Милорад Павић: Историја српске књижевности - Барок
Усмена књижевност у време барока (до 1774)
Спомени и одјеци усменог песништва у писаној књижевности XVII и XVIII века
Линија двоструког живота српске писане и усмене (народне) књижевности у барокним временима имала је свој посебан и изузетан пут. Као што је писана књижевност епохе барока наследник старе српске књижевности (IX-XVI века), тако је и усмено песништво XVII и XVIII века наставак једне знатно раније започете линије развитка српске усмене књижевности.
Облик у којем су до нас дошле најстарије српске народне песме није тако древан као њихов мотив и садржај. Ту је дакле, старо порекло и дух, а не форма. Најстарије песме које можемо наслутити иза данас доступног материјала биле су колективне творевине без истицања певача, биле су, даље, "женске песме" и опевале су свадбе небеских тела за шта имамо паралеле у литванском предању, у сумерском миту и у индијским Ведама. Како нас упозорава Миодраг Павловић, мотиви овог најстаријег српског песништва силазе у веома давну прошлост, чак до раног неолита. Пре него што су први пут забележене, српске народне песме имале су веома дуг усмени живот. О њима се оглашавају писани извори од IX века па надаље све чешће и чешће. Константин Млађи Брегалнички (IХ до Х век) пише о "бесовским" песмама, Поп Дукљанин из Бара крајем XII века пише свој Барски родослов или Летопис користећи се извором под називом Liber gestorum у којем су песме о подвизима древних словенских владара и бележи легенду о краљу Владимиру којег цар Самуило зароби, а из тамнице га избави и на престо доведе царева кћи Косара. Такве су песме преносили професионални певачи и жонглери које су држали владари на српским дворовима и по слободним градовима као што је био Дубровник. Средином ХIII столећа Доментијан у својој биографији Светога Саве помиње песме које су у дворским круговима састављене поводом одласка Растка Немањића на Свету Гору. Други чувени српски писац и песник с краја ХIII века, монах Теодосије, бележи да су на двору Немањића при гозбама званице забављали гуслари. Византијски писац Нићифор Григора описујући своје посланство Стефану Дечанском забележио је да Срби играју у колу и певају тужне песме у славу својих јунака, али без пратње било каквог инструмента (1326). Године 1353. помињу се у једном хиландарском рукопису "Преде свирац и Хрусе слепац". У једном запису у охридској цркви Светога Климента помиње се сродник краља Марка Остоја Рајаковић којег гусларске песме називају певајући о њему Угарчић (1379). Пишући о народној поезији Јурај Шижгорић, хуманиста из Шибеника, 1487. године помиње да "илирски" свет негује тужбалице, свадбене песме, љубавне песме и песме уз рад. Филип Де Диверсис, италијански писац, који је живео у Дубровнику између 1440. и 1450., помиње нарикаче, а у Италији је у малом месту Ђоја дел Коле 1. маја 1497. године група из тамошње словенске колоније пред напуљском краљицом Изабелом дел Балцо, која је била на пролазу за Напуљ, певала једну српску народну песму:
Орао се вијаше над градом Смедеревом
Ниткоре не ћаше с њима говорити
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
"Молим ти се, орле сиди мало ниже
Да с тобом проговору: Богом те брате јимају
Пођи до смедеревске господе да с ' моле
Славному деспоту да м' отпусти из тамнице смедеревске
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти,
Из смедеревске тамнице, ја те ћу напитати
Црвене крвце шуречке, белога тела витешкога."
Ту бугарштицу, везану за Смедерево и српског деспота Ђорђа Бранковића, забележио је у изворном облику италијански песник Рођери ди Пачиенца па је она тако и дошла до нас штампана у оквиру једног његовог спева. Уз овај драгоцени запис почели су се јављати и други све чешћи записи усменог песништва које је очигледно у време ренесансе било живо у свести песника на јадранској обали. Понекад, то су сасвим кратки записи, стих или два, који су бележени у Дубровнику или другде крајем XV и у првој половини ХVI века. Међу бележиоцима налазе се имена чувених ренесансних писаца као што су Ханибал Луцић, Марин Држић или Петар Хекторовић који 1556. године бележи уз лирске песме и неколико бугарштица. Међу њима и народну песму "Марко Краљевић и брат му Андријаш" која је данас чувена. У свом спеву "Рибање и рибарско приговарање" (Венеција 1568) у којем су сви ови стихови забележени, Хекторовић је дао и нотни запис па нам је тако сачувана мелодија на коју су певане неке од ових бугарштица.
Из раних записа и помена види се да су народне песме стваране на српскохрватском језику у штокавском наречју његовом. У општим цртама, та би поезија, по речима А. Вајана, била "једна књижевна врста која се и сама развија напоредо с развитком писане књижевности:... у XV веку она је примила утицај витешког романа, потом панславизма, рационализма, романтизма"... И обратно, како је о тој усменој књижевности писао један модерни српски песник: "Дубоко ту у песничком тлу нашег језика (ван кога се не може учинити ниједан крилати корак у поезији) леже, често запретани под маховином и песком заборава, извори наших великих, прошлих и будућих, песничких токова." (Васко Попа)
Ако се може сматрати да су ова рана бележења народних српских песама и њихови помени у средњем веку и током ренесансе, колико данас знамо, била изузетак, у новој барокној епоси дошло је до значајног преокрета.
У XVII и XVIII веку, које један писац назива добом "цветања народне поезије", одјеци усменог стваралаштва у писаној књижевности српској и хрватској постају први пут изузетно чести. Тако, захваљујући обилатим сведочанствима, могло се утврдити да, географски, то усмено песништво постоји у овом добу дуж европско-турских граница од Јадранског мора до Пољске у песмама лутајућих гуслара, који су живели од певања, попут оног безименог српског гуслара кога описује пољски песник Каспер Мјасковски (1549-1622) у делу Swiatowa Roskosz како тужним гласом пева о борбама Пољака и Хрвата против Турака. Већ у XVI веку епско усмено песништво живи на целој српској и хрватској националној територији, од хрватских крајева до Косова (по Курипечићу), и од Суботице (Челебија) и Каменице у Срему (Вранчић) па до Сланог на мору (Кабога). Епске песме у ХVII веку певају се у различитим срединама: "хероје велике 'словинске покрајине' који су истовремено и хероји српскохрватског народног епоса 'кликују' у својим 'бугарењима' и славе у својим десетерачким гуслањима и сељаци на путу, како нам то сведоче архивски документи, и господа на својим скуповима, како то читамо у њиховим писмима, и војници по тврђавама"... (М. Пантић) Имајући очигледно у виду "бугарштице", песме дугог стиха, Ричард Нолс, енглески историчар из ХVII века, забележио је у својој Општој историји Турака (Лондон 1603) да су се у његово време међу Србима певале песме о деспоту Ђурђу Бранковићу, који је после смрти био "толико омражен од својих поданика да га народ из те земље у својим сеоским песмама (countray songs) све до данашњег дана назива неверним и опаким деспотом." Павле од Ровиња, који је 1640. прошао кроз Високо у Босни, забележио је како је у фрањевачком манастиру у Високом чуо једнога световњака ("un secolare") да "доста меланхолично пева уз гусле". Турски хроничар Печеви забележио је да су се на почетку XVII века "у језику неверника у Босни певале песме о Ђерзелез-Алији, и да се те песме зову давори". При крају XVII века, 1684, пише сплитски надбискуп Козми кардиналу Чибу о обичају народа да у песмама слави своје познате људе. Отприлике у исто време говори турски путописац Евлија Челебија о "народним песмама српским... и босанским" о бану Марку Бочкају. Приморска књижевност XVII века пуна је сведочанстава о тим песмама и одјека из њих. У Дубровнику крајем XVII столећа Игњат Ђурђевић спомиње народне "попијевке" и "бугарење", правећи алузије на неке, у оно време свима познате, песме и личности из њих, на кнеза Николу и кнегињу Видосаву, која "кидајућ власе, мећућ их за се, лелека и бугари". Песник и државник дубровачки Јакета Палмотић користи слободне тренутке које проводи у Риму са Стијепом Градићем да с њим "попијева заједно Марка Краљевића", а у писмима 1679. наводи читаве стихове бугарштичке народне поезије:
Секула ти сестрића смртно тужна изранише
живога сокола,
А Михајла Свилојевића једва жива ухитише...
