероватније да је он био у веома тешкој ситуацији изазваној Вукановим побунама, и да је ово можда била његова последња нада. Могуће да је међу српским племством већ тада постојао расцеп и да је његова овако брза реакција (јавно читање писма) била управо плод свега тога. Но, све то није било довољно да се Вукан заустави. Стефан вероватно није имао довољно ни времена да прошири Немањин култ у оној мери у којој би то за његов спас било довољно. С друге стране, било је савршено јасно да у овом сукобу међу браћом Сава може бити само на Стефановој страни. Коначно, Стефан је постао велики жупан управо по Немањиној жељи, а Сава је свога оца неизмерно поштовао.

Након свог повратка на великожупански престо Стефан се опет сусрео са многим невољама од којих је Вукан био свакако највећа. Са стране помоћ није могао да очекује и стога се он поново досетио свога брата Саве који је за то време боравио у Хиландару. Сигурно је да се Немањин култ већ раширио по Србији, стога се Стефан досетио да би Савино присуство у земљи као и свете мошти Немањине могле да учврсте његов положај. Зато он шаље писмо Сави у Свету Гору где од њега тражи да се врати у Србију и да донесе Немањине мошти. Да је положај Стефанов био крајње озбиљан сведочи и писмо које је написано и послато Сави са много журбе. "После тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и рана, са жељом, с много журбе и узбуђене молбе јавих се речима:.." (Стефан Првовенчани). Стефан не крије свој тежак положај јер писмо, пише "са жељом, с много журбе и узбуђене молбе..". У Теодосијевом тексту још је уочљивији тај Стефанов узбуђени тон: "О, многољубазни срцу и души мојој, господине и оче свети, услиши глас плача мојега и послушај уздах мој, и не презри молбу ову". Само писмо говори о невољи онога који га је писао и оно је пуно подсећања на Немањину жељу да Стефан влада, али да се то због Вуканове непослушности није могло спровести и да је то разлог грађанскога рата који бесни по Србији. Стефан говори да је рат углавном добио, али да Вукан још увек није савладан те да његова власт никако није сигурна. "Зато те непрестано молим, о пречасни оче наш Саво, послушај глас који ти шаљем из дубине срца, и не презри мољења мојега, и, скупивши мошти Светога и Пречаснога, учини нам милост, потруди се и сам донеси пријатна мириса мошти Светога, да се просвети отачаство његово доносом моштију његових и доласком твојих, јер се оскврни земља наша безакоњима нашим и би убијена крвима, и падосмо у плен иноплеменика." (Стефан Првовенчани).

Из писма се довољно види колики значај Стефан придаје присуству светих Немањиних моштију, те самог Саве у Србији. Јасно је да Сава ужива већ велики углед, а и да је Немањин углед, као оснивача државе, још увек огроман. "Не би ли како вашим светим молитвама и вашим доласком свемилостиви Бог постао милосрдан према нама, и расејање наше сабрао уједно, и противнике наше уништио" (Теодосије). Заправо, Стефан очекује да Савин долазак јасно покаже да је он на његовој страни, те да само Савино присуство са Немањиним моштима одврати Вукана од насртања на жупански престо.

Сава се одлучио веома брзо на то да послуша Стефана и да дође у Србију. Читајући биографе долази се до утиска да је и иначе већ била Савина намера да се врати у Србију, те да се он за тако нешто већ припремао дуже време. " И не презре мољења његова, и пожуривши се свељубазно, и скупивши мошти светога, и узевши собом Христољубиве мужеве и преподобне, изванредне свете чрнце Свете Горе, на похвалу и на благодарење светога, и пошавши на пут, почеше путовати са светим у своје отачаство" (Доментијан). Сава је у то доба био веома млад, тек је прешао тридесет година, носио је чин архимандрита, а види се да је са собом повео и неколико ученика који су му били потребни за рад на терену. Овакав његов долазак говори да је Сава дошао у Србију из више разлога. С једне стране сигурно је да је он желео да примири грађански рат који је беснео у држави, а у оквиру тога он није могао а да не буде на Стефановој страни, јер је овај био носилац легитимитета у Србији, а био је и веома дарежљив према Хиландару. Сходно томе Сава је морао знати да ће његов покушај измирења завађене браће у суштини бити државнички посао. Исто тако био је свестан и тога да ће само измирење браће бити сигурно само онда ако он извесно време буде боравио у Србији и ако буде близак сарадник жупана Стефана. С друге стране, његова жеља је била да се створи аутентична српска православна црква и стога је његов долазак требало да има мисионарску сврху, зато је и повео своје ученике са собом. Исто тако, доношење светих моштију Немањиних било је испуњавање Немањине жеље да почива у Србији и Сава је сада имао прилику да испуни жељу свога покојнога оца.

Сређивање прилика у Србији и њено просвећивање била су два основна Савина циља, тако да је погрешно размишљање да је он напустио Свету Гору и дошао у Србију због тога што су Латини завладали и Светом Гором. Њему самоме сигурно није било лако да гледа њихово владање, али то сигурно није био разлог његовог доласка у Србију. Заправо, његов повратак је само логичан след свих догађаја, почев од одласка у Свету Гору, његовог замонашења, доласка Немањиног, подизања Хиландара и коначно уздизања Немање у свеца и стварање његовога култа. Вероватно да је то био све део брижљиво спремљенога плана, јер када је све горње постигнуто, следећи логични корак је био просвећивање саме Србије. Савина величина се управо и огледала баш у тим активностима, био би он велики и да није долазио у Србију већ да је цео живот провео у Светој Гори. Међутим, тада његова жртва не би имала онога смисла који је касније добила. Величина Савина је била управо у томе што је он схватао тренутак у коме је он, а и цела Србија, као што је добро знао да Србији није потребан још један аскета којих је било довољно и који су били посвећени само себи. Он је био од самог почетка посвећен Србији и читав његов живот је био само припрема за оно што га је сада повратком у Србију дочекало.

Сава доста детаљно описује свој повратак у Србију и по његовим списима излази да он није добио позив само од Стефана већ да је позив за повратак у државу стигао и од Вукана: "дође ми посланица од христољубивога и благочастивога, Богом изабранога и благословенога блаженим оцем Симеоном, Стефана Немање, који је владао његовом државом, и брата његова, великога кнеза Вукана". Савин је став веома јасан, он Стефана назива "богом изабраног" док Вукана зове "великим кнезом". Код њега није било никаквих дилема коме пружити подршку и кога признати за легитимнога владара. То је могао бити само Стефан. Ипак навођење да је позив стигао и од Стефана и Вукана може да изазове забуну јер други биографи, а и сам Стефан, наводе да је позив упутио само Стефан. Судећи по Сави велики окршаји између браће су били завршени, али сама ситуација је била још увек веома замршена и није никоме обећавала одлучујућу надмоћ. Стога је требало на неки начин решити целу ову ситуацију јер овакво стање није никоме одговарало. Могуће је да Стефан и Вукан никако нису успевали да разреше несугласице и да им је стога био потребан неки посредник. Ту посредничку улогу нико није могао боље да обави од Саве. Сам Стефан није могао да рачуна на неку помоћ споља, Вукан такође, јер је папа имао много проблема са латинским Царством, док су Угари били заузети сопственим грађанским ратом. Једини пут за разрешење целог спора могли су бити само преговори, а ту им је због међусобне нетрпељивости могао помоћи само посредник. То је требало да буде Сава.

Сава, у својој племенитој традицији, никога не оптужује да је изазивач овог сукоба и избегава да било шта више спомене о овоме сукобу. Његова мисија се састојала у томе да браћу измири, што је вероватно тада било и једино могуће, јер би пресуђивање само у корист једнога или другога могло изазвати нове сукобе.

За пут до Србије требало је и доста храбрости, јер су путеви били несигурни и по њима су крстариле разне војске. Ипак, овај пут је сретно прошао. "И мада је био велики метеж у тим земљама, уз помоћ Божју и пресвете Владичице Богородице, и молитвама блаженога и преподобнога и часнога господина нам и оца Симеона, прођох, што рече, кроз огањ и воду, цео и сачуван, и ничим повређен. И дођох са часним моштима у Хвосно" (Свети Сава).

У Хвосну је био свечани дочек Савин и светих моштију Немањиних, а на дочеку су према Сави били и Стефан и Вукан. "Када је сазнао владалац син његов Стефан Немања, и брат му кнез Вукан, скупише светитеља и јереје и игумане, са многим монасима и са бољарима свим, са радошћу радујући се и весељем веселећи се" (Свети Сава). По другим биографима (Доментијан и Теодосије) овоме дочеку је био присутан само Стефан, а Вукан није. Ако би Савини подаци били тачни то би значило да су се Стефан и Вукан били већ измирили и то изгледа у међувремену од Стефановог позива Сави па до његовог доласка у Србију. Могуће да је Сава желео да ублажи у својим сећањима овај братски сукоб тиме што је навео да су га браћа заједно позвала и да су га заједно дочекала. Ако су подаци других биографа тачни, а то је ипак ближе истини, односно уколико је само Стефан дочекао Саву то је значило да је сукоб још увек био у току. Заправо, гледајући у ретроспективи овај Савин долазак никако није могао да обрадује Вукана, јер је то значило потискивање католичке цркве. Управо захваљујући Риму и католичкој Угарској, Вукан је успео и да потисне Стефана. Заузврат Вукан је признао угарску власт и утицај римске курије у Србији. Савин долазак је сада све то само кварио, а он више није могао да рачуна на успех у борби за престо. Уколико је Вукан заиста био присутан при Савином дочеку то може значити само то да га је нека тешка невоља на то присилила и он је тиме признао свој апсолутни пораз. Тим више што није могло бити никакве сумње у то какав ће став Сава заузети, он је могао само да Стефана призна за легитимног владара. У црквеним питањима било је још мање дилеме. Сава је цео свој живот посветио православљу и њему никако није могло бити право да види какав утицај на Вукана има Рим.

За потврду овоме може се навести део од Доментијана где он наводи да је Сава након што је примио од Стефана позив да се врати у Србију отпослао овоме писмо у коме наводи: "Због твоје добре вере и због топле љубави коју имаш ка њему, ево иде к теби са победама небесних сила, хотећи победити силом Христовом и крсним оружјем све твоје непријатеље и ратне противнике од Бога даном му благодаћу. Зато се, о љубимче, спремај на његово сретање" (Доментијан). По овима наводима се види да је Сава долазио са тачно одређеним циљем и одређеном идејом, није се он нити једнога момента двоумио између Вукана и Стефана. То је јасно и наведено у његовом писму Стефану, а за очекивати је да је Сава писмо сличне садржине упутио и Вукану тако да овај није могао бити у недоумици око Савинога става. Према томе, Вукан се сигурно није много радовао томе што ће видети брата Саву, његовим доласком падала је и целокупна Вуканова политика ослоњености на Рим и Угарску.

Када се десио сам долазак Савин у Србију не зна се тачно, али сигурно је да је то било 1206. или 1207. године. Само место првог састанка Савиног са Стефаном (и Вуканом?) јесте Хвосно, област у северном делу Метохије, на североисток од Пећи. У то доба Хвосно је представљало пограничну област, а од 1220. године овде се налазило и седиште нове светосавске (хвостанске) епископије.

