Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

21. Драгутин као "Млађи краљ"

Након завршетка угарско – чешког рата, за Угаре неуспешног, 1261. године у Бечу је дошло до свечаног потписивања мировног уговора између угарског краља Беле IV и чешког краља Отакара, када је дошло и до њиховог родбинског зближавања. Међутим, изгледа да је баш у Бечу дошло и до првих сукоба у оквиру Белине породице. Већ у пролеће 1262. године против краља Беле дигне се његов син Стеван. Но, немири су трајали кратко, тако да ускоро Бела буде приморан да Стевана призна за "млађег краља" и да му додели на управу источни део државе са Ердељем и земљу Кумана, а Стеван је добио и половину свих прихода од соли. Ипак, и поред свега, Стеван није био задовољан, тако да је непрестано правио нереде па је године 1264. поново између оца и сина морао бити склопљен нови мир.

Разлог за овај сукоб је био изгледа у томе што је краљ Бела IV имао намеру да престо остави, не Стевану као најстаријем сину, већ млађем сину Бели. Године 1264. дошло је и до венчања између бранденбуршке кнегиње Кунигунде и млађег Белиног сина који се звао исто Бела. У околини Беча обављена је ова свечаност, а о богатству овог венчања било је много писано. Између осталих гостију, био је присутан и краљ Урош, свакако као веран вазал угарског краља. Сукоби између Беле IV и Стевана су се наставили и у наредним годинама па је између њих поново 1266. године склапан нови мир. Након тога опет је дошло до новога рата који је кулминирао великом битком у близини Пеште и коју је добио Стеван (1267.). Ко зна када би се ови бесмислени ратови завршили да изненада млађи Белин син, Бела, није 1269. године умро. До неког склада између Беле IV и Стевана опет није дошло, али сукоба онаквог интензитета више није било.

Сам краљ Урош изгледа да се није мешао у ове сударе оца и сина, већ је по свом обичају са стране посматрао шта се дешава и размишљао шта би он требало да уради. Њему је изгледа већ досадило да иде краљу Бели на поклоњење и изгледа се осетио довољно јаким да искористи унутрашње смутње у Угарској. Током 1268. године он удари на мачванску бановину која му је толике године била кост у грлу. У то доба бановином је управљао Растислављев син, херцег Бела. Напад је био изненадан и имао је у самом свом почетку доста успеха. Ова бановина је тада тешко страдала од пљачке српске војске, што наводи на помисао да Урош није намеравао да Србију територијално прошири, већ да је ова акција требало да буде само војна демонстрација, те да приволи Белу да ослободи Уроша вазалских обавеза. Када је краљ Бела IV послао помоћ, ситуација се из основа изменила. Српска војска доживи страшан пораз и срамоту пошто су Угари заробили и самога краља Уроша, а заједно са њим и његову заставу и златни крст богато украшен драгим камењем. Након ове битке краља Уроша, као ратни плен, одведу до краља Беле IV. Осим Уроша, међу заробљеницима се спомиње и многобројна српска угледна властела, али и Урошев зет (историји непознат). Нешто раније сличан покушај попут Уроша имао је и бугарски владар Светослав, са истим катастрофалним резултатом. Бела IV се није светио бугарском владару, дозволио му је да остане на престолу, али уз одређене услове попут откупнине итд. Слично је прошао и краљ Урош. Осим што је морао да плати откупнину и да поново призна вазалне обавезе, Уроша је чекала и једна горка пилула.

Урош је морао да свог сина Драгутина призна за "млађег краља", заправо морао је да му да удео у вршењу власти. Осим тога, изгледа да је баш тада дошло до склапања брака између Драгутина и Белине унуке Катарине (Каталина) која је била ћерка Белиног сина Стефана. "Када је прошло извесно време, и када је дорастао овај блажени до младићког узраста, хтели су његови родитељи да се по закону ожени, и узевши кћер од царскога племена угарскога народа, заручише му благочастиву жену, звану Кателину. А отац његов, краљ Урош обећа му дати краљевство, и са великим обећањем изрече да неће прекршити свога обећања, но да ће га учинити краљем у отачаству своме, у српској земљи, и да ће му за живота свога даровати свој престо. Такође и свату своме краљу угарскоме обећа се говорећи му: Хоћу да даш кћер твоју за мога сина, јер ће у великој части и хвали ићи ка царском престолу и бесценом бисеру. Јер ево ћу учинити да син мој буде самодржавни краљ свој српској и поморској земљи" (Данило Други). Биограф овде веома вешто покушава да прикаже проглашење Драгутина за "млађег краља" као Урошеву вољу. Истина је ипак битно другачија. На овакав корак он је био присиљен, па је чак осим проглашења Драгутина за "млађег краља", судећи по Данилу, обећао да ће се још за живота повући са престола и то у корист Драгутина. Колико је ово за Уроша било болно и понижавајући тешко је и замислити. Но, да ни при овом потезу, као ни много пута до тада, није био искрен видеће се ускоро.

Сам Урош је за цело време своје владавине био у суштини централиста који није дозвољавао да се Србија разбија на независне области. До тог времена област Хум је била добрим делом независна, а њен владар је био у некој врсти вазалног односа према српском краљу. Овакав положај Хум је имао искључиво зато што су њиме владали потомци Немањиног брата Мирослава, а користећи то што су споредна лоза династије Немањића, имали су скоро независтан положај. Након српско – бугарског рата 1253/1254 године, када су Бугари заједно са Дубровником напали Србију, Урош је искористио згодну прилику да из Хума уклони жупана Радослава и чвршће припоји ову област Србији. Као вероватни разлог за ово Урош је искористио то што је жупан Радослав приступио бугарско – дубровачком савезу против Србије. С друге стране Радослав је и себе довео у вазални однос према Угарској, што ће рећи као свога сениора више није признавао Уроша. То је практично значило постепено разбијање Србије, но Урош је одлучно сузбио све такве намере. Из Зете је такође потиснуо и последње Вуканове потомке тако да се ова лоза губи са историјске сцене.

Његова строго централистичка политика је довођењем сина Драгутина за савладара значила у суштини постепено комадање Србије на породичне области, што је опет значило слабљење краљеве власти. Мађари су управо то и желели мислећи да ће тиме ослабити Уроша, а ојачати сепаратистичке тежње које су у Србији биле одувек присутне. Урош, превртљив као и до тада, пристао је на мађарске услове немајући куд. У време када је пристао да Драгутина узме за савладара, Урош је био у мађарском заробљеништву, армија му је била уништена и он заиста није имао другога избора. Стога његов пристанак не треба да изненади, то је тада било једино и могуће. Њему је било једино битно да се ишчупа из заробљеништва и да се врати у Србију, а да би то постигао вероватно је да би он пристао и на више но што је од њега тражено.

Било би веома интересантно знати како се Драгутин према свему овоме односио. Њега као најстаријег сина чекао је српски краљевски трон, међутим изгледа да је он показивао знаке нестрпљивости и могуће је да су Мађари о томе нешто знали. Они су само подржали Драгутинове тежње и на тај начин Урошу створили опозицију у сопственој кући. Сам Драгутин није био за њих непознаница, они су њега упознали када је са Урошем, као угарским вазалом, долазио на двор, а вероватно је да је Драгутин учествовао и у угарским ратним походима у оквиру вазалних обавеза. Могуће је исто тако да је са Урошем био заробљен и сам Драгутин, те да су тада Мађари могли још боље да га упознају и да о њему донесу свој суд. Баш тада су у њему могли да распале притајену владарску амбицију и да већ нестрпљивом Драгутину одједном предложе проглашавање за "млађег краља". Код Немањића је и иначе била јако изражена тежња за влашћу, тако да Драгутина није требало баш много убеђивати. С друге стране, по свему судећи тада је дошло и до брака између Драгутина и унуке угарског краља по имену Катарина (Каталина). Тиме је Драгутин био учвршћен у уверењу да су му Мађари пријатељи. Сама Катарина је била ћерка Белиног сина Стевана који је у то доба већ навелико ратовао са оцем око угарског престола. Према томе, Драгутин је ушао у једну породицу у којој је расцеп већ постојао и где је борба за краљевску власт била присутна већ неколико година. Баш Мађари су њему омогућили сличан положај ономе који је код њих имао краљев син Стеван и због чега је грађански рат беснео већ неколико година. Тај вирус побуне они су само раширили и на Србију.

Драгутин је био тада вероватно већ у годинама које су показивале његову зрелост и способност, јер тешко је поверовати да би Мађари дали подршку и своју принцезу некоме ко није у стању да то и у потпуности искористи. Њега су оценили као способног да Урошу загорча живот и у крајњој линији сруши га са власти. Тада би у Србији као краљ седео неко ко њима у потпуности одговара и ко је под њиховим утицајем. Они су знали да се на Уроша више никако не могу ослонити и да је он за њих изгубљен, но нису смели ни да пренагле, већ су настојали да постепено на српски престо доведу човека који им одговара. Драгутин се ту показао као идеалан избор пошто је био амбициозан, а у исто време и бескрупулозан и спреман да зарад власти удари и на рођеног оца.

Све ово што је наведено, ако је тачно, није могло остати непознато Урошу. Он је и до сада показивао доста добар осећај за разне сплетке и умео је да се од њих одбрани. Овакву крупну политичку сплетку коју су му Мађари спремили заједно са његовим сином Драгутином, он можда није очекивао, али је био спреман да се брани. Након повратка из Мађарске он је требао да изврши одредбе из мировног уговора и да Драгутину препусти део краљевске власти. Међутим, то њему није ни на памет падало тако да је стално отезао да изврши оно што је обећао.

Урош је био ожењен за Јелену чије порекло није сигурно "узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода, звану благочастиву краљицу Јелену" (Данило Други), тако да о томе постоје различите претпоставке. Било је мишљења да је она анжујскога рода, будући да су анжујски краљеви у Напуљу спомињали у својим писмима неку Јелену као своју рођаку. Постоји и претпоставка да је она од лозе Куртене, која опет има рођачке везе са Анжујцима. Постоје и претпоставке да Јелена потиче из неког француског племства из Грчке, па чак има и таквих који њено порекло траже у француском и мађарском племству у Славонији и Срему. Ипак, на крају остаје највероватнија теза да краљица Јелена долази из рода Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Сам Карло потиче из краљевске породице у Француској па би сходно томе и Јелена била из француске краљевске породице.

Тачан датум склапања брака између Уроша и Јелене се не зна и претпоставља се да је до њега дошло око 1250. године. Јелена је остала у јако лепом сећању: "Овака је била нарав ове блажене: Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да обрати доброразумним речима, да теши лицемерно и безлобно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином." (Данило Други). Она сама је била католикиња, а веру није променила ни када је дошла у Србију. Била је веома активна при изградњи хришћанских храмова, како православних, тако и католичких. За годину 1288. се везује освећење њена четири фрањевачка манастира који су се налазили у Бару, Скадру, Улцињу и Котору. Она је много тога учинила и при изградњи православних храмова и између осталих изградила је православни храм Градац на Ибру. " И тако поче зидати цркву у име пресвете Богородице празник Благовешћења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити такво дело...." (Данило Други). Овај храм она је населила монасима и обезбедила им потребне приходе "Утврдивши црквени устав, сакупивши изабране монахе, заповеди им да ту пребивају, установивши им законско издржавање, које држи непромењено и до сада, такође и целом црквеном клиру, као што у тај дан установи блажена,..." (Данило Други).

Њена побожност је постала пословична. "Све ово сабираше блажена подвизавајући се добрим подвигом и непрестано бринући се дан и ноћ, како ће угодити Господу, а трудила се о томе, како ће давати милостиње у божаствене храмове, и све што је на потребу, стављајући божаствене књиге у своме дому, а исто тако и вештене сасуде, златне и сребрне, украшене бисером и скупоценим камењем, изабране одежде јерејима и сваке црквене правде, што је на потребу". (Данило Други). Иако католикиња Јелена је око 1280. године у цркви светог Николе код Скадра, који је иначе она подигла као православни манастир, примила и монашки завет.

Краљица Јелена је чак организовала и неку врсту женске школе, вероватно прву ове врсте у Србији "Заповеди у целој својој области сабирати кћери сиротих родитеља, и њих хранећи у своме дому, обучаваше сваком добром реду и ручном раду, који приличи за женски пол. А када су одрасле, удаваше их за мужеве да иду у своје куће, обдарујући их сваким богатством, а на место њих узимала је друге девојке као и прве. И тако увек усрдно чинећи ишла је за Оним јединим, који ради нас претрпе вољно распеће..." (Данило Други).

Ово је можда прва жена у историји Србије која је успела да достигне толико дивљење својих савременика. Интересантно је како Данило Други сумира њен животни пут не могавши очигледно да нађе довољно снажне речи да изрази своје дивљење за њу. "Ако кога треба именовати, чији живот превазиђе човечје умове, то је достојно тебе. Трудове твоје и бодра подвизања расплодила си на стотину и била си од Господа даровани светилник отачаству своме сијајући многосветлим чудима. Но, које хвале можемо Ти принети од слабога смисла нашега? Ти си, блажена, анђелским хвалама прослављена. Од којих ли цветова лепо украшених и мирисних, саставивши венац, да венчамо свечасну главу Твоју, коју је увезала десница Владичења неувелим венцем? Које ли дарове да ти принесемо ми? Јер ти примивши дар Светога Духа, срушила си нападај лукавога и сачувала си твоје тело неповређено. Ти блажена обукавши се у хаљину изаткану са висина, коју ћу назвати тихост и незлобивост срца твога, и имаш свагда благодат од Господа, и наслађивати се њоме на векове."

За историју остаје тајна колики је она утицај имала на Уроша и на његово вођење политике. Често се наводи да је Јелена веома много помагала барску католичку архиепископију у њеној парници са дубровачком архиепископијом и то тако што је вршила утицај на свога мужа, краља Уроша. Ово је доста сумњива шпекулација будући да је Урош, као и уосталом сви Немањићи, био веома толерантан према католицима, и његов труд око тога да Бар очува самосталност био је већим делом плод његове државничке мудрости него жениног утицаја. Ипак, њен утицај је сигурно био присутан. Могуће је да у том првом периоду није био толико приметан, али у периоду који је дошао након несретног рата са Угарском и Урошевог заробљавања, постаје несумњиво много већи. Да је Јелена узимала активног учешћа види се и из саме њене биографије коју је написао Данило Други. Он наводи како она саветује своје синове да живе у складу са хришћанским законима, "А синови блажене госпође Јелене у сласт и са страхом примаху речи и поуке своје блажене матере Јелене, повинујући јој се са сваком радошћу". Очигледно је да она на њих има велики утицај и да је оба сина и те како уважавају и поштују.

