Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

31. Последње Милутинове године

По свему судећи након угушења Стефанове побуне дошло је до сусрета Милутина са Драгутином. Повод је било то што је Драгутин дошао да обиђе мајчин гроб, пошто он, као што је већ описано, није био присутан када је она сахрањена. "И дошавши у дом св. Богородице у место звано Градац, где лежи тело блажене, и ту учини велики плач и ридање над гробом њезиним, такође и сва властела његова." (Данило Други). После обиласка гроба, Драгутин продужи пут ка Милутину који је у то време био у својој резиденцији, у двору Пауни који се налазио у близини Урошевца. Двор је био део већег комплекса који се звао Паунпоље. "И после овога пође ка вазљубљеноме своме брату краљу Урошу, који је тада био у двору своме Пауни" (Данило Други). Овај сусрет је прошао веома срдачно и изгледало је да међу браћом нема више никаквих несугласица. Након извесног времена Симонида затражи од Милутина да јој дозволи да посети Драгутинову жену Каталину. "Молим те, Господару мој, заповеди ми да идем до вазљубљене сестре моје, а снахе твоје, благочастиве краљице Кателине; јер достојно је да се и ми видимо, да и ми учинимо дужну љубав међу собом, као и ти са вазљубљеним ти братом" (Данило Други). До тог момента Симонида се није сусретала са Каталином и била је разумљива њена жеља да се упозна са њом. С друге стране, Симонида је била млада жена која је вероватно била жељна провода, а поред остарелог Милутина за тако нешто сигурно није имала много прилике. Ово је била могућност да мало пропутује и ослободи се за извесно време Милутинових љубоморних иступа.

Састанак Симониде са Каталином и Драгутином се десио у Београду. "И дође у славни град звани Београд на обали реке Дунава и Саве. И ту се у великој саборној цркви митрополитској поклонише чудотворној икони пресвете. И саставши се са благочастивим краљем Стефаном и са његовом женом Кателином, и ту је била велика радост и весеље приликом доласка ове благочастиве и неисказана љубав" (Данило Други). Сусрет је био веома срдачан, а Симонида је дочекана са великим почастима. Лично Драгутин је учинио све не би ли јој указао сва могућа поштовања. "Овај благочастиви краљ Стефан беше напред извештен о доласку њезину, и беше заповедио да се саберу к њему сви силни државе његове" (Данило Други). Симонида и Каталина су се веома добро сложиле и одлуче да заједно оду на гроб Милутинове и Драгутинове мајке Јелене, не би ли покојници исказали почаст. "И пођоше обе радујући се у Господу, имајући велику љубав међу собом. И дошавши у дом пресвете Богородице, у место звано Градац, и поклонише се икони пресвете и по том пођоше на гроб блажене и љубављу целивавши га, и омочише раку њезину топлим сузама" (Данило Други). Из ових навода се може закључити да је Симонида, осим што је била лепе спољашности, у суштини пријатна жена са којом су Драгутин, а посебно његова жена Каталина, склопили једно искрено пријатељство. Њена посете се требала ограничити само на сусрет у Београду, но како је Каталина изгледа била пријатно изненађена Симонидиним лепим понашањем та је посета била продужена.

Недуго након овога умре и Драгутин, негде током пролећа 1316. године. Нешто пре смрти он се замонашио добивши име Теоктист. "И тако обукоше га у монашке хаљине и после овог наложише на њега анђелски образ, и нарекоше му име Теоктист монах назван у анђелском образу" (Данило Други). Драгутина је по свему судећи, до краја живота пратило кајање због тога што је насилним путем срушио са краљевског престола свога оца краља Уроша. "Ове заповести преступивши ја јадни погубих самога себе, подигавши руку на свога родитеља,(тако) да су ево моје ране по заслузи, и не само ово, но и горе од овога, што предвиђам, ускоро ме очекује" (Данило Други). Он сам био је веома наклоњен монашком животу и радо је проводио време у разговору са монасима. Насиље које је извршио над оцем било је разлогом зашто је себе мучио једном необичном казном. Одмах након што је умро, по обичају, требало је опрати његово тело. "И када су га хтели омити, нађоше га опасана оштрим појасом од сламе по нагу телу његову и обучена у оштру ланену хаљину, а појас од сламе залепио се дубоко у тело његово, и када су хтели да га скину са тела, нису могли. И када су га много квасили водом, једва га одлучише од тела овога блаженога, што све нико није знао за живота његова " (Данило Други). Ипак ни то није било све. "Друго, чудо чујте, вазљубљени, јер истину говорим: Овај благочастиви живећи са женом у своме животу, мислим више од двадесет три године не дотаче се ње, но чувајући се обоје у целомудрију и чистоти, остадоше живећи као брат и сестра" (Данило Други).

Драгутин је сахрањен у цркви Ђурђеви ступови која се налази у непосредној близини Новог Пазара (подигао је Стефан Немања 1175. године). У овој цркви Драгутин је био други ктитор (након Немање) и једна капела је посвећена њему. Ова црква се налазила на територији која је била под Милутиновом влашћу. "И свршивши сва надгробна пјенија и узевши тело овога блаженога од сремске земље, и носећи иђаху ка истоку. И када су дошли у Рас ка цркви св. мученика Христова Георгија у његов манастир, и ту све обично свршише, и тако гробу предадоше тело овога блаженога Теоктиста монаха, некада бившег краља Стефана моћнога и самодржавнога, и ту лежи до данашњег дана" (Данило Други).

За његову смрт везана је и једна његова чудна молба. Наиме, он је забранио да се његово тело вади из гроба, спречивши тиме било какав развој светачког култа који би био везан за њега. "Заповедио је у животу са страшном клетвом изрекао је:ако се јави каква благодат Божја на њему, да не износе тела његова од прашњаве земље" (Данило Други). Данас се мисли да то није била његова жеља, већ да је то само представљено као његове речи. Разлог је био у томе што се желело да се преко Милутина, а не преко Драгутина, настави окриље божјег наслеђа Немањине династије. То је био практичан потез будући да је тиме што се као светац славио само Милутин (не и Драгутин) у суштини санкционисана промена на престолу извршена 1282. године (Милутин заменио Драгутина). Осим тога и сам Милутин се односио на посебан начин према Ђурђевим Ступовима. Никада Милутин није ништа градио у овом манастиру, иако је био познат како велики ктитор, а искључиво зато што је то био манастир који је одређен за Драгутинову гробну цркву. Осим тога игуман манастира, веома утицајан и у почетку Милутинове владавине, долази Милутиновом вољом тек на седмо место у хијерархији игумана Српске цркве. Видљиво је да сукоби међу браћом нису могли, а да не утичу и на њихово понашање према цркви.

Драгутинова смрт је изазвала ускоро нове потресе у Србији. Непосредно пред смрт он је своје земље у Срему оставио своме сину Владиславу, међутим Милутин није имао намере да поштује ову његову одредбу. Једноставно је покренуо војску и окупирао област у којој је владао Владислав, а њега самог бацио у тамницу. Заузета је Мачва и друге области изузев Босне, што је ускоро изазвало нове проблеме. Очекивало се да ће Србија заратити са угарском, будући да је на територије које је Милутин отео од Владислава полагао право и угарски краљ Карло Роберт. У прво време угарски краљ није одговорио на Милутинов напад, пошто је он у то време ломио власт својих непослушних племића и није имао довољно снаге.

У међувремену, Милутин је успео да зарати и са Дубровником, тако да је лето 1317. године било у знаку ратних операција на дубровачкој територији. Неких већих сукоба није било, а српска војска је углавном пљачкала и палила околину Дубровника. Нарочито су страдали дубровачки трговци који су били посебна мета пљачке Милутинових војника. Ипак, када се у овај сукоб умешала и Венеција, на страни Дубровника, склопљен је у јесен 1317. године мир. По свему судећи, овај рат није донео Милутину много, пошто је био обавезан да плати велику ратну одштету.

За све то време Карло Роберт се припремао да нападне Србију. За доста кратко време успео је да окружи Србију са свих страна. Најпре је под његовим утицајем хрватски бан Младен II током лета 1318. године кренуо у напад. У почетку је изгледа био веома успешан, пошто се почео звати господарем Хумске земље, но касније се ратна срећа окренула против њега. Након неколико ратних успеха, Милутин за освету што се Младен назвао господарем Хума, узме себи титулу Хрватског краља. Средином 1319. године непријатељства су престала, а бан Младен је био потпуно исцрпљен. Мир који је склопио са Милутином био је за њега изразито неповољан, будући да је морао као гаранцију да ће мировни уговор извршити предати таоце, а између осталих и свога рођеног брата, омишког кнеза Гргура. То није био само његов војни пораз, то је било и понижење. Те таоце Милутин затим предаје Дубровнику који су их држали све док Младен не изврши своје обавезе. Он је очигледно морао вратити неке територије, али које не зна се. Тиме је Милутин отклонио опасност са једне стране.

Од самога почетка ових напада на Милутина активну улогу је узео и папа Јован XXII са својом широком дипломатском активношћу. Ове сукобе са Милутином он је схватио као могућност да једном за свагда рашчисти са "шизматичким неверним Рашким краљем", у суштини желећи да српску државу сломи. Папа Јован XXII успео је да на Милутина покрене Филипа Тарентског, а истовремено је писао извесним албанским великашима, предлажући им да се побуне против Милутина. Успех није био велики и неких већих покрета против Милутина није било.

Ипак, најопаснији напад је дошао баш од угарског краља Карла Роберта. Он је ударио у првој половини 1319. године и у самоме почетку напредовао веома брзо. Заузео је Мачву, Београд и још неке друге области. Успео је да се пробије све до реке Колубаре и изгледало је у јесен те године да је овај поход и завршен потпуним Карловим успехом. Ипак, оно што је освојио брзо је и изгубио, тако да је током зиме 1320. године овај рат настављен. Све оно што је већ једном био заузео, морао је поново да осваја. На крају успева и сада су Мачва и други градови, језгро Драгутинове државе, били поново под угарском влашћу. Да ни Роберту није било лако, види се из тога што он у помало паничном тону позива папу у помоћ, као и друге католичке владаре, а посебно немачког краља Фридриха. У то време Карло Роберт је имао изгледа велике планове, мислећи да Србију сломи потпуно, но не примивши помоћ ни са једне стране задовољи се са оним што је освојио. Римски папа је покушао помоћи Карлу позивајући у рат против "шизматика" (Срба) немачког, пољског и чешког краља, као и аустријског и корушког војводу. Папу је покренуо сам Карло Роберт, који му је јављао о својим успесима, тврдећи да ће уз помоћ осталих католичких владара успети да продре до мора. Но ови владари нису ни мрднули имајући и својих проблема. Тако је ова доста широко замишљена акција доживела тек половичан успех. Роберт је одустао од даљњих акција, а на чело мачванске бановине (управо освојене) постави Павла Горјанског.

Током 1320. године из изгнанства у Цариграду, вратио се и Милутинов син Стефан (Дечански).

Недуго након Стефановог повратка у Србију у суседној Византији су почели немири. Овом државом номинално је владао Андроник II (Милутинов таст), а син му Михаило IX је био савладар. Узрок је био у унуку цара Андроника II, младом, лепом и популарном Андронику III који је још као дете био проглашен за царевог савладара. Млади Андроник III очигледно није сувише озбиљно схватао своју дужност царског савладара, проводећи сво своје време у забавама, а посебно у љубавним авантурама. Он је био сасвим супротан своме деди цару Андронику III, једном шкрцу и зановеталу, коме је сметало унуково понашање. Управо због тога дошло је до јако лоших односа између њих двојице, који су ускоро прерасли у отворено непријатељство. Разлог је био више него баналан, али се ускоро изродио у трагедију. Млади Андроник III је већину свога времена проводио у удварању женама и љубакањима и једна таква пустоловина се претворила у катастрофу. Код неке византијске даме Андроник је имао супарника и не могући га истиснути мирним путем он пошаље своје људе да нађу тог дрзника и да га убију. Међутим, ове његове убице налете на Андрониковог брата Манојла и у забуни убију њега. Ово је изазвало прави шок код оца им Михаила IX који је ионако био тешко болестан. Након ове вести он је убрзо и умро (1320.). Стари цар Андроник II за целу ову несрећу оптужи Андроника III и стога га лиши престола и целокупног наследства. Но, ни Андроник III није желео да одступи и одједном се око њега почне купити незадовољно племство, међу којима је најистакнутија личност био Јован Кантакузен и авантуриста Сиргијан (иначе далеки царски рођак). Некако у то време на византијском двору је боравио и изасланик краља Милутина, неки монах по имену Калиник, који је дошао да тражи да цар врати натраг Милутинових 2.000 најамника (углавном Кумана) које је овај цару дао на кориштење. У то време (1321.) у Византији оружани сукоби већ увелико бесне и ови најамници су могли одиграти одлучујућу улогу када би их Милутин упутио на једну или другу страну. Тога су се досетили и племићи око Андроника III тако да су преговори око тога убрзо почели. Са Милутинове стране преговарао је поменути монах Калиник, а Милутин је показивао отворену наклоност ка младом цару Андронику III, не обазирући се на то да му је Андроник II таст. Милутин је био изузетно неповерљив, па је стога тражио да се састане лично са Андроником III негде на граници, где би овоме дао своје услове за војну помоћ.

Ко зна како би се ови преговори завршили да се није умешао Јован Кантакузен, саветујући Андроника III да се не везује сувише за Србију или Бугарску, пошто би то касније могло бити веома опасно. Баш некако у то време ти сукоби су се почели и смиривати тако да Милутинова помоћ тог момента нити једноме од царева није била неопходна. То му је била последња акција јер је недуго потом и умро.

Иако је имао доста година био је савршено здрав, Милутинова болест била је толико изненадна да је изненадила све. Болест га је задесила док је боравио у својој резиденцији у Неродимљу. "Када је прошло много времена и када је требало да се изврши божаствена воља, дође цару напрасно нека болест,...." (Григорије Цамблак). Да зло буде веће Милутин је одмах изгубио и моћ говора тако да је лежао у кревету потпуно немоћан. "И не беше гласа ни слушања од њега, јер се беше свезао језик његов" (Данило Други). Данас се мисли да је то био апоплектички удар. Његова агонија је трајала дуго, тако да се никако није могла сакрити од јавности. То је било довољно да на све стране избију метежи, тако да су разбојничке банде неометано крстариле кроз Србију. "И пошто је био велики метеж и не мала узбуна и сметеност у време престављења блаженога, и пошто су биле борбе и велике пљачке од сујемудрих војника, као да су се међу собом сукобили пукови, хотећи да једни од других узму богатство њихово, овај блажени и благочастиви краљ лежао је ту као многосветло сунце, (Данило Други). Било је јасно да краљ умире и да нема никакве шансе да оздрави. Читаве групе војника међусобно су се сукобљавале, отимајући једни другима плен. Оно што је додатно оптеретило ситуацију било је то што Милутин није одредио свога наследника, па је још за време док је он умирао, почело да се из све снаге сплеткари и разрачунава око будућег престолонаследника. Властела која је окруживала Милутина, видећи да он умире, почела је да комбинује ко би могао бити евентуални наследник и у складу са тим почеле су око појединих могућих наследника да се окупљају присталице.

Дана 29. октобра 1321. године краљ Милутин је умро. Вест о његовој болести се брзо раширила по држави и осећајући да више нема чврсте руке почели су немири и пљачке по држави. Одједном су се појавила чак три наследника. Најпре Драгутинов син Владислав (који је изашао из заточеништва одмах након Милутинове смрти), те два сина Милутинова: Константин и Стефан (Дечански).

