Dr Željko Fajfrić

Veliki župan Nikola Altomanović

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELJ

Janus
Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, 11. decembar 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANJE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANJE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Štampano izdanje

Šid 2000. god.
IZDAVAČI
DD "Grafosrem" - Šid i Srbska pravoslavna zajednica
ZA IZDAVAČA
Željko Ivatović
RECENZENT
Dr Nenad Lemajić
TEHNIČKI UREDNIK
Željko Đomlija
KOREKTOR
Dr Željko Fajfrić
ŠTAMPA
DD "Grafosrem" - Šid
Tiraž: 1.000

Prijatelju Mirku Cikuši
za pomoć kada mi je
bilo najteže [Autor]

SADRŽAJ

UVOD

U danima nakon smrti moćnoga kralja Milutina (29. oktobar 1321. godine) Srbija je nezadrživo srljala u građanski rat. Kako pokojni kralj nije označio naslednika krune to je između njegovih sinova Konstantina i Stefana došlo do oružanog sukoba. Malo ko se nadao da bi Stefan mogao biti novi srpski kralj budući da ga je otac - kralj Milutin, za jednu raniju pobunu dao oslepiti. Međutim, nekim načinom dželat koji je sprovodio kaznu oslepljenja svoj posao nije do kraja obavio tako da mu je vid sačuvan.

Stefan je uporno nekoliko godina nosio povez preko očiju praveći se slep tako da osim onog najužeg kruga njegovih prijatelja niko nije znao da mu je vid sačuvan. Odmah nakon Milutinove smrti on je zbacio povez sa očiju, a crkva je objavila čudo da je slepi Stefan progledao. To je bilo sasvim dovoljno da odmah zadobije mnoštvo pristalica za dane građanskog rata koji su nailazili. Uz podršku srpske pravoslavne crkve Stefan se na Bogojavljanje 6. januara 1322. godine krunisao za kralja Srbije i poneo ime kralj Stefan Uroš III (Dečanski). Krunisanje je obavio arhiepiskop Nikodim. Odmah potom izbili su krvavi sukobi između novoga kralja i drugoga pretendenta na kraljevski presto - Stefanovog polubrata Konstantina. Sukobi su završili Konstantinovim porazom i njegovim zarobljavanjem. Nakon svega Stefan je naredio da se Konstantin likvidira. Time je postao samodržac.

Kralj Stefan Uroš III Dečanski vladao je na miru samo nekoliko godina i odmah nakon svoga najvećeg trijumfa, pobedom nad Bugarima na Velbuždu (28. jul 1330. godine), doživeo je i on pobunu svoga sina Dušana. U samome početku kralj Dečanski je uspeo da Dušanovu pobunu skrši, a njegova ogorčenost na sina je bila tolika da je postojala opasnost da otac ubije sina. Na kraju je došlo do kakvog-takvog pomirenja, ali ono nije dugo trajalo. Mržnja između oca i sina je mogla da se završi samo nestankom jednoga od njih. Jednom koliko brzom toliko možda još i više očajnom akcijom uspeva Dušan da zarobi kralja Stefana Dečanskog i da se 8. septembra 1331. godine kruniše u Svrčinu.

Tokom svih ovih događaja počinje i traje naša priča o porodici Vojnović, nadasve o velikom županu Nikolu Altomanoviću, pomalo romantičnom, ali i silovitom vlastelinu koji je desetak godina držao Srbiju u strahu od svojih neobuzdanih postupaka.

1. Vojvoda Vojin - rodonačelnik porodice Vojnović

U borbama oko kraljevskog prestola među mnogobrojnom vlastelom koja je podržavala Stefana (Dečanskog), a protiv Konstantina nalazio se i vlastelin Vojin. Bio je veoma mlad, snažan i pun želje za ratničkim dokazivanjima koja su bila jedino moguće sredstvo za brzo napredovanje u dvorskim službama. Kao što je to uvek tako, uz mladost ide i siromaštvo pa je isti takav slučaj bio i sa njim. Nije imao titula, ali ni mogućnosti da se dočepa onih imanja koja će mu omogućiti lagodan život. Jedina prilika da se takva situacija popravi bilo je učešće u nekom dovoljno uspešnom ratu gde bi ga vladar zapazio i dodelio mu kakvu veliku oblast na upravu. Teškoća je bila u tome što je bilo veoma teško probiti se u okolinu kralja Milutina jer su oko njega bili plemići koji su ga niz godina pratili i koji su bili mnogo puta provereni. Osim toga kralj Milutin je sa godinama bio sve nepoverljiviji i sve teži čak i za one koji su ga okruživali, a još manje je trpeo nova lica oko sebe.

Stoga je jedino mesto gde se ambiciozni Vojin mogao probiti bila okolina jednog od kraljevih sinova, Stefana ili Konstantina. No, bilo je pitanje koji će od njih dvojice biti budući vladar Srbije i shodno tome kojem od njih dvojice ponuditi usluge. Loša procena mogla je doneti propast, a prava bogatu nagradu. Pred Milutinovu smrt Konstantin je bio taj za koga se pretpostavljalo da će biti kralj Srbije, međutim iznenadna Milutinova smrt sprečila je da se to i izričito potvrdi. To je otvorilo put Stefanu dž istakne kandidaturu. Čini se da je Vojin imao dovoljno pameti i pronicljivosti da uvidi da u budućim borbama oko prestola Stefan ima veće šanse od Konstantina pa se uskoro obreo u njegovoj pratnji.

Verovatno da se isticao jer ga je kralj Stefan Dečanski nakon pobede i krunisanja postavio za gospodara Gackog dajući mu titulu vojvode. Bila je to "ratna" titula i značila je da od sada Vojin predstavlja jednog od ratnih vođa kralja Dečanskog. Taj položaj dovoljno govori o putu kojim je krenuo mladi Vojin. Od sada pa nadalje mač u njegovim rukama će mu određivati i sudbinu. Njegova isključiva obaveza je bila da sa odredom ljudi koje je o svom trošku opremao učestvuje u svim onim ratnim preduzećima koje je preduzimao kralj. Kako Gacko nije bilo ni veliko, a još manje bogato to je i odred koji je Vojin mogao da opremi bio isti onakav kakvo je bilo imanje. Niti velik niti dobro opremljen. Sa takvim odredom se nije moglo postići bog zna šta i to je vojvoda uskoro i osetio.

Položaj koji je uživao mogao je možda u samome početku da zadovolji Vojinove ambicije, ali vreme je pokazalo da ta titula, a još manje imanje kojim je raspolagao, ne može da ispuni sve njegove želje. Iako se nalazio među onima koji su okruživali kralja, vojvoda Vojin nije mogao biti u potpunosti zadovoljan onim što je imao. Gacko nije bilo ni bogata, a ni velika oblast koja mu je mogla omogućiti onoliko sredstava koliko je potrebno za dobar život i veći uticaj u državi. Sa malim prihodom bio je i mali uticaj, a vojvoda je imao mnogo veće želje. Jedina mogućnost za bogaćenje ili napredovanje bio je osvajački rat na neku bogatu zemlju, ali na vojvodinu nesreću kralj Dečanski nije bio ratnički raspoložen provodeći uglavnom vreme sa svojom mladom ženom Marijom Paleolog koju je doveo iz Vizantije nakon smrti prve žene Teodore (1322). Kako je Marija bila veoma mlada (imala tek 12 godina kada je došla u Srbiju), ali i veoma lepa to je već ostareli kralj Dečanski (rođ. oko 1274) pomalo izgubio glavu za zgodnom i vrckavom grkinjom, čak toliko da nije imao nikakvih želja da se od nje razdvaja. Zbog toga su godine između 1322. i 1328. prolazile uglavnom u miru. Kralj Dečanski je bio zadovoljan provodeći vreme sa kraljicom Marijom i igrajući se sinom Simeonom (Sinišom) kojeg mu je ona rodila. Njemu, već ostarelom, mora da je prijala misao da on već pedesetogodišnjak ima snage da sa mladom ženom rodi sina. Ratničke avanture je tako zamenio tihim porodičnim životom, dvorskim spletkama i čestim odlascima u lov.

To vreme je iskoristio i vojvoda Vojin pa se oženio nekom plemkinjom svoga ranga i sa njom izrodio troje sinova, Miloša, Altomana, Vojislava i ćerku Vojislavu (Sele). Nasuprot kralju Dečanskom njemu miran porodični život nije odgovarao (to će biti osobina koju će da preuzmu i njegovi naslednici) i on je uskoro počeo da oseća nedostatak vojnih delovanja. Stalno sedenje sa ženom i decom u Gacku i rešavanje parnica koje su sebri iznosili pred njega nisu ga više mogli zadovoljiti. Nije bila u pitanju samo vojvodina ratnička krv koja je tražila bojnu vrevu da bi se smirila. Bilo je tu u pitanju i nešto drugo. On je imao tri sina i jednu ćerku koju su postepeno odrastali. Svakome od sinova trebalo je po punoletstvu odeliti na samostalno vladanje deo teritorije, a isto tako i ćerki spremiti miraz. Gacko je bilo suviše malo i suviše siromašno da bi se sve to moglo izdržati.

I pored toga što nije imao mnogo bogatstva vojvoda Vojin je uspeo da svoju ćerku Vojislavu relativno dobro uda. Za ženika je odabrao Brajka Branivojevića, sina vlastelina Branivoja. Porodica Branivojevića se uzdigla još za vreme kralja Milutina, a kako je bila brojna (Branivoj je imao tri sina - Mihaila, Branka i Brajka) to je njen uspon time bio i lakši. Odmah nakon smrti kralja Milutina oni su se otcepili od centralne vlasti pa skoro da i nisu priznavali vlast kralja Dečanskog. Upravljali su samostalno Pelješcem i Stonom, a ono što im je kasnije donelo propast bilo je širenje vlasti na Popovo i dolinu Neretve. Kako je to bilo u zaleđu Dubrovnika, sasvim je razumljivo da su se Dubrovčani osetili ugroženim i da su prekim okom sve to gledali. Uskoro je Branivojevićima skoro ceo Hum pao pod kontrolu. Kao da im je i to bilo malo u jednom okršaju su ubili i jednog službenika kralja Dečanskog. Nakon toga u Srbiji su se i službeno počeli smatrali odmetnicima.

Kao porodica, Branivojevići su bili veoma slični onoj koju je imao vojvoda Vojin. Bili su preki i brzi na oružju, a nadasve neobuzdani i za svoje interese spremni da sve urade. Kako su se porodice Vojnovića i Branivojevića nalazile u neposrednoj blizini jer su se njihova imanja graničila, to su postojale dve mogućnosti. Ili će se složiti i nastupati zajednički ili će uleteti u međusobnu borbu za prevlast na tome terenu. Kako su bili slični to je među njima postojao nekakav respekt, a čini se da su i zazirali jedni od drugih, pa nije čudno što su se do kraja orodili kada je Vojislava Vojnović postala žena Brajka Branivojevića. Na taj način nestala je mogućnost međusobnog sukoba i moglo se očekivati da će početi i da sarađuju. Nešto od te saradnje je i ostvareno pa se čini da je vojvoda Vojin učestvovao nekoliko puta u napadima na Dubrovačka imanja. Međutim, sve je to bilo maloga obima i dobrim delom tajno jer vojvoda još uvek nije želeo da otvoreno dođe u sukob sa kraljem Dečanskim. Ko zna gde bi sve to odvelo da Branivojevići nisu nesmotreno došli u sukob sa Dubrovnikom i bosanskim banom Stjepanom II. Uz kralja Dečanskog, još ovakva dva protivnika su bili ipak mnogo više od onoga što su Branivojevići mogli da izdrže.

Time su Branivojevići postali opasnost ne samo za Dubrovnik već i za bosanskog bana Stjepana II. Stoga je 1326. godine bosanski ban započeo rat protiv njih. U tom ratu Branivojevići su veoma brzo bili slomljeni. Brajko i Branko Branivojević su se jedno vreme odupirali, ali su morali da beže. Brajko se sa ženom Vojislavom Vojinović (ćerka vojvode Vojina) jedno vreme krio u okolini Stona, ali su ga tu uhvatili Dubrovčani. Tako je Brajko zajedno sa ženom Vojislavom - ćerkom vojvode Vojina pao u dubrovačko ropstvo. Branko Branivojević je spas potražio u Srbiji kod kralja Dečanskog. Od njega je zatražio pomoć, ali kralj Dečanski, zlopamtilo kakav je već bio, ne samo da je odbio da mu pomogne već je naredio da se Brajko okuje i odvede u Kotor gde je bačen u tamnicu. Tu je nešto kasnije i ubijen. Možda bi uspeo da se izvuče da Dubrovčani nisu na pravo mesto poturili mito koje je odvelo Brajka u smrt.

Brajko Branivojević - zet vojvode Vojina imao je strašniju sudbinu. Dubrovčani su ga zatvorili u kavez, postavili ga na gradski trg i tu ga mučili glađu sve dok nije umro. Moguće da bi i ćerka vojvode Vojina imala sličnu sudbinu da je iz ropstva nije spasao mladi kralj Dušan koji je u aprilu 1326. godine pregovarao sa Dubrovnikom. Ovu uslugu vojvoda Vojin mladome kralju Dušanu nikada nije zaboravio i u narednim godinama će se to itekako osetiti.

Porodica Branivojevića je toga momenta bila satrvena jer je nešto ranije i treći brat Mihailo Branivojević poginuo u nekim čarkanjima. Od toga doba potiče i strašna mržnja između porodice Vojnovića i Dubrovnika, ali isto tako i aspiracije koje su Vojnovići do svoje konačne propasti pokazivali prema Humu.

Moguće je da upravo od tada datira i razlaz vojvode Vojina i kralja Dečanskog jer vojvoda nikada nije mogao ovome da oprosti to što je tako olako pustio da ova porodica, među njima i vojvodin zet, tako strašno nastrada. Vojvoda u tome momentu svoje nezadovoljstvo sigurno nije mogao otvoreno da pokaže, ali kada se protiv kralja Dečanskog bude pobunio njegov sin - Dušan, vojvoda Vojin će biti jedan od njegovih prvih pristalica. No, sve to ne treba baš apsolutno shvatati. Vojnovići, kao i većina druge vlastele, nije imala baš puno moralnih obzira kada su njihovi interesi u pitanju i nije uopšte nemoguće da je vojvoda Vojin bio potpuno ravnodušan prema onoj sudbini koja je zadesila Branivojeviće. Možda mu je njihova propast toga momenta i predstavljala olakšanje jer se uspeo rešiti opasnog suseda i mogućeg konkurenta. Neobuzdani, kakvi su već bili, mogli su Branivojevići možda da udare i na vojvodine posede i da ih zauzmu. To što su oni bili u rodbinskim vezama nije moralo značiti i to da su oni bili u dobrim odnosima. Nesumnjivo da je vojvoda Vojin pomagao Branivojeviće u njihovim udarima na Dubrovnik tokom 1325. godine, dakle baš u onim napadima koji će izazvati bosanskog bana i dovesti do njihove propasti. Iako je do tada bio njihov saveznik, vojvoda Vojin im je jednostavno okrenuo leđa kada su ih pritisli Dubrovnik i bosanski ban. Ako je to tačno, vojvoda je u tom slučaju pokazao izuzetnu političku gipkost ne želeći da rizikuje bilo šta mirno posmatrajući kako propada zetova porodica. U svakom slučaju, propast Branivojevića je bila tek epizoda u istoriji porodice Vojnović i na njih ona nije mnogo uticala.

Srednji vek je bilo vreme kada su rat i pljačka predstavljali jedan vid privredne delatnosti i načina da se obezbede sredstva za život. Jači je otimao od slabijeg. Ni Srbija nije bila u tome izuzetak i blizina bogatih vizantijskih gradova i oblasti moglo je takvu situaciju samo da pospeši. Osim toga, kako je postojao običaj da sinovi dele očevo imanje to su se veliki plemićki posedi postepeno rasparčavali postajući sve manji i sve nedovoljniji da ishrane uvek mnogobrojne plemićke porodice. Osim toga plemićke kuće su imale obavezu da o svom trošku opreme i određen broj ratnika za kraljeve ratove, a sve u zavisnosti od veličine imanja, pa je i to stvaralo dodatne troškove. Oružje je bilo veoma skupo, a pogotovo oklopi ili neko složenije oružje poput samostrela. Kako je novca uvek bilo malo to je jedini izlaz bio da se neko od suseda opljačka i da se tako namaknu sredstva za život. Međutim, i to je bilo ograničenog dometa i trajanja. Pograničnoj vlasteli je bilo nešto lakše jer su oni imali mogućnosti da upadaju na teren strane države i tamo pljačkaju, ali za one u unutrašnjosti nije bilo takvih prilika. Stoga su kraljevi povremeno pokretali ratove i socijalne tenzije usmeravali na drugu stranu dajući mogućnost da deo vlastele izgine u ratnim sukobima, a oni preživeli da kroz pljačku i nove teritorije nešto steknu. Nedovoljan broj uspešnih pljačkaških pohoda bio je veoma često uzrok i padu kraljeva.

Svima je još bilo u sećanju da je nedostatak takvih ratnih uspeha bio jedan od razloga abdiciranja kralja Dragutina i uspona njegovog brata, kralja Milutina. Kako je Dragutin vodio neuspešni odbrambeni rat protiv Vizantije to je nezadovoljna vlastela njega primorala da siđe sa prestola i dovela mnogo ratobornijeg Milutina. Ovaj je odmah pokrenuo višegodišnji osvajački rat protiv Vizantije osvajajući ogromne komplekse teritorije i omogućujući svojoj vlasteli strahovito bogaćenje. Dodir sa vizantijskom kulturom i njenom raskoši ostavio je na surove ratnike veliki utisak. Oni su veoma lako prihvatili vizantijske običaje i način života koji je zahtevao velike izdatke. Međutim, poslednjih dvadesetak godina svoje vladavine kralj Milutin nije imao spektakularnih poduhvata tako da je novi naraštaj vlastele ostao bez prilike da se poput svojih očeva proslavi i obogati u nekom od ratova. Sve je to stvaralo jedno nezadovoljstvo i od novoga kralja Stefana Dečanskog se očekivalo da odmah nakon učvršćenja vlasti krene u ratove. Međutim, to se nije desilo.

