Др. Жељко Фајфрић

Котроманићи

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Janus
Технологије, издаваштво и агенција
Београд, 7. децембар 2000

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић

Штампано издање

Шид 2000. год.
Издавачи: ДД "Графосрем" – Шид и Србска православна заједница
ЗА ИЗДАВАЧА
Жељко Иватовић
РЕЦЕНЗЕНТ
Др Ненад Лемаіић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК
Жељко Ђомлија
КОРЕКТОР
Др Жељко Фаіфрић
ШТАМПА
ДД "Графосрем" – Шид
Тираж: 1.000

Садржај

1. Босна до појаве првих Котроманића

Сматра се да се име Босна по први пут јавило у једном спису Константина Порфирогенита (средина X века) и то на оном месту где о у опису Србије наводи: "У крштеној Србији јесу ови насељени градови: Дестиником, Цернаувски, Мегиретус, Дресник, Салинес, а у крају Босни Катера и Десник". У то доба Босна се није сматрала државом већ само делом Рашке којом је тада владао кнез Часлав. О Босни су и иначе веома сиромашни подаци и до средине X века о њој се не зна било шта поузданије. Назире се тек да је њоме управљао бан, а ова титула има вероватно аварско порекло. "Понекад је владао целом Босном само један владар, а понекад је власт била подељена на много владара од којих је свако владао за себе" (Мавро Орбин).

Након Часлављеве смрти, почеле су смутње у Рашкој, што је Босна искористила и осамосталила се. Но, то није дуго трајало, тек до 968. године када хрватски краљ Михаило Крешимир I удари на Босну и заузме целу земљу. Босански бан је побегао у Угарску, а Босна је постала саставни део хрватске државе. Ни хрватска власт није дуго трајала, већ је ускоро смењује Византија. Након смрти византијског цара Василија (1025.) нагло опада моћ царства што користе Босна, Дукља и Рашка и осамостаљују се. У времену између 1082-1085. године дукљански краљ Бодин успева да све те три државе стави под своју контролу. У Босни је поставио за бана неког Стефана, док је у Рашку поставио Вукана.

Ни ово јединство није дуго трајало, тек до Бодинове смрти (1102. године). То је било последњи пут да је Босна била у саставу Рашке државе и од тада она води свој самостални живот који ће бити често у сукобу са оним који се водио у Рашкој. Исте те године када је умро Бодин (1102.), пала је и Хрватска под Угарску власт. Недуго потом узели су Угари и Босну, а краљ Бела II је на сабору у Острогону (1139.) своме млађем сину Ладиславу (тада малолетном) доделио Босну. Из неког тешко објашњивог разлога Угари Босну тада називају Рамом, а угарски краљ носи назив "краљ Угарске, Далмације, Хрватске и Раме". Нејасан је разлог томе, будући да је Рама била тек део Босне, а сасвим је извесно да су Угари држали целу Босну под својом влашћу.

Босном су и до тада управљали банови, а тако је било и за време угарске владавине. Ко су они били остаје тајна, а први о којем се нешто више зна јесте бан Борић. За цело време своје владавине био је верни угарски вазал и у оквиру угарске војске ратовао је против Византије под Браничевом. Неку истакнуту улогу у овом рату није одиграо па ни по томе није остао упамћен. Након те краткотрајне ратне авантуре бан Борић се умешао у династичке борбе у Угарској, али на слабијој страни што га је довело у сукоб са угарским краљем. Резултат те несмотрености било је његово смењивање. Одмах потом Босна је пала опет под Византију (1166.) и под њеном влашћу била све до смрти цара Манојла I Комнена (1180.).

Остаје отворено питање да ли је одмах након пада Босне под Византију (1166.) банску част заузео Кулин бан. Ако је тако, односно ако је Византија била та која га је поставила на банску част, он је био без сумње њен штићеник. Ово је само могућност пошто није сигурно у које је време Кулин стварно дошао на власт, тако да није без основе мислити да је на власт дошао касније будући да се по први пут спомиње тек од 1180. године. У то време у Рашкој већ дуже време влада велики жупан Стефан Немања који је био покоран Византији не из убеђења, већ из нужде. Међутим, одмах након смрти византијског цара Манојла I, удружени Рашани, Угари и Босанци одлуче да искористе тренутне смутње око новога цара и проваљују на византијску територију. То је иначе било једино ратно дејство Кулин бана јер је он избегавао војне сукобе, ослањајући се углавном на оно што може да се постигне политиком. Смрт цара Манојла донела је Босни ослобођење од Византије, међутим не за дуго јер одмах потом поново долази под Угарску власт. Сада је Кулин бан вазал угарског краља Беле III.

Кулин бан је остао у доброј успомени код народа, а што није чудно будући да се радило о веома спретном политичару који је умео да буде са свима у добрим односима. "У његово време било је (кажу) у изобиљу свега блага божјега, тако да и данас обичан пук, кад има великог обиља, обично каже: Вратила су се времена Кулина бана" (Мавро Орбин). Са породицом великог жупана Стефана Немање се чак и ородио будући да се Кулинова сестра удала за Немањиног брата Мирослава. Док је у Босни, захваљујући Кулину, владао мир у Рашкој се почињале смутње. Током 1196. године са престола у Рашкој се повукао Стефан Немања, а током 1200. године је и умро. Стефан Немања је оставио Рашку на владање млађем сину Стефану, али то старији син Вукан није никако могао да претрпи будући да је он био старији и да је по дотадашњим правилима Рашка требала припасти њему. Потајна нетрпељивост је ускоро прерасла у крвави грађански рат, а Вукан је кренуо на брата Стефана. "После престављења светога старца, дизаше се на све начине наносећи непријатељство и зло брату својему Стефану самодршцу, и узимајући у помоћ многе иноплемене народе,.."(Теодосије).

Док се све то дешавало у Рашкој, Кулин бан је имао проблема са богумилском јереси. Та је верска секта узела толиког маха у Босни да се папа једно време размишљао да покрене крсташки рат и да богумиле истреби. Могуће да та јерес не би имала толику снагу да јој владари Босне нису пружали сасвим отворену подршку, а то никако није могло остати папи непознато. "Дознали смо да је недавно сплитски надбискуп протерао из Сплита и Трогира већи број патарена, а да је племенити муж Кулин бан босански дао оним грешницима не само сигурно склониште, него и јавну помоћ и изложио њиховој злоћи своју земљу и себе самога, па их је частио као католике, чак и више него католике, називајући их хришћанима", пише папа угарском краљу Емерику. Уз то му наређује да се обрати Кулину и да овај из Босне протера богумиле, а у супротном, ако Кулин не послуша, да покрене војску на Босну. Кулин је до краја успео да овај проблем реши на себи својствен начин. Током 1203. године папска комисија је извршила увид у ситуацију и на неки начин Кулин је успео да се оправда, што је за тренутак скинуло опасност од Босне. Недуго потом Кулин је и умро.

Кулина је наследио неки Стефан за кога постоје само магловите претпоставке да је Кулинов син. Од самога почетка Стефан је имао добре односе са угарским двором и тамо је често боравио. У Босни није био много омиљен будући да је прогонио богумиле, што говори да се на власти одржавао искључиво захваљујући угарској помоћи. У време његово бановања у Рашкој се много тога десило. Најпре је Вукан успео да свргне са жупанског престола свога брата Стефана, али само за кратко. Веома брзо, успео је Стефан (Првовенчани) да се поврати на престо и да се 1217. године окруни краљевском круном. Док се све то дешавало, у Босни су богумили толико ојачали да је папа одлучио да овај пут стварно покрене крсташки рат и да ту јерес коначно искорени. У том оквиру покренуо је веома живу дипломатску активност. За све то време о бану Стефану нема нигде никаквих помена, а папа га нигде нити хвали нити куди. По свему судећи био је горљиви католик, али у Босни се његова реч није много слушала. То је довело до тога да буде у Босни омрзнут и да негде око 1332. године (или две до три године касније) буде свргнут са власти. Повукао се у Усору код свога сина, кнеза Сибислава, где је, најкасније до 1336. године, умро.

Бана Стефана наследио је (по свему судећи насилно) бан Матеј Нинослав. Њега су на банску част уздигли богумили, што је помало чудно будући да је у прво време бан Нинослав (док још није постао бан) био противник богумила, верни угарски вазал и горљиви католик. Папа му пише љубазна писма и обраћа му се са "Грлећи те искреном љубави, твоју особу и твоју земљу Босну примамо под заштиту св. Петра и нашу са свим имањима, које сада праведно држиш, и утврђујемо те заштитом овога писма те строго забрањујемо, да се било ко усуди да те узнемирава, док останеш у католичкој вери... итд." Тада почиње да се спомиње и Нинославов рођак Пријезда који се наводно поново из јереси вратио у католичку веру. Како се Пријезди није много веровало то је морао да Доминиканцима остави свога сина као залогу своје искрене намере да остане у католичкој вери. Будући да се Пријезда истицао прогонима богумила то је изгледало да је постао искрени католик, па је папа наредио Доминиканцима да му врате сина. У том моменту он још увек није личност већег формата, али ће каснија историја да га упозна као вероватног родоначелника породице Котроманић.

Бан Нинослав је био једно време верни угарски вазал, али на угарском двору га нису озбиљно схватали сматрајући га тек неким од угарских државних службеника. Таква понижавајућа улога је доживела свој врхунац када је угарски краљ Андрија, као да не постоји бан Нинослав, поклонио Босну херцегу Коломану (1234.). Тиме је доведена самосталност Босне у питање, али и власт бана Нинослава. Истовремено, то је охрабрило и кнеза Сибислава (сина умрлог бана Стефана) да почне да наваљује на оне делове Босне којима је владао Нинослав, покушавајући тиме да узме за себе банску част. Да се ствар још више заплете побринула се црква која се непрестано носила са богумилима, али уз веома слабе резултате. Желећи да некако сломи ту јерес папа је свргнуо дотадашњег босанског бискупа (богумила по свему судећи), а на његово место је именовао припадника Доминиканског реда, немца Јохана. У Босни је букнуло отворено незадовољство јер нико није хтео немца за бискупа. То је било сасвим довољно да и папа Гргур IX изгуби стрпљење и да нареди да 1234. године започне крсташки рат. Како је папа сматрао бана Нинослава за главног кривца свих ових догађаја, јер се бан није довољно трудио да искорени јерес, а да би му још више напакостио, потврди даровницу угарског краља Андрије по којој Босна припада херцегу Коломану (1235.). Рат је трајао скоро пет година и крсташи су ускоро преплавили Босну. У самоме почетку Босанци су се успешно бранили, а да је рат био исцрпљујући види се из тога што је новом бискупу Јохану било свега доста у толикој мери да је тражио од папе да га разреши нове дужности. Папа га је покушао убедити пишући му: "Ако те тешкоће ратне притишћу, љубав према Богу, према твојој души и повереној ти цркви траже од тебе, да до смрти не бежиш од твоје тешке службе. Стога те саветујемо, да одустанеш од молбе за оставку и не оставиш управу твоје цркве, него да на јеретике и остале противнике католичке вере мушки и јаком руком удариш". Изгледало је као да је цела Босна против папе. Од босанских великаша једино је Усорски кнез Сибислав био уз крсташе и због тога га папа назива љиљаном међу трњем. У сваком случају кнез Сибислав није против бана Нинослава ратовао због верског уверења (пошто је и тада, а и касније Нинослав био католик, а никада богумил) већ искључиво због тога што је желео за себе банску част.

Бан Нинослав је пружао од самога почетка отпор, али пред бројнијим крсташима није се могао одржати па се склонио негде у близини Дубровника где се са једног дела територије и даље бранио. У то време (1240.) имао је контаката са Дубровником и са њима је склапао уговоре, што може да значи да је још увек био довољно моћан да би га Дубровник уважавао. Упоран отпор му се исплатио када да су током 1241. године Татари провалили у Угарску и на реци Шај страшно потукли Угарску војску. Између осталих ту је погинуо и босански душман, херцег Коломан. Како је угарски краљ Бела IV бежао испред Татара, Коломан је био мртав, то је бан Нинослав искористио повољну прилику и повратио целокупну Босну. То му није било довољно па се почео страшно светити свима онима који су у протеклом рату пружали угарима помоћ. Мислећи да ни то није довољно пакости према угарском краљу Бели IV, бан Нинослав се умешао и у сукоб Сплита и Трогира, а на страни Сплита који се побунио против краља Беле IV. Овај рат је, углавном захваљујући Нинослављевој војсци, завршен успешно за Сплит, али угарски краљ Бела IV је све то сматрао велеиздајом. Стога је 1244. године покренуо две армије, једну на Сплит, а другу на Нинослава. Колико је ратних дејстава било, не зна се, али остаје чињеница да су и Сплит и бан Нинослав одмах клонули те склопили мир са Угарском.

И поред свега богумилство се никако није могло искоренити из Босне, што је навело угарског краља Белу IV и калочког надбискупа да поново затраже од папе Иноћентија IV дозволу за покретање новог крсташког рата. Овај пут ситуација је било озбиљна као никада до тада. То је осетио и бан Нинослав па се стога писмима почео директно обраћати папи убеђујући га да је и даље ревни католик и да никада није био богумил. По свему судећи то је била и истина, а што су папи потврдиле и комисије које је слао у Босну. "Како смо дознали, није племенити господин Нинослав, бан босански, одступио од праве вере, него живи као католик и опслужује хришћанске прописе, иако је некада у невољи добио помоћ и наклоност јеретика против својих непријатеља. Пошто смо по неким веродостојним писмима, иако старим, добили похвалне потврде о чистоћи његове вере, наређујемо ти, да добро упамтиш, да се надасве мора имати пред очима и постићи спас душе, да не устанеш против споменутог бана и његове земље, посебно сада ...", пише папа калочком надбискупу (1248.). Тиме је за Босну скинута опасност од новог угарског похода.

Све то могло би се условно назвати победом бана Нинослава будући да више није узнемираван. Остатак свога живота он је провео бавећи се углавном унутрашњим стварима у Босни. Са суседном Рашком никада није био у добрим односима, а што се посебно види из уговора које је склапао у два наврата са Дубровником (1240. и 1249.). У њима се он обавезује да ће помоћи Дубровник "ако се разратите с краљем рашким, да вас не дам ни ваш добитек,..". У време склапања ових уговора у Рашкој је владао краљ Стефан Владислав I (уговор из 1240.) и краљ Стефан Урош I (уговор из 1249.). Недуго након склапања овога другог уговора (1249.) умро је и бан Нинослав.

2. Први Котроманићи

Након смрти бана Нинослава почеле су у Босни смутње око његовог наслеђа. Сам Нинослав је иза себе оставио довољно потомака и рођака, што даљих што ближих, да би се између њих могао изабрати достојан наследник. Међутим, сада су се ту појавиле различите аспирације. Богумили су хтели да Босну преузме неко ко ће њима бити наклоњен, док су угари желели за бана некога из њихове интересне сфере. На крају је у тој збрци победу однео угарски краљ Бела IV успевши да натури свога кандидата. Био је то даљи Нинославов рођак Пријезда о којем је већ било говора. Он је изгледа једно време био богумил, али се касније повратио у католичку веру и био чак један од ревнијих прогонитеља јереси у Босни. Како му је син био талац код доминиканских фратара, то се може посредно извући закључак да његово поновно покатоличавање није били толико добровољно колико присилно. Још у време крсташких ратова по Босни у времену између 1234-1239. године појављује се Пријезда са титулом Босанског бана. То поставља нека питања. Наиме, у времену када је Босна пала под власт херцега Коломана, а како је бан Нинослав избегао, то се Босна сматрала земљом без владара. Могуће да је у то време Коломан за бана поставио свога човека, а то је био управо Пријезда. Кратко је трајало његово прво бановање, једва две године, јер се Нинослав, након угарске катастрофе на реци Шај, вратио у Босну. Како се он тада страшно светио угарским присталицама то је сигурно и сам Пријезда био у смртној опасности, па је вероватно избегао у Угарску.