У Србији је метеж био неописив, тако да је чак и поворку која је носила краљево тело напала група разбојника, покушавајући да отме његово тело обучено у богато одело. "И пођоше носећи тело блаженога. На многим местима јављали су се пукови војника, мислећи да постигну неку своју вољу и да уграбе нешто од оних који носе тело блаженога, јер у то време, као што рекосмо, беше велики метеж; а видећи да се носи тело овога блаженога и као од неке огњене јарости паљени,.." (Данило Други). Увек присутни епископ Данило је био заслужан што је ова погребна поворка успела да се одбрани од нападача. Милутиново тело је из Неродимља пренето у манастир Бањску где је сахрањен. "Заповедише да се спреме кола са изабраним кротким коњима, да положивши на њих тело блаженога и превисока краља, пренесу га ка спремљеном гробу у цркву св. апостола Христова Стефана, у рукотворени му манастир" (Данило Други). Касније су Милутинове мошти преношене у Трепчу (1389.) и у Софију (1460.) где су и данас.

Тако је завршио краљ Милутин, до тада (изузев Немање) најјачи српски владар који је издигао Србију на најјачу балканску силу, пред којом је дрхтала и до тог момента неприкосновена Византија. О његовом моралном лику нема шта много лепог да се каже, али као политичар и ратник био је без премца. Његов значај за развој Србије није могуће преценити, никада Србија није била толико јака. Располагао је са доста финансијских средстава помоћу којих је могао да унајми велику оружану силу као што је исто тако био и неуморан градитељ, тако да му се приписује изградња чак четрдесет цркава. Сналажљив, лукав и надасве безобзиран, владар који никоме није веровао, али изузетно успешан остао је један од највећих српских освајача (у томе га је једино претекао унук – цар Душан).

Оно што баца сенку на Милутина јесте његов приватни живот и његово безобзирно мењање жена, као и лош однос према својој деци. Оно што му се мора замерити јесте то да није решио питање свога наследника, па је то довело до бесног грађанског рата у Србији између чак тројице претендената. Вероватно да је он размишљао о свом могућем наследнику, но како је био савршено здрав (смрт је дошла изненада) то нико није ни могао да претпостави да му је крај толико близу. С друге стране за време трајања болести он је изгубио и моћ говора тако да чак ни на самртној постељи није могао да именује новога краља. Као да се пред крај живота све заверило против њега. Сам његов породични живот са Симонидом се претворио у праву мору, како за њега који је био безумно љубоморан и безнадежно стар, тако и за њу која је била млада и осуђена да живи са чангризавим старцем. Од синова није имао много утехе. Један се побунио (Стефан), а други није био личност посебног формата (Константин).

Србију је Милутин оставио велику и снажну, али изнутра страховито подељену, што се видело одмах након његове смрти. Сувише је тога било везано за њега и његову личност, па је његовим нестанком нестало оно што је везивало све те разнородне елементе у територијално набујалој држави. Сувише је у њој било различитих интереса да би се могли лако држали на окупу, а сама централистичка власт није била довољно укорењена. Нерешено питање наследника је ту различитост и суревњивост још више продубило, гурајући земљу у грађански рат.

32. Сукоб након Милутинове смрти

Иако је било раширено убеђење да је слеп, Стефан (Дечански) је имао својих присталица тако да је он био добро обавештен о томе како Милутинова болест напредује и шта се дешава на двору у Неродимљу. У његов двор у Будимљу долазила је властела, јављајући му новости. "А када је цар издисао, многи су брзо притицали ка Стефану, и јављали му што се догађа" (Григорије Цамблак). Међутим он ништа није предузимао плашећи се да се ради о каквој Милутиновој подвали, да намерно потура вести о својој болести не би ли видео како ће се Стефан понашати. Додуше, у Милутинову болест је било тешко поверовати јер Стефан га је видео као савршено здрава и сада је било тешко поверовати да за тако кратко време онако снажан човек као Милутин може да се разболи на смрт. Ту је јасно видљиво како се Стефан плашио Милутина и како је овај имао тешку руку. "А он мишљаше да је то превара, јер не беше тако лак на исмену, од чега многи страдају због лакомислености" (Григорије Цамблак). С друге стране, Стефан је морао да води рачуна и о томе да се Душан налази у Милутиновим рукама и да бу у случају да посумња у Стефана он могао Душану да се освети. У сваком случају за време Милутинове болести Стефан је мировао.

Након Милутинове смрти поставило се питање ко ће бити наследник. Оно што је било од његове породице, распало се одмах. Краљица Симонида је након сахране отпутовала у Цариград где је живела као калуђерица. Њен живот ипак није био сувише строг, пошто је већину времена провела код свог оца цара Андроника II у његовој палати (касније код братића), док је тек повремено боравила у манастиру Светог Андрије. Не зна се када је умрла, а последњи пут се помиње у године 1336. када се наводи као присутна на великом збору државних и црквених достојанственика који су судили за неку дворску заверу. Србија је њој ипак остала у добром сећању, али изгледа (и поред свега) и сам Милутин, будући да је две и по године након његове смрти, када је проглашаван свецем, она послала за Милутинов гроб кандило од злата и друге веома скупоцене поклоне. "И тако благочастива краљица Симонида начинивши кандило од скупоценог злата, и такође платна скупоцена и златна, имајући на себи дивну лепоту изгледа, којим ће покрити раку овога христољубивога, и друге многе почасти спремивши, ово даде ка гробу овога благочастивога (Данило Други). За то време оба сина Милутинова: Константин и Стефан, потегла су за круном оспоравајући један другоме то право. Обојица су почела на своју страну да привлаче присталице, а сваки са својим обећањима.

Стефан је имао веома много присталица, што би могло бити доказом да је његова борба за престо ипак била припремана и да он у жупи у Будимљу није узалуд седео. Вероватно је имао и јаку подршку од стране цркве. Имајући у виду то да је црква била та која му је омогућила повратак у Србију, те да се код Милутина највише залагала за то онда та подршка и не треба да изненађује. Ту је он у односу на Константина био у великој предности. На овоме месту мало ћемо се задржати, покушавајући објаснити од којих црквених личности је морала доћи та подршка.

Сигурно да је тада најјачи човек у цркви био Хумски епископ Данило (касније архиепископ Данило II 1324-1337.). Ово је веома интересантна личност, која је и за време Милутинове владавине играла велику улогу, а та улога се наставила и након његове смрти. Милутина је он бескрајно задужио, а касније ће то бити случај и са Стефаном . Могуће је да је управо он био тај који је сачувао српску државу од распада, али је своју улогу сачувао далеко од очију јавности. Он је свакако био контроверзна личност, разапета између жеље за усамљеничким животом у манастиру и сталног притиска на њега да учествује у државном животу. Милутин га је безброј пута звао да дође из Хиландара, поверавајући му поверљиве мисије политичке природе, а и сам Стефан му се обраћао не би ли му овај омогућио повратак у Србију. Баш то и јесте помало симптоматично, јер се Стефан није обратио Никодиму, као тадашњем архиепископу већ баш Данилу, што довољно говори колики је његов значај био тада. Данило није био први црквени човек (то је био Никодим), али због свог утицаја на Милутина имао је тај значај. Тога је Стефан био свестан, али могуће је да је било и нешто друго у питању. Можда баш захваљујући Данилу Стефан није до краја ослепљен. То је Данило лако могао тада извести (1314.), јер је био на двору (био је краљев ризничар) и човек од огромног поверења и утицаја. Њему није морало бити тешко да убеди џелата да овај симулира извршење казне и остави Стефану вид. Касније му је било много лакше да убеди Милутина да зарад његове тобожње сигурности пошаље Стефана чак у Цариград, пошто на таквој даљини Стефан постаје безопасан. Но то је била подвала. Тиме би се у ствари сакрило од Милутина да Стефан није ослепљен.

У таквом поступку Данила (ако је тако заиста и било) не би требало тражити ни један његов себичан мотив. Од тога свега он не би ништа добио што већ није имао. Био је Милутинов човек од поверења, а овај га је чак предлагао и за архиепископа. Према томе, са те стране он није имао никаквог разлога. Једини прави мотив који је могао Данила да покрене била је сигурност српске државе. Милутин јесте био велики владар, који је дигао Србију на дотада недостигнуту висину, али је својим поступцима могао да је гурне и у пропаст. Његова игра са наследницима (довођење синова византијске царице Ирине) и каснији покушај Стефановог ослепљења водио је Србију у пропаст. Сам Константин није уживао ничије поверење и Данилу је, будући веома близак Милутину, могло бити савршено јасно да је за Србију једини прави Милутинов наследник само Стефан (Дечански). Управо када је Милутин желео да и њега уклони, моралу су се црква и Данило зарад интереса државе умешати. Како се са Милутином због његове преке нарави није могло убеђивати, то је било потребно радити тајно. Тада је изведена и подвала око Стефановог ослепљења и његово одвођење у Цариград, а затим и довођење у Србију. Црква је ту (ако би то све било тачно) одиграла изузетно узвишену улогу, с једне стране спречавајући ослепљење сина од оца и с друге стране осигуравајући Србији достојног владара. А сада нешто о Даниловом животу.

За њега се не зна када је рођен нити ко су му родитељи, иако је извесно да су властеоског рода. Постоји мишљење да је његов отац боравио на двору краљице Јелене (Милутинове и Драгутинове мајке) који се тада налазио у Пилоту. Веома рано је постао паж код Милутина на двору, но ту се није дуго задржао, па је под утиском монашког живота ускоро побегао у манастир св. Николе на Ибру, где се и замонашио. "И дошавши у манастир великога архијереја Христова Николе, који је на обали реке зване Ибар, место звано Кончул, и ту из руке преподобнога Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах" (Данилов ученик). Ту се веома истакао па га је архиепископ Јевстатије II рукоположио за јеромонаха. "И из руке његове би постављен за презвитера" (Данилов ученик). Након извесног времена послат је у Хиландар, где је боравио дуже време. Недуго по доласку у Хиландар бива именован за његовог игумана. "И благочастиви краљ Стефан Урош учини савет са преосвећеним архиепископом Јевстатијем и целим сабором, и избравши овога мојега господина, би му заповеђено да буде игуман више реченога Богом подигнута манастира,..." (Данилов ученик). Данило је за игумана постављен на помало неоубичајени начин, што је одмах показало какав углед он има код краља Милутина. Наиме, обичај је да свештена браћа из Хиландара именују игумана, а бива изабран онај ко је из Хиландара. Данило нити је био из Хиландара (дошао је у њега) нити је именован од стране свештене браће из Хиландара, већ је постављен од стране краља Милутина и сабора одржаног у Србији. Зашто је то тако учињено, остаје нејасно.

Док је игумановао у Хиландару овај манастир су напали Каталонци и Данило се веома истакао у одбрани (1307 – 1309.). Када је прошла опасност за Хиландар, одлучи Данило да се повуче у испосницу у Кареју. "Оставивши старешинство славнога манастира Хиландара, уставши пође у ћелију светога Саве у месту званом Кареји" (Данилов ученик). Ову је испосницу подигао још Свети Сава 1199. године и за њу написао и типик. Након његовог одласка игуман Хиландара је постао Никодим (о њему касније), који му је био ученик. Током 1313. године Милутин је Данила позвао натраг у Србију и желео од њега да начини новог архиепископа Српске православне цркве, тако да је проглашавање за епископа манастира у Бањској била тек припрема за тај чин. У својству епископа у Бањској обављао је Данило и посао Милутиновог ризничара, односно чувао је краљевско злато, које се чувало у манастиру. "Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме, а за то није нико знао само ови једини" (Данилов ученик). Да се злато чува у манастиру била је тајна и ту је још једном потврђено да је Данило човек изузетног Милутиновог поверења. Он је непосредно пре тога Милутину учинио једну огромну услугу. За време док су Милутин и Драгутин ратовали и када је скоро целокупна властела прешла на Драгутинову страну, Данило је донео Милутину злато помоћу којег је овај платио најамнике и успео да одбрани престо. "А сам уставши пође против брата свога на рат и против своје воље, јер се сви његови великаши беху одметнули" (Данилов ученик). Ти догађаји би падали између 1310 – 1312. године.

Не задржавајући се дуго у Бањској ускоро је Данило отишао поново у Хиландар. "И дошавши у славни манастир Хиландар, и узишавши на пирг, поче ту у ћутању живети, поставши бољи у дивној мудрости,..." (Данилов ученик). Након тога поново је Милутин позвао Данила у Србију, где је овај постао епископ Хумски. "А овоме господину мојему даде благочастиви краљ епископију хумску" (Данилов ученик). Његов долазак у Србију био је мотивисан тиме што се очекивала смрт оболелог архиепископа Саве III и Милутин је имао намеру да Данило заузме то место. "Од тога времена благочастиви краљ Урош беше обећао да ће овоме преосвећеноме дати престо светога Саве,… (Данилов ученик). Након смрти архиепископа Саве III (1309-1316.) Милутин је заиста и покушао да Данила натури за архиепископа, али у томе није успео па је архиепископ постао Никодим (1317-1324.), иначе Данилов ученик. Милутин је био веома упоран у својој намери и вршио је велики притисак па је Сабор на којем се бирао архиепископ одлагао у току године два пута, а на трећем заседању и против његове воље буде изабран Никодим. "И сабравши сав сабор отачаства свога, свечасне епископе и игумане и монахе и великославну властелу, тражио је таквога мужа не једном но и трипут, и за целу годину, и много бринући се о томе" (Данило Други).

За цело време свога живота Данило је био човек од посебног Милутиновог поверења, те је као такав ишао у разне мисије и на разна путовања. "Јер овога свеосвећеног епископа Данила примаше господин краљ на свако већање у многочасну љубав и сласт, јер никада није погрешио његове воље" (Данило Други). Оно што је овде посебно битно јесте то да је баш Данило био тај којег је Стефан замолио да се заузме код Милутина да му овај дозволи повратак у Србију. По свему судећи, Данило је био у Србији и онда када се десила Стефанова побуна и када је он ослепљен. Од самога почетка своје каријере Милутин је према њему имао посебан однос и посебно поверење, па није немогуће да је у оквиру тога Данило искористио прилику и спасао Стефана од потпуног ослепљења. То што се Стефан обраћао најпре њему говори баш у прилог томе. Ипак, мора се напоменути и то да је Данило остао Милутину веран до смрти, те да је био уз њега док је овај умирао. "После мало времена приспе смртно разлучење христољубивом краљу Урошу, и при престављању његову и господин мој беше се ту нашао, и његово блажено тело пренесе са славом у рукотворени манастир христољубивог" (Данилов ученик). У суштини, Данилова верност није била окренута ка Милутину као таквом, већ ка династији Немањића и ка интересима државе. Тиме је Данило само пратио црквену политику која је била установљена још од Светога Саве и сви његови поступци се могу тако објаснити.

Друга црквена личност која је одиграла велику улогу код Стефановог повратка у Србију био је архиепископ Никодим, такође једна изузетна личност, но у односу на Данила са ипак мањим политичким утицајем. Већ је речено да је Данило био учитељ Никодимов, који је након њега (Данила) постао игуман у Хиландару. Никодим је постао архиепископ 1317. године и био то све до 1324. године, иако се сам Милутин заузео да то место узме Данило. Још док је био игуман у Хиландару, имао је Никодим једну мисију у Цариграду (1312. или 1313.) са којом је постигнуто коначно мирење Драгутина и Милутина. Када је већ био архиепископ Никодим је, на Данилову молбу ишао код Милутина и био вођа посланства које је тражило да овај допусти да се Стефан врати у Србију. Касније ће он бити тај који ће крунисати Стефана (Дечанског) за краља у Србији.