Vojvoda Vojin se tako našao u jednoj situaciji koja za njega nije bila ni malo laka. Dok traje mir nije postojala bilo kakva mogućnost da se njegova materijalna situacija popravi. Doduše, neki bogati poklon u vidu nekoliko sela sa sebrima koje bi mu kralj ustupio mogli su biti rešenje, ali vojvoda Vojin je bio suviše daleko od kraljevskog dvora da bi se mogao nadati takvoj milosti. Osim toga, on je bio vojvoda što znači ratni vođa koji je čitav svoj smisao života nalazio u ratnim dejstvima. Sve izvan toga je za njega bilo strano. Stanje mira nije bilo ono za čega se on opredelio i bojno polje je bilo jedino mesto gde se prirodno osećao.

Koliko je bilo malo mogućnosti da se od kralja Dečanskog dobija neki poklon tako je bilo malo šanse da se pojavi i neki novi rat. Ona čarkanja koja su se dešavala oko Serske i Strumičke oblasti donosila su malo plena, a srpskih vojnih odreda je tu bila malo. Tako je vojvoda Hrelja oko sebe držao jedva dvanaest odreda, što je bilo sasvim neznatno. I ono malo što je bilo nije ratovalo za sebe već uglavnom za račun kraljevog tasta, Jovana Paleologa, namesnika Soluna. Iako su ove oblasti imale nekoliko bogatih gradova punih raznih dragocenosti, srpska vojska ih nije napadala jer im to nije dozvoljavao Jovan Paleolog plašeći se da će mu Srbi opljačkati gradove koje je nameravao da zadrži za sebe. Izgledalo je da ništa ne može naterati kralja Dečanskog da se odrekne udobnog porodičnog života.

Doduše, nakon propasti Branivojevića, kralj Dečanski se upustio u rat sa Dubrovnikom (1327.) pokušavajući da povrati ono što je od Branivojevića oteto (Hum). U ratu su sigurno učestvovali i Vojnovići, a kako je srpska vojska pljačkala po dubrovačkoj teritoriji to nema sumnje da se vojvoda Vojin i te kako okoristio ovom prilikom da dođe do plena. Na kraju plen se pokazao mršavim, samo neka stoka, koja je do kraja pri sklapanju mira morala da bude vraćena. Ipak, jedan deo Branivojevićevih teritorija je vraćen pod srpsku vlast i to onih koje je držao Dubrovnik, ali ono što su uzeli Bosanci nije više nikada. Tako je i ta prilika propala. Međutim, u narednim godinama Hum oko kojeg se ratovalo biće sudbinski vezan za porodicu Vojnović.

Tračak nade se pojavio kada se saznalo da je bugarski car Mihajlo oterao svoju ženu Anu, rođenu sestru kralja Dečanskog. Iako ona nije bila omiljena u Srbiji a njena nevolja je na neki način dočekana sa zluradom radošću, to je ipak bila velika uvreda koja se mogla sprati samo jednim uspešnim ratnim pohodom na Bugarsku. Međutim, kralj Dečanski nije reagovao na stalna čangrizanja i pozive na osvetu koje mu je stalno upućivala u Srbiju pristigla sestra Ana. Smatrao je da je porodični mir mnogo važniji od povređenog ponosa njegove sestre. Izgledalo je da je i ova prilika za rat propala.

Za to vreme u Vizantiji je besneo građanski rat između dvojice careva: Andronika II i Andronika III. Kralj Stefan Dečanski je dosta nezainteresovano posmatrao ove sukobe ne želeći da ove međusobne smutnje iskoristi do kraja. Tek toliko da umiri savest zauzeo je grad Prosek. U samom zauzimanju ovoga grada bilo je malo toga herojskog jer se grad zahvaljujući izdajstvu nekog Bugara sam predao. No, to je bilo dovoljno da se izazove gnev cara Andronika III koji je odneo pobedu u građanskom ratu. Došlo je do sklapanja saveza Vizantije sa Bugarima, a ratni plan je predviđao da obe vojske, Vizantijska i Bugarska, istovremeno sa različitih strana udare na Srbiju. Veoma vešt plan koji je imao sve mogućnosti da uspe da do toga momenta veoma spor kralj Dečanski nije hitro reagovao i kod Velbužda 28. jula 1330. godine strašno razbio Bugare. Odlučujuću ulogu su izgleda odigrali strelci kralja Dečanskog. Oni su sa svojim strelama uspeli da u potpunosti poremete bojni red Bugara, a primenili su jedan novi način gađanja lukom i strelom, tzv. "gađanje obema rukama" koji je prvi primenio vizantijski car Aleksije. Luk se držao u desnoj ruci, a levom se zapinju i odapinju strele. U levoj ruci su strelci držali i štitove tako da su bili zaštićeni ne samo oni, već je stvoren i pravi zaštitni zid i za borce iza strelaca. Nakon pomora koji su među Bugarima napravili strelci, oklopni konjanici koje je vodio kraljev sin Dušan dokusurili su ono malo otpora koji je preostao. U okršajima je poginuo i sam Bugarski car. Dočuvši za strašan bugarski poraz vizantijski car je odmah odustao od planiranog napada na Srbiju i svoju vojsku usmerio na sada već bivše saveznike Bugare.

Sasvim je izvesno da je u bici na Velbuždu učestvovao i vojvoda Vojin sa svojim najstarijim sinom Milošem. Oni su predvodili svoju malu četu koju su mogli sakupiti u Gackom. Ova sjajna pobeda donela je mnoštvo plena već na samom bojnom polju među mrtvima i zarobljenim bugarskim vojnicima. Međutim, sve je to bila sitnica u odnosu na ono što se tek očekivalo. Kako je bugarska vojska bila razbijena to je njihova država bila praktično bez odbrane. Trebalo je samo ući u nju i zauzeti je. To je sada bila prilika za mnogu osiromašenu vlastelu da se obogati kroz deobu bugarskih teritorija. U tome nije bilo ništa neoubičajenog za to doba, a tadašnje kraljeve nije mnogo opterećivalo ono što mi danas nazivamo nepromenljivost međunarodno utvrđenih granica. Oni su vodili ratove radi zadobijanja teritorija i novih kmetova koji će svojim radom da im omoguće udobniji život. Naravno, bilo je tu i pitanju sticanje ratne slave, ali to je u odnosu na onu materijalnu stranu ratovanja bilo manje važno. Ni vojvoda Vojin nije mogao drugačije razmišljati verovatno očekujući da će ga od Bugarskog carstva pripasti jedan deo kao nagrada za sve ono što je na Velbuždu sa svojim sinom Milošem učinio za kralja.

Kada je kralj Dečanski nakon odmora od nekoliko dana posle dobijene bitke pokrenuo nestrpljivu vojsku na Bugarsku izgledalo je da će se stvarno tako i desiti. Put do bugarske prestonice Trnovo je bio kao neki izlet jer nikakvog otpora nije bilo i srpska vlastela se uglavnom zabavljala maštajući o tome kako će da razdeli Bugarsku. Osim toga, znajući da je Trnovo bogat grad, mogla se očekivati i bogata pljačka.

No, tokom puta ka Trnovu počele su da se šire neke glasine u koje je bilo teško poverovati. Tu i tamo govorkalo se da kralj Dečanski nema nameru da rasparčava Bugarsku i da ne želi da za Srbiju uzme bilo koji deo njene teritorije. Jedina njegova želja jeste da svoju sestru Anu i njenog sina Jovana Stevana vrati na bugarski presto. To je značilo da neće biti ništa od deobe bugarskih teritorija već da će celokupan plen biti samo ono što se može poneti na konju. Naravno da su ovakve vesti mogle vojvodu Vojina samo da zabrinu. Došao je siromašan u ovaj rat i nakon sjajne pobede ostaje skoro isto tako siromašan. Slaba je uteha to što će se u Gacko vratiti ovenčan sjajnom pobedom jer nema bilo šta materijalno da tu pobedu i potvrdi.

U tim nagađanjima stiglo se i pred Trnovo. Nestrpljiva vojska je čekala naredbu da uđe u grad i da se tamo naplati za sve ono što je pretrpela, ali naredba nikako nije stizala. Nakon nekoliko dana stajanja pred Trnovom prostrujala je vest da je kralj Dečanski sa Bugarima postigao nagodbu da se na presto vraća njegova sestra Ana i njen sin Jovan Stevan, a da u Trnovo ulazi samo jedan manji srpski odred koji će da služi kao caričina telesna straža. Ostatak vojske se vraća u Srbiju. Dakle, ništa od pljačke i deobe Bugarskih teritorija.

Već tu počelo se otvorenije javljati nezadovoljstvo sa ovakvim postupcima, ali i celokupnom vladavinom kralja Stefana Dečanskog. Postavilo se pitanje zbog čega se izborila sjajna pobeda kada se od nje nema ništa. To što se kraljeva sestra vratila na bugarski presto slaba je uteha jer nju u Srbiji ionako niko ne trpi i konačno zbog njene uvređene časti niko nije pošao u ovaj rat. Među nezadovoljnicima najglasniji je bio kraljev sin Dušan koji se izgleda osetio izdan jer je upravo zahvaljujući njegovom trudu bugarska vojska na Velbuždu onako strašno razbijena. Tog sudbonosnog dana Dušan je sa odredom španskih najamnika ojačanih izabranim srpskim ratnicima udario direktno u centar bugarske vojske i raspršio ga. To mu je među srpskom vlastelom pribavilo veliki ugled, čak u tolikoj meri da se kralj Dečanski mogao zabrinuti. Dušanovi prigovori zbog blagog postupka prema Bugarima među nezadovoljnom srpskom vlastelom su imala podršku i to je kralj Dečanski dobro znao. Skoro je sigurno da su vojvoda Vojin i sin mu Miloš bili među onima koji su bili uz Dušana. Želeći da uzavrelu ratničku krv srpske vlastele nekako umiri kralj Dečanski je sina Dušana i nekoliko srpskih odreda u kojima je bila najnezadovoljnija vlastela odmah poslao u Makedoniju ne bi li kroz osvajanje nekih gradova primirio njihov bunt.

Na njegovu nesreću Dušan je veoma brzo obavio ovaj zadatak i uskoro se vratio u Srbiju. Kralj Dečanski želeći da ga skloni iz Raške dodeli mu oblast Zete na vladanje, što je na neki način značilo i to da ga je proglasio za prestolonaslednika. Oduvek su prestolonaslednici u Srbiji vladali Zetom i time je na neki način ozvaničeno i to ko će biti naslednik srpske kraljevske krune. Dušan je odlazeći u Zetu sa sobom poveo i dosta mlade vlastele željnu ratnih podviga. Za njih uz ostarelog kralja Dečanskog nije bilo mnogo mogućnosti za isticanje dok je mladi kralj Dušan pokazivao sve odlike agresivnog vladara. Stoga nije čudno što je mnoštvo mlade, i skoro obavezno, i siromašne vlastele krenulo sa njim u Zetu. Ovaj potez kralja Dečanskog, ma koliko mu toga momenta izgledao svrsishodan nije mogao biti politički mudar. Već nezadovoljnog Dušana umesto da je zadržao kod sebe na dvoru i da ga drži na oku, on je poslao u uvek buntovnu Zetu. Tu je Dušan dobio neslućene mogućnosti za sva svoja daljnja delovanja, a to mu je omogućio baš kralj Dečanski. Uvek oprezan kralj je napravio sudbonosnu grešku.

2. Pobuna "mladog kralja" Dušana

Vojvoda Vojin se nakon pobede kod Velbužda vratio u svoje Gacko, ali je njegov sin Miloš verovatno ostao uz mladog kralja Dušana. Kao mladom vlastelinu željnom ratnih podviga, Milošu sigurno nije bilo mesto u okolini kralja Dečanskog, a još manje u Gackom. Bilo je uz Dušana još dosta takvih mladića i to se uskoro osetilo. Osim toga bilo je tu još i starije vlastele među kojima se svakako isticao Đurađ Ilijić i Karavida Fratnut. Kralju Dečanskom je sigurno malo zeblo oko srca dok je posmatrao ko sve odlazi sa Dušanom u Zetu, a strah mu je bio veći kada je dočuo koje sve krupne velmože tajno odlaze kod prestolonaslednika. Uskoro je Zeta postala leglo bunta. Do kralja Dečanskog su veoma brzo počele da stižu glasine o potajnim sakupljanjima ne samo Dušanove vlastele već i mnogim onim koji su tajno dolazili iz Raške. I te kako ga je interesovao sadržaj tih noćnih razgovora koji su vođeni uz svetlost žara drvenog ćumura iz mangala. To što je mlada vlastela bila nezadovoljna nije moralo kralja Dečanskog mnogo da brine jer je u prirodi mladog čoveka da bude buntovan, a opet vlastela u Srbiji je oduvek nečim bila nezadovoljna pa se to već smatralo i normalnim. Ono što ga je ozbiljno plašilo bilo je to što su mu mnogobrojni doušnici iz Zete javljali da se tamo razgovaralo i o tome da se on sruši sa prestola, a na njegovo mesto da se uzdigne Dušan. To je sada već bio početak pobune.

Miloš Vojnović je u svom mladenačkom žaru bio srcem i dušom uz mladoga kralja Dušana, tim više što je video da ovoga podržava i takva ratnička veličina kao što je Đurađ Ilijić. U tim noćnim razgovorima njemu je izgledalo da ne treba mnogo truda pa da se sa prestola ukloni kralj Dečanski, ali ono što ga je tada moglo buniti bila je neka neodlučnost koju je zapazio kod Dušana. Dok su svi sa vatrom u očima govorili o tome kako Srbija treba jednog moćnog ratobornog kralja pri tome misleći na Dušana, Miloš je primećivao da se ovaj postepeno povlači i sakriva oči u senku ne izjašnjavajući se. Većina mlađe vlastele u žaru diskusije to nije primećivala, ali iskusnom oku starije vlastele to sigurno nije promaklo. Odmah im je bilo jasno da se Dušan koleba i da se plaši udariti na oca. Možda je baš zato, a sve u nameri da se Dušan ohrabri, proturena glasina da kralj Dečanski nema nameru da srpski presto ostavi Dušanu iako ga je proglasio mladim kraljem, već da će novi kralj biti njegov sin iz braka sa Marijom Paleolog - Simeon (Siniša). Da bi se priča još bolje učvrstila tvrdilo se da je ostareli kralj Dečanski pao u kandže lepe grkinje i da je sve to njena ideja.

Kada su glasine o nezadovoljstvu u Zeti dostigli kulminaciju i kada se već videlo da preti otvoreni bunt kralj Dečanski sakupi vojsku i udari na Zetu strašno paleći i uništavajući sve pred sobom. Mnoštvo je kuća popaljeno, vinograda, voćnjaka i šuma isečeno. Pred silinom naleta mladi kralj Dušan se uplašio i sa svojim pristalicama povukao na drugu stranu reke Bojane (jesen 1330). Iako je bilo mnogo onih koji su predlagali da se prihvati otvorena bitka on to nije želeo. Tada je sva mlada vlastela okupljena oko Dušana, a i Miloš među njima, mogla da se uveri koliko je teška ruka kralja Dečanskog. Ipak, Dušanova vojska je bila neokrnjena i dovoljno jaka da odbije prelazak kraljeve vojske preko reke.

Kada se prva silina udara kralja Dečanskog istopila počeli su pregovori između oca i sina, ali zbog međusobnog nepoverenja već ugovoreni prvi susret je odgođen. Drugi susret je već bio uspešniji, a i neki dogovor je postignut. Moguće da je Miloš Vojnović bio u oružanoj pratnji Dušanovoj i da je posmatrao susret oca i sina. Tada je mogao da se uveri u svu licemernost i dvoličnost koja je postojala u njihovim odnosima. Jedan drugome su davali velike zakletve stalno se pozivajući na međusobnu očinsku i sinovljevu ljubav, a obojica su bili okružena telesnom stražom koja je trebala da spreči međusobni nasrtaj. Kralj Dečanski je u tim susretima bio razjaren i njegovi postupci su bili u mnogo čemu nekontrolisani. S druge strane Dušan je postupao kao skrušeni sin koji traži očinski oproštaj, ali ga se istovremeno plaši. Pri svemu tome pokazivao je malo sigurnosti i odlučnosti, svih onih osobina koje su potrebne da bi zaslužio divljenje svoje okoline. Možda se toga momenta Miloš Vojnović počeo pitati da nije pogrešio stranu koju će podržavati i da je možda vreme da pređe na stranu kralja Dečanskog. Nije on bio jedini koji je tako mislio i jedan dobar deo vlastele, naročito starije, vratio se među pristalice staroga kralja.

Nakon pregovora izgledalo je da su se otac i sin pomirili i kralj Dečanski je vojsku povukao iz Zete tako da je Dušan nastavio da vlada u njoj. Tada je naišla i zima. Bilo je to vreme puno neizvesnosti i straha. Miloš Vojnović je sada više nego ikada mogao na Dušanu primetiti onu neodlučnost koja je kočila sve akcije. Iako podbunjivan i nagovaran da udari prvi Dušan je neodlučno čekao. Za to vreme njegove pristalice su se osipale i postepeno ga napuštale. Ti prebezi redovno bi odlazili kod kralja Dečanskog tražeći oprost i obaveštavale ga šta se dešava u Zeti. Možda je stari kralj mogao sačekati da se Dušanove pristalice raziđu same od sebe i da se ovaj bunt postepeno ugasi. Međutim, u njemu je proradila ona crta neobuzdanosti i nepromišljenosti koja je bila svojstvena njegovom ocu Milutina, a kod njega se razvila skoro do ludila.