Посебно је упечатљив однос између Јелене као мајке и Драгутина као њеног сина, онда када су се састали након што је Драгутин срушио Уроша са власти. Драгутин њој изјављује покорност и послушност у свему, међутим то није она љубав коју исказује син према мајци, ту је нешто и више. "А ја ћу се по достојању теби покоравати и служити теби са страхом и љубављу истините вере, и теби чинити већу част и славу, не би ли како ради тебе благослов наследио. И колико ти сагреших, опрости ми. Твоје молитве нека ме утврде у вољи разума Божија." Стиче се утисак да Драгутин од ње тражи политичку подршку и као награду за њу нуди јој неке земље на управу "А ти као чедољубива мати, у великој љубави узми сва моја богатства, и колико хоћеш даћеш ми из твоје руке". Јелена је била задовољна начином на који ју је син примио, као што је била задовољна и тиме што је он њој понудио део земље на управу па за Драгутинов напад на оца не налази кривице у њему (Драгутину), већ сматра то божјом вољом: "ево све што се догоди са нама, то не би од руке снаге твоје, но од Бога, у чијим је рукама све и у кога нема обазирања на лице. Он једини све ово учини" (Данило Други). Тиме је Јелена наступила, не као мати или као супруга свргнутог краља Уроша, већ као искусни политичар који је пружио политичку подршку и жели награду за то. Драгутин је баш тако и поступио давши јој један део земље на кориштење "А благочастиви и самодржавни син њезин краљ Стефан, примивши с љубављу и у сласт њезину поруку, и павши на њезине ноге, молио се је са сузама, да прими праштење својих грехова и да добије благослов. И ова христољубива, дарова му савршени благослов и мир, и тако пође у одељени јој свој крај, примивши много имање и часне дарове, колико је хтела, од љубљенога сина свога". (Данило Други).

Судећи по свему овоме радило се веома одлучној жени, побожној додуше, али спретном политичару који није долазио код Драгутина да моли за мужа Уроша, већ да за своју подршку добије одговарајућу награду. Да је њена подршка била значајна види се из спремности Драгутина да јој испуни све захтеве. Вероватно је да се она понашала слично и за Урошеве владавине и да је на свога мужа могла имати доста утицаја. Ипак своје могућности и свој утицај умела је да искористи на најбољи могући начин, тако што је помагала и православну и католичку цркву па није ни чудо што је остала у тако лепој успомени.

Ако се Јелена и држала по страни политике до 1267 – 1268. године када су Уроша заробили Мађари, од тог момента она почиње да у њој узима активно учешће. Било би веома интересантно знати како се она односила према Урошевој обавези да се Драгутин прогласи за "млађега краља". Тешко да је њена улога у креирању српске политике могла на Уроша да утиче одлучујуће, али да је имала утицај било је евидентно нарочито од 1267. године. Сами догађаји који су наилазили отварали су јој могућности за то.

Карло I Анжувијски, гроф од Провансе и брат Француског краља, а вероватни и рођак српске краљице Јелене, завршио је 1266. године своју борбу за јужну Италију. У битки код Беневента он је коначно савладао дотадашњег краља јужне Италије, Манфреда који је ту и погинуо. Карло је на Сицилију дошао на папин позив и уз његову подршку успео је да изврши овај преврат. Већ следеће године (1267.) он са бившим латинским царем Балдуином II прави договоре о нападу на Византију и поновном стварању латинског царства. Ускоро су се и један и други бацили у потрагу за савезницима на самом Балкану. Како је бугарски цар Константин Тих био зет бившег византијског цара Јована IV Ласкариса, а кога је садашњи цар Михаило VIII у свом походу ка власти срушио са престола и касније и ослепио, то није било сумње да ће Бугари бити уз овај нови западни савез. Ускоро је овоме савезу приступио и Виљем II Вилардуен, Ахајски кнез који је и до тада ратовао са Византијом но у томе није имао баш посебних успеха, тачније био је пред катастрофом. Стога се ставио под суверенитет Карла Анжувијског, те на тај начин овоме омогућио приступ на Балкан.

У самом почетку Урош није имао симпатије за овај нови савез и сматрао се пријатељем византијског цара. Оно што је Уроша у прво време држало на страни Византије био је поменути уговор који је склопљен између Карла Анжувијског и бившег латинског цара Балдуина (1267.). Овим уговором њих двојица су већ поделила византијско царство и то тако да је Карло требало да добије једну трећину освојеног земљишта, с тим да он тај део може да бира у епирској деспотији, Србији или Албанији.

Заправо, они су сматрали Србију савезником Византије и као такву за непријатеља. Сам Урош је дао доста повода за то, ступајући у тешње везе са византијским двором, вероватно покушавајући да се некако отресе вазалских обавеза према угарском краљу. С друге стране, и византијски цар је осетио опасност из Италије и покушавао је да се барем на Балкану осигура са савезницима. Са Србијом је покушао да оствари династичке везе и то тако да се ћерка византијског цара Михаила VIII која се звала Ана уда за Милутина, млађег сина краља Уроша. За ове династичке везе био је и те како заинтересован и краљ Урош, па су преговори ускоро кренули. У овим брачним преговорима Урош је по свему судећи покушао да надмудри Византијце. Они су изгледа поверовали да је Драгутин, старији Урошев син и престолонаследник, смртно болестан те да стога није способан да наследи краљевски престо у Србији. Према томе као једини наследник остаје млађи син Милутин кога им, ето, Урош нуди за зета. Византијци су нерадо пристајали на то да се њихове принцезе удају за оне принчеве који нису престолонаследници. До тог момента они су у Србију дали само једну своју принцезу, Јевдокију, која се била удала за Стефана Првовенчаног, а и на то су пристали тек онда када је Немања, као велики жупан, обећао да ће га наследити Стефан, а не Вукан иако је овај био старији син и по свим правилима требао бити наследник. Вероватно је да они ни сада не би пристали да се њихова принцеза уда за Милутина да нису мислили да ће он бити наследник краља Уроша.

Било би веома интересантно знати на који су они начин доведени у заблуду. Иако нема неких директних података о томе, по свему судећи они су намерно доведени у ту заблуду и то баш од стране српског двора, односно од стране самог краља Уроша. У то време Урош је покушавао да се на било који начин отргне од Угара. који су га сматрали за свога вазала. Његов оружани покушај да их се ослободи завршен је највећом могућом срамотом по Уроша, будући да су га у битки Угари заробили и као ратни плен водали по својој држави. То понижење би само по себи било довољно да их Урош замрзи, међутим Угари су осим тога од њега узели и обећање да ће он део своје власти препустити сину Драгутину. Било је сасвим јасно да ће Драгутин, који се оженио унуком угарског краља, покушати не само да узме део власти који му је обећан, већ ће покушати и да сруши Уроша. У таквој ситуацији ништа нормалније за Уроша већ да потражи новог савезника који ће бити довољно јак да се супротстави овим угарским тежњама. Другог савезника осим Византијаца он није имао, они су били тада једини избор. Но, сада је било питање како их привући на своју страну и то са довољно чврстим везама, које би морале бити такве да сигурно гарантују њихову помоћ у случају проблема са Драгутином. Није искључено да је Урош тада размишљао о томе да разбаштини Драгутина у корист Милутина, као што је то учинио Немања са Вуканом у корист Стефана Првовенчаног. Но, ситуација је у односу на ону од пре 90 година била радикално другачија. Нити је Урош био оно што је Немања, као што ни сам разлог није био исти. У оном случају Немања је покушао да очува државу, док би ово био себичан Урошев потез усмерен само ка томе да се очува његова власт. Истини за вољу, њему је на руку ишло и то што је тада византијски цар Михаило Палеолог очајнички тражио савезнике за предстојећи рат са Карлом Анжувијским. Баш захваљујући томе и Византијци су прилику да се ороде са српским двором и тако стекну савезника изгледа једва дочекали, па би то можда могло да оправда њихову неопрезност.

У оквиру таквих размишљања није немогуће да је Урош сам распирио вести и убедио Византијце да Драгутин због болести не може да наследи престо и да ће српски краљ због тога бити млађи син Милутин. Сада више ништа не спречава Византијце да дају своју принцезу "рођену у пурпуру" на српски двор. Ако је то тачно, онда овакав потез Уроша довољно говори сам по себи о каквом се човеку радило. Као и сваки његов потез до тада, он је имао у самоме почетку успеха. Византијци су били убеђени да дају принцезу за наследника српског престола и након успешно обављених преговора они пошаљу принцезу за Србију.

Са великом пратњом, како доличи принцези, Византијци доведу своју принцезу до града Бера (Македонија). Из овог града пошаљу једно посланство које је требало да стигне на српски двор и да се упозна са обичајима који тамо владају да би могли припремити принцезу за живот у Србији. Са овим посланством је ишла и послуга принцезина, која је имала задатак да припреми просторије у двору где је ова требала да борави. Ово посланство је водио Јован Век, каснији патријарх (1275.) и наводно, њих је изглед српског двора, као и сам начин живота који се водио тамо у потпуности разочарао. Прво су били изненађени недостатком било каквог комфора на двору, а нарочито их је шокирало када су видели Катарину жену Драгутинову, угарску принцезу, како седи у старој хаљини и ни мање ни више, већ преде вуну. Њима никако није могло бити јасно како то да принцеза било шта физички ради.

С друге стране и ово византијско посланство је изнервирало краља Уроша коме је страшно сметало њихово инсистирање на раскоши, а нарочито га је погодило када је видео евнухе који су требали да остану као принцезина послуга. Он никако није могао поднети да се на српском двору мотају ове наказе. "Дошавши, они тамо не само да не видеше ништа достојно свите и одговарајуће власти, него се Урош, гледајући њихову пратњу и послугу , а нарочито евнухе, питао шта би они требало да буду. А кад је чуо од њих да је такав царски ред и да принцези следи таква пратња, он негодујући рече: "е, е, шта је то? нама није уобичајено такво понашање". И то рекавши, одмах показа једну младу жену, сиромашно одевену и предењу посвећену. "Тако се ми, рече показујући руком, односимо према младама". И све је код њих било припросто и сиромашно, као да животаре о зверињу и крадући" (Георгије Пахимер). На крају је следила препирка при чему је Урош њима пребацивао сувишну раскошност, док су ови њему посебно нагласили супериорност византијске културе, заправо на посредан начин му казали да Србе сматрају нечим тек мало већим од варвара. Овај први сусрет будућих "рођака" завршио се нечим што је веома личило на свађу.

Са овако лошим утиском византијско посланство се врати принцези и поднесе извештај, но то изгледа будућу невесту није много поколебало. Пут је наставила, али када је стигла до Охрида, Јован Век је поново отишао да извиди ситуацију. Нешто су очигледно сумњали и стога је ово требала бити последња провера. Јован Век је на свом извиђању имао све саме неприлике. Прво га је неки српски чиновник добро уплашио када му је рекао да се разбојници крећу околином, те да су и њега самога напали. Једне ноћи Веку су покрали коње и он се добро поплашио, а страх су повећавале и гомиле које су се непрестано окупљале око Византијаца и које су више подсећале на разбојнике него на поштене сељаке. То је наводно препунило чашу и Век се врати у Охрид, те убеди принцезу да од брака нема ништа и врати је назад у Цариград, уз оправдање да она на српском двору не би била принцеза већ робиња. "И држећи да је ова одлука пре добра и корисна него штетна, запловише крмом, како се то каже, и запутивши се назад, стигоше до Охрида. Оданде дођоше заједно са принцезом у Солун и, одбацивши тај брак, уговоре и договоре, вратише се цару" (Георгије Пахимер).

Овај пут је познат по опису који је дао Георгије Пахимер и који не гарантује и тачност свега што је наведено. Немогуће је да Веков страх од разбојника буде онај одлучујући моменат који је натерао Византијце да одустану од овог брака. Пратња која је пратила принцезу личила је на праву малу армију и којекакви одрпани разбојници нису могли њима ништа. Заправо, на неки начин Пахимер правда византијску дипломатију, не видећи у њеној наивности у односу према препреденом Урошу јединог кривца за овај неспоразум.

Прави разлог се налази у томе да је Век видео на српском двору престолонаследника Драгутина. Тада је увидео да су они грдно насамарени и да је Драгутин савршено здрав те да ће он бити тај који ће након Уроша бити српски краљ. Све дотадашње комбинације о томе да ће византински зет, Милутин, бити наследник Урошев сада су пале у воду. Како више није постојао онај одлучујући разлог за склапање брака, то он сада као такав више није био ни потребан. Међутим није се смела признати и срамота која је нанета и самој царској породици овим неуспелим покушајем склапања брака. Стога се приступило претеривањима приказујући српски двор прљавим, а читаву краљевску породицу варварима, заборављајући да је на српском двору већ боравила једна принцеза "рођена у пурпуру" која се није на такве ствари жалила. На први поглед изгледало је да су Византијци грдно насамарени, мада у суштини неку политичку штету нису имали. Овим својим поступком ни Урош није много добио. Напротив, прави губитник ће бити управо он, будући да је сада добио једног заиста огорченог противника у византијском цару. Колико је то била кратковида политика видеће се ускоро, а оно што је додатно отежавало Урошу ситуацију јесте да му више ни Угарска није била пријатељ. Стога Урош поново мења страну и постаје савезник Карла Анжујског који је од 1272. године веома активан на Балкану. Вероватно је да би Карло и раније нешто предузео на Балкану да га у томе није спречило то што је морао да 1270. године прати у крсташки рат француског краља Луја IX Светог. Након повратка из крсташког рата Карло је заузео Драч и Берат, Валону, Кроју и још неке тврђаве стварајући албанско краљевство. Некако тада су и почеле везе српског краља Уроша са Анжувијцима.

Сасвим је сигурно да је при остварењу ових веза активно учествовала српска краљица Јелена. Да је то тако, види се и из неких писама у којима Карло Анжујски њу назива својом рођаком. Током 1273. године Урошеви посланици су били на Карловом двору на Сицилији, где су уговорени детаљи око будућег савеза. Какви су били услови и ко је био у српском посланству, не зна се, али зна се да је оно било лепо дочекано. Тиме је Урош и званично постао Карлов савезник и по ко зна који пут променио своју политику. Овај пут је сигурно да је Урош био под великим утицајем своје жене, мада ни то не би требало узимати као апсолутно. Њему је тада очајнички требао савезник, јер му власт никада није била угрожена као до тада. С друге стране, Карло Анжујски му је тада могао бити и најљући противник, што се види из тога да су у првобитним одредбама уговора из 1267. Карло и бивши латински цар Балдуин отворено уговорили поделу Србије. Како је Карло постао војно присутан на Балкану, то би се можда могло очекивати да нападне и Србију. То што је Урош прешао на њихову страну, могло би се донекле гледати и као државна потреба, јер се отклањала непосредна опасност од напада на Србију, а тиме посредно се и Урошева власт штитила.

Урош је за то време наставио са својом помало мушичавом политиком и дошао поново у сукоб са Дубровником. Уговор између Дубровника и Србије је постојао, а данак су Дубровчани редовно исплаћивали. Урош није имао неких посебних разлога да нападне град, али Дубровчани нису њему много веровали, тако да су утврђивали своје зидине са копнене стране, одакле су могле српске снаге да ударе (1265-6.). Краљица Јелена је била против такве политике свога мужа, па је чак Дубровнику обећала да ће га обавестити на време уколико Урош буде спремао напад на њега. Исто тако, узела је обавезу да ће узети у заштиту дубровачке трговце, па макар то било и против краљеве воље. Током 1268. године сукоб је избегнут тако што је дубровачки данак према Србији повећан. Сам поступак краљице Јелене нужно поставља нека питања. Нису јасни њени мотиви обећавања помоћи Дубровнику, па чак и обећање, равно издаји, да ће град обавестити уколико Урош почне опремати војску на Дубровник. Ипак је она била краљица Србије, па је нелогично да помаже непријатеља своје земље. Поставља се питање да ли је њен мотив оваквог поступка религиозни, да ли је она као ревни католик одлучила да заштити католички град. Могуће је да су сукоби у оквиру породице на релацији Урош – Драгутин довели до њене потпуне поделе. То би онда значило да је краљица стала на страну свога сина Драгутина насупрот своме мужу Урошу. Било како било, ово је био знак да је дошло до великог раслојавања у оквиру краљевске породице и да краљ није у стању ни њоме да управља. Не зна се да ли је за све ово и Урош знао, ако јесте, поставља се питање како је то све трпео. Можда је морао, јер им ништа није могао. Зна се да овакви сукоби у оквиру краљевске породице нужно доводе и до поделе племства и стварања странака. Могуће је да је створена јака странка на чијем је челу стајао Драгутин са мајком, насупрот краљевој странци.