Народне "попијевкиње" се спомињу и у хералдичким списима састављаним и штампаним у Венецији 1663. за потребе породице Охмућевића, у којој се народна поезија бележила и волела (Le glorie cadute del',antichssima ed augustissima famiglia Commena… del'abbate don Lorenzo Miniati… Venetia, 1663). У тим дипломама и у тим расправама народне песме о Рељи Крилатици призиване су често у помоћ као сведоци од највећег ауторитета и којима се беспоговорно верује. На једном месту то је изречено овако: 'Као што се пева у песмама о кнезу Рељи и о његовим изврсним подвизима које на илирском језику називају попијевкиње (come si canta nelle poesie de conta Hreglia e delli suoi egregij fatti, ch,in lingua illirica chiamano Popieukigne)'… На другом је пак месту формулација оваква: 'Објављујемо: сведочимо и потврђујемо да су информације добијене... и посредством попијевкиња, то јест словинских песама које садрже историју изванредних подвига и оно што заслужује да се памти (et mediante Popieukignae, idest poesi slavonica, quae continent historiam rerum praeclare-gestarum, et quae memoria digne sunt).' Није, онда, никакво чудо што у таквој општој атмосфери и сами историчари не одолевају свемоћној струји и што следећи на тај начин, и нехотице, и несвесно, пример непознатог Дукљанина с краја XII столећа – своје историјске текстове пишу ослањајући се у понечему на народне песме и легенде, као Лудовик Цријевић Туберо (Commentariorum de rebus quae temporibus eius… gestae sunt libri undecim, 1603) и Јакоб Лукаревић (Copioso ristretto degli annali di Ragusa, 1605), или ослањајући се на њих врло много и у врло значајним стварима, као Мавро Орбин (Il regno degli Slavi, 1601)" (М. Пантић).
Усмено песништво које барокна времена уводе овако у моду, и које сјајно одјекује у Орбиновом великом делу надахнутом словенском прошлошћу и народним предањем као да се укључује тада, у XVII веку, са својим великим циклусима о борбама против Турака, са својим величањем славне прошлости српског народа, у онај широки покрет барокног славизма, или панславизма, како га је назвао А. Вајан. Један од заточеника свесловенске идеје, хрватски писац Јурај Крижанић (1617-1683), и сам у једном свом латинском спису бележи како је код Хрвата и Срба обичај да на гозбама код племића и војвода иза леђа старешина стоје њихови војници и певају песме о славним њиховим прецима, "песме које садрже јунаштва Марка Краљевића, Новака Дебељака, Милоша Обилића и других неких јунака".
У својој граматици из 1666. Крижанић је забележио три стиха ових песама: по њима се види да су оне биле бугарштице и да су испеване у такозваном дугом стиху. Један други хрватски писац, и савременик Крижанићев, Фран Крсто Франкопан (1643-1671), оставио је у својим хартијама касније издату збирку песама међу којима су биле и четири песме испеване "на народну", у епском десетерцу и с назнаком "дијачке јуначке". Павао Ритер Витезовић (1652-1713) у својој историји Србије, писаној на латинском пред крај живота (Serbia illustrata), засебно је говорио о српском народном песништву:
Гозбе чине пријатним помоћу песме, славећи чувено дело неког јунака. Сасвим им је страна остала лакоћа музике. Наиме, и њихово играње представљају кола, која се састоје од човека који коло води (уосталом, коло је састављено од људи и жена који се врте у круг међусобно повезани за руке), двојице који јуначку песму у игри отпочињу и друге двојице који одмах затим отпевају. Уистину, сами, свакако природним даром, без пера и таблице за писање, најдивније песме састављају, а други их одмах памте пошто би их једанпут чули. Код њих се не могу чути никакве старе отрцане лакрдијашке песме, па и љубавне су веома решке, а најређе су погрдне песме и ругалице.
Када је гроф Ђорђе Бранковић пишући на граници XVII и XVIII века своје Хронике дошао до српско-угарских заједничких борби против Турака у XV столећу, почео је у IV књизи свог дела описивати ону исту област српске прошлости коју су опевале и бугарштице – своје (како је мислио) претке деспоте Бранковиће и великаше српске браћу Јакшиће, као и мађарске краљеве и јунаке Владислава и Матију, Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанка) и Михаила Силађија (Свилојевића). На том терену он је одједном почео у своје излагање укључивати и материјал који је очигледно из усменог епског предања, тада живог и распрострањеног, почео улазити у његове Хронике, оставивши, уосталом, и сасвим конкретно сведочанство о тим својим интересовањима у једном од најподробнијих докумената о условима настајања српске народне епике које имамо. Приказујући победу над Турцима једног Бранковића (Павла) уз помоћ мађарског војводе Баторија у бици на Моришу 1485. године, Бранковић се задржао на опису весеља које су српски ратници приредили после битке. На пиру је, поред преживелих угарских војника, учествовало и ослобођено робље које су Турци терали из хришћанских земаља, и сва се та шаролика маса војника и народа помешала и после вечере почела да импровизује игре, лакрдије и песме о јуначким делима учињеним у тек протеклој бици:
А кнез Павал (Бранковић) са сузаповедником својим и другом, више споменутим војводом, и са свим ратничким и победничким пуковима, веселећи се о успешној победи, даде налог да се овако учини: да се међу телесима мртвих вечера има обавити, јер од падајуће мрачне ноћи у свој табор се не могаху вратити, а брашно и вино од непријатеља много заплењено беше. На телеса мртвих трпезе се простреше, јер трупље тако густо лежаше да је све поље било испуњено...
Када на трпезама беху постављене зделе, ратници левенте међу лежећим седоше на обед и, наситивши се, узвеселили су се, и од многог винопића превеликом радошћу захваћени беху. А хришћани који су били у робље заплењени, још раније опазивши да ће (други) хришћани победити њихове пленитеље, турски табор почели беху да харају и пустоше. Тако су се и они слегли на пребогато славље, и тако вечера та са многим војничким играма и песмама држана беше; и осим што су тако у складним саставима, с времена на време изношеним стиховима војводама и племенитим бољарима похвале чинили, у вину и весељу загрејани, војничке пирихијске поскочице заиграше понеки још под оружјем будући. И када војничко хоро начинише и пустите велегласне поклике, и зачеше радосне своје покликујући песме, сву околину шумним гуђењем испуњаваху. И опет, покаткад, ради подстицања општег весеља док би неки од војника-левенти приказивао своју снагу и храбост у игри, и док би у највећем замаху скакао, још док би то чинио, други би покушавали да то окрену на смех. Такође и кнез Павал на игру поскочицу беше понуђен, и ускочивши усред хора у покрешу, које у облику венца заокружено беше, са сред кола удављеног турског непријатеља, који је тамо лежао, зубима својим са земље подиже не додирнувши га руком. И у том колу док су се посматрачи више дивили неголи смејали, многобројна поскакивања са мртвим телом у зубима изводно је кнез тако у колу, мушком одважношћу и снагом начинивши се сличан Ираклију, латинским пак језиком названом Херкулу. Ту ноћ ради свечаног празновања без сна проведоше.
Пишући о једној другој личности, за коју знамо још из Крижанићевих сведочанстава да је прослављана у епским песмама дугога стиха, о Новаку Дебељаку, Бранковић је описао још једну ситуацију у којој настаје српска народна песма. Приказујући народни покрет у којем се под вођством Ђурђа Бранковића и Новака Дебељака диже мушко и женско, мало и велико, с камењем и палицама, на Турке, он каже да су ти устаници певали полазећи на непријатеља песму, чији почетак, уосталом, гроф наводи на српскословенском, у једној верзији која би могла бити и његова лична импровизација. Занимљиво је да се код Бранковића неће наћи никакви формални трагови усмене поезије. Можда је изузетак онај случај где Бранковић у Хроникама, говорећи о Душановој слави у манастиру Арханђелима, описује царево слово окупљеним великашима. Према Бранковићу, цар је ту рекао: "Сви будите весели на арханђелов празник и славите божјег архистратига", што се у литератури узимало као пример употребе народног језика код Бранковића. Бранковић је, међутим, у рукопису баш овај део Хроника (III, 333) мењао и прецртавао концепт, који је, колико се данас може прочитати, првобитно овако гласио: "Сви будите весели на арханђелов празник и славите божјега анђела".
Тако би се завршетак Душановог говора у Хроникама можда могао схватити као далеки одјек неког десетерачког усменог предања, чије је трагове Бранковић желео да уклони.
У IV књизи и у почетку V књиге Хроника наћи ће се бар три места где је Бранковић очигледно препричавао грађу из српског усменог песништва, или можда из мађарског или румунског предања. Његов опис битке на Моришу два савезника, Павла Бранковића и војводе Баторија, против Турака могао је у ствари произићи из неке од оних песама које су управо настале на пиру победничких војски српских и угарских после те борбе, који је описао сам аутор Хроника, У сваком случају, ситуација коју преноси Бранковић веома је карактеристична: најпре на Турке нападају Угри, и војвода Батори само што не подлегне надмоћнијем непријатељу, када се, у одсудном тренутку, појављује с друге стране разбојишта Павао Бранковић и "кликује" тражећи по разбојишту свог "брата" и "друга" Баторија, пробијајући се до њега кроз окршај и довикујући му речи охрабрења, с молбом да устраје још мало. На то му већ посустали угарски војвода одговара остављајући му у аманет "веру христјанску, краљевство и отачаство наше", с молбом да их брани од непријатеља и неверника. До које мере се гроф овде користио формулом једне бугарштичке песме, може се закључити на основу оног фрагмента из истог времена сачуваног међу хартијама непознатог Пераштанина, записивача усменог песништва око године 1690. који обрађује исти мотив:
А братац, ли браца, брајо кликоваше
Са навише покрајине:
"А већ сам ти, брајо, стријеле истријељао,
Него ти се луком браним."