Prisećajući se kako je za sličnu pobunu on od oca Milutina bio oslepljen, kralj Dečanski je rešio da se svome sinu osveti još groznije i da ga ubije. Mučen sinovom nevernošću i plašeći se da izgubi vlast kralj Dečanski ga pozove da dođe u Rašku. Moguće da bi Dušan ovaj poziv i poslušao da se nije tome suprotstavila njegova vlastela govoreći mu da se radi o klopci i da kralj Dečanski ne želi pomirenje već hoće da ga likvidira. I sam Dušan je podozrevao da se radi o klopci pa je počeo da razmišlja o tome da napusti sve i ode u neku stranu zemlju. No, to sada nije dozvolila ona vlastela koja je bila oko njega. Miloš Vojnović je tada po prvi put prisustvovao jednom direktnom sukobu koji je Dušan imao sa onom starijom vlastelom koja je još bila oko njega. Oni su mu otvoreno kazali da ukoliko ne udari na oca (kralja Dečanskog) oni će ga svi listom napustiti i preći na stranu njegovog oca, a on neka sam razmišlja o tome kakva će mu biti daljnja sudbina. U tim razgovorima bilo je veoma malo onoga poštovanja koje vlastela treba da iskazuje prema svome vladaru i u odnosu na njih Dušan je delovao tek kao uplašeni mladić. Bile su to svakako mučne scene, pogotovo za Miloša koji nije mogao da očekuje da se na takav način razgovara sa vladarem.

Time je otpor Dušanov bio konačno slomljen. Kako više nije imao onoliko pristalica koliko je potrebno da bi se kraljem Dečanskim otvoreno zaratilo to je od strane Đuraša Ilijića zamišljena jedna skoro neverovatna akcija. Plan je bio u tome da odabrana grupa ratnika tajnim putevima dođe do Raške, opkoli dvor u Nerodimlju te pokuša iznenada zarobiti kralja Dečanskog. U takvoj grupi ratnika mogli su se nalaziti samo oni koji su u stanju da izdrže bez roptanja dug put nakon kojeg će se odmah upustiti u sasvim neizvesnu borbu. Na neki način bio je to put bez povratka jer u slučaju neuspeha niko se nije mogao nadati milosti starog kralja. Nema potrebe sumnjati da je u ovoj grupi koja je krenula na ovaj put bio i Miloš Vojnović. On je od samoga početka pratio Dušana u svim poduhvatima, a sigurno nije propustio priliku da se nađe i u ovom, svakako najznačajnijem do tada. S druge strane Miloš Vojnović je i do toga momenta stavio sve na kocku pa mu je bilo bolje poginuti u direktnom sukobu pri napadu na Nerodimlje već u slučaju neuspeha čekati u Zeti na osvetu kralja Dečanskog.

Bilo bi veoma interesantno znati da li je Miloš Vojnović o tome svome koraku obavestio oca, vojvodu Vojina. A opet, moguće je da je i sam vojvoda učestvovao u ovome poduhvatu. Njega je ionako u poslednjim godinama uglavnom zaobilazila milost kralja Dečanskog pa ne bi bilo čudno da je i on bio na Dušanovoj strani. Sam vojvoda Vojin je pripadao onoj vlasteli koja je svoj uspon u potpunosti dugovala svojim ratnim zaslugama, a u tom momentu stari kralj izgleda da nije mnogo cenio takvu vlastelu. Šta je ostalo vojvodi Vojinu već da se obrati na onu stranu gde se usluge njegove ratničke veštine traže. Osim toga, vojvoda je bio ratnik sa značajnim iskustvom koje se u ovom slučaju moglo dobro iskoristiti.

Izabrana vojna grupa zaverenika je odmah krenula sve pazeći da ne bi bila primećena prerano od strane pristalica kralja Dečanskog. Naravno da jedna ovakva grupa od dve do tri stotine konjanika nije mogla proći potpuno nezapaženo i tako nešto se sigurno nije očekivalo. Sebri i slučajni prolaznici su videli ovu kolonu koja je promicala, ali svi su im se sklanjali gledajući svoja posla. Bilo je za očekivati da će se mnogi upitati šta tako dobro naoružani ratnici rade na drumovima Raške i to se nije moglo izbeći. Zbog toga je bilo potrebno postići takvu brzinu da kralj Dečanski i ako dočuje da se prema Nerodimlju valja ova mala vojska ne uspe da sakupi svoju vojsku ili iz Nerodimlja pobegne. Upravo je u tome bila sva rizičnost ovoga poduhvata. Kralj Dečanski čak nije ni morao da organizuje otpor, bilo mu je sasvim dovoljno da se na prvi glas da se nepoznata vojna grupa približava, jednostavno skloni u obližnji tvrdi Zvečan i čitava je akcija propala. Stoga je ova čitava zamisao Đurađa Ilijića imala izuzetno male šanse za uspeh, ali se do kraja kao i mnogi drugi slični rizični i suludi poduhvati upravo iz toga razloga i ostvarila.

Na kraju se grupa zaverenika uspela prišunjati kraljevskom dvoru u Nerodimlju. Ipak, ma koliko tajno putovali oni su bili primećeni i kralj Dečanski je od svojih glasnika dočuo da se grupa naoružanih ratnika kreće po Raškoj. Neko od njegovih savetnika mu je sigurno skrenuo pažnju da se radi možda o nekom iznenadnom napadu koji je organizovao njegov sin Dušan. Međutim, kralj Dečanski u to nije mogao poverovati. I zaista, nije bilo nikakve logike da bi se mogao očekivati napad iz toga pravca. Kralj Dečanski je u pregovorima video sina Dušana svog smušenog i uplašenog, a od takvog se ne može očekivati ovakva smela akcija. Osim toga znao je i to da je došlo do naglog osipanja Dušanovih pristalica jer je većina mislila da je njegova stvar doživela potpun neuspeh. Ko bi sada rizikovao glavu za jednu stvar koja je propala?

Prosto je za ne verovati da jedan toliko oprezan čovek, kakav je bio kralj Dečanski napravi toliko propusta koji će ga koštati najpre prestola, a onda i glave. Bilo je sasvim logično da se on na prvi glas o približavanju nepoznate vojne kolone odmah skloni na neko utvrđenije mesto no što je to bio potpuno neutvrđen dvor u Nerodimlju. Moguće da je u njegovoj okolini postojao i neki Dušanov doušnik koji ga je zavarao o tome o kakvoj se koloni radi, kuda se ona uputila i konačno koliko je daleko. Ako se crv sumnje i urezao u njega i ako je hteo da obavi sve pripreme za eventualni napad ono što ga je prevarilo bilo je to što je kolona zaverenika stigla mnogo prije do Nerodimlja nego što je on to očekivao. Kralj Dečanski je prostom računicom izračunao koliko je dana potrebno jahati da bi se iz Zete stiglo i sigurno je ocenio da ima još sasvim dovoljno vremena, ali ono što je propustio, a na šta je Đurađ Ilijić sigurno računao, jeste brzina kojom su se zaverenici kretali. Usiljenim danonoćnim maršom oni su put prevalili za nekoliko dana brže no što se takav put prelazi u normalnim prilikama.

Ostaje pitanje načina na koji su zaverenici izvršili napad na Nerodimlje. Po nekim izvorima u samo jutro napada na Nerodimlje (21. avgust 1331. godine) kralj Dečanski se osećao dovoljno sigurnim da se toga dana uputi u lov. Ostavio je u dvoru, potpuno neutvrđenom bez ijedne tačke iz koje se moglo braniti od iznenadnog napada, svoju ženu kraljicu Mariju i sina Simeona, od kojih se i inače nigde nije razdvajao. U to rano avgustovsko jutro, dok su se pramičci magle još valjali preko livada, kralj Dečanski je sa svojom pratnjom izjahao. To je bilo baš ono što su zaverenici pritajeni u okolnim šumama čekali. Direktan napad na dvor dok se u njemu nalazi kralj sa svojom pratnjom koja i nije bila tako mala bilo je veoma rizično izvesti. Zaverenika nije bilo mnogo, bili su umorni i u takvoj situaciji nije bilo pametno napasti kraljevu pratnju. Sigurno je da kraljevih ljudi nije bilo mnogo, ali bili su to odmorni ljudi, sve sami spremni ratnici koji su u tome momentu bili spremni i život dati da odbrane svoga vladara. Verovatno je da su zaverenici imali i doušnika u Nerodimlju koji im je sve to dojavio i da su zbog toga imali ovako precizan plan. Bilo kako bilo oni su sačekali da kralj sa pratnjom izjaše iz dvora i onda su napali. Jedna je grupa napala dvor dok je druga pokušala da uhvati kralja.

Dvor se odmah predao, ali kralj je koristeći to što se nalazio na odmornom konju sa svojom pratnjom izmakao poteri umornih zaverenika. Stigao je do tvrđave u Petrču jedva 10 kilometara jugozapadno od Nerodimlja. Ovo malo utvrđenje dizalo se na vrhu brda i imalo dosta povoljan položaj. Bilo je okruženo zidom izdužene ovalne osnove, dimenzija 35 sa 40 metara i sa velikim kružnim donžonom u unutrašnjosti koji je bio visok oko 10 metara. To je više bila neka kula stražara nego što je bila neko ozbiljno utvrđenje iz kojeg se mogao pružiti efikasniji otpor. U samom Petrču boravila je mala posada nedovoljno naoružana i bez bilo kakvih zaliha koje su potrebne da bi se izdržala opsada. Osim toga u samoj kraljevoj pratnji došlo je do malodušnosti i neka od vlastele su ga već počeli napuštati. Da zlo bude još i veće jedna grupa zaverenika je već stigla do tvrđave i patrolirala je oko nje pazeći da kralj ne pobegne. Nije bilo druge već da se preda.

Zarobljenog kralja Dečanskog su odmah doveli do Dušana i bacili mu ga pred noge. Neki pisci kažu da je kralj Dečanski bio okovan i da je takav u lancima ležao pred Dušanovim nogama. Ukoliko je to tačno onda je bio to strašan prizor. Moćni kralj koji je do pre samo nekoliko časova sebe smatrao apsolutnim gospodarom sada je ležao na hladnom kamenu, sav upetljan u lance, a obesna vlastela je stajala u krugu i izrugivala mu se. Niko ga se više nije bojao, a nije ni imao razloga. Nije to više bio onaj strašni kralj Dečanski već uplašeni starac koji je strepio za svoj život.

Ta situacija je u potpunosti zbunila Dušana koji nije znao kako da se ponaša sa ocem kojeg se do tada toliko bojao. Do sada je on bio taj koji je drhtao pred njim, a sada pred sobom gleda oca strahovito uplašena. Možda se tada u njemu pojavila i griža savesti jer je u borbi za vlast podigao na oca ruku. Zaverenici koji su doveli kralja Dečanskog pred Dušana zainteresovano su posmatrali kako će Dušan da reaguje i sigurno nije prošlo bez iznenađenja kada su videli kako je on prišao ocu, uzeo ga za ruku i govorio mu kako mu ne preti nikakva opasnost i da nema bilo kakvog razloga da se boji za svoj život. Da bi svoje reči još više učvrstio pred oca je doveo kraljicu Mariju i njenog sina Simeona. Ovakav postupak sigurno je pomalo i ohrabrio kralja Dečanskog dajući mu nade da će se sve završiti sa nekakvim izmirenjem.

Ako je to kralja ohrabrilo, velmože koje su bile oko Dušana, nadasve vojvodu Bogoja, Dimitriju Sumu i Đurađa Ilijića, je sigurno uplašilo. U slučaju da kralj Dečanski ostane u životu i da dođe do Dušanovog izmirenja sa ocem, niti jednome od njih više život nije siguran. Osim toga, niko u tome momentu nije znao kako će da reaguje ostala Raška gospoda na vest da je izvršen napad na kralja Dečanskog, a postojala je veoma mala nada da će Dušan biti prihvaćen od svih. Dok su posmatrali kako se Dušan pažljivo odnosi prema ocu mnogi zaverenici su se sigurno pokajali što su kralja Dečanskog zarobljavali živog jer sudeći po Dušanovom ponašanju, između oca i sina predstoji pomirenje. Dušan je (verovatno zbog mladosti) bio suviše opterećen očinskim autoritetom da bi kralja Dečanskog prisilio da abdicira i da ga nakon toga zatvori u neki od manastira. Po svemu sudeći on će od oca zatražiti oproštaj, povratiti ga na presto, a sam se vratiti u Zetu i čekati da redovnim putem nasledi kraljevstvo. To se nije smelo dozvoliti, tim više što su stariji zaverenici dobro poznavali kralja Dečanskog. Još uvek se prepričavao način na koji je kralj Dečanski varao svoga oca kralja Milutina tolike godine o tome da je slep, a dobro je bilo poznato kako je staroga kralja Milutina teško nadmudriti. Ako je uspeo njega da prevari biće mu to daleko lakše sa mladim Dušanom. U tome momentu izašli su na videlo svi nedostaci koje je Dušan imao. Nesumnjivo da je on bio veoma hrabar i spreman ratnik, ali u ovakvim političkim stvarima gde se prvenstveno gleda ko će koga da nadmudri on je bio još uvek naivan.

Kada se završio susret oca i sina i kada su kralj Dečanski i njegova porodica odvedeni u posebne prostorije, Dušan je ostao nasamo sa zaverenicima. On sam je mislio da je čitav posao obavljen i da je sada potrebno objaviti celoj Raškoj da je došlo do pomirenja oca i sina. Dok je to govorio bilo je primetljivo koliko mu je olakšanje donela takva misao. Mora da ga je iznenadilo kada je primetio da kod zaverenika ne primećuje isto takvo olakšanje već jedan suzdržan oprez. Oni su mu savetovali da još uvek nije vreme da se objavi takva vest i da je za sada najsigurnije da se kralj Dečanski sa ženom i sinom skloni u tvrdi grad Zvečan, tobože radi vlastite sigurnosti. Iako mu nije bilo baš najjasniji razlog svega toga Dušan je na kraju pristao. Nekog velikog izbora on i nije imao. Bio je okružen sa zaverenicima u kojima je još uvek bilo ratničkoga žara iz nedavne akcije i svako suprotstavljanje njima, dovelo bi i njega samoga u opasnost. Onakvi krupni, brkati pod punom ratnom opremom koja je na njima zveckala oni nisu davali nikakvu garanciju da se sa njima može raspravljati o takvim pitanjima koja su se ticala i njihovih života.

Isto to veče pod jakom pratnjom kralj Dečanski sa porodicom je smešten u tvrdi grad Zvečan. To je bila stara tvrđava iz koje su nekada Rašani osmatrali prema Vizantiji. Ona je bila svedokom nekoliko srpskih pobeda. Tu je daleke 1093. godine župan Vukan potukao vizantijsku vojsku. Nedaleko od same tvrđave, kod Pantina, i župan Stefan Nemanja (1172.) lomi jednu drugu vizantijsku vojsku. Tvrđava je podignuta na visokoj i skoro nepristupačnoj kupi (800 m nadmorske visine) i sa te visine kontrolisala je važne puteve: bosanski (Kosovo-Bosna), ibarski put i put za Metohiju. Tvrđava je veoma vešto građena i njen arhitekt je uspeo da je prilagodi samome vrhu stene na kojoj leži. Grad je snažno utvrđen sa svih strana zidom koji je ojačan kulama. U sam grad se ulazilo sa zapada. Sa dvorišnog prostora te kapije ulazilo se u jedan manji i niži deo tvrđavskog prostora. Ova tvrđava je mogla da izdrži dužu opsadu budući da je bila opremljena jednom velikom cisternom za vodu ukopanom uz severni zid. U unutrašnjosti tvrđave nalazio se jedan dvor na dva sprata ozidan opekom u kojem je bio smešten kralj Dečanski sa porodicom. Bila je tu i jedna crkva koju je sagradio još Stefan Nemanja. Južnu stranu grada branio je zid nešto slabiji od drugih, ali zbog nepristupačnosti terena sa te strane se nije ni očekivao napad. Ono što je naročito ojačavalo odbranu grada i dozvoljavalo mu da izdrži duge opsade bio je jedan lagum sa severne strane koji se spuštao sve do podnožja brda do izvora tako da su branioci uvek imali dovoljno pitke vode.

Daljnji događaji kao da su išli bez Dušanove kontrole. Đurađ Ilijić je po celoj zemlji razaslao glasnike koji su obaveštavali Rašku da je izvršena smena na kraljevskom prestolu. Bilo je iznenađenja, ponegde i negodovanja, ali ne i otvorenog otpora. Situacija je bila nejasna, a vlastela kao i uvek toliko razjedinjena da nije bila u stanju da jedinstveno nastupi. Još uvek se nije znala sudbina kralja Dečanskog, a bilo je mnogo priča da je u okršajima poginuo. U takvoj situaciji je bilo od svega najsigurnije izjaviti novome kralju vernost nego bilo šta drugo pokušati. Stoga se skoro sva vlastela iz Raške slila kod Dušana ne bi li mu iskazala vernost. Zaverenici su mogli biti sigurni da od strane vlastele, barem za prvo vreme, neće biti bunta, ali najveću bojazan je izazivala reakcija crkve. Sve su oči bile uprte u poglavara srpske pravoslavne crkve - arhiepiskopa Danila II.