Убрзо након овог доласка Немањине мошти су однете у Студеницу, где га је чекао припремљен гроб: "и ови богољубиви и благообразни синови његови са свом државом примише га, радошћу радујући се и весељем веселећи се, само носећи пречасно тело оца свога, и са великом почашћу положише га у овој светој цркви у одређени му гроб, који блажени раније сам себи беше начинио." (Свети Сава).Датум овога полагања Немањиних моштију у Студеницу није сигуран: 19. фебруар 1206. или 19. фебруар 1207. године. Касније се чудо са истицањем мира догодило опет "Мину мало времена до дана представљања његова, и сабрасмо се сви, чинећи празник смрти његове. И Бог премилостиви, који га је чувао од младости његове, и сад га није оставио, показа човекољубља своја сам господином светим на нама, слугама његовим. И источи рака његова миро чудна и пријатна мириса, исцељујући болне и страдања различна, и, просто рећи, прогонећи бесне духове." (Стефан Првовенчани).

Сава је сахранио Немању у Студеницу и изгледа да су се Стефан и Вукан, баш ту над моштима мртвога оца, коначно измирили. Детаље овога помирења не знамо, али је сигурно да је Вукан добио од Стефана неке уступке. Да је уступака било види се и из тога да је Вукан, након помирења остао да самостално влада у Зети као што су били самостални и његови наследници. Исто тако, Стефан и Сава су се изузетно много заложили да се барска архиепископија одржи у животу тако да су је доста помагали, што исто тако може бити један од услова под којима је Вукан пристао да се измири са Стефаном. Од тада Вукан није више правио Стефану сметње, а изгледа да је убрзо након тога и умро, мада није немогуће да је на неки начин и уклоњен. Његово последње спомињање било је 12. априла 1207. године у једном уговору између Дубровника и Котора. Вукана је наследио његов син по имену Ђорђе (имао их три) који од 1208. године носи и краљевску титулу. Да је Ђорђе водио сасвим независну политику у односу на Стефана види се из тога што је он 3. јула 1208. године дао заклетву верности Венецији и постао њихов вазал. У сваком случају Стефан од тада више нема никаквих претњи из Зете.

Након овог успелог измирења ситуација се у Србији средила, спољни противници су остали, али унутрашњих више није било. Некако од тога доба нагло јача Немањин култ, а Стефан за све своје касније успехе захваљује управо светим моћима Немањиним "После овога ја, недостојни слуга његов, молитвама овога светога господина мојег олакшавах се од свих терета мојих, старајући се о заповедима његовим, и, живећи у миру и тишини одасвуд, отресох са себе, с помоћу Пречаснога, све непријатељске варваре који су нападали на отачаство његово" (Стефан Првовенчани). Изгледа да је ширење Немањиног култа ипак било више намера Савина и Стефанова него што је то било стварно спонтано. Као мудри државници знали су да овакав култ може да учврсти династију Немањића и да захваљујући томе допринесе унутрашњој стабилности у држави. Колико је тај култ нарастао касније и колико се веровало у светачку моћ Немањину види се и код Доментијана који за све успехе Стефанове захваљује искључиво светачким Немањиним моћима: "сви непријатељи отачаства њихова, видљиви и невидљиви, падаху под његове ноге молитвама и благосиљањем њихова преподобнога оца".

У време овога измирења Стефан је боловао од неке болести која га је доста ограничавала. Од те болести је боловао још у време његових ратовања са Вуканом и он је први пут спомиње у моменту док је писао писмо Сави у којем овога позива да се врати у Србију. "После тога, браћо, осећајући немоћ у телу својем од многих трудова и рана, са жељом, с много журбе..." (Стефан Првовенчани).

13. Успеси у спољној политици

Одмах након смирења прилика у Србији, Стефан добија могућност да се активније окрене и спољњим пословима. Ситуација у српском окружењу је била заиста хаотична, али управо таква каква је била омогућила је Стефану да за време сређивања унутрашњих прилика не буде узнемираван са стране. Некако у то време и бугарски краљ Калојан је погинуо под Солуном (1207.) што је одмах изазвало нереде по целој Бугарској. Грађански рат у Бугарској веома вешто искористе Угари и заузму Београд и Браничево ширећи границу све до Ћуприје. Нови краљ Борило (1207-1218.) није имао мирног владања, јер се против њега одмах дигну нови претенденти од којих се деспот Слав отцепи у Родопима, а други по имену Стрез није те снаге, па је стога морао да бежи из Бугарске. Заштиту је нашао управо на двору српског жупана Стефана, који му је пружио уточиште. "Један одметник од истога племена, Гота, званог и бугарског, по имену Стрез, одвоји се на запад к држави мојој, нападнут од овог злог законопреступника, брата његова. Њега примих као драгог сина, отхраних га и сачувах неповређена од најезде погибли и од убиства његова" (Стефан Првовенчани).

Стефан је одмах успоставио веома присне односе са Стрезом тако да су се чак и побратимили, а Стефан је овоме са својом војском помогао да се дочепа утврђеног града Просека на Вардару одакле је Стрез контролисао централну Македонију. "И најпре га Стефан уведе у један тврди град, који се зове Просек, давши му војску своју у помоћ, и сам му поможе и утврди и угосподи га, удостојивши га да га имао као друга и брата" (Теодосије).

Бугарски краљ Борило је био свестан опасности овога савеза па је стога нудио Стефану добре услове за изручење Стреза, но овај на то никако није пристајао."Јер свакога дана тражаше га да огњем сажеже тело његово или да га расече на четири чести и да их повеша на путовима градским" (Стефан Првовенчани). Стефан је био веома упоран при вођењу овакве политике, будући да је и на свом двору имао јаку опозицију против Стреза. Шта је нагонило Стефана на такве поступке не зна се. Успех овога савеза неизмерно је помогла и чињеница да је тада Борило био заузет на другој страни и то ратовањем против Латина. Овај рат за њега није био срећан и завршио се страшним поразом код Филипопоља (1208.), но тада је и он имао среће, пошто су Латини били заузети сталним борбама против Грка, тако да нису успели да искористе ову велику победу. Доживевши овакав неуспех, Борило одлучи да се удружи са својим противницима Латинима и Угарима.

Стефанов савез са Стрезом је у почетку имао успеха и вероватно да је у самом почетку Стрез у односу на Стефана имао вазалски однос. Но, то није дуго трајало, будући да је Стрез имао других планова. Он се окренуо ка југоистоку Балкана, ступивши у везу са епирским владаром Михаилом Анђелом I (1205-1214.) са којим је чак покушао да нападне на латински Солун. Ипак, оно што је највише уплашило Стефана биле су изненадне везе Стреза са бугарским владарем Борилом. Стрез је и до тада показивао знак безумности убијајући без разлога, све у свему имао је заиста непредвидљиве поступке. Заправо радило се о изузетно суровом човеку коме је људска смрт била забава. Његов град Просек се налазио на високој стени, испод које је текао Вардар и ту на великој висини он је сачинио позорницу са које је бацао људе у дубину на стене. "За малу, дакле кривицу преступника на смрт осуђиваше, и низ ону стену страшну висином, са оне позорнице заповедаше да се баци. А када кога бацаху, он у весељу к њему клицаше: Пази да не оквасиш кожух" (Теодосије). Односи између Стефана и Стреза су се веома брзо покварили искључиво због тога што Стрез није хтео да призна своју зависност. Њему ни мало није сметало да почне да склапа савезе са Стефановим непријатељима Латинима и касније Бугарима (од којих га је Стефан и спасио).

Стефан се прибојавао могућег савеза Стреза са Бугарима будући да би тада једина мета њиховог заједничког напада могла бити Србија. Стога је он покушавао да Стреза најпре наговори да се њихови ранији односи обнове. Но то није вредело и чини се да се Стефан већ спремао и да војно нападне на Стреза. Тада се умешао Сава предлажући Стефану да се покуша још једном са преговорима и понуди се да баш он, Сава, буде тај који ће ићи код Стреза па уколико ни његова мисија не успе да тада нападне са војском. "Идем право ја ка противнику, говорићу му, па ако ни мене који учим о богу, не послуша као многе, тада ви предузмите што је људско"(Теодосије).

Саву је Стрез лепо примио, међутим током преговора он није одустајао од својих намера и изгледало је да је Савина мисија пропала. Ту ноћ Стрез је изненада почео да запомаже, а када му је дошла помоћ он је простењао "Неки страшни младић по заповести Савиној речена спавању је на мене напао, и извадивши мач мој њиме прободе срце моје" (Теодосије). Стража је Саву већ тражила, но он је до тада већ био отишао. Смрћу Стрезовом нестала је једна велика опасност по Србију. Његове области тада су поделили Латини који су узели Просек и Грци који су узели остало.

Сама Стрезова смрт је била веома чудновата. Умро је "смрћу чудном, да су се сви чудили томе" (Стефан Првовенчани). Касније се ова смрт приписивала чудесима: "јер Господ који је близу праведне молбе, да услиша молитву оних који га се боје, посла анђела љута да га убоде посред љутога срца његова" (Теодосије). Но, ту нема много чуднога. Ради се о атентату на Стреза, а који је директно повезан са његовим одбијањем да призна Стефанову власт. Ово је веома вешто изведено уз вероватну Савину улогу. Његов одлазак Стрезу је вероватно и био усмерен ка томе, будући да је сигурно међу самим Стрезовим људима било доста оних који су на Стефановој страни. Сава је Стрезу предочио да ће Стефан војно интервенисати уколико се он не уразуми, а када је овај одбио Савине предлоге незадовољници су га убили. Да је Сава на неки начин повезан са тим види се из тога што су га одмах након атентата тражили по тврђави, но он више није био тамо. Чак и Савино понашање након повратка у Србију може ово да потврди. Сава је знао шта се десило Стрезу, али због утучености није био у стању да то лично саопшти Стефану, па је једно време одбијао да о томе било шта говори "Свети, пак, није хтео ништа похвалити се или говорити о ономе што се десило, него је смерношћу, штавише, био веома потиштен и утучен. А, Стефан, сазнавши од оних који су били са светим за узрок његове потиштености, није га смео о томе питати, него све испитавши од војника који су дошли и сазнавши за страшну смрт противника, ужасом обузет чуђаше се и прослављаше свесилног Бога за оно што се догодило" (Теодосије). Очигледно да су му и ова мисија и њен резултат тешко пали, али од Србије је отклоњена велика опасност. Сама година ових догађаја је доста дискутабилна: 1214. или 1212? Но, то не мења битно ситуацију, Стрез је тада директно угрожавао Србију и требало га је на неки начин неутралисати. Како се са њиме није могла у преговорима обезбедити сарадња, то се његовом физичком ликвидацијом дошло до жељенога циља.

Да је Стефан тада био војно слаб види се и из тога што након Стрезове смрти његове области није припојила Србија, већ Латини и Грци. Сви планови за проширење Србије били су везани управо за југ и у том контексту треба и гледати савезништво Стефаново и Стрезово и баш пропуштање Стефаново да заузме Стрезове земље изазива чуђење. Стефана није могла изненадити Стрезова смрт, коначно он је за њу сазнао сигурно пре но Латини или Грци. То што је он пропустио да их први заузме може говорити да у то време није имао за тако нешто довољно снаге.

