Милорад Павић: Предромантизам
Књижевни токови српског предромантизма
Геопоетичка слика српске књижевности у овом раздобљу
Стил који је од половине XVIII века живео у српској књижевности у суседству класицизма ослањао се, такође, на својеврстан историзам. Само, тај предромантички стил своје узоре није тражио као класицисти у античкој књижевности него у српском средњем веку, у хришћанским легендама, обраћајући погледе на домаћу прошлост, на српско царство које је ишчезло, али чије је евоцирање могло помоћи да се битка за национално ослобођење још једном поведе. Књижевно гледано, то је, у ствари, један потпуни романтизам који се разликује од романтизма у покрету Вука Караџића утолико што се у поезији ослањао на романске форме, што је неговао сентименталну књижевност и што се завршио неуспехом. Да Вуков покрет није и језички јасно изоловао предромантичаре, историчар књижевности дошао би у искушење да их не посматра засебно, него (поготову у драмској продукцији њиховој) као прву фазу романтичког покрета у српској књижевности. Због тога се писац ове књиге и одлучио да ту струју назове предромантизмом, мада се и одредница сентиментализам (нарочито с обзиром на сродност с немачком сентименталистичком прозом ове епохе) наметала. Међутим, еволуција употребе ових термина као да је превагнула у корист првог. Треба, уосталом, узети у обзир и чињеницу да је сентименталистички ток српске предромантичке књижевности доживео крах у револуцији и даје пренаглашена осећајност управо оно што романтизам није преузео од предромантизма, за шта постоји једна нешто ранија аналогија у француском предромантизму, који је такође доживео слом те врсте у француској револуцији.
Комплетност и израженост српског предромантизма може се протумачити веома убедљивим разлозима. Први од њих је везан за однос између протестантизма и јављања предромантичког сензибилитета у Европи. Ако ce има у виду речита чињеница да je европски предромантизам најпре процветао у земљама које су некада биле захваћене реформацијом, у Енглеској и у Немачкој, и да је чак и у француској књижевности његов главни представник био један Женевљанин дубоко прожет протестантским хришћанством (Жан-Жак Русо), откриће ce неки од извора предромантичног сензибилитета важни и за српску књижевност. Јер, веза предромантизма и протестантизма ("без протестантске реформе XVI века не би био могућ век Просвећености, без Калвина не би било Волтера") има посебно значење и када je реч о српској књижевности.
Њен књижевни подмладак, рођен у крилу источног хришћанства, био je током друге половине XVIII века силом прилика упућен на велика протестантска училишта широм Европе, нарочито на Пожунски лицеј, као на средишта високог образовања, толерантнија но што je био случај с католичким универзитетима тадашње аустријске монархије. Тако су српски питомци, стицајем околности, у другој половини XVIII века били школовани управо у оним срединама које су у Европи тада носиле клицу новог предромантичког сензибилитета. Tа ce оријентација, уосталом, веома добро надовезивала на традиције српске барокне претпросвећености, која je врховни ауторитет видела у личности Теофана Прокоповича, једног украјинског проповедника образованог на "лутеранским" изворима.
С друге стране, разлози што je предромантизам у српској књижевности био тако изражен леже дубоко у бићу ове књижевности, посебно у оном делу њене прошлости који није заједнички осталим европским књижевностима са којима српска књижевност данас живи. Онај пантеизам, или монизам, поистовећивање бога са светом, душе са телом, субјекта с објектом, она за предромантизам типична повезаност између природе, њеног творца и човечијег срца, која je тако одвојила ову епоху од претходне, барокне епохе, имала je веома добар прототип у срцима српских писаца. Они су на протестантска училишта долазили као позни представници једне посебне источнохришћанске цивилизације која je у својој филозофији и религији носила сличне премисе. Григорије Палама, један од великих заступника византијског исихастичког покрета, подвлачи управо једну врсту монизма указујући на грешку "да ce интелигенција смешта ван тела, то јест ван оквира путеног осета. Ми знамо, међутим – додаје он – да кад je интелигенција у срцу, она ce тада управо налази у свом сопственом органу: у свом похранилишту..." Слично уверење, везано за место природе у непрекинутом ланцу који повезује човека с богом, истиче Михаил Псел (1018-1096). "Мени je познато – каже он – да Господ надгледа све, да је он принцип свега; све произилази отуда и одводи њему. Али знајући то, сматрам ипак да je природа оно што ce налази између творца и твари (створених); она je као рука праузрока, која, својим моћима, мада сама остаје непокретна, управља овоземаљским стварима... Природа (phisis) je снага невидљива очима, докучена интелигенцијом, коју je бог засејао у сва тела..." Или, по речима Дамаскиновим, "син je – Eicwh Оца и човек који je створен према обличју божјем; па и у природи видимо све саме Eicwneh творца". У последњем ставу овог кратког навода дата je формула која je била у стању да с лакоћом прихвати предромантички сензибилитет.
Источно хришћанство и европска протестантска училишта – то су они чиниоци који су укрштени пружили велики полет српској књижевности предромантизма и условили њен процват.
С друге стране, она ce везала за романске форме, за италијанске и француске версификацијске узоре који су допирали до ње преко венецијанских ћириличких штампарија и тршћанске трговачке колоније. Како je то била силабичка версификација, није било тешко у склоп таквог версификацијског концепта укључити и српску усмену десетерачку версификацију.
За разлику од класицизма, предромантичка школа српске књижевности није институционализована, него je везана за транзитна средишта: за протестантске лицеје у Словачкој, нарочито за Пожун, и за српску трговачку колонију у Трсту. У словачким протестантским лицејима и на протестантским свеучилиштима Немачке (Хале) образује ce у другој половини XVIII века велики број српских писаца предромантичара и ту српски предромантизам добија своју протестантску боју, од Доситеја и његових списа надаље. Монистичка слика света ту ce усађује у свест српских предромантичара, а напоредо јавља ce и јак утицај француске књижевности неговане на словачким лицејима, тако да ce може рећи да су сви Срби питомци ових лицеја преводиоци с француског, или зналци овог језика. Ако je протестантско више школство ударило печат српској предромантичкој прози, тршћанска песничка школа негде на граници два века удара основе српском предромантичком песништву. Током XVIII века у Трсту ce ствара српска трговачка колонија, која жито из Срема, Бачке и Баната лиферује по Средоземном и Црном мору чак до Одесе, и српска црквена општина са једном црквом у центру града и са једном капелом ван града. То српско трговачко насеље у Трсту настало je половином XVIII века, а везано je за успон луке, која je 1719. проглашена за слободно лучко подручје и привукла велики број трговаца Грка и Срба, нарочито са подручја млетачке и турске управе. Привилегија о слободном насељавању и трговању у Трсту добијена од Марије Терезије 1751. односила ce подједнако и на Србе и на Грке у том граду. Одређивала је да ce свештеник њихове цркве Св. Спиридона у Трсту потчињава Карловачкој митрополији. Међутим, године 1782. Срби су ce одвојили од грчке црквене општине (која је подигла нову цркву Св. Николе) и 1798. у Будиму штампали своју тршћанску привилегију. Године 1792. добијено je одобрење да ce у Трсту подигне српска школа, а Српско тријестанско општество нарочито je крајем XVIII века добило подстрек и оснажило ce. Само између 1751. и 1764. године у Трсту су ce населили трговци Војиновићи, Куртовићи, Јандрићи, Ризнићи, Љубибратићи, Јовановићи, Вуковићи, Паликуће, Гудељевићи и Поповићи са породицама. Трст је на граници два века био велико пристаниште и његова лука je имала годишњи промет од 500 великих и око 6000 мањих бродова. За Стевана Ризнића, тамошњег трговца, говорило ce да има 50 лађа, а трговачка флота Драге Теодоровића имала je четрнаест галија, од којих су неке пловиле за Америку и Источну Индију. Капитал српске трговачке општине почетком XIX века био je већи од капитала Лојда, а према аустријским полицијским извештајима, само 1807. године je послато устаницима у Србију из Трста и са Ријеке 70000 форинти. Тршћански трговци били су мецене школа (као Ћирковићи и Теодоровићи) и писаца, Стојковића, Доситеја, Вука, Соларића, Видаковића, Дошеновића и других. Мушицки je Тршћанима испевао једну оду, а Вук je сматрао "славно тријестанско општество као најзнатније и најродољубивије у роду свом". На граници XVIII и XIX столећа Трст је привукао већи број српских писаца из два разлога: прво, богати тршћански трговци били су мецене књижевности, а у њиховим домовима били су увек тражени образовани људи који би давали кондиције њиховој деци; друго, оближња Венеција, дуже време једино средиште где ce штампала српска књига, привлачила je такође писце у ове крајеве. Године 1805. Наполеон je узео Далмацију, а после мира у Шенбруну (1809) припојио јој je и Трст, Горењску, Горицу, Монфалконе, Крањску с приморјем, део Корушке, итд, тако да je нова држава Илирија (Provinces Illyriennes) захватала источну обалу Јадрана од Трста до Дубровника, са седиштем најпре у Љубљани, а касније (после 1813) и у Трсту.