Ово друго устоличење Пријезде за бана Босне није прошло без трзавица. Нинославови синови, сматрајући да банска част припада њима, пружили су отпор који је био толико јак да је краљ Бела IV морао слати војску која би помогла Пријезди да узме власт. Да је било јаког отпора видљиво је из писама које је краљ Бела IV слао папи и у којима се навелико жали да га непријатељи притискају са свих страна. Но, на крају је побуна савладана, а Пријезда је преузео власт. Осим Босне, тада је савладан и Хум (1254.). Након свега угарски краљ одлучи да Босну подели на два дела. Од поречја горњега Врбаса и Босне формирао је бановину Босну где су владали банови из рода бившег бана Нинослава. Други део Босне је сачињен од Усоре и Соли где је угарски краљ директно именовао банове. То је било време формирања бановина које су требале да штите границе Угарске. Краљ Бела IV је тада покушао и да већ постојећу Мачванску бановину ојача тиме што ју је након смрти свога зета Ростислава, који је њоме до тада управљао, уздигао на ранг херцеговине (војводине) и њеном владару омогућио ширење утицаја на Усору и Соли, а могуће чак и на Босну. Мачванска бановина је тиме постала веома јака и њеним господарима је омогућавала да у наредним периодима господаре Босном, а понекад Сремом и Браничевом. Да је била јака види се из тога што је херцег Бела (унук краља Беле IV), као господар Мачванске бановине, успео да 1268. године сломи напад Рашког краља Стефана Уроша I и да га чак у тим сукобима и зароби.

Током 1270. године умро је угарски краљ Бела IV, а наследио га је син Стеван V. У ратовима које је тада водио нови угарски краљ погинуо је и Мачвански војвода Бела (1272.), а недуго затим умре и сам краљ Стеван V. Наследио га је десетогодишњи син Ладислав IV Куманац (1272-1290.), док је регенство вршила краљица-мајка Елизабета. У то време као Босански бан спомиње се неки угарски великаш Стефан. То је била помало чудна ситуација будући да је и Пријезда носио исту титулу, али по свему судећи ту власт није и вршио на територији целе Босне и на неки начин та му је титула била само "празна" почаст без потпуне садржине. Титулу Босанског бана добијали су касније још неки угарски великаши, а међу њима и северински бан, иначе дворски ризничар (бан Угрин).

Бан Пријезда се око 1287. године повукао са власти и на свом имању у Земљенику проводио је своје последње дане. Не зна се шта је могло бити узроком његовог повлачења: старост или је био присиљен? Имао је три сина: Пријезду II, Стјепана и Вука. Једину ћерку Катарину удао је у хрватску кућу Бабонића. Власт у Босни су поделила његова два сина и то тако да је Стјепан владао у источном делу Босне док је Пријезда II владао у западном делу. По свему судећи банску су част делили, а што се види из једног папиног писма где се он обраћа "племенитим мужевима Стјепану и Пријезди, бановима Босне".

У Угарској су се тада дешавала велика унутрашња превирања која су имала каснијег одраза и на Босну. Краљ Ладислав IV је одједном почео да врши реорганизацију у држави па је тако Мачву, Усору и Соли поверио својој мајци Елизабети (Јелисавети) називајући је "војвоткињом мачванско-босанском" (1280.). У то време поново се појавио проблем богумила у Босни, али како краљ није имао много воље да се њима бави то се све завршило на дописивању са папом.

Током 1284. године краљ Ладислав IV одузима мајци Елизабети управу над Мачванском бановином и препушта је мужу своје сестре Каталине, бившем Рашком краљу, Стефану Драгутину. Сада је екс Рашки краљ владао над Мачвом са Београдом, Усором и Соли, али и над неким српским земљама носећи назив "сремски краљ": "и уставши оде у област државе своје, у земљу звану Мачва, коју му је дао таст његов краљ угарски. Тамо дошавши са женом својом благочастивом краљицом Кателином и са једним делом властеле своје,..." (Данило Други). Самим тим добио је одлучујући утицај над оним делом Босне којим су владали бан Пријезде I, а касније и његови синови. За разлику од својих претходника Драгутин је био веома ревностан у прекрштавању богумила. "Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их" (Данило Други). Тај његов рад на прекрштавању богумила није био праћен насиљем, тако да није познато да их је он прогонио. "Његовом благодаћу која све даје, дође у ту земљу да је просвети, и да народ, који је био у тами и мраку незнања, по учењу божанскога писма приведе ка светлости спасоноснога живота" (Данило Други). Негде током 1291. године прешао је и сам у католичку веру.

Како су Драгутин и бан Пријезда I били смотрени политичари то су убрзо увидели да им је једини начин за опстанак заједничка сарадња. Та се сарадња убрзо завршила родбинским везама тако што је Пријездин син, Стјепан I оженио Драгутинову ћерку Јелисавету (1284.). Ова родбинска веза сигурно да је далеко више годила Стјепану I неголи Драгутину. Захваљујући овој женидби дошао је Стјепан I у најближе родбинске везе преко таште Каталине (ћерка угарског краља Беле IV) са угарском краљевском кућом, али и са напуљском краљевском кућом будући да је Белина друга ћерка, Марија, била удата за напуљског краља Карла II. Те су се родбинске везе још више разгранале када је друга Драгутинова ћерка, Урошица (Урса) удата за моћног хрватског бана Павла I Шубића. Наравно, ту је била и родбинска веза са краљевском кућом Немањића, преко таста Драгутина. Ове родбинске везе касније ће да имају великог удела у унутрашњим превирањима у Угарској, али и много касније када се Твртко I буде крунисао за краља.

Дакле, била је ту читава збрка родбинских веза са Арпадовићима, Анжувинцима, Шубићима и Немањићима. То је свакако разлог за касније легенде о пореклу породице Котроманић и о њиховом презимену. Најпознатија легенда је она коју презентира Мавро Орбин. По њему, након смрти Кулин бана, угарски краљ је у Босну послао једног свог великаша, пореклом Немца, који је имао задатак да Босну заузме. Он се звао Котроман, а како је био вешт ратник то је успео веома лако да обави задатак. За награду, краљ га је поставио Босанским баном. "Сада, кад је умро поменути Кулин бан, краљ који је у то време био у Угарској одлучи, из раније наведених разлога, да заузме Босанско Краљевство. Због тога је послао с војском једног свог великаша по имену Котроман Немац, на гласу ратника. Кад је Котроман дошао у Босну и нашао је без господара, лако ју је заузео. Да би га за то наградио, краљ га је именовао баном Босне и хтео да се његови потомци вечно смењују на том положају. Пошто је породица Котромана током времена добила велико потомство, сви су се по Котроману називали Котроманићи" (Мавро Орбин). Да је легенда ухватила корена види се из неких Дубровачких писама где се бан назива "Cotrumano Goto". Данас се мисли да Котроманићи нису страног порекла и да потичу из неке босанске племићке куће, а да је бан Пријезда I тек један од њених припадника, никако утемељивач ове династије. То делимично потврђује и Мавро Орбин када наводи да је: "њихова породица готово увек владала у Босни. Некад су то били банови, а некад кнежеви".

Од женидбе са Драгутиновом ћерком потпао је бан Стјепан I под његов утицај и многе ствари које је чинио биле су плод Драгутинове воље. Да то није могло увек изаћи на добро могао се уверити након смрти угарског краља Ладислава 1290. године. Како краљ иза себе није оставио деце то се поставило питање наследника угарског престола. Веома брзо након Ладислављеве смрти крунисан је за краља његов близак сродник Андрија III Млечанин. Међутим, како је имао јаку опозицију то су одмах почеле и смутње. Као најопаснији противник појавио се напуљски краљ Карло II (припадник Анжујске династије), муж Марије, иначе сестре краља Ладислава, који је за свога сина Карла Мартела затражио угарски престо Арпадовића. Ова је странка била веома јака па је на крају папа Никола IV крунисао Карла Мартела за угарског краља. Уз ову страну тада су приступили и најјачи хрватски великаши, Брибирски кнезови Шубићи. У то време ову кућу су сачињавала три брата: Павле I, Јурај и Младен. Како је Драгутинова ћерка Урсула (Урса) била удата за Павла Шубића то је сасвим разумљиво да су Драгутин и зет му, бан Стјепан I Котроманић, приступили одмах уз ову странку.

У тим политичким играма Карло Мартел им је, не би ли их задржао и даље као присталице, својим повељама разделио добар део Хрватске и Босне. Да ли су Шубићи добили уз Хрватску и Босну, тешко је рећи, али се зна да је Драгутинов син, Владислав, добио скоро целу Славонију. Изгледало је да ова странка има велике шансе, али тада изненада умре Карло Мартел (1295.). Међутим, напуљска краљица Марија дође на идеју да на угарски престо заседне син Карла Мартела који се звао Карло Роберт (њен унук). У том њеном науму из све снаге ју је помагао и папа Бонифације VIII који је чак Карла Роберта, тада тек дванаестогодишњег дечака, прогласио за угарског краља (1297.).

Породица Шубић, имајући под својом влашћу Хрватску проширивала је свој утицај желећи да и Босну подведе под своју власт. Почетком 1299. године Павле Шубић се назива "господаром Босне" (dominus Bosne), а у складу са тим, своме брату Младену I доделио је титулу бана Босне. Од тада су они целу Босну држали под својом контролом изузев једног дела који се назива Доњи Крајеви и које је држао кнез Хрватин Стјепанић. Како је кнез Хрватин био одан Шубићима то су они извршили притисак на напуљског краља Карла II Роберта да му изда повељу којом потврђује његову владавину. "Имајући у виду на чистоћу верности, а и на друге корисне и примљене службе што су кнез Хрватин и његови синови и браћа, рођаци племенитих Павла, бана Хрвата, а и браће његове Јурја и Младена, кнезова далматинских градова, љубљени и верни наши, нама чинили и сада још чине у послу Краљевства Угарске, потврђујемо реченоме Хрватину, синовима и браћи његовој Доње крајеве земље босанске које сада држе и поседују".

Средином 1300. године успео је Павле Шубић да Карла II Роберта доведе у Сплит, а онда кроз Хрватску у Загреб. Сада се већ спремао рат јер Андрија III Млечанин није имао намеру да тек тако препусти круну. Међутим, из непознатог разлога у сред припрема за рат умре краљ Андрија III. Иако је остао без главног противника Карло Роберт је имао мноштво противника у Угарској па је све до 1309. године морао да води борбе са њима.

Док се све то дешавало Младен Шубић је покушавао да целокупну Босну стави под своју контролу. Наравно да све ово бан Стјепан I Котроманић није мирно посматрао и оружјем се супротставио овим аспирацијама Шубића. Но, био је безнадежно слабији и до 1302. године Младен Шубић је постигао довољно успеха да стави скоро целу Босну под своју контролу. Стјепан I Котроманић ипак није био поражен и одржавао се на једном мањем делу Босне. У то време таст Драгутин му није могао много помоћи будући да се и сам тешко уплео у борбе са својим братом, Рашким краљем Милутином, у борби око наследства у Рашкој. Управо у тим данима заиграо је Драгутин Немањић велику игру покушавајући да свога сина Владимира прогура на Угарски престо. Како је Владислав био ожењен Констанцом Моросини, која је била у роду са покојним краљем Андријом III, то је и Владислав имао исто онолико права на угарски престо као и Карло Роберт. То је био још један разлог због којег није могао да помогне своме зету. Ипак и поред тога бан Стјепан I Котроманић се држао сасвим добро, а када се рат претворио у верски јер је Младен Шубић насрнуо на богумиле, ови сви листом пређу на страну Стјепана I Котроманића. Таква Младенова неопрезност коштала га је и живота јер га у једном сукобу богумили убију (1304). Наследио га је син Младен II Шубић, али он није био личност формата свога оца. Тек уз помоћ војске коју му је послао Павле Шубић успео је да сломи последњи отпор. Од 1305. године назива се Павле Шубић "господарем читаве Босне".

Но ни тријумф Павла Шубић не траје дуго јер и он 1312. године умире. Већ разочарани бан Стјепан И Котроманић је умро нешто прије 1314. године, дакле скоро истовремено када и његов љути противник. Иза себе је оставио три сина: Стјепана, Владислава и Нинослава. У то време нико од њих није боравио у Босни, будући да су се морали пред навалом Шубића, али по свему судећи и унутрашњег незадовољства, склонити у Дубровник. "Када је, дакле, после смрти поменутог бана Стјепана његов најстарији син Стјепан, сагласно са својом браћом, хтео преузети управу у Босни, устали су против њега сви најистакнутији великаши тога краљевства и нису га прихватили. На ово их није навело ништа друго сем то што су видели да су он и његова браћа веома паметни и везани између себе, па су се јако побојали да не би којим путем уништили слободу и укинули законе Босне. Кад је Стјепан видео разјареност великаша, сматрао је да је у том часу најпаметније да им попусти и да се прилагоди времену, те да чека да му бог пошаље неку другу прилику да поврати очинску државу. Зато се повукао са својом мајком Јелисаветом у Дубровник" (Мавро Орбин).

За то време Младен II Шубић, који се сада називао "Младен, кнез Задра, принцип Далмације и други бан Босански", никако није успевао да одржи своју власт на свим оним територијама које је наследио од Павла Шубића. Најпре му је из руку исклизнуо Задар који се 1313. године препустио Венецији. То као да је био знак за све незадовољнике да се побуне против његове владавине. У ретроспективи гледано, управо је пад Задра био увод и у коначни слом моћи Младена II Шубића. Некако су сви тада били у љутим невољама. Док је кућа Шубића налетала на све више непријатеља, Котроманићи су доживели губитак будући да им је бан Стјепан I Котроманић умро (1314.), а умро је и његов дотадашњи стални заштитник "Сремски краљ", Драгутин Немањић. "Би престављење овога преблаженога месеца марта двадесет други дан, треће недеље свете четрдесетнице у петак, у час девети и тако се разиђоше свако својој кући, славећи и Сина и св. Духа, сада и увек и на векове векова. Амин" (Данило Други). Смрт Драгутинова је била знак за његовог брата, Рашког краља Милутина да са својим трупама уђе у Мачву и заузме је за себе, а да Драгутиновог сина Владислава баци у тамницу. Осим тога, покушао је Милутин, да заузме и Хум, али ту је налетео на бана Младена II Шубића, који је такође мислио да Хум припада њему. То се до краја изродило у оружане сукобе, а војна дејства су се одвијала у близини Дубровника. Само војевање је ишло јако лоше по Младена II Шубића па је до краја морао пристати да се измири са Рашким краљем Милутином и да му свога брата, Гргура Шубића, пошаље као таоца. Гргура Шубића и остале таоце послао је краљ Милутин у Дубровник и ту су они боравили све док Младен II Шубић није испунио оно што је било уговорено.

