Жељко Фајфрић: Света лоза Стефана Немање

41. Неуспели преговори са папом

Душан је са великим интересовањем и забринутошћу пратио све ове догађаје. Турци су постајали све дрскији па су упадали у Бугарску долазећи и до Софије. У тим сукобима са Турцима погинула су и два сина Бугарског цара Александра, Јован и Михаило. За сада Турци нису угрожавали Душанове поседе, али били су опасност у најмање два вида. Најпре, били су велика сметња Душановим плановима да се освоји Цариград и остали део Византије. Било је више него јасно да и сами Турци имају у виду неку сличну намеру. Онога момента када Душан покрене своју војску не би ли до краја остварио своје намере у погледу освајања Цариграда, он ће морати да дође у сукоб са Турцима. С друге стране, Турци су показали велике експанзионистичке намере и сасвим је било јасно да ће се веома брзо њихове жеље за пленом и освајањем проширити и на територије које држи Душан. Зато је много боље са њима се обрачунати док нису сувише оснажили и док се са њима може још обрачунати једним јачим ударцем.

Ту је Душан морао да наиђе на више проблема које није могао никако сам да реши. Турци су били доста јаки и он није имао неких посебних жеља да се сам обрачунава са њима, тим више што би онда оставио своје северне границе према Угарској отворене, што би угарски краљ сасвим сигурно искористио и провалио у незаштићене српске земље. Према томе, требало је обезбедити, ако не угарску помоћ, а оно барем да за време његовог ратовања са Турцима угари не проваљују у Србију. Исто тако, Душан је имао намеру да покуша да уједини хришћанску силу, те да сакупи војску из целе Европе под неким видом крсташког рата против Турака, те да на челу такве војске протера Турке. Тиме би он под заставом крсташког рата не само Турке сломио већ и остварио свој давно жељени сан и освојио Цариград. Практично, на неки начин би искористио сакупљену хришћанску војску за истеривање Турака, али и за остварење својих циљева. Душан се истовремено плашио да нека од европских сила, првенствено Ђенова или Венеција, не пружи помоћ Турцима, па се и за ту евентуалност требало обезбедити. Да неки од ових италијанских градова постане турски савезник не би било велико чудо, јер су они и до сада доста добро сарађивали са њима. То су били веома амбициозни циљеви за које Душан сигурно није имао ни доста ауторитета, али ни убедљивости. Европа га није баш радо гледала, тим више што су најмоћније државе тога доба биле листом католичке и један "шизматички владар" сигурно није могао имати толико симпатија да би му европски владари поверили своје армије. Стога је једини посредством кога би се могло учинити нешто више био римски папа.

Иако је био чисти православац, који није баш сувише радо гледао на католике, Душан се без много премишљања обратио папи Иноћентију VI који је столовао у Авињону. Сам папа је са интересовањем дочекао Душаново посланство током 1354. године, које је стигло у Авињон преко Венеције. Мада је Душан око себе као блиске сараднике окупљао католике (Михаило Бућа, Паламан, трогирски бискуп Вартоломеј итд.), а његова држава обухватала велики број католика, папи су стизале многобројне жалбе католичких верника на њихов третман у Србији. Било је ту различитих притужби попут оних да је Душан на силу одузимао католицима њихове цркве и манастире, да их је исто тако силом прекрштавао, да су им ударени неки посебни намети, итд., па је то била згодна прилика да се све ове жалбе разреше. Исто тако, папи сигурно није било право да Душан у свом Законику католичку веру назива са "латинска јерес" па тако каже "И за јерес латинскују; што су се обратили христијани ва азамиство, да се вазврате ва христијанство. Ако ли се кто обрете пречув и не вазвратив се ва христијанство, да се каже како пише у законику светих отац" (члан 6. Душановог Законика). Казне су веома строге, чак драконске "И кто се обрете јеретиг, живе ва христијанех, да се жеже по образу и да се прожене; кто ли га има тајити, и тази да се жеже" (члан 10 Душановог Законика). У суштини, Душан није дозвољавао католичку пропаганду и превођење православаца у католичанство, док старе католике није узнемиравао и дозвољавао им је да на миру исповедају своју веру. Тиме је сасвим јасно третирао православље као државну веру.

Душаново посланство, што је опет помало индикативно, било је састављено од дворског судије Божидара, једног Грка по имену Нестонг и Которанина Дамјана. Сви су они пред папом Иноћентијем VI били ватрени поборници Душанове политике, тако да су се без премишљања заклели пред њим да сва она обећања која Душан даје у писму има намеру и да испуни. Ово је посланство носило Душаново писмо по којем је он обећавао да ће прихватити унију цркава, односно да има намеру да призна папу као оца хришћанства, правога заступника Христова и наследника св. Петра. Затим од папе тражи да овај буде организатор крсташког рата против наилазећих Турака, те да Душан буде именован "капетаном" ове крсташке војске, заправо врховним заповедником. Исто тако, обавештава папу да је све оне мере које су ограничавали католике у Србије већ укинуо, вратио католицима оне манастире и цркве које им је одузео итд. Тиме је Душан јасно показао папи да има намеру да се приближи католичкој цркви, а у оквиру тога он поручује папи да би желео да он (папа) упути на српски двор своје посланство, где ће се све остало утаначити. Изгледало је да ће се коначно Србија приклонити Риму.

Тада папа начини неколико грешака, могуће и намерних. Најпре је послао Душану љубазно писмо (29. август 1354. године), али га одмах у писму увреди не обраћајући му се као цару већ као краљу Рашке "reg Rassie". Само папско посланство које је требало да отпутује у Србију било је именовано тек пред крај године (децембра 1354.), а њен вођа је био Падски бискуп (иначе Француз) Петар Тома. Иако је Душан јасно показивао знаке нестрпљења, папа очигледно није много журио, покушавајући на тај начин да покаже своју надмоћ. Ипак, могуће је да би Душан и то некако прогутао у замену за своја тражења, да нешто раније, у лето 1354. године, дакле баш док су српски изасланици боравили код папе, није провалила војска угарског краља Лудвига у Србију. Очигледно да папа није ништа озбиљније учинио не би ли Лудвига одвратио од напада на Србију, иако је на овога имао велики утицај, вероватно се плашећи да га не би увредио. Тиме је било јасно да од озбиљних преговора нема ништа и да ће папа увек првенство дати угарском краљу у односу на српског цара.

У то доба Лудвиг је већ завршио са својим војевањима по Напуљу, уверивши се да неће моћи да се дочепа напуљског престола. Током 1351. године упетљао се на страни Пољака у њиховим борбама са Литавском. Тада је у Пољској владао Лудвигов ујак Казимир Велики и изгледало је да ће умрети без мушких потомака, што би онда значило да ће Лудвиг након његове смрти наследити и Пољску. То је био и једини разлог зашто је Лудвиг помагао Пољаке. Рат са Литавском је био делимично успешан, а у њему при опсади града Белза Лудвиг умало није погинуо када га је неки Литавац ударио дрвеним топузом. Након тога било му је доста војевања, па се почео више бавити унутрашњим неприликама у Угарској. У оквиру тога дошло је до наглог открављивања односа између њега и босанског бана Стевана II Котроманића. Још од пре био је Лудвигу бан Стеван II сумњив због тајних односа са Венецијом (нарочито при опсади Задра 1346.), али немајући неких јачих доказа за издају, није га могао оптужити. С друге стране, босански бан Стеван је згодно дошао Лудвигу, јер је овај спретно знао ратовати са Душаном. Краљ Лудвиг и бан Стеван II су и иначе били у сродничким односима преко банове жене Елизабете, која је била Пољакиња. Убрзо су се те сродничке везе и прошириле када је Лудвиг банову рођакињу (сестру?) Марију удао у Немачку за грофа Улрика од Хелфенштајна. Врхунац је дошао када је током 1353. године краљ Лудвиг затражио од бана Стевана II да му за жену да ћерку Елизабету. То је иста она Елизабета коју је Душан тражио од Стевана II за снају, али је овај то одбио. Сада је бан Стеван II са одушевљењем прихватио за зета угарског краља Лудвига. То венчање је изазвало и мали скандал, јер су Лудвиг и Елизабета били у четвртом колену сродства, па је венчање обављено без папиног пристанка. Ипак, нешто касније папа Иноћентије IV пружи опрост и тако оснажи овај брак. Уз Елизабету бан Стеван II је краљу Лудвигу као мираз дао и Хумску земљу због које је са Душаном имао толико проблема.

Убрзо након ових догађаја умре бан Стеван II Котроманић (1353.) и буде сахрањен у манастиру Милешеву (десна обала Босне) који је сам подигао. Наследио га је Стеван Твртко, син његовог брата Владислава и кнегиње Јелене родом од брибирских кнезова. У то доба Твртко је имао тек петнаест година, па је Босном владала његова мати, али под великим утицајем угарског краља.

Током 1354. године (у лето) Лудвиг је одлучио да упадне у Србију. Детаљи овог рата нису познати и зна се само да је Лудвиг боравио у Београду док је током августа Душан био на реци Брусници, испод Рудника. Неких већих судара није било, јер је угарска војска јако страдала од неке заразе. "Дође још једном с огромном војском против цара, али не учини ништа значајно. Јер кад су његови људи почели у великом броју умирати због поквареног ваздуха који се дизао из баруштина преко којих су пролазили, био је присиљен да се врати у своју земљу" (Мавро Орбин). Да је помор међу Угарима узео маха види се и из тога што је ту умро и млађи брат Лудвигов, херцег Стефан од Славоније. "У то време разболео се млађи брат краља Лудовика, Стефан, па кад је стигао у Угарску, умро је од те болести" (Мавро Орбин).

Баш у то време умро је и српски патријарх Јоаникије и то 3. септембра 1354. године у Полумиру на Ибру. Њега је Душан позвао у Жичу зарад неких саветовања (вероватно верских) и патријарх је при повратку у Пећ изненада навукао неку болест од које је и умро. "И када је цар Стефан стао на Пакларима са свима војскама, написа и замоли патријарха да дође у Жичу. И када је патријарх дошао у Жичу, и после мало дана упаде патријарх у неисцељиву болест, а сам заповеди да га дигну у Пећ. И када се тада сабрао цео сабор жички и подигао га, и када је ношен, престави се у Полумиру у сутесци. И када је био донесен у Пећ, био је положен у свој гроб. И поживе у светитељству на престолу светога Саве шеснаест година и осам месеци, и са миром усну у Господу месеца септембра у трећи дан, у шести час ноћу" (Данилов ученик). У јесен те године (1354.) изабран је на државном сабору у Серу нови патријарх Сава III који је до тог момента био хиландарски игуман.

Код Мавра Орбина постоји један интересантан навод који остаје помало тајанствен. Он наиме наводи да је две године пре Лудвиговог упада у Србију (ако је упад био 1354. године онда би то требало бити 1352. године) дошло до неког састанка између Душана и Лудвига. Састанак је био негде на граници земаља ових двају владара и завршен је без неких опипљивијих резултата. "После тога краљ Лудовик и цар Стефан споразумно одлучише да се састану на договор с неколицином својих људи на одређеном месту, па да ту лично разговарају о међусобним споровима. Према томе, цар је дојахао с незнатним бројем властеле на обалу Дунава, а краљ се укрцао на једну лађу и пристао уз обалу, али се није искрцао на копно. Поздравивши један другога, почели су да разговарају, али, како се нису могли сложити, разишли су се. Преговоре су наставили преко поклисара, али ни на овај начин не дођоше до било каквог закључка" (Мавро Орбин). По Орбину главни кривац за неуспех ових преговора је баш краљ Лудвиг, који је Душану постављао такве услове на које овај никако није могао да пристане. Стиче се утисак да Лудвиг и није имао намеру да постигне било какав споразум, па је стога намерно тражио оно што неће моћи добити. "Краљ Лудовик је, наиме, тражио од цара четири ствари: прво, да прихвати католичку веру и буде покоран римској цркви; друго, да му уступи некадашње земље краља Стефана, које је желео припојити угарској круни; треће, да га призна за свога старешину и да му буде покоран и веран; четврто, да му даде за таоца свога сина Уроша" (Мавро Орбин). То су били такви услови на које нико при здравој памети не би могао да пристане, што признаје и Орбин. "Али цар, поносан какав је био, не хтеде пристати ни на један од тих захтева" (Мавро Орбин). Епилог је био тај да је Лудвиг пребацио војску у Србију и једно време пустошио по њој. "Стога Угри, пребацивши се са свом војском преко реке, пустошећи пређоше читаву земљу Рашана све до поменуте шуме Ломнице и Рудника" (Мавро Орбин). После извесног времена Угари не могавши да постигну нешто више, одустану од даљњег похода.

Ово је Орбинова прича, која нема својих потврда у историјским списима. Није познато да је тих година било неких сукоба између Угара и Срба, а да је било, о тако крупним војним акцијама морало је негде остати трага. Ако се одбаци Орбинова тврдња о провали Угара у Србију, његови наводи о преговорима Душана и Лудвига заслужују пажњу. Најпре зато што преговори оваквог облика када се на граници састају два владара у четири ока нису ништа неуобичајено за то време и сасвим је прихватљиво да су се Душан и Лудвиг могли одлучити за тај вид разговора. С друге стране, ови преговори би се можда могли посматрати у оквиру Душанових каснијих преговора са папом око организовања крсташког рата против Турака. Душанови предлози папи су били веома осетљиви: најпре покретање крсташког рата, а онда поверавање Душану врховне команде над крсташима. Римски папа је морао водити рачуна о томе шта каже угарски краљ и сигурно је да папа не би пристао на ове Душанове предлоге, а да претходно о томе нема угарски пристанак. Стога би било сасвим логично да је Душан можда могао пожелети да најпре са Лудвигом рашчисти нејасна питања и да добије од њега пристанак за своје идеје, па да тек онда крене у преговоре са папом. Но, очигледно да Лудвиг није имао намеру да са Душаном склапа било какав мир, па је преговоре тако и водио.

Током марта 1355. године код Душана напокон стиже и папско изасланство. Сада више није било ништа од срдачног дочека којем се можда ово изасланство надало, а Душан је на њих био толико љут, највише због угарских провала, да је и живот бискупа Петра Томе (вође изасланства) био у опасности. Душан се понашао охоло, а тај утисак је још више појачан тиме што је посланство дочекао опкољен од стране своје властеле и војника па је утисак на посланство одмах морао бити неповољан. Читав разговор се углавном свео на Душанова горка пребацивања због тога што папска курија сувише истиче угарске интересе насупрот српских. Разговор није макао даље од почетка и завршен је без резултата. Огорчен на бискупа Петра Тому Душан је одлучио да му прави ситне пакости док је овај боравио на српском двору. Бискуп је добио дозволу да држи мису, али је Душан забранио католицима на своме двору да присуствују тој миси. Ипак неки најамници су без обзира на цареву забрану присуствовали овој миси и навукли на себе Душанов гнев. Но све се завршило без последица. Сам бискуп Петар Тома отишао је огорчен са српског двора и отпутовао је одмах код угарског краља Лудвига, где је из све снаге оцрнио Душана, успут хушкајући Лудвига на рат против Србије. Ту се задржао нешто дуже, тако да је тек 1. маја 1356. године стигао код папе у Авињон. У то доба Душан је већ био мртав.