У таквом тренутку, када су венецијанске штампарије српских књига почеле слати рукописе у Париз на одобрење и цензуру и када je аустријски утицај на збивања јако опао и у крајевима који су остали под бечком владом, осетио ce снажан продор новог романског утицаја и у српској књижевности. Почетком века Ј. Вујић покушава у Трсту да оснује српску штампарију, и ту ce на међи два столећа образује око Доситеја Обрадовића тршћанска песничка школа, којој припадају скоро сви српски предромантичари. У то време у Трсту живи највећи број српских песника ове стилске опредељености; читав покрет тежи једноставности, комуникативности и реакција je делом на рококо и нарочито на класицизам са њиховим извештаченим акценатским версификацијским амбицијама и језичком дихотомијом. Тако je тршћанска песничка школа никла на двоструком подстицају. С једне стране потпомогнута je узорима француске и италијанске силабичке поезије, дакле, настала je под утицајем француског силабичког стиха у време француске предоминације на Јадрану, као и под упливом италијанских узора на главног теоретичара ове школе – Дошеновића, који је полазио од искустава италијанских песника. То обнављање силабизма у српском песништву било je c друге стране (бар у Соларићевом случају и случају Вићентија Ракића), у близини прозодијских образаца усменог песништва, и зато ce та школа лакше везала и за књижевност у устаничкој Србији него што је био случај са класицистима.
У једном поетском одломку Павле Соларић je описао Трст, тршћанску околину и словенски живаљ ("Крајнци") са необичном поентом у којој инсистира на црвеној боји као одлици земље и људи. То je град где je некада "легла Амфитрите" и где су прве куће биле по мочварама у тршћацима; па и град добија име по томе, али касније стиче други назив, који такође има словенско порекло – од речи трговиште, јер "Торжиште je славенскога из старине вкуса":
Руса коса свим ce тресе по руменом врату,
Червљену je народ ризу предпочтио злату.
И цитара, којом хитро отроци сви звече,
Багрјана je; рујне влаге, чим ce старци лече!
Риђа марва, и с њом снедни рдив звер и худи,
Верси тopа црвене ce и сав предел pуди...
* * *
Док je класицизам у српској, као и у другим књижевностима, значио обнову једне осећајности сагледане и узете за узор још у Антици, дотле je предромантизам, као претходница или рана фаза романтизма, добрим делом и овде значио стварање нове осећајности. Књижевно гледано, предромантизам je у српској књижевности носио већ неколико одлика романтизма. То су: ослањање на романске песничке форме или на народни силабички стих, увођење једног књижевног језика (уместо два као што je случај код класициста), истицање русоовског култа природе, прихватање монистичке слике света (која je супротстављена барокном дуализму и подели света на добро и зло), укус за егзотично; наглашена осећајност, која прелази у грађанску разнежену сентименталност (отуда код неких стручњака одредница "сентиментализам") и историзам, који (за разлику од класицизма) тражи хране у средњем веку, а не у Антици. Српски романтизам од ових елемената предромантизма не прихвата бар два (пренаглашену осећајност и мешани славено-сербски језик).
Када je реч о европском контексту српског предромантизма, треба имати на уму једну посебну околност: праћење превода европских писаца овога стила у српској књижевности довешће до искривљене представе о њиховој рецепцији у српској средини. Пада у очи да су они читани у оригиналу или у преводу на неки од суседних језика (немачки) пре него што су превођени. Тако Пишчевић чита Дефоовог Робинсона и то већ у некој немачкој преради средином XVIII века, а српски превод ce појављује 1799. године; Доситеј чита и препоручује за превођење Ричардсона, Фенелона, Мармонтела, Русоа (којег и његов синовац Григорије Обрадовић има у библиотеци), Даламбера, Оксенстерна, а сем Мармонтеловог Велизара (који излази на српском 1776, девет година после оригинала) остале Доситејеве препоруке ce или остварују касно, или никако. Славеносербскија новини у Бечу 1791. доносе низ прилога о Русоу, а први ce превод јавља тек 1830, али и тај остаје у рукопису; Фенелона преводи Трлајић, али га не објављује, а потом 1814. излази превод Телемака од Стефана Живковића. Слично je са руским сентиментализмом; Трлајић чита и преводи Хераскова још 1795, али његов превод излази из штампе тек 1801. Геснерове идиле он познаје и прерађује још 1793. а Геснер ce почиње обилато преводити тек између 1816. и 1858. Одјек Карамзинових писама и руске путописне књижевности изазване Карамзиновим примером наћи ће ce у путовањима по Србији Ј. Вујића и Г. Магарашевића (1828), а Карамзинова проза почеће да ce преводи тек четрдесетих година XIX века, при чему понекад, како je напоменуо В. Вулетић, постоји и немачки посредник. Млади Вук саветује Видаковићу 1817. да чита романе Гетеа (Вертер), Ричардсона (Памела), Филдинга (Том Џонс) и Стерна (Тристрам Шенди), иако у том тренутку ниједан од њих није преведен. Доситеј, међутим, још пре 1788. познаје Вертера, а његов пријатељ Секереш, бечки цензор за романе, скида забрану са овог дела на подручју Аустрије. Биргера има по српским библиотекама у оригиналу пре но што га преводе Милованов и Пачић, Либескинда чита и понешто из њега преводи још Доситеј у XVIII веку, а цела Либескиндова збирка Палмово лишће преводи ce 1808. на српски. Тако српска књижевност предромантизма тек у другој генерацији прилази превођењу дела европске књижевности која јој погодују; дотле она их чита у изворнику. Геснерове и Гелертове идиле су прелазни облик који стоји на средокраћи три стила: рококоа, класицизма и предромантизма, na je тако и у српској књижевности, где идилу негују и преводе и класицисти (Трлајић, Мразовић, Мушицки) и предромантичари (Соларић). Ту су источњачке приче које уводе у српску књижевност Орфелин и потом Доситеј из различитих извора, руских, енглеских (часописи Стила и Адисона), француских и немачких. Гетеов Вертер, познат већ Доситеју и Секерешу у XVIII столећу, 1816. одјекује у српској књижевности преко Витковићевог превода једне мађарске варијанте (Спомен Милице, Будим 1816), а и у периодици двадесетих година ce обилато негује предромантичка проза: "Новине србске у Бечу и забавници Д. Давидовића пуни су преведених приповедака, махом од непознатих и слабо познатих писаца, у којима су црте сентименталистичке књижевности очигледне" (Д. Живковић). Још Доситеј преводи Лесингову комедију Дамон, која својом похвалом пријатељству сасвим пристаје уз сентиментални грађански стил, Ј. Вујић преноси из Екартсхаузена драму Фернандо и Јарика, чија je главна личност једна Индијанка, и од те 1805. године почиње у српској драмској књижевности мода превођења комада са егзотичним ликовима: са црнцима или Индијанцима у насловној улози: Коцебуову Крешталицу Вујић преводи још 1813, потом Шпањоле у Перувији, али таквих егзотичних ликова који говоре "о љубави међу црнцима", о природном човеку неисквареном цивилизацијом, има у то време и код других аутора који су предмет пажње српских преводилаца.
