Stefan Prvovenčani: Sabrani spisi

Život Svetog Simeona

Živog svetog Simeona nije sačuvan u originalu. Postoji samo jedan celovit prepis, iz druge decenije XIV veka, u zborniku koji sadrži još paterik, sinaksarsko Nemanjino žitije (I redakcija) i spis o dvanaest petaka. Taj se zbornik danas čuva u Parizu, u Nacionalnoj biblioteci (Bibliothèljue Nationale), pod signaturom Cod. Slave 10.

U drugom prepisu, načinjenom četrdesetih godina XV veka, tekst nije potpun - sadrži samo prvih trinaest glava (od ukupno dvadeset koliko ih ima delo). Osim toga, on je mestimično menjan i dopunjavan. Ipak, ovaj tekst pokazuje se korisnim pri razjašnjavanju nekih nejasnih mesta u pariskom rukopisu. Ovaj prepis načinio je Nikon Jerusalimac 1441/42. godine i uneo ga u zbornik načinjen za Jelenu Balšić. Taj se zbornik danas čuva u Arhivu SANU, u Staroj zbirci, pod signaturom 446.

Zanimljivo je da je bio sačuvan i jedan kratak odlomak iz Života svetog Simeona, na listu istrgnutom iz nekog rukopisa XV ili XVI veka. Sa posebnim naslovom: "a ovo su imena gradovima koje razruši sveti i prepodobni gospodin naš, Simeon mirotočac" (prevod na savremeni jezik) na drugoj (verso) strani toga lista bio je ispisan tekst VII poglavlja iz ovog dela (opis Nemanjinih osvajanja). Očigledno je, jer nema svršetka, da se tekst nastavljao i na sledećem listu. Taj je list dospeo u ruke Vatroslavu Jagiću. On je objavio tekst i sa prve (recto) i sa druge (verso) stranice, u XXIV broju Arhiva za slovensku filologiju (Archiv für Slavische Philologie), 1902. godine. Kasnije je taj list izgubljen.

* * *

Život i dela svetoga i blaženog i prepodobnog oca našeg Simeona, koji je bio pređe nastavnik i učitelj, gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske

Vladiko, blagoslovi!⁽¹⁾

I

Dođite, o hristoljupci, i vidite kako se na nama zemnim otkrila dubina božjega milosrđa!

Onaj koji od sazdanja svega sveta miluje pali rod ljudski,⁽²⁾ milosrđem svetoga svojega Duha, unapred objavljivaše proročkim ustima ono što će biti, kao što reče prorok: "Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše, i u dahu ustâ njegovih sva je sila njihova."⁽³⁾ Jer proroci, proričući, utvrđivahu svet mu stvoreni Duhom njegovim svetim da veruje u Svetu Trojicu i u jedno božastvo, pa i o dolasku njegovu koji će biti.

Jer je sveubilački đavo nasejao štetnu plevu⁽⁴⁾ i ukorenio je u srca njihova, i odvratio ih od Tvorca svojega, da služe gluhim kumarima,⁽⁵⁾ pa ih je, štaviše, doveo i do pisanja njihova^,(6) da ih rine na dno skrovišta adovih. A oni, očajanjem obuzeti, mišljahu da Tvorac naš neće potražiti stvorenje ruku svojih, jer i proroci u adu govore: "Da li će doći naš izbavilac da nas izbavi ili ko drugi?"

A On milosrđem svojim ne zadocne, po proroštvu koje proreče David Duhom Svetim: "Sići će kao dažd na runo i kao kaplja koja kaplje na zemlju."⁽⁷⁾ Jer, uistinu, siđe i useli se u utrobu žensku onaj koji se ne može smestiti ni na nebesima. Ko je ova žena? Ovo je žena o kojoj prorok reče: "od korena Jesejeva, žazao koji je nikao iz slabina Davidovih",⁽⁸⁾ i, prosto reći, čista i prečista i bezgrešna i uvek devojka Marija, mati Hrista Boga našeg, Carevo pokojište, iz koje nepovredno prošavši sačuva je zatvorenu, kao što reče prorok: "Svetlost zasja onima koji sede u tami i u senci smrtnoj. I u dane njegove zasijaće pravda."⁽⁹⁾

Jer, u istinu, svetlost zasja dolaskom njegovim onima koji su u adu, ne samo svetim prorocima koji su u adu, nego i nama koji smo sagrešili radi prestupljenja našega pradeda Adama.⁽¹⁰⁾

Jer nas najpre obnovi krštenjem svojim, vodom i duhom,⁽¹¹⁾ a potom nas iskupi prečistom svojom krvlju,⁽¹²⁾ i sve narode skupi pod jedno božastvo, i pod jednu vlast i u jednu veru.

Štaviše, i onima koji ga ljube daje preizobilnu i bogatu milost svoju neiskazanim svojim milosrđem, i visinom svojega božastva hoćaše zemnome jestastvu pridodati od nebesnih silâ, izabrav po saznanju neke za svete muževe, drugima, prema trudima njihovim, dajući vence,⁽¹³⁾ a nekim da, od rođenja materâ njihovih,⁽¹⁴⁾ budu zemaljski gospodari kao ugodnici njegovi, koji se ne staraju samo za zemaljske vlasti, nego koji ugađahu Gospodu, čineći mu po volji sa strahom, pa i sa slobodom. Među njima beše i ovaj moj gospodin sveti hranilac, ugađajući Gospodu, želeći da uživa blaga u domu Gospodnjem⁽¹⁵⁾ "Jer nasađeni u domu Gospodnjem", prorok reče: "procvetaće u dvorovima Boga našega",⁽¹⁶⁾ što ne pogreši.⁽¹⁷⁾

II

Zato ću, u Gospodu Bogu svetitelji, jerarsi, jereji i črnorisci, prijatelji i braćo moja,⁽¹⁾ ja Stefan, nedostojni, grešni,⁽²⁾ i koji sam bio tužan pred odlaskom njegovim, koji sam rođen pa i vaspitan od njega⁽³⁾, ispričati rođenje i život i vrline ovoga svetog gospodina svojeg.⁽⁴⁾

Iako me tada nije bilo niti pamtim šta je bilo o rođenju njegovu, ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani srpske zemlje, i Dioklitije i Dalmacije i Travunije, i da su roditelju njegovu braća mu zavišću oduzeli zemlju.⁽⁵⁾ A on iziđe iz buna njihovih u mesto rođenja svojega, po imenu Dioklitija.

I voljom božjom i prečiste njegove matere, rodi i ovo, sveto dete,⁽⁶⁾ koje će božjim promislom biti sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj, pa, štaviše, i obnovilac onoga što je bilo propalo⁽⁷⁾, u mestu po imenu Ribnica.⁽⁸⁾

A kako su u zemlji toj i latinski jereji, to se po volji božjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krštenje.

A kad se vratio otac njegov u stolno mesto,⁽⁹⁾ opet se udostoji da primi drugo krštenje iz ruku svetitelja i arhijereja⁽¹⁰⁾ usred srpske zemlje, u hramu svetih i sveslavnih i vrhovnih apostolâ Petra i Pavla,⁽¹¹⁾ idući za vladikom svojim pastirom Hristom, kao što Pismo kaže: "Sisao si mleko iz obeju dojki",⁽¹²⁾ tj. izvršilac je Staroga i Novoga zaveta.

Dok se tako hranio u blagoverju i bogočašću roditeljâ svojih,⁽¹³⁾ roditelji njegovi pažahu na dete, ne znajući božje tajne i pučine milosrđa koja će biti na njemu⁽¹⁴⁾ - da će on carovati nad zemaljskima i da će se na nebesima nastanjivati sa anđelima.⁽¹⁵⁾

III

A kad je odrastao do mladićstva,⁽¹⁾ i primio čest otačastva svojeg, po imenu Toplicu, Ibar i Rasinu i zvane Reke,⁽²⁾ uvek protivni đavo ne prestajaše nanositi napasti Pravednome, i ožalošćavaše ga braćom njegovom,⁽³⁾ a ne znađaše, bezumni, da se za trpljenje napasti trostruki venac pletaše na glavi Pravednoga.⁽⁴⁾ Jer na gnev zbog prevare ne pomišljaše nego, odvrgav zlobu đavolju u napadanju braće njegove, staraše se kako će ugoditi Gospodu i tvoriti pred njim ugodna dela.⁽⁵⁾

A kad ču bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada⁽⁶⁾ o izvrsnoj čistoti i smernosti i krotosti ovoga nezlobivog, približiv se niševskoj strani,⁽⁷⁾ želeći ga videti, posla po nj da dođe na viđenje.

I on, pohitav, dođe k njemu.⁽⁸⁾

A kad ga ovaj ugleda, primi ga s carskom ljubavlju i poljubi ga. I, zadiviv se mudrosti ovoga junoše,⁽⁹⁾ odlikova ga carskim dostojanstvom⁽¹⁰⁾ i različnim darovima. I, odvojiv mu od svoje zemlje, dade mu zvanu Dubočicu,⁽¹¹⁾ govoreći:

- Tebi budi i potomstvu tvojemu po tebi u vekove, ni s kim u zajednici, ni sa mnom, ni sa srodnicima mojim po meni.⁽¹²⁾

I tome, braćo,⁽¹³⁾ neka se ne počudi um vaš što ga carevi ljubljahu carskom ljubavlju i što mu množahu počasti i darove. I drugi ga vladaoci marljivo slušahu, jer ga višnji Gospod Isus Hristos ljubljaše.⁽¹⁴⁾

O dragi,⁽¹⁵⁾ neka je znano svakome stvoru da onima koji ljube Boga svim srcem sve polazi za rukom.⁽¹⁶⁾ Jer, iako ovoga Svetoga ljubljaše car, i on gledaše carske ljubavi, srce se njegovo raspaljivaše božanstvenim ognjem kako će ugoditi Gospodu i graditi hramove ugodnikâ svetih.⁽¹⁷⁾

Došav, nimalo ne zadocnev, poče žurno zidati u otačastvu svojem, u Toplici, hram presvete Bogorodice, na ušću reke po imenu Kosaonice.⁽¹⁸⁾ I ukrasiv ga svima pravima crkvenim,⁽¹⁹⁾ ustanovi u njemu črnački zbor⁽²⁰⁾ sa časnim i bogoljubivim podružjem svojim, po imenu Anom.⁽²¹⁾ I predade joj hram Presvete, da se stara o njemu po svakom delu i o črnicama koje ustanovi u tom manastiru svetom.⁽²²⁾ A ona slušaše sa svakom poslušnošću i dobrodušnošću, čuvajući hram presvete Bogorodice, predani joj ovim našim svetim gospodinom.⁽²³⁾ Jer o ovoj reči mudri: "Časna žena u domu muža svojega više vredi od bisera i dragog kamenja."⁽²⁴⁾ Zemaljski misle o biseru i kamenju. Trošni su kamen i biseri, a prorok misli na onoga koji je pun dobrih dela, kao bisera i dragoga kamenja.⁽²⁵⁾ Na to se i ona ugleda, tvoreći ugodna dela pred Gospodom u domu muža svojega.

IV

I opet ovaj naš gospodin sveti, ne mogući zaustaviti srca svoga, raspaljen Hristovom ljubavlju, poče zidati hram svetoga arhijereja i čudotvorca oca Nikole, blizu Svete Bogorodice, tik na ušću reke Banjske.⁽¹⁾

I dok je išao bos, radi reči Gospoda našega Isusa Hrista, koju reče: "Svaki koji se uznosi, poniziće se, a koji se ponižava uzneće se",⁽²⁾ i dok je zidao hram svetog čudotvorca i brzoga u bedama pomoćnika Nikolaja, opet braća njegova, podsticanjem đavoljim i zlom revnošću i ljutim gnevom obuzeta, dođoše da ožaloste Svetoga,⁽³⁾ govoreći:

- Šta radiš to, ne dogovoriv se o tome s nama, što ti ne liči da radiš?⁽⁴⁾

A on, pogledav na njih s krotošću i s osmehom oko usana,⁽⁵⁾ govoraše:

- Braćo moja draga, kako smo jednorodni, neka ne bude na gnev ovo delo moje,⁽⁶⁾ koje počeh u Gospodu i dovrših ga. Ja ga svrših, pa, ako je dobro, neka je meni, a ako je zlo, neka opet bude meni. Nego prosite u Gospoda Boga mojega mnoge darove i milostinje velike i nekvarežne, da ih svako od vas primi.⁽⁷⁾

I svrši hram Svetome, i ustanovi u njem pravilo o črncima, kako da slave Gospoda Boga neprestano.⁽⁸⁾

I življaše, zahvaljujući Bogu i Presvetoj i svetome arhijereju i čudotvorcu Nikolaju - dok ne stiže revnost đavolja, i već rigaše zmija svoju zlobu.⁽⁹⁾ Jer se dogovoriše s najstarijim od braće njegove, koji je tada vladao ovom srpskom zemljom,⁽¹⁰⁾ i, dozvavši ovoga celomudrenog⁽¹¹⁾ i svetog muža, uhvatiše ga, i okovaše mu ruke i noge, i vrgoše ga u pećinu kamenitu, kao što nekada braća vrgoše u rov prekrasnog Josifa,⁽¹²⁾ ne razumevajući, bezumni, promisla Vladičina, koji će biti: da će nepovređeni od beda biti oni koji veruju u nj. I tako, radi pravde i čistote, izvede Josifa iz tamnice, i postavi ga za gospodina doma Faraonova i za kneza svega imanja njegova.⁽¹³⁾

I ovoga opet, zbog krotosti i pravde, i divne smernosti, i zbog svih dobrih običaja, Vladika premilostivi rukom svojom krepkom i mišicom visokom⁽¹⁴⁾ izvede iz kamenite pećine, i uzvede ga na presto otačastva njegova i podiže ga za gospodara velikoga svemu svetu.⁽¹⁵⁾

Kao što reče Josifu da nauči knezove svoje kao i sebe, i da starce svoje umudri,⁽¹⁶⁾ tako i ovaj presjajni i krepki sveti muž odnegova čeda svoja u blagoverju i čistoti, i sabra propalu zemlju svoju, ograđujući je krstom Hristovim, i knezove svoje nauči razumno, i starce umudri, šaljući zahvalnost i hvalu svoju Vladiki svih u Tvorcu.⁽¹⁷⁾

Dok je tako sedeo u pećini,⁽¹⁸⁾ s tugom u umu svom, sa srcem podvižnim,⁽¹⁹⁾ moljaše se svetome i velikom mučeniku Hristovu i strastotrpcu, i vojniku nepobednom Đorđu,⁽²⁰⁾ ovako govoreći:

"O strastotrpče, sveti mučeniče Hristov Đorđe, koji si Hrista radi pretrpeo stradanja, muke i rane različne bez broja, iako u velikoj bedi i na točku rastezan, prizivaše Vladiku svoga, Gospoda svoga Isusa Hrista da dođe na izbavljenje, i na isceljenje, i na utehu tvoju. Jer ti, koji si svoje klanje gledao, kao jagnje Hristovo, govoraše nezlobno: 'Primi Gospode prošenje moje, i koji budu u bedi i nevolji, ili u tamnici, ili na moru, pa prizovu imenom mojim tvoje čovekoljublje, radi neispitanoga milosrđa tvojega milostiv im budi, Gospode."

"I usliša Vladika molitvu tvoju i prošenje tvoje ispuni prema dostojnim trudima tvojim. Jer, uistinu, dostojan ti bi, strastotrpče Hristov sveti, ugodiv Vladici svojemu Hristu. A ja se grešan i nedostojan javljam Gospodu. Jer s kakvim očima ja, omračeni, smem pogledati na nebesku visinu, ili s kakvim ću usnama prizvati Oca strašnog i tebe, sveti?

"Nego, smilosrdovav se, strastotrpče Hristov, na mene, nevoljna i bedna, pohitaj Vladici svojemu, Isusu Hristu, koji je obećao ispunjavati ti prošenja, da me izbaviš sada iz muke ove i od uzâ koje me stežu, imenom tvojim svetim, da ti poslužim, Sveti, za sve dane života mojega, do poslednjega daha mojega, na koji način bude ugodno visini stradanja tvojega, milošću i milosrđem onoga koji te je proslavio i venčao u svem svetu, Hrista, na sve vekove, amin!"⁽²¹⁾

Ču strastotrpac Hristov molbu ovoga svetog muža, gospodina mi, i ispuni sve što je prosio u njega, pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno, nimalo ne zadocnev, zidati hram svetoga i preslavnog i velikog mučenika Hristova, Đorđa,⁽²²⁾ s revnošću i ljubavlju,⁽²³⁾ i svrši ga, prizivajući brzoga svog pomoćnika, i, ukrasiv ga svakom lepotom i svima izvrsnim potrebama crkvenim,⁽²⁴⁾ ustanovi pravilo o črncima,⁽²⁵⁾ kako će neprestano slaviti svetoga i u nevoljama zaštitnika, strastotrpca Đorđa.

V

I razgna i raseja tada ovaj Sveti neprijatelje svoje po zemljama inoplemenim⁽¹⁾ za zla bezakonja njihova⁽²⁾. I misli svoje nedostojne ostvariše nagovorom sotoninim⁽³⁾ u grčkom carstvu, da tu pomoć dobiju, trudeći se da ubiju Svetoga i da njegove dobre namere i dela razore i do kraja iskorene, ali koje ne posluša Bog. I, najmivši grčke vojnike, Frute i Turke i druge narode, pođoše na Svetoga i uđoše u otačastvo njegovo, na mesto po imenu Pantin.⁽⁴⁾

A on, podigav oči i ruke svoje k nebu, vapijaše k Vladici svojemu iz dubine srca i ka strastotrpcu Hristovu, Đorđu:

"Sudi, Gospode, onima koji me napadaju, i usprotivi se onima koji se bore sa mnom."