А брани се, брани, мој мио брајене
Сва су браћа полак тебе,
Ер те браћа неће вик оставити,
За брата ће главу изгубити."
У Хроникама је народна епика одјекнула још понеки пут. Анегдота о кнезу Жигмунду Баторију описује путовање угарског великаша на састанак с Војводом Михаилом и Ђурђем Бранковићем; када Баторију код неке воде разапну шатор, један орао падне с планине и заплете се у крила шаторска, буде ухваћен и однесен Баторију као знак "добре коби". И двобој Димитрија Јакшића с Татарином из пољске војске описан је у Хроникама по стандардном начину двобоја у српској усменој поезији. У одељку Хроника посвећеном личности чувеног угарског великаша и јунака Јанка Хуњадија "Сибињанин Јанка" из српске усмене епике (књ. IV, стр. 603) описује Бранковић један догађај из детињства свог јунака користећи се начином обраде предмета, и чак неким сталним епитетима, познатим из народне песме (на пример: "гавран... из гори зеленије").
Крајем XVII века у Дубровнику је дошло до обнове интересовања за усмено стваралаштво. Према мишљењу једног истраживача (М. Пантић) "галантни и грациозни стил аркадијске епохе није само поново оживео певање 'на народну' него је од њега начинио праву моду". Онај необични опат Игњат Ђурђевић био је са својим песмама "за гудке" међу првима "који се том укусу приклонио", и у Попијевци врху смрти Марка Краљевића додао својим стиховима бугарштички рефрен. Ђурђевићев земљак и пријатељ Антун Глеђевић, у делу Порођење Господиново, унеће у древну тему нове акценте пустивши пастире да славе новорођеног бога певајући "на измјену у начин попијевке" песме које је, додуше, сложио Глеђевић, али у којима су остали мелодика и рефрен бугарштице.
Гундулић и његов савременик Џоно Палмотић, такође барокни драматичар из Дубровника, и сами су нешто раније платили дуг оваквој моди. Гундулић је у Осману решио да у Осмо певање уплете четири "бугаркиње", које су у Смедереву тобоже певали пастири и сељаци ("два зачињу, у све гласе складно остали отпијевају"), а Палмотић је, према сведочанству Стијепа Градића из 1670. године, радо залазио на игришта где се окупља народ и хватао се у кола, импровизујући и сам поскочице, које су његови суиграчи певали за њим и са њим. Неке од његових мелодрама, као Гости града Дубровника, доводе на позорницу личности из бугарштичке поезије, "скуп господе словинске, угарске и босанске"; поред осталих, деспота Ђурђа Бранковића, Јерину, Радослава Павловића, Стјепана Херцега, Михајла Свилојевића и Сибињанин Јанка, и, што је од посебног интереса, личности из мита о косовском боју, Лазара и Милоша. Та мода захватила је и Боку Которску, где је у Перасту почео необичан процес препевања уметничких дела "на народну", тако да су Гундулићев Осман, Палмотићеве мелодраме, као и дела црногорских песника, доживљавала прераде у бугарштичком стиху. Насупрот томе, ту, у Перасту, почео је средишни циклус српске усмене епике, мит о Косову, добијати своју основну уметничку обраду у римованим дванаестерцима – стиху приморског барока. У великом епско-драмском делу, непознати је писац опевао исцрпно и са мноштвом детаља све појединости око косовске битке и цели средишни догађај пропасти српскога царства. Нешто што опчињава у његовом делу, то је чињеница да је том песнику и човеку његова времена о целом догађају стајао пред очима неупоредиво шири репертоар усмених извора, предања и информација него нама данас. Он је, очигледно, био веома близу нечега о чему се данас може само нагађати – близу готово целовитог епа о Косову. О томе сведоче већ и сама имена учесника у косовској бици, о којима ми већином данас више ништа не знамо:
Тко би дјела реко хитарца Никлана,
Који се је крио прид свијем уз Дамјана;
Стојана, витеза, страхом га је Гледати;
Ђе сабљом досеза, по два чини падати;
Мартинић охоли, ту сву моћ Вукоса,
Турком се не боли смртнога пораза,
Ту вуци огњени за шта глас имаху,
Јунаштвом опасни, који се зоваху,
А ту се огњени змајеви узанијеше,
Нигда не двојени Турке потлачише;
Радоња и Богдан залуд не стојаху,
Витези нег срчно охоло косаху;
У чеши девет брат скупа бој бијаше,
Која се на заврат никад не мећаше
Нег војску стлачише и вргоше под нож
И на трат вратише под собом чудну множ.
Те силе јуначке очи не виђеше,
Од крепости таке ке бојем казаше;
Јован и Ђурица и Војвода Стјепан,
Паво и Вујица, Перуне и Радован,
Олијаш и Петар оса осињака
Вихри бјеху, вјетар, јунак у јунака!
Спев о косовском боју у овом облику, забележен у Перасту, доживео је огромну популарност. Био је, очигледно, ширен у преписима и познат током XVIII века у Фрушкој гори и око Пећи и манастира Троноше, где је био можда контаминисан и побркан с усменом епиком о истом боју и с косовским предањем. Ту је у два маха, на почетку века и касније, током XVIII столећа, био препричан у прози с јасним траговима десетерца и стихова из пераштанског ораторијума, најпре од непознатог Врдничанина око 1722. године, а касније, током XVIII века, у троношком и пећком родослову, који се користе Орбином, Бранковићем, али и народним предањем.
Нови, XVIII век, донеће обнову интересовања за једну другу врсту усмене епике, за гусларску десетерачку песму. И у том веку одјеци усмене књижевности су чести и у српској и у хрватској барокној књижевности.
Одјека усмене књижевности има и у старим српским путописима писаним на народном језику – језику те књижевности. Гаврил Тадић на пример у свом "поклонику" из 1662. понекад уметне у излагање епски десетерац, а Јеротеј Рачанин 1721. спомиње при опису свог пута кроз Србију и Македонију личности епске народне песме: Марка Краљевића, Милоша Кобилића, Рељу Омућевића, Новака Дебелића (Старину Новака) и Филипа Драгиловића. То показује да ова епика доживљава своју популарност и у списима којима је црква намењивала сасвим другу улогу, мада је свештенство дизало свој глас против "погане, лотрене и нечисте попевке", "попевке од љубави", "испразне и некорисне песме", против "игре и писне непоштене", против "гусала и прегудница" и "коловођских зурница", – како се све народно песништво назива на широком подручју од Сент-Андреје и Славоније до Босне и Далмације, у списима исусоваца, фрањеваца и православних свештеника Крајачевића, Петретића, Хабделића, Бабића, Шитовића, Маргитића, Посиловића, Дивковића, Венцловића, па на свој начин и код Грабовца и Качића. Колико је десетерачка поезија на самом почетку XVIII века већ била стекла популарност међу српским писцима најбоље се може видети на примеру честе употребе асиметричног десетерца с карактеристичним одмором после четвртог слога, стиха усмене епике српске, у Јеротејевом путопису, где се он сваки час и лако издваја из прозног излагања. Јеротеј не само да познаје и спомиње јунаке народне песме дугога и краткога стиха, него му, очигледно још док у 1704. години путујући у Јерусалим пише путне белешке, епски десетерац непрестано звони у ушима:
Пак ходисмо два дни не видисмо
ни чловека ни птице ни древа...
кроме тене до облак протегле...
И служисмо свјату литургију...
где се Мојсеј под камен сакрио
и божија задњаја видјео...
што је ангел мачем разсјекао.
И на конак падосмо код рјеке
и виде се куће Закеове...
И заутра појдосмо на Јордан...
И отоле појдосмо уз брдо
и дојдосмо под град Јерусалим
и дојдосмо по крају бедема...
И тује се Петр отвргао...
и сад ту јест пијетал уписан...
и ту чтите молитву на гробљу...
на кољиву катизма не чтите
него канон и на свакој пјесни
дијаконство рекоше предом
на свакога попа по молитва...
Очигледно, Јеротејево приповедање на тренутке се претварало у готово непрекидно десетерачко излагање, тако да се може, можда, помишљати на постојање неких устихованих путописа о светим земљама, "поклоника" у десетерцу, насталих у барокној епоси, који се нису сачували, али су, уз грчке спевове те врсте, послужили као прототип не само Јеротеју, него и касније, сличним десетерачким спевовима о Јерусалиму у српској предромантичкој књижевности. Прерађивање десетерачке и не само десетерачке поезије у прозу јавља се тако веома рано у српској књижевности ове епохе, можда још почетком века, код Јеротеја Рачанина, да се касније, као што је читаоцу већ познато, понови у случајевима прозне прераде которског ораторијума (писаног у дванаестерцима) и косовске десетерачке легенде у познатим списима о косовском боју.
У сваком случају, и ма какав закључак се извео из Јеротејевог случаја, он несумњиво говори о великој популарности десетерца, која, с обзиром на позне датуме првог бележења десетерачке епике, пада веома рано.