Из свих поменутих чинилаца културноисторијских и књижевних произлази почев од седамдесетих година XVIII века у српској књижевности једна нова осећајност и један нови књижевни стил – предромантизам.
"Паралелно са интересовањем за судбину народа, за историјску прошлост и националну будућност, за глобалну судбину света и нас у томе свету, српска стваралачка интелигенција у ово време почиње ce интересовати за човекову личност, за његов карактер, за човеков емоционални свет. Поред интересовања за историјску личност као јунака књижевног дела, у нашу књижевност све више улази обичан, једноставан мали човек са својим интимним животом... Тај јунак ce појављује у књижевности сентиментализма са својим свакодневним животом који поступно прераста у култ природе и физичког рада" (В. Вулетић).
* * *
Најзад, треба нешто рећи о књижевној терминологији овог раздобља.
Терминологија европског раног романтизма присутна је делимично и у терминологији српских предромантичара. Код Стратимировића ће ce 1800. срести термин "дух народа", а Видаковић и Јоаким Вујић почеће већ од 1814. надаље да користе термин "романтически" у својим делима. Посебно je од значаја да Видаковић у наслове својих романа, у огласе на њих, па и у своју аутобиографију уноси варијанте ових назива. Око огласа и наслова романа Љубомир у Јелисијуму (1817, у објављенију на трећу част романа и касније, Видаковић је користио термин "романтически") избија полемика између Вука и њега. Вук у својим критикама и у Даници у два маха (1826. и 1827) полемише о употреби и схватању термина "романтически" код Видаковића, али ce у Видаковићевом делу може срести и термин "романтически вкус", који открива да му je био познат Хердеров термин romantischer Geschmack. Видаковић очигледно термин није схватио (како je то хтео тумачити Вук) као синоним за "живописно", него je већ била реч о употреби термина као стилске одреднице.
Овде треба истаћи и једну од особености српске књижевности прве половине XIX века: предромантичари и романтичари веома дуго су живели и стварали напоредо и њихов узајамни утицај представља нешто што je веома тешко пратити и разјаснити. Готово да ce на тренутке може уочити замењена улога једних и других. Максима да ce свет може лакше појмити осећањима него умом пре припада српском предромантизму него романтизму и Вуковом прилично рационалном покрету.
Француски књижевни узори
Крајем XVIII века француски језик и култура добијају једно од средишњих места у Европи. У хабзбуршкој монархији, на иницијативу принца Евгенија Савојског заведен je француски језик као званични језик двора, а француски васпитачи деце, учитељи играња, француске књиге и француско позориште отворено у Бечу под заштитом грофа Кауница (1752-1772), шире француски утицај. Посредством овог утицаја, преко Беча и аустријског галофилства долази и у српском друштву крајем XVIII века до буђења интереса за француску културу и књижевност. Француски језик говори ce још почетком века у чувеној породици Продановић, а један од последњих српских писаца рокајне епохе, Захарија Орфелин, у својој монографији о Петру Великом (завршена 1770) полемисао je с "господином Волтером", у тренутку када je француски философ писао своја Questions sur l'Encyclopedie. Доситеј je у Бечу живео држећи часове француског деци богатих Срба, Грка и Цинцара – трговаца, поред осталог Мартици Продановић, кћери генерала Саве Продановића, госпођици Екатерини Саплонцаи, сестрама Куртовић и унуцима митрополита Видака, Томи и Павлу. Текелија je у Бечу учио француски и касније je писао на француском, а овај језик су говорили и Глигорије Трлајић, Гаврил Хранислав, Ђорђије Арсенијевић Емануел, војсковођа и писац мемоара издатих у Вуковој редакцији, браћа Рашковићи из чувене војничке породице, Лукијан Мушицки и многи други. Крајем XVIII века француски језик ce учио у Осијеку, Темишвару и другде од француских ратних заробљеника тамо смештених, а и од насељеника Француза у Бачкој и Банату, јер je и једних и других било на хиљаде, па су за досељенике из Лотарингије и Луксембурга (1769-1771) по немачким књижарама држане и француске књиге, као што je то био случај у Темишвару. Виши официри и генерали Срби у аустријској војсци XVIII века су знали француски, као: Продановић, Давидовић, Папила, Дука, Михаљевић и др.
Када je Текелија у свом Начертанију 1798. одредио посебну своту за подстицање наставе француског језика код Срба, он je то образложио карактеристичним речима парафразирајући Хорација: "Нек нико не мисли да сам ja имао особљиву причину изабрати француски језик, на којега учење особљиво ce 6. дуката опредељује. Њега je свјет изабрао без свакога мога сојуза, по целим свјету ce скоро говори у гражданском друштву и у сваком скоро састанку тако, да je у људи то мненије, да који не говори француски, није човек од учтивога свјета. Ако временом други језик буде (што ce вели, у моди) то ће ce на учење овога тих 6. дуката определити..."
Још краће je 1804. године у свом Новом гражданском земљоописанију Павле Соларић констатовао исту ствар; уз опис Француске и Француза додао je објашњење: "Њихов језик јест један од најмекших и највозделанијих (најоднегованијих) у Европи и између свију као всеобшти придворни и модни језик најдаље распрострт..."
Посебну улогу у ширењу француског језика имали су протестантски лицеји у Словачкој и другде, које су у великом броју похађали и српски питомци. Пијаристичке школе у Бечу у којима су ce школовали и неки српски питомци, држале су, на пример, наставу француског језика. Протестантски лицеји, као онај у Пожуну, давали су својим полазницима један систематски курс француског језика. Још 1724. на Пожунском лицеју уведен је француски језик. Српски писци који су га похађали средином века и касније, сви одреда показали су ce као познаваоци овог језика и његове књижевности, па су и преводили са француског. Поред Павла Јулинца, преводиоца Мармонтела, то су још: А. Д. Секереш, T. J. Миријевски, J. Мушкатировић, Атанасије Стојковић, Јоаким Вујић и Стефан Живковић, преводилац Фенелона. Уз њихову помоћ и Доситејев ауторитет (а он je, знајући француски и Француску, коју је пропутовао, препоручивао дела француских писаца у својим делима) француска књижевност први пут ce јавља као значајнији чинилац у историји српске књижевности.
Утицај француске књиге постаје све виднији. Године 1775. преводи ce на српски Ролен; 1776. Мармонтелов роман Велизар; делом француског византолога Диканжа служе ce Јулинац, Рајић и Мушкатировић. Доситеј преводи с француског две Мармонтелове приповетке (Аделаида и Лаузус и Лидија), од којих прва улази и у мађарску књижевност посредством Доситејевог превода (Regelo, 1837). Доситеј je дао подстицај да ce преведе Фенелонов роман Телемак, на чему je радио Глигорије Трлајић, а потом и Вуков пријатељ Стефан Живовић. Још Орфелин ce при изради свог Житија Петра Великог (1770) служио делима Волтера и Ролена, а Доситеј 1790. помишља да напише и једну француску граматику, што остварује Јоаким Вујић 1805. Песник Глигорије Трлајић, студент Бечког универзитета још ce током школовања бавио француским језиком и књижевношћу, а касније je читао Русоа и сам писао и објављивао на француском, као што je случај са његовом књигом Mon opinion sur le methode de traiter l'histoire generale dans un etablissement d'education publique.
E. Јанковић je у свом делу Физическое сочињеније (Лајпциг 1787. или 1788) полемисао са чувеним француским природњаком и академиком Бифоном (1707-1738) и позивао ce на Декарта, а Аврам Мразовић је преводио француску списатељицу Leprince de Beaumont.
Упркос јавним иступима против неких продора француских идеја у српско друштво, митрополит Стратимировић дао је бројне доказе у својим дневницима и у својој библиотеци о томе да познаје француску књигу изворно, да чита на француском и интересује ce за француско песништво. По његовим младалачким "записним књигама" како ce то тада звало, види ce да je читао античке писце у француским преводима, а поред енглеских стихова (Lee) и немачких текстова, има ту навода из Паскала и галантних француских александринаца посејаних митолошким бићима (Прометеј, Пријап, итд), а једна француска песма записана Стратимировићевом руком почиње стиховима:
Oui, Platon, tu dis vrais, notre Ame est immortelle!