Већ је речено да је Урошева владавина била дубоко централистичка, при чему је он све партикуларистичке тежње уклањао. Осим што је такву политику водио у државним пословима, Урош је исто то покушао у црквеним пословима. У времену од 1263. године до 1271. године на челу Српске православне цркве је рођени Урошев брат Предислав (Сава II). То је био трећи српски архиепископ, његови претходници су били свети Сава, затим Арсеније (1234-1263.) и коначно Сава II (1263-1271.). Он је био четврти син Стефана Првовенчаног, једини који није седео на краљевском престолу.

За архиепископа Сава II је изабран након повлачења архиепископа Арсенија 1263. (умро је 1266.), уз велику помоћ свога брата краља Уроша. Тиме је на чело српске цркве дошао опет један од Немањића, а ово је краљу Урошу омогућило и несумњив утицај и на црквене послове. Сава II се подвизавао у Хиландару, обишао је Свету земљу и Јерусалим, а једно је време изгледа био и хумски епископ. На чело цркве је дошао у већ позним годинама (рачуна се да рођен 1200. године). Баш у време када је Сава II постао архиепископ, Урош је подигао и манастир Сопоћани, као своју задужбину. Након смрти Саве II за архиепископа је проглашен Данило I: "преузе светитељски престо Данило архиепископ, који је ради неког дела, као што и напред указасмо, био смењен таква престола" (Данило Други). Данило је био веома кратко време на челу цркве, тек годину дана и то од 1271. до 1272. године. Не зна се какав је он то преступ учинио и зашто је смењен. Можда би се могао посредно извући закључак да је Урош и у ово умешао своје прсте, а разлог би се могао наћи у томе што Данило није пристајао уз Уроша. Тим више што је Данилов наследник био Јоаникије, фанатични Урошев присталица. "И пошто су много тражили, не нађоше никога другога достојна такве власти, осим овога блаженога Јоаникија, који је у то време био игуман дома пресвете Богоматере, места званога Студеница" (Данило Други). Да је Јоаникије био Урошу веран, види се и из тога што је након свргавања овога и Јоаникије добровољно напустио свој положај и отишао са њим у манастир. Да на то није био присиљен сведочи и сам Данило Други: "Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће разлучити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље Пилотске".

Византијски цар Михаило VIII је за то време све учинио не би ли отклонио опасност од нове поделе Византије. У оквиру тога он се почео обраћати папи Клименту IV са предлогом да се оствари црквена унија са Римом. Сам папа није пристајао уз планове Карла Анжујског по којима је византијско царство требало поново разбити. Њему је било јасно да се само окупацијом неће постићи да се православна црква потчини католичкој. Византију, по њему, није требало војнички освајати, већ верски потчинити Риму.

Климент IV је умро 1268. године, а после извесног времена наследио га је Григорије X. Нови папа је био много директнији када је цару Михаилу обећао да ће успети да обузда Карла Анжувијског, али само под условом црквеног потчињења Риму (1273.). Баш у то време српско посланство је боравило код Карла на двору, а он сам почео је са јачим војним акцијама по Мореји. Византијски цар није више имао избора, па је у оквиру остварења црквене уније са Римом у Лиону 6. јуна 1274. признат примат римске цркве и римске догме, а уговор је потписан. Српска црква није дала пристанак на ову унију, а цар Михаило VIII је потегао чак и неке фалсификате који су наводно потврђивали да су Срби и Бугари пристали на Унију. Ради се о наводним писмима српског архиепископа и бугарског патријарха која су упућена цариградском патријарху, где ова двојица дају пристанак на унију. То је био наставак цареве политике од 1272. године, када је у августу те године он потврдио једну стару повељу византијског цара Василија II, по којој се све епископије које се налазе у Србији и Бугарској потчињавају охридској архиепископији. Тиме је и српској и бугарској цркви покушао да одузме самосталност. Тај сукоб је узрокован тиме што ни српска ни бугарска црква никако нису пристајале на унију са Римом. Михаило је ишао чак дотле да је на Лионском сабору (1274.) било тврдњи да митрополија Србија и патријархат Загоре (Бугарске) у суштини нису канонични, пошто су створени без папске дозволе. Историчари сматрају да Михаило никада искрено није ни размишљао о стварном остварењу уније, већ да му је била искључива жеља да овом, у својој суштини, политичком игром одвоји Карла Анжувијског од папе. До краја је у томе и успео. Његови покушаји да бугарску и српску црквену самосталност одузме у корист цариградске, били су не само искрени већ и веома упорни.

Дуго се постављало питање какав је био однос краља Уроша према могућности ове уније. За претпоставити је да је краљица Јелена, као ревна католкиња, била за то да српска црква приступи унији. Ако је и желео унију, краљ Урош је морао рачунати са снажним отпором српских архиепископа, а баш у време када је питање уније било веома значајно и које се протеже кроз године 1264-1276, на челу српске цркве била су три архиепископа: Сава II, Данило I и Јоаникије I, од којих су Сава и Јоаникије били Хиландарци. Они су као такви били чисти православци и сигурно нису били присталице уније. У суштини владаоцима Србије унија би можда и одговарала, пошто би тада и православна и католичка црква у Србији била подређена њиховој власти. Ако је код Јелене преовлађивао религиозни моменат код Уроша је то могло бити повезано са питањем учвршћивања његове власти. Недоумице око тога зашто је архиепископ Данило I смењен можда би се могле ставити у овај контекст, односно он можда није био присталица стварања уније па је стога био склоњен. Дужи низ година након Лионског сабора (1274.) питање уније у Србији је било актуелно. На њега су се враћали Драгутин и Милутин. Само захваљујући томе што су на челу српске цркве стајали архиепископи који нису хтели да чују за ову унију, до ње није дошло. Могуће је да су баш српски архиепископи са одбијањем уније спасили Србију грађанског рата. Византија је имала доста потреса због прихватања уније јер она код народа и нижег свештенства никада није прихваћена. Цар Михаило VIII се крваво обрачунавао са непослушним свештенством на Атону (Ватопед, Иверон, Зограф итд.), па су многи свештеници једноставно убијени. То је тако трајало све до Михаилове смрти 1282. године. Тешко је поверовати да се нешто слично не би десило и у Србији, но на срећу на челу српске цркве су стајали као архиепископи веома снажни људи, на које није могао тек тако утицати ауторитет владара.

22. Краљ Стефан Драгутин

Оно што је Уроша највише могло забрињавати био је његов син Драгутин, коме је он требао дати део у власти, све по уговору из 1268. године. Драгутин је показивао велике знаке нестрпљења подсећајући оца на дато обећање. "Када родитељ није хтео да испуни оно што му је рекао, и видећи се овај богољубиви у великој тузи и жалости, да нема ниједнога одељенога дела од свога отачаства, где би засебно пребивао, а уз то слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога, који виде да му родитељ његов не даде што му обећа, павши на колена, поче се молити родитељу своме,..." (Данило Други). Урош се није много обазирао на Драгутинове молбе непрестано одбијајући да дели државу. "А родитељ се његов, по наговору лукавога непријатеља, није обазирао на његове речи, и не измени се срце његово да у љубави даде сину своме што му је обећао дати, престо свој или било неки део државе своје" (Данило Други). У суштини, Урош је поступио правилно, не желећи да распарчава Србију, будући да то никако није био државни интерес. Драгутин је био непрестано подбадан од Угара "слушајући прекорне речи са многим досађивањем од свога таста краља Угарскога...", да узме оно што му је обећано. Од 1270. године на престолу у Угарској седи Стеван V, отац Драгутинове жене. Он је кроз већи део свога живота ратовао са покојним оцем Белом IV. Радило се о једном доста незгодном човеку, кога се и рођени отац плашио. Да је то тако види се и из тога што је Бела IV када је умирао, пун непоуздања према сину Стевану, својој ћерци (Стевановој сестри) Ани предао Угарску круну, мач и разне друге државне драгоцености, а Чешког краља Отакара је замолио да му причува жену, кћер и све друге великаше који су му били верни те да им пружи уточиште ако би их Стеван прогонио. Недуго након Белине смрти (1270.) умрла је и краљица Марија. Белина кћер Ана, Стеванова сестра, није смела да остане у Угарској након Стевановог крунисања, већ са групом племића и краљевском круном и другим драгоценостима које је добила од покојног оца, побегне у Чешку. То Стеван искористи као повод да зарати са Чешком. Стеван ипак није дуго владао, тако да је 1272. године већ умро. Наследио га је син Ладислав IV Куманац (1272-1290.) који је имао тек десет година када га је запао угарски престо. Сукоби између Драгутина и Уроша су почели за живота угарскога краља Стевана, тако да је он пред крај свог живота имао намеру да их измирује, но смрт га је предухитрила. Према томе, наводи биографа о сукобима Драгутина и Уроша где он често спомиње Драгутиновог таста, нису тачни пошто је он тада био већ мртав.

Било би за очекивати да ће Урош обратити пажњу на све ове проблеме који су му могли стићи од стране Драгутина и да неће стварати себи непријатеље у својој околини, међутим он је радио управо супротно. Без правог разлога (или га ми не знамо?) Урош је тврдоглаво настављао са својим непријатељствима против Дубровника. Године 1275. он лично је повео своју војску на Дубровник. Тиме су сви дотадашњи сукоби доживели кулминацију. Први напади су се завршили, као и до тада, пљачком, паљењем и сечом винограда око града. Овај пут Дубровчани су се бранили веома одлучно, тако да су имали и испаде из града, а њихова флота је нападала и приобалне делове српске територије. При једном таквом нападу Дубровчани упадну у клопку и буде заробљено око 40 дубровачких племића. Урош им се грозно освети тако што им двојицу вођа (Бенедикта Гундулића и једног Венецијанца) да ослепити. Како су сукоби почели узимати све већег маха Дубровчани су се изгледа и уплашили па су молили Венецију да посредује. Ови пристану и убеде Уроша да склопи нови мир са Дубровником, што овај на крају и уради. На овај мир Урош је морао пристати будући да је и сам увидео да град неће заузети, док су с друге стране Дубровчани веома агресивном одбраном наносили осетне губитке српској војсци. У суштини, то је опет био његов тек половичан успех.

Баш у то време Драгутин је поново од оца затражио обећани део власти. "И опет је молио свога оца, говорећи: Господару мој, колико слугу твојих живе у сваком изобиљу, а ја, љубљени син твој, без твога сам милостивога милосрђа. Имајући ме као богатство душе у мојој младости, и увек веселећи се због мене, лишаваш ме земаљскога богатства, жалостећи ме. Можеш учинити милост твоме чеду колико хоћеш. Учини да нисам лишен Богом дароване ти државе, нека буде истинита реч уста твојих, колико си обећао мени љубљеноме сину твоме" (Данило Други). Поново је био одбијен, но овај пут Драгутин је одлучио да више не моли, већ да силом узме оно што му је обећано: "уставши са некима својим му људима, оде тасту своме краљу угарскоме, и јави му своју жалост, што му се догоди од родитеља свога. И ражалости се веома његов таст због невоље која му се догодила, и свесрдно се заузе,.." (Данило Други). Очигледно да је у Србији дошло до раскола на Урошеве и Драгутинове присталице и да је у унутрашњем сукобу Драгутинова странка била слабија. Стога су сви морали да се склоне у Угарску и да тамо затраже помоћ. Биограф погрешно наводи да се Драгутин обраћао своме тасту Стевану, он то није могао јер је Стеван још 1272. године умро, а на престолу је био малолетни Ладислав Куманац. Драгутин се за помоћ обратио некоме из краљеве близине, вероватно Јоакиму Пектару, који је тада био најјача личност на угарскоме двору и који је са краљицом мајком Елизабетом Куманком управљао државом.

На угарском двору Драгутина су лепо примили и како биограф каже (додуше погрешно када наводи Драгутиновог таста): "рече му: Колико хоћеш даћу ти војника својих у помоћ". (Данило Други). На угарски двор Драгутин је отишао са сасвим јасном намером да добије војну помоћ и да оружаним путем коначно потисне оца. То наводи на помисао да је он тако нешто већ и покушао у Србији, да је све ово плод дуго планиране акције, а да су Мађари били у то активно умешани те да су Драгутина непрестано подстрекавали. На челу јаке војске Драгутин се упути у Србију да затражи круну. "И тако узевши велику силу народа угарскога и куманског, и пође брзо, водећи са собом велику победу" (Данило Други). Сада биограф наводи како је Драгутин дошавши у Србију поново покушао да од Уроша на миран начин добије део државе на управу: "Господару мој и оче, дај ми, чеду своме, достојни део имања твога." (Данило Други). Изгледа као да Драгутин не тражи целу државу већ само један њен део што сада већ тешко може да одговара истини. Вероватније је да је Драгутин од Уроша тражио да овај абдицира у његову (Драгутинову) корист. Зашто би сада тражио само део државе када има моћну армију и може да узме све, а ионако је он престолонаследник. Тешко да је Драгутина при томе толико пекла савест, како то биограф упорно покушава да прикаже, и помало лицемерно делују силне заклетве љубави сина према оцу.

Урош је поново одбио да се одрекне власти, а ако је веровати биографу изгледа да је Драгутин једва избегао да не буде убијен "Када родитељ његов није примио такве његове речи молбе, него се још великом јарошћу разгневио на њега, овај младић видећи да је пред њим смрт или живот, и не знајући шта да чини, подиже руку на свога родитеља" (Данило Други). Вероватно да је било неких преговора који нису уродили плодом. Након тога Драгутин се више није имао чему надати. Довевши угарску војску са собом у намери да обори легитимног краља, он је начинио класичан облик издаје за који постоји само смртна казна. Могуће је да му је то и Урош рекао и стога констатација биографа "овај младић видећи да је пред њим смрт или живот", мада није немогуће да га је Урош покушао и ликвидирати. У сваком случају повратка више није било, или Драгутин или Урош.

Између оца и сина дошло је тада и до оружаног сукоба. Одлучне борбе су се десили на Гатачком пољу у Херцеговини и ту Урош буде поражен (1276.), "И пошто је била међу њима велика борба у земљи званој Гацко, син одоле своме родитељу, и узе престо његов силом. И када је сео краљевати на престолу оца свога у српској земљи, назва се благочастиви и христољубиви и самодржавни све српске и поморске и подунавске и сремске земље краљ Стефан" (Данило Други).

Изненађује лакоћа и брзина са којом је краљ Урош подлегао. Његов пораз је био тако потпун да он више није представљао опасност, па је одмах након пораза побегао у Захумље, где се закалуђерио под именом монах Симон. "Јер овај благочастиви краљ Урош, видећи се лишен царскога престола, уставши оде у крај хумске земље, и тамо и доврши живот" (Данило Други). Ускоро је и умро, а као вероватни датум његове смрти спомиње се 1. мај 1277. године, мада има мишљења да је умро 1280. године. Но, то више није било важно, Урош од пораза код Гацка не представља реалну политичку снагу. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Сопоћанима. "Родитељ овога благочастивога краља оде у неку земљу, тамо сврши свој живот, и би часно пренесено тело његово, и положише га у његовим рукама начињеном манастиру, у дому Свете Тројице, у месту званом Сопоћани, и ту лежи и до овога дана" (Данило Други).