Један други Рачанин – Венцловић, оставиће у својим беседама писаним на народном језику сведочанства о блискости усмене књижевности писаној, и о њеној распрострањености у народу у првој половини ХVIII века. Ту се сваки час спомињу "слепци" који "гуде", "свирале и прегуднице", "гусле и песме", "сватовске игре и поскочице" и песме "коловође", "попевачи и женским песмама жељни слушатељи". Венцловић спомиње Милоша Обилића, Љутицу Богдана и наводи десетерачке стихове које касније сретамо у немањићком и косовском циклусу, у ускочким и хајдучким песмама. У једном свом спису из 1743. дели он народну поезију на јуначке, то јест епске, и на женске, то јест лирске песме: "Не псаломске и духовне песме ми толико зактевамо појати, ни их слушати, колико светске: те, што их зовемо јуначке песме, харамијске; женске, крчмарске...". У његовом песништву сваки час ће се наћи десетерачки стих народне епике с карактеристичним одмором:
У три царства девет краљевства,
у свакога цара по три краља...
У истим временима сведоче о истим приликама и о распрострањености усменог песништва од Далмације до Славоније и други писци ХVIII века. У галантном веку дубровачки сатиричар Андро Паоли певао је још о великој популарности усмене поезије, бележећи у својим стиховима и део репертоара дубровачких војника-певача гусларске епике:
Како би се ови наши
мири од града сачували
да солдати сви на стражи
нијесу с гуслим попијевали.
А од јунаштва храбренога
да зачинке није медене,
нит би отрашка било кога
нити славне успомене.
Који јунаци, који витези
бијеху од наше прије државе,
кијем Дубровник лијеп се реси,
кијех словинске пјесни славе.
Сво'е деснице кијех слобода
по свем свијету гласи и хвали
јунак Јанко во'евода,
Ђурађ деспот и остали...
Ер јакога од грлића
да се није попијевало
пуста Марка Краљевића,
не би га се, јаох, ни знало.
Ловро Шитовић из Љубушког у своме делу Писан од пакла (Венеција 1727) обраћа се своме читаоцу с напоменом: "Ти певаш и слушаш писне од Краљевића Марка, Мусе Арбанаса, Реље Бошњанина, од војске, јунаштва, краља, од рујнога вина и од осталих... писана." Нешто слично наћи ће се и код Качића у Разговору угодном... (1756). Њему су на путу, како сам каже, стални пратилац од Скадра до Задра и од Мостара до Котара гусле и народне песме, које одјекују "по свим мистим куда путују", и које су онако "липе... слушати". Исто говори и Релковић у предговору Сатира, напомињући да "Домороци моји, сви певачи и од нарави песници сва своја јуначка учињена дила у писмах пивају."
Увођење рускословенског језика у српску књижевност током прве половине XVIII века учинило је да се веза између усменог стваралаштва и писане књижевности прекине, али је занимљиво да је народна песма остала у оквиру интересовања неких писаца рускословенске оријентације. Рајић је, за Бранковићем, понављао речи о певачима који после боја песмом величају јунаке и њихова дела учињена у тек протеклом окршају, а Жефаровић и Орфелин заинтересовани су за народну песму, записују је и преписују, при чему Жефаровић, на пример, не заборавља да спомене и певаче народне песме, коју назива "песн сербскаја от самих војников храбро бравших сја с непријатељем... спевана".
Век разума, међутим, унеће критички став у списе љубитеља усмене поезије. Стих гусларске епике, десетерац, почеће тада да служи управо таквим критичким ставовима према народном стваралаштву. Понекад, то су отпори католичке и православне цркве према популарности усменог песништва, други пут, то су отпори произишли из жеље за истинитошћу, која је, по мишљењу многих, као што су били Грабовац, Качић и Релковић, била угрожена усменим предањем. Они су, дакле, као и XVII век, гледали у песмама историју, али са више критичности. Тако су из различитих побуда, најпре из љубави према том песништву и под његовим свакодневним утицајем, песници почели састављати по угледу на песме краткога стиха сопствену поезију у десетерцу, као хрватски песник и, колико данас знамо, родоначелник овакве оријентације Фран Крсто Франкопан (пре 1671), а затим и други. Године 1727. у Венецији Ловро Шитовић из Љубушког објављује већ споменуту Писан од пакла – у десетерцима Његова тежња је била да у популарној форми обради побожни предмет, не би ли на тај начин под стихом који је омиљен протурио и омилио и један садржај другачији од оног који су нудиле народне песме. Слично је поступио и Венцловић када је свом нешто барокизираном плачу Богородице над Исусом дао интонацију нарицаљке, тужбалице с типичним рефреном усменог песништва:
Испусти ми коју реч
благоутробија источниче,
те прохлади ми срдце твојој слушкињи,
јаох, јаох мени!
а ето сад војаци преотимљу се
о твом овом земаљском руху...
когано сам ја са својим ручицами
сама опрела и изаткала,
Јаох моје туге!
То ли ти је царска столица
твога оца Давида,
Исусе мој!...
Римовани десетерац током XVIII века полако продире и у српско уметничко песништво. Код Венцловића има римованих десетераца, а има и псалама препеваних у епском десетерцу:
Висока сам ка бор у Ливану...
И ка финик што је у приморју.
У Црној Гори средином XVIII века, уз драмске текстове И. А. Ненадића, од којих су неки спевани у неримованим осмерцима, очигледно насталим и под утицајем усменог песништва, и уз Данила Петровића Његоша, који се очигледно инспирише усменом лириком, Василије Петровић Његош уводи у своје песништво римовани десетерац:
Серпски свети краљи вастаните,
Цару Христу молбу сатворише
Мухаметску веру (н)изложите
от вашего отечества изждените!
Тај омиљени десетерац добиће у првој половини XVIII века право да се у њега преточе стихови из Молијерова Мизантропа, а помешан у Качићевој песмарици с оригиналном усменом поезијом испеваном у истом стиху обмануће и зналце, као Хердера и младога Вука. Римовани десетерац, производ барокног песништва српског и хрватског који је настао под утиском популарности гусларске епике, имаће у српској књижевности предромантизма свој даљи успон и постаће један од основних стихова песничких легенди омиљених на граници XVIII и XIX столећа.
Бележење народних песама у епоси барока
Још је почетком овог столећа Валтазар Богишић запазио да "што се сабирања народних пјесама тиче, нек се, особито у Дубровнику, не заборави да је најстарију познату збирку таквих пјесама основао Дубровчанин Ћуро Матијашевић још при крају XVII или почетком XVIII вијека (а други Дубровчанин, Бетондић, продужио). То је дакле било доста раније него је Макферсон Осијаном, а Фортис Асанагиницом пробудио у јевропском умственом свијету живљу жељу непосреднијег познавања простонародних пјесничких творевина". За разлику од осталих европских књижевности, где се ово интересовање за орално песништво буди у предромантичким временима и другој половини XVIII века, у српској и хрватској књижевности, овај феномен припада барокним временима, XVII и XVIII столећу, и представља рани и трајни увод у предромантичка интересовања на Западу. Низ записивача у барокној епоси почиње Јурај Бараковић (1548-1628), задарски песник, оставивши у свом спеву Вила Словинка (Венеција 1614) прибележену бугарштицу Мајка Маргарита, у којој се, како изгледа, певало о личностима из песникове породице. За њим, средином XVII века, на неком од путовања, у Бискаји 1651, у Бечу 1653. или у Прагу 1654, бележи две бугарштице уз свој препис Гундулићева Османа један Дубровчанин, капетан и трговац, дипломат и ратник, Никола Охмућевић. Михо Мартелини (око 1635-1719), дубровачки грађанин, драгоман и трговац, оставља негде око 1668. записе двеју народних лирских песама у зборнику пуном турских стихова, шаљиве прозе и цртежа, међу којима је представљен и грб његове породице, која је припадала лазаринима, нижем слоју дубровачког грађанства. Петар Зрински (1621-1671), хрватски племић и песник, забележио је (можда око 1663) бугарштичку Попевку од Свилојевића, и она је сачувана у хартијама судског процеса који је песника одвео под џелатску секиру у Бечком Новом Месту 1671. године. Андрија Змајевић (1624-1694), црногорски песник и надбискуп барски, забележио је у позном XVII веку једну бугарштицу о косовском боју, а у исто време, уз Јулија Баловића (1672-1727), такође записивача усмене поезије, крајем XVII века још један Дубровчанин, Иво Алетин (1670-1743), песник, историчар и антиквар, секретар Дубровачке републике, забележио је "попијевкињу" о кнегињи Видосави, назвавши је Anticaglia preziosa. Његов земљак Ђуро Матијашевић (1670-1728), песник и ерудита, сакупио је око 1690, у Дубровнику или по његовим селима, петнаест бугарштица, за које се дуго мислило да представљају прву збирку народног усменог песништва. У исто време, међутим, један непознати Пераштанин уносио је у свој рукописни зборник, још обимнији од Матијашевићевог, поред уметничког песништва пераштанских аутора, поред стихова дубровачких песника, понајвише народну поезију: бугарштице, десетерачку епику, баладе, лирске "зачинке" и почаснице. После њега и после његовог претходника Змајевића, коме је дуго приписиван и труд овог непознатог Пераштанина, у Боки се у првој половини XVIII века све чешће бележи усмено песништво, као што то истовремено чине и у Дубровнику XVIII века настављачи