C'est un Dieu qui lui parle, un Dieu qui vit en elle...
Дела Русоа Стратимировић je набављао и у немачким и руским преводима. Из Русије, из Петрограда, песник Трлајић послао je 1806. на захтев Стратимировића за митрополитову књижницу француске путописе, изабране мисли Жан-Жака Русоа и Rêveries du promeneur solitaire, а обећао je на митрополитов захтев да ће послати и чувено дело опата Бартелемија (1716-1795) Voyage du jeune Anacharsis en Grece.
Оспособљени да читају француске књиге у оригиналу или у немачким преводима, српски су ce писци том могућношћу и користили. Повезаност трећег сталежа у Европи током друге половине XVIII века омогућила је српским писцима да се лако и неометано крећу широм континента из државе у државу. То је олакшало измену идеја у једном важном тренутку српске и не само српске историје. Пишчевић и Доситеј, велики путници српске књижевности XVIII века, представљају добре примере ове врсте. Са својих путовања српски писци нису доносили само идеје просвећености него и дах једне нове осећајности, предромантички сензибилитет "гражданске чувствителности". Они су, као уосталом и њихови други саплеменици (особито официри после ратова), у својим путним ковчезима доносили у постојбину гомиле страних, нарочито француских књига, које су се често налазиле на индексу дела забрањених у аустријској монархији.
Јер, када је 1759. у Аустрији постављен за председника Дворске цензурне комисије Ван Свитен, цензура у монархији прешла је из руку језуитског реда у световне руке. Па ипак је Свитен забранио нека дела Русоа, Макијавелија и Волтера. Јосиф II је забранио Хелвецијусову књигу De l'Esprit (1758); године 1793. у Новом Саду забрањено је растурање свих књига које повољно говоре о француској револуцији, а митрополит Стратимировић је 1797. у духу такве политике издао посебну пастирску посланицу о томе да је догађајима у Француској угрожено "царство, православна црква, закон и лично добро и безбедност сваког човека..." Године 1801. поред дела Русоа, Волтера и Хелвецијуса, забрањена је међу Србима царском наредбом и велика Дидроова Енциклопедија. Године 1799. Атанасије Стојковић је писао отворено и са жаљењем митрополиту Стратимировићу да су: "... славнејши писатељи философији, теологији, историји и политики в Виене забрањени."
Све то, међутим, није било нарочито ефикасно. Сам Јосиф II је изјавио да нема те забрањене књиге која се у Бечу не би могла купити. Кријумчарило се у све покрајине монархије. У Прагу су истражне комисије по антикварницама, књижарама и приватним библиотекама налазиле забрањене књиге Волтера и Русоа, 1781. задржан је једном аустријском гардијском официру на граници, приликом повратка из Париза пун сандук француских књига, од којих су све, сем три, биле забрањене у Аустрији. Поред осталих, то су биле: Волтерова La Pucelle d'Orleans и Русоова Nouvelle Heloпse Lettres. Руском посланику у Бечу и саском амбасадору задржали су на граници 1826. целокупна Волтерова дела и Монтескијеова Lettres persanes. Илуминати у Салцбургу показивали су посебно слободоумље, па је чак тамошњи кнез-надбискуп држао у својој резиденцији попрсја Волтера и Русоа. Исто је било са мађарским магнатима, а нарочито са мађарским на страни школованим протестантским студентима теолозима, који су читали у оригиналу дела Волтера, Монтескијеа, Дидроа, Ламетрија, Холбаха и Русоа.
Тако je било и код Срба. Још 1756-1763. граничари су из Саске и Шлезије донели тајно већи број Волтерових дела, а међу заоставштином једног земунског чиновника нашла су ce у то време и дела Волтера и Русоа. Поводом немира у Срему 1818. угарско намесништво je истицало као узрок продор идеја републиканског државног уређења и друштвеног поретка француске револуције, које су српски граничари доносили из Француске после ратова.
Волтерова дела (она која нису забрањена у монархији) налазе ce у већем броју и у Јанковићевом каталогу страних књига продаваних у Новом Саду у његовој књижари, а Волтера су имали у библиотекама, читали га, знали и наводили и српски писци као Орфелин, Соларић, Вујић и Дошеновић, који je Волтера и преводио, али je превод остао у рукопису. По великим српским библиотекама, приватним и јавним, било je у то време све више француских књига. У Доситејевој несачуваној библиотеци био je, судећи већ по његовим списима, који су пуни навода из француске књижевности и позивања на француске писце, већи број француских књига. Не знамо које су све од њих прешле из Доситејеве књижнице у библиотеку генерала Зорића кад је Доситеј напуштао Шклов, али знамо да je таквих било. У својим делима Доситеј помиње или цитира Вијона, Даламбера, Лафонтена, Мармонтела, Молијера, Монтења, Русоа, Мадам де Севиње, Лесажа, Фенелона, чији је гроб походио у Камбреју и друге, док ce из његових списа може закључити да je познавао и читао низ других француских класика и философа, од Волтера до Декарта, Холбаха, П. Бела и Ламетрија. Синовац Доситејев, Григорије Обрадовић, знао je француски и имао лепу библиотеку француских књига, поред осталог Les Confessions од Жан-Жака Русоа.
Култ Русоа веома рано ce ствара и у српској књижевности. Чита га и користи Доситеј, којега и самог називају српским Русоом и Волтером; Славеносербскија новини у Бечу 1791. доносе низ прилога o Pуcoу; o његовим рукописима, сахрани, тестаменту, па ce наводи у преводу и једна песма М. Ж. Шенијеа коју су Парижани певали као химну приликом сахране Русоа. Око 1830. године преведен je, али je остао необјављен Русоов Разговор сврх начела и темеља неравенства међу људима (Discours sur l'origine et les fondements de l'inegalite parmi les hommes). Велику популарност код српске читалачке публике стекао je Лесаж чији се Жил Блаз преводи 1833/4 (Лазо Зубан), и Сила пријатељства 1835 (Д. Тирол). Божидар Петрановић je у Српско-далматинском магазину 1841. године писао приказе позивајући ce на Боалоа и то наводећи његову Песничку уметност у оригиналу. У исто време под утицајем Волтера и Боалоа нашао ce и један други критичар – Константин Богдановић, који дипломатским пословима борави у Паризу.
Појачан интерес за француски језик изазвао je и прилив најчешће немачких приручника за учење француског језика.
У немачко-француској књижари Емануила Јанковића у Hовом Саду 1790. било je на продаји немачко-француских уџбеника, граматика и речника у знатном броју: H. Curas, Franzosische Gramatik (Berlin 1786); Jean de Grain, Franzosische Gramatik, 2 Theu (Leipzig), Grammatik (Franzosische fiir Damen) (Wien 1780); J. B. Meidinger, Deutsche Erklarung vieler franzosischen Worter (Frankfurt am Main 1784); Veitair, Tabellarischfranzosische Sprachlehre (Wien 1788); Vocabulaire contenant les mots et les phrases que se presentent dans les themes de la Grammaire, као и више француско-немачких речника. Полазећи од Мразовића и од аутора једне француске граматике за Немце (J. Б. Мајдингера) и Јоаким Вујић je објавио у Будиму 1805. своје Руководство к францустеј граматице, увиђајући колико je француски језик свуда у Европи, "у цвету" у то време и како je "код свију народа у почитанију". Уз књигу су ишли огледи француске конверзације и преписке, била je посвећена Стратимировићу и носила мото из Волтера, а уз њу су били додати и огледи стила на тему српске револуције и Карађорђевих војних успеха у устаничкој Србији. Мада састављена према немачком обрасцу, француска граматика Јоакима Вујића показује доста самосталних одлика: она даје обавештења о Карађорђу и о српској револуцији, уз причице на крају приопштава сопствене варијанте и уводи нешто хебрејских речи да би на крају носила кратки француско-српски речник. У два маха, Јоаким Вујић je преводио и књижице о Наполеону: Слава Наполеонова (Будим 1814) и Жалосни повратак Француза из Русије (Пешта 1814).