У Бугарској је за то време Борило постепено сређивао ситуацију и током 1211. године он успева да своју домаћу опозицију сломи. Врхунац овог обрачуна се десио на државном сабору у Трнову (11. фебруар 1211. године) када је под изговором да се обрачунава са богумилима Борило заправо скршио своје противнике. Сарадња са угарским краљем је била све боља, па му је овај чак и слао војне трупе да би му помогле у гушењу неких побуна. Посредовањем папе латински цар Хенрик се чак оженио са Бориловом рођаком. Имајући овакве савезнике Борило се одједном окреће ка Србији и Стефану, желећи да их казни због тога што су његовом противнику Стрезу пружили уточиште. Заједничка војска Бугара и Латина продрла је до Ниша, међутим неки догађај је у ноћи изазвао панику тако да се ова војска разбежала. "И наједном, у поноћ, би вика. И расу невидљиво Пречасни непријатеље наше, који се беху дигли. И страхом великим обузети, појавом мојега господина светог и знамењем једним, побеђени од њега побегоше, секући сами себе, једни друге, и победа им би међу собом, и до краја се срушише. И отидоше посрамљени у пропасти и срамоти великој." (Стефан Првовенчани). Сам Стефан овде растурање непријатељске војске приписује искључиво чудима Немањиним, но сигурно је да то није био једини разлог. Веома је лако могуће да су Срби извршили неки ноћни напад којим су направили панику међу Бугарима и Грцима. Изгледа да су у тој забуни Грци мислили да су их Бугари издали и напали, као и обрнуто, па је стога дошло и до њихове међусобне борбе. Није никако искључено ни то да је дошло до некакве међусобне расправе између Бугара и Грка, и да је та свађа кулминирала међусобном тучом и касније борбом. Можда зато и Стефан наводи да је у поноћ изненада избила вика у непријатељском логору. Срби су можда били у близини и стога су могли чути шта се дешава код ових. Познавајући Стефанову вештину политике и сналажења у томе, можда је баш он и направио ову свађу међу савезницима.

Било како било, поход Бугара и Латина се завршио срамно, војска се разбежала, а да није имала неких посебних ратних дејстава. С друге стране, за Стефана је ово значило да једно време са те стране неће бити нападан. Опасност је сада наилазила са друге стране и то из Епира где је владао деспот Михаило I. Он је од раније владао целом Албанијом. Око 1212 – 1214. године од Венеције отима Драч и Крф, а једно време је имао и додира са самим Стрезом. Падом Стреза Епиру је припојена северна Македонија, а Михаило је ускоро заузео и Скадар. Тиме је он јасно исказао своју жељу да прошири свој утицај на зетско приморје. Који је био разлог за његову експанзију у том правцу не зна се, али ова његова освајања су узнемирила Стефана јер је он те области сматрао својим. "И он подиже рат на мене, слугу његова, кога остави на престолу свом. И, улучив време, када сам се био далеко удаљио од те стране, узе један од мојих градова, по имену Скадар, који уистину, Далмацији припада" (Стефан Првовенчани). Михаило је очигледно искористио Стефанову заузетост на другој страни и припојио Скадар својој држави.

Сам Стефан није желео да започиње непријатељства већ је покушао да преговорима постигне повратак својих земаља. Сви његови покушаји су били узалудни и стога су се применила друга средства. Веома слично Стрезу и Михаило је убијен (вероватно 1215. године) и то од стране једног од својих робова док је био у брачној постељи. "И одмах један од робова његових, устав, прободе га мачем на одру његову, и злом смрћу предаде душу своју, на срамоту гледаоцима, а на радост свима који се уздају у Господа и у свете угоднике његове" (Стефан Првовенчани). Да ли је Стефан имао каквог удела у овој насилној смрти Михаиловој тешко је рећи, али чињеница је да је са његовим наследником деспотом Теодором веома брзо успоставио добре односе. Колико су ти односи постали добри види се и из брачних уговора који су тада склопљени или су требали бити склопљени. Тако је Манојло (брат Михаилов) оженио једну од сестара Стефанових (историји непознато њено име, зна се да је умрла 1216). Чак је и Стефан имао намеру да ожени ћерку покојног Михаила, но како је између њих постојала сродничка веза црква није дозволила да се ово и оствари. На овај начин је отклоњена још једна опасност по српску државу, а Стефан читав догађај око Михаилове смрти приказује легендарно, стављајући га опет у заслугу чудотворним моћима Немањиним.

Права опасност по Србију долазила је од католичких земаља, од Угарске и латинскога Царства. У то време Угарском је владао Андрија II (1205-1235), слаб и ташт владар који је обећавао свашта, али је мало тога био спреман и да испуни. Основна његова слабост је била то што је он био под огромним утицајем своје жене Гертруде, која га је уствари и бунила против његовога брата краља Емерика. Читав Андријин живот је и протекао у сталним покушајима да са угарског престола сруши Емерика, тако да је на крају овај морао Андрију и да заточи у Вараждину, док му је жену Гертруду протерао. Осећајући да ће ускоро умрети, Емерик се смиловао и пустио Андрију из затвора под условом да овај буде старатељ његовом малолетном сину Ладиславу. Да би се ова заклетва Андријина учврстила она је била учињена пред папом Иноћентијем III. Сам Емерик је још за свога живота крунисао сина Ладислава и убрзо након тога је и умро (1204.). Одмах након његове смрти Андрија преузима старатељство, али у земљу се враћа и његова жена Гертруда која одмах почиње да се свети за све оно што је морала да претрпи у изгнанству. На удару се одмах нашла удовица Емерикова, краљица Констанција, а сукоб је узео толиког маха да се Констанција уплашила за свој живот као и за живот свога сина, краљевића Ладислава тако да обоје побегну у Аустрију, код војводе Леополда. Андрија је одмах затражио од војводе да му овај изручи и Констанцију и Ладислава, но овај то одбије и са војском крене на Угарску. Аустријанци су већ били на граници Угарске када Ладислав изненада умре (1205.). Сада више нико није Андрији стајао на путу тако да се он несметано крунише за угарскога краља (1205.). Од самог почетка своје владавине Андрија је имао сталних неприлика са побунама незадовољника, а током 1213. дошло је и до најозбиљнијег излива незадовољства. Док је он боравио у Халичу, земљом је управљала његова жена Гертруда. Њој је у управи помагао њен брат Бертолд, који је био свештеник, али коме то није ни најмање сметало да уз свесрдну помоћ своје сестре намами и силује жену палатина Банка. Ово је изазвало побуну у којој је Гертруда од стране незадовољника била исечена на комаде док је њен брат Бертолд са државном касом успео да побегне. Сама прича о силовању жене палатина Банка иде у ред легенди и тешко да је истинита, али довољно говори колику је мржњу Гертруда на себе навукла. Андрија је побуну успео да смири, али ситуација је и даље била веома неизвесна. У таквој је ситуацији био Андрија када је добио позив од латинског цара да дође у Ниш на преговоре, а циљ је био, у то није било никакве сумње, само Србија. Односи са Бугарском су били веома добри тако да је било сигурно да напад није усмерен на њих.

Савез између угарскога краља и латинскога цара требало је да се склопи у Нишу током 1215. (или 1216?) године и на овај састанак су требала доћи оба владара са својим армијама. У Ниш је био позван и Стефан, но њему је овај позив био веома сумњив. Он је претпостављао да би то могла бити клопка за њега те да га желе ухватити како би лакше сломили отпор у Србији. "И, кад се састану, да се обрну на земљу светога Симеона и на отачаство моје, зовући ме непрестано, на превару као с љубављу, да дођем на виђење с њима." (Стефан Првовенчани). Стефану је било одмах јасно да Угари и Латини заправо намеравају да ударе на Србију и да су ови преговори на које га позивају само начин да га се лакше дочепају. Циљ је распарчавање Србије. "Свећаше рђав савет да ме прогнају и да земљу отачаства мојега разделе и задрже себи" (Стефан Првовенчани).

Прихватити борбу са удруженим армијама водило би у пропаст, стога Стефан потеже своје најјаче оружје: дипломатију у којој је био изузетно вешт. Једина могућа прилика за њега је била да некако не дозволи да се савезници састану у Нишу, јер тада би било све касно. У овој изузетној дипломатској акцији Стефану је главну помоћ пружио брат му Сава од којег је изгледа и потекао савет да се прво покуша преговарати са угарским краљем Андријом. Основни разлог за то је био у томе што Стефан са њим већ дуже време није имао неких сукоба, као и то што између њих није било никаквих противних интереса. У пролеће те године (1216.), у граду Равном дошло је до сусрета два владара. Угарски краљ Андрија је прихватио састанак са Стефаном рачунајући да ни он сада нема неких посебних интереса на тој страни, будући да је био и сувише заузет унутрашњим размирицама код куће.

Састанак је трајао 12 дана, уз све свечаности које иду уз то као и уз измењивање богатих поклона. "И пробависмо у весељу часном 12 дана. А велможе његове и бољари силни поклањаху ми се свакога дана и доношаху ми врло много дарова разноврсних" (Стефан Првовенчани). Стефан је у овим преговорима постигао пун дипломатски успех и успео је да одврати Андрију од било каквих војних акција према Србији. Изгледа да се угарски краљ пријатно изненадио Стефановим односом према њему па је и сам узвратио све љубазности којима је био обасут. "Видите, браћо моја, пречудну и предивну љубав мужа овога славног, како за љубав моју дивље и бесне зверове, туре и турице извезе, као што ми, извезав, и питому стоку даде, и срацинску стоку,.." (Стефан Првовенчани). У таквом добром расположењу оба владара дочекају латинског цара Хенрика. Стефан је можда мислио да ће овај када види потпуно преобраћене Угаре и сам попустити, но то се није десило. Цар је био разјарен видећи како се Андрија и Стефан пазе, што је у суштини био његов тешки политички пораз. Ово је била велика срамота за цара и да не би изгледало да је надмудрен он је од Стефана тражио барем комад српске земље. "После овога приближи нам се Грчки цар, гневан и јарошћу обузет, научен од оних који ми зло мисле. И састасмо се у славном граду Нишу, и који много хоћаше, па ма и неки мали део да узме од мене, и не доби, безумни, него злим срцем не могаде ни рата подићи ни љубави учинити, молитвама Светога" (Стефан Првовенчани).

На овом изузетном дипломатском успеху Стефановом морамо се мало задржати будући да он тако сликовито приказује све његове квалитете доброга политичара. Савез између угарског краља и латинскога цара за Стефана је могао бити катастрофалан, јер он се никако није могао одбранити од две такве армије. Међутим, позив ове двојице Стефану да дође у Ниш, на тобожње преговоре, у себи крије нешто друго. Вероватно да је Стефан ипак био довољно јак, првенствено војнички, да су ова два владара били помало забринути за успех своје акције. Можда су се сећали ранијих борби када су се Срби повлачили у планине из којих су могли дуго времена да пружају отпор. То би од њих тражило дуготрајно ратовање за које треба и људи и новца, а исто тако захтева и стабилну ситуацију у њиховим земљама. Од свега тога они нису имали ништа, напротив самим њима је претила стална опасност од унутрашњих удара. Стога су очекивали да би можда било боље да се Стефан доведе у Ниш и ту стави пред свршен чин. Играли су на изненађење, а можда и на покушај раскола међу српским племством, који би се можда појавио када би се сазнало да је Стефан ухваћен. С друге стране окупљање њихових армија у Нишу доводило их је у ситуацију да могу одмах да дејствују, не дозвољавајући Србима да се припреме. С друге стране и саме преговоре у Нишу они су вероватно Стефану приказали крајње безазлено, желећи да га заварају да не би и он почео спремати своју војску. Чинили су све да би Стефана заварали о својим намерама. Све су ово комбинације које су могле бити за Србију погубне, и сигурно је да је Ниш за Стефана требао бити варка, где би он изгубио време које касније не би успео да надокнади.

Но, Стефан се показао као супериорнији у политичким играма. Прво он није овој двојици поверовао, од самога почетка је знао о чему се ради. За некакве акције попут оних против Стреза или Михаила, није било времена, а вероватно ни могућности. Стога се заиграла дипломатска игра. У преговорима у Равном Стефан је са Андријом преговарао, али и овога забављао приређујући му разне веселе игре дајући му велике поклоне. Андрија није био посебно способан владар, али бескрајно частохлепан (његови ратови са братом Емериком око престола довољно говоре) и Стефан му је вероватно повлађивао да би на крају од њега добио баш оно што је хтео: обећање да неће напасти Србију.