"Uzmi oružje i štit,⁽⁵⁾ i stani na pomoć meni!"

"Zatvori put onima koji me gone!"

"Reci duši mojoj: Spasenje tvoje ja sam!"⁽⁶⁾

I uzev znamenje životvornoga krsta⁽⁷⁾ i koplje dano mu od Vladike, iđaše sa smelošću nasuprot mnogim narodima.

A kada je bio blizu grada po imenu Zvečana,⁽⁸⁾ na kojem beše sazidana crkvica svetoga i preslavnog mučenika Hristova Đorđa,⁽⁹⁾ izabrav jednoga od pravovernih svojih jereja,¹⁰⁾ posla ga da tvori obnoćnu molitvu, i opet liturgiju, svu noćnu i dnevnu službu po redu. A kad je ovaj zaspao od truda, dođe sveti brzi pomoćnik,⁽¹¹⁾ i prezviteru⁽¹²⁾ se javi u vojničkom liku. Jerej ga pitaše:

- Ko si, gospodine?

A on reče:

- Ja sam sluga Hristov, Đorđe, koji idem na pomoć gospodinu tvojemu da pobedim i neprijatelje njegove.

Sutradan odmah stekoše se na bitku snažnu i silnu.⁽¹³⁾ Božjom pomoću i svetoga i preslavnog mučenika Hristova Đorđa pobedi neprijatelje svoje, inoplemene narode, i padoše od oružja svi, i nestade im pomena sa zemlje.⁽¹⁴⁾

Učiniv bitku tu, jedan od zakonoprestupne braće njegove svrši, utopiv se u vodi, da se zbude reč proroka Davida: "Rov izri, iskopa, i upade u jamu koju načini."⁽¹⁵⁾ I, uistinu, obrati se bolest na njegovu glavu, i na teme njegovo njegova nepravda siđe.⁽¹⁶⁾

A kad se Sveti vrati u državu svoju, na presto otačastva svojega, življaše zahvaljujući Gospodu Bogu našem Isusu Hristu i prečistoj njegovoj i neporočnoj materi uvek devi Bogorodici i svetome čudotvorcu i brzome u bedama pomoćniku i arhijereju Nikoli,⁽¹⁷⁾ i ovome svetom i velikom strastotrpcu i u borbama braniocu mučeniku Đorđu, koji ga sačuva i ukrepi ničim nepovređena od protivnikâ, i vršaše preizobilno dnevne i noćne službe pred Gospodom.⁽¹⁸⁾

VI

Dođe jedan od pravovernih vojnikâ njegovih,⁽¹⁾ pa, pav na kolena, s uzbuđenjem i uniženjem mnogim govoraše mu:⁽²⁾

- Gospodine, ja sam među najhuđim slugama tvojim najmanji,⁽³⁾ i, videv usrdnost tvoju prema vladici tvome gospodu Isusu Hristu, i prečistoj vladičici Bogorodici, i ovim svetim ugodnicima njihovim, zaštitnicima tvojim, koji krepkim dlanom podržavaju tvoju vlast nepovređenu,⁽⁴⁾ usudih se javiti tvojoj moći da se mrska ti i trikleta jeres već ukorenjuje u državi tvojoj.⁽⁵⁾

A ovaj prečasni sveti moj gospodin, ni malo ne zadocnev, odmah prizva svoga arhijereja, po imenu Jeftimija, i črnce s igumanima svojima, i časne jereje, i starce i velmože svoje, od maloga do velikoga,⁽⁶⁾ pa govoraše svetitelju, i črncima, i svima sabranima:⁽⁷⁾

- Dođite i vidite, oci i braćo,⁽⁸⁾ ako sam i najhuđi među braćom svojom, ali Gospod Bog i prečista vladičica Bogorodica, mati njegova, ne gleda na lice čovečje, nego udostoji mene najhuđega, koji verujem u jednobitnu nerazdeljivu Trojicu, da čuvam ovo predano mi stado, koje vidite sada, da se ne poseje kukolj lukavoga i odvratnoga đavola.⁽⁹⁾

- I nikako nisam mislio da je on u oblasti mojoj,⁽¹⁰⁾ a već sad čujem da se lukavi brzo ukorenio i da hulu nanosi na svetoga Duha i da deli nedeljivo božastvo, što govoraše bezumni Arije, presecajući nedeljivo božastvo,⁽¹¹⁾ što rekoše sveti i bogonosni oci: "Ko ti, Spase, rizu razdra?", reče: "Arije, bezumni, koji Trojicu preseče."⁽¹²⁾ Tako i ovi bezumni idu za učenjem njegovim,⁽¹³⁾ i ne znajući, bednici, da će, pošto su tako verovali, sići s njim, trikletim, na dno skrovišta adovih.⁽¹⁴⁾

I dok je govorio ovaj Sveti, i dok je bila velika prepirka,⁽¹⁵⁾ dođe kći jednoga od velmožâ njegovih pravovernih, udata za muža od tih krivovernih, koja je bila u njih i saznala nečiste odvratnosti njihove,⁽¹⁶⁾ ali se nimalo ne kosnu vere njihove, i, pravci k nogama Svetoga, ispovedaše jasno, govoreći mu:⁽¹⁷⁾

- Gospodine, gospodine moj,⁽¹⁸⁾ evo vidim kako tvoja vladavina ispituje o ovoj mrskoj i odvratnoj veri:⁽¹⁹⁾ uistinu, gospodine moj, bih isprošena po bračnom zakonu,⁽²⁰⁾ u oca mojega, sluge tvoga, koji je mislio da je jednoverstvo u tvojoj državi. I bih u tih zakonoprestupnika,⁽²¹⁾ i videh, gospodine, da zaista služe otpadniku od slave božje, samome sotoni.⁽²²⁾ I ne mogući trpeti smrada gluhih kumira⁽²³⁾ i mrske jeresi, istrgavši se iz ruke njihove i prebegavši, vapijem državi tvojoj: porazi krstom one koji se bore s nama, da nauče nečastivi neprijatelji kako je moćna vera tvoja, gospodine.⁽²⁴⁾

A Sveti, izvedav ovu pred sabor svoj,⁽²⁵⁾ sabran protivu te lukave jeresi,⁽²⁶⁾ izobliči krivoverje njihovo,⁽²⁷⁾ i savetova se sa svetiteljem svojim Jeftimijem i sa časnim črncima, i sa velmožama svojim,⁽²⁸⁾ i, nimalo ne zadocnev, posla na njih vojsku, naoružanu od slavnih svojih,⁽²⁹⁾ govoreći:

- Revnujući porevnovah za Gospodom Bogom svedržiocem.⁽³⁰⁾

Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on izobliči bezboštvo njihovo,⁽³¹⁾ i jedne popali, druge raznim kaznama kazni, treće progna iz države svoje a domove njihove, i sve imanje sakupiv, razda prokaženim i ubogim.⁽³²⁾

Učitelju i načelniku njihovu jezik ureza u grlu njegovu, što ne ispoveda Hrista, sina božjeg.⁽³³⁾

Knjige njegove nečastive spali,⁽³⁴⁾ i izagna ga, zapretiv da se nikako ne ispoveda niti pominje trikleto ime.

I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se i ne pominje nikako u državi njegovoj, nego da se slavi jednobitna i nerazdeljiva i životvorna Trojica: Otac i Sin i sveti Duh, svagda i sad i uvek na veke vekova.⁽³⁵⁾ Amin.⁽³⁶⁾

VII

Posle ovoga ustade u Konstantinovu gradu drugi car, ljut i krvoprolitnik, i pokvari mir s Prečasnim i Svetim.⁽¹⁾ Razvaliv usta svoja,⁽²⁾ mišljaše da proguta i države drugih, što ne učini, bezumnik, niti postiže takve namere, nego, hoteći nauditi Nezlobnome i Svetome, nanese na se pogibao svoju, i hulu na carstvo svoje, i opustošenje na zemlju svoju.

Jer pođe prečasni sveti Simeon sa ugarskim kraljem,⁽³⁾ i dođe do grada, po imenu, Sredca,⁽⁴⁾ i razruši ga i opustoši do kraja.

A kad se ugarski kralj vrati u svoju državu, Sveti, rastav se od njega, otide sa silom svojom na grad Pernik, pa i njega razruši silom svojom i opustoši i grad Stob, i grad Zemln, i grad Velbužd, i grad Žitomitski,⁽⁵⁾ i grad Skoplje, i grad Leški u donjem Pologu, i grad Gradac, i grad Prizren, i grad slavni Niš, i grad Svrljig, i grad Ravni,⁽⁶⁾ i grad Kozli.⁽⁷⁾ Te gradove poruši i do kraja temelja ih iskoreni, jer ne osta kamen na kamenu koji se ne poruši.⁽⁸⁾ I ne podigoše se ni do danas. Zemlje njihove, i bogatstva njihova, i slavu njihovu priloži bogatstvu i slavi otačastva svoga, i slavi velmožâ, i naroda svoga.

Pridodade zemlji otačastva svoga oblast nišavsku do kraja, Lipljan,⁽⁹⁾ i Moravu, i zvano Vranje, prizrensku oblast i oba Pologa do kraja s međama svojim.

I življaše uzahvaljivanju Bogu i u molitvama dan i noć.

Pobedi neprijatelje svoje kao Mojsej Amalika,⁽¹⁰⁾ krst Hristov neoslabno noseći pred očima i njime odnoseći pobedu nad neprijateljskim varvarima.

Povrati Dioklitiju i Dalmaciju,⁽¹¹⁾ otačastvo i rođenje svoje, pravu dedovinu svoju, koju je nasiljem držao grčki narod, i gradove u njoj, sazidane od ruku njihovih, tako da se prozvala grčka oblast, a kojima su imena: Danj grad, Sardoniki grad, Drivast, Rosaf grad zvani Skadar, grad Svač, grad Ulcinj, grad slavni Bar.⁽¹²⁾

A Kotor ostavi, utvrdi ga i prenese svoj dvor u nj, koji je i do danas.

Ostale gradove poobara, i poruši, i pretvori slavu njihovu u pustoš, istrebi grčko ime, da se nikako ne pominje ime njihovo u toj oblasti. Narod svoj u njima nepovređen ostavi da služi državi njegovoj, sa strahom, i sa urečenim dankom od Svetoga.⁽¹³⁾

VIII

A kada je sve ovo bilo svršeno božjom pomoću, ovaj moj sveti gospodin, uvek imajući u srcu svom neiskazani strah božji,⁽¹⁾ poplašiv se priče, govoraše:

- Da se kako na meni ne ispuni reč iz priče Vladike mojega koju reče: "Nekome bogatu čoveku prerodi njiva, i pomišljaše u sebi, govoreći:razoriću žitnicu moju i veću ću sazidati, i sabraću žita i sva dobra oja, i reći ću duši mojoj: dušo, imaš mnogo dobra za sve godine, pij i jedi, i veseli se", i ostalo.⁽²⁾

- I, počekavši, u nevreme postići će me ona reč na kraju koju reče: "Bezumniče, ove ću noći izvaditi dušu iz tebe i ovo što spremi kome će biti?"⁽³⁾

- O, tada, tada,⁽⁴⁾ braćo, ko će otrpeti ili shvatiti ono grdno i strašno sudište njegovo.⁽⁵⁾, ili gnev neodoljivi koji će biti na nama grešnima?⁽⁵⁾ Ili ko će tada prizvati strašnog i grdnog sudiju⁽⁷⁾ na pomoć sebi, ne učiniv milosti i prestupiv zapoved tvorca svojega, kao ja grešni?

- Ali, Gospode, Gospode,⁽⁸⁾ poštedi i pomiluj slugu svojega, jer su, ja znam, bezakonja moja, uistinu, velika,⁽⁹⁾ i pred tobom su uvek neutajena, Gospode.

- Zato iznosim kao početak u srcu mojem: da trpeti i da se boji imena tvojega svetog.

- Po apostolu Pavlu govorim: "Vi koji imate žene da ste kao oni koji nemaju, čuvajući se u čistoti i u zapovedima Gospodnjim."⁽¹⁰⁾

- Zato i ja, grešni, dajem ti prečistu i neoskvrnjenu mater tvoju kao jamicu mojeg tvrdog zastupanja i čuvarku, radi imena tvojega svetog, da se zbog tebe odvajam od sprege sa ženom svojom,⁽¹¹⁾ i stavljam tebe Vladiko moj, Isuse Hriste, za vođa i hranioca starosti moje i nastavnika na putu, kojim idući i slaveći ime tvoje, neću se spotaći.⁽¹²⁾

- Nazidaću i hram prečiste i preneporočne matere tvoje dobrotvorke, i tu ću ti ispuniti zavete moje, koje izrekoše usta moja.⁽¹³⁾

I poče zidati hram Prečiste u Ibru, na reci po imenu Studenici.⁽¹⁴⁾

I dok je sve ovo radio, uvek i neprestano slaše molbe Gospodu i Bogu i Spasu našemu Isusu Hristu i prečistoj materi njegovoj,⁽¹⁵⁾, i, štaviše, ugodnicima njegovim svetim slaše darove, počev od velike crkve Gospodnje u Jerusalimu⁽¹⁶⁾ i Svetoga Jovana Preteče⁽¹⁷⁾, i u Rimu crkvi svetih i sveslavnih vrhovnih apostolâ Petra i Pavla⁽¹⁸⁾ i Svetoga Teodosija u pustinji,⁽¹⁹⁾ i svetoga arhijereja i svetitelja Nikolaja i čudotvorca u Velikom Baru⁽²⁰⁾ i preslavne i uvek deve Bogorodice u Evergetidi u Konstantinovu gradu,⁽²¹⁾ i svetoga arhistratiga Mihaila u gradu zvanom Skoplju, kojemu i hram podiže u mestu tom,⁽²²⁾ i svetoga velikog mučenika Hristova Dimitrija u gradu solunskom,⁽²³⁾ i svetoga i velikog mučenika Pantelejmona u gradu Nišu, i kojemu i hram sazida tu.⁽²⁴⁾

Vapijaše neprestano, dan i noć, ovako govoreći:

"Sveti Hristovi predstatelji i arhanđeli, proroci i apostoli i mučenici i jerarsi i predostojni oci i pustinjaci i črnorisci i prečasne deve,⁽²⁵⁾ molitve svoje izlijte pred vladikom svih, Gospodom našim Isusom Hristom, da me ne osudi na dan strašnoga suda i groznog ispitivanja, onoga dana i časa, nego da mi bude milostiv, tih i utešan, zbog molitava prečiste svoje matere i vaših, sveti, i da mi dâ da, prebrodiv životnu buru, uđem u tiho i istinito i neuzburkano pristanište⁽²⁶⁾ i da vidim svetlost moju nezahodnu i Gospoda i Spasa i Boga mojega, cara Isusa Hrista,⁽²⁷⁾ koji je u svetinji hvala Izrailjeva.

"Jer prorok reče: 'Na te se nadaše oci naši, i ne postideše se, na te se nadaše, i spasli su se,'⁽²⁸⁾ Zato, Gospode, i mene bedna, koji se nadam na milost tvoju, ne ostavi; koji je sagrešio, ne odbaci,⁽²⁹⁾ i miluj, Spase, tvar svoju da, odbaciv krasote ovoga sveta ide za tobom,⁽³⁰⁾ hvaleći i slaveći sveto i bezlobno ime tvoje, Oca i Sina i Svetoga Duha, i sad i u vek, i na veke vekova."

Ove molitve čineći iz dubine srca, veselom dušom truđaše se o hramu Presvete, starajući se o njoj da se skoro svrši.⁽³¹⁾

A kad gledaše podizanje hrama Presvete, ovaj moj gospodin sveti, verujte mi, o gospodo i braćo, da sam video kako se njegov um diže u visinu kao neki neboparni orao, koji je držan na zemlji vezan uzama železnim, pa se istrgao i u visinu uzleteo da dođe do onoga besmrtnoga i svetoga istočnika i da vidi hlad božanstvenoga grada Višnjeg Jerusalima, čiji, uistinu, postade pravi građanin.⁽³²⁾

IX

Gledajući sva ova dobra dela gospodina mi svetoga, sin njegov mlađi, uistinu celomudreni mladić, življaše neodstupno, veseleći izvrsnim razumom oca svojega i mater,⁽¹⁾ kao što pisac priča govori: "Sin premudar veseli srce oca svojega i mater", i ostalo.⁽²⁾

Pomišljaše u sebi, govoreći:⁽³⁾

"Gospode Isuse Hriste, spasitelju naš, nastavniče zabludelim, oče istinite svetlosti, jednočedna reči očeva, vođo starih, utvrđenje mladih, privuci moju mladićku slabost u volju istinitoga tvog razumevanja da, pretekav, isprednjačim na putu ovom, kojim se i gospodin moj, ovaj sveti moj hranilac, trudi ići.⁽⁴⁾

"Jer ti znaš, znalče srca,⁽⁵⁾ Gospode Isuse Hriste, da ovaj svet ne zavole duša moja, ni ono što je u njemu.⁽⁶⁾ Zato, Gospode, ne pogubi duše moje s nečastivima i sa svetodršcima⁽⁷⁾ ovoga veka, nego, umilosrdivši se na mene, nedostojna,⁽⁸⁾ pohitaj da mi ispuniš jevanđeljsku reč, koju prečista i nelažljiva usta tvoja, Gospode, rekoše: 'Onaj koji ostavi oca svojega i mater, i kuće carske, i vlasti imena mojega radi, stogubo će primiti i večni će život naslediti.⁽⁹⁾

"Zato u ruke tvoje predajem ti duh moj, i pripavši ti nezadocnjeno, idem za tobom, Tvorče moj!^"(10)

I, uzev⁽¹¹⁾ krst svoj, odmah iziđe⁽¹²⁾ neopaženo.