Биограф Данило Други у опису ових догађаја у биографијама Уроша и Драгутина сву кривицу за сукоб оца и сина пребацује на Уроша и у досадашњим наводима из ових биографија то је довољно видљиво. Међутим, у биографији архиепископа Јоаникија његов приступ је сасвим другачији. "После неког времена, ђаво, који од искони мрзи род хришћански, подиже љуту завист против овога благочастивога краља од сина му краља Стефана. Јер подигавши се са великом силом, узе престо својих родитеља, тако, као што указасмо у напред писаном житију о свему што се догодило " (Данило Други). Сада је кривица сва на Драгутину којега је "љута завист" подигла на оца. Заправо, овај суд би био сигурно најтачнији и савршено одговара ономе што се догодило. Жалосна пракса међу Немањићима се само наставила, од свих српских краљева једино је Стефану Првовенчаноме успело да умре као краљ. Остали су морали или да одступе (жупан Немања) или су били свргнути (Радослав, Владислав и Урош).

Драгутину чланови његове породице изгледа нису били нека посебна сметња. Видели смо да је краљица Јелена дошла код Драгутина и дала му благослов, а заузврат он је њој оделио Требиње где је она пребивала. Стиче се утисак да је она заправо наплатила своју политичку подршку. Слична је ситуација била и са Милутином, млађим братом Драгутина. Вероватно је и он добио засебну област да њоме управља, па је на тај начин и он био за извесно време смирен. Једини прави отпор Драгутину пружио је српски архиепископ Јоаникије (за архиепископа изабран 1272.) који је одступио са свог положаја у знак протеста због оваквог поступка према Урошу. "Овај преосвећени Јоаникије, сећајући се његове нелицемерне љубави и пошто му беше обећао, да се и до своје смрти неће разлучити од њега, оставивши свој светитељски престо, и уставши оде за њиме, и тамо поживе у страни земље пилотске" (Данило Други). Овај архиепископ дао је пример верности и поштовања, а уз Уроша је провео сво време док бивши краљ није умро. Он га није дуго надживео (ако узмемо да је Урош умро 1277.) и умро је 1279. године. Скоро три године након његове смрти (1282.) његове мошти су краљ Драгутин и краљица – мајка Јелена, као знак поштовања и захвалности за овакву верност, пренели из Пилота у Сопоћане где су лежале Урошеве мошти. За овај заиста узвишен чин највише заслуга има краљица Јелена. "И ту сама благочастива Јелена са свеосвећеним сабором учинише над телом преосвећенога псалме и божаствена пјенија и са добромирисним мирисима часно славећи положише његово тело у гроб, где лежи и до овога дана, часно спомињан у Господу" (Данило Други).

Да ли је Милутин имао какву активну улогу при рушењу Уроша, не зна се, али он се у свим овим догађајима не спомиње. Немогуће је да су сви ови догађаји прошли мимо њега и да он у њима није имао учешћа. Из каснијег Милутиновог понашања не може се закључити шта је он тада радио, међутим он се у новонасталој ситуацији јако брзо снашао. Прихватио је Драгутиново краљевање па је чак од њега примио и засебну област на управљање. Да је имао и своје властите планове, показаће се веома брзо.

За краљем Урошем изузев архиепископа Јоаникија изгледа нико није искрено зажалио. Он сам није био посебно успешан владар и његови поступци су били често контрадикторни, мада се не може рећи да није био без талента. Сама Србија је углавном остала изван ратног вихора, који је за време његове владавине тако жестоко потресао Балкан. Урош је више био политичар, но што је био ратник тако да он и нема неких ратних достигнућа, али зато има много политичких заокрета. У спољној политици није имао чврсте линије тако да су сви његови подухвати пуни неочекиваних заокрета. Можда му се то може замерити, али би се могло поставити питање да ли је он тада уопште и могао другачије. Тврдоглаво држање једне линије можда је могло бити могуће, али по коју цену? Иако многи његови потези нису били успешни, они су веома мало нашкодили положају који је имала Србија. Скоро сви ратни вихори су прошли мимо ње и њој је омогућен миран развитак. С друге стране, Урошу се мора одати признање да је непрестано покушавао да се отргне од преовлађујућег утицаја неке од великих сила, тако да је у вођењу спољне политике углавном независтан. Један период Угарска је сматрала Србију својим вазалом, па је чак Урош извршавао и вазалске обавезе, али то је ипак било невољно. Његов покушај да се од тога отргне завршен је неуспешно, али и поред свега угарски утицај никада није био посебно осетан, мада је угарско подржавање Драгутина на крају довело до Урошевог пада.

Оно по чему се Урош нарочито истиче јесте сређивање унутрашњих прилика у Србији. Најпре је сузбио партикуларизам у Србији, потискујући Вуканове и Мирослављеве потомке из породичних области (Зета и Хум) и чвршће их везујући за центар. У оквиру тога треба схватити и његово упорно одбијање да Драгутину одели засебну област државе у којој би овај владао. Сличан поступак је Урош применио и на Српску православну цркву где је на њено чело довео свога брата Предислава на место архиепископа под именом Сава II. Тиме је успео да српску цркву чвршће веже за државну власт, мада црква никада није била домен у којем би Урош могао апсолутно да одлучује. Ту посебно упечатљиво показује случај када се српска црква одупрла унији са католичком црквом, према којој је Урош изгледа показивао неких склоности. Исто тако, његов однос према католичкој цркви у Србији се показао као изузетно добар и резултирао је огромном популарношћу међу католичким живљем у Зети у време афере између барске и дубровачке архиепископије око њихове надлежности.

Оно по чему је Урош остао посебно познат јесте оживљавање рударства у Србији и то посебно вађење сребра у Брскову. Рудари су били Немци, а досељени су из Угарске. Њих су Срби називали Саси. "У ту сврху посла у Немачку људе да му доведу Немца веште у копању злата, сребра и других ковина. И тако благодарећи многим рудницима које му ови отворише , порасте веома његово благо и постаде врло богат" (Мавро Орбин).Урош им је давао посебне привилегије о којима подаци нису сачувани тако да не знамо у чему се заправо састоје, мада се може претпоставити да су се састојале из посебног судства, права крчења шума, посебног положаја њихове цркве, итд. Уз руднике ишле су и ковнице новца, а прве веће количине новца исковане су баш у време краља Уроша. Како су рудари имали обавезу да један добар део метала који су копали (бакар, сребро и злато) предају краљу то је Урош долазио до већих количина новца. Тај новац је имао добру прођу па га се налази чак и у Венецији, мада су ови све чинили не би ли га потиснули због тога што је обликом био веома сличан њиховом, па је често долазило до забуне. Странци су тај новац називали грош са додатком имена где је кован (Брсково, Рудник), мада ни назив динар није тако редак. Период мира и привредне експанзије који је обезбедио баш краљ Урош није одмах могао да покаже прави резултат, он је дошао тек касније.

Сам Урош је од својих савременика и касније, дуго након смрти, називан "великим", но каснија историја му није сачувала овај епитет. Више ценећи ратна достигнућа и територијална ширења, без обзира каквим то жртвама било праћено, историчари су често заборављали да је Урош био тај који је Србију економски оснажио и припремио за каснију територијалну експанзију. "И тако, благодарећи многим рудницима које му ови отворише, порасте веома његово благо и постаде врло богат. Ово нису умели његови претходници, па су живели припросто, не бринући се за сакупљање блага и стицање новца" (Мавро Орбин). За његово време Србија није повећана територијално, али није ни умањена. Исто тако, сачувана је независност, па је Србија била у својој спољној политици далеко независнија но што је то можда била и за Стефана Првовенчаног. Унутрашње партикуларности су биле сузбијене и економски ојачана Србија је могла да крене и у замашније подухвате. Да је Урош водио активну спољну политику и да се мешао у балканске размирице питање је у каквом би стању он земљу оставио. Људски елемент је овако очуван, а економски Србија је могла да издржи веће подухвате.

Урош је иза себе оставио укупно петоро деце, од којих само за синове Драгутина и Милутина имамо сигурније податке. Постоје претпоставке да је имао још двојицу синова и то Брнчу (Брњача, Прнча) и Стефана чији је гроб у Студеници, као и ћерку за коју историја нема података ни како се звала нити се било шта прецизније о њој зна.

У години у којој је Урош пао ослабиле су и ратне активности Карла Анжујског и његових савезника, тако да је једно време изгледало да се политика византијског цара Михаила око уније са католичком црквом исплатила. Наиме, под притиском папе долази до склапања примирја 1. маја 1276. године. Већ у то време и Византијци су консолидовали своје редове, тако да су на већини ратишта они били ти који су у офанзиви, а савезници су претрпели и смрт Виљема II Вилардуена. Иако је његова држава, морејска кнежевина, дошла под директну власт Карла Анжујског, то је овоме донело само нових главобоља. Кнежевина је већ била упропаштена ратом, а присутни грчки елеменат се непрестано бунио. Главни проблем цара Михаила нису више били Карло Анжујски и његови сателити, то је сада постала његова властита православна црква. Грци предвођени својом православном црквом пружили су страшан отпор унији са Римом, не желећи да признају примат омрзнутих Латина. Цар се није много обазирао на ове протесте, али због тога се морао сусрести са јаком опозицијом коју је он жестоко ломио. Историја Византије тог доба пуна је мучких убистава, док су по затворима трунули истакнути свештеници. Држава с поделила на два табора и то у толикој мери да се у самој царској породици појавила опозиција унији са Римом.

У Бугарској ситуација није била ништа боља. Ту је почео грађански рат 1277. године и трајао све до 1280. године. Бугарски цар Константин је био тада тешко покретан будући да је сломио ногу па је у битке ишао тако да су га носили на колима. С друге стране, и његова царица се страшно замерила народу својим неразумним поступцима. То је изазвало побуну коју је водио неки пробисвет кога су звали "цар Ивајло". Он је имао већ доста ратних искустава будући да се борио против татарских хорди и имао доста успеха. То га је охрабрило да навали и на самог цара кога у једној битки и победи. Рачуна се да је то било крајем 1277. године. Војска цара Константина се разбежала, остављајући њега немоћног са сломљеном ногом да лежи у колима. Ивајлови побуњеници убију цара и од тог момента у Бугарској се почињу дешавати страшне ствари. При отимању за царски престо појави се одједном више кандидата, а покољи постану обична ствар. "Цар Ивајло" није се успео дуго одржати јер на њега крене Јован Асен III, кога су Византијци подржали, будући да је био ожењен једном византијском принцезом. Током 1219. године он се крунише под именом цар Јован Асен III, али није успео дуго да се одржи, јер га већ следеће, 1280. године, руши један племић по имену Ђорђе Тертерије, иначе куманског порекла. "А Тертер је, како није било никога који би му се супротставио, заузео Бугарско краљевство. Али не задуго" (Мавро Орбин).

Од самог свог доласка на власт (1276. године) Драгутин је водио доста смотрену политику, уз јако ослањање на Угарску. Одмах на почетку своје владавине обновио је уговор са Дубровником, а и са Венецијом је одржавао добре односе. Његова кратка владавина је била углавном окренута сарадњи са Западом, а ови су очигледно знали да га цене стога није чудно што: "Сви околни цареви, колико слушаху за толику силу и крепост и целомудрену мудрост његову, веома велику љубав осећаху према њему. А они који су се хвалили против отачаства његова, слушајући за велику силу његову и крепост, којом га је Бог крепио, сви који су зло мислили враћаху се пуни стида, и сви моћни земље његове, радујући се украшаваху се, учени и утврђивани речима његовим" (Данило Други).

23. Сабор у Дежеву

Сам Драгутин није много мењао политику свога оца Уроша I, остао је и даље у савезу Карла Анжујског, усмереног против Византије. Чак и његова политика остаје исто онако смотрена са пуно опреза. Но, док је то код Уроша била особина самог његовог духа, опрезност и оклевање Драгутиново је било више везано за објективну ситуацију, него што је он стварно желео да такву политику води. Његов долазак на власт ипак није прошао без потреса. Са оцем Урошем имао је битку на Гатачком пољу, мајци Јелени је морао да одели један део државне земље, а исто тако је поступио и према брату Милутину. Има се утисак да је њихову наклоност морао да купује, што говори доста јасно да његов долазак на престо није био нимало лак. С друге стране, и сама Српска православна црква није имала много похвале за Драгутиново свргавање оца, па је чак патријарх Јоаникије у знак протеста абдицирао. Нико од ових горе поменутих није Драгутину пружао оружаног отпора, али он је на њих морао да рачуна као на сталну опозицију и претњу. Заправо, опрезна Драгутинова политика је била више плод унутрашње несигурности, но што је била тако смишљена.

Иако у савезу са Анжујцима, Драгутин, дакле, није имао неких посебних дејстава против Византије. Активности српске војске су се сводиле углавном на чаркање дуж границе, а највише сукоба је било са албанским бандама које су биле на страни Грка и нападале на српске трговачке караване. Ко зна докле би трајала та ситуација да у Риму не умре папа Никола III (1277-1280.), заговорник црквене уније са Византијом и основни кочничар Карлове ратне опције против Византије. Уз Карлову помоћ папа постаје Мартин IV, иначе Француз, који баци анатему на византијскога цара и пружи пуну подршку Карлу Анжујском. Године 1281. почињу и ратне акције савезника против Византије, но главнина трупа дође до Берата и опседне га. Ратне акције се нису стигле развити даље од Албаније, јер Византијци страшно потуку Карлову војску и остваре нека освајања по Албанији.

У овим акцијама на страни савезника учествовале су и српске јединице, али оне нису ратовале у њиховом оквиру, већ су имале сопствене циљеве. Почетно војевање Драгутинове војске ограничило се на подручје Шар – планине. Из неког разлога Драгутин је био веома опрезан, а тек када му се придружио византијски пребег по имену војвода Котаница са својом војском, усуди се он да продре дубље у византијску територију. Војевање је ишло добро, тако да су удружене војске, продрле дубоко у Македонију и угрозиле град Сер. У то време дође и до велике победе византијске војске над војском Карла Анжујског. Након тога се окрене сва византијска сила на Србе. То је нагнало Драгутина да се убрзано извлачи са оног што је освојио, а ускоро и да брани српску територију. Нису познате размере византијског напада, али по свему судећи продор је био веома велики. "У те дане видела се српска земља обузета у великој тесноти и умањена, јер држава грчкога царства сизаше до места званог Липљан, и овом је царству расла снага, тако да је хтела узети целу област отачаства овога христољубивога, па чак и њега самога да има као послушнога слугу" (Данило Други). По биографу изгледа да су Византијци дошли већ до Липљана, али се нису ту имали намеру зауставити, већ су желели да Србију сломе потпуно. По свему судећи они су хтели поново Србију да ставе у вазални положај, а српскога краља за вазала.