Долазак латинског цара у Ниш није могао више ништа да измени у Стефановом успеху. Може се замислити какво је огорчење било код цара када је видео да се Андрија и Стефан добро слажу и да од планираног заједничког похода Латина и Угара нема ништа. Ову огромну срамоту цар је покушао да на било који начин избрише, био је он задовољан и са малим комадом српске земље. Тек толико да овај свој долазак у Ниш може назвати својим успехом. Но, Стефан сада више није желео ни да чује да било шта препушта цару, вероватно се сада осећао надмоћнијим и могуће је да је овога помало и исмејавао. Цар није имао никакве шансе да од Стефана добије било какав територијални уступак, док с друге стране није имао ни војне шансе. Коначно, седео је у Нишу где су боравили српски владар са својом армијом, али и његов досадашњи, а сада Стефанов савезник угарски краљ Андрија са својом армијом. Могло се лако десити да су се Стефан и Андрија договорили да ударе на цара.

Навод Стефанов да је цар отишао посрамљен довољно говори. Није он био посрамљен само зато што му је акција доживела неуспех, било је ту сигурно и нешто више. То нешто више, било је сигурно Стефаново понашање, а можда и Андријино. Осећајући своју надмоћ над царем, они су се према њему вероватно тако и односили, што овоме свакако није било лако трпети. Ипак, цар је имао довољно поноса да је тврдоглаво остао при својим захтевима према Стефану, што је овај искористио као оправдање да запоседне све излазе из Србије и тиме одсече цару повратак. "Али не могаше изићи из отачаства мојег, јер затворих све стазе његове помоћу светога господина мојега" (Стефан Првовенчани). Сви кланци су били затворени и сада су се Латини одједном нашли одсечени и претила је тешка катастрофа и могуће је да би Стефан сатро ову армију да угарски краљ Андрија није посредовао код Стефана, молећи га да пусти цара "А краљ Андрија умоли ме да изиђе у своје царство. И ја, послушав молбе његове, оставих га. И отиде с миром, велико бешчашће и хулу понесав царству својему" (Стефан Првовенчани).

Овај свој пораз цар Хенрих није дуго надживео и већ 11. јуна 1216. године он умире. Одмах након његове смрти у латинском Царству почела су надмудривања око тога ко ће преузети царски престо.

14. Србија као краљевина

Сама акција угарског краља и латинског цара није Стефану нанела никакве штете, напротив успела је да га приближи угарском краљу. Ипак, ова опасност навела је Стефана да направи крупан заокрет у својој политици. Било је јасно да дотадашњи начин вођења политике постаје све тежи и да је заправо неодржив. Ослањање на чисто православне земље није више било могуће јер Византија више не постоји. Бугарска је имала претензија на српске територије, док су православне земље које су настале на тлу Византије или сувише слабе да би могле помоћи Србији, или су далеко, или су чак оне саме непријатељи Србије. Према томе, ту више није било могућег наслона за Србију. Стефан је јасно видео да Србији највећа опасност долази управо од католичких земаља, међутим било је исто тако очигледно да се са некима од њих може и веома добро сарађивати. Сам напад латинскога цара одбијен је највише захваљујући томе што је угарски краљ Андрија напустио савез са њим и пришао Стефану. Требало је савезнике тражити управо на тој страни. Стефан је био веома флексибилан када је политика била у питању и стога његов крупан политички заокрет током 1217. године и не треба да много изненади, будући да је био само логичан след дотадашњих догађаја.

Веома је лако могуће да је управо угарски краљ Андрија био тај који је указао Стефану на могућност приближавања католичким земљама и да му је у томе касније и помогао. Први корак Стефанов ка приближавању Западу била је његова женидба са унуком венецијанскога дужда Енрика Дандола, која се звала Ана (ћерка Ринијера Дандола). При склапању овога брака улогу посредника је по свему судећи одиграо дубровачки кнез Ђовани Дандоло. Ово је био изгледа трећи Стефанов брак, пошто се претпоставља да је Стефан имао током 1204-1207. жену за коју се не зна ко је била нити како је завршила. Брак са Аном Дандолом је склопљен вероватно између 1207. и 1208. године, а мотиви су му били чисто политичке природе. Стефану је вероватно импоновало да за жену добије рођаку моћног млетачког дужда који је успео да скрене крсташки поход и да обори Византију. У време 1207. године утицај Венеције је био и највећи па је стога и вероватно у то доба и дошло до овог брака. Ако је брак склопљен у то време онда је очигледно да је Стефан о оријентацији ка Западу размишљао још и раније и да његов каснији преокрет у политици није тако изненадан. Заправо, Стефан никада није имао било каквих дубљих веза са другим православним земљама, изузев са Византијом у самом почетку своје владавине. Видевши да са те стране неће имати помоћи, а осећајући сталну претњу латинског Царства, Угарске па и Венеције, Стефан је морао да покуша да са њима сарађује. Тим више што је кроз пад Византије могао на делу да види колика је моћ папске курије и њених католичких штићеника. Његови краткотрајни покушаји сарадње са бугарским отпадником Стрезом веома су лоше завршили, а успеси бугарског владара Калојана који је од папе добио краљевски венац и његову подршку довољно су говорили сами за себе. Између верских интереса и државних Стефан се определио за државне.

У суштини, Стефан је био само реалан политичар који јасно сагледава збивања око Србије. Најјаче земље у српском окружењу биле су католичке и од њих је претила и највећа опасност, али истовремено од њих је могао имати и највеће користи. Брак са млетачком принцезом био је баш у функцији његовог приближавања Западу. Овај брак Стефан је успео да искористи и за остварење својих давних жеља: за добијање краљевске круне. Преко Венеције он је ступио у везу са тадашњим папом Хоноријем III и од њега затражио круну. Папа је лепо примио Стефанове изасланике и уважио му молбу те преко свога легата послао Стефану круну. Током 1217. године крунисање је и обављено. По свему судећи крунисан је само Стефан јер му је жена Ана Дандоло умрла пре овога чина. Додуше у наводима Андрије Дандола који је писао историју своје породице стоји да је Ана ипак доживела овај догађај те да је крунисана.

Овај потез Стефанов изазвао је много полемика и осуда у самој Србији, а углавном због католичког порекла ове круне. Каква је он обећања дао папи заузврат, не зна се, али је очигледно и из каснијих догађаја да обећања, уколико су и дата нису испуњена. Стефан је Србију сачувао као искључиво православну земљу, а приближавање папи се може објаснити искључиво политичким разлозима. Добијањем круне Стефан је успео да преко папе својој власти да легитимитет и тиме истовремено учврсти свој положај према спољним државама. Круна је значила да папа признаје Србију као независну државу што је аутоматски доводило до тога да све претензије других владара (првенствено угарског краља) на српске земље губе смисао. У то доба, а и касније, угарски краљ се у својој титули хвалио да је владар и над српским земљама, но Стефан сада то пориче називајући се "самодржац", тиме јасно нагласивши свој апсолутно независан положај према другима. То је био тада једини владар коме је Стефанова титула могла да смета, но Угарска је била заузета сасвим другим стварима, тако да за Србију није било времена.

Угарски краљ Андрија II се током 1215. године оженио по други пут и то сестром латинских царева Балдуина и Хенрика, која се звала Јоланта. У време када се Андрија састао са Стефаном у Равном његов брак је тек био започео, а његов однос према латинском цару Хенрику, који је био рођени брат његове жене, довољно говори о њему самоме, али и људима тога времена који су били на власти (мада се од онда и нису много изменили). Иако ожењен сестром латинскога цара Хенрика то му није много сметало да са њиме прекрши договор и пређе на Стефанову страну. Никакве рођачке везе нису могле њега да поколебају онда када је био у питању лични интерес. Ипак, Андрија се код Стефана заузео да овај пусти из клопке цара Хенрика, што је овај до краја и учинио. Но, убрзо након ове срамоте цар Хенрик је у Цариграду умро (1216.). Како је Хенрик умро без наследника, то се Андрија одједном нашао у најужем избору за латинскога цара. Његовој таштини је ово изузетно пријало, а Латини му пошаљу посланике који му понуде круну. Како се ово без папиног пристања није могло обавити, то Андрија од њега затражи одобрење за прихват латинске царске круне. У то доба папа је био Хонорије III, који није био баш рад да види Андрију на латинском престолу, вероватно се плашећи његове превелике снаге коју би добио када би ујединио угарску и латинско царство. Папски одговор је био вероватно врхунац лицемерства, али и политичке вештине да се спречи оно што папи не одговара, али да се директно не забрани Андрији да прихвати латински престо. Папа је Андрији одговорио како се радује што чује да му је понуђена царска круна Латина, али да он још увек нема о томе неко одређено мишљење те га стога још не може и казати. Међутим, папа се сећа на давно Андријино обећање да ће кренути у крсташки рат и опомиње га да изврши своје обећање у најкраћем могућем времену, јер би у супротном увредио Бога и папу. То је заправо значило да папа не жели Андрију да види као латинског цара, тако да је за веома кратко време Андријин таст Петар од стране папе био окруњен за латинског цара. Ни Петру ова круна није донела среће, јер га је на путу за Цариград у Епиру заробио Теодор Комнен и бацио у тамницу где је овај убрзо и умро. Тада је латинским царем постао Петров син Роберт (1219.).

Видевши да му је царска круна измакла, а да би са папом могао имати неприлика, Андрија напокон одлучи да крене у крсташки рат и почне се спремати. Крајем 1217. године стигао је он у Свету земљу где је остао само три месеца и почетком 1218. године се врати у Угарску. Овај његов поход је био једна страховита катастрофа где он и није имао војних судара са неверницима, али је зато изгледа био од својих племића отрован и то тако да се, иако се спасио од смрти, никада више није опоравио. Баш док је он био на крсташком походу, Стефан Првовенчани је био од стране папе Хонорија III крунисан за краља. Угарску су убрзо након Андријиног одласка захватили немири, а када је све то чуо, Андрију ништа више није могло задржати у Светој земљи. Било је много утицаја на њега да остане у Светој земљи, а нарочито упоран је био папин легат који га је убеђивао, док га је јерусалимски патријарх и проклео. Сам повратак Андријин у Угарску такође личи на роман препун свакаквих догађаја, од уговарања склапања бракова са владарима земаља кроз које је пролазио на путу кући, па све до његовог заробљавања од стране бугарског цара Ивана Асена II. Ипак, некако се дочепао Угарске која је била у правом расулу, а његов ауторитет је пао на најниже гране. Сам поход у Свету земљу, који је почео спектакуларно, завршио се јадно, а Андрија се вратио без војске, док Јерусалим није ни видео. Врхунац хаоса у Угарској се десио 1220. године, када се против Андрије побунио његов рођени син Бела, иначе херцег Хрватске и Далмације, а сукоби су узели толиког маха да ни претње папе Хонорија III да ће на њих све бацити проклетство ако не престану са свађама нису помогле. Епилог свега је била, на државном сабору 1222. године донета, Златна була, документ на који је Андрија под притиском морао пристати. Овом булом краљевска власт је значајно ограничена и он више није могао донети било какву значајнију одлуку без њиховог одобрења. Тиме је за сва времена у Угарској скршена краљевска самовоља. Андрија се измирио са сином Белом но то је трајало само за кратко и ускоро избије нови сукоб тако да је Бела морао током 1223. године да бежи из Угарске. Године 1224. они су се опет измирили. За све ово време трајали су и Андријини сукоби са племством, а првенствено због тога што ни Андрија, а ни племство нису поштовали одредбе Златне буле.