Матијашевићевог посла. Зборник који су наизменично испуњавале руке двојице непознатих љубитеља усмене поезије у Боки Которској током прве половине XVIII века пун је песама дугога стиха, али је већ онај други зборник, настао у исто време од исто тако непознатог њиховог земљака и савременика, садржао само три бугарштице, док су остале – четрдесет девет њих на броју, испеване у десетерцу и другим стиховима. Дванаест лирских песама десетерачког стиха записао је и један непознати Которанин из прве половине XVIII века, уносећи их у зборник иначе пун поезије дубровачких и бокешких песника. У исто време, у Дубровнику, песник и преводилац Овидија, Вергилија и Хорација Јозо Бетондић (1709-1764) забележио је "на самом њиховом издисају", У последњем тренутку њихова живота, по околини Дубровника, у Кобашу крај Стона или на Шипану, осамнаест бугарштица, настављајући тако и допуњавајући Матијашевићеву збирку. Напоредо с непознатим Корчуланином, који је у првој половини века записао педесет и девет песама, махом почасница, и с Качићем, који је у свој Разговор угодни (1756. и 1759) унео две десетерачке народне песме, у Дубровнику је средином века синовац Ђура Матијашевића, исусовац, ерудита и Качићев поштовалац, Иван Марија Матијашевић (1714-1791), претражујући старе рукописе наишао на низ ранијих записа усменог песништва. Придодавши им нешто песама које је сам забележио, он их је сакупио у збирку, давши јој назив Попијевке словинске, међу којима још има и песама дугога стиха. У једном другом, исто тако обимном рукопису, који је негде првих деценија XVIII столећа бележио далеко на Северу неки немачки писар из армије Евгенија Савојског, слушајући у слободним часовима песме од својих сабораца Срба, Хрвата и Македонаца, има двеста седамнаест песама, од којих већина припада усменом песништву. Тај рукопис, касније пронађен у Ерлангену, садржи неке песме о личностима које су, како је утврђено, у време бележења живеле у Београду, и представља једно од најважнијих врела за упознавање усменог песништва предвуковске епохе. Најзад, песму Срби у Донаверту забележио је 1744. године Христофор Жефаровић, с напоменом да је то "песн сербскаја от самих војников храбро бравшихсја с непријатељем... за славу својега славено-сербскаго рода". На крају записа пожелео је здравље "Господину Продановичу и Господину Белградију с прочим братијам официром". Касније песму је са Жефаровићевог записа, калиграфски и са много труда и љубави, преписао Орфелин, у чијем препису је и сачувана. Орфелин је 1772. године, у монографији о Петру Великом, поново записао и штампао једну народну песму. То је варијанта песме "од Москова и од Турчина", која пева о Петру Великом, и која је касније, током XVIII века, записивана у многобројним верзијама од Паштровића до Карловца.
Све то било је забележено пре појаве Фортисовог дела Viaggio in Dalmazia (1774) и пре оног таласа интересовања за народно песништво који је запљуснуо Европу у предромантичким временима. Када после 1774. године те песме почињу стицати међународну популарност и постизати силан успех код страних и домаћих писаца, и њихово бележење све ће више условљавати сасвим други и другачији мотиви од оних који су барокне писце и песнике нагонили у трагања за овом древном песничком баштином. Песме усмене књижевности записане и сачуване у овим временима, у XVII и XVIII веку, до 1774. године, представљају тако основ онога што се о српскохрватској усменој поезији зна из старијих периода њеног живота, из раздобља пре њеног укључења у један општији покрет предромантичарских и, касније, романтичарских интересовања у Немачкој и широм Европе за народну песму и хомеровско питање. Епско, лирско и баладично песништво српскохрватске усмене књижевности ранијих периода сачувано је у ствари једино захваљујући овом, раном, и осталим европским књижевностима тог времена непознатом, буђењу интересовања у уметничкој књижевности за усмену књижевност.
То интересовање дугује захвалност за свој настанак барокној епоси.
Песме дугога стиха
Епске песме записане у зборницима друге половине XVI и у XVII и XVIII веку, могу се по времену када преовлађују, по стиху и по начину извођења поделити на две групе. Једне, бугарштице, или песме дугога, несилабичког стиха, од 14, 15 или 16 и више слогова, са одмором после седмог или осмог слога, најчешће с рефреном после сваког, после сваког другог или после сваких неколико стихова, извођене без пратње инструмената – записане први пут већ у XV веку, испуњавају другу половину XVI и цели XVII век; у то време оне представљају једину српскохрватску забележену епику. Негде пред 1700. годину почињу се бележити већ уобличене, "гусларске" епске песме краткога стиха, у силабичким "несиметричним" десетерцима, са одмором после четвртог слога, без рефрена, певане уз пратњу древног инструмента српске усмене поезије – гусала. Та два епска песничка света, остварена у различитим временима и различитим версификацијским системима, у различитим фазама десинкретизације, уз музичку пратњу и без ње, сменила су се у барокним временима. Тајна нестанка једног и настанка другог, то је један од основних проблема не само усмене књижевности у епоси барока него иједан од најзанимљивијих проблема српског усменог песништва уопште.
Зборнике усменог песништва из друге половине XVI и из целог XVII века испуњава епска поезија дугог стиха са укупно око стотину сачуваних песама Према једном мишљењу, "може се закључити из песама дугог стиха да су оне већ у XVI веку имале за собом давно свој главни развитак, па се свакако сме претпоставити да је ова, тзв. старија епика углавном била локално ограничена и да је цветала у обалским земљама. Да је из ње произашла епика краткога стиха, није вероватно. Мора даје у XVII веку прецветала, а изумире сасвим у почетку XVIII века" (Геземан). Према једном другом мишљењу, песме дугога стиха некад су биле "опште народне песме, певале се у Срему као и Приморју, кружиле као својина целога српскога народа. Оне су се зачеле под грандиозним и несрећним утисцима најважнијих догађаја по Србе, одсудних и великих битака Срба с Турцима на Марици (1371) и Косову (1389), у јужним деловима некадашњих српских земаља, и крајем XIV века. Затим су, током XV века, постајале и, заједно са државом српском, помицале се све више северу, кроз данашњу Србију, ка Угарској, до Срема, где су се, у доба народних јунака у Угарској и доцније, крајем XV и током XVI века, највише расцветале и добиле углавном прави епски дух и облик који и данас имају. Напослетку су, после пропасти угарске државе (1526) која је следовала пропасти српске (1459), пропале и нестале током XVII века" (Павле Поповић).
У сваком случају, у оном облику и оној редакцији у којој су до нас дошле, а то значи у редакцији певача из друге половине XVI века (што важи само за две или три песме) и оних многобројних из XVII века, бугарштице су сачувале неколико важних одлика. По основном расположењу свом то су "молске" песме, то су ламенти, "бугарења" тужаљке које се запевају, "попијевке"; и од тог основног расположења, које је већ у тренутку првих бележења добило назив "српски начин", оне су понеле и име, мешајући у Приморју значење термина carmina vulgaria, carmen vulgare с изразом бугарити, што је имало значење – певати тужаљку на начин простог народа. Поред догађаја везаних за Косово, Македонију и Свету Гору, те песме највећим делом својим носе печат догађаја с терена који се пружао са Севера на југозапад дуж европско-турских граница: опевају заједничке борбе Бранковића, Јакшића и угарских великаша XV века против Турака на Северу, на Дунаву, и уопште у Деспотовини и јужној Угарској; даље, опевају борбе Хрвата против Турака (Зринског), опевају Босну, као она о војводи Радосаву из XVI века, и најзад, опевају борбе и догађаје из Јадранског приморја, из Далмације и Боке, од Котора до Задра.
Те песме описују једно време после косовске катастрофе. Бугарштицама, бар према сачуваним песмама, нису позната времена успона и славе српске средњовековне државе – међу њима нема песама о Немањићима. Док позна десетерачка песма Женидба Душанова опева тешкоће које је за цара морао да савлађује Милош Војиновић, решавајући витешке задатке које су му постављали Латини, дотле иста таква песма дугога стиха из XVII века, с мноштвом истих детаља и на исти начин опева женидбу краља будимскога, за кога те исте задатке решавају Свилојевић и Сибињанин Јанко.
Песме дугога стиха и почињу описом катастрофе – описом два страшна пораза хришћанског оружја на истом попришту, на Косову. Најпре, али само у неколико сачуваних песама, описују једнодневни бој на Косову између султана Мурата I и кнеза Лазара 15. јуна 1389, а затим, чешће, и мешајући обе битке, тродневни бој новијег датума на истом пољу између султана Мурата II и Јанка Хуњадија октобра 1448. Оне као мото целе ове поезије обухватају у првој варијанти својој најпре свађу Лазаревих кћери, па зетова Милоша и Вука и злослутни сан царице Милице:
"Ово ми се ноћаске трудан санак изаснио
Ђе ми звијезде падаху с небеса на црну земљу,
Ђе ми беше на небу јасан мјесец потамнио,
И ђе се је ведро небо на четверо распукнуло!"