Очигледно да Драгутин није могао да се супротстави овом нападу, а у томе га је делимично спречавало и то што је почетком 1282. године под Јелечом сломио ногу. "Када је јездио неким послом с властелом својом под градом Јелечем, павши са коња сломи ногу своју." (Данило Други). Већ у то време Србија се налазила у тешкој ситуацији због напада Византије, а биограф наводи: "Пошто је била велика узбуна и велика жалост у његову отачаству.." Управо у то време долази и до смене на српском престолу када Драгутин уступа место своме млађем брату Милутину. Сама смена остаје нејасна, као што су и нејасни разлози за то. По свему судећи смена није извршена насилно, већ је Драгутин добровољно одступио, мада "добровољност" не искључује постојање неког притиска.

Биограф Данило Други наводи да је Драгутинов лом ноге искључиви разлог зашто је он абдицирао будући да је Драгутин, као религиозан човек, сматрао да је све то део божје казне због тога што је он свога оца (Уроша) насилно срушио са престола. "Сагреших, Владико, очисти ме, и чинио сам безакоње, опрости ми. Јер прво не послушах заповести божанственога Ти писма, како рече у светом Твоме еванђељу: Ко злостави оца или матер, смрћу нека умре..", затим даље: "Ове заповести преступивши ја јадни, погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља, (тако) да су ево моје ране по заслузи,....". Биограф овде очигледно претерује приказујући Драгутина сувише религиозним и као човека који држи до божјих заповести, заборављајући шта је све Драгутин до тога момента прекршио од божјих заповести рушећи свога оца. Није он био толико моралан, а ни религиозан и не би престо уступио да није морао. Разлог за његову абдикацију је сасвим друге природе.

За владе краља Уроша I, Србија је нагло економски ојачала и имала је доста финансијских средстава којима је могла да унајмљује и издржава велику најамничку војску. Самим тиме и властела је постала нагло ратоборна, жељна ратне славе и освајања. На њиховом челу је по свему судећи био баш Драгутинов брат Милутин. Неуспеси у рату са Византијом и њен продор дубоко у Србију страшно је узнемирио властелу и изазвао бунт међу њом, а о томе нешто и биограф говори. Он наводи како је властела, након што је Драгутин сломио ногу, дошла код њега и изразила своју бојазан речима: "О моћни и славни господине наш, чувару и заступниче, шта ћемо радити ми слуге твоје, стадо даровано ти Богом? Јер ако ко од околних царева чује за такав твој пад, ми ћемо насилно потпасти под руку туђинаца, лишавајући се тебе, наш мили господине и чувару, славо наша и радости" (Данило Други). У суштини, они су изразили своје незадовољство његовом владавином и индиректно му наговестили да његов даљњи опстанак на власти није више могућ.

Драгутин је био веома интелигентан владар, то ће се касније још јасније видети, и било му је савршено јасно о чему се овде ради. С једне стране продор Византијаца, а с друге стране незадовољна властела. Сигурно је да је он био свестан да иза свега по свему судећи стоји његов брат Милутин. Баш у то време, најнесрећније по њега, дошао је и лом ноге који се нагло закомпликовао и који га је онемогућио да активније делује и рашчисти са незадовољницима. Мора да му је пред очима лебдео пример бугарског цара Константина који је имао истоврстан удес (сломио ногу) и којег је његова властела оставила немоћног у колима на милост и немилост непријатељу. Није немогуће да и он дође у такву ситуацију. Тешко да је и он сам био изненађен оваквим обртом ситуације, будући да је и његов долазак на престо био насилан, а и он је против свога оца искористио незадовољну властелу. Интелигентно схватајући да нема начина да се из ове неприлике извуче Драгутин одлучи да абдицира, али се ипак потруди да то за њега буде што повољније.

Током 1282. године Драгутин сазове сабор у Дежеву где се обави његова абдикација у корист Милутина. Данило Други наводи како је Драгутин одмах након што га је властела посетила одлучио да пошаље по Милутина: "говорећи му: Брзо дођи ка мени, јер имам велико тајно саветовање с тобом". Где је био Милутин у то доба не зна се, али је очигледно да није био са Драгутином и можда баш ово сведочи да је већ тада дошло до разлаза међу браћом. Да је Милутин једва дочекао овај позив види се из тога што је на Драгутинов позив журно дошао "А он чувши за такву његову болест, брзо пође ка њему, и дошавши му у место звано Дежево, у области Рашке жупе, и ту учини велико ридање и плач над својим братом." Биограф мелодраматично приказује сусрет браће, а да међу њима није било неке посебне љубави видеће се касније.

Да Драгутин није много веровао Милутину и да се ипак прибојавао за своју судбину, очигледно је из следећих навода биографа. "И мене љубимога ти брата не заборављај у љубави срца твога. А ја идем у судбину коју ми је Бог одредио, да не пређем у друге векове са силом љуто страдајући у овом животу" (Данило Други). Драгутин је имао и те како разлога да се прибојава Милутина, јер споразум у Дежеву је имао више одредби које се нису баш слагале са Милутиновом природом.

Са престола Драгутин је одступио под притиском, али је још увек имао доста повољне позиције, па је то био вероватно разлог да он покуша да за себе оствари што боље услове абдикације. Најпре је задржао за себе територију Рудника, Ариља и Ускопља, а можда и део Требиња (пошто је само Требиње држала његова мати Јелена). Ове се области налазе одмах уз угарску границу, а Драгутин је био ожењен са сестром тадашњег угарског краља Ладислава Куманца. Из овога је јасно да се он осећао несигурним и да је хтео да буде што ближе Угарској, одакле би му дошла помоћ у случају да га Милутин нападне.

Оно што је највише спорова у историји изазвало јесте проблем око тога да ли се Драгутин одрекао краљевања и Милутину препустио без икаквих услова краљевску круну, или је Милутин био регент који влада само док најстарији син Драгутинов не буде довољно одрастао да преузме круну. Биограф Данило је веома јасан по том питању наводећи да се Драгутин одрекао престола. "И после овога дарова му свој престо, и како треба прославише..", затим даље описује и симболичну предају краљевске власти. "Даде му драгоцене дарове и злато и хаљине скупоцене царске, коња свога и оружје своје, које сам на себи, на своме телу ношаше". На крају Данило све то закључује са Драгутиновим одласком. "Утврди га богоразумним речима, и тако се растаде са братом својим, где му дарова краљевство у Расу, у месту званом Дежево". Дакле, по овим наводима нигде се не показује ни трачак сумње у то да је Милутин добио од Драгутина краљевство без икаквих ограда. Но, у каснијој историји појавиће се сукоб Милутинових наследника са Драгутиновим наследницима, баш око права на круну. Тада ће Драгутинови наследници да истичу то да је Милутин у суштини био само регент, а да су Драгутинови синови требали добити круну. Да је веома лако могуће да је Милутин у Дежеву дао и једну такву обавезу види се и из тога да је Драгутин и даље носио назив краљ Стефан, док је Милутин носио назив краљ Урош. Ови називи се спомињу у натпису у манастиру Ариљу (Драгутинова задужбина), а датирају из 1296. или 1297. године. Ту се јасно наводи да је владалац "млади краљ Урош самодржац" (Милутин), а да је манастирски ктитор "господин краљ Стефан, брат краља Уроша" (Драгутин).

Не постоји ни један званични извор који би потврдио да је Милутин заиста требао да врати престо Драгутиновим синовима што наводи на помисао да је то можда био неки тајни договор браће. За тако нешто биограф Данило даје довољно повода када наводи како Драгутин зове Милутина у Дежево "јер имам велико тајно саветовање с тобом". Ако је то заиста тајни договор, мада није јасно зашто би то био, онда се Милутин нигде није јавно обавезао да врати престо и стога му је било далеко лакше да своју обавезу враћања престола негира. Могуће је да се Милутин и јавно обавезао, но временом је стекао такву снагу да једноставно обавезу није хтео да изврши, а каснији наследници су ионако оружјем решавали ко ће бити краљ. У суштини то и није било толико важно јер међу Немањићима се никада није превише пажње обраћало на легитимитет владара (мада ситуација ни у другим државама никако није била боља), а краљевски трон је грабио најјачи и најбезобзирнији. Баш стога би било јако интересантно знати, ако је истина то да је Милутин био само регент, на основу чега је Драгутин мислио да ће Милутин испунити своје обавезе из уговора и препустити престо његовим синовима. На такво размишљање је Драгутин имао најмање право, будући да је и он сам био узурпатор, као што је то био и његов отац Урош.

24. Краљ Стефан Урош II Милутин

На краљевски трон у Србији сада је дошао Стефан Урош, звани Милутин, прави представник ратоборне и оснажене властеле. Сам изглед Милутинов је обећавао много. "Узрастом је био млад, а благодаћом Божјом висок и цело отачаство његово красило се због њега, унапред видећи да ће у дане његове поживети у доброј вери и чистоти, и да ће се јавити страшни непријатељи својима, свима чудни" (Данило Други). Нови краљ је био млад, амбициозан, а ускоро ће се видети крајње и немилосрдан када су у питању његови циљеви. Но, изгледа да је баш такав владар био потребан српској властели, пошто је само човек са таквим особинама могао да их држи на окупу. У време доласка Милутина на власт Србија је већ била приступила савезу који је 3. јула 1281. године уз папину свесрдну подршку, како моралну тако и материјалну, склопио Карло Анжујски и титуларни латински цар Филип (син покојног Балдуина II) са млетачком републиком. Ово проширење савеза са Венецијом било је директна реакција на страшан пораз који су Византијци почетком 1281. године нанели Карловој војсци. Требало је да савезници у пролеће 1282. године нападну директно на Цариград и да поново успоставе латинско царство. У оквиру савеза требали су Срби, као и севастократор тесалијски Јован да ударе на Македонију. Истовремено са овима на Византију су требали да ударе и Бугари. Изгледало је да више ништа не може да спаси Византију осим неког ненаданог чуда. И оно се десило.

Политика Карла Анжујског довела је Сицилију скоро до пропасти, будући да је скоро истребио домаћу аристократију, својим најближим сарадницима поделио њихову земљу, енормно повећао порезе, а његови најамници су се дрско понашали пљачкајући већ осиромашено становништво. То је веома вешто искористио византијски цар Михаило VIII, који је са огромном количином новца помогао арагонског краља Петра III да изгради флоту и да нападне Сицилију. Истовремено, велике количине новца из Византије почеле су да по Сицилији скривено незадовољство становника претварају у отворени бунт. На дан 31. март 1282. године Палермо се побунио и ускоро се побуна проширила на целу Сицилију. То је тзв. Сицилијанско вечерње у којем је око 4.000 Карлових војника, што је била целокупна његова окупациона војска, било немилосрдно побијено. Ускоро је стигла и флота Петра Арагонског и два пута разбила Карлову флоту која је покушала да поврати острво. Сада је он контролисао само јужни део полуострва, а његови бивши поседи на Сицилији добијају име напуљске краљевине. Сада је између Анжујаца и напуљске краљевине почео бесконачни рат који је Карла у потпуности одвратио од планова са Византијом. Резултат ове катастрофе је био и распад овог савеза, пошто је Карло сада био сувише слаб, Венеција се одједном почела приближавати напуљској краљевини, али и Византији, док је латински цар постао само комична фигура. Сада више никакве опасности није било по Византију.

За све ове догађаје у Србији се није знало и Милутин је одмах по преузимању краљевске круне кренуо у извршење првобитнога плана. Сакупивши војску удари на Македонију, а Византијци или су били изненађени или су били слаби, углавном посебног отпора није било и напредовање је текло веома брзо. Заузети су Скопље, Горњи и Доњи Полог (у северозападној Македонији са Тетовом у средишту), Злетово (односи се на целокупну средишну зону долине Брегалнице), Овче поље, Пијанец (област у горњем делу Брегалнице са Делчевом у средишту). Милутинову акцију значајно су помогли и Тесалци који су истовремено ударили са југа. О томе биограф наводи: "И после овога заповеди да се саберу сви његови војници, и када је ово било, и узевши молитву од свога архијереја светитеља и целога сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области грчкога царства, у околне пределе, а то су ови, које ћу казати: прво узе оба Полога са њиховим градовима и са облашћу, и град главни Скопље, потом Овче Поље и Злетово и Пијанец" (Данило Други).

Ова освајања су оставила дубок утисак на српску властелу и створила велико одушевљење, јер је изгледало да је смена Драгутина била сасвим оправдана, будући да им нови краљ доноси велика освајања. Истовремено, Милутин је сада чврсто засео на краљевски престо, нико му више није могао било шта приговорити, а његова власт је постала веома велика. "Такве све земље узе у почетку свога доласка и приложи их ка држави отачаства свога, и славу и богатство такве државе измени у богатство и славу своју, велможа и народа свога. Сви грађани и бољари са чашћу сретаху овога благочастивога, и са страхом и трепетом припадаху, ка његовим ногама, и клањаху се њему, гледајући у њему истинитога цара, који је дошао са великом силом на њихову победу" (Данило Други). Сада је Милутин постао апсолутни господар Србије, а ова његова освајања су му на то давала право.

Ова Милутинова освајања су заправо наставак политике коју је започео још Стефан Немања и која је значила територијално проширење Србије на рачун Византије, а правац је водио кроз вардарску долину. Милутин је, слично Немањи, са овог простора протеривао грчку властелу, у намери да све освојене територије трајно прикључи Србији. О томе биограф такође наводи: "А она зломислена и лукава властела државе грчке, прогнани од овога мога господина из те области, коју узе, отишавши са понижењем у свети и славни град Константинопољ, звани Цариград тадашњем цару Палеологу, и јавише му о свему што се догодило његовој држави,..." (Данило Други). Да је напад био заиста силовит и да је српска војска деловала моћно, види се из тога што су ова грчка властела опомињала цара Михаила VIII да ће, ако се не зауставе на време, Срби ускоро напасти и Цариград. "Моћни цару, ми слуге твоје овако ти говоримо: ако му убрзо не учиниш одмазду и јачином силе твоје не одагнаш од предела државе твоје, ваистину усудиће се (да дође) и до саме главе славнога ти царства, јер се веома узвеличао" (Данило Други).

Из овог навода јасно је да су ови успеси утицали и на самога Милутина који је одједном постао свестан своје снаге. Да ли је он заиста показивао неке намере да се иде на Цариград тешко је рећи, мада је могуће да су неке такве идеје могле проистећи из тога што он још увек није знао за "Сицилијанско вечерње". Ипак он није био неопрезан, након што је обавио све послове у освојеним крајевима, вратио се у Србију. "Умиривши сва та места у један скуп и прогна све оне који су чинили метеже и буре, и опет се врати у своју државу ка престолу Богу дарованом му, веселећи се и радујући се Господу" (Данило Други). У време повратка у Србију вероватно је већ чуо шта се десило са Анжујцима на Сицилији, па је стога обуставио све акције и одлучио да сачека даљње догађаје и да се припреми за њих. Да ће реакција из Византије доћи било је сигурно, требало је само спремно је дочекати.

Те године (1282.) Милутин је отерао своју жену Јелену. О њој се мало зна и једино што је поуздано јесте то да је била српскога рода. По свему судећи деце нису имали. Када је дошло до брака не зна се, а вероватни разлог њеног терања јесте измењена политичка ситуација. Милутин се њоме оженио онда када се није ни могло претпоставити да ће постати српски краљ. Но, сада када је постао владар требало је пронаћи принцезу са неког од страних дворова, а помоћу које би се оствариле и добре политичке везе. Те (1282.) године Милутин је имао доста успеха у борби са Византијом, а веома много му је помогао господар Тесалије севастократор Јован I Анђео (1268-1289) који је са својим Тесалцима нападао са југа. Како је Милутинова освајачка политика и даље требала да буде окренута ка Византији, то је природно он у Тесалцима видео савезника са којим је требало учврстити везе. Стога је и дошло до идеје да се ове везе још више продубе са женидбеним везама између чланова владајућих кућа. Ускоро је дошло до склапања брака између Милутина и ћерке севастократора Јована (1282). Како се звала Гркиња не зна се. Ни она се није дуго задржала већ је такође отерана током 1283 године, но о томе касније.