Овај подужи преглед угарске историје заправо јасно показује да Андрија, иако није могао бити задовољан тиме што је Стефан добио краљевску круну, ништа није могао учинити да то спречи. Иако је било неких знакова да он има намеру да и војно интервенише, до тога до краја није дошло. Било је очигледно да за дуже време Србији од стране Угарске не прети било каква опасност. Ако из Угарске није могла доћи реакција на Стефаново крунисање, а друге земље нису биле посебно за то заинтересоване, у Србији већ није било тако. Помало парадоксално звучи то да је Стефан највећу опозицију крунисању имао баш у Србији, али тако је било. У самом племству опозиција није била посебно јака, али свештенство није било радо да римски папа крунише Стефана. Радило се очигледно о страху да би римска курија могла добити значајније привилегије. Остао је нејасан и Савин став према овоме питању. О томе постоји више мишљења и то од оних који тврде да се Сава опирао Стефановом прозападном политичком курсу, па до оних који сматрају да је он Стефанову политику одобравао. Он је тада имао доста утицаја на вођење српске политике, а у многим државним пословима чак је и лично учествовао. Вероватно да Сава није пружао отпор Стефану онда када се овај обратио Риму за круну, будући да је он осим што је био духовник, био и државник. Да је био реалан политичар и способан државник видело се и по томе што га је Стефан слао у веома тешке мисије, попут оне код бугарског отпадника Стреза коју је Сава тако успешно окончао. Преговори са угарским краљем Андријом били су такође Савина иницијатива. Стога је и примање католичке круне он сигурно схватао као државну потребу и тешко је поверовати да је Сава у таквој ситуацији могао ставити интересе цркве испред интереса државе. Додуше, гледајући са извесне дистанце овај читав догађај око крунисања показало се да је бојазан од превеликог утицаја католичке цркве била непотребна, те да је српска црква од Стефановог крунисања имала касније користи. Да би се објаснио Савин став око крунисања потребно је сагледати његову делатност у Србију од оног момента када је дошао па све до његовог одласка у Свету Гору 1217. године.

Савин боравак у Србији се и те како осетио, мада он изгледа није имао намере да се у њој и задржи након што је успео да помири Вукана и Стефана. Његов је превасходни циљ био да браћу измири, те да се након тога врати у Хиландар. Међутим на Стефанову молбу он ипак остаје у Србији. "А свети и они који су с њиме дошли споменуше самодршцу свој повратак у Свету Гору. А овај чувши ову реч, која је пролазила кроз његово срце као копље, промени се, припаде, и сам с благороднима поче молити Светога говорећи: Не остави нас у овај час, о оче свети и не одузимај пре времена жалошћу душу моју од мене!" (Теодосије). Ситуација у Србији није била повољна и Стефану је и даље била потребна Савина помоћ те је стога то основно зашто се Сава задржао. За центар свога деловања он је узео манастир Студеницу, која је постала средиште српског духовног и црквеног живота. Тада је Студеницу прогласио архимандријом, а ускоро је захваљујући његовом утицају током 1208. до 1220. године сазидана и Жича (задужбина Стефана Првовенчаног) посвећена Спасовдану (Вазнесење) "Јер ваистину Богом би наречена архимандрија, од које и овај богољубац основа велику архиепископију, дом Спасов, звану Житчу, коју почевши и саврши са благоверним братом својим, великим жупаном кир Стефаном" (Доментијан).Овај манастир је подигнут на северу крај Западне Мораве покривајући територије према Сави и Дунаву, а имао је задатак да сузбије угарски утицај који се у тим крајевима због блискости границе осећао.

Његов рад се нарочито осетио у народу где је он одлазио у својим мисионарским походима. У то доба он је и стекао назив народног учитеља, пошто је био неуморан у држању проповеди, али не само у томе, учио је он народ и како да обавља поједине радове па је одатле и потекла прича како је он научио сељака да оре, жену да преде итд. Његов се утицај осетио и међу православним свештенством које је било доста запуштено и неуко. Сава је са собом довео из Хиландара и неколико ученика који су га помагали у његовом раду. Истовремено он је доста учинио и код подизања православних цркава, нарочито у оним крајевима где је био јак утицај католичке вере. "И друге свете цркве у свима изабраним местима почевши и сврши, и старе утврди, а нове сазда и све постави на сваком добром закону, и пренесе сваки узор Свете Горе у своје отачаство..." (Доментијан). Сам његов живот је изазивао страхопоштовање будући да је био пун одрицања, а он се често повлачио и у испосницу у Студеници повргавајући се исцрпљујућим постовима.

Све ово што је Сава радио сведочи о његовој планској делатности која је ишла ка томе да српској православној цркви прибави самосталност. Његова мисионарска активност, као и велики труд око припремања подмлатка свештеничког извршили су ону припрему која је била неопходна да би српска црква могла самостално да делује. Баш у време када је Стефан био крунисан, Сава одлучи да се врати у Свету Гору. Ова његова одлука изазвала је полемике око разлога његовог одласка из Србије баш тада. Стога и закључци да се Сава наљутио на Стефана што га је крунисао римски папа и да то Сава као православац није могао отрпети. Савин одлазак детаљно описује Теодосије. "Дошавши ка самодршцу брату, хотећи му дати поздрав ради одласка, овај сматраше његов одлазак као излазак душе, и много плакавши и са свима благороднима моливши хтеде га задржати. Пошто никако не могаде, веома се ражалости". Сава видећи колико Стефан жали његов одлазак теши га говорећи "Ако добри Бог изволи, опет ћу се вратити к вама" (Теодосије). Да се не ради о свађи, види се и по томе што Стефан даје Сави много злата, а уз то га и лично прати до граница Србије. "А самодржац Стефан даде велико мноштво злата, њему на потребу и ради раздавања манастирима у Светој Гори, и онима који самотно живе и свима потребницима, и сам га испрати са благороднима до граница Грчке земље" (Теодосије).

Из овога је веома јасно видљиво да међу браћом није било неких посебних несугласица, а каснија Савина делатност која је била усмерена ка стицању независности српске православне цркве, говори да је ово још од раније било међу њима договорено. Сва активност Стефанова, од дана када је он дошао на престо па све до краја, била је само спровођење основне Немањине идеје да Србија стекне независност. Савин долазак у Србију и његово измирење Стефана и Вукана, опет су били део те активности. Добијањем краљевске круне српска независност је била коначно утврђена, а династија Немањића је добила легитимност. Савина улога при свему овоме је била огромна, а он сам је много учинио на томе да се Србија очува од спољњег непријатеља. Стога није јасно зашто би он био посебни противник Стефановог крунисања од стране папе када је тиме Србија огромно добијала на спољном плану, као што је и сама династија Немањића крунисањем била призната као легитимна. Зар није сва досадашња делатност (па и каснија) била усмерена баш ка томе и шта би он могао имати против једног оваквог Стефановог потеза који само учвршћује њихове дотадашње успехе. С друге стране, Сава је имао велики утицај на Стефана који је овоме дуговао скоро све; тешко да би се и Стефан усудио да дође у сукоб са Савом па ма то било и питање крунисања.

Само крунисање издигло је Србију у ранг краљевине, дајући јој много на престижу, али оно што јој је још недостајало па да би стварно била ван домашаја страних утицаја јесте независна црква. Питање цркве није било ни мало наивно питање, а то су знали, а и осетили и Стефан и Сава. Још је Немања схватио колику снагу има црква и стога је велики део његове делатности био усмерен баш ка њеном јачању. Пред крај живота Немања се и замонашио, што није био само плод његове велике религиозности. То је био завршни чин његовог државничког деловања, будући да је управо тиме и оснивањем Хиландара ударен темељ независности српске православне цркве. Сава је имао да настави ту Немањину активност, а колика је снага цркве он је видео веома јасно у Светој Гори.

15. Црквена независност

Србија је крунисањем Стефановим добила признање, али за њену политичку независност било је веома опасно да нема и самосталну цркву. У то доба српска црква је била потчињена охридској архиепископији, која је била грчка и преко које су велики утицај добили грчки елементи. Преко црквене зависности могла је лако доћи и политичка. Српска црква није имала своје врховне власти већ је она била у Охриду, што је доводило и до духовног расцепа у самој цркви. Посредно, црквено нејединство је стварало и нејединство у држави, а баш је црква била та која је требало да пружи државно јединство. Стога је требало српској цркви прибавити независност, а тренутак за то је био веома добар.

Распадом Византије изгубљено је не само државничко већ и црквено јединство ове државе. Латинско Царство које је формирано на тлу Византије попуштало је под ударима Грка из Никеје и Епира. Међутим, између ове две грчке државе постојало је ривалство око тога под чијим ће се вођством Византија поново ујединити. Слична је ситуација била и са црквом. Православна црква је сада имала два седишта и то у Никеји, где је боравио цариградски патријарх Манојло Сарантен, али и у Епиру. Српска црква је била под охридском архиепископијом која је припадала Епиру. Сама држава епирска је била тада у напону снаге, а њен владар Теодор (1214-1230.) веома амбициозан и крајње бескрупулозан. Колико је овај човек био опасан сведочи и заробљавање латинскога цара Петра кога је Теодор дочекао у заседи и заробио. Петрово хватање, као и одлазак угарског краља Андрије у крсташки рат створили су од Теодора најмоћнијег владара на том делу Балкана. То је и било баш оно што је Стефана и Саву могло највише да забрињава. Српска црква је била под охридском архиепископијом, а њено седиште је било у Епиру чиме се Теодор могао лако окористити и преко цркве направити расцеп у Србији. Требало је добити независност српске цркве у односу на епирску, а независност се могла добити само из Епира или Никеје.

Било је сигурно да Епир неће дозволити да српска црква стекне независност, према томе остала је само Никеја. За српску цркву је сретна околност што је између Епира и Никеје била велика суревњивост и то се требало искористити. Могуће је да су и Сава и Стефан имали ово у виду онда када је Сава напуштао Србију и одлазио у Свету Гору. Током 1219. године Сава отпутује у Никеју са жељом да посети никејског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена који су тамо боравили. "После овога хтео је свети због манастирских потреба, или још боље - хтео је Бог због њега, а због познатог узрока, да иде у царствујући Константинов град, у коме је тада царевао Теодор Ласкар" (Теодосије). Иако се код Теодосија наводи да је Сава у Никеју ишао првенствено због манастирских послова, то није био крајњи циљ овог путовања, а што ће и он сам нешто касније да потврди.

Цар је Саву примио лепо, "јер кћи цара Теодора Ласкара беше удата невеста Радослава, сина Стефанова, синовца светог Саве. Због тога цар га многољубазно прими са сугубом чашћу, јер је и сам желео да га види" (Теодосије). Након што је обавио све манастирске послове Сава затражи од цара да овај заповеди своме патријарху да овај посвети неког Србина за архиепископа српске православне цркве "Скрбно и печално ми је, цару, јер моја земља нема свога архиепископа; а још и многе земље су около отачаства ми у области државе наше, но нису напредне божанственим исправљењем. Да, хтео бих да твоје велико царство заповеди патријарху да ми освети као архиепископа једнога од браће моје која је са мном, да га земља отачаства ми има на освећење своје, и да се држава великога ти царства њиме велича" (Доментијан). У самоме почетку Сава никако није пристајао на то да он буде тај који ће бити посвећен за архиепископа, но касније под царевим убеђивањем он на то пристане. Након тога Сава затражи и пуну аутокефалност српске цркве, што већ цару изгледа није било право. "Цар чувши ово измени лице своје због крупне молбе, јер се ни патријарху никако ни свима благороднима не учини угодна. Јер су хтели посвећењем и влашћу црквеном да ове имају покорне себи, послушне и дароносне. Али због велике љубави коју цар имађаше према светоме, срамљаше га се да га неиспуњењем молбе отпусти жалосна, па утишавши силом оне који су негодовали, испуни светоме молбу" (Теодосије). Дакле, са добијањем аутокефалности је ишло много теже и цар никејски и патријарх су очигледно имали опозицију томе. Ипак, Сава је сретно обавио посао и српска црква се одвојила од охридске у засебну архиепископију, док је Сава постао њен први архиепископ.