Тиме је стављена тачка на Душанову идеју да на неки начин уједини европске хришћанске владаре и да са заједничким снагама потисну надолазеће Турке. Помало је поражавајућа чињеница да Европа није схватала сав значај турског надирања, не видећи да то није само проблем пропадајуће Византије и делимично Србије, која је требала бити следећа на удару. Ако то већ нису могли схватити Французи или Немци, чудо је да Угари нису имали никакве воље да са Душаном учествују у овој акцији. У суштини, овде су се судариле амбиције тадашњих владара. Вероватно мислећи да би са овим крсташким ратом једини прави добитник могао бити Душан, који би освајањем Цариграда постао апсолутно најјачи фактор на Балкану и веома јак и за Европу, европски владари (посебно угарски) више су желели да гледају слабу Византију него јаку Србију. Но, у тим рачуницама некако су испуштени из вида Турци, који су страховито потцењени. Ако су можда прве њихове групације и наликовале пљачкашким хордама, освајање Галипоља је показало да су они и те како добро организовани и да њима управља једна чврста воља, која зна шта хоће. Душану није требало много да дође до ове истине и стога његова идеја није била за потцењивање. Турке је требало смрвити онда када су они тек једном ногом били у Европи (Галипоље) и док су били још увек релативно слаби. Једна одлучнија акција би њих брзо бацила у море, али Европа је у њима видела само једну шачицу одрпанаца који се могу лако згазити. Још ће дуги низ година бити такав однос према Турцима, па се намеће мисао да су за продор Турака у Европу ипак били много значајнији егоистични интереси Европских владара, који су онемогућавали иоле озбиљнију акцију, но што је то била турска умешност или војничка снага.

Последње активности Душанове везане су за далматинске градове Клис и Скрадин. Овим градовима је након смрти кнеза Младена III Брибирског (1348.) у име његовог сина Младена IV управљала сестра Душанова, а Младенова удовица, Јелена. Још од 1351. године ова храбра жена се носила са противницима, а њих је било заиста много. Најпре се ту појавила жена Павла III (стриц њеног сина Младена IV) која се звала Катарина и била је из Венеције, из чувене породице Дандоло. Затим се појавила као претендент и трећа жена, овај пут Јелена, мати босанског бана Твртка. Иза Јелене (мати Тврткове) је сасвим отворено стајао и угарски краљ Лудвиг, подржавајући њене намере, а у суштини желећи ове градове за себе. Током 1355. године појављује се опет нови претендент на ове градове и то Венеција, која је била од самог почетка веома предузетна. Они су још те године (1355.) послали кнегињи Јелени (Душановој сестри) понуду по којој желе да од ње ове градове откупе. Како она није хтела да прода ове градове, а није била у могућности да их брани од ових многобројних претендената, то од свога брата Душана затражи помоћ. У јесен 1355. године Венеција је сазнала да Душан има намеру да своју сестру и ове градове узме у заштиту. Наравно да Венецији то није могло бити право, али Душан их претекне и пошаље нешто најамника које је водио Паламан и који дођу у Клис док у Скрадин оде Ђураш Илијић са браћом, синовима и синовцима. Но грађани оба града нису били расположени према овим посадама, а мешетарење Венеције и Угарске узело је даљег маха. Тада је и било неких борби но оне нису биле оно што је одлучило да се оба ова града напусте. Душан је још од раније имао намеру да Скрадин преда Венецијанцима, не желећи да се са њима упушта у сукобе, јер је још увек мислио да ће успети да од њих добије флоту која му је била неопходна за освајање Цариграда. У том смислу он је Ђурашу Илијићу и дао упутства по којима је овај требао да Скрадин препусти Венецији.

Изненада на дан 20. децембра 1355. године умире цар Душан, не зна се од чега. Сахрањен је у Арханђеловом манастиру у Призрену. На вест о његовој смрти Ђураш Илијић је дана 10. јануара 1356. године предао Скрадин Венецији, док су Клис нешто касније узели Угари. Иако је предао Клис без борбе, Паламан је из њега успео да изведе кнегињу Јелену, али њен син Младен IV је остао као талац.

Са смрћу цара Душана завршио се и период успона српске средњовековне државе. Од сада почиње посртање државе које ће имати своју кулминацију Маричком битком (1371.) и њена пропаст у Косовској бици (1389.). Оно што је грађено два века једноставно је нестало за само двадесетак година од смрти цара Душана. Иако је уздигао Србију на до тада никада виђену висину, Душан је створио и клицу онога што ће ту исту државу до краја да упропасти. Неконтролисано ширење граница значило је под своју власт стављати масу народа несрпске националности који никада нису Србију прихватили као своју државу и који су то стање схватили само као тренутно. По свему судећи и сам цар Душан је то схватао и има неких наговештаја да је преко православне цркве покушао да све те разнородне елементе уједини и чвршће веже. Да ли би то до краја успео јесте хипотетично питање. С друге стране, мора се признати да је Душан на време осетио каква опасност долази из Мале Азије и његови предлози папи да се организује један крсташки рат који ће Турке бацити назад, јесу оно што је тада могло да спречи ову инвазију. Можда би то био онај амалгам који би зауставио канију пропаст државе. Због разноразних политичких разлога овај предлог код Римског папе није прошао и Турци су се уклинили на Балкан. Каснијих година, управо ће папе бити те које ће рецепт крсташких ратова, који им је предлагао Душан, да примене и да покушају да потисну Турке. Но, тада ће бити касно.

На неки начин и сам Душан је изазвао папско неповерење, будући да је са крсташким ратовима он имао намеру, не само да потисне Турке, већ и да заузме Цариград и већ посустало византијско Царство замени новим српско – византијским на чијем би челу стајала српска династија Немањића. Ова идеја није била његова и о томе је размишљао још и краљ Милутин, међутим био је реалан политичар који је знао да спровођење те идеје није само војна ствар. Није било довољно само армијом ући у Цариград и прогласити се царем, требало је добити и признање осталих европских земаља. На неки начин, Европи тога времена, више је одговарало слабо Византијско царство него неко ново које би било јако и које би тада могло своје интересе да натура у томе делу региона. Душан као да то није схватао и помало заслепљен том идејом, упорно је покушавао да од Венеције добије бродове не би ли освојио Цариград. Временом је и сам увидео колико је то тешко оствариво и могуће да би у том моменту одустао од те идеје. Но, то ипак није било оно што ће касније да буде клица пропасти српске државе. Прави разлог јесу границе које су развучене преко сваке мере и које српски биолошки елемент није могао контролисати јер га није било довољно. Осим тога, цар Душан иза себе јесте оставио решено питање наследника и промена владара ће проћи релативно лако, без већих потреса, али само у старим српским земљама. Новоосвојене територије ће се са својим подручним владарима одмах отцепити и прогласити самосталност и тиме начети пропаст државе.

Ипак, и поред свега цар Душан остаје највећи српски владар у средњем веку. Раширио је границе до неслућених могућности, прогласио државу царством, уздигао Српску православну цркву са архиепископије на патријаршију, донео први писани законик и још много тога што до тада Србија није имала. Међутим, није оставио оно што је најважније, достојног наследника.

42. Србија након смрти цара Душана

Цар Душан (1308-1355.) је након своје смрти оставио Србију огромне територије, али и огромних супротности које су владале у њој. Несумњиво је да су његова освајања допринела томе да Србија буде најважнији политички и војни чинилац на Балкану, без којег се не може донети ни једна иоле важнија одлука, али се убрзо показало да је баш та снага била и клица њеног брзог распада. Било је томе доста узрока. Најпре, сама Душанова освајања су ишла углавном ка југу, на рачун византијских области, од којих је он успео да откине огромне комплексе територија. Тим освајањима Душан је желео да свеже српско царство уједини са већ изнуреним византијским, и да створи ново српско – византијско царство, на челу са новом династијом, Немањићима. Идеја није била нова, а вероватно да је и њега као и његове претходнике необично привлачила византијска надмоћна култура. Да је њој одмах подлегао, видело се из усвојених византијских дворских и других обичаја, дворских титула, облачења итд. Таквом својом политиком Душан је успео да од Србије начини територијално највећу и најјачу државу на Балкану, али и да створи све предуслове за њен распад. Основна грешка Душанова је била у томе што је он у својим освајањима био искључиво ослоњен на политички резултат који је требало да донесе српско – византијско царство, док је сам национални циљ био потпуно запоставио. Душана уопште није привлачила идеја да уједини све оне територије на којима су били настањени Срби, а да је то тако, види се из тога да је веома мали број његових активности био усмерен ка Босни или Срему, који су били насељени искључиво српским елементом. Његови су планови били усмерени у сасвим другом правцу. На новоосвојеним византијским територијама скоро да и није било српског становништва, већ су оне биле насељене Грцима и Арбанасима што се и те како осетило током 1350. године, када се скоро све грчко становништво које се налазило на територијама под Душановом влашћу дигло на побуну. Никада Грци нису осећали да су саставни део српског царства, а било је сувише мало времена да се на томе успешно ради. Можда би се ту могла повући паралела између Душанове политике и политике коју су водили његови претходници Милутин и Стефан Дечански. Ни Милутин, а ни Стефан Дечански нису ишли у неконтролисано ширење српских граница, добро знајући да је Србија ограничена биолошким елементом (бројем становника), и да не би могла контролисати сва остварена освајања. То се поготово односи на Милутина, који је на самом почетку владавине освојио мноштво византијских територија, па је изгледало да се та његова освајања могу протегнути чак и на сам Цариград. Но, то њега није заварало и он је тада мудро стао, да би дуги низ година утврђивао оно што је до тада узео, желећи да све освојене територије чвршће повеже са Србијом, у чему је до краја и успео. Слична је била и политика Стефана Дечанског, који након победе над Бугарима код Велбужда није подлегао захтевима да се бугарско царство припоји Србији, иако је то тада могао учинити без икаквих проблема. Баш та његова суздржаност коштала га је касније и престола.

Могуће је да су и Душанова размишљања ишла у том правцу и да је био свестан ограничавајућег момента својих освајања, а да је имао у плану да касније више поради на тешњем спајању освојених територија, али изненадна смрт га је у томе спречила. Улазити у мотиве Душанове и његове касније планове, данас је веома тешко и без сврхе, тако да се на томе и не треба сувише задржавати. Било како било, Србије јесте била колос, али на веома слабим ногама. Све њене неприлике ишле су управо од описаног неконтролисаног ширења државних граница. Чак и проглашење Српске православне цркве патријаршијом (1346.) није допринело учвршћењу Србије на новоосвојеним територијама, већ је изазвало нове сукобе, пошто су српске власти протеривале оне грчке свештенике (митрополите, углавном) који су се затекли на новоосвојеним територијама и који нису желели да признају овај чин. То је довело и до каснијег бацања анатеме на Српску православну цркву током 1352. године од стране цариградског патријарха Калиста. Без обзира колико у чину бацања анатеме има много више политичких но верских разлога, показало се да је то био поступак који је имао и те каквог ефекта у каснијим догађајима. Наиме, није требало много да добар део српског свештенства, али и племства, убрзо након Душанове смрти сасвим отворено постави питање оправданости стварања царства и уздизања српске цркве на ранг патријаршије. Та питања су се додуше у првом моменту кретала тек у оквиру вере, не и политике, али имајући у виду да су верска питања била по тежини често важнија од свих других, то је било савршено јасно да ће се верско питање ускоро претворити и у политичко. За све касније несреће које су задесиле Србију окривљена је управо Душанова амбиција да створи царство. "Ухвати се и он у замку од опћега непријатеља, узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достојанство, венча се на царство. И после овога остави од прародитеља и светога Саве предано му архиепископство од патријарха цариградскога, постави себи насиљем патријарха Јоаникија. Затим са саветима овога одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области, и настаде не мала беда" (Данилов ученик). Још је био оштрији Константин Филозоф: "мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ" (Константин Филозоф). Сматрало се да Србија никако није смела да постане царевина, већ је морала остати краљевина, као што се ни црква није смела уздићи на ранг патријаршије, а да је Душан са својим поступцима пореметио оно што је остало од његових славних предака, нарочито Светог Саве. За Душанова живота о томе се није много расправљало из једноставног разлога што се нико није усуђивао да њему противречи, али могло је бити и те како приметно да овај пут црква није као у Немањино време та која ће бити кохезиони елемент на новоосвојеним територијама. Но, то тада Душана сигурно није много бринуло, био је релативно млад и доброг здравља, тако да је изгледало да има још доста времена да поради на том питању. Његов циљ још увек је било освајање Цариграда.

Баш та његова усмереност ка освајању Цариграда створила је још један елемент који је довео до разарања царства. Тај елемент су биле изразито јаке властеоске личности које је створило Душаново освајање. Снага тих личности била је везана баш за новоосвојене територије, иако неки од тих велможа и немају толико заслуга за све Душанове успехе. Душан их је уздигао на, до тада за Србију, невиђено висок ранг и то како по богатству и величини територија којима управљају тако и по привилегијама. Најпре су добили, као цареви намесници, огромне делове освојених византијских територија на управљање. Баш те новоосвојене територије су се налазиле на југу, који је био очуван од тадашњих ратних разарања која су Византију потресала већ доста година, тако да су Душанови ратници затекли Епир и Тесалију и остале крајеве сасвим нетакнуте, са свим њиховим богатствима. Ту су се ови сурови ратници сусрели са једном за њих потпуно непознатом културом и свом раскоши за коју нису ни знали да постоји. Осим могућности да уживају у материјалном благостању, ови племићи су добили и низ привилегија које су до тада биле везане само за владаоца, попут права да праве новац, да имају властеличиће у својој служби итд. Осим тога, уведене су и византијске титуле деспота, кесара, севастократора итд, па су се и по томе уздизали. То је њима самима, али и њиховој околини, одједном створило слику о сопственој важности, што ће након Душанове смрти тек да добије на интензитету. Ове велможе су имале изразито јак положај још за његовог живота и само је његова јака личност успевала да сузбије њихову самовољу. Тако је познат Душанов сукоб са Хрељом, који се одметнуо, затим са Брајаном, Толиславом и Хлапеном који су то исто учинили нешто касније (1350.). У старим српским земљама већина ствари је остала по старом и тамошња властела је остала много конзервативнија у својим схватањима о важности царства, а уз то није имала ту снагу коју је имала она на новоосвојеним територијама. То и не треба да чуди, јер је Душан своје најзаслужније људе награђивао управо освојеним територијама и привилегијама. Стога је та властела била и много покретљивија од оне у Србији, али и много богатија и ратоборнија, те самим тиме свеснија свога високог положаја. Узимајући у обзир да су поданици на тим освојеним територијама били најчешће Грци или Арбанаси, које ништа није везивало за Србију, много је јасније зашто су први знаци осамостаљења појединих велможа долазили управо из тих крајева. Веома често су захтеви за осамостаљење долазили управо од Грка и Арбанаса који су насељавали те територије, а Душанове велможе које су управљале тим областима само су следиле те захтеве. Како су ове личности одиграле велику улогу како у помагању Душанових освајања тако и у каснијем распаду српског царства, о свакој од њих биће нешто речено.