Али Милош Кобиловић пуници одговараше:
"Могу ти се, Милице, санку твому домислити:
Што су звијезде падале с небеса на црну земљу,
То ће главе падати ове угарске господе;
А што бјеше на небу јасан мјесец потамнио,
То ће лишце потамњет славнога Лазара кнеза;
А што се је ведро небо на четверо распукнуло,
То ти ће се распукнут твоје срце Миличино...
Даље, песме опевају одлазак војске на Косово и молбу Миличину да јој Лазар остави некога од "Уговића" да се не затре њихов род, на шта јој кнез одговара:
"Не могу ти оставиш ниједнога од Уговића...
Кад би небо паднуло на јуначку црну земљу,
Они би га примили на своја на бојна копља. "
Ту се опевају кнежева вечера и здравица, у којој Милош буде осумњичен да ће издати, и Милошев одговор у којем се заверава да ће убити Мурата. Потом се описује одлазак Милошев под Муратов шатор, поклоњење Мурату и убиство турскога цара, борба Милошева с Турцима у повратку, "глас из облака" који саветује Турцима како да савладају јунака, узалудно дозивање Милошево, који "кликује" Лазара. Најзад, сусрет Милоша и Лазара под шатором Муратовим, њихово погубљење и сахрањивање. Милош је ту, према песми, замолио цара да га не сахрањује "о своју десну руку", но под ноге Лазареве,
"Како сам га ја лијепо за живота свеђ дворио,
Нека њега ја дворим и у матери црној земљи!"
Уз опис битке опевају песме дугога стиха и неке догађаје и личности уз Косово или везане накнадно за њега тако епска песма дугога стиха опева кнегињу Милицу како шета по разбојишту после битке па је срећа доноси до "језера црне крви", где налази рањена Милоша Драгиловића, свог несуђеног зета, који по Милици поручује својој вереници:
"Ти ми имаш у двору пуста коња великога,
Храни ми га у двору, дјевојко, осам дана,
Вјеренице,
А кад ми се изврши, дјевојко, осми данак,
Ти ми пусти коњица лијепом зеленом планином,
И њега ми ти покри чистом свилом до копита,
Ко пјешице узиде нека се на коња врже,
И нека Бога моли за душу за Милошеву."
Као што ће од ове песме касније настати десетерачка песма о Косовки девојки, тако ће од фрагмента неких других косовских песама дугога стиха настати неке друге песме познате из десетерачке епике. Тако је већ у оним стиховима које Милош изриче тумачећи Миличин сан – заметак судбине која ће доцније, у десетерачкој епици, бити пренета на мајку Југовића:
"То ти ће се распукнут твоје срце Миличино
За угарском за господом и за браћом Уговићим!"
У једној другој песми дугога стиха пева се како је Угрин Јанко претурајући по Косову (после оног другог, угарског пораза) нашао одсечену руку краља Владислава, познао је по прстену и однео његовој мајци, "старици госпођи", и његовој "вјерној љуби":
Оне ти ми мртву руку грлећи целиваху,
Јадовне госпође,
Грозне сузе то ронећи низ господско бјело лице.
Тако се и у овим стиховима препознаје мотив већ уобличен, али још непренесен на мајку Југовића. Песме дугога стиха у овоме циклусу опевају и Бановића Страхињу, његову уграбљену љубу, његову тазбину Југовиће и његова хрта Безбиљега, који решава мегдан преклавши Бановићева противника у тренутку када му помогне Бановица, определивши се за отмичара и, насрнувши сасвим неочекивано за обојицу, уломком сабље на свога "господина".
После Косова, бугарштице опевају и Марка Краљевића, али једног легендарног и дуговеког Марка, који венчава угарског краља, који је савременик Секуле и Јанка војеводе, али у исто време води бој с Милошем од Костура, што ову бугарштицу везује за један крај и једини "предмет сачуван врло вероватно из Марковог времена" (С. Матић). Непознати песник ове усмене епике опева и Марков круг његовог брата Андријаша и његовог другог брата Лазара, у вези с Марком, али и засебно, као у песми из друге половине XVI века, где се Андријаш, заробљен заједно са братом Лазаром, заветује Турцима, не би ли спасао брата, да ће напустити војничко занимање:
А вером ти се мојом јуначком обетују
Сабљице да не пашу, сабљице већ да не пашу,
Сабљице да не пашу, коњица да не јижју,
Калујер да се постављу, Светој гори да служи.
Бугарштице, даље, опевају српску деспотовину, деспота Стефана, Ђурђа Бранковића (1427-1456), Змај деспота Вука (1471-1485), унука Ђурђева, којега једна песма оптужује, с необичним осећањем за епску симетрију и паралелизам, да је крив за угарски пораз на Косову као Вук Бранковић за онај ранији, српски пораз из 1389:
"Бог убио, Угрин Јанко, Огњена деспот Вука,
Огњевита Вука!
Који узе војску редит, а не умије је разредит."
Поред Бранковића и браће Јакшића, песме дугога стиха опевају радо и много њихове хришћанске савезнике у борбама против Турака – угарске јунаке и владаре, краља Владислава и краља Матију, Јанка Хуњадија и Михаила Силађија, које третирају понекад као српске јунаке и припаднике источног православља, као што и, обратно, српске косовске јунаке називају "угарском господом". У једном ламенту под називом "пјесан бугарка" описује певач планинкињу вилу, под зеленим маслиновим венцем и с јабуком у руци, како пред градом Будимом узалуд дозива "свијетла краља Владислава":
"А ђе ми си, ђе ми, мој угарски краљу,
Славни краљу Владиславе?...
Што ти кола не играју прид Будимом бијелим,
Мој угарски краљу?
Што у колу не играју лијене будимске владике?
Што прид њима не игра ти Секуле и Миховиле,
Угри и банови?
Нег рањени почива' на Косово равно поље?
Што ти копја не ломе рудокоси Угричићи,
Ти Угри и банови?
Сачуване у записима релативно позним, допрле до нас фрагментарно, ове необичне песме, чије многобројне тајне можда никада неће бити докучене, садрже већ све основне циклусе српског усменог песништва које ће касније, у својој десетерачкој варијанти, од 1774. године до Вукових времена, постати познате и широм европских књижевних кругова. У песмама дугога стиха већ је опеван мит о Косову, већ је назначен еп о Марку Краљевићу, већ су уобличене средишне личности циклуса о Бранковићима и Јакшићима. Трагика тих песама болних без пребола можда је у томе што су погубиле своје јунаке, престајући да их тачно распознају под копренама времена пуних ужаса и катастрофа, у којима су се љуљале међе народа и цивилизација, и где оне нису увек налазиле своје право тло под ногама, мешајући отаџбине своје и туђе, поразе своје и туђе, религије своје и туђе и јунаке своје и туђе. Тако су оне, окренуте прошлости, доживеле и саме судбину својих тужних хероја и почеле ишчезавати у временима када се њихов певач морао окренути новим бурним догађајима и новим, срећнијим биткама.
Маскирани догађај и прерушени јунак у песмама дугога стиха
Тајна велике и изненадне популарности ових и оваквих народних песама баш у барокним, а не у неким другим временима лежи очигледно у чињеници да су неке од сталних и давно утврђених особина ове древне поезије морале изазвати интересовање управо човека XVII и раног XVIII века. На неке од тих особина он је морао бити изузетно осетљив, и то је условило његову посебну заинтересованост за ову поезију. Није случајно што је она најпре и највише записивана у областима најраније и најснажније захваћеним барокизацијом: у Дубровнику, у Далмацији и потом у Боки Которској, иако тематски најчешће опева сасвим друге и удаљене крајеве, јунаке и догађаје. "Записивање Вуково, на пример, – писао је један познавалац овог питања – дошло је као последица великог интересовања Европе, посебно Немаца, за простонародну песму... Тако нешто, један стицај историјских околности десио се и у Хекторовићево време", дакле, у другој половини ХVI века (С. Матић). У том смислу вреди размотрити како та српска усмена епика друге половине XVI, XVII и XVIII века реагује на критеријуме барокног. То је питање паралелно ономе које смо поставили на исти начин пред дела настала у барокним временима, а у традиционалном стилу старе српске књижевности. Пред дела како су она овде названа – барокног медиевализма.
Патетични, ламентни тон бугарштица, по којем оне носе и назив, то бугарење за пропалом славом и несталим царством, морало је наићи на разумевање код песника барокне епохе, који су и сами у плачевима, многобројним ламентима и тужаљкама опевали често исте догађаје.
Има, међутим, епика дугога стиха једну засебну особину, тачније речено, читав један песнички механизам који покреће радњу у песмама, за који песници ове епохе у XVII и XVIII веку нису могли остати незаинтересовани. Нека то послужи као пример једне између осталих особина које би се могле такође издвојити из бугарштичке поезије као примамљив предмет интересовања човека барокног доба.