Kada je primetio jedan od slugu njegovih da ga nema,⁽¹³⁾ javi gospodinu svetome i prečasnoj,⁽¹⁴⁾ govoreći:

- Gospodo moja, sin vaš mlađi, koga ste vi odnegovali, otputova iz ovoga sveta.⁽¹⁵⁾

A oni, trgavši se od užasa,⁽¹⁶⁾ govorahu u sebi:⁽¹⁷⁾

- Da li će biti ovaj ili drugi?⁽¹⁸⁾

- Da li je od nas otputovao dragi vaspitanik naš?

- Da li će nam naneti tugu i žalost?

- Da li će se ovim zbiti na nama iskušenje Jovovo, kao što iskuša Gospod pravednoga Jova?⁽¹⁹⁾

- Ali je ipak Jov bio pravedan, koga i Gospod sam posluša pravde njegove radi?⁽²⁰⁾

- A ja kako ću sada započeti plač, ne saznav o životu dragoga mi vaspitanika, zašto li i kako otputova?⁽²¹⁾

- Da, umnožavajući tugu zbog njega, ne razgnevim kako nezlobnoga Vladiku mojega?

I posla u sve zemlje svoje slavne svoje velmože i knezove svoje da potraže dečka ovoga.⁽²²⁾ A oni, obišavši zemlje i mesta, nađu ga da se uselio u Svetu Goru, u manastir preslavne i presvete Bogorodice, po imenu Vatoped, da je primio apostolski i anđeoski lik.⁽²³⁾

I kad se vratiše, odmah ih izvestiše o svem šta je bilo, kako ga nađoše i šta videše.⁽²⁴⁾ A on, sedeći u tuzi i, saslušav sve što su govorili, otpusti ih.⁽²⁵⁾ I ustav s prestola svojega, i podigav ruke u visinu nebesku, vapijaše:

- Zahvaljujem ti, vladiko, Gospode Bože moj, Isuse Hriste, milostivi Gospode, čovekoljupče, što si me udostojio da na današnji dan vidim početak puta spasenja tvojega, a oni koji u istiniti razum dolaze, nezabludno žive.⁽²⁶⁾

- Zato, dakle, o dušo moja, preni i poteci pokajanju, jer te Vladika tvoj zove.⁽²⁷⁾ Jer ovim psalmom pokaza ti primer, govoreći: "Iz usta mladenaca i odojčadi svršio si sebi hvalu."⁽²⁸⁾ Zato se ne leni. zar ne vidiš mlade koji traže ono što im je potrebno i koji ti prednjače?⁽²⁹⁾

- Ne obziri se opet kao žena Lotova,⁽³⁰⁾ ne obziri se na krasote svetske, koje ubrzo iščezavaju, da ti se ne sluči po priči, kao onome bogatašu,⁽³¹⁾ nego se umili Gospodu, i seti se svoga obećanja, jer se vreme već približuje,⁽³²⁾ jer sekira već leži pri korenu drveta,⁽³³⁾ i zabeleše već njive, razumje: žetva je. Ženik je na vratima,⁽³⁴⁾ a ti nisi gotova. Čuvaj se da kako ne ostaneš s onu stranu kucajući.⁽³⁵⁾ Jer čuj, još Hristos govori: "Dođite k meni svi koji se trudite i obremenjeni, ja ću vam dati mira",⁽³⁶⁾ i drugo.

- Da, ustani, dakle, ustani, i trudi se u igu blagome Hristovu i bremenu lakome,⁽³⁷⁾ da ti otvori Hristos dveri carstva svojega!

X

Kad je svršio molitvu ovu, prizva k sebi ženu svoju, i sinove svoje, i arhijereja svojega po imenu Kalinika, i starešine, i knezove zemlje svoje koji upravljahu, vojvode, vojnike,⁽¹⁾ pa im govoraše:

- Svetitelji, prijatelji i braćo moja!

- Neka vam je znano da iz mladosti moje žuđah plamenom srdačnim da idem za zapovedima Vladike mojega, i ne htede Gospod moj.⁽²⁾ A sad prispe vreme da se ono što se započe odavna i svrši.

- Jer evo, svet moj darujem⁽³⁾ onome koji je ostao među vama da vlada na prestolu mojem,⁽⁴⁾ blagosloviv vam ga blagoslovom, kao što Bog blagoslovi Jovove naslednike,⁽⁵⁾ da gospoduje među vama nepokretno.⁽⁶⁾

I, ustav s prestola svojega, predade mu ga sa svakim blagoslovom.

A svetitelju reče:

- Pristupi i svrši molbu moju.

I primi časno iz ruke njegove anđeoski i apostolski lik⁽⁷⁾ sa Bogom sastavljenom mu ženom svojom.

I nazva se kaluđerskim imenom Simeon,⁽⁸⁾ a prečasnu nazva Anastasija.

I dođe u presvetu Bogorodicu u Studenici. I ostade tu, živeći sa časnim črncima, po pravilu i zapovedi svetih i bogonosnih otaca, nikako ne leneći se.⁽⁹⁾

I posla pre njega otišlome vaspitaniku, nazvanome Savi monahu,⁽¹⁰⁾ u Svetu Goru, izveštaj s rečima:

"Znaj, o ljubimče Hristov, što prosih i što željah, što tražih iz sve snage svoje, iz sve duše moje, smilova se na mene Tvorac moj, ne po mojim Bezakonjima, nego po premnogoj i neiskazanoj milosti svojoj i čovekoljublju, te me udostoji onoga što željah — časnoga njegova anđeoskog lika.⁽¹¹⁾

"Raduj se i ti zbog mene, i moli se o meni Vladici svojemu, što me, nedostojna, ako i u dvanaesti čas, udostoji ući, da se s tobom javim, kao radnik vinograda Hristova, da primim nagradu svoju."⁽¹²⁾

Obradova se duhom nazvani Sava, i množeći umnoži molbe svoje pred Gospodom svojim, i, dav hvalu sa suzama prečistoj Vladičici Bogorodici,⁽¹³⁾ reče:

"Zahvaljujem ti, Gospode, što nisi ostavio one koji te traže i koji se nadaju da te i trude se imena tvojega radi."⁽¹⁴⁾

I napisa mu pismo:

"Gredi, gospodine moj, prisni slugo Vladike mojega,

"gredi prečasni!"⁽¹⁵⁾

"Gospod tvoj čeka te, i spremio ti je svaki stan. Jer se neće postideti oni koji se nadaju na nj.

"Uđi u radost Gospoda svojega, jer onima koji ga ljube sve će ići na dobro."⁽¹⁶⁾

Primiv reči ove moj gospodin sveti, pohita i, uzev krst voj,⁽¹⁷⁾ pođe za Hristom, brzo tekući k željenome.⁽¹⁸⁾

I, došav, odmah se useli u hram prečiste Bogorodice Vatopedske.⁽¹⁹⁾

I, sabravši se tu, življahu u radosti duševnoj, u pojanjima i bdenjima, u časnim molbama dan i noć.

Prota,⁽²⁰⁾ i sva braća svetogorska, i časni igumani, i sva braća, i pustinjaci,⁽²¹⁾ dođoše da ga pohode, i kleknuvši jedan pred drugim, ljubljahu se sa suzama, i govorahu s njim o krasoti duševnoj, a on ih ispitivaše o životu njihovu i pravilima kaluđerskim.⁽²²⁾

I divljahu se i, čudom užasavani, govorahu u sebi:

- Da nije izabrao milostivi Vladika i presveta njegova mati ovu Svetu Goru za utočište kaluđerskog života, ne bi ni ovoga Svetoga priveo k nama, koji je ostavio carstvo svoje i slavu svoju. Ali ga istinito zavole Gospod i Bog naš, da istinito pravednome nam udeoničaru pokaže mesto ovo sveto.

"Nego slava ti, Gospode Isuse Hriste, koji tvoriš ono što je strašno i preslavno, kako si izvoleo. Hvalu ti odajemo za sva dobra tvoja koja bivaju u ove dane, jer ovaj sveti, pošto najpre pusti svoju letorastao, kao dar neporočan i žrtvu prijatnu, i sam, potrudiv se dođe^"

- O milosrđa Vladičina, o neiskazane dubine čovekoljublja ti, koje se vidi među nama!⁽²³⁾ Jer, uistinu, razumesmo kako Gospod Bog naš i Prečista pohodi ovo mesto sveto i nas koji stanujemo u njemu, jer nam donese hranitelja našega.⁽²⁴⁾

Jer, kad dođe ovaj moj gospodin sveti, sve manastire, od velikih pa do kraja njihova, ni jednog ne ostavi od njih, nego svaki od njih obdari svakojakim darovima po dostojanju njihovu, i u svima njima užeže svetilnik i bratstvo svoje u njima ostavi, koje je i do danas.

XI

Posle ovoga našav pusto mesto, zvano Hilandar, uvođenja presvete Vladičice naše Bogorodice u crkvu,⁽¹⁾ posla ovaj sveti i prečasni starac, sa nazvanim ava⁽²⁾ Savom, sinu, kojega ostavi u otačastvu svom da vlada svom zemljom srpskom,⁽³⁾ da im pošlje dovoljno potreba na podignuće i obnovljenje hrama Presvete, govoreći mu ovako:

"O drago čedo i slugo Hristov, znaj ovo! Ako su te Gospod Bog i Presveta, s blagoslovom mojim, ostavili da vladaš u tom mestu,⁽⁴⁾ pišem ti da nađoh pusto mesto usred Gore Svete, Vavedenja presvete Bogorodice, po imenu Hilandar.⁽⁵⁾

"Ne leni se, nego pohitaj svom snagom svojom da ga podigneš,⁽⁶⁾ da se sazida hram Presvete u spomen moj u zemlji ovoj, i opet po meni da bude tebi i čedima tvojim i unučadima, u vašem rodu do veka.

"jer ti si ktitor ovome, kao što i pređe pismom predadoh u državi svojoj hram Presvete Bogorodice Blagodatnice u Studenici, ni s kim u zajednici, samo tebi i porodu tvome po tebi.⁽⁷⁾

"Pominjem ti, čedo, proročku reč, koju reče: 'Pokori se Bogu i umoli ga, i daće ti po prošenju srca tvoga'.⁽⁸⁾ 'Otkrij put tvoj, i on će učiniti, i izneće kao svetlost pravdu tvoju.'⁽⁹⁾

"Zato ne docni, niti spavaj, nego se trudi da, ispuniv ove moje reči, s blagoslovom mojim izvršiš svoje dobro delo."⁽¹⁰⁾

A ovaj sin njegov, primiv poslanstvo i pismo gospodina svoga svetog Simeona sa svim srcem i radošću velikom, i, ustav s prestola svojega, pade ničice na zemlju i sa suzama govoraše:

- Zahvaljujem ti, Vladiko Gospode Bože moj, Isuse Hriste, što si dao meni, nedostojnome sluzi tvojemu, da idem za delima nekadašnjega hranioca mojega, koji se starao da othrani zemno mi telo, koji se i sada, iako se odstranio od mene, uvek i neprestano stara o duši mojoj i upućuje me na put svoj, da idem za delima njegovim.⁽¹¹⁾ Jer, uistinu, pravi i istiniti sluga tvoj je onaj koji ide za tvojom rečju, i ne gnuša se da privuče čovekoljublju tvojemu zabludele, otpale i bludne i grešne, kao što on mene, nedostojna, iako sam daleko od njega, čini udeoničarem i ktitorom hramova njegovih svetih, ne po mojem nedostojstvu, nego po neiskazanoj njegovoj milosti.⁽¹²⁾

- Zato šta da ti vratim ili šta da ti prinesem od mojega nedostojanstva za dobra tvoja koja si učinio i činiš meni grešnom?⁽¹³⁾ Jer ko će ispričati ili iskazati⁽¹⁴⁾ veličinu sile tvoje, ili bezdanu ti čovekoljublja?⁽¹⁵⁾ Ili, opet, ko će pretrpeti neodoljivi gnev tvoj koji je na nama grešnim?⁽¹⁶⁾ Nego si obostrano blag, Gospode, i dobra činiš kao milosrdan.

- Zato mi, diveći se sili tvojoj, vapijemo ti: "Slava čovekoljublju ti, Gospode, u veke, amin!"

Potom, kad je došao od njega iguman Metodije,⁽¹⁷⁾ posla dovoljno i preizobilno darova na osnovanje i dovršenje hrama Presvete,⁽¹⁸⁾ i ne samo jedanput, nego i za sve godine slaše što je potrebno gospodinu svetome, dok se ne svrši crkva Presvete.⁽¹⁹⁾ Ne samo darove nego i od svoje zemlje odvojiv dade na potpuno dovršenje gospodinu svetome i črncima u tom mestu, ovako govoreći igumanu Metodiju:

- Klanjajući se, reci gospodinu mojemu: tako govori sluga tvoj, sve zapovesti tvoje izvršiše se, i želje srca tvojega ispuniše se.⁽²⁰⁾

- Jer kako bih se i kakvom mišlju ja, bedni, okaljao kad ne bih ispunio zapovesti tvojih?

- Kako da zaboravim dobro i blago vaspitanje tvoje? Jer Hristos uduhnu duh u mene, a on me odnegova, i nastavi, i pouči.⁽²¹⁾ I milošću Gospoda tvojega Isusa Hrista, izvršenom naukom i blagoslovom ustâ tvojih, neću se uplašiti onih koji me odasvud napadaju, niti huke inoplemenih varvarâ.⁽²²⁾

- Jer Petar Gospodu svojemu reče pri pranju nogu, koji mu je to nekada branio. "Ne samo, Gospode, noge nego i glavu."⁽²³⁾ Takođe gospodine, i ja, nedostojni sluga tvoj, neprestano ti klečim: ne samo ovo što se prinosi, nego i telo moje zemno dajem na ono što ti je potrebno.⁽²⁴⁾

- Nego, gospodine, zapovedaj i drugo, sve će se svršiti, jer neću oslabeti ni do poslednjega daha.

- Jer ne pribavih ja ovo, nego ti, gospodine, sve stvori s pomoću Vladike tvojega.⁽²⁵⁾

- Jer ono što je bilo propalo povrati i rastureno sabra, i jeresi progna s pomoću Hrista tvojega, i ljude i zemlju svoje države, izvukav kao iz bezdane, nauči božjemu veličanstvu, da se slavi ime sveto.⁽²⁶⁾

- Jer si, uistinu, pastir dobri, koji si položio dušu svoju za ovce svoje, prognav od njega jeretička učenja kao mislene vuke.⁽²⁷⁾

- A ja šta sam, gospodine? Samo poslušnost, gledajući tvoja dela.⁽²⁸⁾

A on,⁽²⁹⁾ kad je došao Svetome i Prečasnome,⁽³⁰⁾ bi, sa donesenim darovima, primljen s čašću,⁽³¹⁾ pa ispriča sve što je bilo i kako njegov dragi sin ispuni volju srca njegova.⁽³²⁾

XII

I opet ga vrati⁽¹⁾ sveti Simeon sa časnim svojim blagoslovom sinu svojemu,⁽²⁾ dav mu časni i životvorni krst Gospodnji, na kom bi raspet Vladika grehova naših radi, koji je sam, vladajući, nosio o vratu svojem i kojim je pobeđivao neprijatelje svoje,⁽³⁾ rekav:

"Ovaj neka ti bude čuvar i utvrđenje, i pobedilac, i pomoćnik u borbama protivu vidljivih i nevidljivih neprijatelja, i čedima tvojim na veke, i iscelilac bolesti telesnih i ranâ duševnih, i zemlji tvojoj tvrdo utočište i stena, i knezovima tvojim oštro koplje, i vojnicima tvojim štit vere i smela pobeda, i mir i tišina životu tvojemu, i da te dovede i predstavi neporočna Hristovu prestolu,⁽⁴⁾ razgoneći silom svojom pred tobom vazdušne carinike,⁽⁵⁾ i uvek da ti pomaže kao Davidu⁽⁶⁾ i drevnome caru Konstantinu,⁽⁷⁾ progoneći od tebe na svakom mestu besovske pukove.

"Budi ograđen silom ovoga na veke! Amin!"

Pođe s pomoću božjom pomenuti Metodije iguman, i stiže u državu sina njegova dragog, i dođe do krajnje vlasti njegove.⁽⁸⁾ I ču se kod prestola njegova:

- Ide Metodije s blagoslovom oca tvojega, jer bogato izli i umnoži molitvu i blagoslov tebi. Sada te časnim krstom ograđuje.

Primiv glas ovaj radujući se, gledaše da bi se što pre nasitio nepotrošljiva blaga.