3. Стјепан II Котроманић (1314-1353)

Како се све дотадашње ратовање Младена Шубића претворило у сталне поразе, то су у Босни осетили добру прилику да се коначно отарасе омрзнутог бана. Осим тога, богумили су поново подигли главу, а да је њихов бунт била озбиљна ствар, види се из писма које папа упућује Младену и у којем каже: "Из веродостојног смо извора са болом у души сазнали да је Босна због немара владара запала у такве тешкоће да су тамо запуштене цркве, искоренило се свештенство, Христове светиње су изложене подсмеху, не поштује се крст, нема причести, а у неким крајевима се не зна ни за крштење". У даљњем тексту писма, папа врши притисак на Младена II Шубића да нешто предузме по том питању. Но, било је то лако рећи, али шта је могао стварно урадити будући да се и он сам налазио у тешком положају? Најпре се упетљао у сукобе око Хума са Рашким краљем, властела му се по Хрватској бунила, Босна је пуна бунтовних богумила, а он сам није могао на све стране. И тада долази на једну помало чудну идеју. Досети се да у Дубровнику бораве синови и супруга покојног бана Стјепана I Котроманића и дође на идеју да их искористи. Осим тога, могао је сасвим јасно видети да богумили управо најстаријег сина Стјепана I, који се звао такође Стјепан (II), признају за Босанског бана, сматрајући да по реду наслеђа њега припада банска част. За Босанце Младен II Шубић никада није био бан којег би они признавали и сматрали су га одувек само узурпатором.

Стога смисли Младен да на бански престо поврати Котроманиће, односно Стјепана II, али да га држи под својом контролом. Ступио је у везу са њима, а они су изгледа пристали на оне услове које им је Младен понудио, па су уз његову помоћ успели да се поврате у Босну. Помало чудна ситуација да Младен II Шубић, до тада љути противник Котроманића, сада одједном постаје њихов заштитник. Па чак и више од тога. Желећи да бана Стјепана II држи у потпуности под својом контролом и да уз његову помоћ коначно скрши богумиле дође на идеју да га ожени са једном принцезом из породице грофа Ортенбуршког који је владао у Корушкој. Радило се о познатој породици па ни Стјепан II није имао ништа против да се женидбом ороди са њима. Међутим, ту се сада појавила препрека будући да су Котроманићи по неким линијама били у блиском сродству са овом кућом па је то могла бити сметња овоме браку. Како је Стјепану II било стало до овога брака то је затражио од Младена да покуша да убеди папу да дозволи његово склапање. Папа је радо пристао и дозволио овај брак имајући пред очима првенствено политички циљ. Желео је да овим својим потезом придобије Стјепана II Котроманића у борбама за искорењивање богумила. Стога му директно пише и обраћа му с као "драгом сину племенитом владару Стјепану, сину покојног Стјепана бана босанскога". Дозвола је добијена, али се не зна да ли је брак реализован.

Довевши Стјепана II Котроманића у Босну, Младен II Шубић је одахнуо и скоро у потпуности дигао руке од ове бановине. У Хрватској је имао преча посла пошто се одметнуо Шибеник (1319.), а одмах затим и Трогир. Плашећи се Младенове освете оба ова града су се током 1322. године препустила Венецији која је и до тада увелико правиле сплетке и подбуњивала све и свакога против Младена. Он сам није губио време већ је са војском бануо под оба града, али их није могао освојити, већ се морао задовољити само тиме да околна поља попали а винограде и воћњаке исече. Ипак није одустајао. У пролеће 1322. године сакупи Младен II сабор хрватских кнезова покушавајући да их придобије за заједничку акцију на Шибеник и Трогир. Међутим, то су хрватски кнежеви одлучно одбили, а Младен, изгубивши живце, све их оптужи за издају, али и за то да су заверили да га убију. Ни они се њему нису остали дужни, а ионако су били сити његове самовоље. Тако се разиђу у свађи, а резултат целе ове гужве је био да се сада кнежеви стварно уроте против Младена.

У свим овим дешавањима приметна је и улога Стјепана II Котроманића. Он сам је био сувише слаб да би било шта могао самостално предузимати, али у оквиру неке коалиције његова снага је била ипак за респект. Стога је требало изабрати правог партнера, а ту је Стјепан II био веома вешт. Одмах му је било јасно да су Шубићи унапред осуђени на неуспех. Угарски краљ Карло Роберт је будно пратио ове сукобе међу хрватском властелом и имао је своје сопствене планове. Чињеница је да свој долазак на власт имао да захвали управо породици Шубић, али исто тако је била чињеница и то да су они користећи тај свој положај толико ојачали да су могли да угрозе и његову власт. Стога је мислио да је ова идеална прилика да их коначно скрши. Карло Роберт је и до тога момента успео да уништи неколико јачих племићких породица у Хрватској (породица Гизинг, Матија Чак) и било је јасно да и Шубићи морају доћи на ред. У овом сукобу између Младена II и хрватских кнежева он се није дуго колебао око тога коме да пружи подршку јер је коначно добио прилику да сломи Шубиће и то никако није желео да пропусти па је одмах ступио у дејство. Крајем 1321. године он постепено изолује бановину Хрватску којом је владао Младен II и то тако што су Иван Бабонежић, Славонски бан и бан Босне, Стјепан II Котроманић, добили задатак да на граници према бановини Хрватској појачају војне одреде не би ли оним хрватским великашима који се буне против Младена II могли прискочити у помоћ.

Тиме је бан Стјепан II Котроманић дошао под директну команду Угарског краља. У томе моменту то му је сасвим одговарало јер се тиме отресао власти Младена II Шубића и ојачао своју власт у Босни. То што му је Младен II био једно време заштитник и био тај који га је довео за бана у Босну, није му много сметало да сада служи Младену на пропаст. Рачуница којом се он управљао била је веома јасна. Угарски краљ Карло Роберт је био сигурно најмоћнији од свих оних којима би се Стјепан могао евентуално приклонити. С друге стране, сувише велико наслањање на неку од породица у Хрватској доносило му је много несигурности. Хрватска је била сувише близу да би он стварно могао бити независтан од својих евентуалних хрватских заштитника јер би они могли свакодневно да му се мешају у унутрашње послове Босне. Угарска је била много даље и било је сигурно да Карло Роберт неће имати баш сувише много времена и увида у оно што се дешава у Босни и задовољиће се само са традиционалним вазалским обавезама. Тиме би Стјепан II Котроманић добио скоро потпуну независност у својим деловањима по Босни, а што је још важније, велика превирања која ће ускоро да потресу Хрватску и која су се сасвим јасно назирала, неће имати одлучујући утицај на ситуацију у Босни. Осим тога то му је пружало прилику да се и он сам умеша у унутрашње ствари Хрватске и да игра једну од значајнијих улога. Овде је Стјепан II Котроманић до крајности био прагматичан политичар који сасвим јасно види реалност и не пати од било каквих идеја које би се могле назвати идеалистичким, попут захвалности Младену II итд., и које само могу да засметају политичарима у њиховим активностима.

Ускоро су почели и оружани сукоби између Младена II Шубића и побуњених хрватских великаша, а кулминирали су одлучујућом битком током 1322. године у околини града Скрадина, где је било Младеново седиште. Како је ову битку изгубио, а тиме и рат, Младену II је једино остало да се затвори у Клис и да очекује угарског краља Карла Роберта који је најавио свој долазак. Младен је наивно веровао да ће му краљ, имајући у виду сву ону силну помоћ коју му је некада пружила породица Шубића, помоћи да сачува банску част. Краљ је стварно дошао и сместио се у Книн из којег је позвао Младена да дође. Овај је дошао, али одмах је био засужњен и одведен негде у Угарску где је у тамници и умро. У целини гледавши Младен II је добро и прошао будући да је постојала опасност да га угарски краљ још ту у Книну ликвидира, али се изгледа предомислио видевши оне силне поклоне које му је Младен II донео. Живот му је опроштен, али не и положај.

Док се све то дешавало по Хрватској, Мачванска бановина је постала поприште сукоба између Угарског краља Карла Роберта и Рашког краља Милутина. Како је Милутин три године раније узео под своју власт ову област, сматрајући да му припада након смрти брата Драгутина, то је Угарски краљ одлучио да са оружјем рашчисти сва спорна питања са Милутином. Током 1319. године покренуо је војску и ударио на Мачву. Угарска војска је прешла Саву и заузела град Мачву. Ту се није зауставила већ је наставила да продире долином Колубаре, а када је достигла одређену линију, угарски краљ Карло Роберт, сматрајући да је постигао оно што је желео, заустави даљње напредовање. Но, како су Срби одмах повратили све оне територије које су изгубили (мисли се само на територије до реке Саве), то је 1320. године поход поновљен и поново су Угари узели град Мачву. Тиме је Мачванска бановина дошла под директну власт угарског краља, а за њеног првог бана именован је Павле Горјански. Да би ова бановина била довољно јака да се одупре навали из Рашке, а она се очекивала, припојене су јој и Сремска, Вуковарска и Бодрошка жупанија. До краја се то показало као сувишно будући да из Србије није дошао противудар пошто је краљ Милутин 29. октобра 1321. године умро.

Након свега овога прве године владања бана Стјепана II пролазе у релативном миру и он је углавном заузет са учвршћивањем свога унутрашњег положаја у Босни. Најбоље средство за стицање пријатеља он је видео у дељењу разноразних привилегија локалном племству. Тако је прва исправа која је позната, а која потиче од њега, она у којој он кнезу Вукославу даје на поклон неке жупе (1322.). У овој исправи он себе назива "по милости божијој господин всим земљам босанским и Соли и Усори и Долним Крајем и Хлемске земље господин..". Интересантно је да уз своје име као равноправног владаоца наводи и свога брата Владислава називајући га са "брат мој кнез Владислав". По свему судећи Босном је управљала заједно породица Котроманића, а најистакнутије место у том породичном савету је имао Стјепан II. "Како су, међутим, Стјепана сматрали паметнијим од друге браће, он је уз сагласност свих великаша преузео управљање над тим краљевством, па му је додељена титула бана" (Мавро Орбин).

Стјепан II Котроманић се показао као веома способан политичар успевши за релативно кратко време да Босну стави под своју контролу и није познато да је имао неких озбиљнијих отпора у тим настојањима. Да је био веома прагматичан види се и из тога што је умео да одржава добре односе са папом, али још и више са богумилском црквом која је све до тада била тако жестоко прогањана. Зарад власти он се није ни једнога момента двоумио у погледу сарадње са њима, не кријући никада да им даје могућност да учествују у најповерљивијим државним пословима. Посебно је упечатљива исправа из 1323. године у којој бан Стјепан II потврђује кнезу Вукославу већ дати поклон и при чијем састављању се као сведоци наводе челници богумилске цркве (дјед, гост и старац) : "пред дједом великим Радославом и пред гостем великим Радославом и пред старцем Радомиром и Жунбором и Вичком и пред всом црквом и пред Босном".

Године 1323. бан Стјепан II Котроманић се и оженио, мада би било правилније рећи да је био ожењен, пошто је у том послу његова воља и жеља била тек споредна. Угарски краљ Карло Роберт, знајући да је Стјепаново политичко уверење веома лабаво и ослоњено углавном на тренутну корист, није се много заваравао око подршке коју је тренутно имао од њега. Желећи да га на неки начин више веже за себе и своје интересе, предложио је Стјепану II да га ожени једном даљом рођаком своје жене. Радило се о Јелисавети, ћерци Кујавског војводе Казимира. Наравно, Стјепану II није на памет пало да овакву понуду одбије. С једне стране то није смео, док опет с друге стране, пријала му је мисао да се ороди са угарском краљевском кућом која му је једина могла пружити подршку у наредним превирањима која су наилазила. Могуће да је Стјепан II са овом женидбом имао и опипљивије материјалне користи будући да се у неким повељама он спомиње и као господар над северним босанским областима које су раније држали краљ Драгутин и Младен II Шубић и које никада до тада нису улазиле у домен босанског бана. То наводи на помисао да је након женидбе он од угарског краља Карла Роберта добио ове области као награду, односно као женидбени поклон. То је био Стјепанов, по свему судећи, већ трећи брак. Већ је навођено да су вођени преговори око његове женидбе са ћерком Мајнхарда Ортенбуршког и нема разлога сумњати да је тај брак до краја и остварен, тим више што је и папа на њега дао одобрење. Након те женидбе, помиње се као Стјепанова жена и ћерка бугарског цара, што може да значи да се он тада и по други пут оженио. Каква је судбина ових претходних жена, није познато. Из ових бракова, колико је познато имао је само троје деце и то сина Вука и ћерке Катарину и Јелисавету.

Док се Стјепан II у Босни постепено учвршћивао, у Хрватској су након пада Младена II Шубића настављена превирања. Поставило се питање ко би могао да наследи Младена II Шубића. Кандидата је било више, а као најозбиљнији се тога момента показао кнез Нелипац. Додуше, краљ Карло Роберт је за новога бана поставио Ивана Бабонежића, међутим у новом распореду снага он није значио много и мало је било оних који су га признали. Ускоро је најјачи великаш у Хрватској, кнез Нелипац, одмах након краљевог одласка из Хрватске истерао краљевску посаду из Книна и сам усео у њега. У то време је он био веома јак будући да су му и, тада веома огорчени, Шубићи пружали сасвим отворену подршку. О тим догађајима пише трогирски кнез: "Новина неких немам да пишем, него само то да бан Иван Бабонежић још није дошао у Хрватску. Кнезови Ђура, Павле и Гргур, браћа некадашњег бана Младена, заједно са кнезом Нелипцем држе град Книн, неће да им наведени бан дође у бановину Хрватску. Други опет хоће, и зато мислим да ће доћи до раздора међу њима". То је сада већ личило на потпуно отказивање послушности угарском краљу, а то наравно није могло проћи без његове реакције.

Током 1323. године краљ Карло Роберт је сменио бана Ивана Бабонежића јер је било очигледно да овај неће бити у стању да умири Хрватску. Тај задатак је поверио славонском бану Николи Омодејеву, а истовремено је наредио и Босанском бану Стјепану II Котроманићу да овоме пружи сваку помоћ. Ни војна експедиција новога бана није имала неког посебног успеха, али оно што се није успело оружјем добијено је сплетком. Међу побуњеним хрватским великашима ускоро је дошло до раздора. Одједном се према кнезу Нелипцу супротставила странка у којој су били Ђура II Шубић (брат бившег бана Младена II), затим Крчки кнежеви (Франкопани), град Задар и коначно, Босански бан Стјепан II Котроманић. Иако је све донедавно помагао краља да се сруши власт куће Шубића, сада је бан Стјепан II помагао да се власт те породице поврати. Све се то врло брзо претворило у рат, када су се две странке војно судариле код слапова Крке (лето 1324.). Бан Стјепан II Котроманић пружио је у овој битци значајну војну помоћ странци Шубића, али сам није учествовао у борбама. Можда је то била и срећа за њега јер је странка Шубића доживела масакр под Книном, чак у толикој мери да је и вођа странке Ђура II Шубић пао кнезу Нелипцу у заробљеништво.

Иако крајње проблематичан када је у питању верност, овај пут бан Стјепан II Котроманић се показао као веран савезник Ђури II Шубићу. Желећи да Ђуру II ослободи заробљеништва бан Стјепан II је наставио са војним дејствима, али успех је био половичан. Најпре му је кнез Нелипац отео град Висућ, али нешто касније бан је успео да га поврати и то углавном захваљујући помоћи кнеза Вука Вукославића. Иако тек релативни, ови успеси страшно су охрабрили Стјепана II и он наставља са ратним дејствима против противника странке Шубића. Мета су му сада били трогирски трговци будући да је град Трогир био у оквиру странке кнеза Нелипца. Неколико трговачких каравана из Трогира је било опљачкано и до краја је овај град морао да се понизно обрати бану Стјепану II обраћајући му се са "узвишеном и моћном господину Стјепану слободном владару и господару Босне, Усоре и Соли и многих других места и кнезу Хумске земље". Након тога дошао је и сукоб са Дубровником, али ту није било војних судара већ углавном неких окапања око трговачких повластица. Ту се бан Стјепан II показао као веома незгодан преговарач и Дубровачка дипломатија никако није успевала да постигне код њега оно што жели. Тек након мучних преговора склопљен је споразум (1326.).