Ово су била два најјача човека у Српској православној цркви у то време и вероватно је да су оба помагала Стефана. Будући да су то радили и раније, док су се трудили да се он врати у Србију (са вероватним циљем да га након Милутина доведу на престо) то су са тим у складу то радили сасвим сигурно и касније када је већ био у Србији. Како се Данило налазио непрестано у Милутиновој близини, то је Стефан стално имао свога човека на најважнијем месту, па је знао шта се све тамо дешава. Ипак, тако неочекивана смрт која је задесила Милутина изненадила је све.

Када се коначно уверио да је Милутин стварно умро, Стефан се дао у акцију. Најпре баци повез са очију, објављујући свима да сада поново види "А када сазнаде да је очева смрт истинита, одмах бацивши убрус од очију, показа се онима који су се скупили светао лицем, а још светлији очима, и препаса се на достојно му српско царство" (Григорије Цамблак). Тиме је Стефан не само објавио да је прогледао, већ је најавио и своју кандидатуру за српску круну. Сам догађај повратка вида представљен је од самог Стефана као божје чудо, што би требало да значи да му је Бог благонаклон и да ће бити уз њега у будућој борби за круну. "Слушајте, вазљубљени, присни моји другови и браћо, и узвеличите Господа са мном, који има силу и крепост, изводећи нас оковане мужаством. Видите и дивите се, јер ја, који сам био слеп, ево сада видим" (Данилов ученик)

Вест о чуду се брзо пренела кроз Србију и донела Стефану мноштво присталица."И пошто се такав глас свуда раширио, један другога не стижући ка њему течаху, а и војништво безмало све, и велможе које су у савету. А чиновници и који су над царским данком постављени, ови сви текући припадаху к његовим ногама, и одаваху царске добре хвале" (Григорије Цамблак). Иако је ова вест о изненадном повратку вида сигурно имала психолошко дејство на прост пук, било би сувише наивно веровати да је тако деловала и на војску и властелу. Они су вероватно још од пре наслућивали Стефанове праве намере, онда када се он вратио у Србију, и сада је њихов пристанак на његову страну био мотивисан другим разлозима, а не о онима везаним са чудесним повратком вида. То је сада била политика где се пристаје уз ону странку која највише обећава и даје за пружену подршку. Тако је и Стефан радио дочекујући властелу и обећавајући им много тога за пружену подршку. "А он грлећи целиваше и говораше им речи пуне користи а уједно и премудрости, и некако полагаше у њихова срца неку силу усрдности. И беше вољен и жељен од њихових душа, и окружаваше га велика множина оних који носе оружје" (Григорије Цамблак). Црква није била проблем, будући да је она у све вероватно била од самога почетка упућена, ако већ није била и организатор.

Стефанов полубрат Константин није схватао Стефана као озбиљног противника и понашао се доста охоло. И он је имао присталица, тако да је сакупио и доста војске и то углавном страних најамника што ће Стефан у каснијем писму љуто замерати. "Константин, брат његов од друге матере, сакупивши довољно војске, а призвавши још и од околних предела не малу помоћ, иђаше на њега и пославши заповедаше да се брзо уклони с царства,..." (Григорије Цамблак). Константин је кренуо на Стефана желећи да га једном одлучном војном акцијом сломи, међутим он изгледа није знао да се Стефану вратио вид и стога му шаље поруку "Када се кадгод чуло, да слепу човеку приличи царство" (Григорије Цамблак). Због необавештености Константин је потценио Стефанову снагу, мислећи да је овај слеп, те да самим тиме нема никаквих могућности да влада.

Борбе између два брата су вероватно почеле одмах након смрти Милутинове, али је сигурно да нису узимале већег маха и за то време обојица су тек сакупљали војску. У целој тој смутњи Стефан се показао као далеко виспренији те стога и не изненађује његова одлука да се крунише за српскога краља. Црква је спремно прихватила ову његову жељу, ако је није већ и иницирала, и крунисање је обављено на Богојављење 6. јануара 1322. године. "А срете га онај који је светитељствовао, тадањи архиепископ, са многом радошћу и царском чашћу, Никодим звани, и Христов ученик ваистину по првом Никодиму. А када су били у цркви, архијереј узвеши рукама круну царства, венчаваше његову часну главу, показавши га као савршена цара свим илирским народима" (Григорије Цамблак). Крунисање је обавио архиепископ Никодим, исти онај који је предводио посланство које је ишло код Милутина да тражи дозволу за Стефанов повратак у Србију. И овде је видљиво колико је Стефан био тесно повезан са црквом и обрнуто. Архиепископ се без размишљања одлучио да крунише Стефана, иако је Константин био тај који је (по Милутиновој жељи) требао да буде следећи српски краљ. Црква није поштовала ову жељу Милутина и крунисала је Стефана. Брзина са којом је црква одлучила да крунише Стефана, иако Константин није био још увек војно поражен (војне операције ширег обима још нису почеле), говори да је можда иницијатива за крунисање потекла можда баш од ње. У том случају Стефан је био само ношен догађајима и у суштини није имао много утицаја на њих. Коначно он није имао много утицаја ни на свој долазак у Србију, све су то други урадили, па је могуће да је и код крунисања била иста ситуација. Било како било, Стефан је постао нови краљ, под именом Стефан Урош III. Истовремено, са Стефаном крунисан је и Душан као "млађи краљ".

Након овога било је јасно да између двојице претендената од којих је један (Стефан) већ крунисан, мора доћи до оружаног сукоба. Тим више што су обојица имали сакупљену војску, тако да се више није имало куд. Непосредно након крунисања кренули су са својим војскама један у сусрет другоме. По свему судећи, Стефан је желео да избегне борбу, па је послао поруку у којој тражи од Константина да га овај призна за краља, а он ће (Константин) бити други по достојанству, а испред њега ће бити само краљ (Стефан). По Григорију Цамблаку то писмо је овако гласило: "Стефан, милошћу Божјом цар Срба, веома жељеноме брату наше државе, Константину, поздрав. Што се мени догодило, према Божјем промислу, који све добро удешава, сам си истинито чуо. А сада опет знај, да ме је Бог помиловао и постављен сам као цар отачаском уделу, да страхом Божјим и његовом правдом владам народом као оци наши. Зато престани са оним што си почео, дођи да усрдно видимо један другога и прими друго достојанство царства, као други син, а не ратуј са туђим народима на своје отачаство, а довољно је мени и теби у толикој ширини земље живети, јер ја нисам Каин братоубица, но Јосифов друг братољубац. Његову реч јављам сада теби, као он тада ка браћи..... итд" (Григорије Цамблак).

Тешко је улазити у праве разлоге овога писма и расправљати о његовој искрености. Да је Стефан био такав братољубац као што се покушао представити у писму, не може се никако поверовати, што ће се ускоро видети онда када се он буде на крајње зверски начин обрачунао са братом. Највероватније да се он није осећао довољно сигурним и да је желео да избегне борбу по сваку цену. Константин је имао доста јаку војску, међу којом је било доста најамника (то му Стефан и замера) и могао је лако битку добити, а то је оно што је Стефана плашило. Његова несигурност не треба да чуди. Побуна коју је он покренуо против оца Милутина јако се лоше завршила, па је на крају требао бити чак и ослепљен. Страх који је он тада претрпео и дуге године изгнанства у Цариграду морале су у Стефану оставити трага. Могуће је да се он бојао, мислећи шта би му брат (и то још не рођени) урадио када би ову битку изгубио. Стога је покушао са овом понудом, мислећи да би се Константин дао убедити да прихвати ово "друго достојанство царства".

С друге стране, Константин се осећао сувише јаким да би сада попустио и Стефанова порука га је могла само охрабрити. Да се осећао сигурним у победу, Стефан не би преговарао, већ би прегазио његову војску. Зато не треба причати већ треба ратовати и узети цело краљевство, а не само "друго достојанство". Исто тако, Стефан није баш човек коме се може веровати. Када је био у стању да толике године крије да је слеп, још више је у стању и сада да се претвара не би ли њега (Константина) убедио да сада, када му је победа надомак руке распусти војску. Ко му може гарантовати да ће Стефан након тога поштовати договор који сада нуди.

Углавном, Константин је Стефанову понуду одбио. "А он нимало не послушавши, спремаше војску за битку" (Григорије Цамблак), а битка која је након тога следила претворила се у његов ужасан пораз. "И када су се судариле обе стране, би побеђен онај који је пошао да чини неправду" (Григорије Цамблак). Да је битка била изузетно крвава сведочи и биограф. "И падоше многа тела једнородних, а многи се одлучише на бекство" (Григорије Цамблак). По свему судећи Константин није битку изгубио само због тога што је његова војска попустила због оружане надмоћи Стефанове, већ је у питању изгледа и неко издајство у његовим редовима, што биограф на мало увијен начин наводи: "а његови људи се склонише Стефану" (Григорије Цамблак). У самој битки Константин је заробљен, а Стефан заборављајући на своје узвишено писмо које је слао Константину пре битке и у коме себе назива "Јосифов друг братољубац" нареди да се овај ликвидира на крајње зверски начин. Псеудоброкар каже да је Стефан дао Константина "опружити на једном комаду дрвета, па му клинцима проби мишице и бутине, па га онда расече на две поле, по средини". Нешто слично наводи и Мавро Орбин с том разликом што он греши мешајући Стефана и Владислава. Наиме он наводи да је Константина ухватио и ликвидирао Владислав, а не Стефан "Кад је Владислав ухватио свога брата Константина, нареди да га разапну на крст, прибију и претестеришу по средини" (Мавро Орбин). Орбин је о овоме догађају нешто знао, али очигледно није разликовао његове актере, па отуда и забуна око имена. Да је ово убиство оставило мучан утисак на све и да је Стефан због тога трпео прекоре (додуше не јавне), види се и из легенде која се раширила по народу. Наиме, почеле су приче да је Стефан дао да се Константину одсече глава и одере па да се од лобање направи пехар из којег је он касније пио вино. Ово је наравно било претеривање, али сасвим сликовито говори о томе шта се мислило о таквом његовом поступку, али и о њему самоме, будући да је такав његов поступак био поређен са поступцима бугарских (татарских) канова.

Тиме је у суштини Стефан на Константину наплатио сав онај страх који је он претрпео пре ове битке као и током ње, али и сва она понижења која је имао од оца Милутина. Са Драгутиновим сином Владиславом је већ било теже, мада он није био тако опасан противник као што је то био Константин. Одмах након Милутинове смрти Владислав је био побегао из заточеништва у којем је био још од 1317. године (или нешто касније). Он се одмах пребацио у оне области у којима је владао његов отац (Драгутин) и ту био примљен од домаће властеле. Уз њихову помоћ веома се брзо учврстио и истакао своју кандидатуру за српску краљевску круну, позивајући се на уговор у Дежеву по којем након Милутинове смрти престо преузимају Драгутинови потомци. Његова моћ никако није могла прећи оквире оне области у којој је владао, па се борба између њега и Стефана водила углавном око Рудника и Острвице. Владислав је био апсолутни господар у својој области, па се тако називао краљем, издавао повеље и имао двор са службеницима. Иако је био помаган од стране угарског краља Роберта и босанског бана Стефана II, никада није могао угрозити Стефана (Дечанског) у оној мери да се то осети и у Рашкој. Стиче се утисак да он и није имао неких посебних офанзивних акција и углавном се бранио. У суштини, до 1323. године није било неких већих или оно барем одлучнијих борби и Стефан није обраћао посебно велику пажњу на Владислава.

33. Краљ Стефан Дечански

Одмах након победе и ликвидације Константина морао је Стефан да по Србији угуши остатке отпора и у томе је имао све саме успехе. "Даље је имао све у рукама, и нико се није смео противити, но сви околни слаху кнезове са многоценим даровима као молитвенике и мољаху да живе са њима у миру, и склањаху се под његову руку, и мољаху да им заповеда као слугама, и обећаваху му сваку добру покорност" (Григорије Цамблак). Време од победе над Константином проведено је углавном на учвршћењу власти, тако да тек од 1323. године Стефан почиње да обраћа већу пажњу на Владислава. Током те године (1323.) избио је сукоб око града Рудника, а ратовање се завршило током 1324. године (вероватно до пролећа), када је коначно Владислав и савладан. Судећи по биографу сукоб је испровоцирао сам Владислав. "И ово чувши превисоки краљ од свеосвећенога, ражалости се веома, јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара бугарскога Михаила, и од брата његова Владислава, сина Стефана краља,..." (Данилов ученик). Након тога он одлази негде у Угарску, где му се губи траг, па се претпоставља да је умро. Да ли природном смрћу или насилно, не зна се. Када је умро није познато, мада се још током 1325. године спомиње као "dominus reg Vladislaus" у једном дубровачком документу. Његове босанске поседе тада је заузео босански бан Стефан II Котроманић.

Сам сукоб око Рудника довео је Стефана до свађе и са Дубровником. У том граду је боравио неки дубровачки трговац који је био један од вођа присталица Владислава, па је једно време чак и управљао отпором из рудничке тврђаве Островице. То Стефану није било право и он је мислио да је Дубровачка република умешана у све то и да помаже Владислава. То што се он на Дубровник љутио било је и разумљиво, јер ови (ако су заиста помагали Владислава) за то нису имали стварнога разлога. Чим је преузео власт, Стефан је њима током 1321. потврдио све оне повластице које су они имали још за Милутина, па му стварно није било јасно због чега они наступају против њега. Ти односи су се временом све више затезали, тако да су током 1324. године доживели и свој врхунац, када је Стефан дао да се сви дубровачки трговци похапсе и да им се одузме сва имовина.

Имао је Стефан тих година неприлика и са друге стране. Већ је речено да је Владислављеве поседе у Босни заузео Стефан II Котроманић и то је било време када се овај бан уздизао. Његов успон је веома тесно повезан са падом Младена Шубића. Сам Младен се тешко упетљао у борбе са далматинским градовима, али и са хрватским моћним племством. Најпре су Шибеник и Трогир током 1322. године склопили савез против Младена, а онда се Шибеник предао Венецији, а мало затим и Трогир. Не само да је Младен изгубио ове градове, већ их је изгубио тада и угарски краљ Карло Роберт. Да би им се осветио, Младен сакупи сабор хрватских кнезова не би ли од њих измамио помоћ и повратио градове. Но шта се десило? Овај сабор је био све осим договора и претворио се у страховито вређање и претње. Младен је оптужио присутне кнежеве да су били у договору са одметнутим градовима, те да чак праве планове како и њега да убију. Са овако тешким увредама разиђе се овај сабор на Младенову пропаст. Одмах после Младенових оптужби кнезови се стварно удруже не би ли упропастили Младена и склопе чак савез. Они су се њему ионако покоравали само из страха, а сада као да га је одједном нестало. Ипак, не ударе директно, већ се обрате угарском краљу Карлу Роберту и славонском бану Ивану Банонићу. У том савезу учествовали су скоро сви виђенији хрватски кнезови, а међу њима и Младенов рођени брат кнез Павле. Један од важнијих учесника био је и босански бан Стефан Котроманић и брат му Владислав. Током 1322. године почели су и оружани сукоби између њих и у њима је са својом војском учествовао и бан Стефан. Поприште ових сукоба је било код Скрадина, а Младен не могавши се одупрети стално се повлачио. Ипак, код Блиске (Близне) прихвати борбу и доживи пораз, а након ње побегне у Клис. Ту је дочекао и краља Карла Роберта, који је долазио са војском. Краљ је требало да учествује у дотадашњим војним акцијама против Младена, али како хрватски племићи нису имали стрпљења да га сачекају, то је овај рат завршен без краља. У суштини, краљ је стигао са жељом да Младена Шубића казни и то највероватније смртном казном. Сам Младен се опет надао да ће успети да краља убеди у своју верност и да себи обезбеди старе привилегије. Резултат је био тек половичан. Истина, краљ га није дао убити, али га није вратио ни на стари положај, већ га је бацио у тамницу. У Книну се збио сусрет између њих двојице, а краљ га ухапси и поведе са собом. Водио га је до Загреба, а онда га одведе у Угарску, где је овај био утамничен и где је и умро (вероватно 1341. године).