У Мезимцу, у поглављу где je говорио о механицистичким схватањима Ламетрија, Доситеј je уз пут дао као примере човека-машине, ликове тврдице и ветропира, који ће касније послужити Стерији, а овде их треба поменути зато што Доситеј већ ту исмева површно познавање француског језика и помодарство које је у вези с тиме, па ће Стерија неке изразе из овог поглавља Доситејевог Мезимца пренети у Покондирену тикву. Најбољи знак каква je помама за француским језиком захватила средњу Европу пред тридесетим годинама XIX века, показује управо та Стеријина комедија, Покондирена тиква (1830), која одражава једну средину и једно време када ce за француским језиком и француском модом хрлило безобзирце и не питајући за цену и разлоге.
Јован Пачић оставио je већи број превода с француског у стиху, а Лукијан Мушицки имао je у библиотеци у француским оригиналима дела Босјеа, Молијера, Боалоа, Лафонтена, Волтера, Хелвецијуса, Дидроа, Кондијака и друга, а међу епиграмима Мушицки има један посвећен јунаку Молијеровог Тврдице-Apпaгону. Слично je и са генералом Симеоном Неранџићем-Зорићем, Доситејевим меценом, који je имао Дидроову Енциклопедију, затим са великим библиотекама Саве Текелије и темишварског епископа Петра Петровића. Доситејев пријатељ Петар Петровић, слободни мислилац и атеистички настројен свештеник, имао je у својој огромној библиотеци 384 књиге на француском језику, међу њима целокупна дела Волтера, Русоа, Монтескијеа, Мармонтела, француску Енциклопедију, књиге Монтења, Молијера, Ришељеа, Ла Бријера, Расина, Даламбера, Бела, Декарта, итд. Сава Текелија je поседовао, као што je познато, највећу личну библиотеку у српском друштву друге половине XVIII века. Знао je мађарски, немачки, француски, италијански и шпански језик и на полицама своје књижнице од 5246 свезака држао je у Пешти целу француску енциклопедију, целокупна дела Волтера, Русоа, Хелвецијуса, дела Дидроа и других. Године 1809. објавио je прота сремскокарловачки Јевтимије Ивановић један популарни текст о Волтеру "славњејшем списатељу француском" у својој збирци биографија знаменитих људи (Нови Плутарх), Павле Берић je у Будиму 1828. штампао по немачком преводу Волтеров роман Задиг, Давид Рашковић, студент, превео je с француског и 1843. у Новом Саду издао Волтерову трагедију Заира, а Стерија је преводио Молијера, Игоа, и позивао ce на Боалоа и Лесажа.
Што ce тиче политичких прилика у време српске револуције (1804-1815) која је избила петнаестак година после француске револуције, треба рећи да су на практичном пољу француски утицаји несумњиви. Још 1790. године Сава Текелија одржао je на темишварском сабору свој чувени говор. Годину дана после избијања француске револуције он je обраћајући ce сабору Срба у Аустрији изнео идеје које јасно указују да и беседник и његова публика одлично познају прилике у Француској тога тренутка. Текелијина беседа садржи концепт и сугестије којим ce путем мора ићи ако ce хоће револуција и указује на неспремност српског средњег сталежа у Аустрији да преузме ризике које je преузела француска грађанска класа, али ce треба сетити да je Текелија касније живо осетио шта ce догодило са друге стране аустро-турске границе 1804. када je избила српска револуција. Ове 1790. године, о којој je овде реч, Текелија je говорио: "Доиста не обезбеђује сама територија и њено физичко стање народу његов опстанак, већ грађанско стање (status civilis) народа који на тој територији живи." Тај циљ може ce постићи само уклапањем у важеће законске норме, или ce мора оборити монархија. И Текелија ту, годину дaна после избијања француске револуције, опомиње своје саплеменике да са револуцијом нема играња и да ce мора ићи на једну или другу страну и да није лако подражавати у томе Французе:
"С овим народом, дакле, хоћете да ce сравните? Ви, шака људи, који немате ни сопствене форме грађанске управе, држите да вам je оно исто могуће што je тако велики народ учинио, који je тек онда своје племићке дипломе спалио, кад je нов устав са сваке стране утврђен и сталан видио?
Кад ce, дакле, за једнакост сталежа код вас по примеру Француза борите и желите да ce племству част и сјајност његова уништи, треба да уједно тежите да ce и власт краљевског величанства сасвим ограничи, јер je иначе свака једнакост у противусловљу са слободом. И заиста, будући да монархично достојанство сјајност своју од племства позајмљује, то je то двоје тако међу собом спојено и тако тесно свезом скопчано да ce једно не може обарати, а да и друго не пропадне. Који је пак тај начин којим би власт највишег владаоца у тако тесне границе могли скучити, да би поред ње једнакост слободе по примеру француском могла постојати? Мислите ли ви да ће владар сам од себе и без вашег нагона за вашу љубав одрећи ce прадедовских права? Или ћете рат против његове велевласти подићи?... Но нека и не рекне нико да ce једнакост сталежа међу грађанима по примеру других народа може с монархичном власти тако слагати, да поред ове и она може постојати! Та једнакост, или пре још привидност једнакости, која код народа постоји, или је са слободом спојена, или подложност представља. Ако je прво, онда начин управе има или вид слободне републике, или бар у најтешње границе скучене монархије; ако ли друго, онда управу не треба више монархичном, већ подлом и деспотичном називати..."
Идеје француске револуције стижу до Срба и другим путевима. Данас ce на основу података којима располажемо може назрети веза између француске, грчке и српске револуције. Рига од Фере (1755-1798) грчки револуционар повезан са француским револуционарним круговима и његова дела надахнута идејама које долазе из Француске, оснива "Хетерију", свегрчку организацију за ослобођење Балкана од Турске. Ригин боравак у Београду, заточење и смрт у том граду, где га Турци убијају у Кули Небојши, део су једног ширег покрета на повезивању српске, француске и грчке револуције. Карађорђе, који подиже српски устанак 1804. и сам je хетериста. За потребе обновљене српске државе он користи Наполеонов Грађански законик, шаље у Париз свог изасланика Вучинића који je његов опуномоћеник при француској влади. Ако у том тренутку Русија помаже српску револуцију тоје поред осталог и због тога што жели да осујети надмоћ Француске на том простору. Сава Текелија 1803. пише обиман меморандум на француском језику упућен Наполеону о реорганизацији Далмације, а Герасим Зелић ce и лично срета са француским императором и о својој аудијенцији код Наполеона оставља сећања у мемоарима. То је време када Магарашевић, покретач Летописа, преводи и издаје једну монографију о Наполеону (1822), а у исти мах (1821) најављује своју Историју најважнији политични европејски прикљученија от виенског мира 1809. до 1821. године, која ce и појављује 1823. у Бечу и доноси, мада са цензорским скраћењима, преглед најважнијих догађаја у Европи после француске револуције, као и недвосмислену оцену тог догађаја. Почињући свој преглед савремених политичких збивања у Европи свога времена, Магарашевић je најпре посветио пажњу Француској. "Прво место нек Француска занима – пише он ту – она je c почетком своје револуције, буди је како сматрали, измеђ свију други, најзнатнија у Европи држава постала..."
Идеје француске револуције остављају трага и код других српских писаца. Један анонимни песник XVIII века пише стихове о погибији Луја XVI и ти ce стихови бележе по оновременим песмарицама, а други анонимни српски списатељ из Беча пише 1794. после Темишварског сабора спис на француском језику "Размишљања једног грађанина илирског који борави у Бечу и који би желео дa обавести своје земљаке, а који само чека дa га помогну француски републиканци." Овакав спис датиран по календару револуције (фруктидора године револуције 2) остаје, наравно, необјављен, а тако je и са Словом које ce Божа Грујовић 1805. године спремао да одржи на народној скупштини у Боговађи и које одише идејама чувене Декларације о правима човека и грађанина од 27. августа 1789.