Увидевши да у Хрватској још увек није ништа постигао и да кнеза Нелипца није ни мало ослабио, одлучио се краљ Карло Роберт да смени бана Омодејева и да на његово место именује новога. Избор је пао на Микца Михаљевића, једног од најповерљивијих краљевих људи. У лето 1325. године ушао је са својом војском бан Микац у Хрватску. У оквиру његове војске били су и војни одреди које је послао бан Стјепан II Котроманић. "Године 1326. заузе бан Микац градове синова Бабонежића, а онда уђе у Хрватску, где му се придружише Стјепан бан босански са својом војском...." (Миха Мадијев). Успех и ове војне експедиције је био веома слаб па је бан Микац убрзо одустао од свега и повукао се у Угарску. "Но напокон видећи да не може извести своје намере у погледу градова у Хрватској, врати се у Угарску своме краљу, оставивши нешто од своје војске у Бихаћу" (Миха Мадијев).

Иако је ова акција за угарског краља представљала неуспех, ситуација је била сасвим другачија за бана Стјепана II који је умео да за себе извуче максималну корист. Он је помагао бана Микца, али је имао и неких ратних акција за свој сопствени рачун. Тако је успео да своју власт прошири на крајеве између Цетине и Неретве који су се називали Крајином. По свему судећи из тога времена потиче и његова власт над Завршјем, област коју сачињавају Ливањско, Дувањско и Гламочко поље. Док се све ово дешавало, у Рашкој се након смрти краља Милутина на власти учврстио његов син Стефан (краљ Дечански). Негде с пролећа 1324. године биле су завршене борбе између Драгутиновог сина Владислава и Стефана (Дечанског). Како је бан Стјепан II активно ратовао по Хрватској то није имао могућности да у већој мери искористи овај период унутрашњих смутњи у Рашкој. Међутим, ту су прилику искористила браћа Бранивојевић која су од времена краља Милутина држала Хум. Иако су били формално под влашћу српског краља, у суштини су били потпуно независни па су се тако и понашали. Како се Хум налазио у непосредној близини Дубровника, то је била разумљива заинтересованост Републике за ту област. Стога не изненађује то што су бан Стјепан II и Дубровник веома брзо нашли заједнички интерес у томе да се нападну Бранивојевићи па је склопљен и савез. До 1326. године судбина сва четири Бранивојевића је била запечаћена. Српски краљ Стефан Дечански није ни размишљао о томе да им пружи војну помоћ, сматрајући Бранивојевиће одметницима, па је бан Стјепан II успео да стави под своју власт Хум и да се назове "господар хумски". "Оваквим својим поступком постао је веома јак и страх и трепет за све своје поданике. Међу њима су били синови хумског властелина Бранивоја, који су били заузели Хум и тамо вршили велика насиља. Пошто Стјепан то није могао трпети, сакупио је војску, заробио два Бранивојева сина и погубио их. И тако је оружјем освојио ту област и задржао је у својој власти за целога живота, а после њега држао је његов синовац Твртко, који га је наследио" (Мавро Орбин). Овим освајањем Босна је у свој оквир ставила део приморја од Дубровника па све до Неретве, а онда од Неретве до Омиша на ушћу Цетине.

Браћа Бранивојевић су у тим сукобима доживела веома лошу судбину. Босански бан Стјепан II је убио двојицу, а трећи је побегао код краља Стефана Дечанског. Ту је од њега тражио војну помоћ не би ли поново повратио Хум. Међутим, краљ је добро памтио то да су се ова браћа отцепила од његове власти па је љутито реаговао. "Ви сте се, док сте били четири брата и док вам је све полазило за руком, узохолили, те вам није падало на памет да дођете к мени; што је још горе, ви сте убили мог верног жупана Црепа и насилнички заузели моје земље, не водећи о мени никаква рачуна. Сада притешњени невољом, постали сте смерни и тражите помоћ коју, зацело, никада нећете добити" (Мавро Орбин). Након тога, Бранко Бранивојевић је бачен у тамницу у Котору. Најгору судбину је имао Брајко Бранивојевић. На њему се осветио Дубровник који је био посебно љут на њих. Брајко је најпре побегао на острво Стон, али за њим је стигла војска бана Стјепана II. Брајко је и њима измакао, али нешто касније Дубровчани су га ухватили и страшно га казнили. "Кад су то сазнали Дубровчани, упутили су тамо једну своју галију да га ухвати. На тој галији је доведен у Дубровник, и ту је затворен у тамницу. Његову жену су пустили да иде својој браћи, Војиновим синовима. Када је Рашки краљ наредио да се убије Бранко у Котору, Дубровчани исто тако уморише Брајка глађу у тамници" (Мавро Орбин).

Бан Стјепан II није имао неких већих проблема при владавини са Хумом и хумска властела га је прихватила. Само у једном моменту против његове власти се подигао неки Петар Тољеновић: "сем што му Петар Тољеновић, праунук кнеза Андрије, човек великога духа и вешт у оружју, који је држао Попово с Приморјем, није био покоран, не хотећи да призна над собом босанску власт" (Мавро Орбин). Побуну је бан Стјепан II скршио и Петра Тољеновића ухватио живог. Казна за њега је била страховита. "Пошто је био потучен и заробљен у бици, банови људи су га повели на коњу с оковима на ногама, скопчаним испод коњског трбуха. Али по наређењу бана, пре него што је дошао преда њ, био је с коњем сурван низ једну стрму обалу реке. Котрљајући се налетео је на једно дрво, и задржао се добар један сат држећи се за његове гране и одржавајући снагом својим мишица и себе и коња. Тада су га засули камењем и тако је мртав пао у реку" (Мавро Орбин).

Након овога успешно обављеног рата у савезу са Дубровником, могло је на први поглед изгледати да ће односи бана и Републике бити добри. Међутим, није било тако. Банов службеник који је управљао Хумом почео је узнемиравати Дубровачке трговце и пљачкати их, а да би невоља била још већа затражио је Стјепан II да Дубровник њему исплаћује тзв. могориш, трибут који су Дубровчани исплаћивали господарима Захумља. Дубровник је то одбио што је довело до спора који је требао бити решен помоћу једне старе правне установе, зване станак. Међутим, бан није послао своје људе на ову парницу, тиме признајући да је Дубровник у праву. О томе је нешто касније издао и повељу (1332). Овај спор у суштини нема неки посебан значај и не представља нешто на шта би требало обратити посебну пажњу, да сам по себи не говори о стилу у којем је бан Стјепан II водио политику. И до сада је било сасвим очигледно да њега, осим тренутног интереса, ништа не везује у савезима које склапа. Већ је он напустио Младена II Шубића којем дугује свој долазак на власт, а сада, у већ познатом маниру, то исто ради и са Дубровником. Стога не изненађује и то што је био у сталним сукобима са Србијом. Краљеви из Србије нису ни једнога момента њему давали повод за рат и нису имали било каквих акција које би биле усмерене ка босанској територији. Међутим, бан Стјепан II је искористио прилику и преотео део Хума (то смо видели), а затим припојио неке територије у Невесињу и Загорју. Ту је било и директних војних сукоба у којима је српски "млади краљ" Душан (будући цар Душан) тешко поразио један босански војни одред (1329.). У завршним борбама изгледа да је учествовао лично и сам бан Стјепан II, а у једном је моменту дошао у смртну опасност када је под њим убијен коњ. Спасла га је само интервенција Вука Вукославића који му је дао свога коња, али је њега (Вука) та верност бану коштала живота јер је био убијен. То је на бана оставило такав утисак да у једној повељи наводи успомену на тај догађај: "када бих у Раси и би ми рбана, и ту Влк пода ме коња свога подмаче пода ме, и ту њега исикоше на смрт".

У спољној политици бану Стјепану II све је ишло релативно лако, међутим баш та освајања, која су му удвостручила обим државе донела су му нове неприлике. До тога момента босанска црква је била углавном јединствена и богумили су апсолутно превладавали, а утицај католичке цркве је био релативно слаб док православна црква скоро да није ни постојала. Међутим, освајање Хума је то знатно изменило будући да је у тој области била развијена православна црква и било је много православних верника. Осим тога, уз територије које су тих година освојене припојено је и много католичког елемента. Сада богумили више нису били у оној апсолутној већини као до тада. Стога се у Босни од тог доба почела јављати страшна верска нетрпељивост. Већ је познато то да католици никако нису могли да истрпе богумиле и да је папа већ неколико пута покретао крсташе не би ли оружјем искоренио ову јерес. Ни ситуација са православном црквом није била много боља. Још је Стефан Немања са страховитим казнама успео да у Србији богумиле скоро у потпуности истреби, а богумиле су називали "триклети бабуни који се називају лажихришћани и ругају се нашој правој вери". То су сада били нови проблеми а којима се почео сусретати Стјепан II Котроманић. Ситуацију му је нагло отежао и папа пославши фрањевца Фабијана као инквизитора у Славонију, али истовремено му давши налог да и у Босни истреби јеретике. Папа пише бану: "како смо из поверљивог извора сазнали, ти си веран нама и цркви и с помоћу Божјом, колико то зависи од тебе ти прогониш јеретике", али то још увек није довољно и стога је потребно инквизитору Фабијану омогућити да обави свој задатак и у Босни. У наставку писма папа помало и прети наводећи да ће га, уколико он (бан Стјепан II) не пружи сву помоћ Фабијану, сматрати немарним и сувише опуштеним, што ће га довести на помисао да он (бан) штити јеретике.

Ово је било врло озбиљно, али се опет показало да је бан Стјепан II дете среће. Није морао он ништа да учини да би некако изврдао ово папино наређење, већ су то за њега учинили фрањевци и доминиканци, који се између себе посвађају око тога коме припада "част" да пали и убија јеретике по Босни. Док се ситуација разбистрила прошло је доста времена и тек половином 1327. године доминиканцима је инквизиција забрањен, а фрањевац Фабијан је добио тај "ексклузивитет". Како без помоћи угарског краља и босанског бана, Фабијан није могао ништа урадити то се сада папа директно обрати угарском краљу. У писму га моли да утиче на бана Стјепана II не би ли овај помагао инквизицију. Бан Стјепан II се тако нашао у веома неугодној ситуацији. Сви његови дотадашњу успеси су постигнути искључиво захваљујући помоћи и подршци коју су му пружили босански јеретици, а сада било шта против њих предузимати значило би сећи грану на којој седи и довело би до сигурног грађанског рата. Ситуација се закомпликовала када је 1334. године умро босански бискуп Петар па је настало отимање ко ће бити тај који ће да наметне свога кандидата за његовог наследника. У прво време угарски краљ Карло Роберт је натурио свога кандидата, са чиме се није сложила католичка црква. Тај спор се отезао све до 1336. године када је коначно победила папска воља. Но, то још увек није ништа значило за унутрашње ствари у Босни будући да је бискуп био све само не поглавар босанске цркве, јер у њој није ни живео (боравио у Ђакову) нити тамо смео да дође. На неки начин тај спор између папе и угарског краља је био само формалне природе и неко надмудривање чија ће воља да победи. Бан Стјепан II је био довољно мудар да пусти ову двојицу да се свађају, знајући да тиме добија у времену.

На крају је папа Бенедикт XII изгубио стрпљење па није ни чудо што је спремно прихватио понуду кнеза Нелипца да он буде тај који ће оружјем да искорени јеретике у Босни. Сам Нелипац није био горљив католик у тој мери да је због ствари католичке цркве желео да се ломата по Босни, имао је он сасвим другу рачуницу. И поред противљења угарског краља он је постепено постао апсолутни господар у Хрватској, али имао је жељу да попут Младена II Шубића, рашири своју власт и на Босну. За тако нешто је требало најпре срушити ојачалога бана Стјепана II, а ова ситуација је била идеална. Под маском крсташког рата против јеретика он ће уз папину помоћ скршити бана Стјепана II и за награду затражити од папе Босну. То су му била очекивања, а у томе се није преварио. Током 1337. године прихвати папа ову понуду и позове хрватске великаше да помогну кнезу Нелипцу у наредном крсташком рату у Босни. У писмима које је папа упутио, као главни кривац за сву несрећу која је преко јеретика задесила Босну, искључиво се окривљује бан Стјепан II. Могуће је да ни сам папа није био довољно упућен у оно што се дешавало у Босни и да је његова оваква реакција плод веште сплетке кнеза Нелипца. Можда је папа мислио да ће овако на најлакши начин решити проблем Босне који је толико година присутан и са којим је већ неколико папа узалуд одмеравало снагу.

Било како било, рачуница се показала као погрешна. Целој овој акцији одмах се одупрла још увек моћна породица Шубића. С једне стране они нису желели да проливају крв за рачун Нелипца који је био главни узрочник пропасти Младена II Шубића и слабљењу утицаја њихове породице. Осим тога у то доба већ су увелико ишли преговори о томе да се ороде породице Шубића и Котроманића. Радило се о венчању Владислава Котроманића (Стјепановог брата) и Јелене, рођене сестре Младена III Шубића. То венчање је обављено током 1337. (или 1338.) године у граду Клису. Но, ни то није било све. Дошло је до наглог зближења куће Шубића и са краљем Србије, Душаном Немањићем. У склопу тога дошло је до брака Младена III Шубића и Јелене, рођене сестре краља Душана. Са овим новим родбинским везама породица Шубић је узела један нови политички курс који се никако није могао уклопити са оним који је заступао кнез Нелипац.

То је сада знатно изменило планове бана Нелипца који уместо у Босну најпре скрене своју војску на поседе Шубића. У тим војним сукобима бан Стјепан II је слао своје трупе у помоћ Шубићима. На крају су се ови сукоби завршили тиме да је кнез Нелипац однео победу и прекинуо војна дејства тек када је добио велику одштету од Шубића. Међутим, сада се за сукобе у Хрватској, али и оне верске у Босни заинтересовао и угарски краљ Карло Роберт. Тада су почеле да се шире и гласине да ће краљ Карло Роберт ускоро доћи у Хрватску и да ће са кнезом Нелипцем да поступи исто онако како је то раније учинио са Младеном II. Чини се да је тих година и бан Стјепан II имао неких војних дејстава и да је нападао на поседе кнеза Нелипца, а све у оквиру припрема краљевог доласка у Хрватску.

Ти сукоби у Хрватској за бана Стјепана II су имали другостепену важност, али су били спасоносни, будући да су унутрашње несугласице у Хрватској у потпуности отклониле било какву опасност од могуће војне интервенције на Босну. Кнез Нелипац се бавио сада са сасвим другим стварима и Босна му више није падала на памет. И тада долази један мајсторски политички потез Стјепана II, потез који ће од Босне да за сва времена отклони крсташке ратове. У то време у Угарској је неким послом боравио генерал фрањевачког реда Герард (1339.). Ту га краљ Карло Роберт замоли да оде у Босну и тачно извиди са каквим се то проблемима сусреће католичка црква и да предложи решење. Фрањевца Герарда на самој граници Босни љубазно дочека сам бан Стјепан II. Од самога почетка бан се показивао као попустљив и спреман да помогне да католичка црква постепено истисне јеретике, али се никако није могао сложити да се то ради силом будући да у суседству Босне бораве "шизматици" (ту је мислио на Србију) који би могли јеретицима приступити у помоћ. Тада би у питање дошао и опстанак Босне. Колико је све то било тачно остаје ствар процене, али је сасвим сигурно да је неке од проблема бан Стјепан II и намерно преувеличавао, али чињеница је да се радило о веома опрезном политичару који није ништа желео да препусти случају.