Poznato je koliko je ovaj duhovnik u to vreme bio značajna ličnost u Srbiji. Još za vreme kralja Milutina on se isticao u mnogim diplomatskim akcijama u koje ga je kralj slao, a ni borbene veštine mu nisu bile nepoznate pa je ostala poznata njegova odbrana Hilandara od nasrtaja Katalonaca. Danilo je bio taj koji je do poslednjeg momenta stajao uz postelju kralja Milutina dok je ovaj umirao, a on je bio i taj koji je predvodio i oružane čete koje su štitile Milutinovu pogrebnu povorku od napada nasrtljivih pljačkaša. Danilo je odigrao i odlučujuću ulogu pri ubeđivanju Milutina da dozvoli povratak iz izgnanstva svome sinu Stefanu (Dečanskom), a u kasnijim borbama između Stefana i Konstantina pružio je punu podršku Stefanu. Svoju zahvalnost za sve ono što je za njega učinio kralj Dečanski je Danilu uzvratio onda kada mu je pomogao da postane poglavar srpske pravoslavne crkve. Bilo je mnogo razloga koji su govorili za to da arhiepiskop Danilo II neće rado gledati na ovu nasilnu smenu kralja, tim više što je crkva oduvek zastupala legitimitet pri promeni vladara.

Stoga je i pismo koje je Dušan poslao arhiepiskopu Danilu II bilo u toj meri snishodljivo da nije ličilo na poruku koju šalje vladar. Pismo je pokušavalo da objasni zbog čega je došlo do ove nasilne promene na prestolu, ali teško da je u tome uspelo. Na svu sreću, arhiepiskop Danilo II je ipak bio u prvom redu političar koji se nije mnogo zanosio emocijama videvši u nasilnoj smeni kralja Dečanskog samo državnu potrebu. Srbija je sa novim kraljem trebala samo da dobije, a arhiepiskop, budući praktičan, video je u Dušanu ličnost koja će Srbiju dovesti u do tada neslućene visine. Stoga je njegov odgovor bio pogodan van svih očekivanja. Arhiepiskop Danilo II je uputio čestitke Dušanu na dolasku na kraljevski presto i 8. septembra 1331. godine u prisustvu celokupnog sveštenstva i plemstva u dvoru Svrčinu krunisao Dušana za kralja Srbije.

3. Stavilac Miloš Vojnović

Svim ovim događajima prisustvovao je sasvim sigurno Miloš Vojinović. Njegova uloga u samom napadu na dvor u Nerodimlju i u zarobljavanju kralja Dečanskog bila je aktivna. Tu je trebala mladost, snaga, odlučnost i mnogo toga avanturističkog koje veoma često prelazi i u nerazumnost, što je odlika mladih ljudi. Za takvu ulogu Miloš Vojnović je bio idealna ličnost. Međutim, nakon zarobljavanja kralja Dečanskog bilo je potrebno mnogo političkog takta i opreza, što poseduju uglavnom stariji i iskusniji. Stoga je za očekivati da je u tom delu nakon zarobljavanja kralja Dečanskog, vojvoda Vojin bio uz Dušana, a da je Miloš Vojnović za trenutak istisnut iz narednih događaja.

Ipak, samome krunisanju u Svrčinu prisustvovala je cela porodica Vojnovića čime je na sasvim nedvosmislen način istaknuta podrška Dušanu. Zbog svog celokupnog učešća u ovome poduhvatu zauzimali su važna mesta u svoj onoj gužvi koja je trajala dok je krunisanje teklo. Bili su u jednom od prvih nekoliko redova vlastele koja je bila privilegovana da bez propinjanja na prste posmatra kako arhiepiskop Danilo II na Dušanovu glavu spušta kraljevsku krunu i da sasvim jasno čuju kako mu govori: "Položio si na glavu njegovu venac od dragog kamenja, i umoli od tebe života i dao si mu dužinu dana na vekove vekova". Nakon krunisanja u jednoj od prostorija na dvoru u Svrčinu sa najjačim velmožama iz Srbije, prisustvovali su Vojnovići tajnom savetovanju gde je glavnu reč vodio arhiepiskop Danilo II. Tu je, sada već kralj Dušan, mogao čuti od arhiepiskopa savete o tome kako da vlada Srbijom.

I sada na ovome mestu dolazi do najtamnije mrlje u Dušanovoj inače sjajnoj vladavini. Neposredno nakon njegovog krunisanja došlo je do iznenadne smrti njegovog oca, sada već bivšeg kralja Stefana Dečanskog (11. novembra 1331.). Postoje verzije po kojoj je Dušan lično naredio da se otac zadavi, ali i verzije po kojoj je kralj Dečanski umro prirodnom smrću. Možda je najbliži istini priča po kojoj je kralj Dušan pritisnut okolinom morao da se saglasi sa uklanjanjem oca, odnosno ako već nije naredio očevo uklanjanje onda se sa time barem saglasio. To što je njegovu okolinu, koju su sačinjavali uglavnom zaverenici, plašila mogućnost da kralj Dečanski bude oslobođen i poslan u neki od manastira, ne treba da čudi. Kralj Dečanski je bio veoma osvetoljubiv i teško je poverovati da bi on mirovao u manastiru te da ne bi pokušao da se ponovo vrati na vlast. Zaverenici su najbolje od svih znali kako je njihov položaj nesiguran i da oni i nemaju toliko mnogo pristalica kako je to možda sjajna scena iz dvora u Svrčinu u vreme krunisanja mogla da pruži. Svi ti licemeri koji su se dodvoravali njima i novome kralju Dušanu bi na prvi znak da se kralj Dečanski oslobodio prešli na njegovu stranu i udarili na njih. Jedina sigurnost za zaverenike, ali i za kralja Dušana, je bila u tome da se kralj Dečanski ukloni, odnosno likvidira.

Stoga ne iznenađuje to što je na kralja Dušana izvršen veoma jak pritisak. On se u početku tome odupirao, ali kako su se lica velmoža počela postepeno u besu izobličavati to se Dušan uplašio i za svoj život pa je stoga pristao da oca žrtvuje. Da je među zaverenicima koji su pritisli kralja Dušana bio prisutan vojvoda Vojin skoro je sigurno. On je od samoga početka bio na Dušanovoj strani i na njega je uložio sve što je imao. U slučaju da kralj Dečanski uspe da se povrati na presto, tada život vojvode Vojina i cele njegove porodice ne bi vredeo ništa. Stoga se tako nešto nije smelo ni po koju cenu dozvoliti. Najsigurniji način da zaverenici mirno spavaju i da se ne plaše osvete kralja Dečanskog bio je u tome da se on likvidira. Međutim, to oni nisu mogli sami da odluče. Zapravo, mogli su, ali tada bi na sebe navukli veoma loš glas kraljeubica i moguću osvetu kralj Dušana. Licemeri, kakvi su već bili, morali su da se sakriju iza nekoga, a ko je mogao biti pogodniji od kralja Dušana. Njegova tobožnja odluka da se likvidira kralj Dečanski njima bi donela neoborivi alibi za daljnji život i za buduće hodanje visoko uzdignute glave. Sva krivica i prokletstvo što je digao ruku na oca pala bi na kralja Dušana, a oni bi bili izvan toga. I zaista je tako bilo. Danas legenda o smrti kralja Dečanskog ne zna ni za jednoga od zaverenika koji je učestvovao u njegovom ubistvu, svu krivicu bacajući na oceubicu - kralja Dušana.

Sama sudbina kralja Dečanskog je bila odlučena još mnogo ranije nego što se Dušana uopšte pitalo za to. Zaverenici su odmah nakon što je kralj Dečanski zatočen u Zvečanu naredili da se on odvoji od porodice. Time su dobili mogućnost da lakše svoje zlodelo do kraja izvrše jer bi dželatima pogled na kraljevu porodicu mogao možda omekšati srce. I inače nije bilo lako naći onoga ko bi taj zločin izvršio jer radilo se ipak o kralju. Niko nije voleo da uz svoje ime nosi epitet kraljoubice, tim više ako na prestolu treba da sedi njegov sin. Osim toga radilo se o članu porodice Nemanjića, a nekoliko od njih je već proglašeno za svece. Ko bi smeo javno dići ruku na njih? Dakle, ni među zaverenicima nije bilo lako pronaći onoga koji će odjahati u Zvečan i tamo najpre narediti, a onda nagledati kako se ubistvo kralja odvija.

Sam Dušan se celoga života stideo svoga čina i verovatno pomalo i plašio onoga na šta je po svemu sudeći bio prisiljen. Svoju ulogu u svemu tome pokušao je da sakrije kroz Žitije kralja Stefana Uroša III (Danilov učenik) koje je pisano po njegovoj narudžbini i gde je smrt Stefana Dečanskog prikazana kao prirodna. Da Dušana verovatno peče savest vidi se i iz toga što je kanonizacija kralja Dečanskog izvršena relativno brzo nakon njegove smrti, već 1339-1343. Time se narodnim masama moglo reći mnogo toga što skida sa Dušana bilo kakvu odgovornost. Isto tako, ne treba misliti da je sva vlastela u Raškoj znala pravu istinu. Uzak je krug onih koji su bili upućeni u celu stvar, a verovatno da su otrovi i noževi u nekom mračnom hodniku uklonili one sitnije koji su u tome učestvovali ili su znali više nego što im je bilo potrebno.

Sama uloga vojvode Vojina i njegovog sina Miloša u svemu ostaje nepoznata. Međutim, ukoliko je tačna mogućnost da su oni kralja Dušana pratili verno kroz sve ovo što se do sada dešavalo ne postoji bilo kakav razlog da se misli da su poslednji događaji vezani za smrt kralja Dečanskog protekli bez njih. Sve ono što se dešavalo oko kralja Dečanskog su bile stvari koje su bile izuzetno osetljive i stvari koje su mogli da obave samo one ličnosti koje su do kraja uglibile u sve te događaje. Ako su i učestvovali u svemu tome vojvoda Vojin ili sin mu Miloš morali su prisustvovati mučnoj sceni kada su dželati sišli u tamnicu ne bi li zadavili kralja Dečanskog. Pod svetlima baklji kralj Dečanski je sigurno odmah pogodio šta mu se sprema pa je pre nego što je kazna izvršena prokleo sina Dušana i sve njegove potomke. Scena mora da je bila strahovita kao što je bila i kletva koju je bacio. Kletva je ostavila strašan utisak na sve one koji su bili prisutni izvršenju kazne i oni nisu bili u stanju da je sačuvaju kao tajnu. Ona se uskoro raširila u narodu koji je nije zaboravio i koji se ovih reči kralja Dečanskog setio onda kada je 1389. godine knez Lazar poginuo na Kosovu.

U sledećih nekoliko meseci se pokazalo da Dušanov dolazak na vlast nije ostvario očekivanja velikog dela njegovih pristalica iz Zete koji su ga do toga momenta podržavali. Već u aprilu 1332. godine pod vođstvom Dmitrije Sume i vojvode Bogoja došlo je do otvorene pobune. Nešto diplomatijom, a nešto i silom uspeo je kralj Dušan da pobunjenike umiri. U ovim nemirima vojvoda Vojin i njegov sin su u potpunosti podržavali kralja Dušana.

Nakon ovoga vlast kralja Dušana je bila relativno sigurna pa je izvršeno i nagrađivanje onih koji su mu do tada pomagali. Među najvernijim pristalicama bila je i porodica vojvode Vojina. Mi danas ne znamo kakvu je nagradu dobio vojvoda Vojin, ali ona se mogla sastojati jedino u dodeljivanju na uživanje nekih teritorijalnih oblasti. Sigurno ne velikih jer bi istorijski izvori sačuvali pomen o tome. Nikakvih titula nije bilo i Vojin je ostao na nazivu vojvode koji je dobio još od pokojnog kralja Dečanskog. Pravi dobitnik je bio Miloš Vojnović jer ga je kralj Dušan zadržao pored sebe na dvoru dajući mu titulu stavioca. Ovu titulu dobijali su oni mladi plemići koji su tek započinjali svoju karijeru na dvoru. Sama titula nije u hijerarhiji dvorskih zvanja značilo mnogo, ali u svojoj suštini je bila mnogo važnija nego što to možda može da na prvi pogled izgleda. Ona nije bila vezana za obavljanje samo dvorskih obreda (recimo oko vladarske trpeze što je obavljao stolnik) već više za političke poslove. Stavilac je imao svoju ulogu pri političkim pregovorima, posredništvu u poslovima između domaće vlastele, sklapanju ugovora, itd. Dakle, bio je prisutan pri svim iole značajnijim događajima vezanim za državu.

Sada je Miloš imao sasvim jasan pregled svega onog što se dešavalo u Srbiji, a osim tog bio je i na dvoru gde je često viđao kralja koji mu je poveravao razne poslove. Na taj način stvarao je sebi realnu mogućnost da ga kralj stalno ima pred očima i da ako ga zapazi nagradi sa nekim mnogo većim i unosnijim dvorskim zvanjem. Da je ostao u Gackom pored oca i braće situacija bi bila sasvim drugačija. Kralj bi ga pored onih silnih laskavaca i ulizica koji se motaju oko dvora sigurno zaboravio i on bi ostatak života proveo kao seoski plemić pomalo čarkajući sa susedima i odlazeći u neke od ratnih pohoda. Ta čamotinja zamenjena je veselim dvorskim životom koji je osim mnoštva zadovoljstva pružao i mogućnosti za brzo napredovanje. Ne treba zaboraviti da je Miloš bio mlad i da mu je dvor gde su se sretale mnogobrojne interesantne ličnosti, mlade plemkinje bio daleko bliži nego usamljeni život u Gackom.

Uzimajući sve to u obzir Miloš je mogao da bude zadovoljan sa svojim uspehom. Najviše time što je uspeo da uđe u krug onih koji su bili oko kralja i da samim dobije uvid u sve državne, ali i dvorske poslove. Moguće da su mu ovi dvorski poslovi bili mnogo interesantniji jer znati njih značilo je znati sve dvorske spletke koje su itekako odlučivale o tome kako će ko napredovati. U tim dvorskim spletkama po svemu sudeći ni Miloš nije bio baš naivan i u njima se dosta dobro snalazio. Pomoću njih dobijali su se oni državni poslovi koji su mogli omogućiti napredovanje. Tako je Miloš uspeo da za sebe izbori veoma značajno mesto u delegaciji koju je kralj Dušan poslao na pregovore sa Dubrovnikom.

Već duži niz godina odnosi između Srbije i Dubrovnika su nepotrebno zatezali oko pitanja poluostrva Pelješca i grada Stona. Za Dubrovnik je ovo poluostrvo imalo strateški značaj, a Srbiji nije mnogo značilo. Kako je Dubrovnik pri Dušanovom krunisanju bio među prvima koji ga je podržao, a pri pobuni u Zeti pružio mu veliku pomoć to je Dušan u znak zahvalnosti odlučio da im proda ovo poluostrvo. Situacija se malo komplikovala oko toga što je i Bosna polagala pravo na Pelješac i Ston, ali to je bilo "golo pravo" jer je Srbija faktički držala sporne teritorije. Pazeći da ni sa jednom od strana ne dođu u sukob Dubrovčani su našli jedno izuzetno rešenje time što su i od Bosne i od Srbije otkupili Ston i Pelješac. Time su jednu stvar platili dva puta, ali trgovina se isplatila.

Cela ova trgovina nije prošla bez onih radnji koji čine diplomatiju koliko interesantnom toliko i unosnim poslom. Ne znajući kako da ubede kralja Dušana da im proda Ston, Dubrovčani su se obratili Kotoraninu Nikola Bući koji je imao nesumnjiv uticaj na kralja Dušana. Buća je u to doba imao titulu protovestijara i zauzimao ugledno mesto na srpskom dvoru. Da bi upotrebio svoj uticaj na kralja, Buća je morao od Dubrovnika da bude i dobro stimulisan, a to se uvek činilo najefektnije pomoću zlata. Naravno, da se skala onih koji su pomogli Dubrovniku u ovoj trgovini nije mogla završiti samo na Bući već je išla i dalje. Kako je i Miloš Vojnović bio u delegaciji koja je pregovarala sa Dubrovnikom to ne treba sumnjati da je i on dobio svoj deo zvečeće nagrade od Dubrovnika. No, njegova uloga u odnosu na onu koju je odigrao Buća bila je ipak srazmerno manja tako da je Buća mogao da traži i da dobije od Dubrovnika i to da ga ovaj uvrsti među svoju vlastelu. Naravno da Miloš nije mogao ići toliko daleko, ali bio je mlad i mogao je očekivati da će i on jednom da bude u takvoj dobroj poziciji u kakvoj je sada Buća. Trebalo je samo čekati. Na kraju je trgovina sprovedena i Dubrovnik je od Srbije otkupio Ston (decembra 1332.). Uslovi za kralja Dušana su bili relativno dobri: dobio je kao cenu za ove teritorije ukupno 8000 perpera i stalni godišnji dohodak od 500 perpera. Ovaj godišnji dohodak od 500 perpera će kasnije da odigra značajnu ulogu za porodicu Vojnović u budućim godinama tako da će biti uzrokom mnogih nevolja koje će Dubrovnik da doživi od njih.

Miloš Vojnović pri samim pregovorima sa Dubrovnikom nije imao neku aktivniju ulogu tako da je mogao da se zabavlja time da posmatra šta se sve dešavalo. On nije imao političkog iskustva jer ne treba zaboraviti da je svoj život proveo u siromašnom Gackom, a onda uglavnom na bojnim poljima uz kralja Dušana. Tu je mogao da vidi malo od onog prefinjenog i doteranog što se sretalo na dvorovima. Njegov krug poznanika se završavao sa poznavanjem surovih i grubih ratnika i istih takvih običaja. Pri pregovorima sa Dubrovnikom imao je priliku da vidi njihovu bogatu vlastelu Pavla Martinuševića, Klimenta Gučetića i Nikolu Lukarevića. Tu na licu mesta mogao je da upoređuje ove svetski vaspitane i obrazovane ljude koji su došli iz sunčanog Dubrovnika i koji su obišli mnoge evropske dvorove u sličnim misijama sa svime onim što je imala Srbija.