Мада се то кроз списе Теодосија и Доментијана не види читава Савина акција у Никеји није била баш тако изненадна за цара и патријарха. Још пре Савиног одласка у Никеју краљ Стефан Првовенчани је послао цару Теодору писмо у којем му најављује Савин долазак, а истовремено га обавештава о циљу ове мисије и моли га да Савине захтеве испуни. Према томе, иако су питања која је Сава у Никеји решавао превасходно била црквена питања, ипак она су добила неизбежни политички карактер. Баш ти политички моменти су и утицали на то да Савина мисија успе у потпуности. Стефан је баш и заиграо на нетрпељивост епирске деспотовине и никејског Царства око питања ко ће од ове две државе да буде наследник Византије. Никејски цар је рачунао са Србијом као важним савезником у борби са Епиром и то је био основни разлог због којег је он био тако попустљив.

У вези Савиног пута у Никеју потребна је још једна напомена. Србија је у то време већ била краљевина и као таква имала је право на самосталну цркву, што је Сава вероватно у Никеји вешто искористио. Већи је проблем био око његовог посвећења за архиепископа и то је био баш онај моменат на који се касније позивао Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ. Његови протести нису ишли у смеру да оповргавају право Краљевине Србије на самосталну цркву, на то је она као краљевина већ имала право. Он је сматрао да не постоји правни основ за освећивање Савино. "А где је данас царство, коме припадају и остала па и ово достојанство, пошто сада многи врше власт по областима, а нико није сачувао неокрњено царско достојанство? А пошто већ нема правог царства, то твоме рукоположењу сасвим недостаје правни основ ". Хоматијан није сматрао Теодора Ласкариса легитимним царем, и ту је био у праву, међутим присуство легитимног цариградског патријарха давало је Теодоровој титули цара политичку тежину. Сам патријарх је Никеју сматрао само привременим местом где борави док се Цариград не ослободи од Латина и он је из Никеје и обављао све своје послове. Вероватно да је и Сава размишљао о томе када се обратио у Никеју, а не у Епир. С једне стране нити је Епир имао патријарха (он је био у Никеји) нити је он био царевина (само деспотовина). Ауторитет охридске архиепископије није био довољно јак, нити је коначно охридски архиепископ имао надлежност да српској цркви даје аутокефалност. Сава као добар познавалац канонског права није желео ништа да ризикује и стога се обраћао првенствено цариградском патријарху који је сматран за наследника византијског јерарха.

Охридски архиепископ Димитрије Хоматијан чувши за Савин успех у Никеји реагује пишући му писмо у којем протестује због његовог посвећења за архиепископа, али не буни се и зато што је српска црква добила аутокефалност. Истовремено он на помало увредљив начин замера Сави зато што је напустио Свету Гору и вратио се у Србију где се бавио не само црквеним већ и државничким пословима. Тако га оптужује да је побожност, аскетски живот и иночко ћутање заменио за светски метеж, учешћем на гозбама, јахању на одабраним коњима прекрасног изгледа, окружен великом свитом. Истовремено, он Саву оптужује да је стекао чин архијереја прескачући ниже чинове. "Ако си то постао рукоположењем цариградског патријарха, питамо: чега ради? Од старине су, истина цареви имали повластицу да дају градовима степене, па од мањег степена, рецимо епископског, дижу на виши, на архиепископски или митрополитски. Али је зато требало да ти пре тога будеш епископ, те да би се тако могао узвисити од нижег у виши и почаснији чин. А ти нити си био епископ, нити имаш било какав царски документ којим би се проглашавало твоје постављење. А и где је данас царство коме припадају та права и издавање привилегија кад власт врши негде овај, негде онај, а ниједан није сачувао неокрњено царско достојанство. А пошто нема правог царства, то ни ти ниси могао имати завршни благослов и одобрење". Истовремено он Саву саветује да се одрекне архијерејске части и каже "ако се вратиш на пут којим су свети оци одискона ишли, можда ћеш добити опроштај ради покајања". На крају Хоматијан опомиње: "Ако, пак останеш непокоран и дрзак и ако останеш при своме презревши ово наше писмо, учинићеш да ти се на главу сручи казна која ти с разлогом прети силом ауторитета права; онда ћемо те ми одвојити од свете и живоначелне Тројице и истерати из заједнице верних као нарушитеља свештених заповести и божанских канона и као онога који је створио сумње и измене у црквеној организацији коју су свети оци одавно утврдили. Исто тако биће кажњени и сви они који остану уза те, били они духовног чина или световног звања и бића".

Након успешно обављеног посла Сава се вратио у Свету Гору и ту боравио једно време. Разлог због чега није ишао одмах у Србију био је у томе што је он морао да обави неке послове у самом Хиландару који су се тицали његове управе, али и да одабере погодна лица која ће поставити за епископе у Србији. Он се заправо одмах почео припремати за рад на реорганизацији Српске православне цркве: "дође опет у свој манастир Хиландар, почи насамо игумана да онима који су под њиме сам собом показује пример сваке добродетељи, а опет братију да игумана са страхом Божјим у свему слушају, свима мир и благослов и у Господу целив давши, изиђе из манастира, узевши са собом оне за које је знао да су подобни да их постави за епископе" (Теодосије). По овом биографу Сава је доста размишљао и о свом дотадашњем животу и био је изгледа забринут за успех при организовању Српске православне цркве "помишљаше како неће ништа моћи успети у земљи свога народа, јер раније они нису имали архиепископа". Очигледно да је Сава доста времена провео у размишљањима, заправо скупљао је снагу за оно што га тек чека.

Он није кренуо одмах за Србију већ ја најпре свратио у Солун где је одсео у манастиру Филокал у којем је он био један од ктитора. Ту се посаветовао са солунским митрополитом Константином Месопотамитом (Костадије) и снабдео са потребним књигама. "После овога свети сабра све достојно што је потребно великој цркви, и узе са собом књиге законске и светло испраћен од митрополита, ипарха и првака градских, оде у земљу народа свога." (Теодосије). Сава је заправо узео Номоканон или Крмчију, која представља збирку црквених закона, а који су били потребни за нову архиепископију. Будући да се ради о низу византијских црквених закона и који су као такви најбољи представници византијског законодавног рада, то значи да се на припреми радило дуже време. Заправо за овај кратак период који је Сава провео у Солуну овакав обимни рад сигурно није могао бити довршен. Стога је највероватније да је рад на овоме трајао већ дуже време и да је можда тек сада у Солуну био завршен. То потврђује тезу да се Сава за добијање аутокефалности Српске православне цркве спремао већ дуже време, а он то сигурно није могао радити без помоћи свога брата Стефана. То опет даље значи да односи између Стефана и Саве никако нису могли бити затегнути, у противном овакав један посао који је Сава обавио не би могао бити успешно завршен. Након свега овога он је кренуо за Србију претходно краљу Стефану најавивши свој долазак. "А свој долазак унапред писмено јави брату самодршцу Стефану" (Теодосије).

Сам Стефан није био у могућности да дочека Саву будући да је био болестан и везан за кревет, међутим уместо њега дочек су обавили његови достојанственици "И када се тако он приближио ка земљи отачаства свога, и посла брат његов многе у сретање његове светиње, а сам беше обузет великом телесном слабошћу." (Доментијан). Код Теодосија се опет наводи да су Саву између осталих дочекали и Стефанови синови "место себе посла му синове своје у сретање, који младошћу као орлови златокрили и са многим благороднима до грчке границе часно стигоше. И дочекиваху свога по телу стрица а у Бога владику и светога оца, и са сваком га почашћу ка самодршцу оцу привођаху". Стефан је био веома болестан, тако да је Саву дочекао у кревету, а био је тако слаб да чак није имао снаге да се без помоћи других придигне у кревету. "А када свети дође над болеснички одар самодршца брата, овај му подигнут од других једва могаше дати целовање, уз велики плач обојице и свију благородних, јер беше јака болест самодршца и никако се не надаше животу" (Теодосије). По биографима Сава је на чудесан начин излечио Стефана тако да се овај одмах придигао и почео обављати државнички посао.

Након Савиног повратка у Србију требало је извршити и реорганизацију црквене управе у Србији, а све у складу са управо добијеном аутокефалношћу. У овом послу морао је великог учешћа узети и Стефан јер овај посао без њега Сава сигурно не би могао сам обавити, будући да то више није било чиста црквена ствар већ је добрим делом била и политичка, односно државна. У оквиру тога Сава је основао укупно осам епископија ( хумска. зетска, хвостанска, будимљанска, дабарска, моравичка, топличка, липљанска) уз већ постојеће у Рашкој и Призрену и поставио осам епископа. "Давши им књиге законске, да по предању светих апостола и светих отаца уче народ како да се подижу у вери у Господа нашега Исуса Христа, и заповедивши им да га покајањем обраћају као Богу,.." (Теодосије). Епископије су постављене тако да је чак пет епископија било на граници према католицима и богумилима. Ове епископије су с једне стране требале да обављају мисионарску улогу према тим крајевима, док су с друге стране требале да спречавају да се ове вере шире по Србији. Седиште нових епархија било је по манастирима, а Жича је била седиште архиепископије. Оваквим распоредом Сава је све учинио не би ли у Србији одржао једну веру и то православну, чиме би успео да уједини државу и истовремено да уједини народ у једној вери. То би искључило било какве верске сукобе, а сећање на грађански рат, који се добрим делом до краја претворио у верски, са Вуканом, било је веома свеже. Оваквим својим радом Сава је цркву из религиозне и етичке установе добрим делом претворио у установу која је имала много тога политичког. Ипак, ова политичка снаге цркве никада није била усмерена ка томе да се она у односу на државу потпуно осамостали и одвоји па да чак добрим делом буде и државни тутор. Напротив, Сава је Српску православну цркву подредио државној идеји Србије и црква се потпуно предала служењу државним интересима.

Сава је веома агресивно кренуо при реорганизовању Српске православне цркве, истичући при томе национални моменат. Сходно томе рашки и призренски епископи, који су били Грци били су сместа уклоњени и замењени Србима. Грци су схваћени као туђ елемент, а што није било ни чудо, пошто су Грци вршили велики притисак хеленизујући југоисточну Србију. Са католичком црквом Сава је веома пажљив тако да нити једна њена дијецеза није укинута нити је на оним теренима где се налазио католички бискуп била установљена нека православна епархија. Његови поступци са грчким епископима изазвали су реаговање охридске архиепископије и њеног архиепископа Димитрија Хоматијана који је жестоко протестовао. Колики је мали значај овим протестима Сава давао види се из тога што његова писма и протести нису ни мало утицали на промену српске црквене политике.

16. Смрт краља Стефана Првовенчаног

У то доба на Балкану је и даље трајала политичка бура. Епирски деспот Теодор успева да током 1224. године узме Солун и да се након тога крунише за цара. Сада је Србија на својим границама имала изузетно моћног суседа, али овакав нагли успон Епира није био ненадан за Стефана. Још током 1219-1220. године Стефан се почео нагло приближавати цару Теодору (тада деспоту) и то тако да је свога сина Радослава оженио његовом ћерком Аном. Како је било знано да ће Радослав као најстарији син наследити Стефана то је овакав потез био примљен веома добро у Србији. Подршка једног таквог моћног владара као што је то био цар Теодор могла је само добро доћи. До тог момента може се рећи да је Стефан водио прозападну политику, што му је и донело краљевску круну. Међутим баш од тих година, односно 1219-1220 његов се политички курс мења и он се поново окреће према православним земљама. Та његова нова политичка оријентација се и везује управо за овај брак његовог сина са епирском принцезом, али и за добијање аутокефалности Српске православне цркве од стране царства у Никеји. Ту је изузетно видљива вијугава политичка линија Стефанова који се никада није тврдоглаво држао једног политичког курса. Сходно својим и државним интересима он је мењао савезнике, али никада на своју штету.