Византијски цар Михаило VIII, веома способан и талентован политичар, веома брзо је схватио одакле иде права опасност за Византију сада када је елиминисана Карло Анжујски. Стога је требало чим пре сломити новога српскога владара. Са Милутином се није могло играти дипломатијом, са њиме се могло само оружјем разговарати. Стога почне марљиво припремати велику војску која је била састављена махом од најамника Турака и Татара. "А овај цар чувши такве речи које се не дају трпети, и пошто му се догоди изненада таква скрб, веома ожалостивши се, и у великој недоумици испуни се великом јарошћу, и тако сакупивши велику победу своје војске народа грчкога, и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге, и са овима пође, хвалећи се у своме безумљу, да ће не само озлобити отачаство овога благочастивога, него да се неће више спомињати његово име у његовој држави, а није сам знао шта ће му се догодити, да ће, противно његову лукаву веровању: да ће се прославити у туђем наследству, убрзо изненадном смрћу свршити" (Данило Други). Очигледно је да је цар имао великих планова и да није намеравао само да казни Србију, у питању је било много више од тога. Ова армија је била састављена углавном од дивљих Татара и Турака који су требали да прохарају по Србији, а сам цар је био наклоњен сакупљању искључиво најамничких војски. У овој је било и Нормана, Руса, Бугара, Енглеза, Француза и других, али у знатно мањем броју. Цару је сакупљање ове армије било тим лакше што му ни са једне стране више није претила опасност, па је све своје ефективе могао да упери на Србију.

Коначно су и припреме биле готове и цар поведе ову моћну војску. Међутим, покрет је трајао тек три дана када цар изненада у селу Алаге код Родоста на дан 11. децембра 1282. године умре. "После овога подигавши се са таквом силом многих народа, пође брзо на овога христољубивога краља љут као лав, и хотећи да као љута звер уграби незлобиво јагње. И отишавши од славног града Константинова даље од три дана, и када је дошао са својом војском до места званог Ислаигита, у коме је месту црква св. мученика Христова Георгија, и ту изненада, не боловавши ни мало, издахну посред народа својих војника, опровргнут чудном смрћу, да су се сви чудили" (Данило Други). Армија, оставши без цара, за тренутак се зауставила, али било је јасно да се оволика војска неће тек тако расути.

Цара Михаила VIII наследио је његов син Андроник (1282-1328.) који је сада имао да размисли шта ће урадити са огромном војском која је стајала и очекивала нове команде. Нови цар није одустајао од напада на Србију, али то сада више није требала да буде онако свеобухватна акција како је то планирао покојни Михаило. С друге стране најамници су тражили пљачке и стога почетком 1283. године цар Андроник их упути у напад на Србију. "И сами не могоше вратити толике војничке снаге многих народа, које је сабрао цар тај, а великоименити сродници тога цара, као и телородна браћа, сабраше се и пођоше на државу овога благочастивога краља, журећи се на заклање светога, да разоре његов добар спомен и искорене до конца, које мисли није одобрио Бог" (Данило Други) Ова се војска састојала углавном од Татара и по свему судећи од њих Андроник није очекивао неке веће успехе, па је овај поход изгубио све карактеристике неке смишљене војне акције. Заправо цар се плашио да би се Татари могли окренути на византијске поседе, па их је стога морао негде упослити. Поход како је почео, тако је и завршио. Неки татарски одреди стигли су до Призрена и Липљана, али због изненадног пораза једног већег њиховог одреда, када је набујали Дрим прогутао мноштво Татара који су покушали да га препливају, остатак армије се почео убрзано повлачити. Да је пораз Татара био потпун сведочи и биограф. "И тада се један део њихов народа татарскога одлучи да дође на реку звану Дрим, који беше веома надошао, тако да се нико није могао усудити да га пређе. И ти нечастиви видевши с оне стране реке где се на једном месту збегло мноштво народа, као несите звери устремише се на стадо Христово, и уздајући се у снагу коња својих, уђоше у њега (Дрим). А вода нагло подигавши се, потопи многе од њих. А који су од њих хтели да пристану на обалу, такови засипани и убијани оружјем, опет се враћаху и скончаше у таквој реци, и погибоше због свога безакоња. И ту ухвативши самога старешину њихова званога Чрноглава, и одрезавши му главу украшену драгоценим бисером, и натакавши је на копље, донесоше благочастивоме краљу као нарочити дар" (Данило Други).

Након повлачења Татара из Србије одлучи Милутин да је прави час да се оствари још територијалног проширења Србије на рачун Византије. Долазак на византијски престо новога цара Андроника II и комешања која такви догађаји увек изазивају учинили су му се као прави моменат. Милутин је имао опсежних планова за које његове војне снаге нису никако биле довољне, па је то био разлог да позове и брата Драгутина да му се овај са својом армијом придружи: "овај христољубиви господин мој не каснивши ни мало, заповеди да се скупе сви војници државе отачаства његова, и узевши себи у помоћ вазљубљенога свога брата краља Стефана са целом његовом војском, и тако спремивши се за бој, са овим пође на државу грчкога царства, у намери да одмазди што су војевали на његову државу,...." (Данило Други). Биограф наводи да су оба брата сакупила своју целокупну војску, што само по себи довољно говори о замашности војних операција које су требали да воде. Никада до сада српска војска није преузимала офанзивне акције таквих размера. Милутин је био и те како свестан како својих снага тако и немоћи византијског цара.

У јесен 1283. године српска војска провалила је у византијске области, опљачкане су струмска и серска област, а код Христопоља дошло се чак и до обала Егејског мора док су границе Свете Горе додирнуте. Тако биограф описује како су Милутин и Драгутин прославили дубоко у Македонији Божић и након тога наставили са војним операцијама: "приспе време празнику Рођења Христова, и ту славно прослави празник са вазљубљеним братом својим и са војницима својима у месту званом Насуду, и отуда подигавши се, пође са својим силама по унутрашњости грчке земље, до Свете Горе атонске, и завојевавши све такве стране тога царства, земљу Струмску и Серску. Крстопољ и друге околне стране тих земаља," (Данило Други).

Византијци нису пружали јак отпор, а само понашање цара Андроника је било помало чудно. "А ови чувши за долазак господина краља у њихову државу, не могоше се ставити против његове велике силе, и овај благочастиви много време проведе са силама својима у држави грчкога царства ограђујући се крсним знаком. Јер имађоше успешан царски изговор, увек истичући божаствени закон, не узвеличавајући се царском влашћу, но више разгарајући се божанском љубављу" (Данило Други). Непружање јачег отпора од стране цара Андроника може се објаснити тиме што он због финансијске кризе скоро да није ни имао војске, чак у толикој мери да Византија више није ни имала флоте, већ се везала за Ђенову која јој је требала по потреби да обезбеди бродове. С друге стране, ни он сам није био личност таквог формата, било у политичком било у војном погледу, која би се могла поредити са покојним царем Михаилом VIII. Андроник је био више филозоф који се посебно интересовао за науку и културу, тако да је добар део своје енергије посветио управо томе. Таква особа се није могла мерити са силовитим Милутином који је био спреман на све.

У наводу биографа спомиње се да се Милутин "ограђујући се крсним знаком", "Увек истичући божаствени закон" служио расцепом у византијској цркви који је био директан резултат стварања уније са римском црквом. Овај проблем је Михаило VIII оставио своме наследнику Андронику да га решава. Иако од уније, нарочито након "Сицилијанског вечерња", није било ништа, расцеп у византијској цркви никако није био залечен. Цар Андроник се одмах након свог доласка на власт свечано одрекао уније и читаву своју политику усмерио ка православљу, међутим сувише су били дубоки ожиљци и сувише свежа сећања на обрачуне које је имао цар Михаило са оним свештеницима који су одбијали унију. Требало је да прође још доста времена да би се све ране залечиле. Могуће је да се у својој офанзиви Милутин и тиме користио, приказујући себе као правог православног владара чија црква никада није улазила у унију са римском црквом.

Након успешних освајања Милутин одлучи да одмори војску и стога дозволи Драгутину да се овај врати у своју област док је он планирао да након краћег одмора настави са акцијама. "И отпусти вазљубљенога свога брата у његову сремску државу, и сам отпочину мало са својим војницима" (Данило Други). Вероватни разлог отпуштања Драгутиновог је био у томе што је Милутин дошао до оцене да византијска сила није толико јака да је не би могао и сам савладати. Сва досадашња сарадња два брата је била заиста беспрекорна, тако да се све евентуалне бојазни Драгутина нису показале као оправдане. Убрзо су српски одреди наставили освајања, тако да током 1284. године узимају Пореч, Кичево и Дебар. "Када је после овога прошло мало времена, опет хтеде ићи на државу грчкога царства. И скупивши се са свима силама својима, и од других околних царевима многи иђаху као овом благочастивом, слушајући за велику његову врлину и славно име. И тако са таквим силама подигавши се пође, и узе земљу дебарску са свима градовима и државама њиховим; такође и државу земље кичевске са градовима и облашћу њиховом;поречку земљу такође, са градовима и облашћу њиховом" (Данило Други). Каквом је то силином и сигурношћу освајано види се из тога што није било скоро никаквог озбиљнијег отпора. "Те земље њихове државе додаде ка држави отачаства свога, јер му се нико није противио, нити против говорио" (Данило Други).

По свему судећи, Милутин се у ратном походу није обрачунао само са ратним непријатељима, већ је и сваку опозицију непослушне властеле немилосрдно ломио: "победи све своје непријатеље и ратне непријатеље и оне који су му се противили" (Данило Други). Он се одмах показао као одлучан владар, који није трпео много приговора и који је своју личну вољу спроводио без обзира на жртве. Није јасно само какав је облик противљења он могао доживети, будући да се око власти са њим није имао ко спорити. Једини који је то могао био је Драгутин, но он није постављао никаква питања па је тешко поверовати да је то могао неко у име њега. Вероватније је да се радило о неким сукобима око начина вођења ратних операција које су биле толико исцрпљујуће да их је Драгутин чак морао напустити, а Милутин је својим трупама дао краткотрајан одмор. Могуће је да поједина властела није могла издржати тај темпо, поготово што су се операције водиле у зимско доба, по тешком терену и тиме још више исцрпљујуће, па је то доводило до незадовољства. Но, Милутин је одмах показао да са њиме нема шале, тако да су сви отпори били брзо сломљени.

Сада је српско – византијска граница ишла линијом преко Струмица – Просек – Прилеп – Охрид – Кроја. На тим границама су стајале византијске тврђаве, а Милутин је оставио византијског пребега Котаницу да непрестано узнемирава границу и да је тако контролише. Заправо, ова граница никада није била мирна, али неких већих испада ни са једне стране није било за дуже време. Једини већи инцидент се десио када је српска војска провалила у Тесалију, но мотиви су били изгледа само пљачкашки, тако да се граница није мењала: "оде на државу земље влахиотске; и њих завојевавши својом великом силом, и ових народа све неисказано богатство одузевши, остави их у пустоши" (Данило Други). Историји није познато када је овај напад изведен, али он нема дубљег значаја за односе у региону, изузев што је показао да Милутин са својим бившим савезником нема добре односе.

Досадашње акције су показале да Србија постаје прва сила у региону и да има младог и веома амбициозног краља. Тек за Милутиновог владања показала се сва исправност начина владања Милутинових претходника. Иако се и Радославу и Владиславу може замерити да се водили пасивну политику, а Урошу да је његова политика била можда сувише опрезна, управо такви начини вођења државних послова очували су Србији сав њен биолошки и економски потенцијал. Држава је била за све ове године ван свих ратних догађаја у региону и у њу нису улазиле стране војске уништавајући је и палећи. Сада је та сва накупљена енергија одједном експлодирала, а Милутин је успео да је усмери у правом правцу, директно ка већ уморном и истрошеном византијском државном организму, који није успео да се одупре свежој навали из Србије. Византија је била још само по имену јака држава, која је углавном живела на великој прошлости, али је била сувише слаба за садашњост. Са Србијом је била управо другачија ситуација, непозната држава која се ни по чему није истицала, постаје одједном велика сила. Србија није имала велику прошлост, али је зато имала велику снагу која јој је у садашњости давала велике могућности. Сва је срећа за државни организам младе српске државе што је имала на своме челу снажне краљеве који су били свесни онога шта могу, а шта не.

Већ у то време Милутин је имао нову жену и то ћерку покојног краља Угарске, Стевана V, заправо рођену сестру Драгутинове жене Катарине. Она се звала Јелисавета и њен животни пут помало личи на трагични љубавни роман. Још као дете она је одведена у манастир на Маргаритином острву, које се налази код Будима. Једно је време живела и на двору код свог брата краља Ладислава Куманца. Једном приликом она је отишла у посету својој сестри Катарини на Драгутинов двор. Ту се, не зна се како, одједном нашао и Милутин који ју је завео и ускоро оженио. У то време Јелисавета никако није била млада, имала је око тридесет година, па стога ова прича о завођењу помало личи на њено оправдање. Било како било, Милутин своју бившу жену (ћерку Тесалског севастократора) једноставно врати оцу у Тесалију. Са њом је имао сина и ћерку. Српска православна црква једва да је пристала на овај брак, будући да је Јелисавета дошла из манастира, а и због блиског сродства, које је по мишљењу цркве представљало сметњу. Са овом женом Милутин је имао ћерку која се звала Царица (Зорица?).

25. Заједничке акције

Баш док су трајала последња Милутинова освајања Драгутин, који је одустао од даљњег похода, добије од угарског краља Ладислава IV Куманца један велики део угарске територије који је обухватао Мачву са Сремом, Београд и делове Босне, који су се састојали од Усоре и Соли. Ова територија је сачињавала мачванско – босанску бановину и њоме је управљала Јелисавета, иначе мати Ладислава Куманца. Нису јасни мотиви угарског краља када је Драгутину давао у посед овај и те како значајан део угарске краљевине. Сама владавина краља Ладислава била је за Угарску права несрећа. Он је имао тек десет година када је постао краљ Угарске (1272.), тако да је место њега владала мати му Елизабета, иначе Куманка. У Хрватској и Далмацији су беснели стални сукоби који се никако нису могли умирити, а нешто касније против краља су се побунили и угарски и славонски племићи. У овим замршеним сукобима велику улогу је играла управо краљица мајка Елизабета. Само понашање краља Ладислава било је веома чудно за оно доба. Живео је углавном са Куманима и много времена проводио са њиховим женама, што наравно није у Угарској нико одобравао. То је отишло толико далеко да је папа бацио интердикт на Угарску, а самог краља проклео. Тада је Ладислав као освету заробио папског легата и предао га Куманима (1280.), а угарски племићи онда ухвате краља. Тек када је он обећао да ће све урадити не би ли прекрстио Куманце, а мати му Елизабета са своје стране дала обећање да ће се у областима Мачве и Босне (управо оне које ће касније добити Драгутин) прогонити кривоверци, краљ добије слободу. Но, касније понашање краља Ладислава и мајке му Елизабете практично се сводило на изигравање обећања која су дата римској цркви и стиче се утисак као да је намерно изазивао папу. Истовремено, он је и политику према Куманима променио, будући да су они одбили да се прекрсте и да престану да живе номадским животом. Њихову побуну краљ угуши у крви, а најстрашнији њихов покољ направи код Сегедина (1282.). Остатак Кумана побегне код ногајских Татара и могло се очекивати да ће они узвратити удар уз помоћ Татара. Тај удар је и дошао током 1285. године.