Падом Младена Шубића одједном је Стефан Котроманић добио слободу деловања и то из више разлога. С једне стране, босански патарени су подржавали бана Стефана и одговарало им је то што су се отресли задртог католика, какав је био Младен. Сада више није било онога ко их је тако жестоко прогонио. С друге стране, сада је Стефан постао независни господар у Босни, а нестанком Младена нестало је и моћног тутора. Сродство Стефаново са угарским краљем Карлом Робертом му је у томе само добродошло. Да је он заиста држао сву Босну види се из неколико повеља које је издавао. Оне области које је држао Драгутин, а касније и син му Владислав (северну Босну) биле су сада под влашћу овога Котроманића.

Вешти Котроманић искористио је и метеж након Милутинове смрти и током грађанског рата између Стефана (Дечанског) и осталих кандидата за престо краљевине Србије, он заузме горње Захумље. У свом продору имао је и широку подршку тамошње властеле, а пре свих Невесињског жупана Познана Пурће. Баш у то време заплели су се и односи Стефана са Дубровником (горе описани) и ту се на сцени појављује и властела Бранивојевића (родоначелник војвода Младен и још три брата Михаило, Брајко и Браноје). Они су били доста самостални у Захумљу и по свему судећи имали су намере да се отцепе и прогласе независнима. У оквиру тога заратили су са Дубровником и сада је настала цела збрка односа. Они су држали Пељешац, Стон (заузели их још за Милутина), нападали Имотски (1322.) и угрожавали дубровачке поседе. Стога је Дубровник морао да учини нешто против њих. Ситуацију је отежавало то што су се они сматрали поданицима српског краља, па је постојала бојазан да би се то могло сматрати као напад на самога краља. Чак се сумњало да је подстицај за њихове нападе на дубровачке поседе дошао баш од краља Стефана (Дечанског) који је желео да се Дубровнику освети због његове наводне помоћи Драгутиновом сину Владиславу.

Појавом босанског бана Стефана II Котроманића одједном су Дубровчани добили згодног савезника. Током 1326. године дубровачко Велико веће склопи са Стефаном II Котроманићем савез на живот и смрт и уништење Бранивојевића. Дубровник би нападао бродовима са мора, док би босански бан ударао са копна. Тада је Дубровник морао да се правда српском краљу Стефану убеђујући га да се ратује само против Бранивојевића, а не и против њега. Но, како су у то доба они сматрани одметницима од српског краља, то је и Стефан (Дечански) то прихватио доста мирно. Ускоро је овај рат завршен потпуним поразом Бранивојевића, а они сами су доживели катастрофу. Најстарији брат Михаило је погинуо, док су Брајка заробили Дубровчани и држали га у гвозденом кавезу на јавном месту, где је и умро од глади. Последњи брат Браноје је успео да се за извесно време спасе, побегавши у Србију. Но то му није донело среће, јер су њега српске власти у Котору погубиле након неког суђења, у којем су Дубровчани подмитили све судије не би ли га осудили на смрт.

Тиме је била уништена ова значајна властеоска породица, а њена снага потиче од тога што је жена Брајка Бранивојевића била ћерка једног од најмоћнијих великаша у Србији, војводе Војина (Војиновићи). Колики је био њихов значај види се из тога што је "млади краљ" Душан долазио током 1326. године у Дубровник не би ли из заробљеништва ослободио поменуту ћерку војводе Војина и у томе је и успео. Једно време и сам краљ Стефан се заузимао за Браноја, онда када је овај пребегао у Србију, али га је он касније изгубио из вида и у то време је он у Котору и погубљен.

Касније се показало да уништење ове породице највише штете доноси баш Стефану Дечанском, јер територије које су они држали више нису дошле под српску власт већ су Дубровник и босански бан поделили оно што су освојили. Осим тога Дубровчани су желели да узму Стон и Пељешац, али никако нису могли да се нагоде са краљем Стефаном.

У том периоду који траје од 1324. године па све до 1328., краљ Стефан је мирно посматрао све ове догађаје, ништа не предузимајући. То би се могло протумачити само тиме што је био сувише заузет унутрашњим стварима у Србији и што, можда, није сматрао да је област Хума посебно значајна за Србију. Изгледало је чак да му упад бана Стефана Котроманића у Хум уопште не смета, па је са њим чак одржавао и доста присне односе. Колико је Стефан II Котроманић био уважаван и моћан види се и из тога што му се Дубровник улагује тако што његовој жени и њеним синовима 1327. године даје поклон, али не из какве дужности већ из љубави.

Ови нагли успеси бана Стефана Котроманића извели су Босну на море, а бан је држао под контролом део приморја од Дубровника па све до Неретве, а онда од Неретве до Омиша на ушћу Цетине. Током 1327. године избио је и један рат између Дубровника и Србије. Као и увек до тада српска војска је палила околину Дубровника, док су опет дубровачке лађе ометале трговину Котора. Током 1328. године склопљен је мир и исплаћене су међусобне штете. Дубровчани су морали да врате све оне делове српске територије које су отели од Бранивојевића, па би се могло протумачити да су у суштини они били у овом рату губитници.

Ипак, све су ово за српског краља Стефана били проблеми другостепене важности. Главна преокупација Србије биле су као и до тада Византија и Бугарска. Одмах након преузимања српског престола Стефану је умрла жена Теодора, па се ускоро појавило питање новог краљевог брака. У то време (1323.) он је ратовао са Владиславом којег је здушно помагала Угарска и Стефан је мислио да браком са ћерком Филипа Тарентског дође у везу са Анжувинцима и на тај начин ослаби Владислава. Његова изабраница се звала Бланка и била је ћерка поменутог Филипа Тарентског и његове жене Тамаре из Епира. Колико је он био заинтересован за тај брак види се и по томе што је Филипу Тарентском (будућем тасту) обећао да ће превести Србију под Римску цркву, односно да ће покатоличити своју државу. У настојању да се убеди Филип да Бланку пошаље у Србију посебно су се истицали Дубровчани, тако да је у српском посланству које је уговарало брак био и један Дубровчанин. Тадашњи римски папа Јован XXII је сматрао да је то већ готова ствар, а да ће он коначно успети оно што папе пре њега нису могле и да ће Србија бити покатоличена. У то доба папа је боравио у Авињону и ускоро је оданде требало да крене изасланство на челу са епископом Бертрандом, које је требало да обави сав овај посао. Изгледало је да ће сигурно доћи до склапања овога брака па је чак уговорено да се свадба одржи у Скадру и то с пролећа 1323. године. Међутим све се до краја изјаловило због тога што Филип Тарентски није желео да раскида везе са Владиславом, сматрајући да су те везе доста чврсте док би велико питање било какви ће се односи успоставити са Стефаном. Тешко да је Филип могао поверовати и Стефану онда када је овај обећавао прелаз на католичанство. У сваком случају у мерењу интереса Филип је сматрао да му добри односи са Стефаном нису тако потребни као што су то са Владиславом. Стефан није још одустајао па је у августу 1323. године послао још једно посланство у Јужну Италију не би ли ипак убедили Филипа Тарентског на овај брак. Но и то је било узалуд.

Након тога Стефан се окренуо ка Византији и ускоро је оданде стигла невеста. Била је то ћерка намесника Солуна, који се звао Јован Палеолог. Он је иначе био из царске породице и његов отац Константин Порфирогенит је био брат византијског цара Андроника II. Сама принцеза се звала Марија Палеолог и имала је тек 12 година када је удата за Стефана. И она је била у роду са бившом српском краљицом Симонидом (била јој братичина). Мати Маријина се звала Ирина и била је ћерка великог логофета Теодора Метохита, већ доброг познаваоца Србије. Током 1324. године дошло је до склапања овога брака. "Пошто беше лепо да он има помоћницу ка богољубазним делима, онај који у свему промишља њему корисно, изабра такву мужу достојну, која од града солунскога од царскога корена будући дође на царско, блажена Палеологина" (Григорије Цамблак).

У овоме браку посредовао је по свему судећи неизбежни Данило. "А он не хотећи не послушати његове молбе, оде прво ка цару бугарскоме, и Божјом помоћу ту сврши његову вољу. Такође и у славни Цариград, и ту сврши сву вољу срца његова" (Данилов ученик). У то доба Данило је био веома активан па је најпре ишао на двор Бугарског цара Михаила Шишмана (1323-1330.), који је био ожењен сестром Стефана Дечанског која се звала Ана. Цар Михаило је тада отерао Ану и довео као нову жену Теодору која је била удовица Теодора Светислава (1300-1332.), али и унука византијског цара Андроника III. "Овај, мада је имао код куће жену, кћер српског краља Стефана Немање, по имену Неда или Недељка, желео је ипак да има још једну, која би била царског рода. И тако, отпустивши прву жену, узео је Теодору, бившу Светислављеву жену и сестру Андроника Палеолога Млађег, веома лепу жену, која је тада боравила у Трнову" (Мавро Орбин). Како се бугарски цар у то време почео политички приближавати Византији, то је био одлучио да се са њима и ороди помоћу ове женидбе. Ту му је сметала бивша жена Ана, па ју је стога отерао. Данило је ишао код Бугарског цара у вези овога догађаја будући да је то Стефан изгледа схватио као личну увреду. "Јер му се у то време беше догодила нека скрб од цара Бугарскога Михаила, и од брата његова Владислава, сина Стефана краља, а такође је имао посланство због неких царских послова у славни град Константинопољ, звани Цариград..." (Данилов ученик). Можда је ова Данилова мисија била повезана са могућим приближавањем бугарског цара и Драгутиновог сина Владислава, те је требало на време осујетити остварење овог савеза. Иако се прави разлог Даниловог пута у Бугарску не зна, по свему судећи мисија је била успешна и сукоб је изглађен, пошто Стефан није предузимао више никакве кораке у том правцу. Исто тако ни Бугари нису предузимали никакве даљње потезе, па остаје да се нагађа права тема ових разговора. Било како било, тиме је са бугарским царем преко епископа Данила избегнут сукоб, што је тада Стефану морало бити веома битно, јер за веће сукобе он није имао снаге. Након тога Данило је отишао и у Цариград где је обављен посао око Стефанове женидбе са Маријом Палеолог.

Баш некако док су се ти сви догађаји дешавали, умро је и архиепископ Никодим (12. маја 1324. године). Требало је сада поставити новога архиепископа. "Када је прошло мало времена и када се преставио преосвећени архиепископ Никодим, потражи овај превисоки краљ Стефан Урош Трећи, кога би нашао таквога чрнца и богобојажљива достојноименита мужа, који може предржати престо светога и богоноснога оца нашега светитеља Саве, и пошто је много тражење са таквим испитивањем било, и не могући наћи таквога чрнца, и паде добра мисао на срце овом превисоком краљу, и сети се овога свеосвећенога епископа кир Данила,..." (Данилов ученик). Тако је дана 14. септембра 1324. године изабран епископ Хумски Данило за новога архиепископа Српске православне цркве под именом Данило II. "И пошто је сабран цео сабор српске земље, епископи, игумани и сви велемоћни српске земље, учини савећање са овима господин мој краљ о овом свеосвећеном. И изабравши га, и тако великом молбом господина краља, и метанијем часних чрнаца Свете Горе и свега Богом сабранога сабора српске земље, и све учинише по законском обичају, и тако га узведоше на престо светога архијереја Саве, на дан празника Ваздвижења Часнога Крста,..." (Данилов ученик). На тој функцији остао је све до 19. децембра 1337. године, када је и умро.

Помало чудно делују наводи овога биографа када каже како је Стефан Дечански тражио новог архиепископа и не могући га наћи он се сетио Данила. Да ће Данило бити нови архиепископ знало се, не само зато што је он био кандидат на ту функцију још и за време Милутина, функцију, већ и зато што је већ дужи низ година Данило најповерљивији човек српских краљева. То је био код Милутина, а сада је то и код Стефана. Данилу се поверавају тадашње најважније дипломатске акције на бугарском двору, као и уговарање краљеве женидбе. То су и иначе били тешки дани за Стефана, јер борбе за краљевску круну тек што су готове, а остаје још питање рата са Дубровником, док су се односи са Византијом и Бугарском почели нагло кварити. У таквој ситуацији на челу цркве Стефан је морао имати поверљивог и снажног човека, а ко је то био више од Данила? Данило није био само верски човек, већ и ратник (бранио Хиландар), а нарочито је Стефана задужио као дипломата (преговори са Милутином, бугарским царем итд.). Комплетнијег човека од Данила тада Стефан није имао.

На овом месту би се могло продискутовати и Стефаново обећању Филипу Тарентском да ће, уколико његову ћерку Бланку добије за жену, превести Србију у католичанство. Оваква обећања су и раније давали српски краљеви, али ни један није ни покушао било шта озбиљније на томе и да уради. То је био вероватно случај и са Стефаном. Није он узалуд био син краља Милутина. Обећавао је све не би ли од Филипа добио ћерку, а своје обећање не би никада извршио и то не само зато што то он не би хтео, већ зато што то не би могао. У том моменту за такав потез Стефан није имао никаквих шанси. Тек што је узео круну, земља је још била у немирима, а он је био јако завистан од цркве, којој је требало да наметне римску власт. Стефан је новом архиепископу Данилу II дуговао све и то су сви знали, па би њихов евентуални сукоб, поготово око таквог питање, за Стефана био унапред изгубљен. Да је то тако и да Стефан не може урадити оно што је рекао вероватно је проценио и сам Филип и видео да су Стефанова обећања празна прича.

Стефанов брак са Маријом Палеолог је склопљен искључиво из политичких мотива и то је опет више интереса било са византијске него са српске стране. Отац Маријин, Јован Палеолог био је намесник у Солуну и желео је да овај град са околином и Македонијом отцепи од Византије. "Не желећи више да буде под царем, већ хотећи да за самог себе створи (засебно) царство, као што му је по његовом мишљењу припадао у наслеђе" (Нићифор Григор). Помагали су му браћа Метохити који су држали Струмицу и Мелник, али то је још увек било мало за тако велики подухват. Стога је требала помоћ са стране, па се Стефанова жеља да са Маријом склопи брак учинила Јовану као згодна прилика да придобије српског краља те да уз његову помоћ уради оно што није могао сам. Стога се није много размишљао када је требало дати пристанак иако је Марија имала тек 12 година док је Стефан имао око 50. Са овим браком добија се много тога у политици, а тешко да би Јован за своју ћерку успео да нађе бољег женика. Одмах након склапања овог брака Јован је са својом супругом Ирином под оправдањем да долази у посету ћерки и зету, отпутовао у Србију и покушао Стефана да придобије за свој план.