У сваком случају успео је да папиног легата убеди и у томе духу легат пише папи. Сада већ и папа мења свој тон и у фебруару 1340. године, он пише бану: "Драгом сину племенитом Стјепану бану босанском поздрав и апостолски благослов. Из извештаја фра Герарда дознали смо, да је на наговор краља Карла дошао код тебе и нашао те спремна, да се у босанској бановини обнови служба Божја, која је због многих тамошњих јеретика одатле сасвим нестала, те желиш да се обнове све цркве, које тамо леже сада порушене, и да се у њима врши служба Божја по обреду и обичају црквеном. Стога те молимо да добро промислиш, колика опасност теби и твојим наследницима прети, ако у Босни слободно остану. Зато своју одлуку храбро спроведи и ако нам будеш слао посланике, да нас о свему обавестиш, а ми ћемо угарског краља и остале вернике и владаре околних места позвати да ти помогну". Папа је одржао реч и слична писма је стварно упутио не само угарским краљевима већ и свим околним великашима.

Између 1340. и 1343. године организована је фрањевачка викарија у Босни и почело је организовано деловање католичке цркве. Подизани су фрањевачки манастири, а све је текло без већих сметњи због подршке која је ишла од бана Стјепана II. "Исто тако подигли су манастире и у Усори, Хуму и, коначно, у Стону, разуме се, уз сагласност Дубровчана, који су (како је речено) постали господари тога места. Фратри су обраћали и крштавали много јеретика, па су из свих оних крајева, на глас о њиховој доброти и добрим делима која су чинили, свакодневно хрлиле многе особе света живота у босанску викарију, како се називало главно њихово седиште" (Мавро Орбин). У сваком случају бан Стјепан II је успео да добије оно што је хтео. Без икаквих сукоба успео је да за само две до три године обави онај посао који је већ неколико крсташких војски покушало оружјем. Богумилска црква још увек није била угушена и имала је апсолутни примат, али је било очигледно да се ствари за њу мењају на горе.

Док се све то дешавало, изненада током 1342. године умре краљ Карло Роберт, а на угарском престолу наследи га син Лудвиг I Велики (1342-1382). У доба крунисања Лудвиг једва да је имао 17 година, тако да је државне послове водила његова мати, краљица Елизабета, сестра пољског краља Казимира. Радило се о властољубивој жени, али веома паметној и вештој. Већ наредну годину, буде лишен млади краљ једног од својих најоданијих људи, бана Микца, који нагло умире (1343.). На његово место краљ Лудвиг именује Николу Банића, веома спретног човека, оданог краљевској породици. Никола Банић се већ до тада истицао у ратовањима које су угари имали са Србима по Мачви.

Промену на краљевском престолу бан Стјепан II није баш дочекао са радошћу. Он је за цело време своје владавине био веран вазал покојном краљу Карлу Роберту, а за узврат овај се није уопште мешао у унутрашње ствари Босне осим онда када је требао бана помоћи. Осим тога, бан се изгледа осетио довољно јаким да се покуша у потпуности отргнути од угарске власти па је направио неку своју рачуницу. Мислећи да би смена у угарској могла довести до неке збуњености која би била сасвим довољна да он Босну у потпуности отцепи од Угарске, ступи у преговоре са Венецијом. Ту је нашао на спремне саговорнике, будући да је и Венеција подозриво гледала смену на угарском престолу. За време владавине Карла Роберта, успела је Венеција да отргне неке далматинске градове и да их стави под своју власт. Сада, они као да су назирали да би нови краљ могао да од Венеције потражи да му ове градове врати. Како њима није падало на памет да поврате богате далматинске градове то је требало очекивати војне сударе са Угарском. То је био разлог зашто су постепено почели да окупљају савезнике.

У лето 1343. године налази се босански изасланик у Венецији где предлаже савез. Венеција је ту идеју прихватила, али уз извесне резерве. Сматрали су да је, узимајући у обзир снагу који има бан, овај савез користан, али само ако у њега уђе краљ Србије. Све то на крају скоро да ништа није значило и било је јасно да Венеција оклева. Ипак, да би показала добру вољу и одмах у старту да не би поколебала бана, дозволи му да купи нешто оружја. Плашећи се да би бан можда могао самостално започети неку акцију и тиме непотребно закомпликовати ситуацију, они му одмах пошаљу посланика по којем га моле да за сада не предузима ништа. У то време Венеција је већ ратовала са кнезом Нелипцем па јој није одговарало да се рат прошири. Они су заправо хтели да банову снагу усмере не на Угарску већ на бана Нелипца и тиме босанску силу искористе за своје циљеве.

Но, ни бан није наиван. Убрзо је увидео да од овог савезништва нема шта да очекује, а следили су и нови догађаји. У то време умро је сасвим изненада кнез Нелипац (1344.), а на ту вест нареди краљ Лудвиг бану Николу Банићу да на силу од кнежеве удовице Владиславе и сина Ивана, преотме Книн. Акција је одмах показала успех и удовица Владислава видећи под Книном војску коју је бан Никола довео, пристане да испуни све краљеве захтеве. Када је бан Никола, мислећи да је посао обавио, повукао своју војску, кнегињи Владислави се јави Венеција, али и остали хрватски великаши и наговоре је да од предаје одустане, а да ће је они у даљњем отпору помоћи. Она пристане и одбије даљње преговоре. Сада је и угарски краљ Лудвиг изгубио стрпљење и нареди бану Николи да поново нападне Книн, али овај пут са њиме под Книн стигне и бан Стјепан II. Војска која је била под Книном бројала је око 10.000 војника, што је био заиста веома велик број. Осим тога, они су представљали тек претходницу пошто се долазак главне војске на челу са краљем Лудвигом тек очекивао. Сада је и кнегиња Владислава јасно увидела да јој нема друге и да мора да се покори. Спремно прихвати све захтеве које је краљ Лудвиг пред њу ставио и са баном Стјепаном II потпише предају. "Пошто смо се ми два бана и млади кнез Иван Нелипац и његова мајка састали, споразумели смо се да кнез Иван има предати у краљеве руке предати четири града: Унац, Почитељ, Срб и Столец, а задржаће Книн и Бреч, док му се не предају Цетина и Клис", каже једна од одредби из овога уговора. На тај уговор се бан Стјепан II и заклео пред својих дванаест витезова. Средином 1345. године стигао је у краљ Лудвиг и овај уговор је у Бихаћу и потврђен.

Несумњиво да је у овој акцији покоравања породице Нелипца главну улогу одиграо баш бан Стјепан II и да искључиво њему може угарски краљ Лудвиг да захвали што је најјача хрватска племићка породица скршена уз веома мало жртава. Краљ то није ни крио већ је са собом све до Загреба у својој пратњи као најпочаснијег госта повео бана Стјепана II, а у исправи коју је издао у Загребу назива бана Стјепана II са "драги наш рођак". У то време се очекивало да ће краљ Лудвиг наставити са војном акцијом, будући да је имао скоро 30.000 војника, и повратити далматинске градове. Међутим, из неког непознатог разлога он је одједном напустио цело предузеће и крајем 1345. године вратио се у Угарску.

Међутим, све то није много заваравало Венецију која је са великом нелагодношћу посматрала на краљев боравак у Хрватској. Присуство угара у Хрватској довело је и до тога да се Задар покуша отети испод власти Венеције и поново поврати под угарску власт. Задрани пошаљу своје посланство код краља Лудвига, али га не затекну у Бихаћу. То је већ било отворено одметање од Венеције. Не желећи да испусте овај богати град Млечани га ускоро нападну. На страни Венеције тада је била породица Шубић, а и краљ Србије, Душан је обећао помоћ. Задрани су већ на први знак да ће бити нападнути послали своје посланство краљу Лудвигу, овај пут у Угарску, и затражили помоћ. Он је то спремно прихватио и послао бана Николу Банића и бана Стјепана II у помоћ Задру. Удружени банови су са око 10.000 војника стигли у близину Задра, али му нису могли помоћи будући да су Венецијанци затворили прилаз граду са новосаграђеном тврђавом. Било је то неко импровизовано утврђење саграђено углавном од дрвета са 28 кула звано бастида. Било је довољно пространо да у њега стане сва млетачка војска, а исто тако довољно застрашујућег изгледа да се бан Банић и бан Стјепан II не усуде да ударе на њега. И тада је дошло до једног поступка двојице банова који је тешко објаснити. Осим што нису напали млетачко утврђење и што нису ослободили Задар опсаде, они су, ни мање ни више, почели са млечићима да преговарају. Склопили су некакав уговор и повукли се са својом војском. Тај њихов поступак се не може никако другачије објаснити него тиме да су вероватно добили мито, а за чега су их касније и Задрани оптужили. Бан Стјепан II се пред угарским краљем оправдао тиме да је његова војска била ипак сувише слаба за обрачун са оном војском која опседала Задар.

Не губећи време, почео је краљ Лудвиг да спрема нову армију која је требала бити довољно јака да сломи опсаду Задра. То је код Венеције изазвало одређени страх па су покушавали да мирним путем разреше неспоразуме. Као посредник у тим преговорима јавили су се између осталих и цар Душан, а онда и босански бан Стјепан II. То што се баш Стјепан II јавио као помиритељ угарског краља и Венеције као да подупире размишљање о томе да је њега Венеција потплатила годину раније и тиме успела да га одговори од напада на војску која је опседала Задар. Зна се да је за "услуге" посредовања тада Венеција исплатила бану укупно 1000 дуката. На крају се показало да се две стране, Угарска и Венеција, не могу никако договорити. Сада је остало само да оружје реши неспоразум.

Негде у пролеће 1346. године под Задром се слегла веома велика угарска војска коју је са собом довео краљ Лудвиг. Рачуна се да је било 100.000 војника од чега око 30.000 коњаника и оклопника. У оквиру ове војске налазио се и бан Стјепан II са око 10.000 својих људи. И ту, под Задром, док је краљ постепено разбијао опсаду, ступили су Венецијанци у тајне договоре са неким од војсковођа угарског краља, а међу њима и са својим "старим" познаником, баном Стјепаном II. Шта се разговарало, не зна се, али вероватно да неких крупнијих договора није било јер је 1. јула 1346. године дошло до одлучујуће битке између угарске и млетачке војске. После страховитог крешева на пољу је остало више од 7.000 мртвих угарских војника и само велика бројна надмоћност спречила је већу катастрофу. Ово је била апсолутна победа Венеције, али и сасвим довољно да краљу Лудвигу клоне срце и да напусти непосредно командовање опсадом те да се врати у Угарску. Као искључиви кривац за овај пораз под Задром био је од каснијих писаца оптуживан бан Стјепан II за кога се тврди да је издавао све планове Венецији па су га стога назвали "ђавољим учеником". "У време овога бана угарски краљ Лудовик био је у великом рату с Млечанима због Задра, који је био под његовом влашћу, а око којега су Млечани били ударили опсаду у намери да га заузму. Стога му је Лудовик хиљаду три стотине и четрдесет шесте године лично притекао у помоћ, водећи собом бана Стјепана. Али како су Млечани били опколили Задар с веома јаким справама и с много војске, и с копна и с мора, краљ му није могао пружити помоћ. Зато се морао повући натраг." (Мавро Орбин).

Банова издаја није никада доказана тако да се о томе може само претпостављати. Несумњиво да је њему тада далеко више одговарао пораз угарске војске јер би му то омогућило да се дефинитивно отцепи од Угарске. Он је и раније показивао наклоност ка томе и ово му је била идеална прилика да ту своју идеју коначно и оствари. Сам пораз тога судбоноснога дана никако није плод банове издаје, већ искључиво војне среће и боље тактике Венеције. Нема сумње да је бан одржавао живе везе са Венецијом и да је са њима правио комбинације око евентуалне помоћи да се Босна ослободи од Угарске, али то још увек не значи да је био издајник. Није познато да га је краљ Лудвиг по томе питању сумњичио мада Мавро Орбин нешто такво наводи. "Од тог времена Стјепан се није усуђивао да изађе пред Лудовика, било зато што је био свестан да се при пружању помоћи поменутом граду није понео како је краљ очекивао, било можда (како неки веле) зато што је, на молбу Млечана и заједно с неким угарским и хрватским великашима, ковао заверу против самог Лудовика. Лудовик се доцније није показивао нарочито наклон поменутом бану" (Мавро Орбин).

У то време долазило је и до неких сукоба између бана Стјепана II и Младена III Шубића, а Венеција је посредовала да се неспоразуми изгладе. Могуће да је су ти разговори око њихове помиридбе били оно што је натерало сумњу на његову издају па је забележено да се бан Стјепан II жалио Венецији да га Задрани неправедно оптужују за сарадњу са њима. Они му одговарају да им је због тога жао и да су такве оптужбе Задра "против Бога и сваке истине". Крајем 1346 године Задар се коначно предао Венецији. Сада је и краљ Лудвиг увидео да му је рат против Венеције пропао и стога средином 1348. године склапа мир са њима.

Управо од опсаде Задра почиње бан Стјепан II да води сасвим самосталну политику, независну од Угарске, а све у правцу покушаја потпуног осамостаљења. Са Венецијом су му везе све тесније, а Млеци се у овим преговорима посебно ослањају на фра Перегрина, босанског фрањевачког викара, који у Венецији ужива посебан углед.

У међувремену у Србији се дотадашњи краљ Душан прогласио за цара (крунисан 1346. године у Скопљу) и почео показивати сасвим отворене аспирације на освајање целокупне Византије и заузимање престола византијских царева. За такву акцију били су му потребни бродови које он није имао. Стога је ступио у контакт са Венецијом тражећи помоћ у флоти, а за узврат им је обећао помоћ у акцијама против Угарске. Венеција је преговарала са царем, али никада искрено. С једне стране никако није желела да цар Душан успе у својој намери и да слабо Византијско царство буде замењено новим јаким - Српским. С друге стране, имали су своје аранжмане са баном Стјепаном II па им цар Душан није био неопходан као савезник. Вероватно стога што је био сувише јак и што би у том савезништву он био тај који би водио главну реч.

Могуће да је то био додатни разлог да дође до крупнијих заоштравања односа између бана Стјепана II и цара Душана. Српски владар никако није могао заборавити то да је бан Стјепан II преотео Хум од Србије па је био упоран у захтевима да се ова област врати. Како је босански бан то одбијао изгледало је да ће ове две државе да зарате око Хума. Бан Стјепан II је осећао да је у односу на Србију далеко слабији па је стога преко Венеције тражио да се са царем Душаном поведу преговори око евентуалног измирења. Како се цар тада бавио другим стварима (освајања по Византији), то је пристао да се склопи примирје на три године (децембра 1346.). Иако је постојало формално примирје то није ни једну од страна спречавало да са појединим одредима упада на туђу територију, али све је то још увек било далеко да организованих сукоба. Истини за вољу ове сукобе је већим делом изазивала босанска војска.