Усмено песништво дугога стиха сваки час приређује слушаоцу песничког дела изненађења одређене врсте. Певач се често служи опсеном: од обичног прерушавања и пресвлачења он иде до веома компликованих удвајања ликова, замена личности, претварања и метаморфоза, који јунаке ове поезије сваки час нагоне да на своје ликове и своја срца стављају маске преко маски, често у жељи да не изгледају оно што су. То исто се, даље, дешава и са самом радњом у песмама; између онога што се стварно догодило и оног што у први мах изгледа да се десило пред очима публике и јунака песме – стоји дубоки јаз.
Најједноставнији од тих ефеката је прерушавање. У једној песми из XVII века, јунакиња шаље на дар свом утамниченом веренику "са златом танку кошуљу",
"Нека си љепши данаска на вјешалијех погледати".
Затим моли стражу даје пусти "нека ми се с Комјеном за живота опростити". Када је ушла у тамницу, јунакиња је оплела свом веренику "жуте косе дјевојачке", обукла му "дјевојачко танко рухо" и пустила га уместо себе напоље из тамнице. Стража је пропустила прерушеног осуђеника мислећи да пушта девојку, а задржала праву девојку у тамници. Али, тиме прерушавање није завршено. На дан погубљења јунакиња песме прерушена у мушко излази пред цара (који мисли да има пред собом кажњеника) и поставља му питање:
Од када је постала та лијепа Босна земља,
Царе, свијетла круно!
Је ли млада дјевојка за јунака објешена,
Царе, свијетла круно?
И ако ми ти Тега, свијетли царе, не вјерујеш,
Царе, свијетла круно!
Хоћу теби указат моје мајке обиљежје,
Царе, свијетла круно!
И она му бјеше указала бијеле дојке,
Гркиња дјевојка.
Уједној другој песми Турчин се прерушава у продавца свиле, па тако намами и уграби сестру Иваниша Бана – Ива Хрваћанина, а у трећој Марко Краљевић, дознавши негде на ратишту да му је Мина Костуранин попалио дворе и одвео мајку и љубовцу,
Тамо пође он Марко у лијепу Свету Гору
Краљевићу Марко,
У лијепу Свету Тору, у лијепе манастире,
Он ти ми се обуче прецрнијем калуђером,
Краљевићу Марко.
Тако прерушен, припасавши под мантију сабљу, одлази он пред дворове Мине Костуранина и моли за преноћиште. У тренутку када је слушалац песме убеђен да се то Марко прерушио да би заварао отмичара и да је то Марково ратничко лукавство, песник одједном показује да је и то само опсена, и да стварна намера јунака песме стоји скривена још дубље испод ове образине. За вечером у двору Мине Костуранина, Марко је "црни калуђер" и за своју невесту. Како она убрзо препознаје коња и Марков "бијели кожух" на калуђеру незнанцу, овај је дужан да да објашњење, и Марко то чини претварајући се за тренутак у гласника сопствене смрти:
Болан ли Марко дође у нашему манастиру,
И он ми је приминуо у нашему манастиру,
Краљевићу Марко,
И он ми је оставио тај Марков бијели кожух
Тај Марков бијели кожух и Маркова брза коња,
Краљевићу Марко.
Тек када на ове речи љуба Маркова пролије сузе, откривши тако пред Мином од Костура да жали Марка, Марко испод мантије вади сабљу и сече главу свом непријатељу, откривајући се истовремено тим поступком пред својом уграбљеном женом, која је доказала своју верност.
У већ споменутој песми о отмици сестре Иваниша Бана, девојка коју уграби Турчин саветује га даје преруши у своје хаљине, а сам да у улози калауза поведе њенога коња, како би неометано прошли "кроз цареве бијеле дворе". И у тренутку када слушалац очекује да ли ће успети ово прерушавање, певач открива другу опсену скривену испод ове, првобитне. Чим се нашла у седлу, одевена у жуте чизме и папуче, умотана у чалму од бијеле свиле, опасана кордом сребром окованом, обола је девојка коња, побегла Турчину, и дојездила право пред дворе својега брата. Њено преодевање тек ту је добило прави смисао: не казавши се ко је, она је позвала брата да с непознатим странцем, како он мисли, "лијеп објед обједује", па га усред ручка горко прекорила на изглед незаинтересованом причом:
"Ја одовуд сусретих једну влашку потурицу
Гдје ми води свезану лијепу Хрватку дјевојку,
Али кога не има, али за њу и не хају?"
Тако су то увек двоструке опсене и двострука прерушавања: слушалац песме тек накнадно схвата да је он, у ствари, опсењен тим прерушавањима, јер јунаци песама прерушавају се наоко да би се скрили пред једним личностима, а у ствари је њихово маскирање срачунато на сасвим друге ефекте и код сасвим других личности песме, и слушалац никад не зна због кога се ови јунаци у ствари маскирају. Понекад, међутим, замене личности и стављање и скидање маски постају сложеније. Праве маске и мењање хаљине певач одбацује, а уводи психолошка прерушавања, и те маске уместо лица почињу скривати срца његових јунака. Један од најједноставнијих поступака ове врсте састоји се од замене и удвајања личности.
Слушалац и јунак песме понекад сматрају да пред собом имају једну личност, а касније се испоставља да је пред њима све време био неко други. Понекад то су обичне замене: Милица у разбојишту косовском не препознаје свог зета Милоша Драгиловића; Марко Краљевић пољуби своју вереницу, а она, мислећи да пред собом има обичног "хурјатина" и не препознавши Марка, тражи његову главу. Понекад, међутим, прерушавања се претварају у метаморфозе, као у оној песми о гиздавој Влахињици и њеној услишеној молитви:
"Ако хоћ ', мили Боже, мене живом жељом уморити
Сатвори ме, мој Боже, витом јелом у планини,
Мој видовни Боже!
Од мојијех лијепијех косах ситну траву дјетелину,
Од мојијех црних очих два хлађенца бистре воде,
Мој видовни Боже!
Када би ми дошо мој Господар у планини лов ловити,
Да би ми он починуо под зеленом витом јелом,
Мој мио Господар,
Коње своје напито ситном травом дјетелином,
А напојио са два хлађенца бистре воде,
Теј брзе коње,"
Што је Богу молила, то му је и умолила.
Образине се у тим песмама скидају, а копрене опсењених падају у тешким тренуцима невоље и у судбоносним обртима на размеђима живота и смрти. Тако у песми о женидби краља будимскога невесту не могу одвести сватови док не изврше тешке витешке задатке које им постављају у тазбини. Последњи, и најтежи, састоји се у томе да познају невесту између многих једнаких лепотица. Заточник краља будимскога проспе прстење у траву, исуче мач и нареди да прстење покупи она која је права невеста, јер ће посећи ако се која друга сагне. Суочена са смрћу, јунакиња песме скида маску јер се само права невеста краља будимскога усуђује да покупи прстење из траве, и тако се открива и за јунаке песме и за њену публику истовремено. У песми Смрт деспота Вука, оног истог кога су у другим песмама угарски војници обеђивали да је крив за њихову пропаст на Косову, образина се скида на самрти оклеветаног јунака Дозвавши Митра Јакшића, деспот пред смрт по њему шаље поруку угарском краљу Матијашу:
На коња ми постави пусто копје наопако,
О седло му објеси баш буздохан шестоперац,
Јуначе Јакшићу,
Тере њега ти покри црном свитом до копита;
Коња мога одведи прид краља прид Матијаша,
Матијаша краља,
И кад будеш ти доћи прид мојега господара,
И кад будеш, Јакшићу, прид краљем, прид Матијашем,
Мој по Богу брате,
Тебе хоће за мене мој Господар упрашати.
Овако му ти реци, свијетлу краљу Матијашу,
Мому господару:
"Вазда ти су на мене, свијетли краљу, Говорили
Да ти сам се родио од колена невјернога,
Мој честити краљу,
И да ти ћу невјеру на крајини учинити;
Ово ти сам, тужан деспот, сад невјеру учинио,
Матијашу краљу,
Ер сам пошо служити ја бољега господара,
Побољега Господара, Бога мога великога,
Драги господару!"
Деспот тако на самрти скида наметнуту маску издајника и објављује се краљу Матијашу под својим правим ликом поштеног и верног поданика, али при том ставља нову маску тобожњег неверства, јер умирући чини неверу краљу и одлази да служи бољег господара у бољем, небеском царству. Тако би његова порука Матијашу укратко гласила: кад си мислио да сам ти био неверан, варао си се, а сада, када будеш помислио да сам ти веран, опет ћеш се преварити.
У Попевки од Свилојевића турски цар тражи од заробљенога јунака да открије тајну ко су делије с којима се сукобила царска сила. Као у некој древној саги, цар поставља загонетку, а његов заробљеник с успехом одговара. По описаним јуначким делима он препознаје једног по једног јунака: најпре Марка Краљевића, затим Секулу. Када, на крају, цар постави последње питање, тражећи од Свилојевића да му открије ко је онај млади јунак што је с голом сабљом на дорату прешао преко царског табора секући Турке и дошао до царевог шатора, посекао му конопце и ударио на самога цара "господина", који би погинуо да се није у последњем тренутку заклонио – код тог питања образина најзад пада. Тачан одговор неће спасти јунака: напротив, тачан одговор стаће га главе, јер Свилојевић одговара скидајући маску са свог лица и пред царем и пред слушаоцем песме:
У рукух ти бритка сабља, а на земљи глава моја,
Оно сам ја, Свилојевић, голом сабљом проходио
Прик табора твога...