Овога није требало много убеђивати и ускоро је српска војска нападала на серску и струмичку област. У тим нападима није учествовала нека већа и јача групација српске војске већ су били само поједини одреди, који су помагали Јовановој војсци. Стога су те акције више биле пљачка и пустошење околине, но што су биле смишљени војни поход. По свему судећи, Стефан је само отаљавао оно што је обећао тасту, ни једног момента не мислећи да се озбиљно потруди. По серској и струмичкој области српска војска је несметано крстарила, али нападе на градове није предузимала. Није било код Стефана довољно заинтересованости за то, будући да су те акције опсађивања тражиле доста времена и средстава, а добит је била никаква. Сва освајања би на крају требало предати тасту, а то Стефан није желео. С друге стране, могуће је да Стефан није желео да се замера византијском цару, те да су ове акције биле провизорне, тек толико да се таст умири.

Било како било акције су ипак постигле делимичан циљ, јер се византијски цар Андроник уплашио и затражио да са Јованом преговара. Цар понуди Јовану титулу кесара и затражи од њега да се врати у Солун. Ово није било оно што је Јован желео, међутим Стефаново сумњиво понашање јасно је говорило да овај неће више ратовати за његов рачун. Стога Јован пристане на услове које је цар понудио, али се нагло разболео и у Србији је и умро (1327.).

За све то време у Византији су трајала трвења између два Андроника и то цара Андроника II и његовог унука Андроника III. Сукоб је почео из прилично прозаичних разлога. Андроник III је у некој љубавној згоди желео да се освети свом противнику који је имао више успеха код неке византијске даме и послао је своје људе да овога убију. Међутим они грешком смакну његовог рођеног брата, деспота Манојла. То је веома погодило Михаила IX (Манојловог и Андрониковог оца), тако да је он, и иначе веома тешко болестан, убрзо умро (1320.). Сам Михаило IX водио се као први престолонаследник док је Андроник III био други престолонаследник. Цар Андроник II се страховито наљутио на свог унука, Андроника III, и лишио га наследства. Према томе, сада Андроник III није више могао да наследи византијски царски престо, што му наравно није могло бити право, те стога то није прихватио мирно и уз помоћ Јована Кантакузина и неког Сиргијана подигне против цара Андроника II побуну. У Византији је већ било доста незадовољства са старим царем, тако да је Андроник III одмах добио доста моћних присталица. Стога је од самог почетка стари цар био у дефанзиви и то чак толико да је већ 1321. године пристао на мир, дајући унуку (Андронику III) целу Тракију, а Цариград је остао у његовим рукама. Тиме је Византија била подељена на два дела, један којим је управљао Андроник II и други којим је владао Андроник III.

Код Андроника III ускоро је избио сукоб између Јована Кантакузена и Сиргијана. У то време опет су започињали сукоби са старим царем, а Сиргијан, љут на Андроника III, оде код старог цара Андроника II и постане командант његове војске. И у овом сукобу стари цар није имао среће, па је те године (1322.) сукоб и окончан тако што је стари уговор само обновљен. Током 1325. године Андроник III је успео да буде и крунисан за цара и савладара Византије. Баш у време свих тих смутњи Јован Палеолог (таст Стефана Дечанског) почео је да ради на свом плану за отцепљење од Византије, покушавајући да искористи описани сукоб два Андроника. У томе је успео тек делимично, јер је убрзо и умро 1327. године.

Баш те године (1327.) када је Јован умро, почело је у Византији опет трвење између деде и унука. И једна и друга страна је покушавала да за своју страну придобије Србију, али и Бугарску. Стари цар Андроник II је још од пре био у добрим везама са Стефаном Дечанским, које су успостављене још док је Стефан боравио у изгнанству у Цариграду. У пролеће 1326. године дошло је у српски двор једно посланство старог цара Андроника II, тобоже да преговара са удовицом Јована Палеолога и да је наговара да се врати у Солун. У њему се налазио и Нићифор Грегор, познати писац, као и Касандрин и Торникије (овај ће одиграти посебну улогу). У суштини, ово је посланство покушавало да придобије српску помоћ за наредне сукобе који су предстојали и удовица Јованова је била само оправдање. Један члан посланства, Торникије, посебно је тајно преговарао са Стефаном и након тога одмах отишао за Цариград, остављајући осталу двојицу из посланства. Очигледно да је Торникије уговарао савез између Стефана и византијског цара Андроника II и када је у томе успео, журно је отпутовао у Цариград не би ли о томе што пре обавестио византијски двор. Овај потез византијског цара се показао као веома успешан, јер је Стефан пристао да га помаже. Нако свега тога отпутује у Византију и Стефанова ташта, а он ју је посебно лепо испратио. "Пошто прође десет дана откако је посланство приспело, краљ српски, који се онде негде у близини налазио, саопшти што је имао о пословима једноме од посланика и, наредивши да посланство полази, дође и он са краљицом да и собом теши своју ташту и да нареди што је још требало за полазак посланства. Јер му је дужност била да ташту испрати с почастима и достојањима која су јој и као ташти његовој и као жени великог цара и као госпођи која се у тај мах у жалости затекла приликовала" (Нићифор Григор).

34. Битка на Велбужду

За то време Андроник III се повезао са бугарским царем Михајлом Шишманом који већ није био у добрим односима са Србијом због српских експанзионистичких планова према Македонији, на коју су бацали поглед и Бугари. С друге стране, још увек је била веома свежа и успомена на то како је бугарски цар Михајло неку годину раније отерао своју жену, иначе рођену сестру Стефана Дечанског. Међусобни сусрет два цара се одиграо у Димотици и ту су уговорене појединости овога уговора. "Ту су се договорили и закључили да цар помогне Михаилу против српског краља, а он цару против његовог стрица, Андроника, а када потпуно савладају непријатеља, да Бугарин, као награду за своје напоре, добије неке градове у Романији" (Мавро Орбин).

Током 1327. године почеле су и војне операције, а од самог почетка Андроник III је имао иницијативу. Најпре је успео да одбрани Македонију од напада Андроника II и сада је у потпуности држао целу ову област и град Солун. Већ у јануару 1328. године Андроник III је тријумфално ушао у Солун, где је дочекан као цар. У самоме Цариграду Андроник II се почео осећати несигурним и помишљао је на преговоре.

За то време српска војска је углавном мировала, јер војвода Хреља, који ју је водио, јасно је видео да је Андроник III толико надмоћнији да би било узалуд помагати Андроника II, који је био толико слабији да је већ био практично изгубљен. Сам краљ Стефан Дечански је почетком 1328. године дошао лично са својом војском не би ли узео учешће у овом рату. Но, на наговор војводе Хреље одустане од помоћи старом цару и одлучи да се бори против Андроника III само ако га овај нападне. Тада је Стефан имао и неприлика са српском властелом која му је ставила до знања да ће га напустити, буде ли напао Андроника III. Немајући куд, Стефан напусти старог цара и остане у улози посматрача. Тада се јасно видело да краљ Стефан нема баш потпуну контролу над својом властелом и да му власт и није толико сигурна. Веома брзо ће се то показати још једном, али много драстичније. По свему судећи, Стефан није био баш омиљен, а разлози су се вероватно налазили у његовом понашању.

За то време бугарски цар изненада напусти свог савезника Андроника III и пређе на страну старог цара, шаљући му један одред од скоро 3.000 војника које је лично водио. "Михаило, подстакнут, може, неком великом надом коју је био себи створио у глави, потајно је поручио Андронику Старијем да ће му доћи у помоћ ако пристане да закључи с њим пријатељство. Андроник Старији је сместа прихватио овај предлог који му је изгледао управо као с неба дошао" (Мавро Орбин) То је дало подстрека старом цару да покуша да организује отпор. Када је бугарски цар ушао у Византију и почео се приближавати Цариграду, почне Андроник III са њим преговарати. На неки начин успе он да убеди бугарског цара да овај одустане од намере да помогне старог цара и Бугари се ускоро повуку из Византије. "Кад је, дакле, Андроник Млађи био о томе обавештен, истог часа је упутио једног свог поклисара с много поклона и с још више обећања заповеднику Бугара, молећи га да оде и врати се кући, што је Бугарин одмах и учинио" (Мавро Орбин). Сада је било јасно да је Андроник II изгубио све шансе, тако да је 24. маја 1328. године Андроник III ушао у Цариград и преузео власт. Стари цар Андроник II је абдицирао, али га унук, нови цар Андроник III није прогонио већ га је оставио да живи на царском двору. Тиме је била извршена смена на византијском царском престолу. Тек две године касније византијско племство, користећи болест цара Андроника III, натера старог цара Андроника II да се замонаши. Тиме је он и дефинитивно сишао са политичке сцене.

У овом рату, видели смо, Стефан Дечански није имао виднијег учешћа, мада је он то изгледа желео, али због отпора властеле морао је бити само посматрач. Ипак, српска војска је успела да освоји град Просек и то тако што га је његов заповедник (неки Бугарин), не желећи да га преда новом цару, предао Србима. То је био разлог више да Андроник III сматра Србију непријатељем. Он и иначе никако није могао да опрости Стефану то што је овај, макар минимално, помагао старог цара Андроника, па је ово освајање Просека био само још један додатни разлог за даљњу љутњу.

Те године (1328.) Андроник III и бугарски цар Михајло су рашчишћавали међусобне рачуне који су остали још од рата два Андроника у Византији. У овоме рату нико није имао одлучујућег успеха, већ се ратовало са променљивим успесима, да би на крају склопили мир крајем те године. Тада су закључили да им је заједнички непријатељ Србија и да би оружје требало окренути на њу. Прекинувши међусобна непријатељства оба владара су се могла посветити своме новоме циљу: Србији.

За то време на граници са Византијом војни одреди из Србије залетали су се у Македонију, али то нису били крупнији походи. Током 1329. године српска војска је почела да опседа Охрид, а док је опсада трајала, по старом обичају околина је опљачкана. Исто тако, по старом обичају, опсада Охрида је ишла јако лоше, тако да је цар Андроник III након тешке болести и успешног ратовања са Турцима у Малој Азији, успео да на време доведе војску Охриду у помоћ. Српска војска га није ни дочекала, већ се повукла. Не треба мислити да је ово била нека крупна акција српске војске, радило се о одреду мање снаге који и није нешто озбиљније намеравао па стога није прихватао отворену борбу. Сада је цар Андроник III дошао до закључка да се мора нешто учинити са Србијом будући да је јасно видео да му са те стране неће бити никако мира. Одмах је у бугарском цару Михаилу нашао истомишљеника, па је са њим ступио у преговоре. Бугарски цар није био расположен према Србији, јер је и краљ Стефан, као и он сам, показивао да има намеру да освоји Македонију. Стога два цара, византијски и бугарски, склопе савез у намери да нападну на Србију и то са две стране. Овај договор је постигнут током пролећа 1330. године. "Кад је Бугарин био обавештен о тим припремама, упутио је молбу цару да с једне стране провали у Србију са својим четама, а он ће доћи са својим Бугарима с друге стране, тако да Немања не буде у стању да се одупре обојици" (Мавро Орбин). Овде Орбин греши утолико што као српског краља наводи Немању, а не Стефана Дечанског. Оба цара су изгледа имала велике планове у вези овога рата, очекујући да освоје Србију. "Хотећи озлобити његово отачаство, и хвалећи се да ће поставити престо у држави његова отачаства, и такво једномислено саветовање имајући и кратку љубав са грчким царем, као што и би" (Данилов ученик). По биографу намера је била да се Стефан сруши са престола, а Србија подели. "Ови зломислени овако већаху говорећи: Отићи ћемо и убићемо га, и наше ће бити наследство,.." (Данилов ученик).

По свему судећи овај рат је бугарски цар најозбиљније схватио па је стога приступио и темељним припремама. "Јер бугарски цар Михаило, узневши се многим успесима и славом царства, подизаше се на српску државу и жураше се да је покори. А велика је била, дакле, његова војска, сакупљена од различитих народа, а призвавши још и немалу помоћ Гота, који су живели с оне стране Дунава, иђаше подобно мору које се таласа." (Григорије Цамблак). Бугарски цар Михаило је унајмљивао стране плаћенике и то углавном Татаре и Јасе (Осете), а добио је помоћ и од влашког кнеза Јована Басарабе. Ни Стефан Дечански није мировао, па је и он доводио најамнике углавном Немце и Шпанце и то све саме коњанике. "Зато, посредством Дубровчана, доведе из Италије хиљаду и три стотине Немаца који су раније служили у ратовима многим италијанским кнезовима. Сем тога, дођоше му у помоћ многи други људи, извежбани ратници. И тако се краљ Стефан Урош припреми за отпор Бугарину" (Мавро Орбин). Истовремено је забранио млетачким трговцима да преко Србије носе оружје или било какву другу робу за Бугарску, под претњом строгих казни. По Мавру Орбину основни разлог за овај предстојећи сукоб био је у томе што је бугарски цар отерао своју жену Ану, Стефанову сестру (Милутинова ћерка). "Урош уда своју кћер Неду за Михајла који се звао царем Бугара. Михајло ју је, пошто је с њом имао много деце, одбацио и узео Теодору Палеологу, најмлађу сестру цара Андроника" (Мавро Орбин). Но, то не може никако бити тачно, јер Михајло је Ану отерао још 1324. године, дакле пет година раније, па је временом тај сукоб био изглађен. Основни разлог је био у борби за престиж на Балкану, а непосредни повод аспирације два краља на Македонију.

Србију је напао најпре цар Андроник III и његов удар је дошао почетком јула месеца 1330. године. Међутим, он је оперисао само око границе, не залазећи дубље, вероватно очекујући да види исход бугарских акција. План је у суштини био веома једноставан: Србију је требало напасти са обе стране и тако прикљештену лакше је савладати. Међутим од самог почетка византијски цар овај план није поштовао, па је своју војску зауставио у Пелагонији и чекао. Могуће је да ни сама византијска војска није била довољно јака, па цар није желео да он буде тај који ће примити најјачи српски удар. "И тако, цар је припремио своје чете и све потребно за рат, те је у пролеће отишао у војни поход. Али видећи да се његова војска не може мерити с војском српског краља, утаборио се у Пелагонији и решио да ту чека да види шта ће урадити Бугарин, који је располагао већим бројем људи неголи он,..." (Мавро Орбин).

Краљ Стефан Дечански је био упознат са ратним планом два цара и одлучио је да се са њима обрачунава појединачно. Иако су Бугари напали тек касније (крајем јула), он је њих оценио као опасније, па је стога одлучио да их први дочека. Сам правац из којег ће Бугари ударити Стефан је само могао нагађати, стога је од самога почетка било и мало лутања. Најпре је Стефан се са војском улогорио на Добрич-пољу које се налази на ушћу Топлице у Мораву. Значи, очекивао се удар са севера, међутим он није дошао са те стране. "И тако заповеди превисоки краљ да се сакупе сви војници српске земље отачаства свога на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица, јер припада ка реци Морави" (Данилов ученик). Сама српска војска још увек није комплетна и очекивали су се још неки одреди. Тада је изненада стигла вест да Бугари не иду правцем из којег су очекивани, већ према области Земен, у изворишту Струме. "И тада дођоше гласници његови ка овом господину краљу, говорећи: Нека ти је знано, превисоки краљу, да се подигао цар са својим силама од свога славнога града Бдиња, од реке зване Дунава и иде у државу краљевства ти у место звано Земен, и ту хоће да се бори са тобом" (Данилов ученик).