Међу самом Душановом властелом било је доста разлика. Посебан положај свакако су имали чланови владајуће породице, односно цареви рођаци и рођаци његове жене царице Јелене. Ради се о деспоту Јовану Комнину Асену (царичин брат) и деспоту Симеону (полубрат цара Душана). Ова двојица немају много значаја у Душановим ратним походима, али захваљујући својим родбинским везама имају висок положај на његовом двору. Укратко, њихове заслуге за стварање српског царства су веома мале, али они имају ту сумњиву славу да су били ти који су први почели са смутњама након Душанове смрти. Оба су имали једну заједничку особину која се састојала у изузетној частохлепности, а та не баш похвална карактеристика им је касније омогућила и сарадњу.

Јован Комнин Асен је као брат царице Јелене добио од Душана титулу деспота и намесништво у северном Епиру. Није он био посебно способна и значајна личност, а да зло буде још и горе од самог почетка је показивао велику самовољу и частољубље. Чак и за време цара Душана деспот Јован је показивао знакове непослушности према централној власти. Као пример наводе се његови недолични поступци према млетачким трговцима, тако да је сам Душан морао да решава притужбе које су стизале од Млетака. То је био један од разлога да Душан уопште није био расположен према деспоту Јовану, али због тога што га је царица Јелена непрестано штитила, он је некако одржавао свој положај. Колико је он био превртљив, види се из тога што је са Млецима тајно преговарао и успео поред сталне опасности да Душан за то сазна, те да стога изгуби све привилегије да са њима нађе заједнички језик па је током 1353. године постао и грађанин ове републике. Сами Млеци се нису за њега интересовали због његових квалитета, већ искључиво због квалитета територије у којој је он био намесник. Наиме, северни Епир је имао неколико згодних утврђења и лука (посебно Валона, где му је било и седиште) на које су лукави Млеци бацили око и који би им добро дошли у њиховим трговачким пословима. Но, све ово није дошло до изражаја за време живота цара Душана, будући да се деспот Јован, и поред заштите своје сестре царице Јелене, ипак није усуђивао да иде баш толико далеко у својим односима са Млецима. То и јесте био основни разлог да су односи њега и Млетака за Душанова живота били добрим делом ипак уздржани. Душан га није много марио, али због великог утицаја који је имала царица Јелена на њега, трпео је неке ствари са његове стране, које иначе сасвим сигурно не би.

Други члан царске породице био је полубрат цара Душана, по имену Симеон. Рачуна се да је Симеон рођен око 1330. године (можда нешто мало раније) од оца краља Стефана Дечанског (оца Душановог) и краљице Марије Палеолог. Дакле, он и Душан су били браћа по оцу (Стефану Дечанском). Иако су биографи наводили да је Стефан Дечански једно време, под утицајем своје жене Марије Палеолог, имао намеру да престо остави Симеону, те да је то био један од разлога Душанове побуне против оца, све се то није могло осетити у односима између Душана и Симеона. Сам Симеон је уживао изузетан положај код Душана, па му је он и доделио титулу деспота и намесништво над јужним Епиром (са седиштем у месту Арту). С друге стране, стара српска властела га уопште није подносила, јер му је мати била Гркиња (Марија Палеолог), а уз то је још био и ожењен Гркињом Томаидом (ћерка Јована II Орсинија и Ане Палеолог ). Да га нису у Србији баш много ценили види се и из тога да га је мало ко у Србији звао његовим грчким именом Симеон, већ је остао познат под именом Синиша, мада је имао и других надимака попут Симче, Симша итд. За време Душанове владавине он се скоро и не помиње, што би требало да значи да га Душан није много користио у својим подухватима.

Орбин наводи да је цар Душан имао посебно добар однос према Симеону, али да га царица Јелена никако није трпела, па га је чак покушала и отровати. Да би га спасао од царичиног гнева, Душан је, по Орбину, удаљио Симеона са двора дајући му део новоосвојених земаља на управу. "Иза смрти краља Уроша Слепог била су остала два сина, један (како рекосмо) Стефан Душан, који доцније узе титулу цара, други Синиша, којему је његов брат Стефан, с једне стране, због велике љубави коју је гајио према њему, с друге стране, пошто је видео да га је његова жена настојала отровати, био дао још као дечаку град Јањину у Романији са свим подручјем све до Арте, као и многе друге тврђаве и градове у оним пределима. Стефан га је уз то био упозорио да води бригу о своме животу, а посебно да се пази царичиних замки" (Мавро Орбин). Ако би то било тачно, што је веома лако могуће, царица Јелена је изгледа утерала такав страх у кости Симеону да се за Душановог живота није чуо да је жив. Изгледало је да он нема посебних амбиција и да се задовољава са оним што му додели Душан, но то је био изгледа само привид. Одмах након смрти цара Душана, он истиче своје право на српски царски престо и уз мало спретности он га је можда могао и задобити. Могући кривац за овакву Сименову амбицију јесте изгледа баш сам Душан који га је 1342. године означио као могућег наследника. Те године Душан је био тешко болестан па је назначио као свог наследника сина Уроша, који је тада имао тек шест година (рођен 1336.), а онда навео као евентуалног наследника (уколико се Урошу нешто деси) и Симеона. Но, то је изгледа био тек тренутак Душанове слабости, који није дуго трајао, јер године 1345. у Скопљу се Душан крунише за цара док му син Урош бива крунисан за младог краља. Од тог момента више није било никакве сумње ко би могао да буде наследник и Симеон се у том контексту више и не помиње. Међутим, и ово веома дискутабилно његово навођење за могућег наследника Душановог је код Симеона изгледа пробудило неке идеје које ће он на крају покушати и да оствари. Но, о томе касније. Сам Симеон за Душанова живота, да то још једном наведемо, не игра скоро никакву улогу ни у политичком, а ни у војном смислу. То што је он намесник у пограничној и стога осетљивој области није заслуга његових квалитета већ искључиво тога што је био најближи царев рођак. Ипак за Симеона се не може рећи да није имао упорности и извесног талента, што ћемо касније видети много јасније. У самом моменту Душанове смрти он на српском двору и међу српском властелом није значио скоро ништа, и нико га није озбиљно схватао као могућег цара. Оваква његова непопуларност међу српском властелом би се можда могла повезати и са његовим сталним сукобом са царицом, која је опет, насупрот Симеону, имала и те какав утицај на велможе. У жељи да обезбеди сигуран долазак сина Уроша на царски престо, царица Јелена је, у страху да би Симеон то можда могао ометати, учинила све не би ли то обезбедила, па је изазвала и мржњу властеле према њему, а када јој се учинило да је и то мало, покушала га је и отровати. Но, то је за сада само непотврђена претпоставка.

Много значајнија личност је био свакако намесник у Тесалији, кесар Прељуб, вероватно најистакнутији војсковођа цара Душана. Свакако највећи моменат у Прељубовој каријери била је његова улога у освајању Тесалије током 1348 године. За награду, Душан га прогласи намесником у Тесалији и додели му и титулу кесара. Намесниковање му није било лако у овој пограничној области, којом је управљао из града Трикале, коју је одабрао за своје седиште. Од свих његових војних успеха свакако најпознатија је одбрана утврђења Сервије током 1350. године. Управо на тој тачки сломио се напад Византинаца које је водио цар Јован VI Кантакузен. Већ тада Кантакузен је веома ценио Прељуба. "И удостојивши војску са мало одмора, цар (Јован Кантакузен) је кренуо на Сервију. А то је био не мали град који се налазио на граници између Вотијеје и Тесалије, њиме (је) са осталом Тесалијом заповедао Прељуб, један од Краљевих (цара Душана) велможа, који се особито истицао мудрошћу и храброшћу и предњачио је над другима ратним искуством" (Јован Кантакузен).

Прељубова улога на политичкој сцени је била далеко слабија, мада он није био без политичког утицаја, а што нарочито потврђује једно папино писмо од краја 1354. године, у познатим преговорима између Рима и цара Душана о евентуалној унији Католичке и Српске православне цркве. Тада је папа имао намеру да ангажује и Прељуба у овим преговорима рачунајући на његов несумњиви утицај. За историју је још увек остало отворено питање порекла Прељубове жене Ирине, а сумњу је изазвало једна повеља цара Уроша из 1357. године где он Ирину назива љубљеном сестром. Да ли то значи да је Ирина заправо рођена сестра цара Уроша? Ову сумњу донекле потврђује и фреска западног зида у манастиру Дечани где су насликани Урош, краљица Јелена и још једна непозната особа. Како је натпис изнад ње уништен, а из слике се не може разабрати да ли је та особа (несумњиво млађа) мушко или женско, то се створило мишљење да би то могла бити баш Ирина, овде приказана као Урошева сестра, односно Душанова ћерка. Оно што посебно нагони на такво размишљање јесте нарочито благонаклон однос цара Уроша према Ирини у њеној каснијој несрећној судбини. Касније размишљање да је та насликана особа у Дечанима заправо Душанов полубрат Симеон, створило је збрку, па је одређенији одговор на ово питање немогуће дати.

Можда најутицајнији на двору цара Душана био је Јован Оливер који је нешто пре 1349. године постао деспот. Добио је велику област која је обухватала Овче поље, Лесново, Радовиште, Тиквеш, Мариово, а било је и других привилегија попут права да кује сопствени новац, непосредни утицај на избор злетовског епископа итд. То ниједан великаш није имао пре њега. О његовом напредовању у служби код цара Душана нарочито сведочи текст написан 1341. године, уз његов (деспота Оливера) ктиторски портрет у манастиру у Леснову. "Ја, раб Христов Јован Оливер по милости божјој и господина ми краља Стефана бих у Србаља велики начелник, потом велики слуга, потом велики војевода, потом велики севастократор, за верно њему залагање по милости божјој и велики деспот све српске земље и поморске и учесник грчки." Сам успон Јована Оливера се креће узлазном линијом нарочито од 1342. године (мада је он и тада био крупна политичка личност). Те године он је дочекао Јована Кантакузена, који је стигао у Србију не би ли од Душана добио помоћ у покушају да се дочепа византијске царске круне. Први српски великаш којег је тада Кантакузен срео био је баш Јован Оливер, а сусрет се десио код Велеса на Вардару. Они се тада нису упознавали, јер су се знали још од 1334. или 1336. године, када су били присутни приликом сусрета цара Андроника III Палеолога и краља Душана. Тада су обојица били у пратњи свога владара. Баш Јован Оливер је уз краљицу Јелену одиграо одлучујућу улогу приликом склапања савеза између краља Душана и Јована Кантакузена, тако да чињеница да је Кантакузен од свих српских великаша срео најпре Јована Оливера сигурно није тек случајност. Није немогуће да су они још од пре имали контаката и да је овај њихов сусрет био договорен. Сам Душан изгледа да није имао много воље да уђе у савез са Кантакузеном, али под притиском своје властеле ипак је пристао. Колики је значај Јована Оливера још тада био на Душановом двору види се из тога што је на скупу 24 највиђенија великаша из Србије који су решавали о склапању савеза са Кантакузеном, он био једини (уз краљицу Јелену) који је говорио са српске стране. Стиче се утисак да је Оливер био тај који је говорио у име целокупне властеле, што већ само по себи довољно говори о величини његовог угледа у Србији. Тај скуп је донео и веридбу Манојла (сина Јована Кантакузена) и његове ћерке. Но, каснији догађаји омели су склапање овог брака. Одмах након склапања савеза српска војска коју је водио Јован Оливер и грчка коју је водио Јован Кантакузен, ударили су на Сер. Но, под Сером се није нити један од њих двојице прославио, јер је та прва опсада (1342.), али и друга (1343.) завршена неуспешно. Сер пада 1345. године, али када је Душан лично дошао да га заузме. Ипак, нису сви Оливерови подухвати били тако неуспешни.

Само Оливерово порекло остаје под знаком питања, тако да постоје мишљења да је он грчког порекла, могуће српског, али и западног. Његова жена Ана Марија такође изазива неке недоумице. Њено само име наводи да је она дошла са Запада, али по неким размишљањима након смрти краља Стефана Дечанског његова удовица краљица Марија Палеолог се преудала за деспота Оливера и то је управо та Ана Марија. Као доказ за ту тврдњу наводи се слика у цркви у Леснову (Оливерова задужбина) где је она насликана поред Оливера са веома сличном круном као и царица Јелена која је насликана нешто више. Било је и других индиција за такво размишљање (попут Душанове повеље из 1340. године), али подаци су још увек оскудни да би се ишта могло са сигурношћу утврдити.

Истакнуту улогу имао је и владар крајева око Велбужда и Куманова, деспот Дејан, који свој успон може да захвали колико томе што је био ожењен сестром цара Душана, која се звала Теодора, толико и својим властитим квалитетима. Он се не спомиње много у Душановим војним подухватима, мада његов каснији углед (и његових наследника) несумњиво говори да је био присутан у већини царевих успеха. Да је био познат и ван граница Србије, види се из тога што се током 1355. године папа Иноћентије VI обраћа деспоту Дејану тражећи од њега подршку при стварању уније између Католичке и Српске православне цркве. Њему је била поверена на управу територија између скопске Црне горе и реке Струме, мада та територија није биле такве величине за време Душанова живота, већ је касније проширена.

Осим ове најзначајније властеле веома битни су били и кесар Војихна који је господарио Драмом, а ту је била и серска област, веома битна у овој причи. Кесарова ћерка Јефимија била је удата за Угљешу Мрњавчевића, који је заповедао у тврђави Сер (?). Колики је утицај Војихна имао на серску област остаје да се претпоставља, међутим сигурно је то да је имао амбицију да је стави под своју контролу. Непосредно након Душанове смрти, његова удовица царица Јелена одједном са нашла у овој области и почела њоме да управља. То сасвим сигурно није могло бити право кесару Војихни и његовом зету Угљеши Мрњавчевићу, који су имали сопствене планове. То ће изазвати нешто касније и оружане сукобе. Како се царица одједном нашла у Серу и почела њиме да управља, остаје још увек тајна. Има претпоставки да је у Серу боравила због топле климе, будући да је у Србији владала жестока зима коју она није могла трпети. Баш док је она ту зимовала умро је и цар Душан. Као енергична и надасве сналажљива, (мада не баш много талентована) предвидела је могући распад Душановог царства, па је стога одлучила да завлада овим крајем. По тој верзији Угљеша и Војихна су јој морали служити као што су некада служили Душана, мада са много мање одушевљења, а видеће се касније, и верности. С друге стране царици је положај Сера изузетно одговарао будући да је био одмах уз византијску границу чијом је културом и начином живота она била очарана. Ту је била и Бугарска где су њени рођаци владали и могли јој по потреби помоћи.