Iako je odrastao u Gackom koje se nalazi u Dubrovačkom zaleđu i što je u svome detinjstvu viđao mnoštvo trgovačkih karavana koji su preko imanja vojvode Vojina dolazili i odlazili iz Dubrovnika, Miloš Vojnović sigurno da nije imao priliku da vidi predstavnike tako visokog dubrovačkog plemstva kao što su to ovi sa kojima je sada kontaktirao. Bilo je veoma teško upoređivati ove prefinjene i u fine materijale obučene Dubrovčane sa onim surovim i prašnjavim goničima koji su na magarcima prenosili svoj trgovački teret. Miloš je navikao da Dubrovčane zamišlja onakvim kakvim je video te trgovce dok su na magarcima prenosili svoju skupu robu. Oni se nisu mnogo razlikovali od ljudi u Gackom. Večito prašnjavi i u žurbi sa mnoštvom psovki i povika sa svojim karavanima ulazili bi u sela u Gackom i tu napajali vodom sebe i magarce koji su im prenosili teret. Oko njih su se okupljala radoznala deca i posmatrala ih kako na robove viču terajući ih da brže napoje magarce, a sami su se zabrinuto osvrtali plašeći se napada razbojnika. Skoro svi su bili naoružani, a veoma često su unajmljivali i profesionalne čuvare. Ovi Dubrovčani sa kojima je pregovarao nisu bili ni slični onima koje je viđao na malim seoskim trgovima.

Tek tu, u pregovorima sa Dubrovnikom, mogao je da se uveri da nije dovoljno znati vitlati buzdovanom ili mačem pa već samim time biti koristan svome kralju i državi. Nesumnjivo da je Srbija imala dovoljno bogatstva, ali nije imala dovoljno ljudi koji su u stanju da vode diplomatske pregovore takve vrste. Bilo je dovoljno ratnika, ali ne i diplomata. Baš zato su skoro svi iole značajniji diplomatski poslovi padali jedino na Kotoranina Buću. Srbija je trebala upravo takvih svestrano obrazovanih ljudi, ali je njih tada bilo veoma malo. Možda je i to bio razlog zašto je Miloš tada bio tu prisutan učeći se diplomatskim veštinama. Bio je mlad, kralj Dušan je u njega imao poverenja, imao je zavidno poreklo i porodica mu je bila relativno bogata, a po svemu sudeći imao je dovoljno inteligencije da može da učestvuje u političkim pregovorima. Postojali su svi preduslovi da pregovori sa Dubrovnikom budu samo početak jedne blistave karijere, ali sudbina je htela drugačije. Nije prošlo mnogo od pregovora sa Dubrovnikom, a smrt je pokosila Miloša Vojnovića. Upravo ti pregovori su bili i poslednji put da se on spominje u istorijskim izvorima. Umro je veoma mlad tako da se nije stigao oženiti i imati poroda.

Smrt Miloševa je bila veliki gubitak za porodicu Vojnovića koja je tih prvih godina vladavine kralja Dušana počela naglo da jača. To što su Vojnovići izgubili svoga predstavnika na srpskom dvoru i te kako je moglo da se oseti u kasnijim događajima. To je bilo vreme kada je jača vlastela "gutala" onu slabiju stavljajući je pod svoju vlast. Čini se da su Vojnovići uspeli da izbegnu ovu sudbinu i to najviše zahvaljujući smotrenom vođenju politike od strane vojvode Vojina. S druge strane ne treba uopšte sumnjati u to da vojvoda Vojin nije do kraja iskoristio svoju snagu da slabiju vlastelu u okolini Gackog stavi pod svoju kontrolu. On po svemu sudeći nije napuštao Gacko i boravio je uglavnom na svojim posedima štiteći ih od napada sa strane, ali i stavljajući pod kontrolu sitniju vlastelu. To nije bio nimalo lak zadatak, ali imao je pomoć dvojice svojih mlađih sinova: Altomana i Vojislava. Ova dvojica nisu bila mnogo mlađa od Miloša, međutim vojvoda Vojin ih je držao pored sebe ne želeći da ih, kao Miloša, pošalje na dvor kralja Dušana. Da tako nešto učini verovatno je imao mogućnosti, ali smatrao je nepotrebnim za interese porodice. Bila je to vrlo mudra porodična politika.

U Gackom, kao sedištu starih imanja i onih koje je verovatno od kralja Dušana dobio kao nagradu za dotadašnje usluge, vojvoda Vojin je sa svoja dva sina upravljao čvrstom rukom. Istovremeno na dvoru kralja Dušana imao je najstarijeg sina Miloša koji je imao dovoljno uticaja da ih i tamo zaštiti od mogućih spletki njihovih neprijatelja. U Gackom je glavna sila za zaštitu interesa porodice Vojnović bila oružana sila i mač koji su u ruci držali vojvoda Vojin i sinovi mu Altoman i Vojislav, dok je na dvoru kralja Dušana glavno sredstvo bila spletka kojom se koristio Miloš Vojnović. Ko bi se od sitnije vlastele koje su Vojnovići na silu stavljali pod kontrolu uopšte mogao žaliti na vojvodu Vojina pred kraljem Dušanom? Ako bi se konačno neko i usudio, tu je bio stavilac Miloš koji se uvek mogao pred kraljem pozvati na velike zasluge svoje porodice i time sasvim obesnažiti žalbe onih kojima su Vojnovići učinili nešto nažao.

4. Srbija kao carevina

Nije čudno ako je nagla Miloševa smrt mogla da zabrine vojvodu Vojina. Nestankom Miloša nestao je i sav onaj neposredni uticaj koji je ova porodica imala na kraljevskom dvoru. To je moglo da bude veoma opasno jer su Vojnovići, sudeći po kasnijim postupcima koje su imali knez Vojislav i župan Nikola, bili po prirodi veoma osioni i nasilni. Njihovi nastupi su bili uglavnom grubi, a veoma često na ivici onoga što je vladar mogao tolerisati na ime starih zasluga. Ova porodica je cenila jedino čvrstu ruku, a govor oružja je bilo jedino ono što su oni razumeli. Nema nikakve sumnje da je upravo takav bio i vojvoda Vojin, konačno čitav njegov uspon je vezan za njegove ratne zasluge. Sa mnoštvom neprijatelja koje stvorio, a uz smrt sina Miloša i nestanak one zaštite koju je preko njega imao na dvoru, vojvoda je zaista imao razloga da se zabrine.

Međutim, nekim načinom pokazao se dovoljno snažnim da izdrži sve pritiske i da u narednim godinama očuva svoju poziciju. Ostavši bez najstarijeg sina on se oslonio na preostalu dvojicu sinova - Altomana i Vojislava. Nema sumnje da su oni i do toga momenta uz oca učestvovali u okršajima koje je ovaj imao sa okolnom vlastelom, ali tu se njihova uloga iscrpljivala. Vojvoda više nije slao svoje sinove kod kralja na dvor tako da je njihovo delovanje ostalo vezano za oblast kojom su oni upravljali. To upućuje da je vojvodina oblast postala dovoljno velika i da on nije više bio u stanju da obavi sve one poslove koji su potrebni da bi se njome upravljalo pa su i sinovi morali da mu u tome pomažu. No, još uvek su tesnim vezama sa kraljem Dušanom tako da je Vojislav Vojnović tokom 1333. godine putovao u Dubrovnik obavljajući neku misiju vezanu za svetodmitarski dohodak u koju ga je kralj poslao. To verovatno da nije bio posebno bitan zadatak, a to što je Vojislav bio odabran za njega bila je više posledica toga što je Gacko bilo u zaleđu Dubrovnika i što su Vojnovići grad dobro poznavali, negoli što je kralj Dušan imao u vidu neke posebne osobine koje je Vojislav imao i koje su ga činile podobnim za taj posao. S druge strane, vojvodi Vojinu se moglo učiniti da je to idealna prilika da pokuša da svoga sina Vojislava proturi na kraljev dvor i da preko njega ponovo povrati onaj uticaj koji je ova porodica imala na dvoru u vreme dok je Miloš bio živ. Čini se da je uspeh bio tek polovičan i da Vojislav na kralja Dušana nije uspeo da ostvari toliko povoljan utisak da bi bio pozvan na dvor. Barem ne u tom momentu.

Mnogo veće nade vojvodi Vojinu je davao sin Altoman. Prvo pominjanje Altomana u istorijskim izvorima jeste iz 1335. godine. Tu se on spominje bez bilo kakve titule, samo kao "Altoman, sin Vojinov". Verovatno da je bio suviše mlad da bi u to doba već imao takve zasluge koje bi mu od kralja Dušana donele neku od titula. Moguće da ni on sam nije bio zainteresovan da do titula dođe i da je pretpostavljao život u svojoj oblasti onom koji je vladao na dvoru.

Iako se nije često pojavljivao na kraljevom dvoru, vojvoda Vojin, a sa njime i sinovi Altoman i Vojislav nisu mogli da izbegnu učešće u ratovima koje je u prvih nekoliko godina svoje vladavine kralj Dušan vodio. Prvi od takvih je bio napad koji je kralj Dušan izveo na Vizantiju uz pomoć grčkog prebega Sirgijana (1334.). Da li su Vojnovići bili u okviru onih odreda koji su zauzeli Kostur, Ohrid i Strumicu teško je reći, ali u opsadi Soluna, koju je lično vodio kralj Dušan bili su sigurno. Pod Solunom nije bilo mnogo vojnih dejstava jer su Vizantinci uspeli da na prevaru likvidiraju Sirgijana i time kralja Dušana liše saveznika. Iz toga razloga i opsada Soluna je morala biti prekinuta. Prilikom svih ovih ratnih dejstava mogao se vojvoda Vojin uveriti da njegova početna podrška kralju Dušanu u njegovim borbama sa ocem - kraljem Dečanskim nije bila uzaludna. Novi kralj je već definisao svoj program - proširenje Srbije ka jugu i to isključivo na račun vizantijskih teritorija. To je odgovaralo Vojnovićima jer su se oni nalazili u blizini granica sa Vizantijom i nije im predstavljalo neku posebnu teškoću da se redovno uključuju u takve pohode. Osim toga bile su to veoma bogate oblasti u kojima se moglo dosta toga opljačkati. Vojnovići se nisu mogli nadati tome da neke od osvojenih teritorija pripoje onima koje imaju, ali to su mogli da kompenzuju bogatim plenom koje su zaticali u osvojenim gradovima.

Severna strana Srbije gde je bila granica sa Ugarskom i širenje u tom pravcu nije mnogo interesovalo Vojnoviće (bili su daleko), ali ni kralja Dušana. Stoga nije čudo što se kralj Dušan u vreme napada ugarskog kralja Karla Roberta na Srbiju (1334. godine) ograničio samo na to da taj napad odbije. To što je ugarska vojska bila strašno razbijena i povukla se u neredu nije mu mnogo značilo i on nije pokušao da tu prednost iskoristi i da zauzme deo ugarskih teritorija (osim jednog beznačajno malog dela Mačve).

U proganjanju ugarske vojske preko Dunava učestvovali su i Vojnovići sa svojim odredima. U tom sukobu oni o ugarima nisu mogli da steknu bog zna kako dobru sliku jer su ovi bezglavo bežali i u tom haosu mnogi su se podavili u Dunavu. Mnogo godina kasnije na tim istim terenima Vojislav (ovaj put kao knez) imaće novi ratni sudar sa ugarima, ali sada sa sasvim drugim rezultatom.

Sledećih nekoliko godina (1335-1340.) biće godine relativnog mira kada se vlast kralja Dušana tek učvršćivala. Vojnovići su se uglavnom bavili na svojim teritorijama i tek sporadično su učestvovali u nekim pljačkaškim upadima u Vizantiju. Onaj ratnički žar koji je kralj Dušan u početku pokazivao kao da je nakon susreta sa vizantijskim carem Andronikom III u Radovištu (1336.) splasnuo. Čini se da je vizantijski car na Dušana ostavio veoma snažan utisak i da se on malo ohladio od svojih agresivnih planova na teritorije koje je držala Vizantija. Shodno tome i broj srpskih odreda koji su se zaletali u Vizantiju jako se smanjio tako da je u tim upadima učestvovala samo pogranična vlastela. Kako su Vojnovići bili nešto dalje od vizantijske granice i njihovi posedi nisu bili među onima koji bi se mogli nazvati graničnim to je i njihovo učešće u provalama u Vizantiju bilo tek sporadično, ako ga je uopšte i bilo.

Tokom 1340. dolazi do velike pobune vojvode Hrelje koji je vladao Makedonijom i njegovo otcepljivanje Vizantiji. Ova pobuna je izazvala veoma težak utisak u Srbiji tim više što je kralj Dušan upao u neku letargiju koja je bila izazvana verovatno nekom bolešću. Hreljino odmetništvo je izazvalo izvesne pokrete među srpskom vlastelom tako da se i sam kralj Dušan jedno vreme osećao nesigurnim. Koliko je to kod njega uzelo maha vidi se iz toga što je tokom juna 1340. godine u pregovorima sa Venecijom između ostalog uspeo da za sebe i svoju porodicu obezbedi sklonište u slučaju pobune u Srbiji. Za celo to vreme Vojnovići su verovatno boravili u Gackom baveći se svojim poslovima pa je njihovo učešće u ovim događajima minimalno i pitanje je koliko su oni u njih uopšte bili upućeni.

Stiče se utisak da su se oni od smrti Miloševe veoma udaljili iz najbliže okoline kralja Dušana tako da su, iako su i dalje spadali među njegovu jaču vlastelu, postepeno istisnuti i nisu više spadali među njegove najbliže saradnike. Doduše, to je bio jedan proces koji će tek kasnije da uhvati maha i koji neće uticati samo na položaj Vojnovića već i na ostalu rašku vlastelu. Kralj Dušan se počeo okruživati novim ljudima koji su svoj položaj dugovali isključivo njemu - kralju. Taj proces stvaranja nove snažne i bogate vlastele biće vezan za osvajanja velikih kompleksa teritorija u Vizantiji, a kako do 1341. godine kralj Dušan nema većih osvajačkih uspeha, to je on još uvek tek u začetku. Stara vlastela, među koje spadaju i Vojnovići, nije bila spremna da u tolikoj meri prati kralja Dušana u njegovim osvajačkim poduhvatima kao što je to bila spremna novostvorena vlastela. Oni su možda bili suviše oprezni plašeći se da izgube ono što su imali, a tu neodlučnost su kasnije požalili jer je kralj Dušan (kasnije car) bio veoma darežljive ruke prema novostvorenoj vlasteli deleći im kao nagradu ogromne komplekse novoosvojenih teritorija u Vizantiji i zvučne dvorske titule.

Pravi uspon kralja Dušana, onaj koji će ga odvesti u legendu, počinje nakon smrti vizantijskog cara Andronika III (1341. godine). Do tog momenta kralj Dušan kao da je bio fasciniran ovim carem tako da od njihovog susreta u Radovištu od strane Srbije nije bilo nikakvih pokušaja osvajanja vizantijskih teritorija. Odmah nakon smrti cara Andronika III u Vizantiji su počele borbe oko prestola. U ovim borbama do izražaja je naglo došao Jovan Kantakuzen koji se trudio da postane regent namesto Jovana V, sina pokojnog cara Andronika III. Kada u tome nije uspeo morao je da beži iz Carigrada, a regenstvo dobije patrijarh Jovan. Toga momenta je započeo u Vizantiji građanski rat, ali veoma loše za Kantakuzena jer tokom 1342. godine on mora da beži iz Vizantije.

Tada ga je put naneo u Srbiju kod kralja Dušana kome je ponudio saradnju. Njihov susret se dogodio u Prištini tokom jula 1342. godine i tu je sklopljeno savezništvo. U to vreme kralj Dušan je oko sebe već imao određeni krug vlastele sa kojom je najtesnije sarađivao, a najistaknutije mesto su imali njegov polubrat Simeon, rođeni brat kraljice Jelene - Jovan Asen, a od novostvorene vlastele svakako braća Jovan i Bogdan Oliver koji su na neki način bili inicijatori susreta kralja Dušana i Jovana Kantakuzena. Bili su tu i predstavnici porodice Vlatković, Dejanović, i drugi. Sve su to bili ljudi i porodice koje je uzdigao kralj Dušan i nikako nisu spadali među staru srpsku vlastelu. Samim pregovorima sa Kantakuzenom su prisustvovala 24 najmoćnija srpska velikaša i među njima sigurno nije bilo Vojnovića. Oni su spadali među uglednu vlastelu, ali ni kom slučaju ne toliko da bi bili jedni od onih koji su prisustvovali ovom sastanku. O svim ovim događajima oni su mogli da čuju jedino iz priča.

Kada je između kralja Dušana i Jovana Kantakuzena sklopljeno savezništvo u jesen 1342. godine započele su i zajedničke vojne akcije. One su išle u dva pravca. Vojnu grupaciju koja je napadala na Albaniju vodio je kralj Dušan. Istovremeno, Kantakuzen je sa vojskom kojom su komandovali Jovan Oliver i vojvoda Vratko napadao na Ser. Dok je tokom jeseni 1342. godine i proleća 1343. Kantakuzen bezuspešno lomio zube i svađao se sa srpskim vojvodama pod tvrdim Serom, kralj Dušan je imao veoma uspešan pohod po Albaniji zauzevši velike komplekse teritorija. Sve to Kantakuzen je gledao prekim okom, a uskoro je dočuo da dolaze i tajna poslanstva iz Vizantije kod kralja Dušana nudeći mu velike nagrade ne bi li im ga predao. To je kod njega izazvalo najpre podozrenje, a onda i strah. Sve to je bilo dovoljno da savezništvo pukne i da od sredine leta 1343. godine kralj Dušan i Jovan Kantakuzen postanu neprijatelji.