I gle, najednom iziđe kao Sunce sa istoka, obasjavajući zapadne krajeve, i šaljući zrake svoje u vaseljenu i osvetljujući sav svet zracima Raspetoga na njemu.⁽⁹⁾

Jer zbog drveta otpadosmo od rajske hrane, a drvetom se opet udostojismo ponovnoga života.⁽¹⁰⁾

I, ustav sa arhijerejem svojim, i s jerejima, i s časnim črncima, i sa svim klirom, sa kadionicama i sa svećama u rukama i s mnoštvom naroda, vapijaše, kao nekada David, igrajući pred ćivotom⁽¹¹⁾ u senici:

- Idite, hristonosni ljudi, poklonimo se životodarovnom drvetu krsnom!⁽¹²⁾

- Dođite, pravoslavni hrišćani, nasladimo se neukradljiva bogatstva, blagoslova mojega gospodina svetog. Jer ovo je apostolska pohvala,⁽¹³⁾ mučeničko pobedno venčanje,⁽¹⁴⁾ monasima utvrđenje.

- O triblaženo drvo, na kom se raspe Hristos car i Gospod!

- O krsno drvo, državo carevima!

- O prečasno, mnogim bogateći!

- Jer tobom bismo iskupljeni od kletve zakonske.

- Jer na tebi Hristos Bog naš prikova i rukopis našega greha.⁽¹⁵⁾

- Jer tobom se smrt umrtvi i ad razori.

- Jer o tebi apostol Pavle, hvaleći se, govoraše: "Da se pohvalim ničim do tobom, krste Gospodnji!"⁽¹⁶⁾

I tako, kiteći pohvalama kao krasnim cvetićima, sa psalmima, i pesmama, i pojanjima mnogim, nošaše ga u crkvu svoju sa svim mnoštvom, na spremljeno mu mesto. I divljahu se, gledajući tolike božje milosti koje bivaju na vladaocu njihovu od blagosiljanja i sladosti prečistoga i preblaženog starca.⁽¹⁷⁾ I svršiše službu časnoga i životvornog krsta, i učiniše praznik sav taj dan, i, opet okvasiv sve telo svoje suzama pred časnim svetiteljima, sin njegov i gospodar svojega otačastva govoraše:

- Prikloni, Gospode, uho tvoje i usliši me, jer sam ništa i ubog ja!⁽¹⁸⁾

- Jer sam ja, Vladiko, sluga tvoj i sin sluškinje tvoje.⁽¹⁹⁾ I šta da dam Gospodu za ono što on meni dade?⁽²⁰⁾

- Koje ću pojanje da prinesem tvojemu milosrđu?

- Kojim usnama da ti hvalu prinesem? Jer si umnožio milost tvoju na meni, Bože, i naučio si čovekoljublju prečasnoga i preblaženog ugodnika svojega da uvek neiskazanim molitvama i blagoslovima i utvrđenjima ne ostavlja mene nedostojna.

- I šta da dam njemu, ja bedni?

- Ili šta da mu prinesem? Jer nisam dostojan da uđe pod krov strasne mi duše. Jer su blaga i darovi moji trošni i netrajni. Tebe znam, Gospode Bože moj, da imaš bogatstvo netruležno i blago života.

- I tebe molim iz dubine duše moje, da daš za mene, slugu tvojega; kao što si naučio, tako i podaj po premnogoj milosti tvojoj. Amin!

I ostade tu iguman Svetoga, i primi počasti po dostojanju i nagradu prema svojim trudovima. I, svršiv nedovršeno i manastirske poslove, pođe opet Prečasnome, radujući se i zahvaljujući Gospodu Bogu Isusu Hristu i presvetoj Bogorodici.

XIII

I življaše blaženi Simeon u tišini sa detetom svojim Savom. I tihovahu u manastiru svojem, u hramu presvete Bogorodice, u Svetoj Gori, i kaluđerovahu, po svakom pravilu kaluđerskoga ustava,⁽¹⁾ dan i noć ne prestajahu ustima,⁽²⁾ ne umuknjavahu pojanjem, idući preuskim i tesnim putem,⁽³⁾ zaboravivši sasvim na ono što je zemaljsko. I, otišavši od onoga što je trošno i zemno i uperivši um na nebesa, telom na zemlji stajahu, a umom i dušom među nebesnimâ boravljahu,⁽⁴⁾ gledajući dole kao samoga Hrista pred sobom, a gore sa anđelima nastavljajući. I ispravivši život i dela nalik starih svetih, načelnika ovoga pravila,⁽⁵⁾ nalik črnaca prečasnih, i gledajući na nagrade trudova svojih ranije, truđahu se na bolje, tako da i nadmašiše ostale.

I ispuniše mnogo vremena u svojem mestu svete Bogorodice i uvek deve Marije, dok ne bi po volji onome koji je sazdao tela ljudska i koji zna tajne ljudske, kome je u ruci svaki stvor životni i koji svojim milosrđem zna kraj svakoga,⁽⁶⁾ hoteći nabolje prevesti triblaženog starca i dati mu opravdanja za trud njegov, i trošenje tela i za umnožavanje suznoga istočnika, i za svako vršenje dobra dela, da ga prizove k tajnoj trpezi i da ga napoji s istočnika besmrtnoga, i da ga udvori na hladovitom mestu one livade,⁽⁷⁾ da ga naseli u dvorovima svojim sa onima koji su mu ugodili, da se veseli neprestano s anđelima njegovim. "Jer koji je čovek, reče, koji će poživeti, a neće smrti ugledati?"⁽⁸⁾

I, hoteći ovoga objaviti kao nebeskog čoveka, a zemaljskog anđela,⁽⁹⁾ potrudi svoju neizrečenu milost, i spremi lestvicu ishodu Prečasnoga, koji sam sebi unapred spremi, predav Vladici svojemu, da mu je, u času ishoda njegova, iznese. Slikajući je unapred, Klimaks Jovan govoraše: "Penjite se, braćo i oci!"⁽¹⁰⁾ Stupiv Sveti na nju nepostidno, hitaše da ide onome koji ga zove.

Jer u ovo vreme poče Prečasni bolovati.⁽¹¹⁾ I, prizvav sina svojega Savu, poče mu govoriti, polivajući suzama telo svoje:

- O dragi moj, prispe vreme odlaska mojega.

- Evo napred stoji Hristos nevidljivo i zove me.

- Prinesi mi, čedo, mater Gospoda mojega Isusa Hrista, da joj, kao što se obećah, predam u ruke njene duh moj.⁽¹²⁾

- Prizovi mi, čedo, protu i braću svu, da vide ishod moj.⁽¹³⁾ Jer evo se već približuju sluge Gospoda Boga mojega i silni vojnici, i glas njihov i pesmu njihovu čuju uši moje.

- Pohitaj, dragi!

I kad bi prinesena Presveta,⁽¹⁴⁾ i kad se svi zvani sabraše radi pokoja Triblaženoga, prostre rogozinu svoju pred Svetom i ležaše,⁽¹⁵⁾ očekujući dolazak anđeoski.

A ovi, sedeći oko tela njegova, budući u tuzi, žaleći za Svetim, govorahu mu s mnogo jecanja:⁽¹⁶⁾

- Ne ostavi nas sirotâ, Prečasni!

- Ne liši nas učenja svojega! Jer ko će nas poučiti, i kome ćemo pribeći?

I ispunivši se mnogim vapajem, žalosno ridahu.

Među njima i Sava, uvek cvatući različnim cvetom devičanstva svojega, plačući žalosno, govoraše:

- O Prečasni, vidim da se seliš Gospodu. Ali ne zaboravljaj nas u molitvama svojim, i isprosi nam milost u Hrista Boga.

- Jer kako ću poživeti bez svetoga ti lica?

- Jer kakav ću običaj primiti, ne nasićujući se dobrim pastirom svojim?

- Kakav ću običaj primiti pri besedi duševnoj?

- Od koga ću dobiti utehu moju?

- Ko će mi isceliti duševnu povredu?

- Umoli Vladiku svojega da me primiš sa sobom pod večite krovove. Jer ne mogu podneti rastanka, svetlosti moja slatka!⁽¹⁷⁾

I svi, kao jednim ustima, rekoše:

- Seti nas se, Prečasni, u blaženom tvom pokoju!

A on, prignuv se, reče:

- Zašto ste obuzeti tugom? Počnite nadgrobna pojanja.⁽¹⁸⁾

I najednom bi šum, kao da se podiže mesto na kom bejahu.⁽¹⁹⁾ I gle, anđeoska pesma nevidljivo: "Slava va višnjih Bogu, na zemlji mir, va človeceh blagovolenije."⁽²⁰⁾

I Triblaženi pojaše s njima na očigled svima.

I tako predade duh svoj slavno u ruke Gospodnje. I beše lice njegovo nasmešeno, imajući na sebi neiskazani izgled.⁽²¹⁾ I divljahu se svi, gledajući to.

I opremivši telo Blaženoga, sa psalmima i pesmama položiše ga u grob. I raziđoše se svi, svako svome domu, slaveći zbog toga Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i na veke vekova. Amin!

XIV

Posle toga, braćo,⁽¹⁾ osećajući nemoć u telu svojem od mnogih trudova i ranâ,⁽²⁾ sa željom, s mnogo žurbe i uzbuđene molbe javih se rečima:⁽³⁾

"Gospodine moj, Hristoljupče, oče prečasni Savo, nedostojanstvo ti moje napominje, kada ti, ostaviv hranitelja svojega i nas, pođe za Hristom, tada se ja, iako bejah u tuzi, gledajući na gospodina hranitelja, tešah onim što je korisno, sa ljubavlju.⁽⁴⁾

"Posle i ovaj moj gospodin sveti ostavi mene s rođenim bratom mojim, blagoslov i utvrdiv zakonom, da živimo, čuvajući neprestupno zapovedi njegove i vršeći ono što je zapovedio u sve dane života našega, a da porod njegov živi u tišini i bez meteža. Ali grehova mojih radi sve ovo izostade.⁽⁵⁾

"Jer on⁽⁶⁾ ostavi zapovedi gospodina i oca svojega, i bi prestupnik. Jer izvede inoplemenike na otačastvo svoje, i oduze mi zemlje i opustoši ih,⁽⁷⁾ ne poslušav, sverepi, zapovedi Gospoda, koji reče: "Poslušaj oca i mater",⁽⁸⁾ i ostalo. Ali, iako su s njime inoplemeni pukovi bili mnogobrojni, sile božje nikako nije bilo s njima, po zavetu i po molitvi onoga Svetoga.⁽⁹⁾ Ali kao što prorok reče: "Oni sapeti biše i padoše, a mi ustasmo, i bismo pravi",⁽¹⁰⁾ jer se ne nadasmo na oružje naše, nego na silu Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista, i na pravi blagoslov i molitvu gospodina svetoga Simeona. I zbog toga i ne pogrešismo u nadama našim. Jer, pobediv ih silom svojom, povrati me opet u otačastvo svoje.⁽¹¹⁾

"Zato te neprestano molim, o prečasni oče naš Savo, poslušaj glasa koji ti šaljem iz dubine srca i ne prezri moljenja mojega, i, skupivši mošti Svetoga i Prečasnoga, učini nam milost, potrudi se i sam donesi prijatna mirisa mošti Svetoga, da se prosveti otačastvo njegovo donosom moštiju njegovih i dolaskom tvojim, jer se oskvrni zemlja naša bezakonjima našim i bi ubijena krvima, i padosmo u plen inoplemenikâ.⁽¹²⁾ Neprijatelji naši porugali bi nam se, da se nije umilosrdio na nas Vladika Gospod naš Isus Hristos, i prečista njegova mati, i molitvama ovoga Svetoga i tebe,⁽¹³⁾ Prečasni, sabrao nas od narodâ i ruku inoplemenikâ, i izbavio nas od protivnikâ, zaštićujući nas od svakoga đavoljeg dela."

A ovaj Prečasni, ne prezrev moljenja mojega,⁽¹⁴⁾ potrudiv se sa svakom hitnjom, i skutav mošti Svetoga, i uzev sa sobom hristoljubivih i izvrsnih staraca iz Svete Gore na hvalu i zahvaljivanje Svetome, posla nam pismo s rečima:

"Poslanstvo tvoje primiv s ljubavlju i molbe tvoje ne prezrev,⁽¹⁵⁾ mošti tvojega Svetog koje želiš, nosim i sam putujem s njima i s časnim črncima svetoga mesta ovog, u kojem izvole živeti gospodin sveti.

"Zato se, dragi, spremaj na sretanje njegovo."

A ja, grešni, iako ne mogući podignuti glave svoje od mnoštva bezakonja mojih, čuvši reči ove Prečasnoga o svetim moštima ovim, da su donesene, uzdahnuv od srca i prekloniv kolena svoja na zemlju, sa suzama slah molbe, ovako govoreći:

"Blagosloven jesi, Gospode Bože otaca naših, Avramov, Isakov i Jakovljev, koji pravednike ljubi i moljenja grešnih ne prezire, jer ne prezre i unižene molbe mene, grešnog, i donese svetilo otačastva njegova, prosvećujući sve krajeve srpske zemlje."⁽¹⁶⁾

I odmah, žurno sakupiv arhijereje svoje i jereje i črnce, iziđoh mu na susret. I, sretavši mošti svete, učinismo obnoćnu molitvu na tom mestu, sa psalmima i pesmama, i, pojući tu nadgrobna pojanja s kadilima i prijatnim mirisima, dopratismo ih do spremljena mu groba u presvetoj Bogorodici u Studenici, koji sam sebi spremi. I položismo ih časno u grob s hvalama, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha.⁽¹⁷⁾

XV

Minu malo vremena do dana prestavljenja njegova,⁽¹⁾ i sabrasmo se svi, čineći praznik smrti njegove.⁽²⁾ I Bog premilostivi, koji ga je čuvao od mladosti njegove, i sad ga nije ostavio, pokaza čovekoljublja svoja sam gospodinom svetim na nama, slugama njegovim.

I istoči raka njegova miro čudna i prijatna mirisa, isceljujući bolne i stradanja različna, i, prosto reći, progoneći besne duhove. I ne samo jednom, nego i u sve časove isticaše neiskazano i preslavno miro otačastvu svojemu.

Kad su iguman Dionisije⁽³⁾ i svi črnci, koji su tu, služili službu i bdenje noćno u hramu presvete Bogorodice, tu gde leže mošti Svetoga, dopade neko, obuzet besom, koji ga mučaše po sve dane, koji se nikako ne umirivaše, nego ga svagda bes gonjaše van vaseljene, kroz gore i kamenje.⁽⁴⁾ I jednom, dobivši nešto malo olakšanja pomoću svetoga Simeona, obgrliv raku Prečasnoga, vapijaše:

- Pomiluj, Sveti, mene koji nije očekivao spasenja, i izbavi, Prečasni, onoga koji je sasvim propao i poraboćen besu lukavome, koji vlada njime, jer smo mi stado otačastva tvojega.

- Ne daj nas besovima na radost, nego nas izbavi prečistim molitvama svojim, imajući potom slobode k Vladici!

I svi povikaše sa suzama:

- Pomiluj dušu propalu, Prečasni!

I odmah,⁽⁵⁾ umilosrdivši se, isceli ga. I otide domu svojemu, radujući se i slaveći Boga, koji je dao silu ugodnicima svojim.

I drugo divno čudo čujte braćo!⁽⁶⁾ Čovek neki bogalj pužaše na nogama svojim, i ne mogaše se nikako uspraviti, niti mogaše stati na noge svoje, jer mu obe noge bejahu oduzete i pregorele ognjem u kolenima, zamalo što nisu sasvim otpale i ne držahu se. Kako su žile bile izgorele, plazeći na rukama svojim, vukao je za sobom noge svoje. I, našav ga prečasni Sava, otac moj, zaviv ga u vreću, prinese ga moštima Prečasnoga, proseći u njega isceljenja mu. Jer nemoćni, čuv o čudesima koja bivaju i isceljenjima od Svetoga,⁽⁷⁾ kričaše i vapijaše, govoreći:

- Pomiluj, Sveti, mene koji je propuzio gresima svojim i koji je ubijen od zlih razbojnika, i leži još živ. Jer kao što je Vladika tvoj iscelio pređe oslabljenoga da je ovaj odar uzeo i da hodi pravo,⁽⁸⁾ tako i ti, Sveti, ako hoćeš možeš mi pomoći milošću, danom ti od Boga i Spasa tvojega, Isusa Hrista. Isceli me, grešnoga, kao učenik pravi Hrista tvojega

A on, Sveti, koji svagda miluje stado svoje, isceli ovoga oslabljenog i učini ga da pravo hodi. I skakaše čitav nogama svojim, zahvaljujući Svetoj Trojici: Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i prečasnome i svetom Simeonu, koji mu je dao da hodi nogama svojim.

XVI

Posle ovoga je, nedostojni sluga njegov, molitvama ovoga svetog gospodina mojeg olakšavah se od svih teretâ mojih^,(1) starajući se o zapovedima njegovim, i, živeći u miru i tišini odasvud, otresoh sa sebe, s pomoću Prečasnoga, sve neprijateljske varvare koji su napadali na otačastvo njegovo.