Непосредни повод за оружани сукоб између Босне и Србије пружио је бан Стјепан II одлучивши да на територији Хума, код ушћа Неретве, сагради тврђаву. Знајући да ће цар Душан реаговати и можда оружано интервенисати бан Стјепан је од Венеције затражио да му у случају рата пружи бродовима подршку са мора. Венеција је покушавала да убеди бана да тврђаву не гради, али овај је остао при својој одлуци. Осим тога, из неког нама непознатог разлога, бан се толико лудо охрабрио да је извршио напад на цареве територије. Негде током Божићних празника 1349. године банови људи изврше продор све Конавала и страшно опљачкају крајеве кроз које су пролазили. "Пошто је он постао господаром Хумске области, његови људи су непрестано нарушавали границе цара Стефана, а нарочито су причињавали велику штету у пределима Требиња, Конавала, Гацка, Рудина и других места све до Которског залива. А како је цар био заузет освајањем Романије, није се могао старати око одбране граница Босне и Хума. Али кад је коначно заузео велики део Романије и успоставио потпуни мир у тим странама, поче мислити на освету за увреде и погрде нанете му од стране реченог бана Стјепана и његових подложника" (Мавро Орбин). Венеција је још једном покушала да посредује између цара и бана, а Душан им је одговорио да једино из обзира према њима (Венецији) није до сада навалио на бана. И сада је спреман да пређе преко свих увреда, али под условом да му овај врати Хум и накнади сву причињену штету.

Како је бан Стјепан II одбијао сваки разговор, то цар Душан током октобра месеца 1350. године покрене велику војску на Босну. "Кренувши на пут с царицом, дође на границу Босне, код реке Дрине, с педесет хиљада коњаника и тридесет хиљада пешака" (Мавро Орбин). Знајући да не може издржати директан судар са царском војском, бан Стјепан II је у самоме почетку покушао да организује неку врсту герилске тактике. "Али увидевши на крају да неће моћи одолети непријатељској војсци, посече много великих стабала помоћу којих закрчи пролазе, те оста повучен у шумама и планинама као у неким тврђавама, бранећи с много људи све пролазе кроз које се могло продрети с војском у Босну" (Мавро Орбин). Тактика је била добро замишљена и могуће је да би царевој војсци бан нанео много штете и можда до краја га натерао на повлачење. Иако осион и веома својевољан, бан Стјепан II се показао као непоколебљив и веома храбар. Међутим, ни цар Душан није био наиван. Успео је да уз помоћ мита унесе раздор међу Стјепанову властелу, тако да је доста његових људи прешло на цареву страну. Самим тим и отпор који је замишљен није могао бити и спроведен.

Оставши без војске морао је бан Стјепан II да мисли како ће да спаси главу. Са оно мало преосталих људи повукао се у планину, али ни у њих није имао поверења плашећи се издаје. "Стога одлучи да се повуче у планине с малим бројем својих људи, које је и даље, ипак, мењао како га неко од њих не би издао" (Мавро Орбин). Сломивши тако одмах у почетку сваки отпор цар Душан је са својом војском постепено заузимао Босну. Ускоро је стигао под Бобовац, једно веома јако утврђење, у којем се налазила банова ћерка Јелисавета. "Баци се још на освајање утврђења Бобовца, у које се била склонила Јелисавета, јединица кћи бана Стјепана, која је тада била девојчица, а касније жена Лудовика, угарског краља, и мајка Марије, жене цара Жигмунда" (Мавро Орбин). До краја се показало д је овај тврди град ипак сувише утврђен да би се могао брзо освојити, а осим тога ни цар није показивао неку посебну вољу, па је опсада ускоро скинута. Након тога, цар Душан је послао војску да плени по Босни. "Утаборивши се ту, посла део војске да плени према реци Цетини и оној другој реци, Крки, према Хрватској, а он с осталим делом војске скрену према Хумској области" (Мавро Орбин).

Можда је цар Душан очекивао да ће бан Стјепан II понудити преговоре, међутим, то што се Бобовац одржао могло је бану само да пружи даљњег подстрека у отпору. Ко зна како би се све то завршило да изненада не дође до цара Душана вест да су Византинци почели офанзиву у Македонији и да тамо ствари јако лоше стоје. Како му је тај део државе у томе моменту био важнији он одмах покрене војску ка Македонији, оставивши неке гарнизоне да сачувају освојени Хум. Међутим, како се цар Душан повукао из Босне тако је бан за само пар месеци повратио све оно што је цар освојио. Иако није добио ни једну битку, бан Стјепан II је на крају, уз сплет срећних околности, победио у овом рату.

Све ово му је страховито подигло углед, чак толико да је одбио било какве даљње преговоре са царем око Хума. Цар Душан је, увидевши да оружјем тешко да ће моћи учинити нешто више, дође на идеју да свога сина Уроша ожени са бановом ћерком Јелисаветом. Као мираз требао је бан уз ћерку да преда Хум. По свему судећи ову идеју су цару наметнули Дубровчани и Венецијанци којима никако није одговарало да се ратује по Босни, будући да им је то ометало трговину. "Док је цар боравио у Босни, млетачка влада и Дубровчани упутише му свечане поклисаре да преговарају с њим и изгладе спорове између њега и бана Стјепана, али нису могли ништа постићи, јер је цар хтео да бан даде своју кћер Јелисавету за жену његовом сину краљу Урошу и да у мираз донесе Хумску област, као нешто што припадаше самом цару преко Немање и његове браће, ранијих господара Хума, од којих је сам цар вукао лозу" (Мавро Орбин). Но, и та идеја, ма како била добро замишљена, пропала је у самоме почетку јер је бан Стјепан II мислио да женидба са српским принцем, будућим царем, није добра прилика за његову ћерку. "Но речени бан, надајући се да је може боље удати (како се касније и збило), није нипошто хтео пристати да му даде ни Хумску област, а ни кћер и без Хума" (Мавро Орбин).

У оно доба је можда изгледало чудно то што бан не жели да уда своју ћерку за наследника царевине Србије, најјаче балканске силе у то време, изговарајући се да за њу он може наћи и бољу прилику. Касније ће године да покажу да је он био у потпуном праву, будући да је само неколико година након ових ратова, цар Душан умро, а Србија је кренула пут пропасти. И овај банов потез ће да покаже, додуше тек након неколико година, о каквом се спретном политичару радило. Њега ни за тренутак није засенио тадашњи сјај Српског царства, њене моћне армије и огромне резерве које је оно тада имало. Био је, што је веома важно тада а касније још и више, сасвим реалан, чак далеко више него што је то био цар Душан онда када је неконтролисано ширио царство. У одлучном моменту није хтео да преговара са царем, иако су трупе из Србије преплавиле земљу, а добар део властеле га је издао. Стрпљење му се исплатило јер је цар Душан са скоро целокупном својом војском морао да напусти Босну и бану није било тешко да поврати оно што је за моменат изгубио. Његова процена да цар Душан због сталних проблема у огромном царству, не може ни на једном месту остати дуже, ни једно своје предузеће до краја извршити, показала се као тачна. Требало је само чекати. Бан Стјепан II је стрпљиво седео у босанским планинама, не желећи да се преда, не желећи да преговара, а цар Душан није имао времена да чека да бан попусти. Огромно царство му није давало могућности да се на једном месту дуже задржи. Могуће да је тада бан Стјепан II дошао до закључка да се такво царство које почива само на вољи једног човека, са масом етнички потпуно различитих људи, не може одржати на окупу ослањајући се само на српски биолошки елеменат којега и није било толико да све може да држи под контролом. У сваком случају, бан као да је предвидео скори залазак снаге Српског царства.

Даљња владавина Стјепана II Котроманића је била углавном мирна, без неких посебних дејстава. Повремене расправе са Дубровником и Венецијом око неког опљачканог трговачког каравана нису могли тај мир да омету. Интересантно је то да су се и верске нетрпељивости у то време примириле, а бан је успео да свога човека, фра Перегрина, протури на упражњено место босанског бискупа. Осим тога успео је да своје рођачке везе још више прошири тако што је своју ћерку Марију удао за грофа Улрика од Хелфенштајна. Око ове Марије постоји мала недоумица. Има мишљења да је она заправо његова сестра, а то је подупрто једном повељом краља Лудвига из 1352. године где он наводи: "госпођу Марију сестру Стјепана херцега босанскога, нашу предрагу рођаку, удату за господина Хелфенштајна". Ћерку Катарину је удао за грофа Хермана I Цељског.

Међутим, највећи успех је био у томе што је успео да своју ћерку Јелисавету удао за угарског краља Лудвига. О томе венчању и како је до њега дошло Мавро Орбин има веома лепу причу. Мати краља Лудвига је, чувши да бан Стјепан II има младу ћерку, затражила да је пошаље њој на двор. Бан није имао воље да то уради и стално је отезао са одлуком, али је краљица била упорна и ускоро лично дође у Босну по Јелисавету. Сада више ни бан није имао куда и морао је да дозволи да ћерка отпутује у Угарску. "Краљица ју је повела са собом у Угарску и држала код себе три године. Како се она у то време много пролепшала, а и како се у свим својим поступцима паметно владала, краљица мајка почела је настојати код свога сина Лудовика, коме је била умрла прва жена, Маргарита, кћи пољског краља Казимира, да је узме за жену. Пошто се Јелисавети у међувремену Лудовик свидео, она је сместа обавестила о томе свог оца и позвала га да дође у Угарску на њену свадбу." (Мавро Орбин).

Младенци су били у четвртом степену сродства тако да је за њихово венчање требала папска дозвола, међутим како је бан Стјепан II у то време већ био болестан то се на дозволу није чекало и венчање је обављено без тога (јун 1353.). Крајем лета те године стигла је и дозвола од папе Иноћентија IV. "Угарски краљ Лудвиг и племенита госпођа Јелисавета, кћи Стјепана бана босанскога, иако су знали да су сродници у четвртом колену, ипак су из одређених разлога ступили у брак. Они су се обратили на папу ради опроштења ове забране, будући да такав брак повлачи екскомуникацију за собом", пише папа загребачком бискупу и налаже му да пружи супружницима опрост од црквеног проклетства. У то доба бан Стјепан је већ био мртав. Умро је вероватно крајем септембра 1353. године. Претпоставља се да ја сахрањен у цркви самостана Мале Браће, св. Никола у Милешеву који је био његова задужбина. "Дојдоше први фратри св. Фране у Босну, коим бан Стјепан учини први манастир у Милошеву, у коме се учини укопати кад умри.." (Лашванин).

То је био крај до тада највећег владара у историји Босне. Гледајући у ретроспективи можда је могуће рећи да Босна од њега и није имала значајнијег владара. Каснији успеси које ће постићи његов наследник Твртко, ослањаће се углавном на оне темеље које је бан Стјепан II поставио. О њему као човеку и његовој до краја превртљивој политици можемо говорити и онако и овако, али мора се имати у виду да је он био тај који је створио Босну као државу и да јој је обезбедио скоро чисту независност. Успео је осим тога да династију Котроманића са вештим браковима повеже са многим краљевским и племићким кућама широм Европе. Уз то, успео је да на најбољи начин умири верске трзавице кроз које је Босна до тога момента пролазила и да од ње отклони опасност крсташких ратова који су до његове владавине редовно посећивали Босну. У сваком случају бан Стјепан II успео је да створи темељ на којем ће се Босна уздићи до своје највеће снаге.

4. Бан Твртко (1353-1377)

Како је једини син бана Стјепана II Котроманића, који се звао Вук, умро још за његова живота то из његове директне лозе није имао ко да наследи Босну. Та част је пала на Твртка, сина Стјепановог брата, кнеза Владислава. И до тада, кнез Владислав је узимао велико учешће у власти помажући брата (бана Стјепана II) у државним пословима. Стога ово преузимање власти од стране Твртка није било неко посебно изненађење. Стиче се утисак да је такво наслеђивање било договорено још за Стјепановог живота, па чак и уз његово учешће. То због тога што у моменту када је Твртко преузимао власт, мати Јелена му се налазила у Угарској на свадбеним свечаностима поводом брака угарског краља Лудвига и Јелисавете Котроманић. У то доба бан Стјепан II је био тешко болестан па се очекивала скоро и његова смрт. Вероватно да је током трајања свадбених свечаности Јелена разговарала о томе са угарским краљем Лудвигом и да су тада постигнута сва утаначења око тога под којим ће условима Твртко да преузме Босну. Док су свечаности трајале, стигла је у Угарску вест да је бан Стјепан II умро. "Пошто није оставио ниједно мушко дете, наследили су га у држави његови синовци, односно синови његовог брата Владислава, Твртко и Вукић, јер његов други брат Нимослав није уопште имао ниједног законитог сина и био је умро, као и Вукић, још за Стјепанова живота" (Мавро Орбин).

У време када је преузео бански престо имао је Твртко једва 15 година, па је сасвим разумљиво да је у његово име владао његов отац, кнез Владислав. Радило се о искусном човеку који се већ годинама носио са босанском властелом и који је био свестан да босанску господу може да одржи у верности само ако им потврди све оне привилегије које им је доделио некада бан Стјепан II. Стога је прва година владања бана Твртка I (и његовог оца Владислава) протекла углавном у потврђивању и издавању нових повеља. У то време се бележи и један састанак босанске господе у Милама, на гробу бана Стјепана II. "В оно вријеме, када приде госпоја бана мати с Угр и својим сином с кнезом с Влком, би станак на Милех все земље Босне и Долњих Краји и Загорија и Хлмске земље". Станак је био након повратка Јелене Котроманић из Угарске и ту је саслушан њен извештај о разговорима на угарском двору. Може се слободно рећи да је тек од тог момента Твртко I прихваћен као Босански бан. Рачуна се да је то било негде с пролећа 1354. године.

Исте те године (1354.) умро је кнез Владислав, а вршење власти у име Твртка I је преузела његова мати, Јелена. "Његова је мајка била веома паметна жена и син ју је много поштовао и у свим стварима се с њом саветовао" (Мавро Орбин). Међутим, њу у Босни великаши нису много волели и било им је веома тешко да превале то да се покоравају једној жени. Због тога је било и неких побуна од којих је свакако најкрупнија била она о којој прича Мавро Орбин. По њему против Твртка се побунио његов блиски рођак Павле Кулишић, заузео Усору па се прогласио баном. Након тога "Твртко је сакупио нешто војске и кренуо да савлада поменутог Павла. Пошто му је то пошло за руком, заробио га је и приморао да му врати усорске градове, а онда га бацио у тамницу, где је завршио живот" (Мавро Орбин).

Управо је за Јелену везано и помало неспретно мешање Босне у сукобе око градова Клиса и Скрадина. Њих је држао некада кнез Младен III Шубић. Након његове смрти градове је преузела његова удовица Јелена, иначе рођена сестра српског цара Душана. Она је желела да по сваку цену ове градове задржи под својом влашћу док њен син, Младен IV, не достигне пунолетство. То се одмах показало као веома тешко, будући да је око на ове градове бацила Венеција, али и Угарска. По свему судећи, док је Јелена Котроманић боравила у Угарској, њој је краљ Лудвиг предложио да се Босанци покушају домоћи ова два града. Током летњих месеци 1355. ушао је бан Твртко и мати му Јелена са босанском војском у Дувно. Ту су се тада почели водити замршени преговори. Осим што се покушавао дочепати Клиса и Скрадина, Твртко је водио преговоре и са кнезом Иваном Нелипцем. Циљ ових других преговора је био да њих двојица пронађу неки договор за сукоб који је између ове две породице трајао већ дуже време те да координишу своје акције при подели оних земаља које су остале иза Младена III.