Некако у то доба и угарски краљ Андрија је припретио Србији. Разлог је био то што он никако није могао преболети Стефаново крунисање будући да су угарски краљеви Србију сматрали својом земљом. Угарску су још од његовог повратка из Свете земље (1118) потресали стални немири који су имали крајњи резултат у Златној були, једном документу на који је он морао пристати и по којем се њему знатно смањује власт. Опасност из Угарске Стефан је озбиљно схватио и очекивао је да би Андрија могао напасти Србију. Сигурно је да у то доба Андрија није могао према Србији предузети скоро ништа, јер једноставно за то није имао снаге. Изгледа да Стефан није био довољно упознат са правим стањем свари у Угарској и стога је послао Саву код Андрије на преговоре, не би ли Сава овог одговорио од напада. "И одма призвавши светог архиепископа, исприча му о свим Угриновим претњама ратом, и велеречиво хвалисање без страха Божјега, и замоли га да оде до Угрина са великашима који су од њега дошли" (Теодосије). Угарски краљ је по свему судећи послао своје посланство Стефану и након што је био упознат са њиховим захтевима овај је одмах послао Саву у Угарску. На угарском двору Сава је био лепо примљен и након преговора успео да одговори Андрију од његових намера. Биографи детаљно описују Савин боравак у Угарској и спомињу његова чуда која је извео пред краљем. То је наводно уплашило Андрију и он одустане од похода на Србију. Истина је била нешто друго. Андрија је, што је вероватно, послао Стефану своје посланство у којем изражава своје незадовољство Стефановим крунисањем и сигурно му је напоменуо и неку могућност да би Угарска могла и војно интервенисати. Стефан се забринуо, мада није имао неког посебног разлога за то јер Андрија све и да је хтео да ратује, није могао. Колико се Стефан забринуо види се по томе што је у Угарску одмах послао Саву, већ проверено успешног дипломату, да покуша да смири ситуацију. Андрија је привидно попустио, заправо није имао другог избора, са Савом он можда не би ни разговарао да је имао те снаге да нападне. Каснији описи овог догађаја страшно преувеличавају Савину улогу, а колико је то далеко отишло види се и по томе што Теодосије чак наводи да је Сава угарскога краља из католичке превео у православну веру, што је наравно бесмислица.

Србија је у то доба имала доста повољан положај на Балкану и неких посебних опасности по њу није било. С једне стране родбински односи са епирским царем гарантовали су јој сигурност и подршку ове сада моћне државе. Стефан је истовремено успео да сломи и сепаратистичке тежње у Зети, не дозвољавајући чак ни своме сину Радославу да њоме управља плашећи се да би и он могао постати заражен овим идејама. Целокупна Стефанова политика и јесте водила ка томе да се избрише сваки траг самосталности те области у односу на централну власт. У оквиру тога Стефан је успео и да област Хум, где је владао Немањин брат Мирослав припоји у потпуности под Србију. Након Мирослављеве смрти у Хуму је дошло до отимања око власти и у ту борбу се умешао Стефан који је имао и највише успеха. Око 1216. године је јужни део Хума припао под Стефанову власт док су незнатни делови припали осталим претендентима.

Стефан је имао једине бојазни од напада из Бугарске где је цар Јован Асен (1218-1241.) покушавао да оствари словенско – грчко царство које би заменило византијско. У те његове планове били су укључени и делови Србије, али сретна је околност што се тим његовим плановима испречило моћно епирско Царство, тако да су Бугари у Грцима видели главне противнике. То време је карактеристично по великим политичким и војним обрачунима који су решавали судбину грчког света и у тај вртлог биле су умешане многе државе. Док су неке покушавале да наследе Византију, друге су опет покушавале да за себе зграбе што више. Србија је имала током Стефанове владавине доста искушења у којима је могла да пострада јер она није представљала неку посебну силу која би изазивала респект. Њу је било тешко покорити, али она сама је била веома слаба да би било коме могла тада представљати неку посебну претњу. Опасност је била тим и већа што су се у Србији преламали различити верски интереси. На њеном терену били су присутни и православци и католици, а још увек су били доста бројни и богумили. Српска православна црква је била део охридске архиепископије у којој је управљао Грк, а он је опет постављао епископе у Србији (Призрен и Рас). Српски владари стога нису имали неки посебни утицај на избор свештеника, јер је охридски архиепископ, будући епирски поданик на првом месту водио рачуна о интересима епирског владара. Стога су Срби били изложени грцизирању које је долазило преко тако постављених свештеника, најчешће Грка. Сама служба се вршила првенствено на грчком језику што је доводило до тога да већина људи која је долазила у цркву није заправо ни разумела шта свештеник говори. Таква црква је могла веома опасно да угрози државу и било је јасно да у сукобу грчких и српских интереса, она неће штити српски, већ грчки интерес.

Сама Србија није била имуна на верске сукобе. судар Стефана и Вукана умало није упропастио државу. Стога је Стефан имао много проблема док није постигао територијално и духовно јединство српске државе. Читаво Стефаново дело може се назвати изузетно успешним, будући да је Србију успео да одбрани од спољних напада, као што је успео да сломи и унутрашње отпоре. Аутокефалношћу цркве српска држава је добила своју државну цркву која ће бити у функцији њене одбране и која ће да оствари духовно јединство српског народа.

За Србију је срећна околност што је у тим временима имала једног таквог владара као што је Стефан Првовенчани, али још је већа срећа што је на челу цркве била једна таква личност као што је свети Сава. Оба брата су се изузетно добро разумела када су биле у питању државне потребе, а несугласице међу њима никада нису прерасле у отворени сукоб који би могао да угрози државу. Све њихове акције су биле углавном заједничке, мада би се по сложености његовог задатка улога светог Саве ипак морала ставити на прво место. Његову улогу око стварања и организовања Српске православне цркве не треба посебно наглашавати, будући да ју је он и створио. Улога просветитеља је такође довољно позната, међутим његова улога као државника и политичара остала је у сенци прве две. Највећи дипломатски успеси Стефанови остварени су управо онда када је Сава одлазио у дипломатске мисије. Да је био веома вешт види се из резултата његових преговора са Стрезом, затим епирским деспотом Михаилом и коначно угарским краљем Андријом. Одлазак у Никеју, где је добијена аутокефалност српске цркве такође се може назвати Савиним дипломатским успехом. Колико је он био саветник Стефанов тешко је и претпоставити, али сигурно је да Стефан није доносио нити једну важнију одлука без договора са Савом. Само Стефаново крунисање од стране папе, често се наводи као разлог затегнутих односа Саве и Стефана. Ова размишљања су претерана, јер из читавог рада Савиног видљиво је да је он у свом читавом животу интерес српске државе често стављао испред верског, знајући да ће баш захваљујући јакој српској држави и православна црква добити на снази. Немогуће је да он није схватао све предности које је Стефан добио крунисањем и да је уски религиозни интерес ставио испред државног. Коначно, он је цркву и створио таквом да служи држави и народу и никада православна црква није покушала да се наметне држави. Римска круна је тада била државна потреба, као што је то била и самостална црква и вероватно је да Стефан ни крунисање није тражио а да се претходно о томе није саветовао са Савом.

Након постављања епископа, Сава је највећи део времена проводио организујући цркву, а то је радио или својим писмима или путујући по земљи. У оквиру тога одржан је током 1221. године велики сабор у Жичи, први опште црквено-државни сабор након добијања аутокефалности и на њему се расправљало о православљу. Сава је проповедао против јереси, вероватно против богумила, којих је било доста по Србији. "Због тога се и ја бојим да међу вама не буде што од нечистога и кукољнога учења таквих. Хоћу да међу вама извршим обновљење свете, истините, божанствене вере у Оца и Сина и Светога духа..." (Теодосије). Са богумилима је поступљено веома оштро, тако да они који нису желели да се одрекну ове јереси, буду протерани. "А оне који су проповедали јерес задржа са собом код цркве и насамо их тачно испита. Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте." Спомињање некрштених говори да је било доста Срба који нису били крштени ни од стране православне цркве, а ни од католичке и који су припадали некој јеретичкој вери. Сви су они сада поново крштени. Касније је он овај рад наставио у народу. "А и сам свети пролажаше и обилажаше целу земљу својега народа, вером православља утврђујући и учећи, и предајући им врлине и добре обичаје, водећи све исповедањем ка покајању" (Теодосије). Нарочита се пажња обраћала на јерес међу свештенством и племством која је била доста раширена и где је покушано најпре да се убеђивањем поврати у праву веру, а ако то не би успело, тада се приступало много оштријим мерама "А благородне који су били у јересима које налажаше много је молио и учио да се врате саборној апостолској цркви, обећавајући им почасти и дарове велике, и који би га послушао био је приман од њега с љубављу великом, и примао био од самодршца краља, брата његова, многе дарове. А ко се, не повинујући се, утврђиваше у богомрским јересима, овога проклевши а великим бешчашћем из целе своје земље изгоњаху, расудивши да није достојно да буду купине заједно са виновом лозом" (Теодосије).

Краљ Стефан је у то доба све чешће побољевао, не зна се од које болести, и поставило се сигурно питање ко ће га наследити. Зна се да је Стефан имао три жене. Прва је била византијска принцеза, Јевдокија, коју је отерао током 1201. или 1202. године. Ова жена је имала доста буран живот, а и она сама показивала је неке незгодне особине у карактеру. Познате су њене свађе са Стефаном кога је оптуживала за прељубу, но и он је њу за то исто набеђивао. Током 1204 – 1207. године Стефан је по свему судећи био ожењен и по други пут, али о овој другој жени историја нема никаквих података. Његова трећа жена је била унука венецијанског дужда Енрика Дандола и овај брак је склопљен вероватно између 1207. и 1208. године. Из ова три брака Стефан је има петоро деце, а од тога четири сина и једну ћерку.

Најстарији син се звао Радослав док су млађи синови били Владислав, Предислав и Урош, ћерка се звала Комнина. Негде око 1216. године Стефан је покушао да ћерку уда за албанског племића Димитрија који је носио византијску титулу паниперсеваста, господарио је око Кроје и био најмоћнији племић у Албанији. То је било време када је Стефан своју политику усмерио на те области покушавајући да из Зете продре дубље у Албанију. Није он био једини који је бацио око на те крајеве, били су то још тада веома јака Венеција и епирска деспотија. Стефанови планови до краја нису успели будући да је несуђени младожења изненада умро (1216.), тако да до планираног брака није дошло (мада постоје неке индиције да је брак ипак остварен). Касније се Комнина удала за Димитријевог рођака севаста Григорија Камону. Из овог брака рођена је једна ћерка за чије име се не зна.

Стефанов најстарији син је био Радослав који је рођен из брака са византијском принцезом Јевдокијом. Њега је Стефан 1119 – 1220. године оженио за Ану Комнину која је била ћерка Теодора I Анђела, у доба венчања деспота епирског, а од 1223. и епирског цара. Ово је био типично политички брак из рачуна, којим је требало да се оствари блиска веза Србије и тада најмоћније балканске државе, деспотије епирске (касније царство).