43. Сукоби око престола

А шта се десило одмах након изненадне смрти цара Душана? Иако је сама држава, због свог разнородног националног састава, била несигурна, само питање наследства се није постављало. То је Душан решио још за живота будући да је свога сина Уроша приликом свога царског крунисања 1345. године, прогласио "младим краљем". На државном сабору у Скопљу 1346. године Душан је и званично проглашен за цара, а син му Урош крунисан за краља. Тиме је Урош постао Душанов савладар, а добио је на управу све старе српске земље (не само Зету, као сви остали престолонаследници дотада), док је цар управљао у освојеним (грчким) земљама. Кроз документе из тога времена јасно се раздваја ова двострука власт па се ствара привид да је Урош стварно управљао старим српским земљама, али не треба мислити да је он стварно са само девет година могао управљати својим делом државе. Но, сврха и није била да Урош управља (био је сувише млад), већ је Душан желео да га постепено, као наследника, уведе у владање. Заправо, желео је да Уроша властела постепено прими као будућег цара, да приликом наслеђивања не дође ни до каквих јачих потреса. Сигурно је желео да се избегну сва она трвења која су толико била присутна при променама владара у Србији, а која су и те како остала свима у сећању. Никакве, дакле, није било сумње ко ће бити Душанов наследник. Међутим, осим што је био веома млад када је наследио царство, по свему судећи Урош не да само није имао способности да влада (то му замерају скоро сви), већ изгледа да није имао ни неке посебне воље. Чудно је да га Душан, иако га је веома рано прогласио за савладара, није више укључивао у своје ратне походе или политичке акције. Урош се уопште не спомиње све до оног момента док није био присиљен да преузме власт, па се стиче утисак да је он цео свој дотадашњи живот провео на неком другом месту, а не поред Душана, учећи се државној и ратничкој вештини. Да ли га је Душан стварно запостављао, рачунајући да има још довољно времена да га научи како се влада српским царством, или сам Урош није био много заинтересован, остаје тајна. Касније ће се видети да Урош није био без извесног талента, али није имао одлучности када је то требало. Додуше, нешто јаче акције код њега видимо одмах по преузимању престола (1356.) тако да сам почетак његове владавине ипак улива известан оптимизам. "Био је, наиме, прекрасног изгледа и од његова владања надаху се сваком добру. И мада је имао једва двадесет година, у почетку је ипак показивао велику разборитост и памет у свим својим делима, али током времена показа да не вреди много" (Мавро Орбин). Међутим, све то је код њега трајало само једно веома кратко време, отприлике до 1360. године. До те године он је успео да царство колико – толико одржи на окупу и да сачува централну власт. Међутим, од 1360. године све се почело нагло осипати.

Нагло пропадање српског царства се не може Урошу ставити на душу. Осим што он није по способностима раван своме оцу, што је на неки начин и разумљиво, од самог почетка ни ситуација му није ишла на руку. Најпре је била у питању његова младост и неискуство, а на то се одмах морају надодати неке ситуације које су се на несрећу десиле одмах након Душанове смрти. Најпресуднија је свакако била изненадна смрт кесара Прељуба, намесника Тесалије. Нестанком овог верног и веома способног Душановог војсковође Урош је изгубио једну јаку полугу дотадашње власти. Осим тога, одједном је ова погранична област, након Прељубове смрти, била отворена за напад са стране, на који није требало дуго чекати. Већ у рано пролеће 1356. године Прељубову смрт искористи деспот Нићифор II Орсини (зет византијског цара Јована Кантакузена) и заузме Тесалију. Тиме је он значајно проширио своју територију, а своју самосталност у односу на византијског цара, чију власт већ тада није признавао, још више ојачао. Искориштавајући ситуацију, а већ у налету, Нићифор II провали одмах и у јужни Епир, где је владао Душанов полубрат Симеон, и заузме и ову област, а свога зета Симеона отера. Тиме је српско царство веома брзо након Душанове смрти, једва пет месеци, остало без две значајне области. Што је још горе никакве противакције са српске стране није било, што је већ само по себи било довољан знак слабости. Сам цар Урош је у почетку бринуо друге бриге јер му је на двор ускоро стигла Прељубова удовица Јерина са децом, тражећи од њега помоћ. Можда је она желела да Урош оружаним путем поврати Тесалију, али Урош се показао као веома благонаклон према Јерини, у помало неочекиваном правцу, дајући јој старе мужевљеве области, које су обухватале средњи ток Црне реке, Мариово и Селечке планине. Њима је Прељуб управљао раније, док није од Душана добио на управу новоосвојене Грчке земље. Већ ту, у самом почетку, Урош је био немоћан, не могавши да помогне жени истакнутог војсковође свога оца, а то је сигурно било одмах примећено. Увек непокорна властела сада се уверила да је цар неодлучан и није требало бити много промућуран па предвидети следеће догађаје у царству. Шта је било у питању, може само да се претпоставља. Да је Урош стварно био толико неодлучан, зато што није имао снаге за интервенцију, тешко је поверовати. Немогуће је да се снага Душановог царства могла истопити за само пар месеци од његове смрти, а исто тако је тешко поверовати да је властела тако брзо почела показивати знаке непослушности. Највероватније да је била у питању његова неодлучност и неспремност да одмах решава такве проблеме.

Самом Симеону, који је прошао као и Прељубова удовица, није падало на памет да се обрати Урошу за помоћ, што је овоме можда у самоме почетку олакшавало положај, али је то довело до других последица. Могуће да је Симеон мало боље познавао Уроша од Јерине, па је то био разлог да одмах увиди да му са те стране нема наде, а исто тако он је тада сигурно већ показивао амбиције према царској круни, па је и то био разлог зашто се није могао обратити Урошу за помоћ. Веома је интересантан Симеонов каснији поступак, који говори да се ипак ради о човеку који није био без амбиција, али ни без значајних способности. То што је он био полу-Грк и што је касније посегнуо за царском круном изазвало је велико нерасположење према њему, тако да је на његов рачун било и много примедби да је безначајна и неспособна личност, што сигурно не одговара истини.

Иако га је деспот Нићифор на крајње груб начин избацио са поседа Симеон није уопште очајавао већ је и сам кренуо у акцију, али његов циљ није био само у томе да поново за себе освоји нове поседе. Са неких пет хиљада ратника, што никако није био мали број, успева да заузме Костур и околину. То га је охрабрило на следећи поступак. Сматрајући се легитимним наследником српског царског престола, он се прогласи за цара и затражи "власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија" (Јован Кантакузен) у односу на Урошева. Њему очигледно није на памет падало да покуша да поврати јужни Епир од деспота Нићифора II, тако да га ускоро видимо како из Костура упада на север и покушава да на своју страну привуче властелу из старих српских земаља, рачунајући да уз њихову помоћ истисне Уроша. Но, у томе није имао много успеха. Да је отпор према њему био веома јак, види се из тога што су и поред прилично бројне војске, око пет хиљада ратника, његови успеси тек минимални. Од значајнијих личности које су му пружили подршку једини који нешто значи био је Јован Комнин (брат царице Јелене), а то и не чуди, јер је овај уображени Бугарин одавно показивао знаке самовоље, чак и према Душану, тако да је овај хаос који је настао након његове смрти била идеална прилика да се отргне царској власти. Оно што је посебно интересантно у међусобном односу Симеона и Јована Комнина јесте то да Комнин није признавао Симеона за цара, мада му је помагао да освоји српску царску круну. Симеонови напади су били ограничени углавном на пограничне крајеве, а највише је акција било по скадарској области. Успеси су били или мали, или скоро никакви. У суштини, он је покушавао да крене ка северу, очекујући да ће га властела на коју је наилазио признавати за цара, али ту се љуто преварио. Ту је одмах налетео на Хлапена, господара Водена и Бера, који је остао веран цару Урошу. Иста је ситуација била и са севастократором Бранком Младеновићем, који је управљао охридским крајевима. Симеон је у тим својим настојањима остао углавном сам.

Не треба мислити да је Јован Комнин нешто издашно помагао Симеона. Превејани Бугарин се приклонио Симеону искључиво зато што ни њега, као ни Симеона, српска властела не само да није марила, већ га је отворено и мрзела због грубијанског понашања. Њему се тада учинило да су се створили идеални услови да своју област отцепи од српског царства и да коначно постане независтан, али то није могао сам. Из Србије се није могао надати било каквој помоћи, јер су га тамо отворено мрзели. Према томе, једини пут за успех водио је преко Симеона, али онога момента када је Јован Комнин осетио да Симеона српска властела жели да види у Србији још мање него њега, било му је свега доста. Стога се он у потпуности окренуо ка Млечанима, а објективно другог избора стварно није ни имао. Управљао је територијом на којој су били искључиво Грци којима није требало много да се подигну не би ли свргли омрзнутог Бугарина, док опет он није желео да буде завистан од цара Уроша. Од његове сталне заштитнице царице Јелене (сестре му) није могао очекивати помоћ, јер се она налазила у серској области и до ње није могао доћи, јер су их делили Хлапенови поседи. Додуше велико је питање да ли би га царица и помогла у његовим акцијама против њеног рођеног сина. Амбиције са Симеоном су се показале као нереалне и једино је преостало да Млецима препусти своје приморске градове у замену за њихову помоћ. То му је тада било и те како потребно, јер му се на границама појавио деспот Нићифор II, који је тада био у великој експанзији. Временом је Комнин успео да се отцепи од Србије, да се отресе Симеона и да постане независтан у крајевима око Валоне и Канине, међутим цена је била велика. Млеци су добили толико велики утицај у Комниновим земљама, да је чак један њихов племић постао кнез у његовим градовима. Ипак, мора му се одати признање да је свој наум успео да изведе без икаквих ратних акција са било које стране, па су његове области биле поштеђене ратних разарања, што у сваком случају није мали успех. Ипак, није до краја успео да сачува целокупну област која се постепено сужавала, па је тако изгубио веома значајан град Берат.

Док се све то дешавало, Урош је био принуђен да сакупи државни сабор у Скопљу, који је одржан током априла 1357. године. На том сабору најважније питање је било Симеоново тражење царске круне, односно српска властела је требало да се одлучи између Уроша и Симеона. У суштини, ту неког великог питања није ни било. Урош је још од пре био одређен за наследника, па је тако Симеон проглашен за узурпатора. Тиме је и ово веома битно питање било решено, будући да је сва властела била листом уз Уроша. Постоји мишљење да је под утицајем оваквих одлука на сабору у Скопљу Симеон одлучио да са Урошем ступи у преговоре. Већ у касно лето 1357. године (септембар, вероватно) посредством Дубровника почели су преговори између Уроша и Симеона. Да ли је до њих и стварно дошло, остаје да се претпоставља, али ако и јесте сасвим је сигурно да су они завршени потпуним неуспехом. О чему су они могли да преговарају и где су се разишли у преговорима, не зна се. Вероватно под утицајем неуспешних преговора Симеон наставља са војним акцијама покушавајући да своје области прошири. Ипак, то су сада само акције локалног карактера, које не могу озбиљније да угрозе Уроша.

Но, сада иду догађаји који су били далеко битнији од ових сукоба са Симеоном. Већ је речено да је царица Јелена за сво то време господарила серском облашћу. Одмах након смрти свога мужа, цара Душана, она се сходно тадашњим обичајима замонашила под именом Јелисавета, али из политичког живота није имала намеру да изађе. Познавајући њену улогу још за Душановог живота, стиче се утисак да је овој веома одлучној жени политика била велика страст. Осим што је господарила Сером (видели смо да тамо није била примљена са одушевљењем од стране кесара Војихне и његовог зета Угљеше Мрњавчевића), она је активно учествовала и у раду државног сабора у Скопљу (1357.) када је Урошу дата подршка од стране властеле. Она је тада била значајан политички чинилац, тако да је и њена подршка Урошу и те како значила. Стога није тачна констатација коју је о њој дао Јован Кантакузен. "Мајка му пак Јелена нити приста уз сина нити уз девера Симона, него себи одвоји многе градове, окружи се доста знатном силом, и поче владати сама за се, те нити на кога нападаше нити коме помагаше." Ту је Кантакузен био необјективан, јер нити је Јелена издвојила серску област ван Урошеве власти, нити је хладнокрвно посматрала Симеонове покушаје да од њеног сина, Уроша, отме царски престо. Она јесте била у Серу, али је признавала Урошеву врховну власт и активно му помагала у одбрани његовог права од Симеона. Међутим, имала је и она својих мука у Серу. Најпре зато што то није била изворно њена област, већ је она њу преузела непосредно након Душанове смрти. Наравно да то није могло бити право кесару Војихни, који тада владао Драмом и његовом зету, који је по свему судећи заповедао у серској тврђави. Њих двојица су имали исте такве планове, али их је царица Јелена предухитрила, па су сада Војихна и Угљеша, уместо да заповедају целом облашћу, постали Јеленини подложници. С друге стране, Јелена је тада била већ и монахиња (Јелисавета) па је и тај њен духовни положај са активним учешћем у политичком животу био помало неуобичајен. Добро осећајући немоћ централне власти, а поготово Урошеву неодлучност, Војихна и Угљеша одлуче да Јелену протерају из Сера. Но, они сами то нису могли учинити и стога нађу савезника у Матији Кантакузену, сину Јована Кантакузена, који је владао источно од Војихне. Завера је имала све изгледе за успех, јер је добијен пристанак и сарадња архонта града Сера (највероватније баш сам Угљеша), а ту су биле и удружене снаге кесара Војихне и Матије Кантакузена.

Ево како је то све ишло. Почетком лета 1356. године кесар Војихна пошаље гласника Матији Кантакузену по којем му поручује спремност да овоме (Кантакузену) преда град Сер са царицом и свиме оним што је у њему. Војихна му обећава да ова акција неће бити тешка, будући да се већ дуже време спрема, а обезбеђен је и пристанак заповедника тврђаве у Серу (Угљеше, највероватније). Због озбиљности ситуације Војихна тражи од Кантакузена да не оклева много, али да му и јави унапред дан за акцију, не би ли и он (Војихна) спремио своје чете. Кантакузену није требало много да се одлучи, па је одмах јавио Војихни да са војском стиже за тридесет дана. Међутим ни он сам није имао довољно војника за ову акцију, па се стога обратио своме зету Турчину Орхану за помоћ. Овај очигледно није знао за какве потребе Матији треба војска, па му је уместо поузданих ратника дао око пет хиљада обичних пљачкаша и разбојника. Чим је ова хорда стигла Матији он је видео са каквим олошем има посла. Њих никако није смео држати беспослене, јер би у противном одмах почели отимати по његовим земљама, а то је сада значило да више нема времена за чекање да се његова (Матијина) војска окупља. Стога Матија са овим разбојницима крене на Сер знатно раније од оних договорених тридесет дана како је већ јавио Војихни. Да би се избегла забуна он пошаље гласника да јави Војихни да стиже нешто раније, али гласник не нађе Војихну у Драми. У међувремену и царица Јелена је осетила да се нешто дешава, па је стога од сина, цара Уроша, затражила помоћ и он јој без икаквог премишљања пошаље један јак одред добрих ратника. Управо на ту војску цара Уроша која је ишла у Сер, налети кесар Војихна који се ту задесио по неком свом послу. Војихна се овој војсци придружио и не знајући шта је њена сврха, а да она иде у Сер да би помогла царици Јелени против Матије Кантакузена није му на памет падало, јер је било још доста времена до договореног рока од тридесет дана. И, како то судбина уме често да одреди, баш тај српски одред са Војихном, ни мање ни више него налети директно на Матију Кантакузена и његове Турке. Турци су се већ по свом старом обичају распршили ради пљачке, тако да у првом судару са Србима не само да нису били комплетни, већ су деловали и збуњено. У том метежу Срби убију турског вођу, али због своје малобројности на крају су морали да се склоне иза тврдих зидова Сера.