Стефан Дечански је одмах покренуо војску и кренуо према Бугарима. "И у тај час узевши превисоки краљ своје војнике, и спремивши се за борбу, брзо пође према њему,..." (Данилов ученик). На свом путу свратио је у цркву св. Ђорђа у Нагоричину. "И идући са својим војницима дође у свој манастир ка светоме мученику Христову Георгију Нагоричком" (Данилов ученик), а нешто касније и у манастир Сарандапорски. "Такође и ка светоме Јоакиму, који је у Сарандапору, молио се је, дошавши ка гробу његова тела, и са свом властелом српске земље за помоћ му, са сузама чинио је велико обећање ка овом преподобном и блаженом оцу" (Данилов ученик).

Сада је већ био у близини Бугара и о њима су му стизале сасвим поуздане вести. "И тако чувши да бугарски цар дошавши са својом силом стоји у држави његовој у месту званом Земен, на обали реке Струма, и да плени околне крајеве те, и тако пожуривши се стаде близу њега са својим војницима на реци Каменчи" (Данилов ученик). Војска краља Стефана још увек није била комплетна и очекивала су се значајна појачања, но Бугари то нису знали. "И када је био на месту такозваном Велбужду, које припада к Сардикији, ту обе стране угледаше једна другу, и наши беху веома мали, а множина њихова, тако као када би неко рекао пет на тисућу" (Григорије Цамблак). При том првом сусрету двеју војски било је очигледно да су Бугари надмоћнији (Србима је појачање тек требало доћи) и то је условило касније догађаје.

С друге стране ни дисциплина у бугарској војсци није била на неком нивоу, па се добар део њихове војске разишао по околини пљачкајући. "С том војском провалио је у Србију преко северних делова планине Хема и стигао скоро до извора реке Струмице. Како му се нико није одупирао, четири је дана непрекидно пустошио све огњем и мачем" (Мавро Орбин). По свему судећи ни снабдевање није било обезбеђено па су се Бугари хранили тако што су отимали по околним селима. Знајући то Стефан се није журио. С друге стране, Бугари су видели да Стефанова војска није бројно јача од њихове, али нису знали да се очекују појачања, па су потценили његову снагу и били сигурни у победу. "И тако чувши овај цар за долазак превисокога краља, растужи се веома мислећи да није могуће превисоком краљу борити се са њиме и са његовим силама" (Данилов ученик).

Стефан је намерно оклевао шаљући Бугарима преговараче са поруком у којој позива бугарског цара да одустане од напада и да се задовољи са оним што има у Бугарској. "Буди задовољан са својим, да то добро буде, а не жели друго, што Бог другима дарова, јер долазиш у сукоб са Богом, као онај који смућује и ратује оно, што је од њега добро раздељено." (Григорије Цамблак). Ови преговори су постигли свој циљ одлажући почетак битке, а за то време коначно стигну Стефану и очекивана појачања. "И имајући посланства међу собом, закаснише два или три дана, јер господин краљ очекиваше окуп своје војске, пошто нека властела закаснише, будући на његову послу" (Данилов ученик). Сада се више ништа није морало чекати и битка је могла да почне. Бугари су били тешко насамарени од Стефана мислећи да је он толико слаб да мора преговарати па им ни војска није била на окупу, јер се највећи део још увек налазио по околним селима и пљачкао. Стога Стефан нареди да се почну припреме за битку. "И дозвавши војводе заповеди да се уређује војска и да се спрема за борбу. А сам у своме шатору стојећи, мољаше се, подигавши своје непорочне руке к Богу и њега призиваше у помоћ. И тако проведе сву ноћ стојећи" (Григорије Цамблак).

Да је Стефан журио за ову битку види се из тога што су последња појачања стигла у саму зору, у суботу 28. јула 1330. године, а да је већ у подне битка почела. "Када је дан суботе свитао и када му је приспела сва војска, а овај цар је мислио да превисоки краљ неће да се бори са њиме, изненада у само подне суботнога дана спремивши се за борбу са својим војницима, пође брзо на рат" (Данилов ученик). Бугари се уопште нису надали овоме нападу, поготову не након оних преговора (има мишљења да је чак и примирје било уговорено, а да га Стефан није поштовао), мислећи да српске војске има сувише мало да би могла њима да се супротстави. Да је бугарски цар био и те како изненађен види се из навода биографа. "И тако када виде бугарски цар долазак господина краља који је изишао против њега на борбу, био је у великом метежу, и као приморан и не хотећи да иде против њега на борбу" (Данилов ученик). У ствари, обе војске су на дан битке биле подједнаке и свака је бројала око 15.000 војника. За оно време биле су то приличне армије. Податке о бугарској војсци даје и Орбин: "јер је био сакупио дванаест хиљада Бугара и три хиљаде Влаха."

У овој бици посебну улогу је добио син краља Стефана Дечанског, Душан, и то тако што је под своју команду добио елитну јединицу. "Један део изабраних својих војника одлучи да иде на рат са сином својим младим краљем, а сам са другим делом војске;" (Данилов ученик). Нешто слично говори и Мавро Орбин: "Душан, имајући уза се много људства и међу осталим поменутих 1300 Немаца, од којих 300 коњаника, потуче се с Бугарином, који је имао много више људства него Рашани" (Мавро Орбин).

Битку је започела српска војска у само подне дана 28. јула 1330. године и то на Велбужду (данас Ћустендил). Овај напад је био за Бугаре страшно изненађење јер му се уопште нису надали. Добар део војске је харао околином, а Бугарски цар је био убеђен да је Стефан сувише слаб за борбу и да је то разлог дотадашњих преговора, али грдно се преварио јер: "тада затрубише убојне трубе, судари се оружје с обе стране, и коњи фрком зарзаше, и био је велики вапај" (Мавро Орбин). Српска војска је показала велику умешност и извежбаност. "Младићи превисокога краља тако устројени на рат, на обе руке стрељаху и ништа нису грешили и почеше се моћно борити, и стојаху крепко, не разилазећи се ни један од другога. И тако борећи се, би велико падање Бугара, и тако одоле српска сила" (Данилов ученик). Бугарска војска није издржала ни први налет српске војске већ се разишла на све стране, а српска војска је умела да искористи ову сметеност Бугара и да их разбије до краја.

Није познато како је текла сама битка и једини који је нешто више о томе казао био је Мавро Орбин по коме је главну улогу у великој победи имао страни елемент у српској војци, односно плаћеници. Они су наводно први ударили у центар Бугара и када су га разбили у напад је кренуо и остатак српске војске које је предводио Стефанов син Душан. "Али кад су војске имале да заметну битку, немачки војници разредише сву војску, како је захтевала ратна вештина, те рекоше Стефану Душану и другим великашима Рашке: Ми који смо римске или латинске вере и обреда, ући ћемо први у борбу, а ви ћете стајати постројени с вашим четама, и ако будете видели да ми напредујемо и да смо изазвали пометњу у непријатељској војсци, тада ћете нас следити ударајући јуначки као прави ратници. Али ако случајно будете видели (што не дао бог) да смо ми разбијени, пазите да се не упуштате у борбу с непријатељем, већ нека се свако спасава како боље може. Одмах после тога, збивши се сви заједно, почеше као побеснели упадати у непријатељску војску, те снагом копаља и мачева прођоше свуда рањавајући и убијајући свакога који им се нашао на путу. Затим се вратише одакле беху кренули. Тако поновише још други и трећи пут, тукући увек и правећи покољ међу непријатељима" (Мавро Орбин). Тек када су плаћеници сломили Бугаре у напад је кренуо и "млади краљ" Душан и Бугаре разбио до краја. "Кад је то видео син краља Стефана Уроша, крене и он са својим Србима против Бугара. Нападајући их смело и одважно, разби их и натера у бекство убијајући све на које се намери" (Мавро Орбин).

У даљем тексту своје књиге ("Краљевство Словена") и то на оном месту где пише о бугарској историји, Мавро Орбин прави збрку. По једној верзији (управо наведеној) страни плаћеници су сами разбили бугарски центар, а нити један од српских краљева их није водио (ни Стефан ни Душан, а ни неки од српских војсковођа). Међутим, када пише о бугарској историји, Орбин у суштини понавља причу о удару страних најамника у центар бугарске војске, али сада тврди да је на челу најамника био баш краљ Стефан Дечански. Овај одред најамника био је појачан и са једном четом српских коњаника. Дакле, Стефан води овај први удар на центар Бугара, отима заставу и заробљава бугарског цара Михајла (Орбин Стефана назива Немањом). "Кад су, дакле, војске заметнуле битку, Немања, праћен једним одредом својих коњаника и с хиљаду и три стотине Немаца, храбрих и оружју извежбаних људи, најпре је насрнуо на Михаилову заставу. Пошто ју је одузео без великих тешкоћа, окренуо се онда пут коњичког одреда где је био Михаило. У великом покољу који је ту направио, заробио је Михаила. Од осталог пак дела војске већина је ту изгинула, а они који су побегли, вратили су се кући напола голи. Смртно рањени Михаило остао је пуна три дана у потпуној несвести, а четвртог дана, дошавши мало к себи, испустио је душу" (Мавро Орбин). Оно што може да збуни јесте и то да Орбин опет на једном месту наводи како су ти плаћеници били под командом Душановом. "Душан, имајући уза се много људства и међу осталим поменутих 1300 Немаца, од којих 300 коњаника, потуче се с Бугарином,... итд." (Мавро Орбин). Шта је од свега тачно?

Неком логиком могло би се доћи до закључка да је верзија по којој су најамници, ојачани српским коњаницима, ударили у центар Бугара и решили битку, а да их је водио Душан (не Стефан), заправо најтачнија. Улога Душанова у овој битки је била велика и то сви биографи подвлаче, али нико не каже и у чему је та улога. Наводи се само то да је он био храбар итд., али то никако не би могло бити довољно да би он стекао неку знатнију славу у тој битки. Било је ту нешто и више. Душан је на неки начин решио битку. Да су страни плаћеници били ти који су самостално одлучили ову битку, или да их је водио Стефан, тада за похвале Душану не би било места. Узимајући у обзир то да је битка решена одмах у почетку, када је разбијен бугарски центар, те да се све остало претворило у прогањање и убијање непријатеља, то излази да је Душан славу могао стећи једино у почетку битке. То је управо тај удар у центар Бугара који је вероватно Душан предводио. То не би требало да буде ништа чудно, јер је Душан био веома млад и жељан славе, а сви су у њему видели престолонаследника. Он се таквим морао показати и на бојном пољу. С друге стране, није искључено да су још тада почела комешања између њега и Стефана и то је био додатни разлог да се Душан достојно покаже пред српском властелом, као храбар и борбен краљ. Исто тако, ни то што су најамници добили главну улогу у битки не треба да изненади. Они су били извежбани и прекаљени ратници, који су годинама пре тога ратовали по Италији (по Орбину) и представљали су најјачи део српске војске. Сасвим логично да им се онда додели и најважнија улога у битки.

Битка на Велбужду је била таква катастрофа Бугара да је и сам цар Михајло у бекству погинуо. О његовој погибији постоје различите верзије. По Григорију Цамблаку излази да је цар жив ухваћен и да је изведен пред Душана који га је дао погубити. "Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно" (Григорије Цамблак). По другој верзији цар је бежао, али му се коњ саплео и пао. Док се он батргао на земљи пристигну српски војници и убију га. "А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу" (Данилов ученик).

Верзија Мавра Орбина одудара од обе горе наведене. И по њему цар Михајло је бежао, али му се коњ саплео па је он побегао пешице у шуму. Ту су га ухватили они српски војници који су били рањени и који су се склонили у шуму. Након битке привели су га код краља Стефана Дечанског, и он је изненада, док је разговарао са Стефаном, умро. "У овој бици био је рањен и оборен с коња бугарски цар Михајло. Али пошто га нису тада препознали, касније га је нашао један словенски коњаник међу онима који су се због рана били склонили у шуму, где су лежали на земљи јер се нису могли макнути с места. Кад је био доведен пред краља Стефана, који је с другима стајао ту близу, Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео то тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: Нека се испуни воља божја. Изрекав то, издахне." (Мавро Орбин).

Сам цар Михајло је ухваћен док је битка трајала, прецизније док је трајао прогон Бугара, јер они нису ни стигли да пруже неки већи отпор. "Док је ово бивало, војници и силе господина краља гоњаху силе и многе народе цара Михаила, једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи ка превисоком краљу и сину његову младом краљу Стефану" (Данилов ученик). Какав је то хаос код Бугара био види се из тога да ни највеће велможе бугарске нису знале да им је цар погинуо, све док им његово тело није показао Стефан Дечански.

У овој битки краљ Стефан није узимао лично учешће, већ је након што је послао војску у битку провео цело време у молитви. "А он опет дошавши у обичан шатор, преклонивши колена и положивши лице на земљу, ронећи сузе као извор мољаше се. А Бог послуша својега угодника и онај силни гордељивац би побеђен са свом војском својом, као некада Амалик, дејством молитве, и не могаше избећи суд Божји" (Григорије Цамблак). За то време, Душан, син Стефанов је имао директно учешће у току целе битке "који је тада показивао у борби велику храброст" (Григорије Цамблак), а то није остало незапажено међу властелом. "А и овај млади краљ веома се прослави у томе рату, као Исус Навин..." (Данилов ученик).

Бугарска катастрофа је била страшна, армија потпуно разбијена, многи побијени или заробљени, цар погинуо. "А ови после велике битке и страшне борбе која је била тога дана, и од проливања толике крви тих безбожних и поганих народа, који су дошли на српску земљу са овим царем, рећи ћу да се и сама та река Струма сва изменила у крв, јер беху сасецани као и пољска трава,..." (Данилов ученик). О овој победи био је одмах обавештен и византијски цар Андроник III, који се одмах одлучио да одустане од даљњег војног похода на Србију. С једне стране бојао се снаге Стефана Дечанског, док с друге стране овај страшни пораз Бугара му је давао добру прилику да сада њих тако немоћне без посебног ризика нападне. До тог момента он је освојио пар места у Македонији (Охрид итд.), али одмах након вести са Велбужда он главнину војске извуче из Македоније оставивши пар мањих гарнизона. "После примљене вести о томе, цар се вратио кући, не пруживши помоћ ни једној страни и не претрпевши икакву штету" (Мавро Орбин).

Након битке најпре се прикупио плен и утврђивани су резултати победе. "А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни, и у први час дана, пошто су приносили војници његови много злато и царске хаљине и небројено богатство, прекрасне коње овога бугарског цара и силе његове, што се подигоше на отачаство овога превисокога, јер ево сву славу њихову и богатство, које имађаху,..." (Данилов ученик). Пред Стефана су довођене заробљене бугарске велможе, којима је показиван њихов мртви цар. "И све велможе тога цара, које ухватише у рату, све ове приведоше пред лице господина краља, имајући железне окове на својим ногама. Многи од њих нису веровали да је погубљен цар њихов, но су мислили да је избегао смрти у тој великој борби, и изненада заповеди господин краљ да се изнесе мртво тело овога цара. А они видевши истину, горко заплакаше,..." (Данилов ученик). Ови потези Стефанови су требали да убеде Бугаре да је даљњи отпор узалудан, тим више што им ја цар мртав. Заправо, Стефан је дошао на идеју да на бугарски престо врати своју сестру Ану (Неду) коју је покојни цар Михајло отерао неколико година раније. Како је Ана са Михајлом имала сина Јована Стевана то је он требао бити нови цар Бугарске, али пошто је малолетан регентску власт вршила би Ана (Неда). Та идеја је вероватно Стефану пала на ум онога момента када је видео које су размере овога бугарскога пораза, па је приказујући тело мртвога цара желео да убеди Бугаре у несврсисходност даљњег отпора.