Преговори су се до краја показали као успешни па је Твртко успео да од заоставштине Шубића добије само пар градова. О тим догађајима постоји једно писмо од трогирског кнеза Градонила. "Бан је босански добио градове покојнога кнеза Гргура бившега војводе, а добио је такође и град госпође Катарине, који је држао Новко Ципријанић, а то је било по споразуму. Речени бан вратио се у Босну, где је била његова мајка са својом војском, и овде се ради о споразуму између реченога бана и кнеза Ивана Нелипца, а споразум се води по бановцу книнскому и вероватно ће се склопити. Бановац ће сигурно доћи под Задар и стога жели примирје с Трогиром, Сплитом и Шибеником, а ако дође до споразума између бана и кнеза Ивана, намерава повести све ове војске под Задар. Клишка кнегиња (Јелена Немањићка) опоравила се од болести, која ју је ових дана мучила, и послала је натраг она два племића, које смо јој били одпремили, и по њима ми је поручила, да мајка босанскога бана, сестра покојнога кнеза Младена, на сваки начин намерава доћи у Клис, да с њом говори, а каже да је разлог њезина доласка тај, што јој има саопштити неке краљеве поруке", пише трогирски кнез Петар Градоник дужду у Венецију.

Видљиво је из овог писма да је Јелена Котроманић запела да се састане са Јеленом Шубић највише због тога што је имала да пренесе овој неке поруке угарског краља о предаји градова. До њиховог састанка није дошло пошто је Јелена Шубић то избегла, а у Скрадин и Клис су ушле трупе које је послао цар Душан (зима 1355. године). Тиме су аспирације Венеције и Угарске, барем за тренутак морале да устукну. Није прошло много, а умро је цар Душан (20. децембра 1355.). Нешто касније Скрадин је предан Венецији, а Клис угарима, но сада већ у тим догађајима босански бан више није учествовао. Разлог је био у томе што га је поступак угарског краља дубоко увредио. Он је могао сасвим јасно да види да га у овим сукобима угарски краљ користи као најобичније средство ни не мислећи да евентуално задобијене градове преда њему (Твртку) већ их намерава задржати за себе. На крају се показало да су од заоставштине Младена III сви добили понешто, дон је он (Твртко), иако је и војску покретао, остао кратких рукава. Све је то било од одлучујућег утицаја да се бан Твртко оглуши о позив краља Лудвига да му пружи помоћ у наредном рату са Венецијом који се водио у времену од 1356. до 1358. године. То је сада била веома незгодна ситуација. С једне стране Твртко никада није порицао да му је угарски краљ Лудвиг врховни господар, али са друге стране одбијао је да му пружи било какву војну помоћ.

Да је таква непослушност била преурањен потез могао се Твртко уверити половином 1357. године када је боравио на угарском двору. Све је споља било лепо. Дочек је био на први поглед срдачан, али када се почело расправљати о спорним питањима нашао се Твртко у незгодној ситуацији. "Кад је приспео тамо, љубазно су га примили краљ и краљица, његова рођака, и сва господа и великаши тога краљевства. После дужег и врло пријатног боравка у Угарској Твртко се спремао за повратак у Босну. Но Лудовик га је задржавао преко његова очекивања, стављајући му до знања да га неће пустити све док му не поврати Хумску област, за коју је говорио да је баштина његове жене Јелисавете" (Мавро Орбин). Осим што је морао да призна врховну власт угарског краља, морао је Твртко да му препусти Хум (као мираз Јелисавете Котроманић) и да обећа да ће му војно помагати. Осим тога обавезао се Твртко да ће истребити све јеретике по Босни, а ова обавеза је била "дело" тадашњег босанског бискупа Петра Шиклоша који је на тој части заменио дотадашњег бискупа, Перегрина. Нови бискуп је био велики противник јеретика и ни у ком случају није био одан кући Котроманића као што је то био Перегрин. Управо стога између Твртка и Шиклоша ће да избије страшна мржња.

Било је очигледно да на све ове одредбе Твртко пристаје не зато што то хоће већ због тога што је на то присиљен. Све то мора да је приметио и краљ Лудвиг и увидевши да Твртка неће моћи натерати на послушност, наметне му још једну обавезу. По тој одредби уговора морао је, од тада па надаље, у Угарској стално да борави или Твртко или брат му Вук, а све као јемство да ће Твртко бити веран угарском краљу. Дакле, радило се о класичном облику талаштва. Тек након тога је краљ Лудвиг потврдио Твртка и брата Вука у банству босанском и усорском. "Кад је то испунио, краљ му је дозволио да се врати у Босну, пошто га је претходно краљевски даровао и писмено потврдио као владара у Босни" (Мавро Орбин).

Након што се успео избавити из Угарске вратио се Твртко у Босну где је могао на миру да размисли. Било је очигледно да је његов положај према угарском краљу из дана у дан све лошији. Осим што му је одузео скоро цео Хум и тиме значајно одломио комад територије на којој је владао његов претходник бан Стјепан II, Твртко је морао да трпи и друга понижења. Властела из Доњих крајева, која је за време бана Стјепана II била под директном банском влашћу, сада је од те власти изузета и стављена под непосредну власт угарског краља Лудвига. Осим тога краљ помало подбуњује и осталу босанску властелу, што се сасвим јасно види из једне повеље. "Сазнали смо из поуздана извора, да сте одредили нама се покорити, па вам за то обећавамо, а у случају да своју намеру изведете и дате заклетву нама и нашој светој круни и премилој нам супрузи, да ћемо вам све ваше градове и привилегије потврдити и подржати вас у вашим привилегијама и изузети вас за сва времена испод моћи и суда босанског бана и узети вас под нашу краљевску милост". Тиме је краљ Лудвиг постепено слабио бана Твртка узимајући из његове власти једног по једног босанског великаша.

Када се све сабере и одузме Твртка је краљ покушао ставити у положај обичног државног службеника, што наравно, Твртко никако није могао да прихвати. Покушао је неком врстом отпора тиме што је писао властели Доњих Крајева где је наводио (у ствари претио) да и даље себе сматра њиховим господарем, а сваки онај од властеле који пређе под директну власт угарског краља, чини према њему (Твртку) издају. Не може се рећи да бан Твртко није имао подршку босанске властеле, али било је јасно да се све то осипа.

Све је тада ишло краљу Лудвигу на руку. Његово ратовање са Венецијом се постепено приближило крају. Почетком 1358. године он држи целу Далмацију у рукама, а Венеција се морала ње (Далмације) уговором и одрећи. Чак је и Дубровник признао угарску власт. Повеља којом је краљ Лудвиг признао неке привилегије Дубровнику била је још једно понижење за бана Твртка. У тој повељи Лудвиг обећава неке повластице Дубровнику, али за себе лично узима од њих годишњи данак, а Твртка назива баном "по краљевој наредби". Ипак, мора се признати да сви ови поступци краља Лудвига нису били повезани само његовом жељом да све стави под своју контролу. Таква његова неповерљивост јесте великим делом и Тврткова кривица. Томе је знатно допринела и афера која је избила половином 1358. године. Ухваћено је једно писмо бана Твртка ка лектору каптола у Ђакову и узвратно писмо истог лектора управљено ка бану Твртку. Та писма су из неког разлога била сумњива тадашњем бискупу Петру Шиклошу и он је дао да се лектор затвори. Када је коначно лектор присиљен на изјаву изашле су на видело многе незгодне ствари за Твртка. Лектор је наводио да га је Твртко убеђивао на неке ствари које су противне хришћанству, али и против краља Лудвига, а нарочито против бискупа. Детаљи нису познати, а очигледно је да је бан Твртко неку сплетку израдио, али није је стигао и спровести. Шта је он смерао против краља и бискупа, остаје непознато, али да је то било нешто озбиљно може се видети из краљевих каснијих поступака.

Током 1359. године угарски краљ Лудвиг је искористио пометњу насталу након смрти цара Душана и упао у Србију. Како су у том удару највише страдале земље кнеза Војислава Војновића, тадашњег најјачег великаша у Србији, то се могло очекивати да ће се кнез на неки начин осветити. Како му је угарски краљ био недоступан он се окренуо оном угарском поседу који му је био најближи, а то је био Дубровник. У то доба република је признавала врховну власт Угарске и помагала је краља Лудвига у његовом упаду у Србију. Стога се кнез Војислав освети тако што опустоши дубровачку околину (август 1359.). Угарски краљ је писао Дубровнику да помоћ затраже од бана Твртка и хрватског бана Никола Сеча. Република се обратила обојици, али јој није помогао ни један од њих. Немајући куд, Дубровник је исплатио износ од 4.000 перпера кнезу Војиславу и на тренутак га умирио. Касније се бан Твртко правдао тиме да је имао намеру да Дубровнику помогне, али док је опремио војску, већ су зараћене стране склопиле мир. Но, то није било тачно. У питању је било нешто друго. Краљ Лудвиг је бана Твртка у писму у којем му налаже да помогне Дубровнику, опет назвао "својим службеником", што је наравно Твртка страшно увредило. Из пакости према угарском краљу једноставно се оглушио о ову наредбу, а није немогуће да је директно помагао кнезу Војиславу.

Већ 1361. године удара поново кнез Војислав на Дубровник. И опет бан Твртко не жели да помогне Дубровнику иако за то има наређење угарског краља, али и сасвим довољно времена да опреми војску. На крају се његово учешће у овом новоме рату завршило на томе да је између кнеза Војислава и Дубровника неуспешно посредовао при помирењу. Чак ни то није радио лично већ је послао свога жупана Санка Милтеновића. Ово посредовање је на неки начин од њега било изнуђено па га је он преко воље и урадио. Наиме, због наваљивања Дубровачких посланика да утиче на кнеза Војислава, Твртко је послао жупана Санка код кнеза Војислава. Како је кнез набусито одговорио да не жели да преговара са Дубровником, бан Твртко је, стиче се утисак, једва дочекао да дубровачке посланике пошаље кући правдајући се да је, ето, он све учинио, али да кнез Војислав неће да преговара. У суштини он је био у бољим односима са кнезом неголи са Дубровником и није желео да му се замера, па стога и таква његова привидна незаинтересованост. Тада се Дубровник уздао у своје снаге и током 1362. године склопљен је мир са кнезом.

Сада је и угарском краљу Лудвигу било доста овакве Тврткове непослушности. Требала је да уследи казна, али за њено изрицање је требало добро оправдање. Управо такво оправдање му је пружио папа Иноћентије VI који је током 1360. године дао дозволу босанском бискупу Петру, иначе љутом Твртковом противнику, да може затражити и војску не би ли искоренио јеретике у Босни. Управо ту војну помоћ је требао да пружи краљ Лудвиг. Наравно да краља у рат нису терали верски обзири већ искључиво жеља да сломи Твртка и Босни у потпуности одузме било какву самосталност. Током 1363. године угарска војска проваљује у Босну. Прва мета је био град Соко на Пливи, али се под њим није краљ Лудвиг баш много трудио, само три дана (8-10. јули) и одмах након тога вратио се у Угарску. Соко је бранио Твртков војвода Вукац Хрватинић и то толико спретно да је краљу Лудвигу овај поход досадио само након три дана опсаде. Бан Твртко је био неизмерно захвалан своје војводи. "Створих милост своју господску својему верном слузи Вукцу Хрватинићу за његову верну службу у оно време, када се подиже на мене угарски краљ Лудвиг, и дође на Пливу под Сокол и онда ми војвода Вукац верно послужи".

Не желећи да се више ломата по Босни, у јесен угарски краљ понови поход, али сада пошаље палатина Никола Конту са циљем да се заузме Сребреник у Усори. Ако у прошлом походу угарска војска није доживела веће губитке, сада је то већ било другачије. Изгинуло је много војника под овом тврђавом, а осим тога у угарском логору неко је украо велики државни печат од острогонског надбискупа Николе. То је била велика срамота коју угарски краљ дуго није могао да заборави. На крају је опсада пропала и угарска војска се још једном повукла.

Та је година била очигледно година тријумфа за бана Твртка и изгледало је да је коначно успео да одбије све нападе који су долазили од краља Лудвига. Сада се бан назива поново "божјом милошћу бан читаве Босне", а не као до тада баном по милости и наредби краља Угарске. Стиче се утисак да је бан Твртко у томе моменту мислио да је успео да у потпуности откине Босну од угарске власти. У таквом размишљању није био усамљен. Сви ти угарски порази су далеко одјекнули, а Венеција као да је једва дочекала ово понижење угарског краља, од којег је и сама претрпела доста пораза, па у својој повељи из 1364. године (тада је Твртко именован грађанином Венеције) наводи за Твртка да је "божјом милошћу бан читаве Босне". Можда је тог момента то тако и изгледало. Две велике угарске војске су биле сломљене, а сам пораз за краља Лудвига и није био тако велик колико је била велика срамота коју је у тим походима претрпео. Први поход је он лично водио, али његова ратоборност је трајала само три дана након којих се журно склањао из Босне. Други поход је трајао дуже, али само зато да његова војска претрпи велике губитке, и да неко из логора украде велики државни печат. Чинило се да краљу Лудвигу Босна неће још неко време падати на памет. Осим тога, изгледало је да је у Босни овим угарским походима створено јединство босанске властеле и њиховог бана Твртка. Као да су сви схватили да се против Угара не води само обична борба, већ се води рат за одбрану слободе Босне.

Међутим, овај рат је изнео на видело и неке друге ствари. Ма колико споља изгледало да је бан Твртко остварио велике тријумфе и да се тиме могао само учврстити на власти, у самој својој суштини то није било тако. Данас се не зна шта се тачно догађало у Босни, али из бројних жалби које је упућивала Венеција и Дубровник, види се да је у Босни настала велика анархија. Неколико

трговачких каравана је опљачкано од локалне властеле, а бан Твртко никако није успевао да их стави под контролу и натера на послушност. Очигледно да су ови ратови са Угарском више допринели да властела ојача, него сам бан Твртко. По својој слободи се нарочито истичу жупан Санко Милтеновић и браћа Дабишић, који као да нису више признавали банову власт.

До отворене побуне је дошло у фебруару 1366. године, а иступ непослушне властеле је био тако снажан да је Твртко заједно са мајком морао да спас потражи у бекству. Уточиште је нашао ни мање ни више већ код угарског краља Лудвига, који је до тога момента радио упорно на томе да скрши Тврткову власт. Сада је одједном дошао у ситуацију да Твртка спашава. Могуће да је краљ Лудвиг раније желео само да Тврткову власт ограничи, али не и њега самог да отера из Босне. Следећи то, могло би се закључити да са овом побуном краљ Лудвиг није имао ништа и да је она и њега самога изненадила. Данас се не зна шта је прави разлог оваквог иступа босанске властеле и шта је то Твртко урадио да је против себе изазвао толики бунт. Он сам се у једном свом писму (тада се већ био вратио у Босну) са доста резерве осврће на све те догађаје и налази углавном сву кривицу у непослушној властели. "Но исти племићи наше земље, како су прије били неверни Богу, тако се сада изневерише нама, те су нас срамотно истерали из наше земље заједно са нашом мајком и сасвим нас избацили".