Сам Кантакузен заузме логор недалеко од Сера, очекујући да се врати остатак његових Турака који су се расули пљачке ради, па стога нису били присутни у овом првом војном судару. И тада је дошло до кобне забуне. Од Турака који су враћали из пљачке, помисле Турци који су били са Кантакузеном да су то Срби који их нападају па се без размишљања разбеже. Сада је Матија Кантакузен одједном остао сам, али није губио наду већ крене да сакупи своје разбегле Турке. Но, сада су њих већ почели да прогоне становници ових крајева, светећи се за њихову недавну пљачку. Испред града Филибеџика ускоро грађани ухвате и Матију који се са коњем сакрио у оближњи тршћак. Било је то као лов на дивљу звер, а употребљавани су и ловачки пси. За то време Војихна сигурно није мирно спавао јер је постојала опасност да се царица Јелена дочепа Матије Кантакузена који би у жељи да спасе своју кожу могао царици да исприча ко је заправо иницијатор овог целокупног подухвата. Стога је веома пожурио да ухваћеног Матију Кантакузена преузме што пре и да га склони што даље од царице Јелене, којој би ухваћени заробљеник, као врховној заповедници, по правилу требало да буде предан. Но, ни она није много затезала питање око Матије па је Војихна могао Матију Кантакузена да за скупе паре прода византијском цару, коме је и те како било стало да се овога дочепа. Ипак, на крају овај подухват је само Кантакузену нанео штету, јер је византијски цар, за време Матијиног заробљеништва успео да му преотме сву земљу.

Сви ови горњи наводи су овде представљени на основу записа Јована Кантакузена тако да су као такви веома дискутабилни. Сасвим је сигурно да је било покушаја од стране Матије Кантакузена да узме ову област и да је такав покушај завршен његовом катастрофом. Све то и да је хтео, Јован Кантакузен није могао да сакрије, али дискутабилни су они моменти који на неки начин оправдавају Матијин неуспех. Помало драматично делују сви они моменти када се он договара са кесаром Војихном и архонтом Сера (Угљеша?), а као одлучујући моменат за пропаст овог подухвата Јован Кантакузен наводи то да се Војихна није надао да ће Матија тако брзо кренути на Сер, па је то био основни разлог зашто га није помогао. Ако је то сви заиста тачно, онда то сасвим сликовито говори о тадашњим великашима цара Уроша и њиховој спремности да издају чим им се укаже згодна прилика и опипљива корист. Међутим, исто тако види се и да је Урошева рука ипак била тешка јер Војихна није имао храбрости да своју издају и заврши, већ одједном поново прелази на цареву страну. То би требало да значи да је још у то време власт Урошева ипак била довољно јака, а он сам показивао довољно одлучности.

Непосредно након ове успешне акције, Урош је успео да докрајчи и свој сукоб са Симеоном. Након што није успео да га сабор у Скопљу прогласи за цара (1357.), као и после неуспешних преговора са Урошем (касно лето 1357.), Симеон је наставио са ратним акцијама покушавајући да што више прошири своју област. Успео је да продре доста дубоко у Скадарску област, али је ту његов поход на крају сломљен. "Кад је, дакле, Синиша видео да сви великаши заузимају подручја поменутог његовог брата, сакупивши и сам нешто војске, коју су сачињавали Грци и Арбанаси, дође с њом у Зету и поче да напада скадарску тврђаву. Али није могао ништа постићи, било што је речена тврђава била по природи тешко освојива, а уз то брањена од добрих ратника, било што га ниједан зетски и рашки великаш, видећи га онако јадна и невољна, није хтео следити. Стога се вратио кући,..." (Мавро Орбин). Тим поразом и његове амбиције за продор у Србију су доживеле коначни крах, а то је ускоро и он сам увидео. У ратним акцијама са српске стране овај пут учешће је по свему судећи имао и сам цар Урош, али ми данас не знамо којег је обима његово учешће, односно да ли је само присуствовао ратним операцијама или је њима активно руководио. Иако ратне операције нису ишле даље од скадарске области, не треба мислити да је ово била лака победа. Напротив, читав крај је тешко опустошен и опљачкан, а у старим српским земљама (Рашка) и те како се пратило ко ће у овом дуелу да надјача.

Након свега, Симеону није остало више ни пријатеља, а ни војске док му је област којом је управљао била сужена тек на Костур са околином. Међутим, сада је коначно и њега срећа послужила. Његов љути непријатељ Нићифор II Орсини завадио се са Арбанасима које је затекао у освојеној Тесалији и Епиру, тако да је ускоро морао и војску на њих да покрене. То му је било и последње што је урадио, јер код Ахелоја (1359.) његова војска састављена скоро искључиво од Турака буде сатрвена, а њега самог Арбанаси убију. Ту згодну прилику одмах је искористио Симеон и без икаквих потреса ушао у Тесалију и Епир, који су му се одмах приклонили. Тако је он коначно успео да за себе створи једну прилично велику државу. Центар ове државе постала је Трикала, а он сам и даље је задржао царску титулу и све што иде уз то. Ипак, он се више нигде не наводи као члан династије Немањића, већ се потписује једино грчки и то као Палеолог. То не треба да чуди, јер су га Срби одбацили, а области које је држао насељавали су углавном Грци којима име Немањића није много значило, док име Палеолога јесте. Но, он се до краја није показао као злопамтило, будући да је са својим суседима Србима био у веома добрим односима и то како државним, тако и породичним. На крају је посинак војводе Хлапена, Тома, (иначе син кесара Прељуба) постао његов зет (оженио му ћерку Марију), а као мираз Симеон му је дао читав Епир са центром у Јанини. Гледајући у ретроспективи чињеница је да се Симеон до краја показао као најсналажљивији и најупорнији од свих великаша покојног цара Душана. Имао је Симеон доста покушаја који су били неуспешни, али он се показао као веома упоран и веома сналажљив. Ратничка страна његове личности није била посебно изражена и са оружјем он је успео мало тога да придобије, али се показао као веома спретан када је требало искористити тренутну повољну ситуацију и узети за себе максимум.

Још раније од описаних догађаја, на северу српске царевине, у области која се граничила са Угарском, беснео је рат између два Урошева великаша. Није познато како су се они звали, али претпоставља се да су једни од њих били браћа Растислалић. Урош је покушао да примири овај сукоб, али очигледно није имао довољно ауторитета па се ускоро један од ових великаша (Растислалићи вероватно) нашао пред тоталним поразом. Како су се њихове територије налазиле уз сам Дунав, а на другој страни је већ била Угарска, то им није било тешко да пређу на угарску територију у Мачву, и тамо затраже помоћ. У то време је у Мачви бановао способни Никола Горјански који је и до тада стално ратовао са Србима, одбијајући њихове нападе на Голубац. Он јесте био врло млад, али је имао већ много искуства, тако да је одмах схватио шта би се све могло добити и политички и војно уколико би успео да обезбеди угарском краљу Растислалиће за вазале. Стога је Горјански у име угарског краља обећао војну помоћ Растислалићима, под условом да пређу у католичанство и постану угарски вазали. Ови и нису имали баш много избора, па су видевши да од цара Уроша нема никакве помоћи, на крају пристали на све услове. Ускоро уз помоћ угарских чета браћа Растислалић успеју да сломе свог противника, те да га убију и да завладају Браничевом, али по свему судећи и Кучевом. Од тог момента они постају угарски вазали и од тада спомињу се као господари Браничева. Овај прелазак Растислалића на угарску страну био је много значајнији него што је тада можда могло изгледати у Србији, где је то све прошло углавном незапажено, вероватно због тадашњих сукоба са Симеоном.

Угарски краљеви су већ дуже време покушавали да од Србије откину северни део, те да себи обезбеде сигурни мостобран преко Дунава и Саве у својим нападима на Србију. У тим својим покушајима они су се већ више пута са својим одредима залетали дубље у Србију, углавном пљачке ради. Последњи такав угарски покушај 1354. (за време цара Душана) завршио се тешком катастрофом и ту срамоту угарски краљ Лудвиг сигурно није могао тек тако лако да заборави. Тада је и сам краљ Лудвиг попут својих војника безглаво бежао испред војске цара Душана, а сигурно није заборавио ни стотине својих ратника који су се подавили у Дунаву покушавајући да га препливају пре него што наиђе Душанова војска. За самог Лудвига мора се рећи да се радило о веома способном владару, који је на крају добио и епитет Велики. Већ дуже време он се налазио на угарском престолу, односно од 1342. године (владао све до 1382.), тако да се радило о веома искусном и сналажљивом владару коме ратови нису ни мало страни. У то доба (након мира у Задру 1358.) он влада огромном територијом, на којој је успео да сломи отпор скоро свих својих великаша. Држао је у рукама све хрватске земље, а самог босанског бана Стефана Твртка држао је у таквом запту да њега нико и није сматрао за независног владара, већ више за неког краљевог службеника. Готово сви његови дотадашњи ратови били су му успешни, али љуто га је пекла срамота коју је доживео од цара Душана током 1354. Но, сада се ситуација значајно изменила у његову корист. На првом месту Србијом више не влада цар Душан, већ његов син Урош, који се доста тешко сналази, а да је то тако види се из тога што није успео да умири сукоб своја два великаша. Да ни сами великаши немају баш много поверења у цара Уроша, али ни страха од њега, види се из тога што један од њих (браћа Растислалић) без икаквог страха тражи помоћ у Угарској, нимало се не плашећи Урошеве реакције. С друге стране и то што Растислалићи не траже помоћ од цара Уроша наводи да је Урош био толико уплетен у своје послове (рат са Симеоном се баш тада одвијао), да он све и да је хтео није могао интервенисати на северној страни своје државе. Дакле, моменат за напад је био изузетно повољан. С друге стране, сада је Угарска имала поузданог вазала са српске стране (Растислалиће), који ће им обезбедити сигуран мостобран. То је све обећавало једну доста лаку војну акцију пред којом може бити само успех.

Оног момента када је Урош завршио свој рат са Симеоном и када је можда могао и да интервенише на северу, тамо је већ све било готово. Растислалићи су господарили Браничевом, али сада као угарски вазали и Урош ту сада више није имао приступа. Целу ту збрку намислио је сада угарски краљ Лудвиг да до краја искористи, и током пролећа 1359. године са прилично јаком војском одједном пређе Дунав. Да је војска била јака и да је поход брижљиво спреман, види се из тога да је било доста немачких витезова, али и познатих достојанственика попут грофа Урлиха Цељског. Ова је војска без већих проблема прешла Дунав, али одмах потом налети на једну српску војску коју разбију (постоје индиције да ју је водио кнез Војислав), али и сами љуто пострадају. Ова победа им је омогућила да несметано продру "осам дана хода" дубоко у српску земљу, али ту су тада морали стати. За даље није било снаге, а осим тога становништво је бежало испред Угара, носећи све са собом, тако да ни пљачка није била бог зна како велика. С друге стране, угарска војска је тешко страдавала при проласку кроз непроходне шуме, обрасле увале и урвине где су их непрестано узнемиравали преостали становници. За даљи продор у планине, где су се Срби крили, али где су их и спремно чекали, није било ни храбрости ни воље. Ситуација се није много изменила ни када је током лета стигао и краљ Лудвиг лично са новим четама. Нико више није хтео ни да чује да се и даље ломата по планинама, у потрази за Србима. Ризик је био толики да није било начина да се, већ сити свега, угарски ратници убеде за даљњи поход. Ни ауторитет краља Лудвига није много помогао, па је средином јула 1359. године он морао својој уморној и разочараној војсци да дозволи повратак у Угарску. Повратак није ни мало личио на тријумфални полазак, али за утеху Растислалићи су и даље остали угарски вазали, док је Мачва, коју су до тада Срби стално узнемиравали, била осигурана од даљњих српских напада.

Са овим колико – толико успешним одбијањем упада Угара завршава се прва фаза владавине цара Уроша. Још увек постоји централна власт, али државна територија је огромно смањена и то не само на новоосвојеним територијама у Грчкој, јер су почеле да се "круне" и оне територије које би се могле назвати старим српским територијама. Почео је увелико процес који се у историји назива "појавом обласних господара". Видели смо до сада да је тај процес на новоосвојеним територијама најпре започео, до 1360. године он се скоро и завршио, али још увек није пољуљао централну власт, као ни власт самога цара Уроша. Међутим, појава Растислалића и њихово одметање од Уроша и прелазак Угарима означио је процес појаве обласних господара и у старим српским земљама. Сада је то већ значило и распад српске царевине, али и саме српске државе. До тог момента цар Урош је још нешто и покушавао, са јадним успехом све укупно, али од сада његова улога скоро и да не постоји. Мора се рећи да територијални губитак који је српско царство до тога момента претрпело није био уопште мали, али остаје чињеница да је четири петине земље остало недирнуто и тај део је био управо срж српског царства. Дакле, држава је још увек била велика, још увек највећа и најснажнија на Балкану и још увек је могла уз једну чврсту вољу и чврсту песницу сломити све отпоре. Међутим, за тако нешто сада је требао човек различитог кова од оног којег је био Урош. Да се сада којим случајем могао појавити владар типа Милутина или Душана несумњиво да би држава за кратко време стала на ноге и повратила све оно што је до тада изгубила. Ни тада све није било касно, али Урош више није имао ни воље, али изгледа ни жеље да било шта предузме. То је осетила и властела у старим српским земљама која је до сада ипак доста статично посматрала процес осамостаљивања велможа на југу, све очекујући да ће се централна власт и цар Урош тргнути из летаргије и зауздати ове силнике. Видевши да од тога нема ништа и властела у старим српским земљама је ускоро изгубила сво поштовање према централној власти, напосе према цару Урошу, и покушала да дограби за себе што више може. Ипак, сама личност цара Уроша никада није дошла у опасност и у то доба он још увек никоме није мета, а сви одају дужно поштовање његовој царској личности, али нико нема намеру да му буде послушан. Даљња историја српског царства има сада веома мало везе са царем Урошем, али и са оним личностима које су изрониле одмах након смрти цара Душана чија је улога завршена. Сада се појављују нови силници за чију судбину се везује царство. Ко су они?

Најпре је то веома моћни кнез Војислав Војновић, који је у тим пресудним тренуцима за српско царство (1360. и даље) већ веома искусан ратник и политичар, мада веома осоран. Кнез Војислав води порекло из старе и веома угледне властеоске породице, будући да му је отац, војвода Војин, био један од јачих властелина краља Стефана Дечанског, док су му се синови кретали углавном око младог краља Душана. Сам Војислав није имао баш спектакуларан политички пут мада је изгледало да би његов успон ка власти могао бити брз, будући да је још 1333. године био послат од краља Душана у Дубровник, ради неких преговора. Међутим, његов успон је тада нагло застао, вероватно стога што је Војислав био трећи и то најмлађи син војводе Војина, па су сви погледи били усмерени ипак на његову браћу Милоша и Алтомана. Тако и преговарачки тим који је 1333. године упутио краљ Душан у Дубровник није водио Војислав већ његов најстарији брат Милош. "Од Војина се родише три сина: Тома, Војисав или Војислав и Алтоман. Они после очеве смрти разделише између себе Хумску област. Војиславу допаде онај крај који се граничио са Дубровником" (Мавро Орбин).