Bi zavist od zakonoprestupnoga cara bugarskog, po imenu Borila,⁽²⁾ koji je blizu živeo, čije se bezakonje ne utaji od svega sveta, jer, uistinu, nadmaša Irodovo bezakonje.⁽³⁾ Jer se ovaj diže sa silom svojom, uzev sa sobom zeta svojega, grčkog cara po imenu Filandra,⁽⁴⁾ koji je u slavnom Konstantinovu gradu. I uznesoše misao svoju visoko da potrebe otačastvo Svetoga i da me do kraja ozlobe, i, ako je mogućno, i da me prognaju iz države moje. Jer rikahu kao lavovi, i htedoše da me progutaju, i, podigavši silu, da se pohvale protivu mene.

A ja, videv ih kako idu odlučno i nezadržano, svirepo i neukrotljivo, do grada, po imenu Niša, nemajući drugoga pomagača od zemaljskih sem Gospoda mojega, Isusa Hrista, i presvete Bogorodice i ovoga svetog gospodina mojeg, vapijah u bolu srca svojega:

"Vladiko, Gospode Isuse Hriste, i presveta moja Bogorodice, čovekoljubice, ti znaš pomisli i dela i nemoć hudih stvorova. Tebi iznosim dušu moju,⁽⁵⁾ koju oskvrnih grehovima. Izbavi me od onih koji idu da me ozlobe. Jer me, evo, kao psi napadoše, i zbog zlobnih opseda me, i napadoše na me silni.⁽⁶⁾

"Ustani, Gospode, na susret meni i vidi da ne reku neprijatelji moji: proždresmo ga.⁽⁷⁾ Jer ti si zastupnik moj i utočište moje.⁽⁸⁾ Tobom se opravdavam.⁽⁹⁾

"A ti, prečasni gospodine moj, imajući slobode ka Gospodu i k presvetoj Bogorodici, ne prezri moljenja onoga koga zavole i othrani u časnom krilu tvom. Ne daj na radost neprijateljima otačastva tvojega, koje steče u Gospodu Bogu svedržiocu. Jer znam, gospodine moj, da si i po smrti živ, i da stojiš pred njim nepokolebljivo na veke. I pređe, u telu svom, starao si se o nama. I sad, prešav na bolji svet, ne ostavi nas! Amin!"

I najednom, u ponoć, bi vika. I rasu nevidljivo Prečasni neprijatelje naše, koji se behu digli. I strahom velikim obuzeti, pojavom mojega gospodina svetog i znamenjem jednim, pobeđeni od njega pobegoše, sekući sami sebe, jedni druge, i pobeda im bi među sobom, i do kraja se srušiše. I otidoše posramljeni, u propasti i sramoti velikoj.

XVII

Jedan odmetnik od istoga plemena, Gotâ,⁽¹⁾ zvanog i bugarskog, po imenu Strez,⁽²⁾ odvoji se na zapad k državi mojoj, napadnut od ovog zlog zakonoprestupnika, brata njegova. Njega primih kao dragog sina, othranih ga i sačuvah nepovređena od najezdne pogibli i od ubistva njegova. Jer svakoga dana tražaše ga da ognjem sažeže telo njegovo ili da ga raseče na četiri česti i da ih poveša na putovima gradskim. Jer se ovaj mučilac veoma ostrvi, i slatko mu duši činjaše da proliva krv roda svojega. Bez broja i drugih ljudi istrebi, trudeći se da zemlju i more iskoreni pomišlju svojom. I, tražeći ovoga, pođoše na mene, dokonavši zli savet, ali koji ne postigoše blagodaću Gospoda Boga mojega Isusa Hrista i pomoću gospodina mojega, Svetoga Simeona.

A ja, zadržav ga u svojim rukama, sa svom silom mojom, koju imam od Gospoda Boga mojega i od blagoslova Prečasnoga, sećajući se blagodati i nauke njegove da pružam ruku onome koji leži i zastupam uvređena, i da uvedem onoga koji nema krova, potrudih se i oteh ih, i predadoh mu pola carstva bugarskog. I utvrdih ga u gradu po imenu Prosek, gde prožive i slavne dane svoje, jer podržavah vlast njegovu i osvećavah ga od svih koji su ga napadali.

Bilo je to u one dane kada sam živeo i držao ga u ljubavi svojoj, i radi Jevanđelja svetoga, kojim i pribavih sve ovo, i ne pomišljajući niti prozirući ono što će biti. Ali na ovom se zbi reč Vladičina: "Dobar čovek iz dobroga skrovišta srca svojega iznosi dobro, a rđav čovek iz rđavog skrovišta srca svojega zlo."⁽³⁾ Na njemu se zbi Pismo: "Ugoji se i odeblja",⁽⁴⁾ i odmetnu se omiljeni,⁽⁵⁾ zaboravi na onoga koji ga je u Bogu vaspitao i nasitio svim dobrima. Đavolom nagovoren,⁽⁶⁾ odvrže se i bunu podiže na me, i poče se spremati da mi vrati zlo za dobro, i da ozlobi mene, i otačastvo moje, i utvrđenje Svetoga.

A ja, grešni, sećajući se poukâ gospodina mojega svetog i ne uzdajući se u silu svoju od početka, nego da mislim na ono što nije visoko, nego da se ugledam na ponižene, jer poniženima obeća davati blagodat,⁽⁷⁾ umolih prečasnog oca svojega učitelja i nastavnika, Savu jeromonaha, da ide i izobliči bezumlje ovoga zloga sâda i zlo prorašće, koje ne nasadi otac nebeski.⁽⁸⁾ I ovaj se ne oleni, nego otide i izobliči zlobu njegovu, i priroda slatka i dobra i medotočna učenja svoja da ga zadobije za način ljudi koji pravedno žive i dobrodušnih careva, jer pravoslavne careve Gospod nazva hrišćanima, — da vrši reč Gospodnju i da živi u ljubavi, koja je bolja od svih žrtava paljenica, koje se prinose.⁽⁹⁾

A ovaj bednik ostade nesalomljiv i od zlobe ne izmeni razuma svojega, i ne posluša zapovedi i učenja njegova, zaboraviv na pastira otačastva svojega i predstavnika višnjemu prestolu, čijim se moljenjem i pomoću mnoge sile i silne države satrše. Jednako se držaše svoje zle namere, ne znajući, bezumni, reči prorokove: "Neću se poplašiti čoveka, kad se obogati ili kad se umnoži slava doma njegova.⁽¹⁰⁾ Jer kad umre neće li ostaviti sve?"

Odmah pomoću presvete Bogorodice i silom svetoga Simeona, koji podržava krepkim dlanom otačastvo svoje, bi ovo. Kao što dobropobedni i pomoćljivi i otačastvoljubac Dimitrije strastotrpac probode cara, rođaka ovoga, i umori zlom smrću, ne dajući vređati otačastva svojega,⁽¹¹⁾ tako i ovaj moj sveti gospodin, pomažući i čuvajući otačastvo svoje, probode ovoga zlotvora.⁽¹²⁾ I izdahnu usred naroda zlom smrću, i smrću čudnom, da su se svi čudili tome. I bi najednom nag, oboren i nepotreban. I na njemu se zbi: "Videh bezbožnika kako se preuznosi i visi kao kedri livanski, i, prođoh, i gle, ne bi ga. I potražih ga, i ne nađe se mesto njegovo."⁽¹³⁾

Sudbe pravednih su u rukama Gospodnjim, i pravda njihova živi na veke, i pobeda njihova nad svima sablaznima koje čine bezakoni.⁽¹⁴⁾

XVIII

Drugo divno čudo ispričaću vam,⁽¹⁾ braćo, divna dela ovoga gospodina moga, svetoga Simeona. Jer se velika, i preslavna, i čudna, i strašna dela čine njime neprestano, u sve dane. Jer ako ko može izbrojiti zvezde nebeske i pesak morski, to će izbrojiti i ovoga Svetoga čudesa, i blagodati, i sile predivne, koje učini. Jer se zadivljava um i straši sve ljudsko znanje. Jer od čoveka je nemogućno, a od Boga je sve mogućno.⁽²⁾

Pričaću o ovom čudu njegovu, koje je bilo.

Ustade neko od grčkoga roda, od carskoga roda, po imenu Mihailo, u strani dračkoj i u pomorju njegova ostrva velikog, koje je blizu Dioklitije, i dalmatinske strane, i otačastva svetoga Simeona.⁽³⁾ I on podiže rat na mene, slugu njegova, koga ostavi na prestolu svom. I, ulučiv vreme, kada sam se bio daleko udaljio od te strane, uze jedan od mojih gradova, po imenu Skadar, koji uistinu, Dalmaciji pripada.

Poslav mu, rekoh:

"Ostani, brate, sad. Jer Gospod ne ostavi to ostrvo u tvoju državinu, nego u pravu državinu gospodina mi svetog, a njegovim molitvama i predanjem dato je meni na upravljanje. A ti se seti reči Preteče i Krstitelja Jovana, koji zaprećuje i govori da čovek ostane pri svom i da bude zadovoljan svojim obrocima. Budi zadovoljan svojim, a o onom što je oduvek mojega otačastva, to nadajući se na Gospoda mojega, Isusa Hrista, i na presvetu Vladičicu Bogorodicu, i na prečasnoga gospodina mi svetog, neće se posumnjati srce moje, niti će se ustrašiti od tvoje pakosti, nego ću, štaviše, viknuti iz dubine srca mojega:

"Blagosloven Gospod Bog moj, koji uči ruke moje na napad i prste moje na borbu. I ako me napadne puk, neće se pobojati srce moje. I predanja njegova neću ostaviti, dok ne svrši duša moja. I pognaću Gospode, tobom neprijatelje moje, dok ne poginu".⁽⁴⁾

I opet, obrativ se, vapijah:

"Gospodine moj sveti, dođoše narodi na dostojanje tvoje i oskvrniše tvoju svetu crkvu, slugu tvoga ozlobiše, trudeći se da tvoje dostojanje uzmu. Umoli Vladiku tvoga i Gospoda da se vrate posramljeni u nadi svojoj.⁽⁵⁾ Jer si ti pribežište moje i utvrđenje, i ti si koji ograđuješ otačastvo od svakoga zla, koje nailazi na nj. Jer si ti postavio zemlje svoje, i ne prestupi ih dosad niko. I sad ne ostavi nas, koji se nadamo na tebe i uzdamo u tebe. Jer si ti veselje naše i pohvala."

Ovaj prečasni sveti Simeon, topal u molitvama, i brz da pohodi,⁽⁶⁾ i badar na trud, koji brzo priklanja božanstvene uši onima koji ga prizivaju, ne odvrati lica svoga od mene, nego, kao što me je i pređe ljubio, i sada me do kraja ne ostavi.

I umoli svojom molitvom svetoga i velikog mučenika Hristova Đorđa, koga uze sebi za pomoćnika i pobedioca nad neprijateljima, i kao što Merkurije probode nečastiva mučioca Juliana,⁽⁷⁾ tako i ovaj velikomučenik, umoljen gospodinom svetim, na javi taknu u rebra igumana svojega Janićija, u hramu svom u sredini srpske zemlje, govoreći:

- Ustani, propovedaj veličinu moju! Jer sam ja poslan od Gospoda da ubijem Mihaila Grka, koji je u dračkoj strani.

I odmah jedan od robova njegovih, ustav, probode ga mačem na odru njegovu, i zlom smrću predade dušu svoju, na sramotu gledaocima, a na radost svima koji se uzdaju u Gospoda i u svete ugodnike njegove.

XIX

Milosrđem Gospoda Boga i Spasa našega Isusa Hrista i milošću prečiste Bogorodice i uvek deve Marije, sva su ova čuda, strašna i preslavna, od svetoga gospodina mojega Simeona bila na meni, bednom i nedostojnom i grešnom, rođenom i vaspitanom njime, bednom Stefanu.

Jer, gledajući njegova divna i neiskazana dela, užasavam se umom i treptim.

Jer ko će izbrojiti ovoga čudesa?

Koji li će jezik izgovoriti tajne tvoje, izvrsni sveti starče?

Koje li će se usne otvoriti na tvoju pohvalu, Prečasni?

Koji li će razum iskazati tvoje veličine, znojeve i trude tvoje, i kopnjenja tela, bdenja i suze tvoje?

Kako da te nazovem, o Prečasni, ja nepotrebni sluga tvoj?!

Da li da te nazovem apostolom?⁽²⁾ — Jer više nego i apostol bi. jer bi apostol otačastvu svojemu,⁽³⁾ jer iz dubine neverstva izvuče narod svoj, i, pokazav im novo krštenje, obnovi ljude svoje silom i radom Duha Svetoga, koji, odagnavši prelasti jeretičke, slave u Trojici jednoga Boga.

Da li mučenikom? — Ali ko će izbrojiti stradanja tvoja bezbrojna, koja izdrža, raspaljujući se ljubavlju Hristovom, borivši se i ubiv do kraja mučioca đavola, rastrgav zamke njegove i lajanja do kraja, sasušiv telo svoje uzdržavanjem, obliv se kao krvlju mučeničkom suzama svojim i razagnav mrak tamnih besova, koji se bore s nama.

Da li da te nazovem učiteljem otačastva svojega?⁽⁴⁾ — Ali ti prevaziđe njih, i učenja njihova ispravi, i ono što oni ne dovršiše, dovrši, i na kraju razumnije učenje im obnovi, prosvećujući svu vaseljenu prebogato.

Da li da te, Sveti, nazivam vojnikom silnim? — Jer ti i ogradi vaseljenu oružjem krasnim, danim ti od Vladike tvojega, i, ratovav, odagna sve naše zlonaravlje, i srpom vere tvoje iskoreni i iseče trnje prevarno u svetu svojem.

Da li da te nazovem prorokom⁽⁶⁾ Predivni? — Ali Gospod veli: "Nijedan prorok nije primljen u otačastvu svojem." — A ti se u otačastvu svojem javi veliki zastupnik, puštajući da kipi prebogato miro iz rake tvoje, isceljujući svako svezivanje sotonino, i progoneći besna maštanja, i lijući nedužnima reke isceljenja, koji pritiču k tebi.

Da li da te nazovem stanovnikom pustinjskim?⁽⁷⁾ — Ali i ti u pustinji još više procveta, podvizanjem rasplodi trude svoje, i cvetove neuvehle steče, i bi svetilnik svetu, sijajući čudesima preslavnim.

Ali, o Vladiko moj, o presveta moja Nastavnice, srce se moje ispunjuje ridanja, uzvika i plača mnogog, u nedoumici mojoj.

Jer kakav ću početak pokazati?

Kakvo će pojanje izreći bedne usne moje pohvali tvojoj, Prečasni?

Od nedostatka razuma mojega vapijem ti gospodine moj, jer sam nedotupavan, i nekoristan usuđujem se da pohvalim tvoju veličinu.⁽⁸⁾

Ali, ipak, tvoj sam, gospodine moj, i tvoje pohvale reći ću ja.

Raduj se, gospodine moj,⁽⁹⁾ početku moj i kraju, i hranitelju moj sveti!

Raduj se, pastiru dobri, razumnim ovcama Hristovim! Učini me najamnikom pastvi tvojoj, koju steče Vladika časnom krvlju svojom!

Raduj se svetlolični cvete, koji si se naoružao silom krsnom i oružjem nepobednim da braniš stado tvoje od vukova, koji napadaju na nj u svako vreme!

Raduj se, učitelju Novoga zaveta, koji nisi poučavao mojsijevski, nego si idući za Pavlom, njegova učenja izvrsno usadio u razum naš!

Raduj se, Prečasni, vođo starcima, i zastupniče udovicama, i hranitelju sirotima!

Raduj se, mladima vaspitanje, i silo, i nastavniče nabolje!

Raduj se, pomoćniče u bitkama!

Raduj se, pobedioče neprijateljskih varvarâ!

Raduj se, lestvice koja uzvodiš čeda i ljude svoje pod nebeske krovove, i useljavaš u livadu duhovnu!

Raduj se, arhijerejima dobri ukrasu i pravedni, neuvehli venče!

Raduj se, sa apostolima sasedeoče, i sapropovedioče, i saučitelju!

Raduj se, koji se sasta s mučenicima, zajedno s njima postrada i zajedno pohvali!

Raduj se, monasima badro oko i nastavniče divni, pravilo neiskazano!

Raduj se, pustinjacima uteho, onima koji inokuju tišino!

Raduj se, ispravljanje nama koji grešimo!

Raduj se, očistioče sablazni!

Raduj se, tiho pristanište, onima koji brode!

Raduj se, oslobodioče uzâ grehovnih!

Raduj se, koji utireš puteve ka nebesnima!

Raduj se, moste koji prevodiš u večni život!

Raduj se, neiscrpni izvore!

Raduj se, raju koji vekuješ, krasni i divni!

Raduj se, cvete vere nebesnoga vrtograda!

Raduj se, umni grade otačastva svojega!

Raduj se, lozo dobroplodna, koja nam ističe veselje!

Raduj se, grozde sazreli koji ističe sok slatki, a oduzima pijanstvo grehovno!

Raduj se, gospodine moj sveti, i opet raduj se, svagda se veseleći kod prestola Vladike svojega!

Ali, o Prečasni, seti se mene, grešnoga sluge svojega, Stefana!

Ne zaboravi mene, ubogoga tvojega!

Ne zaboravi mene, koji leži u bezakonjima!

Ne zaboravi mene koji se valjam u blatu slasnom, nego pruži presvetu svoju desnicu, kojom me i blagoslovi u varljivom životu ovom, i rukovodeći nauči da idem stopama tvojim, ako i nedostojna, ako i nekorisna, ako i nepotrebna!