U svim ovim ratnim dejstvima svakako da su učestvovali i Vojnovići i to u onim odredima koje je predvodio lično kralj Dušan. Postoji mogućnost da u ratnim dejstvima najmlađi Vojnović, Vojislav nije učestvovao jer je u leto 1343. godine, dakle baš u vreme dok je kralj Dušan napadao na Albaniju, on boravio u Dubrovniku. Kakav je to bio posao ne zna se, ali je bio takve prirode da je zahtevao od Vojislava da provede neko vreme u gradu. Da je Vojislav uživao izvestan ugled u Dubrovniku vidi se iz toga što je mu je grad plaćao hranu. Tako je Malo veće donelo odluku da se Vojislavu dokle god bude boravio u gradu daje hrane u vrednosti dva perpera.

Najverovatnije da su u to vreme i Altoman i Vojislav imali svoje zasebne oblasti. Altoman je držao neke teritorije u zaleđu Dubrovnika, a za Vojislava se ne zna gde je bila njegova oblast, ali se zna da joj je pripadalo mesto Svinjarevo. Vojislav se kao gospodar zasebne oblasti spominje prvi put 14. januara 1345. godine pa se može pretpostaviti da ju je stekao nešto ranije, moguće baš 1343. godine, odnosno nekako u vreme dok je boravio u Dubrovniku. Za pretpostaviti je da Vojislavljeva oblast nije bila ni velika, a ni bogata i da je njena snaga bila tek simbolična. Najveći deo porodične baštine držao je još uvek otac - vojvoda Vojin, dok je stariji sin Altoman držao neke slabije teritorije, ali još uvek mnogo bolje od onih koje je imao Vojislav.

Altomanovo sedište je izgleda bilo negde u zaleđu Dubrovnika tako da su preko njegovih teritorija prolazili karavani dubrovačkih trgovaca. Stoga su i njegovi odnosi sa gradom bili česti, a izgleda i veoma srdačni. Teritorija kojom su se karavani dubrovačkih trgovaca kretali bila je nesigurna jer je bogati tovar uvek privlačio razbojnike. Svaka zaštita koju su pružali gospodari oblasti kojom su se kretali karavani bila je trgovcima od životnog značaja, a kako je Altoman pružao ovu podršku to su mu uvek praktični Dubrovčani bili zahvalni. Naravno da Altoman tu zaštitu nije davao zbog toga što je smatrao da je to potrebno ili iz nekih nesebičnih interesa, već isključivo zbog toga što je na takvoj zaštiti mogao da zaradi. Da bi nesmetano prošli kroz njegovu oblast trgovci su plaćali određenu sumu novca ili su taj namet davali kroz robu. Iako su zaštitu kupovali trgovci su bili zahvalni jer nije bila retkost da moćna vlastela i pored dobijanja "zaštitarine" napadne na karavane i opljačka ih. Altoman se po svemu sudeći držao zadate reči i to će mu Dubrovčani kasnije vratiti.

Poslovi porodice Vojnović su išli očigledno veoma dobro jer su oba sina još za živa oca imala svoje zasebne oblasti. Taj uspon porodice Vojnović moguće da je povezan sa ovim ratnim aktivnostima koje je imao kralj Dušan tokom 1341-1343. godine. Možda je baš tada Altoman dobio titulu velikog župana. Iako se u pisanim dokumentima koji su sačuvani Altoman po prvi put spominje kao veliki župan 1437. godine, ona je nesumnjivo njemu pripala nekoliko godina ranije. To svakako znači da ga je kralj Dušan ne samo poznavao (što je samo po sebi dovoljan uspeh) već i veoma cenio. Da je to tako svedoči i to što je porodici Vojnović (možda baš i Altomanu) prepustio stonski dohodak koji je Dubrovnik plaćao kralju. To nije bila baš mala svota novca i kralj se nje ne bi odrekao tako lako pa se može pretpostaviti da je taj dohodak verovatno bio nagrada za zasluge u proteklih par godina. Moguće da je Vojislav za vreme svoga boravka u Dubrovniku (1343.) obaveštavao grad da naplata stonskog dohotka prelazi na njegovu porodicu.

Nakon raskida sa Kantakuzenom kralj Dušan je ujedinio svoje odrede i počeo sa sjajnim nizom osvajanja po Albaniji (Valona, Berat, Kanina) i Makedoniji (Kostur, Drama, Filipi, Hrizopolj). Solun se održao, ali je njegova okolina bila temeljno opljačkana. Ono što je tada ostavila veliki utisak na sve savremenike jeste srpsko osvajanje Sera (25. septembra 1345. godine). Sada je cela jugoistočna Makedonija bila u rukama kralja Dušana, a tu je spadalo i poluostrvo Halkidika gde je bio manastir Hilandar. Krajem te godine (1345.) Dušan se u Seru proglasio carem. Samo krunisanje je obavljeno u Skoplju 16. aprila 1346. godine. Ovom svečanom i sjajnom činu bez ikakve sumnje prisustvovali su i vojvoda Vojin, veliki župan Altoman i Vojislav. Tada su imali priliku da vide i desetogodišnjeg prestolonaslednika Uroša koji je krunisan za kralja.

Samo uzdizanje Srbije na rang carstva donelo je mnoge promene. Srpska pravoslavna crkva je dignuta na rang patrijaršije, a ono što je staroj raškoj vlasteli naročito palo u oči jesu spoljne promene koje su se dogodile na vladarskom dvoru. Odmah nakon krunisanja car Dušan je preuzeo neke od vizantijskih dvorskih titula pa ih je podelio svojim najznačajnijim velikašima, uglavnom svojim rođacima i rođacima svoje žene, carice Jelene. Tako su titule despota dobili Simeon (carev polubrat), Jovan Asen (caričin brat), Jovan Oliver (?) i Ivaniš (?), dok su titule sevastokratora poneli Dejan (muž careve sestre Jevdokije), Branko Mladenović, a titule sevastokratora Grgur Golubić, Preljub, Vojihna. Te ličnosti su se počele nazivati gospoda srpska.

Stara raška vlastela je ostala izvan dometa ovih titula, ali i izvan deljenja ogromnih novoosvojenih teritorija. Nova vlastela je dobila na uživanje mnogobrojne dvorce, letnjikovce, kupatila i druga bogatstva i luksuz koji su osvojeni u Vizantiji što je u mnogo čemu uticalo na njihov kasniji život. Za to vreme stara raška vlastela se nije mnogo ponela za tim "novotarijama" i u svojoj suštini ostala konzervativna držeći se još uvek tradicija. Takva je situacija bila i sa Vojnovićima. Nema sumnje da su oni uspeli da dobro iskoriste sve ove ratove i da su doneli mnogo tovara napljačkanog blaga u Gacko. Međutim, sam njihov život teško da je pretrpeo neke veće izmene. Stoga su i njihovi dvorci pretrpeli malo izmena i nisu imali ni približno onoliko sjaja koliko su imalo dvorci despota Jovana Olivera ili sevastokratora Dejana. Život je i dalje bio isto onoliko surov kao i prije tako da Dušanovo krunisanje za cara nije imalo posebnog odjeka u tim krajevima. Veliko je pitanje da li su oni i shvatali pravi značaj toga što je Dušan poneo carsku krunu.

Ne treba zaboraviti da stara raška vlastela nije baš radim okom gledala to što je Dušan pružio ruku ka carskoj kruni i to što je uzdigao Srpsku pravoslavnu crkvu na rang patrijaršije. Stara raška gospoda bila je još uvek opterećena tradicijom i smatrala je svetogrđem to što se stara kraljevska kruna koju je u Srbiju doneo još Stefan Prvovenčani (1217.) menja carskom. Još su veće osude bile to što je Srpska pravoslavna crkva uzdignuta na rang patrijaršije čime je arhiepiskopski rang ustanovljen još od Svetog Save postao prošlost. Njima nikako nije bilo jasno da su sada Srpska pravoslavna crkva i njen poglavar postali jednakim Carigradskoj crkvi i njenom poglavaru, a car Dušan u mnogim stvarima iznad vizantijskog cara.

To što je car Dušan od vizantijskog dvora preuzeo dvorske titule i sve one običaje koji su vladali na carskom dvoru, kod njih je izazivala veliko nezadovoljstvo. Ostavši konzervativni sa snažnim patrijarhalnim običajima oni nikako nisu mogli da shvate da carski dvor zahteva i drugi način ponašanja od onoga koji je nekada vladao na kraljevskom dvoru. Za njih je bio i ostao stran novi dvorski ceremonijal i konačno luksuz koji su mogli da vide dolazeći kod cara. Njima je svakako čudno delovalo kada bi se neko od tek uzdiglih velikaša poput despota Jovana Olivera pojavio obučen u odelo svo iskićeno biserjem i zlatom, sa pojasom od obojene kože ili svile ukrašenim zlatnim pločicama (takvi pojasevi su znali biti teški i po nekoliko kilograma). Žene su se kitile još i više stavljajući ogromne naušnice (oboci) od zlata ili bisera, a na glavama su nosile dijademe ili krune izrađene od srebra. U modi je bilo prstenje i krstovi oko vrata, koje su podjednako nosile i muškarci i žene. Za stolom je jelo služeno u činijama, čašama, kondirima, slanicima, kašikama, viljuškama, posudama za pranje ruku, a sve izrađenim od srebra ili zlata.

Na takvom dvoru patrijarhalna i u svojoj suštini veoma skromna raška vlastela se nikako nije mogla osećati prijatno. Nezadovoljstvo je izazivala i carica Jelena, gorda bugarka, koja se mešala u državne poslove i čija je reč imala veliku težinu. Svesna svoga visokoga položaja, ona je ravnopravno sa 24 najveće srpske velmože učestvovala u pregovaranju sa Jovanom Kantakuzenom (u Prištini 1342. godine) i stiče se utisak, vodila tamo glavnu reč. Osim toga izazvala je veliko zgražanje u Srbiji time što je sa carem Dušanom tokom zime 1347-1348. godine boravila na Svetoj Gori iako je postojala zabrana da na to sveto tle stupi ženska noga. Ona se na to nije obazirala i monasi na Svetoj Gori morali su da istrpe to svetogrđe. Niko nije smeo da se suprotstavi njenoj volji, a ponajmanje od svih izgleda njen muž - car Dušan. Kao žive vatre nje se plašio carev polubrat Simeon (Siniša) i pred caričinim gnevom nije ga mogla zaštiti ni visoka titula despota. Ako je od nje zazirao carev polubrat, može se misliti kako su je se tek plašila ostala niža vlastela. Raška vlastela navikla da vidi ženu kako se bavi decom i ostalim kućnim poslovima nikako nije mogla da smisli da jedna žena, pogotovo strankinja, pa makar bila i carica, dobije ovakav veliki udeo u državnim poslovima. Još je u sećanju starijih bila scena kada je kralj Uroš I "Veliki" vizantijskim poslanicima pokazao svoju snaju, ugarsku princezu Katalinu (žena Dragutina - kasnijeg srpskog kralja) kako prede vunu. Tada je žena znala svoje mesto dok se sada sve izmenilo.

Osim toga car Dušan se sve više oslanjao na profesionalnu vojsku sastavljenu od stranih plaćenika. Time je vojska sastavljena od domaćeg plemstva počela postepeno gubiti onaj značaj koji je imala ranije. To je istovremeno značilo i da vladar nije zavistan od vojne sile koju je sačinjavalo domaće plemstvo već da je raspolagao samostalnom silom. Uz cara se stalno nalazio vođa najamnika vitez Palman. Pomalo tajanstven, ovaj vitez lutalica je došao negde iz istočnih Alpa i zadržao se na dvoru carevom vodeći mu najamničke trupe, većinom nemce. Kako mu su svidelo u Srbiji to je za sobom doveo i svoga brata Kijaranea i sinovca Đorđa.

Bili su svi dobro naoružani, a kralj Dušan im je nabavljao u nekoliko navrata najbolju postojeću bojnu opremu. Iz Venecije su kupljeni 1342. godine oklopi za 100 konjanika i 500 pancira, 1349. godine 400 štitova, 100 oklopa, 100 pari narukvica pletenih od žice. Mnogo siromašnija, raška vlastela se morala zadovoljiti onom opremom koju je izrađivala na sopstvenom imanju kod domaćih kovača. Kovači koji su izrađivali mačeve bili su i te kako poznati i cenjeni. Među njima svakako najviše kovač Bogdan iz sela Čabić, Bratić iz Bara, u Kotoru kovač Novak, itd. Međutim, za kvalitetniju opremu nije bilo domaćih majstora (baliste, oklope, samostrele), stoga se ona morala kupovati sa strane. Nije bilo mnogo onih koji su to mogli da novčano izdrže. Zato nije čudno što je u odnosu na najamnike pod kvalitetnim oklopom i jakim oružjem raška vlastela bila u inferiornom položaju. To je moglo samo da dodatno raspali netrpeljivost.

Tako su prve godine carevanja donele dosta nezadovoljstva među starom vlastelom, upravo onom koja je zaslužna za sve ono što se postiglo. To je pomalo i ironija da upravo oni koji su najviše zaslužni za stvaranje carevine od nje imaju najmanje i da se njima upravo njihova tvorevina najmanje sviđa. Gledajući sve to u retrospektivi, može se zaključiti da je od toga momenta započeo onaj proces koji će ubrzati raspad Srpskog carstva. Stvorene su dve vrste vlastele, stare raške i nove koja je vezana za novoosvojene teritorije, koje se nisu međusobno trpele. U prvom momentu snažna ličnost cara Dušana je uspela da ove tenzije održava da ne buknu, ali to nije moglo tako ostati dugo.

5. Veliki župan Altoman

Dok su ratne aktivnosti mirovale i dok je car Dušan sa caricom Jelenom i sinom Urošem boravio u Svetoj Gori (kraj 1347. i početak 1348.), umro je vojvoda Vojin. Nesumnjivo da je uspon porodice Vojnović u potpunosti vezan za njegovo ime i da sve ono što je ova porodica postigla i što će kasnije postići, jeste isključivo njegova zasluga. Umeo je da svojim ratnim zaslugama privuče pažnju kralja Dečanskog i da postigne početni zamah, a onda da vremenom uvidi da je njegova budućnost uz onu politiku koju vodi car Dušan. Vrlo smotreno poslao je najstarijeg sina Miloša na vladaočev dvor i tamo preko njega imao izvestan uticaj, dovoljan za daljnji uspon. Umeo je da prevlada onu krizu koja je nastala kada mu je sin Miloš umro, ali i da u potpunosti iskoristi one osobine koje su pokazivala njegova dva mlađa sina - Altoman i Vojislav. U svakom slučaju, mogao je umreti zadovoljan onim što je postigao. Od neznatnog seoskog vlastelina postao je vojvoda koji je upravljao značajnim delom teritorije u zaleđu Dubrovnika. Stariji sin Altoman je imao titulu velikog župana i vlastitu oblast, a mlađi sin Vojislav nije imao titulu, ali je takođe imao svoju oblast.

Nakon vojvodine smrti one oblasti koje je on držao preuzeo je njegov stariji sin - veliki župan Altoman. Vojislavu ovako nešto sigurno nije bilo pravo, ali to je bilo pravo starijeg brata koji je sigurno bio od njega i vojno jači tako da mu nije mogao protivrečiti. Moguće da je tada Vojislav uvideo da sa svojom malom oblasti ne može postići mnogo i da mu je ona nedovoljna za bolju budućnost. Od brata Altomana se nije mogao nadati bilo kakvoj pomoći, tim više što se radilo o porodici u kojoj je sebičnjakluk i vlastiti interes bio jedini cilj. Sudeći po kasnijim događajima izgleda da se braća, Altoman i Vojislav i nisu mnogo slagali te da su njihovi odnosi bili na ivici mržnje. U svakom slučaju, nakon smrti oca, Vojislav je počeo da razmišlja šta mu je činiti dalje. Na svojoj baštini nije mogao ostati i jedini mogući način da postigne bilo kakav uspeh je bio u tome da se obrati caru Dušanu. To je i učinio, no o tome kasnije.

Odmah nakon smrti oca, veliki župan Altoman, pošto je preuzeo kontrolu nad svim poslovima i imanjima porodice, odlučio je da se oženi. Za mladu je odabrao Ratoslavu, ćerku vojvode Mladena, rodonačelnika čuvene porodice Branković. Osim Ratoslave imao je vojvoda Mladen i sina Branka (otac Vuka Brankovića) koji će nekoliko godina kasnije da ponese visoku titulu sevastokratora, što verovatno znači da je bio u nekim srodničkim odnosima sa carskom porodicom. Obe porodice, Vojnovići i Mladenovići, su bile u mnogo čemu slične. Iako njihov uspon datira iz vremena kralja Dečanskog, obe porodice ulaze među jaču srpsku vlastelu tek od vremena cara Dušana. No, oni još uvek nisu toliko jaki da bi se našli među 24 najjača vlastelina koji se nalaze u savetu cara Dušana. Oni to neće ni uspeti za života cara Dušana. No, nalaze se u usponu i osim oružjem oni i sa srodničkim vezama sebi pokušavaju prokrčiti put ka vrhu. Kako su slične snage, ali istoga interesa to je ovo njihovo orođavanje sasvim logično. U retrospektivi gledano, ova porodična veza izgleda nije donela mnogo ni jednoj od porodica i čini se da oni nisu mnogo sarađivali. Čak će u narednom periodu njihovi interesi da budu po mnogo čemu suprotstavljeni. To ne treba da čudi jer su Vojnovići bili neobuzdani i u mnogo čemu nasilnički dok su Brankovići bili oprezni i u svemu postepeni. U odnosu na Vojnoviće, mada siromašniji, Brankovići su bili prava gospoda. No, u onom momentu i za jedne i za druge ova novostvorena porodična veza izgledala je kao veoma dobra i isplatljiva.