Могуће је да је баш то имао у виду Ладислав када је Мачванску бановину препуштао Драгутину. Сасвим је сигурно да је он тада знао за велика заједничка освајања Милутинова и Драгутинова, те да је био свестан снаге којом сада располаже Србија. Имајући као савезника Драгутина, могао је очекивати да ће и Милутин бити привучен на његову страну. Нејасна је и година када је мачванска бановина припала Драгутина: 1283. или 1284. ? Ако је то била 1284. онда је то могао бити разлог због кога је Драгутин напустио заједничко ратовање са Милутином, будући да је морао да преузме бановину. Код неких историчара се појавило мишљење да Елизабета, мати Ладислављева која је до тог момента управљала овом бановином, није била за овај потез те да се томе противила. Тешко да то одговара истини, јер је Ладислав и до тог момента тесно сарађивао са мајком, тако да он ово сигурно није урадио без њеног наговора или барем без споразума са њом. Сукоб мајке и сина доћи ће тек касније и то након 1285. када буде одбијен напад Татара.

У областима које је добио, Драгутин је одмах почео да влада сасвим независно, а као престонице узима Београд и Дебрец у Срему. Додуше, у Београд је он долазио само повремено, али ово је први српски владар који је држао под влашћу овај град. Сада се Драгутин понашао као апсолутно суверени владар, а у томе га нису ометали ни краљ Ладислав, а ни брат му Милутин. Од тада и датира његов назив "сремски краљ" будући да су добијене земље (изузев босанских) звале Сремским. У овој области Драгутин се нарочито истакао покрштавањем патарена којих је било много и због којих је и краљица мати Елизабета имала са папом доста проблема. "Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их" (Данило Други). У том послу је био веома опрезан и не желећи (или не смејући ?), прекрштавати силом, он је у Рим послао барског надбискупа и јављао папи како по Босни има много патарена и тражио од њега да му пошаље мисионаре који знају домаћи језик. На ову молбу папа се одазвао и наредио старешини фрањеваца славонске покрајине да му пошаље двојицу таквих. На послове праве Босне у којој је бановао Стеван I, Драгутин је имао јако великог утицаја, тако да је на неки начин овај био од њега зависан. Већ 1284. године Драгутин је своју ћерку Јелисавету оженио са Стеваном I, а овом везом су Дубровчани били толико задовољни да су Драгутину послали новчани дар.

Драгутин је водио веома спретну политику, ступајући не само у политичке везе са околним дворовима већ стварајући и породичне везе. У оквиру тога оженио је и своју ћерку Урошицу (Урсу, Урсулу?) за моћног хрватског бана Павла I Шубића. Извори често наводе како је његов зет, босански бан Стеван I, управо захваљујући женидби са његовом ћерком (Јелисаветом) стекао велики углед. Драгутин је имао додир и са напуљским двором, пошто му је жена Катарина била рођена сестра Марије, жене напуљског краља Карла II. Ове помало замршене породичне везе омогућиле су му приступ и контролу над већином политичких послова који су се дешавали по региону. Драгутин је одржавао и тесне везе са папом, па одатле и претпоставка да се он почетком 1291. године и прекрстио, односно прешао у католичку веру. Са Венецијом су одржаване везе преко босанског епископа Василија, који је тамо путовао као Драгутинов изасланик.

Већ почетком 1285. године Угарска је претрпела напад Татара, којима су се придружили они преживели Кумани са којима се краљ Ладислав онако свирепо обрачунао. Овај упад је био веома широких размера тако да је Угарска веома пострадала, међутим напад је ипак био брзо сузбијен. По свему судећи, страдале су и српске земље, мада се не зна у коликој мери.

Највише је удар Татара осетила Бугарска, која од 1285. године постаје татарски вазал. "Видећи, наиме, Ногај како му послови веома срећно иду за руком, окренуо се и против Бугарске" (Мавро Орбин). Бугарски цар Георгије Тертер (1280-1292.), баш захваљујући сталним татарским упадима у Бугарску, постаје тек незнатни политички чинилац у својој земљи. Са српским двором цар је одржавао тесне везе захваљујући томе што му је ћерка Ана током 1284. године била удата за краља Милутина. Ово је сада био већ четврти брак српског краља, а шта је био разлог њему није познато. Сама Милутинова плаха природа и његови политички рачуни се овде можда и нису помешали. Највероватније је да је била у питању страст, пошто бугарски цар није представљао неки посебни политички фактор да би га Милутин морао придобијати женидбом. Ништа друго не може објаснити овај изненадни Милутинов брак. То би било сасвим у складу са Милутиновом нарави, а овај брак саму још један у низу потеза којима је он саблажњивао своју околину. Но, ко му је то смео замерити, а сви су се плашили његове бруталности, којој као да није било краја. Може се само замислити шта је о овоме свему мислила његова мати Јелена, жена дубоко побожна. Бивша жена, несретна Јелисавета, буде отерана и поново се врати у манастир на Маргаритином острву. На крају ћерку Царицу Милутин није дао мајци, већ ју је задржао код себе. Јелисавета није дуго остала у манастиру, поново се удала за моћног чешког племића Завишу (1287.), али ни ту није дуго уживала брачну срећу, јер је овај већ 1290. године убијен. На то се Јелисавета поново повуче у манастир и ту остане до краја живота. Из брака са Завишом остао јој је један син.

Напад Татара је разбио Бугарску тако да је она била раздељена на доста потпуно независних области у којима су поједини бољари били сасвим самостални. Подржавани од Татара, ови бољари никако нису признавали цара Тертера. Ова њихова непослушност, али и неповерљивост Татара према цару Георгију, довела је до тога да се татарском кану Ногају овај учинио толико сумњивим да је одлучио да га казни. Кан Ногај са војском дође у бугарску престоницу Трново, али га Тертер не дочека, већ побегне (1292.). Дошавши у Трново и не нашавши цара Тертера, одлучи кан Ногај да на бугарски престо постави војводу Смилца.

Посебан положај су имала двојица бољара, браћа Дрман и Куделин. Они су нарочито узнемиравали Драгутинову област и залећући се потпомогнути куманским и татарским четама, те пљачкајући по Угарској и области којом је управљао Драгутин, постали су толика напаст да се нешто морало учинити. У својој области Браничево били су релативно безбедни, пошто су имали добро утврђен град у Ждрелу на Млави (данашња Горњачка клисура), тако да су неки ранији походи угарске војске били без већих проблема одбијени. Сам прилаз овоме граду био је веома тежак и захтевао је много жртава, па је то био основни разлог зашто су се ова двојица сматрала толико сигурним. Нарочито су страдали Угари године 1285. када су покушали да се кроз клисуру пробију до разбојничког утврђења.

Не могавши више трпети сталне пљачкашке упаде ове двојице, који су око себе окупили све могуће пробисвете и пљачкаше, Драгутин одлучи да удари на њих и то биограф овако описује: "нађоше се нека два велможе који су се укоренили у држави земље браничевске у месту званом Ждрелу, и од многих времена ту утврдише се као самовласни , не бојећи се никојега насиља, браћа једне матере, наиме Дрман и Куделин. Ови веома хвалећи се својом силом и не дајући никоме да има власти око њихових предела, од ђаволског дејства наговорени, почеше се носити мишљу против овога благочастивога, хотећи озлобити и њега и његову државу." (Данило Други). Драгутин пошаље једну војску да покуша да сузбије ову двојицу, међутим ова акција доживи до краја неуспех. "И овај христољубиви краљ чувши ову злу њихову заверу, и сакупивши сву силу своје државе, пође у област њихову, хотећи их прогнати, да како год, мислећи зло из дана у дан, не окончају вољу своју" (Данило Други). Изгледа да је Драгутин покушао да предухитри неки њихов пљачкашки поход који је био усмерен на његове земље. Војска коју је он сакупио била је знатна, а намера је по свему судећи била да се Дрман и Куделин протерају из браничевске области. Судећи по биографу, Драгутин је имао намеру да ову област након тога прикључи својој.

Овде је Драгутин преценио своје снаге тако да је захваљујући нешто тешком терену, али вероватније више вештој одбрани, доживео пораз. "И када је он дошао у њихову државу, земљу браничевску, пошто је ова земља била веома утврђена, није им могао никакве пакости учинити, нити их одагнати из тих предела, и опет се врати у своју државу" (Данило Други). Након повлачења Драгутинове војске Дрман и Куделин сакупе своје пљачкаше и пређу у напад. "И ови видевши насиље овога благочастивога краља против њих, отишавши сакупише око себе многу војску народа татарскога и Кумане, давши им много злата. И са овима се једнодушно устремише на државу овога благочастивога краља Стефана. И тада завојевавши многе стране његове државе, и веома нападајући чињаху му велике пакости, не разилазећи се (Данило Други). Овај напад сада више није имао у себи само пљачкашке мотиве већ и нешто више, а баш зато биограф и спомиње да се Дрманова и Куделинова војска није разилазила. Наиме, пљачкашки походи су само у првом удару деловали нешто организованије, одмах након провале и разбијања првог отпора, пљачкаши би се разилазили у потери за пленом. Но, сада то није био случај и војска се држала на окупу. Драгутин је то видео и не могавши се одупрети овој навали позове у помоћ свога брата Милутина. "А господин краљ Стефан виде се у толикој беди, и не имајући друго шта чинити, уставши пође ка вазљубљеном свом брату краљу Стефану Урошу, и са њиме се састаде у држави жупе расинске на реци Морави, у месту званом Мачковци" (Данило Други).

Овај део је веома интересантан и говори доста сликовито о односу браће у то време. Драгутин је тада, то је сасвим сигурно, у својој области управљао потпуно независно, не обраћајући много пажње на Милутина, тим више што је имао снажан ослонац на Мађаре. То је видљиво и из овог његовог напада на Дрмана и Куделина, када се сматрао довољно јаким и способним да браничевску област узме сам, без ичије помоћи. Међутим, не успевши у томе бива присиљен да Милутина замоли за помоћ. "И тако му јави многе своје скрби које су му се догодиле од његових ратних непријатеља " (Данило Други). У даљњем тексту биограф се уопште не устручава да каже да Драгутин од Милутина није захтевао помоћ, већ ју је управо молио: "И поче му се са великом жалошћу молити...". Спомиње се и да је Драгутин помоћ молио "са великом жалошћу", што се може двојако тумачити. Са једне стране опасност је била велика, док с друге стране Драгутин се и даље сматрао легитимним краљем Србије док је Милутин, по њиховом договору, био само регент. Мора да се Милутин у то доба већ полако почео одрицати ранијег договора, не помишљајући да врати круну Драгутиновим наследницима. И сада је Драгутин присиљен да моли узурпатора своје круне за помоћ и то би могао бити разлог зашто се он са толиком жалошћу обраћа брату.

У свом обраћању Драгутин сасвим понизно моли подсећајући Милутина како му је и он једном помогао, па је ред да се услуга врати: "као што сам и ја у прошло време помогао теби" (Данило Други). Милутин је прихватио братов позив и дошао на Мораву да се нађе са њим те да сачине споразум о заједничком нападу. У Мачковцу (околина Крушевца) је сачињен и њихов међусобни споразум о овој акцији, тако да су уједињене армије ускоро напале на Браничево. "Чувши ове молбене речи, овај господин мој превисоки краљ Урош од вазљубљенога свога брата, и у тај час, не каснивши ни мало, заповеди да се сакупе сви војници његове државе у помоћ вазљубљеноме своме брату" (Данило Други). По свему судећи међу њима су већ тада беснеле несугласице јер биограф спомиње "имајући у телу једну вољу и љубав братску", што некако наводи на помисао да до тог момента није постојала таква сагласност између њих. Било како било, уједињена војска ускоро навали на Дрмана и Куделина: "пођоше на државу оних који су подигли унутрашње ратове и буне". Победа је била потпуна. "И тако божјом помоћу постигавши сву своју вољу, прогнаше оне зломисленике са њихова наследства, и одоше посрамљени у погибли великом везиру" (Данило Други).

Тако је те 1291. године браничевска област била присаједињена оној области којом је Драгутин управљао. "Овај господин мој краљ Урош узевши сву државу њихову и имање, даде га вазљубљеноме своме брату краљу Стефану" (Данило Други). Биограф покушава овде да посебно нагласи Милутинову улогу наговештавајући да је у суштини војна победа била његова, а не Драгутинова, те да је Милутин на крају браничевску област дао на управу своме брату. Поражени Дрман и Куделин побегну код кана Ногаја, коме су били вазали, но за једно време нису ништа предузимали. Сам Драгутин и Милутин се након велике победе разиђу "и пошто су се љубазно повеселили, и тако опростивши се, одоше сваки својој кући" (Данило Други).

Ова акција на Браничево је касније изазвала неколико последица са којима су се и Драгутин и Милутин дуже време носили. У то доба видинском облашћу (Бугарска) управљао је моћни кнез Шишман, који је попут Куделина и Дрмана био вазал татарског кана Ногаја. Он је држао земље око Бдина (Видина). "У та времена устаде у земљи Бугарској неки кнез звани Шишман, живећи у граду званом Бдини, држећи околне крајеве и многе земље Бугарске. Ђаволским наговором Шишман је завидео на отачаство овога благочастивога. Узнесе се својом мишљу високо, да подигне силу своју на овога христољубивога." (Данило Други). Одмах након успешног завршетка освајања Браничева од стране Милутина и Драгутина, Шишман из неког незнаног разлога нападне на Србију и дође чак до Пећи. Могуће је да је Шишман имао и неких веза са Дрманом и Куделином, па их је кроз своју акцију можда мислио да освети. Прави разлог овог напада се не зна, али се претпоставља да је татарски кан стајао иза овога. Будући да је он био сениор Шишману, то је јасно да овај ништа није могао да преузима без његовог знања, па је вероватно он и могући иницијатор овог напада.

Овај напад је био потпуно изненађење. "Превисокоме краљу нису ни на ум падале његове лукаве мисли" (Данило Други). Могуће је да су Шишманови Куманци тада запалили и сам манастир Жичу, а имали су намеру да опљачкају и пећку архиепископију, али у томе не успеју. "Овај сакупивши триклету јерес татарског народа и своје војнике, и изненада уђе са војском у државу овога благочастивога краља до места званога Хвосна, и када су хтели ући у место звано Ждрело, да узму тамошње велико наследство цркве дома Спасова, т. ј. архиепископије, нису могли" (Данило Други). Сам напад Шишмана је у почетку био веома успешан, али одједном негде са југа наиђе српска војска и страшно разјури Шишманову војску. Шта се тачно десило и каква је то српска војска била, не зна се, док сам биограф то објашњава неким божјим чудом. "Те ноћи, када су стојали близу тога места званога Ждрело, молитвама својих угодника св. Симеона и Саве и архијереја Христова св. Арсенија, који ту лежи у дому св. апостола, јави им Бог велико знамење страха, таково знамење, да су видели велики огњени ступ где силази са неба, од кога су излазиле пламене луче и са јарошћу паљаху њихова лица, и огњени људи са оружјем у рукама и са великом жестином гоњаху их, секући њихове пукове. И тако видевши овај њихов зломислени вођ овако знамење за његову погибао и за све који су са њиме, поче бежати, гоњен Гневом Господњим, са мало војске у своју државу, не могавши постићи своје воље, само навукавши себи погибао " (Данило Други).