Видећи да се његова идеја може остварити, Стефан је, вероватно као пропагандни потез, не желећи озлоједити Бугаре, него их придобити, саслушао њихову молбу у којој су они од њега тражили да се њихов цар достојно сахрани. "Но нека нас помилује твоје превисоко краљевство и заповеди преславном твојом речју, да се погребе тело овога нашега господина, који је јуче био твој ратник, а сада је недостојни Твој слуга" (Данилов ученик). Након већања са својим великашима Стефан Дечански "заповеди да тело овога цара буде са чашћу пренесено и положено у цркви св. мученика Георгија, у месту званом Нагоричкога; и ту лежи и до овога дана на хвалу Богу, на прослављање и част овом превисоком краљу и целом његову отачаству, где лежи тело овога цара бугарскога Михаила" (Данилов ученик). Ова црква се налази североисточно од Куманова у селу Старо Нагоричино, а цркву је подигао још у XI веку византијски цар Диоген IV. Током 1313-1318 године манастир је детаљно обновио краљ Милутин.

Након тога српска војска се покрене пут Бугарске, уз пут не наилазећи ни на какав отпор. Пре покрета Стефан је о својој победи обавестио своју жену краљицу Марију, али и архиепископа Данила II и сабор српске земље. "Господин краљ посла веснике ка преосвећеном архиепископу све српске и поморске земље кир Данилу и ка жени својој благочастивој краљици и госпођи Марији и ка свему сабору српске земље,.." (Данилов ученик). Он је у суштини обавестио све њих, не толико о великој победи, колико о даљњим његовим плановима. Вероватно да ни краљ, а нити нико други, није могао ни сањати да ће српска победа бити толико убедљива и да ће бугарско царство пасти на колена. Сва је прилика била да се овај тријумф искористи до краја те да се из победе извуче све што се може. Стефан је желео да сестру врати на престо, мислећи преко ње да утиче на бугарске послове, док је српска властела видела добру прилику за ново територијално проширење. Није немогуће да је за овај продор у Бугарску Стефан био присиљен од стране властеле, јер биограф наводи: "А сутрадан после те силне битке, пошто је био сабран цео сабор овога превисокога краља у дан недељни....." (Данилов ученик). Значи, одмах након битке овај сабор, видећи размере победе, вероватно је расправљао шта даље предузимати. Бугарска је била сломљена и потребно је само ући у њу, а онда је разделити. Стефан по свему судећи није имао воље за то и баш ће то касније бити главни камен раздора између њега и српске ратоборне и пљачке жељне властеле. С друге стране, ту је био и Душан, са веома сличним идејама као и властела и још овенчан славом из протекле битке. У њему су великаши нашли истомишљеника и о томе је Стефан и те како морао да води рачуна. На основу свега тога његова одлука о продору у Бугарску је била по свему судећи само ограниченог домета. Тако је он мислио, али тако није мислила и његова властела, која је желела да од победе на Велбужду добије и опипљивије користи.

Из овога се види да је Стефан био и те како завистан са више страна. Најпре је морао да води рачуна о цркви и архиепископу Данилу II, коме је дуговао то што је био српски краљ. С друге стране, морао је и те како водити рачуна о расположењу властеле, а нарочито од онога момента када му је син Душан показао онолику ратничку способност. Стефанове одлуке након Велбужда су биле великим делом условљене управо расположењем са стране, а не његовим жељама. Управо тада, након највеће победе, почео је и Стефанов суноврат. Баш ту, на Велбужду, био је Стефан на врхунцу своје моћи. Слављен је као победник над бугарским и византијским царством, али уместо да му та победа донесе учвршћење власти, десило се супротно.

Након свега Стефан покрене војску и провали на бугарску територију. Пут кроз Бугарску није представљао посебан проблем, јер Бугари, још под теретом пораза, нису пружали никакав отпор. Док је још путовао кроз Бугарску упути Стефан својој сестри поруку где је обавештава да јој је бивши муж, бугарски цар Михајло, погинуо и где је њу обавестио о својој идеји да на бугарски престо постави њеног и Михајловог сина, Јована Стевана. "И тако господин краљ подигавши се са својим силама од тога места рата и увек идући ка истоку у државу бугарске земље, и посла своје поклисаре напред ка сестри својој благочастивој царици Ани, жени овога цара, кога победи, и деци њезиној,..." (Данилов ученик). Речено је већ да Бугари нису имали снаге да било шта учине против Стефана, јер осим што је он имао јаку војску, са собом је водио и најистакнутије бугарске великаше. "Велике велможе беху вођене у железним узама са овим превисоким краљем, да предаду своје градове и целу државу у руке господину краљу, не хотећи да их јако мучи" (Данилов ученик). Стога се и они одлуче на један доста понижавајући, али веома делотворан потез. Преостали великаши на челу са Белауром (брат покојног цара Михајла) дочекају Стефана код места Извори и замоле за мир. "Одатле се подиже са својим војницима, и дође у предео бугарске земље, у место звано Извори. И одатле хтеде пустити своје скиптре са силама ради примања те земље; и сутрадан пошто су се спремали његови војници, у тај час дођоше поклисари од брата тога цара Михаила званога Белаур, и од свију велемоћних те земље, који са великом чашћу и славним именима по достојању беху поштовани од овог бугарског цара...." (Данилов ученик). Идеја је била да се српска војска заустави док не дође у престоницу Трново, јер би тада било велико питање шта би се десило са Бугарском. Управо тада је Стефан и сазнао да су се Византијци повукли. "Ту је чуо да цар грчки, који је са својим силама дошао у помоћ овом цару бугарском, а чувши за такову победу тога цара, и гневом Господњим гоњен, пошто је мислио да све силе господина краља иду за њим гонећи га, поче бежати у државу земље своје" (Данилов ученик). Јасно је било да ће се српска властела тешко обуздати буде ли ушла у Трново.

Зато су Бугари одлучили да се са Стефаном састану пре него што он уђе у њихову престоницу, док је с друге стране и њему то одговарало, јер он није имао намеру да распарчава Бугарску. То и јесте разлог зашто је Стефан тако лако пристао на мир са Бугарима не тражећи скоро ништа за Србију. Једини захтев је био да се на престо попне син његове сестре Ане, Јован Стеван. "Када је чуо превисоки краљ ове речи и видећи да се сва његова воља и хтење догоди Божјом помоћу, и да се сва држава земље тога царства и силни те земље дадоше у његове руке, и примивши њихову молбу, и хотећи учинити крепост и помоћ сестри својој царици Ани и њезина сина учинити царем бугарским место његова оца,... (Данилов ученик). Било је предлога од стране неких бугарских великаша да дође до сједињења Србије и Бугарске, но Стефан није био расположен за то. "Јер од сада српско краљевство и бугарско царство биће уједно састављени и биће мир" (Данилов ученик). Мир је склопљен веома брзо и ускоро је један одред српске војске отпратио Јована Стевана и његову мати Ану. "И посла неколицину од велможа својих са неким делом своје војске њој у помоћ,… (Данилов ученик). Са остатком војске Стефан се вратио у Србију, где је дочекан онако како то приличи победнику. "А победитељ Стефан, украшавајући се светлим победама, врати се својој кући, а народ га је сретао и венчавао победним песмама, хвалио и чудио се, благодарећи Бога, што су стекли таквога цара, најсјајнијег међу свима првима" (Григорије Цамблак).

Шта је био резултат овога рата? С једне стране Србија је своје границе према Бугарској коначно утврдила и бугарску моћ тако сломила да веома дуги низ година Бугарима неће падати на памет да ударе на Србију. С друге стране, Стефан је преко своје сестре Ане имао у Бугарској одлучујући утицај. Према њему Бугари нису осећали мржњу, јер Стефан се након победе на Велбужду није мешао уопште у било какве бугарске унутрашње ствари. Тако ни један од великаша није био уклоњен, већ су напротив сви они у својим звањима чак и потврђени. Одмах након бугарске предаје у месту Извори објављен је један проглас по којем Стефан Бугарима гарантује немешање у њихове унутрашње ствари. "Ево, дакле, чули сте све што се догађа са нама од лица силе Господње у помоћ нашу и како хтедосмо доћи у државу земље ваше са многом силом краљевства ми. Но чувши речи ваше, примих молбу вашу, и нећу вам учинити никакве злобе. Но нека вам је знано да вам дајем као цара вазљубљенога сина моје сестре, да вам је господин и цар, као и отац његов Михаило цар, нека вам буде такође син његов господин и цар; Стефан цар, и као мене њега послушајте. И у ком је чину и имену ко од вас постављен, у том нека остане. И здрави будите" (Данилов ученик). Исто тако од Бугара није откидан нити један већи комад територије и она је остала у оним границама у којим је била и пре Велбужда. То су све били типично политички потези Стефанови којима је он постизао одлучујући утицај на бугарски политички живот. Са тим није била задовољна српска властела јер, практично од велике победе на Велбужду она није добила баш ништа. Није било пљачке, није било територијалних проширења, није било нових звања итд. То тако није могло проћи и ускоро се то осетило у пуној снази.

Тога свега је био свестан и сам краљ Стефан, осетивши незадовољство у властели. Да ситуација буде гора, ту је био и његов син Душан, који се посебно истакао на Велбужду и коме се скоро сва властела дивила. Коначно један ратоборан краљ који ће умети набујалу снагу Србије да усмери у нова освајања, док је Стефан већ био исцрпљен и склонији мирном животу. Да би некако каналисао ово незадовољство, упути Стефан свога сина Душана и неке војне одреде да ослободе све оне градове по Македонији које је византијски цар Андроник III заузео у свом краткотрајном походу. "И опет заповеди да се сакупе сви његови војници земље српске, хотећи ићи са њима, ако Бог хоће, на онога другога непријатеља свога грчкога цара, који је једну мисао и савећање имао са царем бугарским о овом благочастивом краљу,..." ( Данилов ученик). То су ови веома лако обавили и ускоро су сва места повраћена Србији. "Градове њихове узе, чија су имена: град славни Велес, град Просек, град Штип, град Чрешће, град Добрун. И прве године краљевства свога и у тим временима многе градове узе од земље грчке са свима државама њиховим и са многим именима, које подробно све по имену није нам могуће указати у овом спису" (Данилов ученик). Византијци скоро да нису ни пружали отпор, па су се скоро сва ова места предавала без борбе. "Многи од славних грчке земље иђаху ка господину краљу, предајући се њему са државама својим, и те градове, које узе овај господин мој христољубиви краљ са њиховом државом и славом и богатством, предаде некима од верних својих, да их са силама војске своје држе у послушности и работи, по заповести овога превисокога краља" (Данилов ученик).

35. Душанова побуна

У то време Стефанов син Душан је имао отприлике 22 године (ако је рођен 1308.) и веома се истакао у свим овим борбама. Сам краљ Стефан је према њему био доста подозрив, осећајући да му је син миљеник код властеле, те да би му можда могло пасти на памет да покуша да преузме краљевски престо још док је он жив. То је и био један од разлога што Стефан ускоро додели Душану на владање област Зету. Тиме га је он на неки начин одредио за престолонаследника. "Краљ Стефан, свестан да је много остарео, из велике љубави коју је осећао према своме сину, колико због горе поменуте победе, толико и што му је у свему био веома послушан и нада све га поштовао, даде му у власт обе Зете с градовима и тврђавама које су биле у њима" (Мавро Орбин). Нешто слично наводи и Данилов ученик: "и када је овај вазљубљени син његов Стефан млади краљ доспео до савршенога узраста да треба да има достојан део државе родитеља свога ради особног пребивања са својима, и даде му земљу зетску". Са Душаном у ову област кренуло је доста млађе властеле жељне ратних подвига и нових освајања. "Одлазећи, дакле, његов син Стефан на управу речених двеју покрајина, поведе са собом из Рашке много младежи и неколико рђавих саветника" (Мавро Орбин). Ускоро је Зета постала право легло незадовољства и бунтовника.

Властела окупљена око Душана непрестано га је наговарала да се побуни против оца и да узме власт. "Ови га даноноћно подстицаху да одузме краљевство из руку оца, који је због старости био неспособан за управљање, и да се тако обезбеди од свог брата Синише, кога је његов отац имао с другом женом" (Мавро Орбин). На неки начин Орбин покушава Душана да оправда и баца кривицу на Стефана Дечанског. По њему односи између оца и сина су се нагло погоршали због тога што је Стефан имао са Маријом Палеолог сина (рођен пре 1330.) који се звао Синиша. Наговаран од стране краљице Марије почео је Стефан да припрема Синишу за престолонаследника, а према Душану је одједном охладнео. Данилов ученик иде још и даље говорећи да је Стефан према Душану почео показивати отворену мржњу. "Урош III подиже мржњу на свога вазљубљенога сина, и место велике љубави, омрзну га савршеном мржњом". У суштини кривац је опет једна жена, опет српска краљица и опет Гркиња (за сукоб Милутин – Стефан окривљена је Симонида). Ова теза је неодржива јер Марија Палеолог није имала скоро никаквог утицаја на Стефана Дечанског, а понајмање на питање наслеђа престола. Сам Душан, онда када је преузео власт, поштовао је своју маћеху и није је узнемиравао. Она је након смрти Стефана Дечанског (11. новембар 1331. године) остала у Србији и замонашила се као монахиња Марта (умрла 7. априла 1355. године). Сахрањена је у Скопљу.

Веома сличну верзију износи и Нићифор Григор. "Пошто се пак сам краљ, коме је било педесет година, ожени наново ћерком царевом (из Цариграда), којој је било тек дванаест година, а међутим не ожени сина, и пошто с том ћерком царевом поче и децу рађати, син краљев, младић душе ватрене, подражен и подбуњиван од вршњака својих, поче смишљати одметање од оца и буну против њега" (Нићифор Григор). Незадовољна властела, увек спремна на побуну, то је одмах приметила. "Кад то опазише великаши, војводе, сатници и сви они који су се већ били наситили владе очине због дужине њене, почеше тајно један по један пристајати уза сина, распаљујући све више планова буне о којима је он мислио; докле га после недугога времена не повукоше са собом" (Нићифор Григор).

Већ у јесен 1330. године у Србији је дошло до отвореног сукоба краља Стефана и сина му Душана. Шта је био основни разлог може се само претпостављати. Иако биографи наводе да је био у питању Душанов страх да неће он бити тај који ће наследити Стефана, то се може узети само са великом резервом. Основни покретач Стефановог пада није био Душан, већ искључиво незадовољна властела. Основни узрок за незадовољство властеле је било Стефаново понашање након Велбужда када он није искористио плодове ове велике победе не допуштајући својој властели задобијање нових територија и пљачку. Наравно да је ово изазвало праву буру незадовољства, а да је било много незадовољника говори и Григорије Цамблак (који је био наклоњен Стефану Дечанском), онда када описује почетак Душанове побуне. "Имајући са собом много војништва и многе од начелних велможа, пређе у арванитску земљу, одликовану достојанством трибуна, и тамо се опаса на свесадржање царства, и ову одузе од отачаске области" (Григорије Цамблак).