Сви ови догађаји око Твртковог пада одједном су уздигли његовог брата Вука. И до тога момента Вук је био и те како значајна личност у Босни, па чак изгледа и више него што је то дозвољавала његова титула "младог бана". Да ли је он био тај од којег је потекла иницијатива за ову побуну или је био само експонент побуњене властеле, не зна се. Углавном, по Твртковом повлачењу, Вук је био тај који је преузео власт. Могуће да су поремећени односи између Твртка и Угарске охрабрили Вука и неку властелу да помисле да је идеално време за смену бана и да краљ Лудвиг неће бити противан Твртковом рушењу са власти. Међутим, у тој су се процени преварили. Краљ Лудвиг је желео Тврткову власт само да ограничи, али не и да га сломи. Ова промена на банској части у Босни самој Угарској никако није одговарала, па стога не изненађује то што се краљ Лудвиг одмах заложио да се Твртку помогне. "Кад је вест о овом устанку великаша допрла до ушију бана Твртка у Угарској, он је сместа узјахао на коња и долетео у Усору. Ту је сакупио војску, те је с много господе и великаша који су остали уз њега кренуо против свога брата Вукића" (Мавро Орбин). Уз Угарску помоћ Твртко је успео да се до краја марта 1366. године поврати у Босни и да један део земље поврати. "Али ми смо милосрђем свемогућега Бога и милошћу славног владара господин Лудвига, божјом милошћу краља угарскога, по нашем праву и ради наше верности опет донекле примљени у нашу земљу, иако не сву" пише Твртко Венецији у то доба. У сваком случају успео се веома брзо повратити од првога шока којем је био изложен. Интересантно је да се он у поменутом писму потписује са "божјом и господина нашега Лудовика краља милошћу бан Босне", што сведочи да је у том моменту он пун захвалности према краљу Лудвигу на учињеној помоћи, чак толико да се оваквим потписом поново издаје за његовог поданика.

Но, сва та захвалност Тврткова била је кратког века. Током 1367. године била је коначно сломљена побуна у Босни, а властела је поново пришла Твртку. Неке је придобио митом, неке лукавством, некима је поделио привилегије, а неке је казнио. Тако је кнеза Павла Вукославића успео да придобије тиме што му је обећао да му се неће светити: "Кнезу Павлу Вукославићу и његову осталому ... потврдих, с чиме је приступил к мени, и да му се не отниме ништоре без те кривице, за што би вридно племениту чловику главу отсићи, чеса не угледа Босна и Усор, његова дружина племенити људије" каже Твртко у повељи коју је издао кнезу. Брат Вук није тражио опроштај и повукао се у Дубровник. Твртко се тада осетио довољно јаким па је поново почео да се на повељама потписује са "милошћу божијом господин многим земљам, Босни, и Соли и Усори и Долњим Крајем и Подринију и хлмски господин". Тиме је поново са себе одбацио угарску власт и врло брзо заборавио захвалност према угарском краљу.

Изгледа да је Вук из Дубровника организовао отпор против Твртка, а Дубровчанима падне на памет да позову Твртка да дође у Дубровник. Вероватно су мислили да на неки начин споје браћу и убеде их да се помире. У томе им је подршку пружала и кнегиња Јелена, којој као мајци сигурно није било лако да гледа како јој се синови између себе туку. И заиста, у јулу месецу 1367. године Твртко је стигао у Дубровник, али са војском. Додуше, цело време се понашао као гост, међутим Вук се није усудио да га дочека у граду већ се на време склонио изван града. Дакле, очигледно да Твртко није дошао ни са каквом намером да се мири са Вуком већ је желео да овога скрши. После неколико дана свечаности и гошћења напусти Твртко град, а да се са Вуком није ни видео, а још мање помирио. Њему можда у то време Вук и није представљао неки посебни проблем и желео је да га казни више због повређене сујете већ због тога што је овај био за њега нека опасност.

Већи је био проблем одметнути жупан Санко Милтеновић, пошто се радило о једној веома старој и познатој властеоској породици. Родоначелник породице Санковић био је неки Дражен Богопенец који се спомиње у дубровачким књигама још 1306. године. Први значајан представник Санковића јесте у сваком случају Милтен Драживојевић и то због тога што је био најпоузданији војсковођа бана Стјепана II Котроманића. Из тог разлога играо је видну улогу у догађајима који су везани за тај период (Драживојевић се спомиње по први пут 1332. године). Од његовог доба ова породица је стекла земље на граници са Дубровником и стога честе везе ове породице са Републиком. Због заслуга стекао је од бана Стјепана II и назив жупана. Иза жупана Милтена остали су синови Санко и Градоје, и ћерка Радача (монахиња Полихранија). Још 1366. године Санко се спомиње са титулом казнаца и још увек је у добрим односима са Твртком, али већ тада почиње његове тајне везе са Дабишом (каснијим краљем) и покушаји да се Твртку обори са власти.

У суштини ни Санко Милтеновић не би био неки проблем за Твртка да се није удружио са жупаном Николом Алтомановићем, који је у то доба био апсолутно најјача фигура у Србији. Чак толико јак да је у још већој мери него његов рођак, кнез Војислав Војиновић, одбијао да се покори цару Урошу. Жупан Алтомановић је ратовао са сваким ко му је био у близини, а како је својим најновијим освајањима додирнуо и босанске границе, то је непријатељство према бану Твртко за њега била сасвим нормална ствар. "Верујући, дакле, да нема на свету храбријег и моћнијег од њега, поче ратовати и харати границе Босне према Дрини, причињавајући велике штете босанском бану Твртку" (Мавро Орбин). Алтомановић се изгледа светио Твртку што је овај помагао удовицу кнеза Војислава, када је ова покушала да се одбрани од његових насртаја. До краја је она овај рат изгубила и морала да се склања у Албанију, а и у томе ју је помагао бан Твртко. Жупан Алтомановић никада није заборавио то што је Твртко њу помагао па му се осветио тако што је прво помагао Вука, а онда је подбунио и Санка Милтеновића.

Од самога почетка Санко се доста колебао и није много веровао жупану Алтомановићу, тако да је познато да се са баном Твртком измирио током лета 1367. године, али већ следеће године поново се побунио. Опет је жупан Никола Алтомановић био тај који је на њега утицао. Дубровчани су се нарочито упињали да измире бана Твртка и Санка, па је познато писмо из 1368. године где они Санка одвраћају од Алтомановића пишући "јер триумф овога Николе је за кратко време и никако није трајан, дочим је босански банат вечан". По свему судећи ово убеђивање није показало резултате па је Твртко дигао војску на Санка. Током 1369. године Санко је у потпуности сломљен па је морао да бежи у Дубровник. "Прешавши у Хумско Кнештво, опустошио је и похарао целу Санкову земљу, као и земљу његових следбеника. Како му се Санко није могао одупрети, а и бојао се да му не допадне руку, побегао је у Дубровник" (Мавро Орбин). Од тада он испада из политичких и ратних игара, а наслеђују га синови на једном делу територија којима је владао њихов отац. Мавро Орбин има једну доста интересантну верзију о томе како је завршио овај нестални властелин. По њему излази да се Санко опет помирио са Твртком (то би сада било већ други пут) и да му је овај поверио војску са којом је Санко похарао земље Николе Алтомановића, свога некадашњег савезника. Међутим, жупан Никола му намести клопку у којој Санко погине. "Харајући по Николиној земљи, Санко је дошао у Требиње и у једном кланцу, због свог неопрезног наступања и слабе бриге за властити живот, био је убијен од тамошњих брђана".

Ни Твртков брат Вук није мировао. Видевши да неће моћи уз помоћ домаће властеле да обори Твртка, окренуо се Вук ка римском папи. Почео је писати овоме писма где оптужује Твртка за јерес, као и за то да он (Твртко) подржава јеретике у Босни. Папа Урбан V, недовољно обавештен у стању у Босни, упути писмо угарском краљу Лудвигу где му препоручује Вука и предлаже му да овоме помогне у остваривању његових права. Краљ Лудвиг је био много ближе догађајима у Босни тако да му ни у ком случају није било непознато шта се то тамо заправо дешава и да све Вукове доставе јесу само сплетка те из тога разлога хладно пређе преко папиних препорука. Управо у 1370. годину иде и последњи покушај Вуков да сруши Твртка. Тада је (ово је недовољно сигуран податак) покушао да заузме тврди Бобовац. У томе не успева и немајући куда измири се са Твртком. Наводно, браћу је измирио Стјепан Рајковић који је бранио Бобовац. О томе постоји повеља која каже: "Прави господин бан Твртко, када се бехмо свадили (оба бана), тада нас Стипан Рајковић умири и да нам наш град Бобовац, а на да га дати Угром". Тиме је било коначно завршено доба унутрашњих смутњи.

Осетивши се довољно сигуран у Босни, Твртко запосли своју властелу тако што је поведе у рат са жупаном Николом Алтомановићем. Могуће да је имао намеру само да казни жупана за све оно што му је овај дотада напакостио. Не зна се како је овај рат ишао, али се зна да је трајао веома кратко. Почео је у пролеће 1370. године, а већ током лета су ишли преговори између њих двојице. У то време је и бан Твртко мало више обратио пажњу на оно што се дешава у Србији, а имао је и разлога за то. У Србији су се нагло уздизали Мрњавчевићи којима је насупрот стајао жупан Никола Алтомановић. Било је јасно да ће до њиховог међусобног сукоба доћи ускоро. Желећи да свој утицај прошири и на Србију, али и да придобије значајне савезнике, ступи Твртко у преговоре са Вукашином Мрњавчевићем, желећи да једну своју рођаку уда за Вукашиновог сина (вероватно најстаријег - Марка). Радило се о кнегињи Шубић, ћерци кнеза Гргура II (унука Павла I Шубића), која је боравила на двору Тврткове мајке Јелене. Сви договори су изгледа били обављени када се одједном јавио папа Урбан V. Написао је писма Твртку, угарском краљу Лудвигу, али и краљици Јелисавети, где тражи од њих да одустану од те идеје. Разлог је у томе што је девојка католичке вере, док је младић (Мрњавчевић) православне вере, односно "шизматик". Твртко је од своје идеје до краја одустао, али оно што да је могло више забринути од неуспелог покушаја склапања овог брака, јесте питање како је папа уопште сазнао за све то. Било је очигледно да неко са двора опасно сплеткари, а то је могао бити само његов брат Вук.

Било како било, брак није остварен, а то је можда била и срећа за девојку због догађаја који ће ускоро да следе. Током лета 1371. године припремала се експедиција Вукашина Мрњавчевића и Ђурђа Балшића, која је имала циљ да сломи немирног жупана Алтомановића. У то време био је бан Твртко у веома блиским везама са Мрњавчевићима па је могуће да је и он имао учешћа у тим припремама. Но, до експедиције није никада дошло будући да су Вукашин и Угљеша Мрњавчевић, сакупљену војску окренули на Турке. Но, све се то претворило у највећу несрећу коју је могуће замислити, несрећу која ће одредити живот Србије за наредних неколико векова. Српска војска доживљава тежак пораз у судару са Турцима на Марици, а у битци гину оба Мрњавчевића, Угљеша и Вукашин. Исте те године (1371.) умире и српски цар Урош. Сада се политичка карта Србије знатно изменила. Није постојала ни формално власт Немањића. будући да директних потомака лозе Стефан Немање није било, а осим тога добар број великаша из Србије признао је Турску власт. Нестанком Мрњавчевића почела је и велика јагма за њиховим земљама, а у тој гужви опет се добро снашао жупан Никола Алтомановић. Пораз на Марици и погибија Мрњавчевића, њему је скинула са врата сигурну пропаст. Но, није само њему пропаст на Марици донела користи, макар само тренутне. У још већој мери се може то рећи за Лазара Хребељановића, чији нагли успон креће управо од тога момента. То што се жупан Никола Алтомановић и Лазара Хребељановић нису међусобно трпели, имаће за каснији период великог значаја.

У окршајима за превласт у Србији почеле су се купити две групације, они који су били уз жупана Алтомановића, и они који су уз кнеза Лазара Хребељановића. У сакупљању савезника био је кнез Лазар много спретнији од жупана Николе. Осим што је уз себе имао домаћу властелу успео је да задобије и помоћ угарског краља Лудвига, који је до тада много помагао Алтомановића, па би то можда и могао бити разлог толике његове снаге. Осим тога кнез Лазар је ступио у контакт са баном Твртком и склопљен је савез против Алтомановића. "Лазар је преговарао такође с босанским баном Твртком, који је био непријатељ Николин, и молио га да му помогне у овом подухвату" (Мавро Орбин).

Одлучни сукоб је почео 1373. године. Кнез Лазар је дигао своју властелу, стигли су одреди из Угарске, а и бан Твртко је послао своју војску. "Угарски краљ му је одмах послао хиљаду копљаника под заповедништвом Николе Горјанског, који је тада био бан Срема, а бан Твртко је лично дошао са својом војском" (Мавро Орбин). Тако удруженим савезницима није се могао супротставити ни, до тада скоро непобедиви, жупан Никола Алтомановић. Тучен на свим странама морао се повући у Ужице, али га је ту стигао кнез Лазар и Алтомановићу није остало ништа друго него да се преда. "Кад је о томе био обавештен кнез Лазар, сместа похита тамо са својом војском и опседне га. Пошто је на разне начине јуришао на град, а нарочито ватром, његови се браниоци, кад више нису могли одолевати, предадоше" (Мавро Орбин). Након свега жупан је ослепљен и послан у манастир, а његове земље су подељене. У тој подели бан Твртко је добио горње Подриње, део Полимља са манастиром Милешевом где је био гроб Светог Саве (што је посебно значајно) и Гацко. Иако је добио велико територијално проширење бан Твртко није био задовољан будући да га је Ђурађ Балшић предухитрио заузевши Конавле, Требиње и Драчевицу. Но, у тај мах му није могао ништа.

Бан Твртко је у то време имао преко тридесет година, али из неких разлога још увек није био ожењен. Морало се и то обавити и Босни дати наследника. За младенку је одабрана Доротеја, ћерка видинског владара Ивана Страцимира. Доротеја је боравила на угарском двору и то као таоц, зарад свога оца Ивана Страцимира којег је на Бугарски престо поставио угарски краљ Лудвиг, а да би био сигуран у његову верност задржао му је две ћерке на свом двору. Једна од њих је била и Доротеја. Стога и вероватноћа да је идеја о склапању овога брака потекла баш из Угарске. Крајем 1374. године венчање је обављено, а обред је обавио некада љути Твртков противник, бискуп Петар. "Пре него што је узео краљевску титулу, оженио се Доротејом, кћери видинскога цара Страцимира, која је живела код угарске краљице и била њена дворкиња. Он је то учинио на молбу краља Лудовика, који је с мајком водио бригу о њој и много је волео јер је била врло крепосна девојка" (Мавро Орбин). Венчању је био присутан и Твртков брат Вук, што значи да су они у то време били у добрим односима. Било је ту и много других гостију са страних дворова. Свечани део, односно само славље, обављено је у месту св. Илија (данашњи Илинци код Шида) и то у децембру 1374. године.

Недуго после венчања одлучи бан Твртко да раскрсти и са Ђурђем Балшићем и да му отме оне земље које је овај (Ђурађ) заузео након Алтомановићевог слома. Дигао је војску, а спорне земље (Требиње, Конавле и Драчевицу) добио тако што је у њима изазвао побуну и тако олакшао улазак своје војске у њих (1377.). Недуго потом умро је и Ђурађ Балшић тако да се за дуже време није могао очекивати противудар са те стране. "После Ђурђеве и Балшине смрти Твртко је заузео такође многа места која су припадала Рашком Краљевству, од дубровачког и которског приморја до Милешева. Уједно је покорио Влахе којих је било у преко сто катуна" (Мавро Орбин).

5. Краљ Стефан Твртко (1377-1391)

Након свега овога одлучио са бан Твртко на један потез који је изазвао доста недоумица. Чињеница је да је држао под својом влашћу сву ону земљу коју су и раније држали Котроманићи, али исто тако контролисао је и велики део територије која је некада припадала Српском царству. То су биле земље Немањића чија је лоза са царем Урошем изумрла. У Србији је кнез Лазар постао апсолутно најјачи великаш, али га нико није признавао и за владара. Д