Однос предромантичара према књижевном језику
Однос српских предромантичара према језику књижевног дела условљен je просветитељским погледом на свет. Они од језика (па и од правописа) траже да буде у служби просвећивања најширих слојева народа и отуда ce у начелу одбацује свака дихотомија (језичка и правописна) која би могла ометати лако и брзо ширење просвете. Када је Миријевски 1781. дао одговор на покушај аустријских власти да ce по српским школама монархије заведе народни језик и латиница, он je пошао од класицистичке поделе на три стила и језика. Приказујући у целини језичку ситуацију код Срба у то време (црквени, грађански и пучки језик), он ce определио само за један од њих, очигледно вођен просветитељским претпоставкама. Одлучио ce за средње решење – за мешани грађански језик (Civilsprache) и грађанску ћирилицу. Тај језик, који ce удаљава од народног, јер прихвата (супротно класицистима) мешање са црквеним језиком, Доситеј Обрадовић je називао (полазећи управо од те особине) "славеносербским" (1783). Пошто нису прихватили класицистичку поделу на три стила, предромантичари нису осећали ни потребу за полиглосијом. На том питању Доситеј у два маха (1799 уједном писму Д. Јосифовићу и касније у Мезимцу пред крај живота) повлачи демаркациону линију између предромантичара и класициста, упозоравајући да Срби имају међу собом људе који као Трлајић или Рајић сјајно пишу на славјанском, али ce сам (заједно са осталим предромантичарима) одриче од писања на таквом језику неразумљивом широким масама: "то није за Србље сељане за које смо ми дужни много старати ce и трудити – зашто je у сваком народу сељана највише и преконајвише". Гесло просветитељства" језик има своју цену од ползе коју узрокује" (Доситеј) и преображај српских школа на основама Фелбигеровог саганског метода (којем припада и који проповеда у Србији и Русији Миријевски) уводе у српске школске штампарије у Бечу славеносрпски језик. Аустријско просветитељство са својом реформом школа тако подржава предромантички курс српске књижевности и за школски језик признаје језик српског грађанства по варошима на подручју ондашње аустријске државе. Тај језик био je необична смеса руско-словенског црквеног језика и српског народног говора, који je примао у овој верзији елементе руске фонетике, морфологије и лексике у првом реду. "Под славеносрбским треба подразумевати све оно што су људи од пера, почев од друге половине XVIII до негде пред средину XIX века надграђивали над свакодневним говором нешколованог света, над својим родним дијалектом или дијалектима; не оно што су само научили као други језик, него оно чиме су проткали свој" (И. Грицкат).
Тај и такав језик привукао je и прве истраживаче, његова природа, писмо и лексика, његов однос према књижевној традицији и народном говору, према другим словенским језицима и црквеном језику, све то почиње да привлачи у овом раздобљу пажњу типичну за предромантичаре. Речници, граматике и правописна упутства објављују ce све чешће. Аврам Мразовић објављује Руководство к славенстеј граматице (1794,1800) и Руководство к славенском правочтенију и правописанију (1797) одражавајући још увек класицистички концепт о црквеном језику као изражајној варијанти високога стила, али убрзо ce почињу израђивати и приручници нове школе, или приручници за учење страних језика, намењени грађанском сталежу и објашњени на словеносрпском језику. Тако песник Вићентије Ракић објављује у Венецији свој Бесједовник илирическо-италијански (1810), један други песник и драмски писац, Јоаким Вујић, француску граматику за Србе (Руководство к францустеј граматице, 1805), Соларић, који пише предговор Ракићевом уџбенику, оставља у рукопису Граматику сербску, а године 1794. у Бечу излази Граматика италијанска Викентија Љуштине. Сви ти приручници за учење језика обухватају неизбежно и основне граматичке подуке о језику оних који страни језик хоће да науче. Према истраживањима Л. Костантинија италијанска граматика Викентија Љуштине представљала je и један курс славјаносербске граматике, која ce може ишчитати и реконструисати из његових тумачења и превођења на словеносрпски италијанских граматичких облика. Сећајући ce младости, када je на Јадранском мору учио прве речи италијанског језика, језика музике, поезије и трговине, и у Трсту ce виђао са најугледнијим личностима српске књижевности, Љуштина напомиње у предговору да не намерава да окрњи углед црквеног, славјанског језика, тиме што je његова италијанска граматика "списана обштим наречијем (дијалектом) илирическим, обикновено славеносербским назватим". Тако Љуштина даје прилог језику предромантичара, словеносрпском, разматрајући његове граматичке облике. Друго дело које спада у ову област опет je спис једног од песника српског предромантизма. То je "азбукопротрес" Саве Мркаља (Сало дeбелога јера, либо азбукопротрес, Будим 1810). Добро школован, Мркаљ je као филолог привукао пажњу најугледнијих стручњака свог времена, од Копитара и Мушицког до Вука. Његови погледи на језик и писмо заснивају ce на филозофским поставкама Џона Лока, правописна реформа коју Мркаљ предлаже полази од назора Ј. X. Аделунга, а његов однос према језику je антикласицистички. Мркаљ у својој расправи о српској азбуци сматра нецелисходним употребу двојезичја и одбацује славјански језик: "Онај који н.п. за народ србски латински, или, што почти свеједно јест, тако зовомо славјански говори или пише; очевидно перво језика начело гази; он мисли своје тако не саобштава, како надлежи: јер или не, или чисто мало разумева ce..." Предлажући фонетско писмо, Мркаљ је азбуку од 26 знакова видео као основ будућег развоја у овој области, а Аделунгово правило "пиши као што говориш" поставио у оквире српске лингвистике. За њиме je ишао Вук прихватајући и једно и друго, али je Мркаљ сам упозорио да у овој области није први и да су на мењању писмена код Срба пре њега радили Доситеј, Соларић, Дошеновић и други. Тако je Мркаљ својом реформом правописа и азбуке у овим предромантичким временима утирао пут српском романтизму и антиципирао будућу реформу Вука Караџића.
На мешаном језику грађанске средине (који показује више врлина теоријски него практично), српска књижевност добила је прве профане преводе Библије, прве новине и часописе и прве модерне речнике. После најављеног, али неоствареног покушаја Стефана Новаковића из 1794, Атанасије Стојковић преводи Нови завет на словеносрпски (1824,1830, 1834). Његов превод (који je према најновијим истраживањима рађен независно од Вуковог) представља, уз Катанчићев превод Св. Писма у Хрватској, неочекиван покушај двојице класициста да превод Библије остваре на језику средњег, а не високог стила. Паласов упоредни речник двеста језика (1787-1789) има и свој српски део, који Миријевски допуњава приликом припремања новог издања (1789-1791). Много познатији и више коришћен у српској средини био je, међутим, српско-немачки и немачко-српски речник објављен код Курцбека 1790. и 1791. у два издања. Рађен према речнику Јакова Родеа, овај речник представља српску лексикографију просветитељства и касније користи Вуку при изради његовог речника. Иако понегде показује диглосију карактеристичну за класицизам (објашњења су давана понекад у две варијанте – на славјанском и на српском), у речнику преовлађује мешани језик, па га непознати нам аутор с правом назива "славено-сербски лексикон". У њему су утврђени несумњиви елементи српског народног и дијалекатске особине "војвођанских говора". Терминологија аустријског просветитељства, мешана са Доситејевом терминологијом, низ пословица и занимљив слој урбане лексике (којег нема каснији Вуков речник) карактеришу ово Курцбеково издање. Посебно пада у очи да у речнику доминира интерес грађанске класе: у средишту пажње непознатог аутора овог речника су градски живот, грађанско право, занати и занатлије, трговина и друге категорије везане за урбани начин живота, na je овај речник у ствари веома тачан израз једне сталешке свести.
Граница између предромантичког и романтичког стила српске књижевности повучена je и на питањима језика. Вук je Доситеју пребацивао мешавину црквеног и народног језика и признавао му је да је само у начелу имао право у језичким питањима ("доста je да је ћео"). Вукови напади на Видаковића и предромантичаре у ствари су управљени на њихов мешани језик, мада Вук од њих прихвата теоријско начело да треба на народном језику писати и да један језик треба да је у употреби у књижевности. Вук ce, дакле, у односу на језичке напоре српског просветитељства и његових стилова поставио на следећи начин: одбацио је мешани језик предромантичара, прихватајући од њих једнојезичје и начело да je потребно за народ писати на њему разумљивом језику. Од класициста прихватио je употребу народног језика без мешања са славјанским, одбацујући диглосију и употребу "славјанског" језика у књижевности.