Umoli Vladiku svojega za mene, da me, prezrev bezakonja moja, udostoji da se približim i vidim radost, koju spremi onima koji ga ljube.⁽¹⁰⁾

XX

I opet nam se daju ovoga Svetog čudesa,⁽¹⁾ nebrojena, i neiskazana, i neizmerna, uvek i bez prestanka, obilno i prebogato. Jer čudotvorstva i sile velike zadivljavaju um roda čovečjeg. Jer kao što je nemogućno izmeriti dubine morske i visine nebeske, tako je nemogućno izbrojati i čudesa preslavna, i neispitana, i neiskazana ovoga svetog gospodina mojega.⁽²⁾ Jer prezadivi svu vaseljenu jasno, javljajući se brz u pomoći, i u napastima krepak, i u najezdama neprijateljskim veliki zastupnik.

Po završetku čudesâ ovih, življah u miru i tišini u otačastvu mojem, zahvaljujući Gospodu i Bogu i Spasu mojemu Isusu Hristu, i prečistoj Vladičici njegovoj, i svetome gospodinu mojemu prečasnom Simeonu.

Ali neprijateljski đavo, zavidnik dobra, uvek se trudi da u rov pogibaoni rine rod ljudski, sablaznima svojima i bedama mnogim, hoteći oslabiti one koji veruju u istinitoga Boga našega, a koji, bedni, ne zna, koji je zaboravio onoga koji ga svagda progoni.⁽³⁾

Jer nečastivi pobuni dva cara da me ožaloste, kralja ugarskog, po imenu Andriju, i cara grčkog zvanog Jerisa Filandra.⁽⁴⁾ Svećaše rđav savet da me prognaju⁽⁵⁾ i da zemlju otačastva mojega razdele i zadrže sebi. Digoše velike sile svoje, ovaj od severnih stranâ, a onaj od istoka idući, pa da se sastanu i vide u gradu Nišu. I, kad se sastanu, da se obrnu na zemlju svetoga Simeona i na otačastvo moje, zovući me neprestano, na prevaru kao s ljubavlju, da dođem na viđenje s njima.

A beše u to vreme praznik Gospoda Boga našeg, po Pashi slavnoga svetlog Vaskrsenja. A ja, videv takvo ozlobljenje, i savet bezakonički, i opsadu mnogih naroda, i neprijatelje koji su se stekli zajedno, brzo potekoh raci triblaženoga gospodina mojeg, brzoga u bedama pomoćnika. I, obgrliv raku moštiju njegovih, gde leži dobropobedno telo njegovo, vapijah s premnogim suzama k njemu:

"Gospodine moj sveti, približiše se bezakonički gonioci moji i svećaše zajedno jednomisleno protiv tebe, zavet zavetovaše, trude se da potrebe slugu tvojega.

"Gospodine moj sveti, položi ih kao točak i kao slamke pred lice vetra. I da se postide oni koji ustaju na me, i sluga tvoj da se uzveseli. Jer si ti utočište i utvrđenje moje. I po čemu, gospodine, da razumem milost tvoju, i zastupljenje, i pohodu tvoju na meni grešnom?"

I odmah, u taj čas, brzim njegovim pohodom, prispe Duh Sveti, i ispuni se prijatnomirisne masti sva crkva, i izli se mirisno miro, ne kao što se izliva u sve dane, nego se poli sva crkva, da iznemogoše služioci kod svetoga groba, crpući sveto miro. I iz ispisanoga lika Svetoga, koji je na zidu crkvenom,⁽⁶⁾ isteče prečudna reka, da su se svi gledaoci divili i govorili:

- O predivni, kako si i suhi kamen obogatio Svetim Svojim Duhom. Dolaskom svojim učini da poteče reka isceljenja, kojom se nedužni, mažući se, isceljuju od različnih nedugâ svojih, hvalu dajući Bogu, koji ti je dao silu.

Vratih se učitelju i nastavniku mojemu Savi jeromonahu, da se blagoslovom od ruke njegove, pa da idem protivu neprijatelja, koji se približuju zemlji otačastva mojega, protivu Andrije, kralja ugarskoga.

A on, primiv glas od svetoga gospodina mojeg, prečasnog Simeona, i, pošto mu je zapoveđeno da ide sa mnom, govoraše mi:

- Dragi moj, ne straši se licâ mnogih narodâ, jer imaš gospodina svojega svetog, brzog pomoćnika svojeg, koji ti pomaže i neće te posramiti u vekove, i ne boj se od njih, i ne tuguj. Jer sada će pretvoriti jarost njihovu u krotost, i gnev njihov u ljubav tvoju, i jarost njihovu u počast tvoju i slavu. Jer badre oči trostruko blaženog starca budno zastupaju tvoje dobro. I videćeš očima svojim pomoć svoju za sobom, i svu volju svoju ispunjenu, i zversku svirepost pretvorenu u prebogate darove svoje.⁽⁷⁾

I najednom, dok je još govorio, počeše stizati, jedan za drugim, od slavnih slugu njegovih poslanici govoreći mi:⁽⁸⁾

- Dođi, brate moj dragi i slatki u Hristu Bogu!

- Dođi, gospodine moj i brate, da se nasladimo u Gospodu Bogu slatke ljubavi!

- Dođi da se postide svi koji nam misle zlo.⁽⁹⁾

- Dođi da se sakriju neprijatelji naši.

- Dođi da se pohvale i proslave koji nas ljube!

I, pošto smo utvrdili časnim i životvornim krstom Gospodnjim i prečistom Vladičicom njegovom Bogorodicom, sastah se s njim na međi otačastva mojega, u gradu Ravnom,⁽¹⁰⁾ molitvama i pomoću Svetoga u slavu i čast, i u neiskazano veselje i radost, da su se svi gledaoci divili tome.

I preumnoži mi darove svoje različne svakoga dana, čašama carskim, ukrašenim kamenjem raznolikim, i konjima predivnim, obloženim i ukrašenim zlatnim uzdama, koje sijaju kao Sunce i zadivljavaju čovečji vid, i premnoga odela, črvljenice carske i bagrenice, različne kao i poljski cvetići, sve ukrašene biserom i kamenjem, kako carevima liči.⁽¹¹⁾

I probavismo u veselju časnom 12 dana. A velmože njegove i boljari silni poklanjahu mi se svakoga dana i donošahu mi vrlo mnogo darova raznovrsnih.

Vidite, braćo moja, prečudnu i predivnu ljubav muža ovoga slavnog, kako za ljubav moju divlje i besne zverove, ture i turice⁽¹²⁾ izveze, kao što mi, izvezav, i pitomu stoku dade, i sracinsku stoku,⁽¹³⁾, da svi govorahu:

- Divno i slavno videsmo u dane ove.

Posle ovoga približi nam se grčki car, gnevan i jarošću obuzet,⁽¹⁴⁾ naučen od onih koji mi zlo misle. I sastasmo se u slavnom gradu Nišu, i koji mnogo hoćaše, pa ma i neki mali deo da uzme od mene, i ne dobi, bezumni, nego zlim srcem ne mogade ni rata podići ni ljubavi učiniti, molitvama Svetoga. I vrati se, opet posramljen. Ali ne mogaše izići iz otačastva mojeg, jer zatvorih sve staze njegove pomoću svetoga gospodina mojeg.

A kralj Andrija umoli me da iziđe u svoje carstvo. I ja, poslušav molbe njegove, ostavih ga. I otide s mirom, veliko beščašće i hulu ponesav carstvu svojemu.

A mi otidosmo svako svojemu domu, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha i svetog ovoga triblaženog Simeona, brzog pomoćnika našeg, i sad, i uvek, i u veke vekova, amin!

KOMENTARI

I - KOMENTARI

1. tzv. čitačka formula. Ovde se traži da vladika, tj. episkop blagoslovi čitanje teksta. Na osnovu toga može se zaključiti da je ovo delo bilo čitano na nekom svečanom skupu, kome je prisustvovao i episkop.
2. Onaj koji od sazdanja svega sveta miluje pali rod ljudski, misli se na Boga koji je, prema Bibliji, tvorac sveta (o tome kako je Bog, za šest dana, stvorio svet, govori Prva knjiga Mojsijeva glava 1). Ljudski rod je nazvan palim zbog toga što su Adam i Eva, prvi ljudi, na nagovor đavola, kušali plod sa drveta saznanja dobra i zla, i pored Božje zabrane. Zato su bili izgnani iz raja: ljudski rod je postao smrtan, osuđen na trud i muku (o tome Prva knjiga Mojsijeva, glava 3). Bog je, međutim, bio milosrdan. On je poslao Hrista, svoga sina, da iskupi ljudski rod i omogući mu spasenje (vidi Jevanđelje po Luki, 2, 11).
3. 3. Psalam 33, 6.
4. štetna pleva tj. kukolj spominje se u Jevanđelju po Mateju 13, 24-30. Sejač kukolja je đavo (kukolj simboliše zlo).
5. kumiri su idoli.
6. Po svoj prilici odnosi se na neznabožačku, predhrišćansku književnost. Ali kako u originalu stoji: roukopis(a)niy moguće je i sledeće objašnjenje. Prema Apokrifu o Adamu i Evi Adam je, da bi mogao da obrađuje zemlju, na zahtev đavola, koji je tvrdio kako je zemlja njegova, trebalo da "zapiše svoje rukopisanije", njemu, tj. d u formi dokumenta izjavi da je đavolov. Adam je, kako pokazuje ova apokrifna priča, tom prilikom nadmudrio đavola. Napisao je: "Ko je gospodar zemlje, toga sam i ja i čeda moja", znajući da je zemlja Božja (v. Knjiga o Adamu i Evi. U knjizi Iz naše književnosti feudalnog doba, Izbor, redakcija, prevod i komentari dr Dragoljub Pavlović i dr Radmila Marinković, Prosveta, Beograd, str. 236-238).
7. Psalam 72, 6.
8. Prema Knjizi proroka Isaije 11, 1. David je sin Jeseja; Marija je iz Davidovog roda.
9. Isaija 9, 2 i Matej 4, 16.
10. Ovde se pokazuje da je Hristov dolazak "svetlost", iskupljenje za ljudski rod koji je grešan od svog najstarijeg pretka, tj. od Adama.
11. Hristos krštava pošto je sam najpre bio kršten u reci Jordanu, od strane Jovana Krstitelja. Pošto je izašao iz vode, na njega je sišao Sveti Duh, u vidu goluba (o Hristovom krštenju vidi Jevanđelje po Mateju 3, 13-17; Jevanđelje po Marku 1, 9-11; Jevanđelje po Luki, 3, 21-22; Jevanđelje po Jovanu 1, 19-34). Tumačenje ovog čina najbolje je dato u Jev. po Jovanu, gde se kaže da je njime Hristos uzeo na sebe greh sveta, kao i da će Hristos biti onaj koji će krstiti Duhom Svetim (Jovan Krstitelj je krštavao samo vodom). Isus, međutim, nije sam krštavao, nego su to činili njegovi učenici (v. glavu 4 Jevanđelja po Jovanu, stav 2).
12. Hristos je, prema hrišćanskom učenju, svojom smrću na krstu iskupio ljudski rod od greha.
13. venac, ovde: mučenički venac.
14. tj. otkad ih njihove matere rode.
15. Prvovenčani o Nemanji govori kao o božjem izabraniku - on je u "kategoriji" zemaljskih gospodara.
    Ideja o Nemanji kao božjem izabraniku nije nova - nalazi se već u Nemanjinoj autobiografiji u osnivačkoj Hilandarskoj povelji (izdata 1198), potom u povelji Stefana Prvovenčanog Hilandaru (izdata između 1200. i 1202) i, najzad, u Životu Stefana Nemanje od svetog Save (napisan oko 1208). (Vidi: Vladimir Ćorović, Međusobni odnošaj biografija Stefana Nemanje. U knjizi: Svetosavski zbornik knjiga 1: Rasprave, Beograd, 1936, str. 3-40, na str. 4; Srpska Kraljevska Akademija, Posebna izdanja, knjiga CXIV, Društveni i istorijski spisi, knj. 47).
    ovaj moj gospodin sveti hranilac - Nemanju pisac naziva svetim svojim gospodinom, a uz to i hraniocem, čime utvrđuje svoje srodstvo sa njim.
16. Psalam 91, 14 (92, 13).
17. Prvovenčani već unapred potvrđuje tačnost ovakve konstatacije. Drugim rečima: Nemanja je bio upravno takav.