Други син Стефанов је био Владислав и у доба Стефанове смрти он још није ожењен, вероватно због младости. Трећи син Стефанов је био Предислав који је био усмерен углавном ка верским пословима тако да је његово присуство у политици било незнатно. И коначно, четврти син по имену Урош, био је у то доба такође веома млад тако да се не спомиње у догађајима који су текли. Изузев Предислава сви Стефанови синови су се касније изређали на краљевском престолу.

Већ је речено да је Стефан Првовенчани почео побољевати, односно његова болест (не знамо која) пратила га је већ дуже време, а око 1228. године почела се нагло погоршавати. Изгледа да је Стефан предосетио крај и стога је замолио Саву да га овај замонаши да би у смрт отишао као монах. Сава је то одбијао. "Када дође време за такву твоју молбу - рече - ја ћу ти сам послужити у овим стварима" (Теодосије). По биографима Стефану је изненада тако позлило да су сви мислили да је умро и о томе су обавестили Саву који је изгледа био на путу, али је на ту вест одмах одлучио да се врати. Вест о братовој смрти је веома погодила Саву. "Када он чу овај горки глас, у том часу, сишавши са коња, паде на земљу, испунивши очи своје сузама и ридањем, и уздигавши руке своје горе ка вишњему који седи на херувивима, који умртвљава и оживљава, поче се молити,...." (Доментијан). Тада је Сава успео да Стефана поново оживи, што опет спада у једно од његових чуда. "Онај који је умро и без душе се укочио и сасушио, и који је за погреб спремљен, да се преда матери земљи, молитвама светога опет добија душу и убрзо оживљује" (Теодосије). Стефан је поживео таман онолико колико је било потребно да би га Сава замонашио давши му име Симон. "После тога свети архиепископ га украси светим и анђелским образом иночаства, назвавши га Симон монах, уместо Стефан" (Теодосије). Ово замонашење је вероватно обављено ради тога да би се наставила Немањина традиција те да би се и Стефан могао прогласити свецем. Тиме би се ауторитет саме династије још више учврстио.

На следећим страницама код биографа се налазе противречности које су у вези Стефановог наслеђа. Већ је речено да је Радослав био најстарији син Стефанов и очекивало се да једино он може бити наследник краљев, тим више што је изгледа он једно време самостално управљао Зетом и Требињем (то није доказано). Стога изненађују помало наводи Теодосија који каже да Стефан није одредио свога наследника остављајући то Сави. "А ни краљевство не остави никоме од синова својих, рекавши: Краљевство није моје него Божје, и онога који се трудио за њега, светога владике и брата мојега. И као што га прво даде мени молитвама и благословом, и сада ће га такође дати коме га Бог научи". У Теодосијевом даљњем тексту се питање наслеђа спомиње још једном и то у оном моменту када је Стефан већ примио монашки чин, а Сава му приводи најстаријег сина Радослава и наређује Стефану да њему преда престо. "Тада приведе и најстаријега сина његова Радослава у његове руке, и свети заповеди да овоме да краљевство. А он рече: Ја влашћу скиптра, а ти молитвама благослов". И поред неизмерно великог Савиног утицаја на српском двору, изгледа да је Теодосије ипак мало претерао преувеличавши овде његову улогу. Тешко је поверовати да је краљ Стефан био толико зависан од Савиног мишљења онда када се радило о питању наслеђа. Заправо, у томе што је Радослав наследио Стефана нема ничега неуобичајенога за Србију, најстарији син наслеђује престо и тешко да би било ко могао имати нешто против. Поготово Сава и Стефан којима је посебно стало да се сачува ред у кући те да се зна када ко кога наслеђује. Без тога реда настао би веома брзо рат у Србији и свака смена на престолу водила би у хаос и безакоње. Према томе, овде су и Сава и Стефан имали заједнички интерес, тако да је свако преувеличавање улоге или једнога или другога само жеља писца да се један од њих двојице јаче истакне. Да су се Стефан и Сава разишли по питању наслеђа, или да су дали престо некоме другоме, а не Радославу као најстаријем сину, тада би они све оно што су до тада радили упропастили. Сав труд њихов да се успостави ред у Србији, како световни тако и духовни, тиме би био доведен у питање, а из њиховог дотадашњег рада види се да они ретко када имају пренагљених потеза. У овакво битној ствари, као што је наслеђе, поготово није смело да се било шта експериментише.

Доментијан тај догађај приказује у другоме светлу, а његов приказ је ближи истини. По њему Стефан је био тај који је одредио наследника, а Сава га је само подржао у томе. "Благоверни краљ кир Стефан, хотећи се преселити ка небесним, и Божјим извољењем и вољом Преосвећенога, благослови старијега сина Радослава да он буде намесник после њега". Овакав опис догађаја је много ближи ономе што се вероватно десило. Сава је био тај који је можда саветима помагао Стефана, али он никако није био и тај који је одлучивао. То је сасвим у складу са улогом Српске православне цркве, улогом коју је њој баш Сава наменио. Црква је била та која је пратила државу, никако не обрнуто, свака световна одлука била је препуштена краљу а црква је била та која би помогла реализацију те одлуке.

Након сахране Стефанове у Студеници, Сава је у Жичи крунисао Радослава за краља (1228). "После представљења благочастивога Стефана и првога каља, свети архиепископ венча краљевством најстаријег сина његова Радослава у великој цркви, у поменутој Жичи, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром" (Теодосије).

17. Краљ Радослав

Краљ Радослав (1228-1233.) био је ожењен епирском принцезом, ћерком епирског деспота Теодора Анђела који се од 1224, након крунисања у Солуну, назива епирским (византијским) царем. Истовремено, Радослављева мајка је била византијска принцеза Јевдокија, што је доста утицало на само његово васпитање. Стога јак утицај који су Грци на њега имали не треба уопште да чуди. Његове везе са царем Теодором у првом моменту су изгледале као његова предност, међутим време је доносило велике промене док се сам Радослав није умео прилагођавати тренутним политичким обртима.

Од самог почетка своје владавине Радослав се ослањао искључиво на свога таста, цара Теодора, што се опет приписује великом утицају његове жене Ане. Оваква Радослављева политика чинила је Србију подложном грчком утицају, међутим с друге стране доносила јој је мир, будући да због цара Теодора на Србију нико није смео да нападне. Колики је био грчки утицај на Радослава велики, види се и по томе што је он нерадо истицао да је лозе Немањића преузимајући царско презиме своје мајке: Дука. Исто тако он се грчки потписује на повељама, док новац који кује носи грчке натписе. Очигледно се више поносио својим грчким пореклом преко мајке, него српским преко оца. Историја и биографи за овакав однос Радослава у највећој мери оптужују његову жену Гркињу Ану, за коју кажу да је на њега имала пресудан утицај.

Наводи се и његов затегнут однос са Савом, а као резултат тога што је Радослав одржавао односе са охридским архиепископом Хомантијаном који је био највећи противник осамостаљењу српске цркве. Радослав јесте одржавао односе са њим, али није познато какве је природе била њихова веза. Постоје тзв. Одговори, односно писмо Хомантијаново које је упућено Радославу и у којем овај Радославу објашњава извесна литургијска и канонична питања. Ово писмо јесте одговор на питања која је Радослав поставио Хомантијану. Уколико је ово заиста урадио, односно ако је Радослав стварно Хомантијану постављао ова питања, тада је он начинио крупну грешку. За сва питања која задиру у веру он се морао обратити цариградском патријарху у Никеји или српском архиепископу Сави, никако охридском архиепископу. То зато што је за сва каноничка питања био надлежан српски архиепископ, односно Сава. Исто тако, Радослав се могао обратити никејском (цариградском) патријарху, будући да је он био тај који је био надлежан за Србију. То је код Саве могло да изазове само незадовољство, јер је значило да Радослав не прихвата Савин ауторитет, односно ауторитет никејског (цариградског) патријарха, те да намерава да српску цркву поново потчини охридској архиепископији. Ипак, ова веза Хомантијана и Радослављева је велико питање и мало је доказа да је стварно и постојала. Каснија историографија је доста критички гледала на стварну могућност те везе. Вршене су анализе онога што је Радослав наводно питао Хомантијана и изражена је сумња у веродостојност читавог списа, будући да није јасно због чега би та питања била предмет интересовања српског краља. Стога се претпоставља да је ово можда и плод фалсификата охридске архиепископије, који је требало да послужи као потврда да је српска црква поново под њеном јурисдикцијом. С друге стране, о овоме биографи (Теодосије и Доментијан) не говоре ни речи, што они сигурно не би пропустили да се овај догађај заиста и десио, јер о оваквом крупном догађају они су морали знати. Сама претпоставка да су односи Саве и Радослава били затегнути нема нигде потврде, већ су то углавном конструкције које за сада немају чвршће подлоге. Стога када се говори о односима њих двојице мора се бити врло опрезан и не би требало пренагљивати.

Вероватно је да Радослав није био омиљен владар међу племством у Србији, због изузетног утицаја Грка, а посебно краљице Ане. Могуће да је у оквиру тога дошло до неких преговора између цара Теодора и Радослава о томе да српска црква призна јурисдикцију охридске архиепископије, међутим у томе се вероватно није отишло даље. Тешко је и поверовати да би тако нешто уопште и могло проћи поред Саве те да би он тако нешто допустио. Савин изненадан пут у Свету земљу 1229. године управо се повезује са овим неслагањем са Радославом. Познавајући Савин рад до тога момента немогуће је поверовати да би он тек тако допустио поновну зависност српске цркве, а да једини његов отпор буде тај да у знак протеста отпутује. Да је Радослав заиста и хтео да подведе српску цркву под охридску архиепископију он би то тада вероватно и учинио, тим више што је Сава био далеко, у Светој земљи. Но, он то није урадио. Каснији однос Савин према Радославу, када је овај срушен са престола и када га је Сава свесрдно помагао говори да он на њега није био љут и његову помоћ тешко да би Радослав добио да је заиста радио на томе да подведе српску цркву под охридску архиепископију.

Када говоре о Савиним мотивима за пут у Свету земљу, историчари истичу да је Сава био незадовољан Радослављевом политиком, те да је то разлог зашто је тамо отишао. Општепознато је да је Сава био искрени верник и стога заиста није јасно због чега би се његов пут у Свету земљу не био могао објаснити управо тим, религиозним мотивима. Онога момента када се то заборави долази се у ситуацију да се пориче његова религиозност, а Сава се претвара у политичара макијавелистичког типа, а такав став никако не може бити коректан према њему. Заправо, читава конструкција његових, наводно затегнутих односа са Радославом, јесте само плод шпекулација неких историчара без иједног правог доказа за то. Сава је у то доба био архиепископ једне самосталне цркве и ништа није нормалније од тога да он као такав посети Свету земљу и да коначно види места где се Исус кретао.

Током 1229. године Сава се одлучи да отпутује у Свету земљу не би ли обишао света места и упознао се са монашким животом у Палестини. Баш монашки живот је био предмет његовог интересовања, а познато је да га је и посебно привлачио те да је једно време намеравао и да му се посвети. Тренутак је био повољан, јер је баш тада цар Фридрих II успео да ослободи Јерусалим (VI крсташки рат). У суштини, он га није ослободио, већ га је путем преговора добио од египатског султана, а уз Јерусалим и низ других места по Палестини (Витлејем, Назарет). У тренутку одласка из Србије Сава је био у добрим односима са Радославом: "и сам краљ Радослав молили су га са многим сузама да не одлази од њих, али га нису могли задржати. Ипак, пошто је надом утешио срца њихова да ће се опет вратити к њима, био је од њих отпуштен" (Теодосије). Радослав га је добро снабдео новц