Ипак, Војислав се налазио стално на двору у околини краљевој, мада са веома скромном титулом ставиоца. Но, и то је било довољно за боравак у краљевском двору, тако да је будућност ипак могла донети много тога новог. Убрзо је умро најстарији Војислављев брат Милош, па су његове територије поделили Војислав и Алтоман који је био жупан негде у околини Дубровника. Не зна се када, али сигурно пре смрти цара Душана (1355.) Војислав је добио титулу кнеза, што значи да је између 1350. (када је био ставилац) и 1355. (када је постао кнез) очигледно био веома активан и користан цару Душану, па га је овај сходно томе и наградио кнежевским звањем. Након смрти цара Душана изгледа да се Војислав доста добро снашао па су његов утицај и територија којом је управљао постајали све већи. У томе га је неизмерно помогло и то што му је и други брат, жупан Алтоман 1359. године умро, па је он добар део његових територија припојио својим. Иначе, овај Алтоман је интересантан стога што је био ожењен са Ратославом која је била ћерка војводе Младена, родоначелника познате властеоске породице Бранковића.

Сам Војислав се није много жацао над тим што је иза његовог покојног брата Алтомана остао његов малолетни син Никола (доцнији опаки жупан Никола Алтомановић), онда када је од њега отимао оне поседе који су овоме остали иза оца. У сваком случају био је неуморан када је требало заузимати територије околне ниже и неупоредиво слабије властеле, тако да је ускоро он постао најмоћнији српски феудалац, са огромним територијама које је контролисао. У доба највеће моћи он је држао области између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровачке Републике, Боке и Косова (ту су спадале и територије које је отео од великог челника Димитрија). Међутим, област коју је држао није била концентрисана, већ се протезала дуж границе са Угарском (углавном) и на неки начин била војна крајина која је као таква била веома подложна ударима са стране. То се осетило нарочито 1359. године, када је угарски краљ Лудвиг провалио у Србију и када је пленио углавном ону област коју је држао кнез Војислав. У сукобима које је имала српска војска са Угарима учествовао је кнез Војислав који је по свему судећи и предводио српску војску. Његов сукоб са угарским краљем је показао да он веома добро барата војном вештином и углавном се доста добро носио са Угарима.

Међутим, тај рат са Угарском (1349.) је показао и неке незгодне стране Војислављевог карактера. Крајњи резултат његовог војевања са Угарима ипак није био за њега бог зна како повољан, будући да су му Угари попалили и опљачкали део поседа па је њихово повлачење за њега ипак била слаба утеха. Стога је намислио да се Угарима освети и тражио је згодну прилику за то. Поглед му је одмах пао на Дубровник, који је од 1358. године (Задарски мир) признавао врховну власт угарског краља. Дубровник су Војислављеве територије окруживале са целокупне његове копнене стране и због тога биле веома подложне његовим нападима. И иначе односи Дубровника и Војислава су били и до тог момента веома тешки, а Дубровчани су непрестаним новчаним даровима покушавали да избегну веће сукобе са ћудљивим кнезом. "С њима је за живота водио непрекидни рат, током којега је похарао и попалио читаву њихову територију и побио много њихових трговаца који су, ослањајући се на његове гарантије пословали у његовој земљи. И то је радио, казиваше, по упутствима свога господара краља. Но и њему су Дубровчани понекад узвраћали мило за драго" (Мавро Орбин). Ту Орбин мало претерује, јер кнез Војислав није непрестано ратовао са Дубровником, већ само у периоду 1360-1362, али су зато њихови односи били стално затегнути. Додуше, мржња кнеза Војислава према Дубровнику потиче још од његовог оца Војина, који је имао несугласица са овим градом у време када се Дубровник светио Брајку Бранивојевићу и којег су до краја Дубровчани на зверски начин убили. Поменути Брајко је био ожењен за Војинову ћерку (сестру кнеза Војислава) па је и она једно време боравила у дубровачкој тамници. Дакле, корени њихове међусобне нетрпељивости су били веома дубоки.

44. Обласни господари

До угарске провале Војислав се колико – толико суздржавао да не нападне Дубровник, но након рата са Угарима ништа га више није могло задржати. Одмах је почео да прикупља војску, а Дубровчане је већ била ухватила паника што се види из једног њиховог писма. "А сада се Војислав вероватно с великим војском спрема на нас. И већ је близу нас, само за један дан". Оправдање за овај рат Војислав је нашао у томе што му је, како је он то тада наводио, припадала титула хумског кнеза и самим тим власништво над полуострвом Пељешцем и градом Стоном, које су тада држали Дубровчани и којима није на памет падало да их препусте кнезу. Да Дубровчани нимало не претерују у свом страху од кнеза Војислава могло се видети када су кнежеве чете попалиле и уништиле један део Дубровачких копнених поседа. Видевши да од угарског краља неће бити помоћ (њему је изгледа и одговарало да Војислав што више притисне Дубровник не би ли још више умањио управо дату самоуправу поносне републике), Дубровчани прогутају понос и одлуче се на преговоре. Интересантни су ти преговори које су Дубровчани покушали тада да иницирају и које је Војислав грубо одбио. Ево шта јавља једно дубровачко писмо на угарски двор поводом тих преговора. Навод почиње од оног момента када дубровачко посланство долази код кнеза Војислава, а он их гневно дочекује. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском све до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат, јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом својом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити." Ипак, до већег сукоба још увек није дошло, делимично захваљујући и интервенцији цара Уроша, али највише због тога што су Дубровчани пристали да исплате извесну суму новца. То кнеза на извесно време ипак примири.

За све то време кнез Војислав јесте иступао самовољно у односу на Дубровник па би се могао стећи утисак да већ тада он није признавао врховну власт цара Уроша, но то би био само тренутни утисак. Наиме, евидентно је то да је он и те како уважавао власт цара Уроша и да је на његов захтев прекинуо са управо започетим непријатељствима. Значи, никада кнез Војислав није показао да има било какве намере према цару Урошу које би могле да излазе из оног оквира који имају цар и поданик. Он јесте често био самовољан, тако да ће и касније имати сличне поступке, али увек је цар Урош у кнезу Војиславу ипак имао извесну потпору у односу на остале непокорније великаше. Но, није кнез Војислав био једини који је толико ојачао. Било је и других.

Наиме, након преговора са Дубровником издао је цар Урош у Сјеници у јесен 1360. године једну повељу у којој гарантује слободу трговине и у којој спомиње област Зету коју означава као земљу која припада Балшићима. То је прва појава овог имена где се Балшићи ни мање ни више већ одмах признају за обласне господаре. О њиховом пореклу се зна веома мало, тако да осим навода које је оставио Мавро Орбин других података скоро и да нема. Постоје неки фрагментарни наводи који указују да је родоначелник ове породице, Балша, заправо род од "цара Немање" те да је држао област Бојане (у суседству Скадра), но то је све веома несигурно. По Орбину родоначелник ове породице био је неки Балша, сиромашни властелин који је држао тек једно село у време цара Душана. Међутим, одмах након смрти цара Душана, Балша са својим синовима (имао их три) и групом пријатеља крене да осваја део по део Зете. "Балша о којем ћемо сада говорити беше веома сиромашан зетски властелин и за живота цара Стефана држао је само једно село. Али кад је умро цар, а како његов син Урош није био ваљан владар, почео је с неколико својих пријатеља и са својим синовима Страцимиром, Ђурђем и Балшом да заузима Доњу Зету. Од Балшиних синова Страцимир је био и по доброти и по верности бољи од других. Ђурађ је био мудар, веома оштроуман и вешт у оружју. Балша је био добричина и врстан коњаник, али није био велике памети" (Мавро Орбин). Временом су Балшићи све више јачали, а изгледа да су одиграли и активну улогу приликом сукоба цара Уроша и Симеона око Скадра помажући Уроша "Њихов отац држао је најпре град Скадар, који су му предали неки од његових бранилаца, а затим освоји сву Зету до Котора" (Мавро Орбин).

Без икакве сумње радило се о крајње ратоборној и бескрупулозној породици која је уништавала све што јој се нађе на путу у освајањима. Чак је и стари војсковођа, Ђураш Илијић био ликвидиран од Балшића онда када им се нашао на путу. Радило се о веома цењеном властелину чије порекло вуче још из времена краља Милутина. Будући да је породица Илијића већ две генерације живела у Зети, сасвим је могуће да су Балшићи са њима могли доћи у сукоб око превласти, тако да навод Орбина може да одговара истини. "После тога кренуо је са својим људима на освајање Горње Зете, коју је држао Ђураш Илијић и његови рођаци. Ђураша убише Балшини синови, неке његове рођаке заробише, а остали напустише земљу. И тако су Балшини синови загосподарили и Горњом Зетом" (Мавро Орбин). Сада су Балшићи држали скоро целу Зету, али то није моменат у којем их и спомиње повеља цара Уроша (1360.). Они су тек након 1362. године постали моћни, а моменат када их спомиње повеља (1360.) затиче их док држе један део земљишта између Скадарског језера и мора.

Колико су они били ратници остаје велико питање, али чињеница јесте да је ова породица била веома сложна и да је у оквиру њих владала строга хијерархија и послушност. Старији су заповедали, а млађи су имали слушати. Територија се није делила међу члановима породице, већ је увек припадала на управљање старијем од браће. То је била њихова основна снага, али поседовали су и бескрајну подмуклост и безобзирно лукавство којим су постигли већину својих успеха. "Исто тако пали су у њихове руке Дукађини који су имали много поседа у Зети. Неке су поубијали, а друге бацили у тамницу. При освајању ових и других покрајина више су се служили лукавством и преварама него силом оружја" (Мавро Орбин). Њихова снага, у време када их цар Урош спомиње у својој повељи, више потиче од тога што је њихова територија због неприступачности терена стварно била недоступна и погодна за отцепљивање од централне власти, него од њихове објективне моћи. Они су у то доба тек у успону. Међутим, њихова безобзирност већ је и тада била видљива, а нарочито долази до изражаја током новог рата са Дубровником.

Нови сукоб са Дубровником био је по свему судећи испровоциран са српске стране и то како од стране цара Уроша, тако и од његове мајке, царице Јелене, али на највероватнији наговор од стране кнеза Војислава Војновића. Током 1360. године изненада се сетила царица Јелена да од Дубровника тражи неко златно посуђе и новац које је још цар Душан давно оставио у Дубровнику на чување. Узалуд су била доказивања да је то посуђе већ одавно враћено и да Дубровчани о томе имају уредне признанице. Ову несугласицу (намерну са српске стране) једва је дочекао кнез Војислав па је не оклевајући започео ратна дејства према Дубровнику. Као оправдање је искористио то да се наводно царица Јелена обратила њему за помоћ у натезању са Дубровником око златног посуђа. На Дубровник упути свога војсковођу Милмана, који почне да уништава околину града, али због тога што га Дубровчани убију, акције стану за једно време (око шест месеци). Дубровчани су мислили да искористе ово међувреме и да покушају преко цара Уроша да некако зауставе кнеза Војислава. Међутим, на царском двору их дочека горко разочарење, јер сада је одједном почео и цар Урош да тражи оно златно посуђе на које је бацила око царица Јелена и око којег је све ово и започело. Уследило је затварање оних дубровачких трговаца који су се нашли на српској територији, а Дубровник одговори тако да позатвара српске трговце и блокира им имовину. Сада је настало ратно стање и између Дубровника и српске државе. Међутим, настаје једна помало чудна ситуација, будући да цар Урош уопште не учествује у ратним акцијама против Дубровника. Његова љутња се очигледно испразнила са затварањем дубровачких трговаца, али зато кнез Војислав интензивира ратна дејства, истовремено увлачећи у сукоб и град Котор, на својој страни. Которани и нису имали неког правог разлога да ратују са Дубровником, али су изгледа очекивали да уз помоћ кнеза Војислава сломе Дубровнику трговачку моћ. Тада би нестало јединог конкурента за трговину на том делу Јадрана, и Котор би играо ону улогу коју Дубровник сада има. Дакле, у питању су били типично економски интереси.

Сада су и Дубровчани увидели да је време да се ратује и да преговорима није време. Једна њихова ратна галија блокира улаз у Которску луку потпуно заустављајући било какав трговачки промет Котора. Како се радило о моћној галији са великим бројем морнара то је ова галија често пристајала уз обалу и онда су морнари кретали у пљачку и палеж. Наравно, највише су страдали которски поседи па се на крају овај град веома брзо покајао што је уопште пристајао да се бори против Дубровника. Цар Урош није био у стању да помогне Котору иако је он био његов, царски, град. До те мере су Которани били доведени у очајање, да су чак почели да тајно договарају мир са Дубровником. Сам кнез Војислав се брзо уверио да не може провалити преко Дубровачких зидина и стога је сав свој гнев према Дубровнику искалио на његовим копненим поседима које је скоро потпуно уништио. То бестијање и паљење дубровачких копнених поседа је било толико да су у једном наврату ратници кнеза Војина допрли скоро до капије града. Мржња Дубровника према њему је била толика да је ускоро расписана награда за онога ко убије кнеза Војислава у износу од 10.000 перпера, а глава неког од његових синова је вредела 1.000 дуката. Уз то, убица је требало да добије и камену кућу у Дубровнику. Рат је био кратак, али жесток и исцрпљујући, будући да се сводио на обичну пљачку и уништавање материјалних добара. Док је кнез палио околину Дубровника, ови су опет организовали експедиције које су уништавале кнежеве поседе.

Ко зна докле би ово исцрпљивање трајало да дубровачка дипломатија није извела један веома смели и генијални потез. Наиме, до тог момента од српске стране у нападима на Дубровник је учествовао само кнез Војислав док се остала властела (која није била подложна кнезу) није мешала, сматрајући да се њих овај сукоб не тиче. Слично је било и са Балшићима, који су до тада мирно посматрали шта се дешава, не предузимајући ништа. Могуће је и да су меркали која је страна јача, па да се њој на време придруже. Помало ненадано, Дубровник им понуди савез за напад на Котор, што је за Которане било велико и непријатно изненађење. Ови преговори нису били ни мало тајни, тако да се о њима врло брзо рашчуло. Ово је за Котор била реална опасност и њихова дотадашња релативна сигурност је одједном била угрожена. Наиме, било је јасно да Дубровник нема тих ефектива којима би могао Котор напасти са копна док са мора није било могуће извести такав напад. Но, сада се ситуација из основа мењала, јер су Балшићи представљали реалну опасност. Само понашање Балшића, који су били номинално поданици цара Уроша, јесте за сваку осуду, јер они без размишљања прелазе на страну непријатеља свога цара, али истовремено то је први конкретан знак да власт цара Уроша постепено посустаје и у старим српским земљама. То је сада био и дефинитиван распад српског царства. Пример Балшића је био заразан јер ускоро још неки царски градови, који су спадали под власт цара Уроша, нагло прелазе на страну Дубровника. Изразит је пример за то град Будва, где се одједном осамосталио неки властелин по имену Површко. Дубровник га је придобио тако што му је дао камену кућу унутар дубровачких зидина и право грађанства. Слично је урадио и град Улцињ. Ови преговори између Балшића и Дубровника нису стигли да се оживотворе, тако да ми данас само можемо да претпоставимо да ли би Балшићи заиста напали Котор. На крају, они су и даље мировали не помажући ни једну страну, али горак укус је ипак остао. Било је очигледно да се ради о породици на коју нико није могао да рачуна, а кнез Војислав им није заборавио ову издају.