II - KOMENTARI

1. Stefan se obraća sveštenstvu i plemstvu. Sveštenstvo on gradira: spominje svetitelje (tj. episkope), jerarhe, jereje i crnorisce (tj. monahe). Plemstvo ne gradira, jer mu i sam pripada. Ovom društvenom sloju obraća se sa braćo, što je srednjovekovni običaj - tadašnji vladari su one koji su im ravni nazivali braćom. Stefan ovde vlastelu naziva i prijateljima. Na osnovu ovakvog obraćanja sveštenstvu i plemstvu može se zaključiti da je on ovo svoje delo čitao pred saborom srpske zemlje, koji sačinjavaju pomenuti staleži. To je sigurno bilo u nekoj svečanoj prilici - na dan pomena sv. Simeona (13. februar) ili povodom nekog za Stefana izuzetno značajnog događaja. Mesto gde je sabor održan moglo je biti prostor ispred crkve Sv. Petra i Pavla kraj Rasa.
2. Stefan o sebi govori sa uniženjem. On je nedostojan da opiše Nemanjin život; on je grešan (a treba da opiše vrline svoga junaka, kako stoji u produžetku ove rečenice). Ovo nije neka posebna specifičnost njegovog stila. Mnogi srednjovekovni autori govore o svojoj nedoraslosti, nedostatku talenta, neobrazovanosti, o tome da im jezik nije dovoljno uglađen itd. Ponekad ova njihova skromnost prelazi u afektiranost. Stefan je očigledno sasvim odmeren, iako duboko u tradicijama.
   Ovakav odnos srednjovekovnog autora prema svom književnom zadatku naziva se toposom skromnosti ili formulom skromnosti ( v. Ernst Robert Curtius, Evropska književnost i latinsko srednjovjekovlje, Matica hrvatska, Zagreb, 1971, str. 89-91).
3. Pisac sasvim jasno ističe svoje srodstvo sa glavnim junakom - taj je junak njegov roditelj i njegov vaspitač. Budući da je Stefan vladar, ovde se može posredno iščitati da je Nemanja svom sinu pružio najbolje vaspitanje i da je taj njegov sin u njegovim tradicijama. Autor, s druge strane, ovim naglašava da će njegovo izlaganje biti autentično - jer veoma dobro poznaje ličnost o kojoj piše.
4. Stefan svoje izlaganje karakteriše kao pričanje, pripovedanje (u originalu azì ska`ou vamì).
   Na ovom mestu određuje se i sadržaj pripovedanja: izlaganje činjenica u vezi sa rođenjem i životom glavnog junaka. Spominjući Nemanjine vrline, Stefan stvara određenu predstavu o tome šta slušalac/čitalac može da očekuje u poglavljima koja slede.
   U uvodu (I), govoreno je o glavnoj Nemanjinoj vrlini - da je ugađao Gospodu.
   Pisac ovde Nemanju naziva svetim gospodinom svojim, dakle na isti način kao i u uvodu. Tamo je nemanja bio nazvan Stefanovim hraniocem, ovde sledi i podrobnije obaveštenje o odnosu između pisca i njegovog lika: Nemanja je Stefana rodio (tj. on mu je otac) i on ga je vaspitao.
5. Stefan ukazuje na jedan svoj, usmeni izvor, i to za pričanje o događajima oko Nemanjinog rođenja. O tome je mogao sam Nemanja da kazuje ili neko iz njegove bliže okoline na dvoru.
   u ovoj strani srpske zemlje - reč je o istočnom delu teritorije, u kome se nalazi i prestonica - Ras. Stefan tu stoluje, tu piše i očigledno tu čita svoje delo.
   roditelju njegovu = ocu njegovom.
   braća mu zavišću oduzela zemlju - Porodična situacija Stefana Nemanje nije dovoljno poznata. Njegova porodica je, izgleda, bila u srodstvu i sa porodicom raških župana i sa zetskom dinastijom. Nemanjin otac Zavida, zbog nemira koji su izbili u prvoj polovini XII veka (Stefanove reči: "Ipak sam slušao da je bio veliki metež u ovoj strani srpske zemlje..."), izbegao je, sa svojom porodicom, u Zetu. U Ribnici mu se rodio sin Nemanja (v. Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 208).
   Diokletija, Duklja, naziv za srednjovekovnu oblast koja se prostirala od Boke Kotorske do reke Bojane (verovatno po ilirskom plemenu Dokleatima, odnosno rimskom gradu Doclea). U upotrebi od X veka; od XI veka ta oblast se naziva Zetom. Ime Duklja (Dioklitija) upotrebljavano je kasnije samo u vladarskim titulama.
   Dalmacija = ista oblast, prema nazivu rimske provincije Gornje Dalmacije.
   Travunija (= Zahumlje), srednjovekovna oblast između reke Neretve i Dubrovačke međe.
6. Po rečima Prvovenčanog, Nemanja se rodio voljom Božjom i voljom Bogorodice. Ovim se dopunjava tvrdnja iz uvodne, prve glave, da je on, milošću Božjom, bi određen za "zemaljskog gospodara". Ovde se spominje Bogorodica. Ona će, kako pokazuje kasnije tekst, igrati veoma značajnu ulogu u Nemanjinom životu.
   rodi i ovo, sveto dete - Nemanjin otac je, znači, imao i drugu, stariju decu. Ovo dete je, međutim, sveto, ono se izdvaja od ostale dece.
7. Ovo mesto ocrtava Nemanjine buduće zasluge, i to vladarske: sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj; obnovilac onoga što je bilo propalo. Izdvojena su dva područja: "ratničko" i "duhovno". Ovim je dat i koncept za izlaganje o Nemanjinom vladarskom životu, pa je ovo mesto u suštini programsko. Postoji izvesna korespondencija sa naslovom. U naslovu stoji da je Nemanja nastavnik i učitelj. Ovde, u drugom poglavlju, upotrebljeni su za njega atributi pastir i učitelj. Zajednička i za naslov i za ovo mesto je odrednica učitelj. U naslovu stoji nastavnik, ovde pak pastir. Odrednica nastavnik podrazumeva neko poučavanje. U sprezi sa drugom, učitelj, koja ima gotovo identično značenje, kao da gubi svoj osnovni smisao i teži nekom specifičnijem - nastavnik: vaspitač, vođa, pokrovitelj. Odrednica pastir je konkretnija - pastir je onaj koji čuva stado, tj. pastvu, sledeći Hristov primer. U naslovu je data Nemanjina zvanična titula (gospodin i samodržac otačastva svoga, sve srpske zemlje i pomorske). Ovde je ne susrećemo - umesto toga nabrojane su njegove zasluge za srpsku državu - sakupio je "propale zemlje" i obnovio ono što je propalo.
   To je situacija koju pruža jedini celovit rukopis sa ovim delom - tzv. Pariski rukopis (iz početka XIV veka). Proučavajući jedan drugi rukopis, koji sadrži veći deo teksta Stefanove biografije (doduše uz izvesna skraćivanja i dopunjavanja), tzv. Gorički rukopis iz sredine XV veka, pre nekoliko godina došli smo do zaključka da je Pariski rukopis na ovom mestu nepotpun i da je sadašnje stanje teksta posledica greške u procesu prepisivanja (Vidi naš rad Prilog tumačenju jednog mesta u Stefanovom žitiju svetog Simeona, Arheografski prilozi, 3, Narodna biblioteka SR Srbije, Arheografsko odeljenje, Beograd, 1981, str. 123-136). Prema našoj rekonstrukciji, ovo mesto bi trebalo da glasi (u prevodu na savremeni jezik): "rodi i ovo sveto dete koje će, Božjim promislom, biti sakupilac propalih zemalja otačastva svoga, pastir i učitelj i gradilac crkava, pa, štaviše, i obnovilac postradalih."
   Slika o Nemanji ovim se delimično menja. Sada imamo jasno razdvojene dve celine. U prvoj se govori o Nemanjinim ratničkim zaslugama: "sakupilac propalih zemalja otačastva svoga", u drugoj o zaslugama za veru: "pastir i učitelj", graditelj manastira i obnovilac postradalih. Sada je jasno da se obnovilac postradalih ne odnosi na zemlje, nego na crkvene građevine. Obuhvaćeno je još jedno značajno područje Nemanjine aktivnosti - ktitorska delatnost. Da je konstatacija o Nemanjinim zaslugama za podizanje manastira morala da se nađe na ovom mestu, pokazuje sama biografija, gde je značajan prostor posvećen opisivanju izgradnje manastira - naročito Studenice i Hilandara.
8. Prema našoj tekstološkoj analizi zasnovanoj na upoređivanju sačuvanih rukopisa sa Životom Stefana Nemanje od Prvovenčanog, Ribnica nije mesto Nemanjinog rođenja nego mesto gde se nalazio hram u kome je on kršten. Uz to, podatak o hramu u kome je krštenje obavljeno ovde nije potpun. Po sredi je, opet, kako smo utvrdili, pisarska pogreška. Ovo mesto, prema našoj rekonstrukciji, treba da glasi: "Na mestu po imenu Ribnica, u hramu Presvete i čiste Vladičice naše Bogorodice, koji je bio u zemlji toj, a kako su u zemlji toj i latinski jereji...
9. Nemanjina porodica se kasnije, kad su se prilike promenile, vratila u Rašku (o tome vidi u Istoriji srpskog naroda, prva knjiga, str. 208).
10. svetitelj i arhijerej, episkop.
11. hram Sv. Petra i Pavla nalazi se na ušću reke Deževe u Rašku, na ulazu u današnji Novi Pazar. Predstavlja najstariji sačuvani spomenik u Srbiji iz prednemanjićkog vremena. Podignut verovatno negde između VI i VIII veka, bio je obnovljen u IX veku. Kasnije je bio više puta prepravljan i tom prilikom su dodavani neki delovi. Prvobitna crkva podignuta je na starom kultnom mestu. Imala je značajnu ulogu u doba pokrštavanja Slovena. Prvi put se pominje u X veku, kao episkopsko sedište. Tada je bila pod neposrednom upravom Ohridske arhiepiskopije. Od vremena sticanja crkvene samostalnosti (1219) u njoj stoluju raški episkopi, a od XV-XVIII veka mitropoliti. Konstrukcija crkve (ima oblik četvorolista, uklopljenog u kružni zid), pokazuje srodnost sa rešenjima ranohrišćanske arhitekture VI veka u Vizantiji. Bila je oslikana, ali živopis nije u celini sačuvan. Rađen je u tri maha: u X, krajem XII i u XIII veku. Za vladavine Stefana Nemanje crkva je bila važan duhovni centar, kao jedina episkopska crkva u Raškoj. Činjenicu da je Nemanja ovde po drugi put kršten pominje i njegov prvi biograf, sveti Sava.
12. Ovaj citat nije identifikovan. Stefan insistira na dvojstvu kod Nemanje - on je dva puta kršten. Na ovo dvojstvo ukazao je prethodno i sveti Sava u svom Životu Stefana Nemanje. Prvovenčani Nemanju dovodi u vezu sa Hristom, u čijem životu postoji dvojstvo ali drugačije prirode. Sa njim, naime, simbolično završava Stari i počinje Novi zavet. U Starom zavetu opisan je ljudski greh i posledice toga greha; Hristos je iskupitelj, kojim se poništava grešnost, a time počinje Novi zavet.
13. O roditeljima kao blagovernim i bogočastivim, koji u skladu sa tim svojim osobinama odgajaju dete, često se govori u hagiografskim delima.
14. milosrđa pučine, ova sintagma je značajna jer se uz pomoć nje konkretizuje iskaz iz uvoda da je Bog milosrdan prema Nemanji. Njegova je milost, ističe se ovde, neizmerna, nesaglediva - kao morsko prostranstvo.
15. božje tajne i pučine milosrđa koji će biti na njemu - da će on carovati nad zemaljskima i da će se na nebesima nastanjivati sa anđelima - po drugi put se u ovom poglavlju predskazuju budući događaji. U prvom slučaju, u vezi sa rođenjem ocrtan je nemanjin vladarski život. Sada je "linija" povučena i dalje - do smrti glavnog junaka, i događaja posle nje. Nemanja će, tvrdi pisac, biti "zemaljski car" (Hristos je "nebeski car"). Na nebu će boraviti sa anđelima, tj. u raju. Sveti Sava je u Službi svetom Simeonu utvrdio to isto, mada je koristio figuru paradoksa: "nebeski čovek-zemaljski anđeo".

III - KOMENTARI

1. Bašić je do ºro~iinï kako stoji u originalu, preveo sa: do mladićstva. Otrok, prema podacima u srpskim rukopisima, je uzrast od petnaeste do dvadeset druge godine. U čitavom ljudskom životu srednjovekovni ljudi sagledavali su sedam perioda, sedam razdoblja (vidi o tome: Đorđe Sp. Radojičić, "Sedam činova" drame ljudskog života. Prema Šekspiru i starim srpskim rukopisima, u njegovoj knjizi Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd, 1963, str. 349-352).
2. čest (srpskoslovenski ~estì), deo. Nemanja je, prema ustaljenom sistemu vladanja, kad je odrastao, dobio deo srpskih zemalja na upravu, i to istočne oblasti: Toplicu, Ibar, Rasinu i Reke. Tada se na velikožupanskom prestolu nalazio Nemanjin najstariji brat Tihomir. Njegovu vrhovnu vlast su priznavala ostala braća (vidi: Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 208). Oblasti su nazvane po imenima reka oko kojih su formirane župe. Reke je bila oblast oko ušća Moravice u Južnu Moravu.
3. Tema o đavolu postoji već u uvodu, u vez sa prvim ljudima, Adamom i Evom. Đavo ih je iskušavao. Ovde se govori o tome kako đavo iskušava Nemanju. Time se posredno pokazuje da se kroz Nemanjin život ponavlja istorija ljudskog roda. U Nemanjinoj mladosti obnavljaju se događaji koji su se desili u "mladosti" ljudskog roda.
4. trostruki venac, ovde znači: mučenički venac. Trnov venac je jedan od znakova Hristove muke i razapinjanja (vidi npr. Jevanđelje po Marku, 15, 16-18). Iako detaljno opisuje Nemanjine patnje, Nemanju Prvovenčani naziva mučenikom tek u XIX poglavlju, pohvali. Tamo on utvrđuje da je Nemanja mučenik zato što je izdržao bezbrojna stradanja, "raspaljujući se ljubavlju Hristovom, borivši se i ubiv do kraja mučioca đavola, rastrgav zamke njegove i lajanja do kraja, sasušiv telo svoje uzdržavanjem, obliv se kao krvlju mučeničkim suzama i razagnav mrak tamnih besova, koji se bore s nama". Nemanjina borba sa đavolom, koji ga iskušava kroz njegovu braću, za pisca je, prema tome, deo onoga na osnovu čega Nemanja stiče mučenički oreol.
5. Ovo je značajno mesto za uočavanje piščevog postupka kada je u pitanju izgrađivanje Nemanjinog lika. Nemanja je doveden u istu situaciju u kojoj su bili prvi ljudi (o njima u uvodu), ali on postupa drugačije od njih. Dok su oni podlegli iskušenju đavola (čak napisali "rukopisanije"), Nemanja je "odvrgao đavolsku zlobu". Umesto da je gnevan, on ugađa Gospodu.
6. bogoljubivi car Manojlo iz Konstantinova grada - Reč je o vizantijskom caru Manojlu I Komnenu, koji je vladao od 1143. do 1180. Veoma uspešan vladar, postigao značajne uspehe u Aziji, na Balkanu i u Italiji. Želeo da osvoji Zapadno rimsko carstvo.
7. niševska strana, oblast oko Niša.
8. U originalu: ‘Ín’ `e potì©av se pride k n‡mÖ (%). Nemanja dakle hita. Time iskazuje poštovanje prema caru.
9. junoša, srpskoslovenski yno{a, uzrast od dvadeset treće do četrdeset četvrte godine (v. u navedenoj studiji Đorđa Sp. Radojičića, "Sedam činova" drame ljudskog života, str. 351; v. i napomenu 1. uz ovo poglavlje).
10. odlikova ga carskim dostojanstvom - u originalu: i i c(a)rìskïmì sanomì po~ìtì i. Izgleda da je u pitanju neka dvorska titula (Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 208).
11. dade mu zvanu Dubočicu - Dubočica, kraj oko Leskovca.
12. Po rečima Prvovenčanog, vizantijski car je izričito odredio da Nemanja i njegovi direktni potomci upravljaju ovom oblašću. Time su bila isključena njegova braća. Pravi razlozi za ovakav postupak vizantijskog suverena nisu poznati.
13. Prvovenčani ponovo nastupa kao pripovedač. Direktno se obraća slušaocima, i to feudalcima, dajući im pouku.
14. Iz ovoga proizilazi da je Nemanja uživao autoritet (i više od toga) i kod drugih vladara. Prvovenčani tu činjenicu tumači kao rezultat Božje ljubavi prema Nemanji.
15. Pisac se ponovo obraća plemstvu.
16. Bog voli Nemanju, ali i Nemanja voli Boga svim srcem. Bog ceni tu ljubav i čini Nemanji sve što zaželi, hoće da kaže pisac. On istovremeno podstiče i svoju vlastelu da u ljubavi prema Bogu slede Nemanjin primer.
17. Prvovenčani pokazuje da Nemanja nije najvažnijim smatrao zemaljske darove, makar oni dolazili s najviših mesta. On je, čak, u trenutku najvećeg uspeha i slavlja bio obuzet mišlju kako da ugodi Bogu. Ovo je značajan momenat, koji otkriva piščevu koncepciju o liku svoga junaka.
18. Nemanja nije zadocnio da podigne manastir. I ne samo to, on ga žurno podiže. Ovde se treba podsetiti da je pisac u uvodu govorio o tome da Bog svojim milosrđem nije zakasnio da spase grešni ljudski rod. Nemanja nastoji da se upodobi Bogu, čineći dobro delo na vreme.
    hram presvete Bogorodice, na ušću reke po imenu Kosaonice - Ovaj hram nalazi se nedaleko od Kuršumlije. Sačuvani su samo ostaci (zidovi srednjeg i istočnog dela i zidana oltarska pregrada). Prvobitni izgled tokom srednjeg veka je menjan prepravkama. Arhitektonsko rešenje (trikonhos) primenjeno pri izgradnji ovog hrama nije imalo uticaja na potonje graditeljstvo u Srbiji.
    O zidanju crkve Sv. Bogorodice govori i Sava Nemanjić u svom Životu Stefana Nemanje. Interesantno je da on kaže kako je to druga po redu Nemanjina zadužbina - prva je hram Sv. Nikole u Toplici. Ukoliko je Savin redosled tačan, to bi značilo da je Stefan namerno napravio poremećaj u hronologiji, da bi pokazao kako je Nemanja izuzetno poštovao Bogorodicu, jer je prvi hram njoj posvetio.
19. Osnivač, ktitor (grčki kthtwr), bio je dužan da manastir snabde svim onim što je bilo potrebno za njegovu egzistenciju. Morao je da načini spisak svih priloga manastiru (v. Nikodim Milaš, Ktitori, njihove dužnosti i prava. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1925, V, str. 100-124).
20. črnački zbor, monaško bratstvo, žitelji manastira.
21. podružje (u originalu: podrou`÷‡%), supruga žena. Karakteristični su atributi koje Stefan koristi govoreći o Nemanjinoj ženi, svojoj majci: časna, bogoljubiva.
22. črnice, monahinje. Manastir je, dakle, ženski. Svoja ktitorska prava nemanja je preneo na svoju suprugu. (V. Nikodim Milaš, Ktitori, str. 102).
23. Izgrađujući dalje Anin lik, Stefan ističe da je ona bila poslušna i dobrodušna, što su vrline žene.
24. mudri, odnosi se na Solomona, jednog od najslavnijih izraelskih kraljeva (oko 973-933. pre nove ere). Sin i naslednik kralja Davida. Čuven po svojoj mudrosti. Pisao pesničke tekstove. Tradicija ga smatra autorom nekih dela u Starom zavetu (npr. autorom Priča).
    Časna žena... dragog kamenja, Solomonove priče 31, 10. Ove reči u pričama dolaze u okviru zaključne pohvale vrlinama žene, supruge, gospodarice, majke.
25. Pisac se ne zadovoljava samo citiranjem već nastoji da citiranim rečima dâ smisao koji je potreban za dovršavanje Aninog portreta. Po Stefanovim rečima Ana, svojim dobrim delima, za muža znači mnogo više nego sve, trošne i propadljive dragocenosti.