Пораз је био страшан, тако да се Шишман морао повлачити назад у Видин. Тада се појавио и сам краљ Милутин, који до тога момента није имао учешће у овој српској ратној акцији. "И видевши овај господин мој краљ шта се догодило, и тако сакупивши сву своју војску, и са овом пође на овога нечастивога,..." (Данило Други). Милутин је осетио да је сада прави тренутак да се разбијени непријатељ уништи до краја, те стога сакупивши своју војску крене за Шишманом. На граници се није зауставио, већ је наставио даље продор све до Видина, где се Шишман затворио. Но, убрзо овај побегне из Видина чамцем преко Дунава, а сам град се преда. "И када је дошао у државу његову до града званога Бдиња, и ту заузе и сву његову област, а овај сујемудри даде се у бегство, ушавши у шуму, и пређе реку звану Дунав, смирен и посрамљен. Овоме господину превисокоме краљу све се даде у руке,..." (Данило Други).

По свему судећи Милутин је имао намеру да град уништи "а хтеде све његове станове разорити, и град тај, у коме беше његов двор, до краја срушити, и опустошити целу његову државу" (Данило Други), но Шишман понуди преговоре. Он је вероватно видео да је све изгубљено и желећи да спасе оно што се може, одлучи да пристане на све оно што Милутин буде тражио, а сам се чак понудио за Милутиновог вазала. "Прими ме као једнога од вазљубљених твојих, са клетвом изрекавши, да до издисања мога нећу више погрешити твојој вољи" (Данило Други). Милутин није желео да даље затеже ситуацију свестан да се ради о вазалу моћног кана Ногаја, стога се одлучи на преговоре. Убрзо је склопљен мир по којем је Шишман признао Милутина за свог господара (постао његов вазал), а овај мир је требало да учврсти и женидба Шишманова са ћерком једног од српских племића по имену Драгош. "Господин краљ овако рече: Ако хоћеш да буде по мојој вољи, како ми обећаваш, учини што ти ја заповедам. Хоћу да узмеш ћерку једнога од мојих велможа, и по томе ћу разумети да су твоје речи истините" (Данило Други). Након склопљеног мира Милутин врати све освојене области Шишману. "И врати му државу његову, коју беше узео и град звани Бдињ" (Данило Други), а после дође и до женидбе Шишманове са Драгошевом ћерком. "И после овога даде му кћер великога свога жупана Драгоша, да му буде жена, ..." (Данило Други).

Временом односи између Шишмана и Милутина су се додатно учврстили женидбом Шишмановог сина Михаила са Милутиновом ћерком Аном. "Видећи његову велику приврженост и сваку истиниту послушност и служење, овај благочастиви краљ, због његове свесрдачне љубави, даде кћер своју за његовог сина званога Михаила, који после постаде цар целој бугарској земљи" (Данило Други). Ово је био прави династички брак из политичких разлога, а иницијатор свега је био баш Милутин. Он је искористио свој надмоћни положај над Шишманом и навео га на овај брак. Овом брачном везом Србија је добила сигурне границе са бугарске стране, а Милутин је за зета добио будућег бугарског цара. Сами Бугари нису имали разлога да буду незадовољни, јер се Милутин на крају ипак показао као разуман, па чак и великодушан. Иако је имао у рукама целу њихову област, он је ипак није задржао, већ ју је вратио Шишману и његовим наследницима, па се чак брачним везама и ородио са њима.

Ово је један од ређих Милутинових дипломатских потеза који се може назвати успешним. Он се није баш у дипломатију поуздао и његови успеси су углавном војне природе. Па и ови династички бракови са Бугарима нису успех његовог дипломатског генија (није га ни имао), већ су више плод његових војних успеха. Заправо, Шишман није имао куд, или пристанак на ове бракове или пропаст. Углавном, ово је у сваком случају био далековид потез који ће Србији донети извесну сигурност са бугарске стране.

Ускоро су се појавили и негативни резултати досадашњих Милутинових и Драгутинових успеха у борбама са Дрманом, Куделином и Шишманом. Татарски кан Ногај је сматрао ову тројицу својим вазалима, а Бугарску својим доменом. Стога му никако није могло бити право то што је Драгутин припојио браничевску област, и што је Шишман признао Милутина за свога господара. С друге стране, брачним везама дошло је до великог зближавања Срба и Бугара. Изгледало је као да Бугарска излази из зоне утицаја кана Ногаја. Кривац за све ово је била Србија и њен краљ Милутин који је успео да потпуно уништи два канова вазала. Стога је требало војнички казнити Србију. "И поче се спремати да се подигне са силама поганика, и пође на овога благочастивога, хотећи уграбити његово наследство" (Данило Други). Кан је спремио велику војску и изгледа да ју је већ и покренуо. "И овај нечастиви подигавши се са татарским силама, пође на овога праведнога" (Данило Други).

Канова војска је била веома јака и састављена углавном од Куманаца и Татара и нешто Руса, скоро све сами коњаници. Сада је Милутин био савршено свестан да се кану војнички не може одупрети, па је стога потегао дипломатију. "И када чу превисоки краљ Урош за његов поход, тога часа посла своје посланике пред њега, да га доброразумним молбеним речима посаветује да се врати од таква похода, и то против такве велике силе, повинујући се и осећајући бол за отачаство своје, да га не озлоби нечастиви" (Данило Други). Ови посланици су имали задатак да увере кана да Милутин нема даљњих претензија на бугарске територије те да и досадашњи његови ратови са кановим вазалима нису били изазвани Милутиновом вољом. Кан је управо покретао војску када је Милутиново посланство стигло њему. "А ови посланици послани од господина мога против тога цара поганскога, нађоше га где се сабрао са великом силом у држави царства свога, и где журе на овога христољубивога. И јавише му речи господина свога." (Данило Други). Изгледа да је ово посланство стигло у последњи трен, а успех је био изнад сваког очекивања. "И помоћу Божјем добро усаветовавши га, и учинише да се он опет врати натраг са силама својима,..." (Данило Други).

Ми данас не знамо шта је ово српско посланство учинило не би ли кана одвратило од напада на Србију и помало изненађује лакоћа успеха ове мисије. Сам кан Ногај је био и те како искусан и ратник и политичар, који је био присутан на балканским просторима већ дуже време. Још 1272. године Ногај је имао склопљен уговор о пријатељству са византијским царем Михаилом VIII. Њихове везе су се касније још више учврстиле женидбом Ногајевом са ванбрачном ћерком Михаиловом по имену Еуфросина. Овај кан је можда био и најзначајнија личност у Златној хорди, а пребивао је углавном на Црном мору. Тешко је веровати да је Милутиново посланство могло у преговорима надмудрити Ногаја, био је он сувише искусан и моћан за њих. Њему вероватно није много значило то што је Милутин успео да разбије његова два вазала, био је вероватно у питању престиж. Но, када је Милутиново посланство дошло и уверило га да Срби неће даље нападати, он је био задовољан. У то време и у Златној хорди су почела комешања око врховне власти, тако да је Ногај био забављен тиме и овај проблем са Србима за њега је био другостепене важности. Стога је он пристао на преговоре. "И опет тај цар посла своје поклисаре ка овоме благочастивоме и имали су састанак међу собом и а силнима његовима" (Данило Други).

Кан Ногај се задовољио само Милутиновим обећањима, али је затражио од њега да са таоцима гарантује оно на шта се обавезао. "И толику велику љубав утврдише међу собом, да је и овај превисоки краљ дао вазљубљенога сина свога званога Стефана на службу њему, са великоименитом властелом земље српске" (Данило Други). Тако су се на татарском двору, као таоци, нашли Милутинов син Стефан (Дечански) и деца истакнуте Милутинове властеле. По овоме се јасно види да је Милутин морао по сваку цену да пристане на канове услове. С друге стране, сами услови за државу Србију нису били тешки, мада за Милутина сигурно нису били ни лаки будући да му је син морао ићи код Ногаја као талац. Овај одлазак Стефана Дечанског на Ногајев двор десио се 1292. или 1293. године, а он је тамо остао све до 1299. године, када је дошло до унутрашњег сукоба у Златној хорди и када је Ногај погинуо у сукобу са каном Златне хорде, каном Токтајем. "Јер подиже у њима мржњу, убиства, и устаде неки један силноименити тога татарскога народа са својом силом, и дође на овога нечастивога цара Ногеја, који се хвалио против државе овога благочастивога, и пошто је ту био међу њима велики рат и крвопролиће, и убивши га својим оружјем, узе његов престо." (Данило Други). Након Ногајеве погибије Стефан (Дечански) се након седам година заточеништва вратио у Србију. "И пошто је овај његов син много времена провео у двору безаконога цара татарскога Ногаја, пошто нико није рекао да се опет врати у отачаство своје, но добри Бог, који се брине за све нас, и овога неповређена врати ка својему родитељу" (Данило Други). По биографу Милутин се веома обрадовао Ногајевој погибији, а молитва којом се он обраћа Богу и којом он исказује сву своју захвалност је веома упечатљива. Судећи по томе опасност од Татара је била стална и Милутин је о њима и те како размишљао.

26. Помирење са Византијом

У периоду од преговора са Ногајем (1292.) па све до његове смрти (1299.) Милутин није имао неких посебних активности и изузев заузимања Драча током 1296. године, он се није војно ангажовао. Осим мањих упада на територију Византије и то углавном пљачке ради, других војних дејстава није било. Управо српско заузимање Драча поново је погоршало међусобне односе. Милутин је овај град отео од Византијаца, који су га само који месец раније заузели. То је њих натерало да пошаљу војску на Србију, на челу са својим познатим војсковођом Михаилом Главасом. Ова акција је почела 1297. године, али се завршила правом катастрофом, што је натерало цара Андроника II да са Србима покуша да преговара. Управо ови догађаји ће окарактерисати касније Милутиново владање Србијом. Било је јасно да Византији треба неки мир са Србијом који ће бити трајнијег карактера, док је Милутин желео да добије признање својих освајања из 1284. године. Ови преговори ће ускоро постати замршено клупко у којима се страшно сплеткарило. Свако је тражио неки свој интерес.

У Србији овај нови мирољубиви правац Милутинове политике углавном није наишао на разумевање јер се властела, обогаћена ратовањем, није слагала да се прекине са лаким освајањем византијских територија. Преговори ипак почну током 1297. године и вођени су углавном веома мучно. Осим опозиције која је гледала да минира ове преговоре, велику узбуну је дигло и питање женидбе Милутинове са неком од византијских принцеза. Цар Андроник најпре понуди Милутину за жену своју сестру Евдокију, удовицу трапезунтског цара Јована. Милутин је био сасвим задовољан са овим избором своје будуће жене. Међутим, Евдокија одједном направи проблеме. Једноставно није желела да иде у Србију, сматрајући је за варварску земљу, па стога оде у Трапезунт код свога сина где је и умрла 1301. године. "Краљево тражење довело је цара у вишеструке неприлике. Прво, што је до краљевог пријатељства много држао; друго, што се царева сестра грозила веза са краљем и није хтела да чује да се пред њом спомиње; треће, што би то био краљу већ четврти брак" (Нићифор Григора).

Милутину, таквом какав је био, вероватно је годило сујети да постане византијски зет, пошто је Византија и поред своје слабе моћи уживала велики углед као наследник Римског царства. Одбијање Евдокије да му постане жена страшно га је разјарило, тако да је он по свему судећи из личне сујете био спреман да опет зарати са Византијом. "И што га је Евдокија више одбијала, то је он бивао упорнији, прибегавајући често и претњама". (Мавро Орбин) Наравно да је ово највише обрадовало српску пограничну властелу, којој се опет отварала могућност нових освајања и пљачки по Византији. Међутим, то је сада уплашило цара Андроника II који, не би ли умирио Милутина, нуди овоме за жену своју ћерку, петогодишње дете Симониду. "Стога је цар био присиљен да му скрене пажњу на своју кћер Симониду, која је имала тек пет година. Цар је обећао да ће му је дати, али да остане у очинској кући до пунолетства, а онда да је води као жену" (Мавро Орбин).

Милутин је у то доба био ожењен са четвртом женом Бугарском принцезом Аном, коју је оженио током 1284. године. Могуће је да му је ова жена већ и досадила, мада су његови разлози за брак са византијском принцезом искључиво политичке природе. Може се само замислити какво је запрепашћење изазвала могућност ове женидба већ добро остарелог Милутина са петогодишњим дететом. И на византијском двору, као и на српском, највећа опозиција је долазила из реда цркве. Византијски цар је имао оправдање да је морао жртвовати Симониду не би ли Византији обезбедио мирне границе према Србији. "Али га због тога укори патријарх Јован, раније зван Кузма. Цар му одговори да се краљевска сродства подешавају и склапају како захтевају прилике." (Мавро Орбин). С друге стране, Милутин је био сувише моћан у Србији да би обраћао пажњу на било кога, па чак и на своју мајку Јелену која, као искрено побожна жена, никако није могла да одобри поступке свога сина.

Управо ови преговори су показали каква је заправо снага Србије на Балкану, а Милутину као веома сујетном човеку то је могло само да импонује. Било је много оних које је узбунила могућност да се Милутин ожени византијском принцезом. Сви су се сада одједном отимали да се ороде са њим, а врхунац је дошао када је из Бугарске стигла понуда удовице бугарског цара Смилца, која се сама понудила Милутину за жену те да тако уз њу добије и Бугарску царевину. Епирски Грци су такође чинили све да би онемогућили Милутинову женидбу са Симонидом, не би ли га имали за савезника у рату са Византијом. Иако је било доста настојања са стране да ове преговоре омете, Милутина нико више није могао да одговори од идеје да постане царски зет и да склопи мир са Византијом. Наравно највише је била заинтересована управо Византија, будући да се веома бојала нарасле Милутинове моћи. "Јер (како каже Никифора Грегора у VI књ.) био је моћан човек и непрестано је узнемиравао Римско Царство, чије је земље делом заузимао, а делом пустошио. Све то задавало је цару много невоље и страха." (Мавро Орбин).

И поред свега преговори су мучно ишли, тако да је од 1297. до 1299. године, када су коначно и завршени, византијски преговарач Теодор Метохит чак пет пута долазио у Србију. Главни проблем успешног завршетка преговора био је баш Милутин, који није могао да испуни све захтеве Византије. Они изгледа нису много веровали Милутину, па су стога од њега тражили да као таоца преда своју жену краљицу Ану и неке великаше, а као једну од најважнијих и за Милутина најмучнију ставку уговора, захтевали су од краљице-мајке Јелене (Милутинова мати) посебну заклетву на уговор између Византије и Србије, као и да присуствује свадби Милутина и Симониде. Милутину није било тешко да свој брак са краљицом Аном прогласи неважећим, мада је то изазвало праву буру незадовољства у Србији. Прави проблем је био када је требало да од мајке добије одобрење на све оно што је договорио са Византијом. Ми данас не знамо ни да ли је он тако нешто код мајке уопште покушао, будући да је јако добро знао да од побожне старице може да добије само прекоре. Било је сасвим сигурно да он