Тршћанска песничка школа и њен стих
Ha граници XVIII и XIX века у Трсту, у близини венецијанске ћирилске штампарије, у тамошњој великој и богатој српској црквеној и трговачкој општини, која још од XVIII века има привилегије аустријског двора и статут, окупља ce око српских трговаца мецена једна песничка школа. Тај тршћански песнички круг ствара ce око Доситеја Обрадовића (око 1740-1811) и сачињавају Јован Дошеновић (1781-1813), Павле Соларић (1779-1821), Јоаким Вујић (1772-1847), Вићентије Ракић (1750-1818), Викентије Љуштина (1761-1805), Арон Јеленић (1780-1827?) и касније Јефтимије Поповић (1791-1832), који сви у том периоду живе у Tpcту. Уз њих, за ово подручје били су везани и други српски песни исте стилске оријентације, као Јован Пачић (1771-1849), који и крајем XVIII века службује у северној Италији, Сава Мркаљ (1783-1835) и Никола Боројевић (1796-1872), који ce јављају из Крајине и Лике. Једини истакнутији песник српског предромантизма који није везан за Трст био je Милован Видаковић (1780-1841).
Особености тршћанске песничке школе српског предромантизма испољавају ce и на формалном и на садржинском плану доста јасно. И стих и осећајност теку једним новим смером, који je првенствено антикласицистички обојен. За програм нове школе залажу ce два песника, Јован Дошеновић и Сава Мркаљ.
Предговор Дошеновићев уз Лирическа пјенија (Будим 1809) делује као мали манифест новога песничког стила. Под наслов Предисловије о песнитворству Дошеновић објављује оглед о поезији како je он види, о поезији његова времена, не само о прошлости њеној. Међу главне задатке ("начална упражњенија") поезије он наводи и описивање природних лепота ("красоте јестества зновидно посејате"), помиње песничко надахнуће ("чрезвичајни жар с којим бивају распаљени песнопевци"), слатку машту ("мечтанија сладки"), песника као пророка и тумача снова, а саму поезију сматра бичем досаде и туге ("бич унинија"). По Дошеновићевом мишљењу песништво "наших векова" најбогатије je у "рајским пределима Италије", која ће ce "вечно дичити својим Парнасом". Следи осврт на италијанску поезију у целини и набрајају ce најистакнутија имена: Данте, Петрарка, Ариосто, Тасо, Метастазије, Цезароти, Виторели, потом Касти, а тек у наставку Дошеновић посвећује неколико редова осталим песницима од Омира до Ломоносова. За њега je основна тема поезије љубав, која je "начало, теченије и вечност свију видими и невидими јоште ствари"; "наш свет, свет за нас примечателнејши по љубави величества божјега создан je; да, љубов јест његов темељ, љубвом напуњен, љубвом ce уздржава и ходатајством љубве све у њему стоји, све ce рађа и живи..." Најјача и најосећајнија je, међутим, љубав "к нежному полу", закључује Дошеновић. У завршетку свог огледа он ce задржава на питањима стиха: помиње сонете ("припеве"), описује када ce певају, осврће ce на облике стиха (четрнаестерац, једанаестерац), а октаве назива "осмерицама". Дуги један екскурс посвећен je музичкој пратњи поезије и историјату песничких инструмената, а последњи одељци препоручују силабизам ("равное число слогова") и риму ("ставка"), док ce према стопној организацији стиха износе ограде. Све то, међутим, што значи вештину стихотворства, Дошеновић сматра споредним. Основно je за њега имати "мили дар природе", без којег нема песника.
Сава Мркаљ одмах после Дошеновића даје свој прилог схватању предромантичара, тражи једнојезичје и критикује славјански језик класициста још 1810, а у допису бечким Новинама србским 1821 (бр. 32) даје нов манифест ове школе. Он тражи напуштање античке митологије, која је или овештала, празна и смешна, или пак недовољно објашњена, па отуда неразумљива. Сличне нападе на античку митологију сретамо у исто време и у француским листовима (Le Globe, 1826). С друге стране, Мркаљ захтева поновно увођење у српску књижевност риме, која ce тада са класицистима око Мушицкога почела губити. За Мркаља је рима "дражесна једна красота више" и једно згодно средство да ce привуче читалац. Рима ce уводи и у асиметрични десетерац српског усменог песништва, који иначе нема риме, и у то време овај силабички стих улази у моду код српских песника предромантичара. Формално сви ти писци теже силабизму. За силабизам ce отворено залаже Дошеновић, а практично тај стих, чија je самерљивост заснована на броју слогова, док ce о наглашеним и ненаглашеним слоговима не води рачуна, веома je близак начелима народног епског стиха.
* * *
Несиметрични десетерац српске усмене епике крајем XVIII века улази све више у моду и у српској уметничкој поезији. Понекад он je римован, што показује да води порекло не из народа него из Качићеве чувене песмарице Разговор угодни народа словинскога (1756) или из других барокних извора, јер српска књижевност још у бароку je почела користити епски десетерац са римом и без риме као стих уметничке књижевности. Сада тај стих узима улогу једног од основних стихова читавог стила. По српским календарима с краја века (1794. и 1795) прештампавају ce Качићеве, десетерачке песме. Качића чита млади Доситеј и веома рано и код њега ce јавља епски десетерац. Тај Доситејев десетерац je римован и јавља ce веома често не само у његовој поезији, него и уметнут у прозна дела, у Совјете (1784), где je читава поздравна песма Катарини II у епском десетерцу, у преписци (од 1786) у баснама (1788), у чувеној химни испеваној у години избијања француске револуције и у часу када je Београд ослобођен од Турака. У тој Песни о избављенију Сербије Доситеј пева у десетерцима народне песме:
О век златни! О мила времена,
О весеља, и слатке радости!
Србија је мила избављена,
Блага жеља од наше младости!...
И касније има Доситеј песама у десетерцу; он преводи антички Вергилијев хексаметар у стиху српске народне песме (1788), даје и даље сопствену поезију у овоме стиху 1792. године (Плач за два пешака), а 1808. закључује овај низ аутопортретом у десетерцима:
Веле мени дa сам ocтapиo,
A ja старост јоште не осећам.
A што сам ти мало отешчао
Није чудо јер сам одебљао.
Ноге су ми тако оздравиле
Да б' стигао у гopици виле,
Кад год не би од мене бежале
Ил' пoд растом на трави заспале.
Године 1799. митрополит Стратимировић препоручивао je српским песницима да певају у неримованом епском десетерцу народне песме своја дела и подухватио ce и сам да састави један спев у неримованим десетерцима, Љубосава и Радован (Будим 1800).
Убрзо епски десетерац постаће веома омиљен стих и српског предромантичког епа. Вићентије Ракић, Гаврило Ковачевић, Милован Видаковић и други користиће овај стих, најчешће римован, у својим поетским путописима, легендама и животима светаца, у својим еповима о српском устанку и другде. Поводом пада Београда 1806. у руке српских устаника Трлајић je испевао песму у полетним римованим десетерцима:
Осветлимо своје српско лице,
Истребимо све наше убице,
Ускиптимо сви јуначким гневом,
Ударимо и десном и левом,
Да скочимо на сабље и шајке,
Да смо своји, радосне нам мајке!
У то време епски десетерац почиње ce удруживати са песничким облицима романског порекла и српски предромантизам остварује један несвакидашњи спој и потпуно ново звучање у случајевима када ce асиметрични десетерац српске народне песме подвргне посебној схеми рима италијанских песничких облика као што су сонети или октаве. Када још тај стих подвргнут дисциплини октаве и њеном римарију употреби Јефтимије Поповић као стих уметничког епа, добија ce један доиста изненађујући тренутак у српском песништву предромантизма:
Пој ми, вило, мужа тoгa славна
Кoј пpe нег што русу главу изгуби,
Сврши дела трудна, свима главна:
Пoд шатором Амурата уби
Турска цара у срцу злонравна,
Кој свет мила човека не љуби,
Heг ce диже на Србље невине,
Да xyд конац прими сам судбине...