IV - KOMENTARI

1. I opet... raspaljen Hristovom ljubavlju, poče zidati hram - U prethodnom, III poglavlju, nalazi se konstatacija da se Nemanja raspaljivao božanstvenim ognjem, kako bi ugodio Gospodu i gradio hramove svetih ugodnika. Ovde pisac tvrdi da je Nemanja bio raspaljen Hristovom ljubavlju, pa da je počeo da zida hram. On očigledno nastoji da postupke svoga junaka motiviše identično. Tako nastaju i određeni pripovedni modeli, kao jezgra koja on može dalje da razvija.
   hram svetog arhijereja i čudotvorca oca Nikole, blizu Svete Bogorodice, tik na ušću reke Banjske - Ovaj hram nalazi se, kao što i pisac kaže, nedaleko od Bogorodičinog. Sačuvani su njegovi ostaci a nedavno mu je, posle opsežnih istraživačkih i restauratorskih radova, vraćen prvobitni izgled. Crkva Sv. Nikole smatra se prvim spomenikom raške arhitekture. Uz nju su, u zapadnom delu, u kasnijem periodu, dozidane priprata i dva zvonika. Na severnoj strani, docnije, podignuta je kapela. U arhitektonskom pogledu zapažaju se uticaji vizantijskog graditeljstva: naglašena kupola, trodelni oltarski prostor. Majstori su verovatno bili iz Carigrada ili iz nekog drugog vizantijskog centra. Za potonje Nemanjine građevine crkva Sv. Nikole, kada je u pitanju rešavanje prostora, služila je kao prototip a uticala je i na obrazovanje graditeljskih programa "raške škole". Zvonici i priprata upućuju na uticaje zapadnog područja (zapaža se sličnost sa kotorskom katedralom). Od 1219. ova crkva postala je središte topličke episkopije.
   Sveti Nikola, arhijerej i čudotvorac - Prema crkvenom predanju, rodom iz Mira u Likiji (otuda poznat i kao Nikola Mirlikijski). Bio episkop u rodnom gradu. Pripisuje mu se učešće na prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. Umro 343. godine. Njegove mošti su prenete, 1087. iz Likije u Italiju, u Bari.
   Jedan od najpoznatijih svetitelja, čiji je kult veoma raširen. Smatra se zaštitnikom od bure, izbaviteljem od beda, isceliteljem od svake bolesti. Malo kasnije, Stefan ga naziva "svetim čudotvorcem i brzim pomoćnikom u bedama".
2. Prvovenčani navodi Hristove reči prema Jevanđelju po Mateju, glava 23, 12, odnosno Jevanđelju po Luki 14, 1. Te su reči u pomenutim jevanđeljima deo Hristove pouke narodu i učenicima. Nemanja se, želi da kaže pisac Života, pridržavao Hristovih reči. On je "išao bos", što ne treba shvatiti u bukvalnom, već u prenosnom smislu: bio je smeran, bogobojažljiv.
3. Pisac gradi kontrasnu sliku: Nemanja u krajnjoj smernosti i pobožnosti, zaokupljen podizanjem hrama velikom svetitelju; braća zla, ljuta, puna gneva. Oni dolaze k njemu hitro, ali je ta njihova revnost loša. Nemanja je, kako je pokazano, brz, ali na dobra dela.
   Braća su podsticana đavolom. Treba ovo mesto uporediti sa rečenicom u prethodnom poglavlju, trećem, gde se govori o tome kako je uvek protivni đavo neprekidno nanosio napasti Pravednom i kako ga je ožalošćavao njegovom braćom. Tamo su, malo kasnije, spomenuti i napadi braće, ali uopšteno. Ovde se, pak, govori o jednom sasvim konkretnom slučaju, koji je i vremenski određen.
4. Braća su, sudeći po ovim rečima, Nemanji zamerila što je bez njihove saglasnosti pristupio građenju crkava u svojoj oblasti. Po njihovom uverenju, on to nije smeo da učini. Ovde se, zapravo, radi o sukobu oko delokruga vlasti oblasnih gospodara. Nemanjin postupak kosio se sa dotadašnjom praksom, ili je prelazio njene granice (v. Istorija srpskog naroda, prva knjiga, str. 209).
5. Nemanja se nije rasrdio, nije dakle podlegao đavoljem iskušenju. Vidi i prethodno poglavlje, gde se kaže kako Nemanja nije na gnev zbog prevare braće pomišljao.
6. Nemanja, ističe pisac, ne samo da nije gnevan, već nastoji da braću odvrati od gneva, zapravo od đavoljeg podsticaja.
7. Nemanja braću upućuje na pravi put - da se obrate Gospodu. Opisujući ovaj sukob, kasniji pisac Domentijan šire navodi Nemanjine reči. Posebno naglašava mesto gde Nemanja obrazlaže svoje pravo na podizanje manastira. Po njegovim rečima, svako u svojoj oblasti može da čini oko što mu je volja: "Neka vam ne bude u gnev ovo moje delo, koje sam u Gospodu počevši i dovršio na mome delu. A čije srce od vas voli da dela, delajte na vašim delovima." Domentian, Životi svetoga Save i Svetoga Simeona. Preveo dr Lazar Mirković, sa predgovorom dr Vladimira Ćorovića, SKZ, Beograd, 1938 (kolo XLI, knjiga 282). Simeonov životopis je na str. 222-318, citirano mesto na str. 227.
8. pravila o črncima, monaška pravila, tipik. Tim pravilima određuje se sveukupni život u jednom manastiru. Tipik namenjen manastiru Sv. Nikole nije sačuvan.
9. već rigaše zmija svoju zlobu, ovde uzeto metaforično. U priči o Adamu i Evi đavolje dejstvo ispoljava se kroz zmiju koja nagovara Evu da proba plod sa drveta saznanja. U uvodu detalji iz ove priče nisu potanko navedeni, ali se oni podrazumevaju kada se govori o grehu i palom ljudskom rodu. Zmija iskušava i Nemanju, ali na drugi način.
10. Najstariji brat, koji je zauzimao velikožupanski presto, bio je Tihomir.
11. celomudren, razborit, mudar cÊlom¹drùe (cÊlomÒdri‡ prema grčkom swfrosÚnh), pa prema tome neporočan, čist.
12. kao što nekada braća vrgoše u rov prekrasnog Josifa - Odnosi se na biblijsku priču o Josifu, koga su braća, zato što je bio omiljeni sin svoga oca, htela da ubiju, a zatim su ga bacila u jamu da ga pojedu divlje zveri, Prva knjiga Mojsijeva, gl. 30, 37, 39-50.
    Ovim se nalazi potvrda, u dalekoj prošlosti, za loš postupak braće prema onom koji je najbolji među njima. I Nemanja je, prema Prvovenčanom, bio omiljeno dete svojih roditelja - to sugeriše ova priča.
13. Prema psalmu 105, 21.
14. Prvovenčani navodi brojne Nemanjine vrline koje ga stavljaju iznad Josifa (starozavetni junak poseduje pravdu i krotost; Nemanja: krotost, pravdu, divnu smernost, sve dobre običaje).
    rukom svojom krepkom i mišicom visokom - Psalam 136, 12. U crkvenoj poeziji spominje se mišica Gospodnja, npr. u Molbenom kanonu Presvetoj Bogorodici, pesma 5, irmos, stoji: "Prosveti nas zapovestima Tvojim, Gospode, i mišicom Tvojom uzvišenom podaj nam mir, čovekoljupče".
15. i podiže ga za gospodara velikoga svemu svetu - Hiperbolično uzeto, misli se: postavi ga za gospodara srpske zemlje. Nemanja je, dakle, ispred Josifa - Josif je samo gospodar carevog imanja, Nemanja je vladar koji vlada čitavom jednom državom.
16. da nauči... umudri - Psalam 105, 22.
17. Ovde se, u vidu anticipacije daju Nemanjine buduće zasluge - kao roditelja ("odnegovao čeda svoje u blagoverju i čistoti") i kao vladara ("sabra propalu zemlju svoju, ograđujući je krstom Hristovim, i knezove svoje nauči razumno, i starce umudri"). Neke od osobina zajedničke su mu sa Josifom: naučio knezove, starce umudrio.
18. Očigledan poremećaj u hronologiji, do koga je došlo zato što je Prvovenčani želeo da do kraja završi poređenje Nemanje sa Josifom. Tako je morao da govori i o ishodu, tj. o izbavljenju Nemanjinom iz pećine. Tom prilikom nije mogao da spomene i svetog Đorđa, kome želi da pripiše posebnu zaslugu za izbavljenje svoga oca. Otuda ovo "vraćanje unazad".
19. sa srcem podvižnim - podvižan, trudoljubiv, uporan u molitvama i podvizima.
20. Sveti Đorđe je jedan od najvećih hrišćanskih svetitelja. Kult mu je veoma raširen. Prema žitiju, bio je rodom iz Kapadokije, sin plemenitih roditelja. Posle očeve smrti sa majkom se odselio u Palestinu a posle njene smrti postao vlasnik mnogobrojnih imanja. Bio je izuzetno lep i veliki junak među vojnicima. Kada je čuo da car Dioklecijan goni hrišćane, razdao je sve svoje imanje sirotinji, sam izašao pred carsko sudište i tamo javno priznao da je hrišćanin. Na nagovore da se vrati paganskoj veri, on ne pristaje, već ostaje veran hrišćanstvu. Tada započinje mučenja, jedno strašnije od drugog. Đorđe, uz pomoć Hristovu, sve istrpi. Pošto je prethodno izobličio paganstvo, biva pogubljen mačem. (B. Stojan Novaković, Legenda o sv. Gjurgju u staroj srpskoslovenskoj i u narodnoj usmenoj tradiciji, Starine JAZU, knjiga XII, Zagreb, 1880, str. 129-163).
    strastotrpac, onaj koji trpi stradanja, mučenik. Strastotrpcima se nazivaju i sv. Dimitrije i sv. Pantelejmon, u troparima njima posvećenim (v. Sava Petković, Rečnik crkvenoslovenskog jezika, Sremski Karlovci, 1935, str. 264, pod strasterpecÅ).
    vojnik nepobedni, sv. Đorđe se smatra pomoćnikom i zaštitnikom u ratovima. Na srednjovekovnim freskama najčešće je predstavljen u liku naoružanog konjanika - odeven u hlamidu, sa kopljem i štitom u rukama.
21. O strastotrpče... na sve vekove, amin - Ova molitva je zanimljiva. Ona se razlaže na dve celine. U Nemanjinu molitvu upućenu sv. Đorđu, na odgovarajućem mestu interpolirana je molitva ovog svetitelja Gospodu. Obraćajući se sv. Đorđu, Nemanja ima na umu njegova stradanja, muke i rane - posebno pominje mučenje na točku. Kao podloga za ovaj tekst Prvovenčanom je očigledno poslužilo žitije slavnog svetitelja. Otuda je i tekst Đorđeve molitve Gospodu. U žitiju stoji da se sv. Đorđe, iako u najgorim mukama i u očekivanju pogubljenja, moli Gospodu da pošalje pomoć svima koji ga (tj. Gospoda) prizovu. Prvovenčani je, očigledno, razradio izvorni tekst - po njemu sv. Đorđe traži od Gospoda da bude milostiv prema svima koji su u nevolji i tada prizovu njegovo (Đorđevo) ime. Stefanova rečenica je i stilski zanimljiva: "i koji budu u bedi i nevolji, ili u tamnici, ili na moru". Biti "u bedi" odnosno "u nevolji", jedno je isto. Oni koji prizivaju sv. Đorđa u tamnici ili na moru jesu "u bedi", odnosno "u nevolji". Reč je o tzv. stilskom paralelizmu, omiljenom sredstvu mnogih srednjovekovnih pisaca. Ovde su dva para segmenata, povezana istim veznikom (i, ili) sa istovetnim ili približnim značenjem.
    Jer, uistinu, dostojan ti bi, strastotrpče Hristov sveti, ugodiv Vladici svojemu Hristu. A ja se grešan i nedostojan javljam Gospodu - Nemanja se upoređuje sa svetim Đorđem. Slika je kontrasna - svetitelj je bio dostojan da moli Gospoda. Nemanja je, po sopstvenim rečima grešan i nedostojan.
    Jer s kakvim očima ja, omračeni, smem pogledati na nebesku visinu - Lepa slika - Nemanja, zatamnjenih očiju od "greha" ne sme da gleda u nebesku visinu, tj. u svetlost.
    od uza koje me stežu - U prvom delu ovog poglavlja rečeno je da su braća uhvatila Nemanju i okovala mu ruke i noge. Sada sam Nemanja pominje to i tegobe koje ga obuzimaju.
    da ti poslužim, Sveti, za sve dane života mojega, do poslednjega daha mojega, na koji način bude ugodno visini stradanja tvojega - Nemanja se zavetuje da će služiti sv. Đorđu do svoje smrti.
22. pa ovaj sveti gospodin moj poče hitno... Slično je Prvovenčani govorio i o početku zidanja manastira Sv. Bogorodice: "Došav, nimalo zadocnev, poče žurno zidati.. hram presvete Bogorodice..." (vidi napomenu 18, uz III poglavlje). Podizanjem manastira Nemanja započinje ostvarivanje zaveta datog sv. Đorđu.
    hram svetoga i preslavnoga i velikoga mučenika Hristova, Đorđa - Reč je o manastiru Đurđevi Stupovi, koji se nalazi nedaleko od današnjeg Novog Pazara, na uzvišenju iznad dolina reka Raške i Deževe. U novije vreme izvršena je njegova restauracija, pa je sad moguće nazreti prvobitni izgled. Manastir je bio opasan velikim zidom, sa glavnim ulazom na jugozapadnom uglu. Imao je na jugu trpezariju, na severu konake, itd. Iako veoma značajan i ugledan (od XIII veka spominje se kao kraljevski, potčinjen direktno arhiepiskopu), nije bio veliki manastir. U vreme kralja Dragutina, njegovog drugog ktitora, koji će tu biti i sahranjen, izvođeni su obimni radovi, načinjene neke izmene i dograđivanja. U kasnijem periodu obnavljane su dotrajale ili porušene građevine. Od vremena austrijsko-turskih ratova započinje stradanje i razaranje ovog manastira. Poslednje veliko rušenje bilo je za vreme II svetskog rata. Po oslobođenju započeli su obimni istraživački, konzervatorski i restauratorski radovi. U arhitektonskom pogledu crkva svetog Đorđa je značajna - njeno rešenje osnovica je tzv. raške škole u graditeljstvu.
    Od slikarstva sačuvano je malo. Najzanimljivija i najlepša freska je monumentalna predstava mladog svetog ratnika Đorđa. Privlače pažnju i dve, sada vrlo izbledele kompozicije, sa detaljima iz Žitija svetog Đorđa: Šibanje i Mučenje na točku. Mučenje na točku spominje se i u ovom delu, u okviru Nemanjine molitve sv. Đorđu.
    Najverovatnije da je Nemanja 1167. godine započeo izgradnju. Ktitorski natpis sa zapadnog portala crkve, delimično sačuvan, pokazuje da je ona završena u drugoj polovini 1170. ili u prvoj polovini 1171. godine. Neobičan je položaj manastira - na samom vrhu uzvišenja, pa to upućuje na zaključak da je Nemanja izborom lokacije simbolično želeo da označi svoj trijumf nad braćom.
    Đurđevi Stupovi bili su, još od početka, značajan književni centar. U njemu je sigurno negovana literatura posvećena svetitelju Đorđu. I slikarstvo, kako se vidi iz onoga što je preostalo, pored uobičajenih tema, obuhvatalo je i scene iz svečevog života. Tamo su, međutim, negovana i dela posvećena ktitoru, Nemanji. Ima mišljenja da je Prvovenčani Život svetog Simeona i napisao za potrebe ovog manastira. U novije vreme proučavaoci su došli do zaključka da je ono što pripada poglavljima IV, V, poteklo iz književne radionice Đurđevih Stupova. U tim poglavljima su opisana čuda svetog Đorđa na Nemanji, a ona su mogla biti uobličena upravo u toj sredini.
23. s revnošću i ljubavlju - Nemanjina revnost je dobra, pozitivna, za razliku od revnosti njegove braće i đavola, koje su zle.
24. I ovde se naglašava, kao i u prethodnom primeru sa crkvom sv. Nikole, da je Nemanja manastir obezbedio svim što su iziskivali propisi, pa i više od toga. Svi su predmeti namenjeni crkvi očevidno bili izuzetno estetski oblikovani.
25. Ni ovaj tipik nije sačuvan.

V - KOMENTARI

1. Prvovenčani upotrebljava dva glagola koji etimološki imaju isti prefiks - raz: razagnati i rasejati (u originalu: razìgnati, i rasʉti, od razìsʉti; oni su tamo u obliku participa prošlog, dativ: razìgn v©ou odnosno rasʉv©ou%). To je stilski vrlo efektno. Ti glagoli prikazuju, kako se vidi iz konteksta, dve različite ali sukcesivne radnje. nemanja je svoje neprijatelje (= svoju braću) "razagnao", tj. odbio od sebe. On ih je "rasejao", što znači oterao izvan svoje teritorije, u razne inoplemene zemlje.
2. za zla bezakonja njihova - Neprijatelji, tj. Nemanjina braća, okarakterisani su kao zakonoprestupnici. Tim kvalifikativom biće označene i druge negativne ličnosti u delu.
3. Sotona, tj. đavo, nanovo je podstrekač zla. Uporedi sa pričanjem u III poglavlju, gde se govori o tome da uvek protivni đavo nije prestajao da nanosi napasti Nemanji, ožalošćavajući ga njegovom braćom, i sa pričanjem u IV poglavlju, gde se opisuje kako su Nemanjina braća došla da ga ožaloste, podstaknuta đavolom.
4. Pantin, mesto na Kosovu gde je došlo 1168. do sukoba između Nemanje i njegove braće.
5. Uzmi oružje i štit - U ikonografiji sv. Đorđe se često predstavlja sa oružjem i štitom.
6. Spasenje tvoje ja sam - Psalam 35, 1-3.
7. Životvorni krst - krst na kome je raspet Hristos, koji je izvor novog života; ovde simbolično.
8. Zvečan, jedan od najstarijih srpskih srednjovekovnih gradova (po nekima i najstariji). Nalazi se u dnu Kosova Polja, iznad današnje Titove Mitrovice. Imao je visoke i snažne zidove i kule. Smeštaj na vrhu brda (nekadašnja vulkanska kupa), obezbeđivao mu je dominantan položaj i kontrolu nad komunikacijama koje su se tu ukrštale (vodile su prema Ibarskoj dolini, Metohiji i Bosni). Povremeno je tu bio dvor kraljeva iz dinastije Nemanjića. Krajem XIV veka osvojili su Zvečan Turci. Od XVIII veka sasvim je opusteo. U unutrašnjosti zidina sačuvani su ostaci crkve Sv. Đorđa, kule-donžona i cisterne.
9. crkvica svetoga i preslavnoga mučenika Hristova Đorđa - To je pomenuta crkva u Zvečanu. Sačuvani ostaci pokazuju