У лето 1361. године почињу и озбиљни преговори о склапању мира, а иницијатор је био Котор. Тада се Дубровник осетио довољно јаким да одбије њихову понуду, али Република је све учинила не би ли се измирила са кнезом Војиславом. Са српског двора стигне у Дубровник посланство, и то под водством сина Вукашина Мрњавчевића који се звао Марко (касније познати Краљевић Марко). У суштини, само посланство није изгледа успело у својој мисији, јер мир није био склопљен, али је оно на неки начин ипак било успешно, пошто су Дубровчани наставили са својим мировним делатностима. Наиме, они тада моле за посредовање царицу Јелену и Вукашина Мрњавчевића, који је изгледа имао одлучујућу улогу на српском двору. Симптоматично је да се Дубровчани не обраћају за помоћ цару Урошу, што само по себи довољно говори ко сада има највећу моћ на двору. Мир није склопљен одмах искључиво због тога што је кнез Војислав нагло почео тврдоглаво да истиче неке захтеве које Дубровник нити је могао, нити је хтео да прихвати. Током априла 1362. године Дубровник поново покушава преко цара Уроша и царице Јелене да приволи кнеза Војислава на мир, али узалуд. У мају поново покушавају, али овај пут само преко царице и Вукашина Мрњавчевића. Овај покушај је већ много успешнији и ускоро почињу преговори о утаначењу мира.

Управо ови преговори и овај рат са Дубровником избацују на површину два нова имена међу српском властелом. Први од њих је Вукашин Мрњавчевић, који је тада у наглом успону и представља, поред кнеза Војина, коме је снага већ у паду, најјачу фигуру на српском двору. Истовремено, мировни преговори на сцену доводе једну тада и више него минорну личност пред којим је сјајна будућност, мада то тада тако не изгледа. Био је то Лазар Хребељановић, тада само ставилац, који додуше не учествује директно у преговорима, али на чију помоћ Дубровник и те како рачуна. У августу 1362. године бива потписана у Оногошту повеља о миру, па је и овај сукоб са Дубровником коначно завршен. У самој повељи о миру покушао је цар Урош да себе уздигне у некаквог помиритеља обеју страна, иако је и он на неки начин био учесник у овом сукобу, па стога наређује да повеља о миру истакне његову улогу овим речима: "Беху се Дубровчани поплашили од царства ми, и свадили с братом царства ми, с кнезом Војиславом...и смирих их с братом ми царства ми кнезом Војиславом". Тиме није био завршен само овај надасве исцрпљујући сукоб Дубровника и кнеза Војислава, већ је постигнуто и нешто више.

Најпре, у потпуности је изашла на видело немоћ цара Уроша у чије име је кнез Војислав водио рат са Дубровником, али за свој рачун. С друге стране, тада је по први пут дошло и до отвореног сучељавања обласних господара и то оног најјачег кнеза Војислава Војновића и обласних господара у успону, Балшића. До сада се овако моћни обласни господари нису сукобљавали, али то сада више није био случај. Исто тако, цар Урош је био сасвим немоћан да било шта учини не би ли казнио Балшиће, као и градове Будву и Улцињ за очигледну издају. Треће, појављује се у пуној снази Вукашин Мрњавчевић и уз кнеза Војина постаје најмоћнији обласни господар у Србији. И коначно, четврто, на сцени је и нова личност у лику будућег кнеза Лазара. Тада га нико није бог зна колико примећивао, и он представља само једног од многобројних царевих дворана. Међутим, вредно је забележити да су га Дубровчани ипак приметили и да су рачунали на његову помоћ при склапању овог мира. Дакле, очигледно да је већ тада показивао неке особине које ће му помоћи да за неколико година постане најзначајнији српски великаш.

Трећа личност, тада веома значајна била је царица Јелена, која је тада била увелико монахиња Јелисавета, али никако није имала намеру да се повуче у тишину манастирских зидова. Област којом је она управљала, о томе смо већ говорили, била је Сер. Она се у Серу сасвим добро осећала, будући да је у близини била њена родна Бугарска, али и Византија према чијој је култури осећала велику наклоност. До 1360. године она је, мада ја владала великим делом самостално, признавала врховну власт свога сина, цара Уроша. Но, временом и њена се област почиње све више осамостаљивати, тако да ускоро и она самостално иступа.

45. Браћа Мрњавчевић

Но, свакако најзначајнија личност која се тада јавља у својој пуној снази јесте Вукашин Мрњавчевић, за кога се сматра да је 1361. године био најмоћнији великаш на двору цара Уроша. Само порекло ове породице је мутно, па се углавном само претпоставља. По Орбину, родоначелник ове породице био је неки Мрњава, сиромашни властелин, који је имао три сина и то Вукашина, Гојка и Угљешу. "Они су се родили у Ливну, од оца Мрњаве, који је у почетку био сиромашни властелин, али га је касније, с његовим синовима, цар Стефан много уздигао" (Мавро Орбин). По Орбиновим наводима Мрњава своје уздизање има да захвали само сретном случају. Наиме, једне ноћи цар Душан се зауставио под Благајем, где га је угостио у својој кући поменути Мрњава. Будући да му се допало Мрњавино понашање, узме га цар заједно са синовима на свој двор. "Кад је цар Стефан касно једне вечери дошао под Благај и није хтео ући у град, Мрњава га љубазно прими у своју кућу. Видевши ту цар његово отмено понашање, узе га, заједно са женом, три сина и две кћери на свој двор. Синови се зваху Вукашин, Угљеша и Гојко" (Мавро Орбин). Ми данас не знамо да ли је трећи Мрњавин син Гојко заиста и постојао или је само плод Орбинове маште или погрешног податка. Осим ова три (два?) сина, Мрњава је имао и још једну ћерку која се звала Јелена и која је била удата за Николу Радоњу, једног од синова родоначелника Бранковића, севастократора Бранка Младеновића.

Успон браће Мрњавчевића (Вукашина и Угљеше) није могуће пратити, а извори који се односе на њих нису увек поуздани. Тако је дискутабилан навод Халкокондила да је Вукашин на Душановом двору био пехарник, а Угљеша коњушар, мада није ни сасвим немогуће. Оно што је сигурно јесте то да око 1346. године Угљеша јесте намесник цара Душана, и да као такав управља неким крајем око Дубровника (Конавли и Требиње ?). Но, овде се он није дуго задржао те га одједном, након смрти цара Душана, затичемо у серској области. У то доба је већ ожењен ћерком кесара Војихне, која се звала Јелена, али је познатија по свом монашком имену – Јефимија. Сама Јефимија је изузетно интересантна личност, рођена око 1349. године, веома образована, тако да се са сигурношћу зна да је знала да чита и пише и то како српски тако и грчки. Истовремено је наручивала, али и израдила сама доста уметничких предмета. Иако рођена у познатој породици и удата за једног од најјачих великаша у српском царству, њена судбина је у правом смислу те речи несрећна. Удата је за Угљешу веома млада и у том браку је родила сина (јединца) Угљешу Деспотовића, који је са само четири године умро. Овај дечак је сахрањен у Хиландару у истом гробу са својим дедом (Јефимијиним оцем) Војихном. Ова несретна жена је између 1368. и 1371. године послала на гроб свог сина једну иконицу на којој је на спољашњој њеној страни у металу био урезан натпис пун бола и нежности за тако рано умрлим сином. Између осталог стоји записано: "Удостоји, Господе Христе, и ти, пречиста Богомати, и мене јадну да се свагда бринем за разлучење душе моје, које угледах на онима који су ме родили и на рођеном од мене младенцу" и све своје мисли упућује свом умрлом сину кога никако не може да прежали "за којим жалост непрестано гори у срцу моме". Но, то није био једини ударац који јој је судбина наменила будући да ускоро (1371.) њен муж Угљеша гине на Марици, а она са само 22 године остаје удовица и мора да се склања из Сера. Остаје тако без матере, без оца, без детета и на крају и без мужа па се ускоро замонашила под именом Јефимија. Све до косовске битке борави код кнеза Лазара и кнегиње Милице у Крушевцу. Међутим, ни ту је није сачекао спокојан живот, јер нова искушења долазе након косовске битке (1389.), а задње године живота проводи у манастиру Жупањевцу, од кога су данас остале само рушевине.

У време када се оженио за Јелену (Јефимију), Угљеша постаје већ доста јака личност, нешто својом заслугом, али доста захваљујући и томе што је био зет кесара Војихне са којим заједно иступа. У сваком случају, његова делатност у југоисточној Македонији ће касније бити основа његове целокупне снаге. "А ћесар Војихна са својим зетом Угљешом загосподари читавим крајем на граници Романије" (Мавро Орбин). У то доба (1358.) по свему судећи (то није сигурно) Угљеша носи титулу великог војводе што значи да му углед није био никако мали. Постоје извесни извори (опет несигурни) који наговештавају да је нешто пре 1365. године он чак имао сусрете са византијским царем Јованом V, где га овај спомиње као "нећака деспине Србије", односно као рођака царице Јелене. Угљеша наравно није био никакав рођак царичин, али заузимао је очигледно веома високо место у Серу, где је царица владала, па га ово навођење као царичиног рођака заправо само жели уздићи у очима савременика и у сваком случају представља велику част. Њега касније у једној повељи византијски цар Јован V, назива "вољени нећак преузвишене деспине Србије... пресрећни деспот Србије Кир Јован Угљеша". (Повеља из 1365.). Дакле, када се говори о Угљеши онда се мора рећи да се радило о једној политички веома спретној личности.

Вукашинов пут је био нешто другачији и његов је успон у прво време много спорији, али касније неупоредиво бржи. Он се спомиње тек 1350. године као жупан прилепског краја и касније је његов успон везан управо за тај део Македоније. Заправо, Вукашину је у односу на Угљешу напредак био и много тежи, будући да се он налазио на двору цара Уроша који је био препун моћних великаша (попут кнеза Војислава) поред којих се није могло баш тако лако истаћи. С друге стране, двор царице Јелене је ипак био сразмерно много мањи, са мањим бројем јаких личности, што је Угљеши опет давало веће шансе. Исто тако, не треба заборавити ни то да је Угљеша био зет кесара Војихне, који му је сигурно знатно помагао и то би могли бити разлози његовог релативно бржег напретка у односу на Вукашина. У оквиру тога остао је веома тајанствен покушај Манојла Кантакузена да сруши царицу Јелену у Серу, где му је велику помоћ пружио баш кесар Војихна, мада улога самога Угљеше остаје веома дискутабилна. Но, о томе смо већ говорили. Вукашин је био ожењен једном властелинком која се звала Јелена (Аљена, Јевросима) и о њој не знамо много. Надживела је Вукашинову погибију на Марици и замонашила се под именом монахиња Јелисавета. Умрла је око 1388. године. Вукашин и Јелена су имали шесторо деце, а од тога четири сина (Марко, Андрија, Иваниш, Дмитар), и две ћерке Милицу и Оливеру, која је била удата за Ђурђа Балшића. Сам Вукашин је у својим поступцима био много прагматичнији и тактичнији од Угљеше. Ако већ није могао да оствари јачи утицај на цара Уроша, то није спречавало Вукашина да барем своје територије прошири што више може. Попут других моћних великаша он је искористио сва средства не би ли остварио своје циљеве, па му је један од не баш похвалних потеза био и то што је великог војводу Николу Стањевића 1365. године отерао у манастир и преузео му територије којима су до тада заједнички управљали војвода Стањевић и Вукашинов син Марко (познати Краљевић Марко). Таквим својим поступцима, неким промишљеним, а неким подмуклим, али увек енергичним, Вукашин је постепено сабирао и повећавао своје територије.

Но, прави успон за Вукашина почиње тек од 1361. године у време већ описаних ратних сукоба Дубровника и кнеза Војислава Војновића. И иначе то је доба када великаши у старим српским земљама нагло почињу да се осамостаљују и да прибирају огромне територије под своју контролу. Наравно, у тим борбама за територије страдавала је слабија властела, а јачала она крупна. У тим обесним наступима посебно су се истицали баш Вукашин и кнез Војислав (Балшићи нешто касније). Сигурно да то није могло промаћи царевој околини, оној добронамерној, којој је било савршено јасно каква се борба за моћ одвија између Војновића и Мрњавчевића. Наводно да је тада цар Урош добио и неколико савета да ликвидира Мрњавчевиће, али и кнеза Војислава. "У то време неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали су да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша, који су били хумска властела, и кнез Војислав, син Војнов, од којих је свако био на управи најважнијих земаља краљевства. Стога су неки Урошеви људи који су му били веома верни саветовали цару да затвори у тамницу деспота Вукашина, и кнеза Војислава и неке друге који су у свим својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити" (Мавро Орбин). Очигледно да је царева околина схватила о каквој се погубној за царство, али и за самог цара борби за власт ради. Ти савети нису били усмерени само на уклањање Мрњавчевића и кнеза Војислава, већ и на неке друге моћнике "који су у својим делима показивали велику охолост и били преко мере поносити". Жеља цареве околине је била да се од ових моћних великаша отму имања, те да се све то подели сиромашној властели која је и даље била верна цару Урошу. "Ти људи су такође подстицали цара да њихове покрајине преда на управу сиромашној властели која га је волела и била му верна, доказујући му исправно да ако то не учини на почетку, док поменути, не сумњајући нимало у њега, слободно долазе на двор, касније, кад се они буду учврстили и кад постану јаки, неће моћи то извршити без великих тешкоћа и опасности" (Мавро Орбин). И више него очигледно да су овакви савети могли доћи само од далековидих политичара којима је веома брзо било јасно да ће осиљени великаши ускоро да откажу послушност цару. Исто тако, радило се о веома одлучним људима који су предлагали цару најједноставније, али зато најделотворније средство: ликвидацију противника. Но, шта се десило. "Међутим, Урош не само да није хтео слушати ове савете него их је открио, и тиме упозорио те људе да се добро пазе, па су они ретко долазили на двор. Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин).

Овај одломак ипак говори и мало више од тога. Наиме, Орбин наводи да Мрњавчевићи, кнез Војислав и остали на које се ова претња односила, буду упозорени од стране самог цара Уроша да имају бројне непријатеље на двору, те су од тог момента они почели да се пазе. То би требало да значи да је омраза на царском двору достигла такав степен да су Вукашин и кнез Војислав били у стварној животној опасности, било од ножа, било од отрова или неког другог начина ликвидације. Овако моћни великаши се уопште нису осећали сигурним на царском двору, па су стога почели на њега и да ређе долазе. Очигледно је да је цар Урош ипак имао моћну околину која је на њега, али и на себе пазила, као што је исто тако очигледно да су ови обласни господари били страховито омрзнути. Стога се стиче утисак да они нису имали тако велику моћ на двору, те да је дворска околина за њих ипак повремено била веома опасна. То опет, изгледа да значи да њихова моћ није потицала из дворских односа већ искључиво из величине територије којом су владали. Заправо, они на цара Уроша и нису можда имали велики утицај у смислу да утичу на њега да донесе овакву или онакву одлуку, већ је њихова снага била у томе да не спроводе на својим територијама захтеве цара Уроша. Дакле, у својим областима они су били апсолутни господари, али до цара Уроша су ипак мало теже долазили. Ту је било мало способнијих сплеткара него што су то они сами били. Управо зато трвења између оних који су окруживали цара Уроша и појединих обласних господара била су стална, а резултати су очигледно били променљиви. Наиме, сасвим је нејасно како је нестао моћни Оливер који је био најснажнији великаш за време цара Душана. Имајући у виду Орбинове наводе о мржњи која је пратила Вукашина и кнеза Војислава, сасвим је близу памети да је и Оливер страдао у дворским сплеткама. Заиста, због чега тражити њихов нестанак искључиво на бојном пољу или у њиховом присилном затварању у манастире. Вероватно да је већи број њих нестао захваљујући отрову или ножу у каквом мрачном ходнику. То су иначе биле сасвим уобичајене ствари на свим европским дворовима, а посебно у Византији, па заиста не постоји разлог да се такве ствари нису дешавале и у Србији.