Verovatno želeći da što više impresionira tasta - vojvodu Mladena, veliki župan Altoman je od Dubrovnika zamolio da mu pod najam ustupi nekoliko brodova. Zbog svih onih odnosa koji su postojali između grada i porodice Vojnović grad je, mada nerado, ustupio nekoliko brodova. U pismu kojim mu javljaju tu vest, Dubrovčani ne propuštaju da navedu da je po njihovim naredbama i statutima zabranjeno da se bilo kome brodovi daju u najam, ali zbog poštovanja prema njemu, županu Altomanu, odlučili su da te naredbe prekrše. Kako je postojala opasnost da gusari napadnu brodove i pokušaju opljačkati svatove sa bogatim poklonima to je Dubrovnik samo nekoliko dana kasnije odlučio da za zaštitu ovih brodova pošalje i jednu ratnu galiju. O tome opet obaveštavaju Altomana, ali mu napominju da najam galije (kao i najam brodova) mora on sam da plati.

Dubrovčani su ovim slatkorečivim pismima na prvi pogled dali utisak da oni veoma poštuju Altomana i njegovu porodicu, što uglavnom nije tačno. Oni su se porodice Vojnović plašili, jer su se plašili njihove neobuzdanosti i žustre ratničke krvi. Pokojni vojvoda Vojin se ne tako davno zaletao sa Branivojevićima sve do Dubrovačkih kapija i uništavao im voćnjake i vinograde. Sa Altomanom još nisu imali takvog iskustva pa su na sve načine pokušavali da ga odobrovolje i da ga održe u tom stanju. Teško da bi i to bio dovoljan razlog da mu unajme brodove i ratnu galiju da im se nije svojim pismom lično obratio car Dušan i zatražio od njih da učine onako kako Altoman traži. Cinični trgovci i vešti političari, Dubrovčani ne zaboravljaju da mu i to podvuku navodeći da to čine na prvom mestu zbog "poštovanja prema pismu gospodina cara", a tek onda iz "ljubavi prema samom Altomanu".

Da ima nezasitne apetite kao što je to imao vojvoda Vojin, a kasnije i ostali Vojnovići, Altoman je pokazao zatraživši da mu Dubrovčani, osim brodova i galije, na ime stonskog dohotka isplate unapred izvesnu sumu novca. Ovaj zahtev su Dubrovčani bez razmišljanja odbili smatrajući da Altoman sada već suviše traži. Ipak, da se pokaže kao pažljiv sused, grad ovlašćuje kneza i Malo veće da po svom izboru odluče šta će kao svadbeni poklon da pošalju Altomanu i Ratoslavi. Poznavajući sa kakvom su se škrtošću Dubrovčani odnosili prema novcu teško da je poklon koji su oni poslali mladencima bio neke veće vrednosti i da je značio bilo šta više od obične kurtoazije.

Dakle, u kasnu jesen 1347. godine (oktobar ili novembar) veliki župan Altoman se oženio sa Ratoslavom Mladenović. Već sledeće godine (1348.) rodio im se sin Nikola. Upravo te godine (1348.) započeo je car Dušan osvajanje Epira i Tesalije. Kako je početkom te godine umro Jovan Anđel, vizantijski namesnik Epira i Tesalije, to nije imao ko da organizuje vojni otpor srpskom osvajanju. Nešto pregovorima sa domaćom vlastelom, a manje silom car Dušan je veoma brzo ove oblasti stavio pod svoju kontrolu.

Budući da se od ranog proleća te godine srpska vojska u kojoj je bio i veliki župan Altoman, bavila zauzimanjem Epira i Tesalije (osvajanje završeno do 1. novembra 1348. godine) postoji mogućnost da župan Altoman nije bio prisutan rođenju sina Nikole. O ovome, za njega sigurno radosnom događaju, on je saznao preko glasnika ili tek kada se vratio iz ratnog pohoda.

Iz Epira i Tesalije, kao bogatih oblasti, Altoman je doneo mnoštvo plena, a sam pohod, mada je doneo veliko teritorijalno proširenje, bio je lakši nego ijedan prije njega. Malo je bilo sukoba, mnogo više pregovaranja, a najviše se vremena provelo po vojničkim logorima ili u odabiranju onoga što se može opljačkati. Onaj plen koji je mogao doneti na svojim tovarnim konjima bilo je sve što je raška vlastela mogla da dobije kao nagradu za ratni pohod. Ogromne teritorije koje je osvojio, car Dušan je podelio svojim rođacima. Namesništvo u Tesaliji kao i titulu sevastokratora, car je dao svome vojvodi Preljubu. U Epiru namesnik je postao kraljev polubrat despot Simeon (Siniša), a južne delove Albanije dobio je caričin brat despot Jovan Asen. Za pretpostaviti je da mnogim raškim velikašima nije bilo po volji to što je toliko velike komplekse novoosvojenih i veoma bogatih teritorija car tako olako podelio svojim rođacima. Verovatno da od tog vremena potiče i netrpeljivost između stare raške vlastele (gde su spadali i Vojnovići) i vlastele sa novoosvojenih teritorija. Iako je žestoko krvarila i ratovala, raška vlastela je dobila veoma malo plena u odnosu na ono što je dobila novostvorena vlastela.

U saglasju sa time pojavila se i ogromna razlika u bogatstvu, naravno u korist nove vlastele. Da omraza bude još i veća postarala se novostvorena vlastela stupajući u tesne veze sa grčkim porodicama u Epiru i Tesaliji. Tako se despot Simeon oženio Tomaidom, ćerkom despota Jovana II Orsinija (poslednji samostalni gospodar Epira) dok se despot Jovan Asen oženio za despoticu Anu (udovicu despota Jovana Orsinija). Osim toga njihovi dvorovi su se napunili službenicima i poslugom isključivo grčkog porekla. Upravo zbog toga su dvorovi ovih srpskih velikaša mnogo više ličili na vizantijske negoli na dvorove najjačih srpskih velikaša. Kao i da je to bilo malo sevastokrator Preljub je koristio vojsku koja je bila skoro isključivo sastavljena od Arbanasa.

Dok se župan Altoman Vojnović nakon pohoda na Epir i Tesaliju sa bogatim plenom natovarenim na konje polako vraćao u svoju oblast radujući se susretu sa ženom i tek rođenim sinom Nikolom, njegov brat Vojislav Vojnović je imao sasvim drugih briga. Njegovo ratovanje po Epiru i Tesaliji mu nije donelo očekivano tako da je i dalje ostao u bratovoj senci. Nije mu se milio povratak u oblast koju je držao jer je ona bila suviše mala i suviše siromašna za bilo kakav ambiciozniji početak. Jedina nada mu je bila da se zadrži u blizini cara Dušana i da na carskom dvoru za sebe ostvari nekakvu službu koja bi mu otvorila priliku za bolju budućnost. Kako nije bio carski rođak, nije bio bogat, a uz to imao je starijeg brata koji je nasledio očevo imanje to se morao zadovoljiti sa bilo kakvom službom na dvoru. Naravno, najviši trenutni domet za njega je bila služba stavioca, najniža od svih službi koja postoji na vladaočevom dvoru. Sa njome su sinovi istaknute vlastele počinjala svoju karijeru. Sa istom takvom službom davne 1331. godine započeo je svoju službu i Vojislavljev brat Miloš.

Ipak, uslovi su se od tada pa do sada mnogo izmenili. Nije se više radilo o stavilačkoj službi na kraljevskom dvoru već na carskom dvoru. Srbija je od tada po veličini teritorije više nego udvostručena, a car Dušan spada među najmoćnije u Evropi sa aspiracijom da zauzme i Carigrad. Osim toga carski dvor je u odnosu na nekadašnji kraljevski dvor sada daleko brojniji i ima neuporedivo veći broj službenika. Srazmerno tome i broj stavilaca u carskoj službi je veći nego što je to bio slučaj dok je Dušan bio kralj. To je stvaralo i teškoću za samog Vojislava jer uz veći broj stavioca njemu je bilo daleko teže da dođe do izražaja nego što je to bio nekada slučaj sa njegovim bratom Milošem. Prostor za napredovanje je bio znatno sužen jer je carski dvor preplavljen mnogobrojnim carevim i caričinim rođacima, zatim rođacima mnogobrojnih despota, sevastokratora, kesara i ko zna čijih još sve. Uz takvu konkurenciju gde ne dolazi do izražaja samo sposobnost već daleko više ko ima kakve veze, Vojislav Vojnović je zaista imao male šanse. Njegova jedina prednost je bila u tome što je porodica Vojnović imala stvarne zasluge za Dušanov uspon na kraljevski presto i što je čitav svoj uspeh dugovala jedino svojoj vernoj službi kući Nemanjića, a nikakvim rođačkim ili drugim vezama. S druge strane, Vojislav je bio u to doba relativno mlad, ali sa već dovoljno ratničkog iskustva i nešto diplomatskog (njegovi putevi u Dubrovnik), što se nije moglo potceniti. U odnosu na razmažene careve rođake kojima je dvor služio više za prikazivanje bogate odeće, Vojislav je bio čovek koji je umeo da uradi povereni posao i u koga se moglo imati poverenja.

Dakle, nekako od toga doba (1348. godine) započeo je Vojislav Vojnović svoju službu na carskom dvoru u činu stavioca. Moguće da mu je u dobijanju ove službe pomogao i brat Altoman koji nije imao ništa protiv da on ostane na dvoru. S jedne strane rešio se njegovog neprijatnog prisustva u svojoj okolini, a s druge strane imao je brata na carskom dvoru što je bila značajna prednost. Za pretpostaviti je da se od Altomana tražio pristanak ili da mu je barem stavljeno na znanje da mu brat ostaje na dvoru.

Tih godina (1349 i 1350.) traje diplomatski sukob između cara Dušana i bosanskog bana Stjepana II. Razlog je bila Humska zemlja koju su držali Bosanci, a na koju je pravo polagao i car Dušan. U vremenu od 1346. godine pa do 1349. godine te nesuglasice su bile zamrznute, ali kada je bosanski ban odlučio da na Humskoj zemlji sagradi tvrđavu (na ušću Neretve) čarkanja su opet započela. U samome početku Venecija je pokušavala da posreduje između njih, ali ni do kakvog rešenja nije dolazilo. U tim diplomatskim aktivnostima mogao je učestvovati i Vojislav. Verovatno da njegova uloga nije bila posebno velika, ali je sigurno bio upoznat sa svime što se dešavalo.

U ovom sukobu daleko je aktivniji bio njegov brat, veliki župan Altoman. Bosanci su iz Bosne često provaljivali i upadali na srpsku teritoriju preko Trebinja, Konavala, Rudina i drugih mesta sve paleći i uništavajući. Gacko je bilo na posebnom udaru i Bosanci su ga palili, ali ono nikada nije bilo njihov isključivi cilj jer su kroz njega samo prolazili provaljujući sve do Kotora. Najjači njihov udar je bio u zimu 1349. godine kada su uspeli da prođu kroz Konavle sve do Cavtata. Svaka provala Bosanaca je išla preko onih teritorija koje je držao župan Altoman. On im se verovatno pokušavao suprotstaviti, ali za tako nešto su njegove snage bile ipak suviše male. Bez pomoći od carske vojske župan Altoman je bio nemoćan u sudaru sa Bosancima.

Car Dušan je jedno vreme oklevao da započne bilo kakvu vojnu akciju misleći da će diplomatskom akcijom preko Venecije uspeti da ovaj sukob izbegne. Kada se uverio da to nije moguće u oktobru 1350. godine pokrenuo je vojsku, suzbio bosanske odrede, a onda zauzeo i spornu Humsku oblast. Bosanski ban Stjepan II skoro da i nije pružao otpor već se povukao u planine. U ovoj akciji u okviru carske vojske nalazili su se i odredi koje je vodio veliki župan Altoman Vojnović. On sam je bio životno zainteresovan da se bosanska opasnost suzbije jer u proteklih nekoliko godina bilo je mnogo njihovih provala po njegovim zemljama. Po svemu sudeći, a i nije moglo biti drugačije, sa carem je bio i stavilac Vojislav Vojnović. To je bila prilika da se u ovoj akciji istakne i zadobije bolji položaj na carskom dvoru. Izgleda da je car Dušan imao nameru da sa bosanskim banom raskrsti u potpunosti i u tome bi sasvim sigurno i uspeo da iznenada iz Makedonije nisu stigle loše vesti. Jovan Kantakuzen je uz pomoć nekih turskih odreda uspeo da zauzme Solun, a onda da izvrši frontalni napad na Makedoniju. Kako je lokalno grčko stanovništvo listom pristalo uz Kantakuzena to su mnogi srpski garnizoni u Makedoniji klonuli i gradovi su počeli da padaju jedan za drugim. Pali su Ber, Voden, Petra, Ostrov, i još dosta drugih što većih što manjih gradova. Ono što je moglo da cara baci u brigu jeste malodušnost koju su odjednom pokazale njegove vojskovođe. Neki su se jednostavno predali dok su Brajan (Hrisopoljski zapovednik), Hlapen (docniji tast Marka Mrnjavčevića), Tolislav započeli pregovore sa Kantakuzenom. Jedini svetli primer bio je kesar Preljub koji je odlučno i sa puno uspeha branio i odbranio Serviju. Na tom pravcu je Kantakuzenov prodor bio zaustavljen.

Lom Kantakuzenovih planova je počeo tek onda kada je car Dušan uspeo da se probije do Makedonije sa glavninom svojih snaga. Sasvim je izvesno da je gro careve vojske bio sačinjen od plaćenika koji su mogli da se ovako brzo prebace iz Bosne do Makedonije. U blizini Soluna je došlo čak i do direktnih pregovora između cara Dušana i Jovana Kantakuzena. Dva nekadašnja saveznika koja su se klela na večito prijateljstvo, a sada ljuta protivnika su se sastala pokušavajući da izglade međusobne nesporazume. U okviru careve svite mora da se nalazio i stavilac Vojislav Vojnović. Tu je mogao da vidi kako je car gorko prebacivao Kantakuzenu na nezahvalnosti, kao i to da je brzo zaboravio carevo gostoprimstvo u vreme kada su ga svi odbacili, ali i za kasniju podmuklu izdaju. Kantakuzen se u početku nešto malo branio, a onda prešao u napad tražeći od cara da mu vrati Makedoniju, Akarnaniju i Tesaliju. Na opšte iznenađenje prisutnih Srba, pa i Vojislavljevo, car je odjednom počeo da popušta u ovim razgovorima i postajao je sve popustljiviji. Na kraju drugog dana pregovora kada su se duhovi postepeno smirili izgledalo je da će car Dušan pristati na sve ono što je Kantakuzen tražio. Taj utisak je bio još jači nakon što su Kantakuzen i car Dušan razgovarali izvesno vreme u četiri oka. Da se to i svečano obeleži održana je svečana gozba sa mnoštvom zdravica i pijankom. Car Dušan se tokom gozbe nije veselio i bio je u dobroj meri suzdržan. Kantakuzenu to nije bilo sumnjivo jer je verovao da car nije u stanju da se veseli nakon tolikog gubitka teritorija koje će, tako su svi verovali, morati da vrati.

Nakon završetka gozbe u srpskom logoru je provedena besana noć. U šatoru cara Dušana sakupile su se najmoćnije velmože koje su učestvovale u ovom pohodu, kao i najpoverljiviji carevi službenici. Caru je izraženo nezadovoljstvo zbog popustljivog stava prema Kantakuzenu i predloženo mu je da ne pristane na ono što je ovaj od njega tražio i na šta je car, barem na prvi pogled, pristao. Uvidevši da od strane svoje vlastele ima podršku i da su svi spremni da daljnji rat sa Kantakuzenom, car Dušan je odbio bilo kakvu pomisao da se Vizantiji vraćaju teritorije i naredio je da se vojska u zoru spremi u borbeni poredak.

Jutro narednog dana je donelo Kantakuzenu iznenađenje. Srpska vojska je bila spremna za borbu i bilo je jasno da nikakav dogovor nije postignut. Sada je Kantakuzen bio blokiran u Solunu i narednih dana vojskovođe cara Dušana su uspele da povrate sve one gradove i teritorije što su izgubile. Solun, iako opkoljen, srpska vojska nije napadala.

Dok se sve to dešavalo, veliki župan Altoman je pokušavao da svoju teritoriju pripremi za eventualni novi napad iz Bosne. Iako je car Dušan u Humu ostavio nekoliko garnizona bilo je jasno da su oni suviše slabi da ga odbrane u slučaju novog bosanskog napada. I zaista, nije prošlo ni nekoliko dana, a ban Stjepan II je uspeo da povrati većinu onoga što je izgubio. Doduše, napadi na srpske teritorije su prestali, ali župan je morao stalno biti oprezan. Te godine su prošle u tim graničnim čarkanjima sa Bosancima i veliki župan Altoman više nije učestvovao u pohodima koje je car organizovao. Doduše, tih pohoda više nije ni bilo, makar ne toliko spektakularnih i obimnih. Manjih bitaka je bilo, ali su zato sukobi sa Turcima koje je Kantakuzen unajmio da se bore za njega bili sve češći. Poraz udruženih srpsko-bugarskih snaga kod Dimotike (1352. godine) nije bio ni mali ni bezazlen kao onaj kod Stefanijane davne 1344. godine. Stradala je strašno srpska konjica koju je vodio kaznac Borilović.