И да би се не бил макнул испод бритке сабље моје,
Мој честити царе!
Бил би тебе ја расикал пред твојима делијами.
Класичан пример маскиране личности представљају јунаци косовског мита Милош Обилић и Вук Бранковић. Кнежева здравица с оптужбом и Милошево лажно издавање пред Муратом за пребеглицу, то су маске које јунаку песме најпре наметну догађаји, и које он не може скинути, те привремено пристаје да их носи, док не дође до свлачења образина и падања копрене у одсудном тренутку, под султановим шатором, када сва три јунака песме, Милош, Лазар и Мурат, пред смрт откривају право лице истине.
Маскирано срце које не може да скине наметнуту образину и остаје до краја у улози коју му је судбина неправично доделила – предмет је песме о Бановићу Страхињи. У песми дугога стиха, забележеној у првој половини XVIII века, која пева о отмици Страхињине љубе, Бановић се понесе неопрезније од Марка, који у сличном положају, прерушен, најпре искуша своју отету невесту. Оног тренутка када је Бановић затекао своју уграбљену љубу у шатору Деналије Влаховића, који јој спава у крилу, он је пропустио могућност да јој да прилику да се сама, ненадзирана од мужа, изјасни и определи. Тако њена трагедија достиже врхунац у низу поступака супротних очекивању свих јунака песме и публике: "бјеше је научила невоља и худа срећа" те она, не могући свој прави лик ни на који начин доказати, свесно прихвата маску неверности, коју јој је стицајем прилика живот већ био доделио.
Лепа Јелена узима тако, у ствари, двоструку маску. Једну образину ставља у односима с мужем: њена права осећања, која више не могу бити доказана, стављена су под маску добровољног пристајања на улогу коју јој је случај наметнуо; она се те улоге и образине доследно држи у свим својим поступцима: она буди Деналију и на време га упозорава на опасност; касније, она га током двобоја помаже. Другу образину она ставља у односима с Деналијом; он је у ствари најдубље обманута личност у песми: њени поступци, који недвосмислено говоре о њеној привржености Деналији, само скривају и маскирају њена права осећања и њену праву приврженост, које она више није у стању да докаже и поврати. Јелена пре Бановића схвата да њој повратка и живота с њиме више нема, штавише, да њој живота уопште више нема, и она у одсудном часу двобоја помаже Деналији, а не своме господару, играјући тако, приморана да не изгледа оно што стварно јесте, до краја лажну улогу. То за њом схвата и Бановић Страхиња, довикујући јој када се она после мегдана да у бекство:
Дочекај ме, дочекај, лијепа Јеле, љуби моја!
Што си, јадна, чинила, чинила си за невољу.
Маска коју је живот ставио сасвим је срасла за образ лепе Јелене. Оно што је била у њеном срцу стварност, није се могло доказати; оно што је било доказано и учињено, постало је стварност. Иако јој је Бановић, осећајући и сам трагичност њеног положаја, опростио, браћа Уговићи је на крају "бијаху на кордице раздијелили".
Између две образине, које уништавају њен прави лик, лежи трагика јунакиње у песми о Бановићу Страхињи, на неки начин слична трагици Хасанагинице у песми пола века касније нађеној.
* * *
Напоредо с маскираним јунаком у поезији дугога стиха јавља се и један други ефекат, који би се могао назвати маскираним догађајем.
Познато је оно место где у песми из XVI века Андријаш, кога Марко при подели плена смртно рани, моли брата да мајци не каже откуд му је сабља крвава, него да смрт Андријашеву представи као смрт јелена у гори:
"Сусрите ме, мила мајко, један тихи јеленчац,
Који ми се не хти са друма уклонити,
Јуначка мајко,
Ни он мени, мила мајко, ни ја њему,
И туј ставши потргох моју сабљу јуначку,
И ударих тихога јеленка у срдашце.
И када ја погледах онога тиха јеленка,
Где се хтише на друму с душицом раздилити,
Виде ми га мило бише како мојега брајена,
Тихога јеленка,
И да би ми на поврате, не бих ти га загубио."
Андријаш говори оно што треба Марко да каже, а оно што би Марко имао да однесе као црну вест мајци, неће однети, него ће рећи нешто друго: догађај је на тај начин маскиран. Умро је јелен, а ако мати запита за брата Маркова, Андријаша,
Остао је – реци – јунак, мила мајко, у тујој земљи,
Из које се не може од милиња одилити,
Андријашу.
Онде ми је обљубио једну гиздаву дјевојку.
Маскирани догађај, тако уведен у песму дугога стиха још у другој половини XVI столећа, остаће њено стално средство током XVII века. У песми Мајка Маргарита, једна друга уцвељена мати плаче "Задру граду на придвратју", и на питање виле из горе открива своје срце: плаче за братом и сином који су отишли на Турчина и од којих нема вести, сем злослутних белега – гаврана крвавог перја над задарским градом. Вила, међутим, открива мајци Маргарити истину:
Нису ти јих, стара мајко, турске узе допаднуле,
Старице небого!
Истина је другачија, али исто тако страшна:
Братца ти је обљубила млада мома Гркињица,
Тер ти га је напојила мрзле воде забитљиве,
Старице небого.
А што се сина тиче, он је у приморју с лепом Цвитом Приморкињом:
Онди ми се они бижу очицами сагледали,
Очима ми сагледали а срдашци заљубили,
Млади и гиздави.
Очицами сагледали а срдашци заљубили,
Бише ми га липа Цвите оним венцем окрунила,
Оно младо дите,
Бише ми га липа Цвите оним венцем окрунила,
Да се нигдар никдаре к теби мајци не заврати,
Старице небого!
Тако, иако нису мртви, за мајку и сестру они су изгубљени: "Нит' ћеш браца дозвати, нит' ћеш сина дочекати", поручује вила несрећној Маргарити.
Маска и прави лик догађаја, дакле, мењају места: на једној страни смрт Андријашева је прерушена у венчање, на другој страни мајка Маргарита венчање свог сина и брата и њихову љубав жали као смрт. Парадокс је у томе што ни откривање правог лица догађаја ништа не мења, и што мајку Маргариту вила жали управо исто онако као да је своје драге изгубила у рату. Живот и смрт могу измењати места а да се ништа при томе не промени, то је понекад трагична порука ових песама.
Као да је хтео да затвори циклус, певач песама дугога стиха још једном је показао смрт под маском венчања, или, тачније, венчање са смрћу. Песма о матери Секулиној има такође за предмет маскиран догађај. Лепа Руде, мати нејаког Секуле, – каже се ту – пише брату Јанку у Косово распитујући се за сина коме је време да га вери и ожени. Јанко јој одговара:
Ја ми га сам, сестрице, вјерио и оженио;
Нег му немој, сестрице, даровима се бојати,
Јанкова сестрице,
Јере ми је он узео једну препуклу сироту,
Ја ти му сам на Косову бијеле дворе саградио,
Младоме дјетету.
Мати Секулина на ту вест одлази на Косово и већ издалека види:
Њешто ми се забијели поврх поља Косовога,
Хрло она удари под собоме добра коња,
Млада удовица,
Хрло коња удари уз Косово равно поље.
Кад ми дојде лијепа Руде пред бијелијем манастиром,
Млада удовица,
Али му су у манастиру Светогорци калуђери,
Они ми ти калуђери, ту вечерну говораху,
Млади Светогорци.
Мало ти је пристанула прид бијелијем манастиром
Отуда ти изљегоше Светогорци калуђери,
Млади калуђери,
Тер ми стаде лијепа Руде калуђером говорити:
"Тако ли ве не убио, калуђери, Бог велики,
Млади калуђери,
Ко је овди саградио бијелога манастира?"
А они јо', калуђери, лијепој Руди говораху,
Млади Светогорци:
"Манастир је саградио Угрин Јанко војевода,
Пред бијелијем манастиром једну лијепу бијелу раку,
Угрин војевода,
Угрин ми је укопао Секула младо дијете."
На завршетку се тако и објекти у песми покоравају принципу који је певач наметнуо својим јунацима и њиховим доживљајима. И предмети почињу узимати образине. Под кулисом белих дворова свог сина на Косову, лепа Руде препознаје манастир, уместо беле брачне ложнице, наилази на синовљев камени гроб. Смрт као невеста још једном тријумфује.
У тој игри опсене и истине, привида и стварности, у том свету маскираних јунака и маскираних срца, у том ковитлацу "пријетвора", како би се у Дубровнику онога времена рекло, прерушених догађаја и предмета под образинама, у тој несигурној граници између збиље и маште – лежи једна од оних чари песама дугога стиха којима се човек барокног укуса није могао одупрети. У општој констелацији вредности усменог песништва можда споредне, удружене с низом других особина које ми данас можда више нећемо бити у стању да распознамо, ове су особине свакако учиниле много за поезију дугога стиха. Спасле су је од потпуног заборава.