Могло би се поставити и питање како се сам цар Урош осећао између оваквих различитих струја. С једне стране су били обласни господари који су га формално признавали, али на које он није имао никаквог утицаја, док је с друге стране била његова околина која га је по свему судећи поштовала, али која опет није имала оне количине територија и моћи које су имали обласни господари. Самим тим цар Урош је био моћан у дворској околини, али није имао никаквих средстава (јер их није имала ни његова околина) за било какву самосталнију акцију. На обласне господаре је имао све мање утицаја и то је разлог зашто су се ту у Урошевој околини сударале разне амбиције и сплетке. Обласни господари су покушавали да остваре утицај на цара не би ли истисли своје такмаце (друге обласне господаре), док би остала ситнија властела, која се попут ројева купила око цара, покушавала да на цара такође изврши утицај не би ли помоћу његове милости успела да формира своју област. Он се ни са једнима није могао носити и по свему судећи осећао је одвратност и према једнима и према другима, па их је вероватно у пар наврата покушао и међусобно сукобити не би ли тако себи прибавио већу снагу. У том смислу би се могао схватити и Урошев поступак када је обавестио Мрњавчевиће и кнеза Војислава да им се на двору спрема клопка. Тиме је открио једне другима. "Зато они који су давали добре савете Урошу, видећи да су откривени, убудуће се оканише тога да не навукли на себе зловољу и мржњу великаша" (Мавро Орбин). Заправо ради се о томе да оваквој превејаној околини и њеним марифетлуцима и сплеткама цар Урош једноставно није дорастао. Он није имао онај префињени осећај за политику који је имао његов предак Стефан Првовенчани, али ни грубост коју му је имао прадеда Милутин, а још мање снагу коју му је имао отац Душан. Стиче се утисак да се ради о погрешном човеку у погрешно време који покушава да набујале страсти и, што да не, разулареност која ће ускоро да до краја упропасти државу, смирује разговорима и саветима. Ту је требала чврста песница попут Милутинове, који сигурно не би дочекао да га околина саветује да се са оружјем разрачуна са силницима. То би он сам давно обавио. Урош као да је заборавио на који се начин његов отац разрачунао у пар наврата са побуњеницима, не очекујући да се великаши сами уразуме.

Након свега, свима је било јасно да је Урош у потпуности немоћан да се супротстави Вукашину и кнезу Војиславу, као тада најмоћнијим обласним господарима, а стиче се утисак као да им се покушао умилити, па то и Орбин констатује. "Штавише, цар, као да му ни то није било довољно, уздизао је оптужене на још веће части и положаје". Но, у том кошмару кнез Војислав се много боље снашао од Вукашина. "Још је на веће достојанство уздигао кнеза Војислава Војнова кад је узео једну његову кћер за жену, а отпустио прву жену, кћер влашког војводе Влајка. Мада је горко осетила ову неправду, не желећи да непрестано има пред очима своју супарницу, она својевољно напусти двор и врати се у дом свога оца" (Мавро Орбин).

У сваком случају, кнез Војислав је до краја свога живота остао веран цару Урошу и није га никада ни по једном основу угрожавао. Какви су били планови Вукашинови у то доба тешко је рећи, јер о томе не постоје било какви трагови. Његови каснији поступци су јасно говорили да се радило о човеку са веома јаком вољом и што је још важније, човеком који уме да чека. Уосталом стрпљиво чекање и јесте највећи дар политичара. Свестан да, док је кнез Војислав жив, он неће моћи имати на Уроша више утицаја него што га има кнез, Вукашин је одлучио да чека. Узимао је учешћа у државним пословима где год је то могао, постепено ширећи свој утицај, што је јасно видљиво и из тога што га 1361. године Дубровчани и те како добро познају. Они га можда не цене као човека, али веома цене његов политички утицај и његову тадашњу снагу. Од тога Вукашин ништа више није ни могао пожелети, но још увек му је онај одлучујући утицај ван домета. Но, тада је и срећан случај за Вукашина одиграо своју улогу.

Након мира у Оногошту (1362.) године, на који је кнеза Војислава по свему судећи био присилио цар Урош, ситуација се у Србији нагло заоштрава. "Наиме, свако од властеле поче настојати и трудити се да се дочепа већих положаја и предузимати све како се не би покорио себи равнима." (Мавро Орбин). Свемоћном кнезу Војиславу сигурно није могло бити право то што су у прошлом рату са Дубровником браћа Балшићи иступали против њега, а на страни Дубровника. С друге стране, Балшићи су тада показивали и велику експанзију, заузимајући околне територије, отворено показујући да не признају никакву власт цара Уроша над собом. У суштини, они су били први од обласних господара у Србији који су отворено отцепили своје територије од царске власти. Они би вероватно, да су наставили тим темпом да јачају, ускоро могли постати и такмаци самом кнезу. Да њихова моћ расте, видело се из тога што је истог дана (3. јули 1362.) и кнеза Војислава и Балшиће као своје грађане примила Венеција. У самом поступку примања у грађанство Венецијанци су направили разлику (кнез је добио повељу са златним печатом, а Балшићи са сребрним), међутим то није много мењало на ствари. Било је више него очигледно да браћа постају све моћнија, али и све дрскија, не поштујући никога. Стога је кнез Војислав одлучио да са Балшићима раскрсти и почне одмах да спрема војну акцију на њихову територију. Знајући да су они ипак тврд орах, пришао је припремама за поход веома детаљно. Наиме, желео је да изврши напад и са копна и са мора, али се баш ту указао проблем. Кнез Војислав уопште није имао флоте, па је стога морао да се обрати Дубровнику за помоћ. Током марта 1363. године његово посланство се налази у Дубровнику, где тражи галију, али они га дипломатски одбијају, говорећи да му не могу помоћи, будући да су и он и Балшићи под једним господаром (царем Урошем), па не би било згодно да се они у то мешају. Тиме су припреме за рат на тренутак застале, а за њихов наставак кнез више није имао времена, будући да је крајем 1363. године умро.

Осим ових припрема имао је кнез Војислав и других активности. Наиме, већ је речено да су његове области биле заиста веома велике, али да нису представљале једну природну целину, већ су биле развучене, тако да их је било веома тешко контролисати и што је нарочито битно, као такве биле су веома изложене ударима са стране. Значи, није их било лако бранити. Управо тих година (1362-1363.) већина његовог деловања је усмерена баш ка заокруживању територија које је држао. То заокруживање је радио на различите начине, односно, нешто силом, а нешто заменом са другим властелинима. Нарочито је позната његова замена територија са челником Мусом коме је препустио град и жупу Звечан за град и жупу Брвеник, а као један од учесника у овој замени помиње се и (будући кнез) Лазар, тада само казнац. Не треба мислити да је челник Муса пристао на ову замену својом вољом, биће да га је кнез на индиректан начин присилио.

Управо његов рад на заокруживању области, односно територија које је држао под својом влашћу може да има и једно посебно значење и да буде део будућих планова које је можда тада имао. Наиме, он до тада, што је већ речено, није показивао никаквих амбиција ка цару Урошу и ни једног момента му није угрожавао царску власт. Могуће је да му је тада пало на памет да, пошто цар Урош није имао деце, постане овоме савладар и узме учешће у власти. У оквиру тога би се могле посматрати и припреме за обрачун са Балшићима, што би заправо значило да он жели да са сцене уклони оне који отворено нису признавали царску власт. Сходно томе, ако већ нису признавали ауторитет и власт цара Уроша, вероватно би још мање признавали и њега као савладара. С друге стране, када се говори о Балшићима, мора се рећи да се радило о веома лукавој и на све спремној породици, која би му могла направити многе неприлике и то нарочито онога момента када би се прогласио краљем (савладарем). Према томе, било је много мудрије уклонити их док још нису ојачали и док су још били без јачих савезника. Након тога би вероватно дошао на ред и Вукашин, да се и он сломи. Овакво размишљање јесте само претпоставка, али сасвим могућа, јер зашто би Вукашин био тај који се први досетио и приметио да цару Урошу треба савладар? Зашто не би кнез Војислав, као и те како способан човек, био први коме је та идеја пала на памет? Сасвим је друга ствар то што кнез своју могућу идеју није успео и да изведе. С друге стране, кнез је био веома близак цару и сигурно да је могао много лакше да изврши на Уроша утицај у правцу могућег савладарства, него што је то касније имао прилику Вукашин. У прилог томе иде и да су можда били и рођаци, и коначно, кнез је био најмоћнији феудалац у целој Србији, са многобројном зависном властелом. Ништа нормалније него да он буде тај који ће бити царев савладар. Исто тако, тешко да би и сам цар Урош могао имати било шта против такве солуције. Осим што није имао деце, према томе остало је отворено питање наслеђа престола, било је више него очигледно да он није у стању да се носи са разулареном властелом. Балшићи су се већ сасвим отворено отцепили, а ускоро ће и други. И до сада се цар Урош одржавао делом захваљујући вековном ауторитету имена Немањића, али још више тиме што је кнез Војислав стајао иза њега и што је већ тада вршио фактичке дужности савладара. Проглашавањем кнеза за савладара стварно стање ствари само би се легализовало. Сам натпис на његовом гробу у манастиру Бањи код Прибоја на Лиму говори да је кнез био свестан свога значаја и снаге: "Месеца октобра, 25. дана, престави се раб Христа бога Стефан, а зовом велики кнез Воислав све српске, грчке и поморске земље". То што га на надгробној плочи означавају као великог кнеза све српске, грчке и поморске земље може да потврди да је он имао и веће амбиције но што је била његова тадашња титула великог кнеза. Осим тога било је ту и име "Стефан" које су узимали само чланови владарске куће Немањића, па би то говорило у прилог овој тези.

Ово је наравно само размишљање које уопште не мора бити тачно, али изгледа сасвим могућно. С друге стране ако кнезу Војиславу тада није пала на памет таква идеја, сасвим сигурно би му то сунуло у главу само да је поживео коју годину дуже. То би било сасвим нормално јер је и он био у сталној експанзији и вероватно би му убрзо досадило да он, који једини држи праву моћ у Србији, стално сагиње колено пред једним слабићем и човеком којег у Србији нико не поштује због његове снаге. И у досадашњој историји куће Немањића и више је него видљиво да су најјачи владари били управо они који су знали да ударе гвозденом песницом и нису се бојали да на себе обуку панцир. Неко је од Немањића био способнији на бојном пољу, неко у потајном ударцу ножем из мрака, али одлучности су сви имали. Само такве људе је српска властела поштовала, и то искључиво зато јер их се бојала. Цара Уроша се нико није бојао, а понајмање кнез Војислав. Оно мало поштовања према имену Немањића које је цар Урош носио, вероватно да је и тада код кнеза било смањено, а временом би сигурно сасвим ишчезло. И шта би било нормалније него да он сам, пошто је већ најјачи, понесе најпре краљевску, а онда можда и царску круну. Ако не он онда његови синови, јер не заборавимо, цар Урош није имао деце. Можда је тада размишљао да је дошло време да дође до смене династије на српском престолу. Какве би реперкусије то изазвало, остаје само да се претпоставља, али кнез није био слабић и вероватно да би такав његов покушај имао и те какве шансе за успех.

Било како било, кнез Војислав и да је имао овакве намере није успео да их изврши, јер већ у току децембра 1363. године он је како се наводи мртав. Претпоставка је да га је куга покосила, будући да је ова опака болест у то доба харала по јадранској обали. Да ли је баш куга била узрок смрти, не зна се али је сигурно да је он тада био мртав. Међутим, могућ је и другачији расплет догађаја. Ако је кнез Војислав заиста имао планове да постане савладар цара Уроша, сигурно је да то није могло остати непознато осталим обласним господарима. Плашећи се да би могли кроз кнеза Војислава добити одлучног царског савладара (краља), није немогуће да се десила и каква урота међу великашима и да је кнез пао као њихова жртва. То не би било ништа ново, јер су и европски дворови препуни таквих обрачуна, па ни српски по том питању није никако могао да буде изузетак. Сигурно је да осталим обласним господарима никако не би кнез одговарао као савладар, не само зато што он није Немањић (то је мањи проблем за њих), већ више зато што је био јак и одлучан и што би можда скршио њихову самовољу. Њима је идеално одговарао цар Урош са својом неактивношћу и неодлучношћу, будући да су поред њега, иако су му формално признавали да им је он господар, могли слободно да се баве својим пословима и да ратују међусобно проширујући и губећи територије. Мало је ко од њих имао каквих владарских амбиција (једино касније Вукашин), јер таквим владарским захтевима једноставно нису били дорасли, а с друге стране (и то ће се видети), њихови погледи и размишљања никако нису ишла даље од граница њихових поседа. Њима је било једино у главама како да од најближег суседа отму које село или жупу, док их сама држава и њена судбина није ни најмање интересовала. Стога и није чудо што, до Вукашина, нико није покушао да се дочепа царског престола. Све то племство које је окруживало цара Уроша и није било способно за такво размишљање (видећемо како су се понашали пред маричку битку), будући да би царска круна носила и велико бреме одговорности, а они нису били спремни за то. Овако им је било много лакше. Међутим, сви они иако нису били способни и спремни да преузму бреме државне власти, знали су врло добро како да сплеткама некоме сломе врат. Никога они нису поштовали, јер за такво нешто и нису били способни. Једино што су поштовали била је снага и владар који је у стању да витла буздованом изнад њихових глава. Цар Урош или за то није био спреман, или једноставно није био такав човек. Међутим, кнез Војислав је био баш такав силник који није имао никаквог поштовања према било чему када напредује ка своме циљу. Такав човек би можда сломио обласне господаре. Стога би претпоставка о насилном крају кнеза Војислава можда и могла имати смисла.

Сам кнез је иза себе оставио жену Гоиславу са два малолетна сина: Стефаном и Добровојем. Међутим, била је ту и гомила проблема. Сасвим је сигурно било да сама удовица неће успети да се одржи на тако великој територији, нешто због непогодног положаја територија, али далеко више због тадашње ситуације. Тада је наиме била права јагма за туђим територијама, па је и кнежева смрт била идеална прилика за неке да се осамостале, а за друге да се дочепају његових територија. Међу њима нису Гоислави и њеним синовима били највећи непријатељи Вукашин и Угљеша, како би се то можда могло очекивати. Њихов најопаснији супарник био је из њиховог властитог дома. Ради се Николи Алтомановићу, сину Алтомановом (рођени брат кнеза Војислава). Он је у то доба био веома млад (рођен око 1348. године) и већ је показивао црте свога напраситога карактера. У сваком случају, ради се о једној самосвојној и веома интересантној личности, којој не недостаје извесне романтике и тајанствености. Његови потези су узбуђивали савременике, а и данас Никола Алтомановић ужива, помало и незаслужено, углед опасног грубијана, мада он са својим поступцима никако није одударао од осталих српских великаша. Но, о њему ће касније бити много више речи.

У то време изненада нестаје и деспот Оливер, некада најмоћнији великаш на двору цара Душан