Čini se da se car Dušan duboko zamislio nakon ovoga poraza. Turci su postajali sve jači i njihovi odredi na Balkanu su postajali ne samo brojniji nego i organizovaniji, a samim time i opasniji. Po svemu sudeći oni na Balkanu više nisu bili samo prolazni gosti već su imali nameru da za sebe osvoje nešto i više. Od 1352. godine držali su tvrđavu Cimpe, a onda (1354.) zauzeli mnogo veći i jači Galipolj. Pravilno shvatajući da će oni uskoro biti glavni protivnik, car Dušan je pokušao da Evropu privoli na krstaški rat protiv Turaka. U tom kontekstu je stupio u dodir sa papom Inoćentijem VI i za sebe zahtevao da bude imenovan glavnim komandantom hrišćanskih snaga koje će učestvovati u tom ratu.

Papa Inoćentije VI nije pokazivao suviše zainteresovanosti, ali je ipak u leto 1354. godine poslao jedno ljubazno pismo gde Dušana ne naziva carem već kraljem. To je bila naravno uvreda preko koje je car Dušan ipak prešao nadajući se najboljem. Dok su sa papom trajali pregovori u leto te godine (1354.) provale ugarske čete u Srbiju, ali zbog neke zaraze isto onako naglo kako su se pojavile, se povuku. Svi ovi događaji svakako da nisu mogli proći bez učešća Vojislava Vojnovića, ali bez njegove neke velike uloge.

Tokom marta 1355. godine na srpski dvor sa velikim zakašnjenjem je stiglo papsko izaslanstvo pod vođstvom Petra Tome. To je bila jedna od retkih prilika kada je Vojislav mogao da vidi cara Dušana kako gubi kontrolu nad sobom. Razjaren što je poslanstvo trebalo toliko vremena da dođe u Srbiju, ali i zbog ugarskih provala koje su bile očigledno sa papskim blagoslovom, vikao je na biskupa Petra Tomu, a kako je bio okružen sa svojim ratnim vođama i vlastelom, to se biskup dobro uplašio i za svoj život. Time je stavljena tačka na mogući krstaški rat protiv Turaka. Evropa nije spremna za takav poduhvat. Nedugo potom na dan 20. decembra 1355. godine umro je i car Dušan. Svečano je sahranjen u Arhanđelovom manastiru u Prizrenu.

Vest o carevoj iznenadnoj smrti prostrujala je Carstvom. Iako je bila duboka zima sa mnogo snega na dan sahrane u Prizrenu okupila se sve ono od vlastele što je iole značilo u Carstvu. Oni su postepeno dolazili i smeštali se kako je ko umeo. Dok su najbogatije velmože imale smeštaj u nekim od većih kuća u gradu, siromašni vlastelini morali su da se zadovolje boravkom u nekom od mnogobrojnih šatora kojima su okružili Prizrensku okolinu. U zavisnosti od njihovog bogatstva i značaja svaki od moćnika je imao i pratnju koja je to dokazivala. Oni najbogatiji, poput despota Olivera ili despota Asena imali su pratnju koja je ličila na pravu malu vojsku. Ova gospoda sa sobom je donela u mnogobrojnim kolima koja su ih pratila svoju hranu tako da nisu ni od koga zavisili. Najsiromašniji su dolazili najčešće sa jednim slugom kojega su na jedvite jade izdržavali jer su vešti trgovci iz okoline Prizrena strahovito podigli cenu hrani i svime onim što je potrebno za normalni boravak. Naravno da je jedan ovakav događaj pratilo mnoštvo prosjaka i bogalja koji su se slili iz svih krajeva. Nije moglo proći ni bez lopova i svih ostalih vrsta razbojnika pa su okršaji bili svakodnevni. Nije bilo dana, a da se neko od uhvaćenih razbojnika ne zaljulja obešen na drvetu. Sve je to stvaralo jednu atmosferu iščekivanja, ali i straha.

Dok su se velmože noću zatvarale u kuće u kojima su boravili i okruživali se jakim stražama primajući u posete samo one koji su im poverljivi, siromašna vlastela ne mogući da pod tankim šatorima spava od strahovite zime, okupljala se oko mnogobrojnih vatri i uz piće kratila duge i hladne noći. Pilo se mnogo, što zbog zime, a možda još i više od straha od onoga što je nailazilo. Možda i zato nije bilo nigde veselja iako je sva rakija iz okoline Prizrena bila za par dana popijena. Tema i u velikim kućama gde su se velmože tajno sastajale i oko vatri pod otvorenim zimskim nebom gde se sakupljala (ali ne tajno) siromašna vlastela bila je ista. Šta nakon smrti moćnog cara Dušana?

To je bilo pitanje koje je mučilo i stavioca Vojislava Vojnovića kada je dočekao svoga brata Altomana koji je došao na poslednji carev ispraćaj. Uz Altomana stigla je i brojna pratnja koja je trebala mu pomogne da lakše izdrži zimu i da se pobrine za boravak. Uzimajući u obzir to da je Vojislav uživao izvestan ugled na carskom dvoru to je za očekivati da je uspeo da bratu obezbedi koliko-toliko pristojan smeštaj. Verovatno da je tu bila i Altomanova mlada supruga sa malim Nikolom koji je imao oko sedam godina. Nikola je bio suviše mali da bi mogao da shvati sav značaj onoga što se tu dešava, ali ono što je moglo da dopre do njegovog dečjeg uma nema sumnje da je ostavilo duboki utisak. A kako i ne jer tu je imalo stvarno šta da se vidi. Sva ona gužva, mnoštvo konja, ljudi, uniformi, sjajnog oružja jeste stvar koja može da privuče dečju pažnju, ali nije moglo da ga i impresionira.

Ono što je plenilo pažnju svih (pa i Nikole) bila je jedna nesvakidašnja građevina čija je lepota i monumentalnost svedočila o snazi koju je car Dušan imao. Bio je to manastir Sv. Arhanđeli koji je podignut na mestu starog svetilišta (još iz paganskih vremena) nedaleko od Prizrena u klisuri reke Bistrice. Prekrasan manastir izazivao je divljenje svakoga onoga ko bi ga video. Bio je oblikovan u petokupolnu građevinu sa osnovom izduženog upisanog krsta. Kupole (ukupno pet) bile su toliko velike da je cela Srbija morala nekoliko godina da sakuplja olovo za njihovo pokrivanje. U glavni deo hrama ulazilo se kroz otvorenu pripratu koja je bila nadvišena slepom kupolom. Celokupna fasada manastira bila je obložena mermerom, a portali i prozori su bili prepuni klesanih dekoracija. Naročite ukrase su predstavljale figuralne plastike sa uklesanim lavovima ispred portala, konzole u obliku glava, itd. Manastir je sa svojim izgledom u potpunosti odudarao od svega onoga što je do tada građeno u Srbiji. Raški tip hrama zamenjen je vizantijskim. Mnogi su tako nešto videli prvi put u životu i kao i svaka novina i ova je izazivala različite komentare. Novostvorena vlastela je to smatrala sasvim prikladnim dok je stara raška vlastela gunđala za starim dobrim vremenima. Ipak, nije bilo onoga ko nije bio zadivljen bogatstvom koje je imala unutrašnjost ovoga hrama. Mnoštvo zlatnih i srebrenih ukrasa presijavalo se u polutami pod svetlostima mnogobrojnih sveća stvarajući jedan poseban mističan utisak koji je još više pojačavalo pojanje mnogobrojnih sveštenika.

Sahrana cara Dušana je bila jednako veličanstvena kakvo je bilo i njegovo krunisanje. Sahranjen je u jugozapadnom delu hrama u ozidanu grobnicu od crvenkastog kamena. Nad grobnicom je bio postavljen nadgrobni spomenik, do tada neviđen u Srbiji. Iznad poklopca koji je zatvarao grobnicu nalazio se drugi poklopac izrađen od belog mermera na kojem je bio izvajan u visokom reljefu portret cara Dušana (ležeća figura). Car je bio u prirodnoj veličini, prikazan kao ktitor sa skiptrom u desnici i darovnom poveljom u levici. Prikazan je dosta skromno, sa grubom fizionomijom, niskog naboranog čela, kratkom bradom i kosom začešljanom iza ušiju. Na glavi nije bilo nikakvih insignija, čak ni krune. Ono što je bilo neuobičajeno jeste to što je to bio prvi put da jedan srpski vladar obeleži svoj grob svojim izvajanim likom (uticaj katoličkog sveta). Bilo je to naglašeno isticanje ideje Carstva, ali i velike uloge koju je car imao. Kolikogod to sve bilo nejasno mnogima, nije bilo onoga na koga sve to nije ostavilo dubok utisak.

Mnoštvo vlastele i prostoga sveta se na ovaj način oprostilo od svoga cara. U celoj onoj gužvi u samom hramu je bilo suviše malo mesta za sve one koji su prisustvovali. Većina ih je stajala na utabanom snegu ispred hrama, a u samoj crkvi je bilo mesta samo za one najkrupnije i najznačajnije. Kako Altoman Vojnović nije imao takav položaj koji bi mu doneo privilegiju da sa dobrog mesta posmatra sahranu to se on nalazio u zadnjim redovima u crkvi (možda i na samim vratima) odakle se uzalud propinjao na prste želeći da što bolje vidi kako se car sahranjuje. Možda je uz njega bio i mali Nikola, ali moguće je da brižni roditelj nije želeo da svoga sina vuče u ovu gužvu gde bi se mogao povrediti pa ga je ostavio sa majkom na sigurnoj udaljenosti, ali sa koje nije mogao videti baš ništa.

Nakon sahrane niko se nije zadržavao u Prizrenu već su svi žurili u svoje oblasti. U suštini niko se nije osećao sigurnim i želeo je da se skloni iza zaštite koju je pružao kamen njihovih tvrđava. Prestolonaslednik Uroš nije ni na koga ostavio poseban utisak i činilo se da ima malo one snage koju je pokazivao njegov otac, ali ono što su svi mogli da zapaze i što niko nije mogao da ospori jeste velika pobožnost koju je pokazivao. No, da li će to biti dovoljno, pitali su se. U takvom kontekstu događaja i braća Vojnović su morala da se presaberu šta dalje raditi.

Vojislav Vojnović je već duže vreme boravio na dvoru, a u činu stavioca znamo da je bio još i 1350. godine. Oko tog vremena, car Dušan ga je za sve ono što je učinio uzdigao na rang kneza. Verovatno da je svoju postojeću oblast, koja je bila mala, uspeo da proširi, ali to sigurno nije bilo neko veliko uvećanje. Ipak, imao je na carskom dvoru jednu dosta uticajnu poziciju, što će se uskoro i te kako osetiti. On više nije bio mlad i bio je već sredovečan čovek sa dosta iskustva. Za to vreme njegov brat, veliki župan Altoman vodio je jedan prilično tih život sa ponekim sukobom na granici sa Bosancima koji su sada sve ređe provaljivali u njegovu oblast. Uglavnom se bavio odgajanjem svoga sina, a izgleda da nije pokazivao bilo kakve ambicije da postigne nešto više od onoga što je već imao.

6. Veliki knez Vojislav Vojnović

Smrt cara Dušana je bila idealna prilika za mnogu vlastelu koja se do tada osetila zapostavljenom da pokuša da u mutnim vremenima nakon careve smrti uradi nešto više za svoju stvar. Za takav poduhvat tog momenta su postojala dva načina. Jedan je bio da se izvrši približavanje novome caru, a druga je mogućnost da se oblast kojom se upravlja osamostali, odnosno da se otcepi od Srbije. Putem otcepljivanja su krenuli despot Jovan Komnin Asen (caričin brat) i despot Simeon (carev polubrat). Oni su odmah nakon smrti cara Dušana otcepili teritorije kojima su upravljali i proglasili se samostalnim. Simeon je imao čak i većih ambicija pa se do kraja proglasio carem, no stara raška vlastela ga nikada nije priznala.

Vojislav Vojnović je bio suviše slab, a njegova oblast beznačajna u odnosu na druge pa je za njega put otcepljivanja od centralne vlasti bio nemoguć. Jedina je mogućnost bila u tome da se približi novome caru i da uz njega ostvari sve ono što nije mogao uz pokojnog cara Dušana. U vreme kada je car Dušan umro, njegov sin Uroš je imao oko 19 godina. Kako je Vojislav Vojnović bio već duže vreme na carskom dvoru to je on dobro poznavao dvorske prilike, a svakako i prestolonaslednika Uroša. Moguće je da se mladome prestolonasledniku uspeo nametnuti još ranije te da je ovaj u njega imao poverenja. Za takvo ponašanje knez je imao dovoljno razloga.

Za sve spremni Vojislav mora da je veoma rano primetio da pored onih silnih carskih rođaka i vojskovođa on kod cara Dušana nema mnogo čemu da se nada. Jedina nada mu je bilo to da uđe u krug onih koji su najbliži prestolonasledniku i da onda čeka da ovaj nasledi carski presto. Nesigurnim mladićima je i te kako potreban snažan oslonac u najranijem mladićkom dobu i to je najčešće otac ili stariji brat. Uroš starijeg brata nije imao, a otac - car Dušan za njega nikada nije imao dovoljno vremena. Tu prazninu je mogao da vešto popuni iskusni knez Vojislav. Kada mu je bio potreban dok je bio samo prestolonaslednik, Urošu je Vojislav trebao još i više kada je postao car. Tim više što su smutnje u Srbiji počele odmah nakon smrti cara Dušana.

To je i inače bilo vreme prestrojavanja snaga u Srbiji. Novostvorena vlastela koja je imala ogromne posede po Grčkoj počela je da otkazuje poslušnost, a jedini elemenat na koji se prestolonaslednik Uroš mogao osloniti bila je stara raška vlastela. Sa svojim konzervativnim stavom i čuvanjem tradicije oni nisu mogli da zamisle da Srbijom bilo ko drugi vlada osim "svetorodnih" Nemanjića. Ono što je moglo njima da komplikuje stvar bilo je to što na dvoru oni nisu imali veliki uticaj. Njih jednostavno tamo ili nije bilo ili ih je bilo suviše malo da bi mogli da predstavljaju realnu snagu. Ne osećajući se prijatno u svoj onoj carskoj raskoši i veštačkoj atmosferi koja je opterećivala dvor, oni su ga jednostavno izbegavali. Srazmerno tome je bio i njihov uticaj.

Međutim, nakon smrti cara Dušana i novostvorena vlastela je napustila carski dvor i razišla se po svojim oblastima iščekujući događaje i spremajući se da se otcepi. Oni su za dugog boravka na carskom dvoru dobro upoznali prestolonaslednika Uroša pa su dobro znali da će se uz njegovu neodlučnost carstvo brzo raspasti. Stoga je bilo sigurnije biti u svojoj oblasti i na vreme se osamostaliti. Taj proces je uhvatio takvog maha da nakon careve smrti uz Uroša više nije ni njegova mati, carica Jelena, koja je požurila da ujaše u Ser i stavi ovu oblast pod svoju kontrolu. Da stvar za Uroša bude još teža pobrinula se i sudbina. U rano proleće 1356. godine naglo je umro i kesar Preljub, a neobjašnjivo se povukao i despot Jovan Oliver. Takav razvoj događaja je još ranije Vojislav Vojnović po svemu sudeći dobro osetio i stoga njegovo približavanje caru Urošu. On je njega dobro znao i osetio je da je prestolonaslednik neodlučan i veliko oklevalo. Malo je toga bilo u njemu što se moglo uporediti sa pokojnim ocem, što se odmah osetilo. Čak i za proglašenje za cara morao je Uroš da čeka duže vreme.

Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine, a tek dve godine kasnije, tokom aprila 1357. godine održan je državni sabor u Skoplju gde je trebalo da se raspravi važno pitanje oko toga ko će biti novi car. Uroš je bio zakoniti prestolonaslednik carske krune, ali bio je slab i neodlučan. Za to vreme Simeon je bio mnogo sposobniji, ali bio je polu-Grk i u Srbiji ga nisu mnogo voleli. Sabor u Skoplju se nije mnogo razmišljao, a budući da je bio sastavljen listom od stare raške vlastele to je Uroš bio proglašen carem, a Simeon uzurpatorom. Saboru nije prisustvovala najkrupnija novostvorena vlastela, a na njega nije došla čak ni Uroševa mati, carica Jelena. Doduše ona je sinu pružila podršku i formalno ga priznavala, ali je Serom upravljala sasvim samostalno.

U takvim okolnostima Vojislav Vojnović je uspeo da se najbolje snađe. Nametnuo se prestolonasledniku Urošu, nesebično stajao uz njega za celo vreme ovih događaja, a nesumnjivo da je pri pripremama državnog sabora u Skoplju njegova uloga bila najveća. Izvršio je pritisak na crkvu i staru rašku vlastelu, i što mitom što pretnjom, uspeo je da Urošu obezbedi to da ga sabor proglasi carem. To je sada značilo da je Uroš postao car, a Vojislav Vojnović veoma uticajna ličnost na carskom dvoru.

Ne treba misliti da je ovakav postupak Vojislava Vojnovića bio nešto posebno originalan jer to je isto učinio davnih godina i njegov otac - vojvoda Vojin. Ne mogavši se probiti u okolinu kralja Milutina, vojvoda Vojin je odabrao okolinu budućeg kralja, Stefana Dečanskog. Desetak godina kasnije, vojvoda Vojin je ponovo promenio stranu i napustio kralja Dečanskog u korist prestolonaslednika Dušana. I ni u jednom slučaju nije pogrešio. Vojislav je taj recept ponovio i postigao uspeh koji je nadilazio i ono o čemu je mogao sanjati.

Car Uroš, kao nesigurni mladić, bacio se u potpunosti u naručje lukavog Vojina i skoro da mu je prepustio sve državne poslove. Takva Uroševa nesigurnost ne treba da iznenadi. Iz nekog razloga, danas teško objašnjivog, car Dušan je sina Uroša držao daleko od najvažnijih državnih poslova koji je pot