Други биограф, Данилов ученик, опет искључиву кривицу баца на Стефана Дечанског и њему приписује први напад на Душана. Ево како он описује почетак сукоба: видевши да код оца више није омиљен, Душан му се обраћа са питањем у чему се састоји његова кривица јер: "Оче, знаш да сам вазљубљен син био пред лицем Твојим, и никада не преступих Твоје заповести, нити да се нисам бринуо за Твоје речи;..." (Данилов ученик). Међутим, то код Стефана Дечанског изазива још већу љутњу и он скупи војску па нападне на Зету где је Душан боравио. "А овај родитељ његов није пазио на такве речи, но се подиже на још већи гнев, хотећи љутом смрћу осудити свога сина, по наговору напред споменутог губитеља. И скупивши војску своје многе силе,..." (Данилов ученик). У овим наводима има доста истине, јер није спорно да је током новембра месеца 1330. године Стефан тражио од Дубровника неколико ратних бродова, но они га одбију. И Душан се обраћао Дубровчанима за помоћ, али и њега одбију и поруче им да треба обојица да се измире и да живе у миру. Стефан је заиста сакупио војску и ушао у Зету, дошавши све до Скадра. "И скупивши војску своје многе силе, и пође на сина свога до унутрашњости државе његове земље зетске, до града званога Скадра" (Данилов ученик). Мора да је то код Стефана пробудило успомене, јер је то био исти онај крај где је он ратовао са својим оцем, краљем Милутином. Исто као и онда син се није супротставио оцу већ се повукао преко Бојане, а Стефан разори Душанов дворац на обали реке Дримца и опљачка цео тај крај. "И ту учини многе пакости држави његовој, винограде и многа различна воћа заповеди посећи из корена, и њиве много понеле, које дају многе плодове на храну људима, такође заповеди до конца искоренити, и ту сам двор сина свога под градом Скадром, на обали реке Дримца, многе дивне палате заповеди до основа разорити" (Данилов ученик).

Очигледно да је Стефан био огорчен на свога сина чим је дозволио да се тако опустоши овај крај, а по свему судећи он је Душана тада намеравао да убије "хотећи љутом смрћу осудити свога сина,…" (Данилов ученик). Неких директних сукоба тада није било, не зато што је Стефан био јачи, већ по свему судећи због тога што Душан никако није могао да се одлучи на оружани отпор оцу. Због тога је са својом војском прешао на другу страну реке Бојане и ишчекивао. "Пошто је син његов напред речени млади краљ Стефан пребегао с оне стране реке Бојане, и ту стојећи са својом властелом и са неким делом своје војске,..." (Данилов ученик). Био је вероватно довољно јак, па се Стефан није усуђивао да пређе Бојану и да га покуша савладати у отвореној бици. Сам овај сукоб делује помало чудно. С једне стране Душан јесте био предводник незадовољне властеле, али велико је питање да ли су они било шта покушавали да оборе Стефана. У целом сукобу углавном активну улогу има Стефан, док је Душан пасиван и стално покушава да избегне директан сукоб. Изненађује толика огорченост Стефанова, јер он жели смрт синову и немилосрдно пали и уништава по Зети заборављајући да се ради о његовој држави и о његовим поданицима. То је помало и неуравнотежена Стефанова реакција изазвана вероватно успоменама на његову неуспелу побуну када је био ослепљен. Уплашен да ће изгубити власт он немилосрдно уништава и жели и сина да ликвидира.

Могуће је да се и сам Душан изненадио оваквом реакцијом Стефановом и не знајући шта да ради једноставно се повукао. Но, сада се и Стефан сетио своје побуне када се исто тако повлачио пред Милутином. Тада је Милутин употребио лукавство и понудио Стефану преговоре да би га на крају оковао, ослепио и протерао. Сада је и Стефан покушао нешто слично и почео позивати Душана на разговор. "Овај његов родитељ превисоки краљ поче му шиљати неке великоимените од велможа својих, говорећи да дође к њему, и јави му многе варљиве речи којима би га могао себи довести, да би га ухватио" (Данилов ученик). Ипак, Стефан није био Милутин, нити је Душан био Стефан, па варка није успела и Душан одбије ове преговоре. "А он Богом чуван и Духом светим заштићиван, разуме такве речи свога родитеља, да му нису на корист, и не хтеде у то време доћи" (Данилов ученик). Прво утаначење сусрета њих двојице није успело, али друго јесте. Сигурно је да је на овај други састанак Душан дошао тек онда када су били створени такви услови који му гарантују извесну сигурност, што при првој понуди није био случај. "Но пошто је имао многа посланства са својим родитељем, док постиже своју вољу и хтење, да није ништа сумњао, и тако дође ка своме родитељу,..." (Данилов ученик). Дакле, Душан је на виђење са Стефаном дошао тек онда када су се испунили они услови које је он тражио, а Стефан је на њих морао пристати. То сасвим довољно говори о Душановој снази и немоћи Стефановој. Да је могао, Стефан сигурно не би преговарао са Душаном и пристајао на његове услове, већ би овога ухватио и ликвидирао.

На крају до састанка њих двојице дође и постигне се неки споразум (неискрен са обе стране), на који су обојица дали велике заклетве. "И ту страшним клетвама и великим обећањем у Господа Бога и пречисту Богородицу, учини измирење са сином својим, и опет се врати у своју државу" (Данилов ученик). У суштини, није ништа решено већ је одржано дотадашње стање: Стефан је краљ, а Душан "млади краљ", који остаје да влада у Зети. Једини прави резултат је био тај што су борбена дејства и пљачке престале, а Стефан се повукао из Зете. Ипак, свима је било јасно да ово стање не може дуго трајати, колико због Стефанове неуравнотежене и осветољубиве природе, толико и због притиска који је властела вршила на Душана. Плашећи се Стефанове освете, они су морали ићи до краја.

По Даниловом ученику Стефан се никако није могао смирити и опростити сину, већ је и даље припремао освету. "Но имајући у своме срцу прву злу мисао, и никако не изменивши такве напред речене мржње против вазљубљенога свога сина, и никако се није могао обратити на достојну љубав према своме сину, но распаљујући се великом жестином срца, опет поче на њ подизати гнев, већи од првога, док сви нису разумели такову сујемудрену мржњу његову" (Данилов ученик). Из ових навода би се могло закључити да је Стефан припремао коначни обрачун са Душаном, мада се не види какав. Да ли је Стефан мислио да са војском сломи Душана или неким другим путем – остаје тајна. Но, Стефаново расположење није за Душана остала тајна, он је о томе био обавештен. "А овај богољубиви младић, син његов, видевши такову злобу и мржњу где се диже на њ и несмирену вољу родитеља свога, немајући што друго чинити, но прву мисао и сву жалост своју пред Господом јављајући, к њему вапијући са великом тугом срца, са сузама говораше: Господе Исусе Христе, сине превечнога Оца... итд." (Данилов ученик). Сазнавши за очеве намере, Душан се нашао у правом моралном процепу. Уколико буде чекао, могуће је да га Стефан ликвидира, док с друге стране он никако није могао да се одлучи да удари на њега. По свему судећи, Душан је покушао да избегне овај сукоб шаљући оцу гласника и поруку где га уверава у своју верност и љубав. "А ја, вазљубљени син твој, којом жалошћу оскрбих душу твоју, или којом мојом злобом ражљутих тебе, мога доброга хранитеља? У којем ли неподобном делу нађох се, да овако страдавам, гледајући бескривично заклање? Но уклони се гневом од слуге твога и не презри мене, вазљубљенога ти; јер ево од многога очајања, скрби и жалости, остави ме срце моје" (Данилов ученик).

Стефан није обратио посебну пажњу на ова Душанова уверавања и молбе, већ га је опет набусито позвао да се појави код њега. "Хоћу да се ускоро нађеш преда мном, а ако ме не послушаш, то те чекају многе напасти" (Данилов ученик). Ти позиви су били очигледна клопка и то је Душан подозревао, па је то тако и коментарисао својој околини, у суштини не знајући шта ради. "Браћо моја вазљубљена и другови, ево видите велики рат ратнога непријатеља, који се подигао на нас. Шта ћемо учинити? Бежимо од њега у стране народе, да не погинемо превременом смрћу. Јер ево разуместе мога родитеља, где се спрема на моје заклање за никакву кривицу" (Данилов ученик). Душана је очигледно ухватила малодушност и није више имао жеље за ратним сукобима са оцем и стога је предлагао бекство у неку страну земљу. Међутим, властела која га је окруживала није хтела да чује о томе већ га је убеђивала да се одупре оцу, односно они су Душану предлагали да покуша изненадним нападом да обори Стефана. "Но ако хоћеш сам да избегнеш такву смрт, која ти је спремљена, претеци, дакле, прво ти и уклони свој презир" (Данилов ученик). То је овоме било мучно и одбијао је такву њихову идеју. Тада је и нестрпљива властела ставила Душана пред алтернативу: или да заједно нападну на Стефана или да ће они сви прећи на страну старога краља, а Душана оставити његовој судбини. "А ако нас не послушаш, ми увећавши се код родитеља твога, и уставши ићи ћемо к њему, а тебе ћемо оставити у великој жалости и презиру" (Данилов ученик).

Необјашњива је тадашња Душанова малодушност и неодлучност. По Мавру Орбину у питању је било то што је Душан био благ и попустљив. "Мада је ово изгледало окрутно његовом сину, који је био врло благе и умиљате нарави,..." (Мавро Орбин), али у то је, имајући у виду његов каснији живот, веома тешко поверовати. Најближе истини јесте то да се можда Душан уплашио одмах након Стефановог проваљивања у Зету, а да је страх постојао види се из тога што он оцу није ни пружао отпор већ се повукао. Саму заверу против Стефана сам Душан није ни иницирао већ је у њу од стране незадовољне властеле увучен и био је цело време само невољан пратилац, па можда баш и из тога потиче његов страх. Иако се Стефан повукао из Зете, његов је утицај био још увек јак, а број Душанових присталица се рапидно смањивао. Остало их је још веома мало, а и они су били спремни да Душана напусте уколико он не буде одлучније кренуо на оца. У суштини, Душан више није имао излаза и морао је да иде до краја. "Пошто је овај богољубиви јуноша био у великој недоумици због таквих њихових речи и немајући друго што чинити,..." (Данилов ученик). Сада је побуна против Стефана била и много тежа, јер Душан није имао много присталица и напад на оца могао се извршити само изненадно. "Јер не беше велика њихова сила, но мали неки број" (Данилов ученик).

Тако је и било. Са мањом групом одабраних војника и верне властеле нападне Душан свога оца Стефана, док је овај са породицом боравио у свом дворцу Неродимљу. "Пошто је, дакле, потајно сакупио војску у обадве Зете и извршио избор најбољих тамошњих ратника, водећи собом и Каравида Фратнута и Ђурђа Илијића као своје саветнике отпоче усиљен марш пут Рашке, у којој се налазио његов отац" (Мавро Орбин). Радило се о добро припремљеној акцији у којој су били само они који су били војнички најспремнији, прави изненадни напад. По Орбину, Стефан је нешто био начуо, али није могао веровати да би Душан био у стању извршити тако дрску герилску акцију и са малим бројем војника напасти њега, краља Стефана, у центру његове државе Србије (Рашке). Како се само тешко преварио. "Мада је био сазнао ту ствар о сину, краљ ипак није могао да поверује. Зато га је син, кад га је затекао у лову код тврђаве Петерцо са неколико слугу, ухватио без отпора и заточио у тврђави Звечану" (Мавро Орбин). Да је Стефан био изненађен, потврђује и Данилов ученик. "А родитељ његов благочастиви краљ тада је био у своме славном дворцу, званом Неродимље, и никако се није надао оваквом делу" (Данилов ученик), али и сам Орбин "То веома изненади његова оца, јер никада није могао ни помислити на нешто слично" (Мавро Орбин).

Напад је изведен веома вешто, у саму зору, са опкољавањем целог краљевог дворца, али је краљ Стефан ипак успео да себи прокрчи пут и да праћен тек неколицином највернијих побегне. "А ови саставивши се са његовим сином, како горе указасмо, и уставши од Зетске земље, од града Скадра, и када је свитао дан среда, ставши посред горе Прозрака, разредише се који ће од њих са које стране поћи са својим војницима. И тако у један час учинише напад око његова двора, и пошто је био велики вапај, овај његов родитељ, превисоки краљ, усевши на коња свога и побеже у град звани Петрич, са нешто мало своје властеле" (Данилов ученик). Сама реакција краља Стефана није била нимало на висини, јер се он толико успаничио да је побегао остављајући и своју жену краљицу Марију Палеолог и двоје њихове заједничке деце: Синишу (Симеона) и Јелену. "А ту у двору своме оставивши жену своју, благочастиву краљицу са децом својом, овај христољубиви син узе у своје руке све његово богатство и славу, као даровано му од Владике свију Христа" (Данилов ученик). Рачуна се да је овај напад извршен дана 21. августа 1331. године.

Одмах након што је Стефан побегао, организује Душан наставак потере за њим, знајући да не сме оставити Стефану довољно времена да организује неки чвршћи отпор. У тврђави Петрич они нађу краља Стефана који се, видевши да не може организовати отпор, одмах преда. "И опет уставши пође са својим војницима на град, где беше побегао његов родитељ, и овај му се предаде" (Данилов ученик). По свему судећи, Душан није имао никакву намеру да се са оцем обрачунава и, како каже Данилов ученик, он је оца тешио говорећи му да му не прети било каква опасност. Вероватно се Стефан грдно уплашио имајући на уму како је прошла његова побуна против Милутина, а и оно што је он мислио урадити Душану, да га је на време ухватио.

Након што је Стефан ухваћен, Душан нареди да га заједно са целом породицом затворе у тврђаву Звечан, док се не реши његова даља судбина. "Овај христољубиви син његов савећање учини са својом властелом, и би заповеђено да родитељ његов буде одведен са својом женом у славни град Звечан, и да се тамо чува, док не учине неко измирење међу собом" (Данилов ученик). Након тога почну припреме за Душаново крунисање. Најпре се пошаљу гласници који су јављали о промени на престолу. "И после овога посла веснике у све државе отачаства свога, и када силни ово чуше, сви долазећи клањаху му се;..." (Данилов ученик).

Припреме за Душаново крунисање су ишле без неких већих проблема, тако да отпора у држави није било. "Када је овај благочастиви краљ примио престо оца свога, све отачаство његово веселило се због њега, узашиљући достојне хвале и молбе за његову крепост, видећи га где цвета благодаћу Божјом, и Његовом силом и помоћу утврђена, крепка и непоколебима, и победе непријатељске расуше се свима који су зло мислили против његова отачаства, ишчезоше као и снови онога који устаје,..." (Данилов ученик). По свему судећи, постојала је бојазан да смена на престолу неће бити примљена тако лако, но ти су страхови брзо ишчезли. Стефан Дечански очигледно није био омиљен и његов пад није проузроковао никаква узнемирења. Но, остала је црква. Питање је било како ће то она примити, а поготово имајући на уму њену улогу у довођењу Стефана на краљевски престо, тим више што је на челу цркве био архиепископ Данило II. Да ли ће он, који је више заслужан за то што је Стефан био српски краљ, мирно прихватити Душана као новог владара. Стога је и Душанова порука архиепископу Данилу II веома снисходљива у којој он Данила моли да овај дође и да га крунише за краља. "Но, пожуривши се, дођи к нама, да чувши речи и поуке богоугодних речи твојих, и ми, чеда твоја, научимо се страху Господњем, и опет да учиниш са нама што је по достојању, и да благословом руке твоје примимо овај престо Богом даровани ми" (Данилов ученик). Душанова бојазан (ако је постојала) била је безразложна и архиепископ Данило II је мирно примио ову смену на престолу и крунисао Душана.

Догађај Душановог крунисања је обављен веома свечано на дан 8. септембра 1331. годи