У овој традицији, која носи сећање на римовани Качићев десетерац и друге песме певане "на народну" током XVIII века, а њих су пуне рукописне грађанске песмарице, певали су и други. Никанор Грујић у својем некласицистичком циклусу песама има у том стиху једну антологијску, Нашој старој смоковници:
Свето дрво! Смоковнице стара!
Каква тешка притисну те клетва,
Те постаде подсмевању жертва
Сад, кад ти се већ и гроб отвара!
Надвисујеш висином дрвеће; -
Ал ' на теби више плода нема;
И листак ти сваки чами, дрема,
Ко на жеги заливено цвеће...
Слично је са некласицистичким наслеђем Ђорђа Малетића који 1838. године објављује песму Свезрачије, једну од својих најбољих песама у акаталектичким и каталектичким десетерцима:
Зашт је страно човеку божество?
Зар се тајна изгубио кључ?
Зашт' човека да тоне мужество
Свемогућства кад преплане г' луч?
Нашто нагон, нашто силна воља
Кад се не мож' прелетети доља
Нит достићи блажености рај?
Нашто красност и блаженост Весне,
Нашто свезе љубови небесне,
Кад је други нам одређен мај?
Ах, у тами неизвесног бића,
Тумарањем назире се пут!
Грца сваки од наглога пића,
Нискост тишти очајања скут.
Минотавра победитељ како
Из блудежа нађе стазу: тако
У животу твој управљај лет;
По кончићу наћи ћеш изласка,
А вечности пренеће те даска
Свезрачија у прекрасни свет!
У римованим десетерцима дају своје најбоље песме и песни-ци као Василије Суботић (Час смрти, у акаталектичким десетерцима стављеним у сестине), Јован Суботић (Бог славенски Знич) или Медо Пуцић у сонетима Море и Живот. Неримовани десетерац, преузет у изворном облику из усменог песништва, рано је добио у уметничкој поезији предромантичара звучање које ће касније бити одлика романтичара, Симе Милутиновића Сарајлије, или Његоша. Георгиј Марковић посвећује Видаковићу једну песму и она носи већ све одлике десетерца романтичара:
Канд се сестре за род Сербски мисле,
Те ти златом уткивају данке,
И танк кончић од пореза крију! -
Канд с ' у теби, умни человече,
Сократове фантазије роје,
Ти презиреш росовечне даре,
(од лукавства чист ко сунца зраци
Кад кроз страд и каљужину бију
Враћају се нескверњим лицем),
И од данка, кад затруби правда,
С мирним духом ожидават цену
За труд знај, – ким одоји младенце
Које мајка ран од сисе одби!
Права линија води од оваквих стихова до неримованих десетераца Василија Суботића, који антиципирају Његоша. У песми Северни путник к Антики (која је реплика Шилеровој Die Antike an den nordischen Wanderer) или у оној другој посвећеној богињи трагедије, Мелпомени, десетерац је усвојен као средство мисаоног а не епског, наративног песништва:
Свог висока изводиш пленика
Ти из чувства (дубоке) гудуре
Притиснуте густом помрчином
Ди с не види прста пред очима
И дајеш га белог дана свету
На радости пењеш га холмове
И пролећа дојиш мирисима.
Tи с брижљивом топлом негом мајке
Напојаш усхићена слашћу,
Узмућено бистриш му срдашце
И безбриге веселом ведрином
Разгаљено чело му венчаваш.
С друге стране, предромантичари стоје под италијанским и француским утицајем (то je време француске доминације у Далмацији и Трсту). Песници као Виторели, Касти, Дела Каза, Санацаро или сонети Микеланђела и Петраркин канцонијер су лектира А. Андрића, Дошеновића, Пачића и других предромантичара. То ce одражава на њиховој форми и тематици. Предромантичари широко уводе у српско песништво некласичне форме у првом реду оне романског порекла. Сонет, сестина, терцина, октава (станца), триолет, риторнел, али и други облици, као што je, на пример, газела (коју Српском народном листу 1840. и 1841. Александар Андрић шаље из Госпића), све чешће ce сретају у српској периодици и после 1845. уз десетерачку поезију преовлађују над античким песничким формама. Сонет, који Орфелин даје у свом венецијанском Магазину (1768) још у барокним пољским тринаестерцима, стиче поштоватеље у српској књижевности предромантизма. Мркаљ га зове "сагласица" и "звуковез", а негују га: Дошеновић, Пачић, Вујић, Боројевић, Мркаљ, Јефтимије Поповић, Медо Пуцић, Јован Суботић, Р. Зденчанин и други. Јован Дошеновић у својој збирци Лирическа пјенија године 1809. има већ циклус сонета, испеваних у четрнаестерцима, јер су српски предромантичари сматрали и писали да сонет треба да буде у четрнаестосложном стиху. У предговору он уводи читаоца у италијанско песништво "предивно и превозможно на сваку руку", говорећи пре свега о сонетима, које зове "припевима". Италијани – напомиње Дошеновић – сонете користе у различитим приликама, при сваком весељу или жалости; при свадби, приликом устоличења световних или духовних лица, ако хоће да кога похвале због родољубља, пригодно, приликом владарских светковина, али и приликом смрти у знак жалости за киме. Дошеновићеви сонети следили су овакве препоруке и посвећени су различитим случајевима. Један од тих сонета испеван је 1804. када је на повратку из Далмације Дошеновић са Велебита угледао предео свог завичаја; један други je такође посвећен песниковом отечеству, у које ce враћа после дугог странствовања:
Здравствуј место земље гласа блаженога
Што на срећном господствујеш окружају!
Здравствуј, страно, која руком oд самога
Сађена си Бoгa и подобна рају!
Давно срце ово позна, дa из твога
Срца оне славне сенке и уcтаjу
И собору богов иду и рад свога
Потомства ce пpу и свој штит му дају.
Здраво дa си о, часто, што наполњена си
Цвећа, воћа и плодова милодушних,
Koje нови цветањ диже, чрвењ краси.
Здравствуј, чисти, сладак пити, пил воздушни,
У твом недру упругоме Бoг ме спаси...
Ja caд у мир paдo идем вечно суштни.
Занимљиво je да Дошеновић" сонет назива "припев", а користи у њему и акростих (на пример, у сонету посвећеном Јовану Рајићу). Јефтимије Поповић у књижевном додатку Новина србских (Беч 1821. и 1822) објављује два сонета поводом Соларићеве смрти и малу збирку сонета под насловом Сонети списатељима. Међу њима су сонети посвећени Вуку, Мушицком, и другима. Један од најинтересантнијих je сонет посвећен књижевном критичару; то je у ствари сатирична парафраза 134. сонета Петраркиног канцонијера:
Не налази с ким бит с', а нејма мира,
Страши с', нада ce, гоpe, леден бива,
По небу леши, на земљи почива;
Ништа не вата, а цео свет дира.
Мисли к тавници дa ce он пребира
Која нит држи, нит замку дреши,
Без ока види, без уcтa ce смеши;
A хладна гpoбa себи сан избира.
Мрзи на себе, вели, љуби друге:
Чами в жалости у дане пpeдугe;
Hepaд je смрти, ни животу равно:
Гложи ce с собом и лице гpeбe.
Чудно пребива сердце му одавно;
Књижество стану в том. je л ' за тебе?
Уз ову збирку иде и Примечаније, које објашњава шта је сонет: "Сонет, по Петрарку, славноме стихотворцу талијанском, јест песма од четрнајест стихова, који један другоме јасно одговарати морају. Више стихова не сме бити од четрнајст, у толико само стихова цела смисао мора ce свершити; ако лиј е пак више стихова, то није онда сонет, sonetto, него песма, коју он зове canzone. Дикоји оћеју да и четрнајст слогова имати мора, но Петрарка на то није свуда пазио, дигди има четрнајст, а дигди и помање. Сонет може бити весео, може бити жалостан, а може и шаљив и тако разна чувства и страсти човеческе изражавајућ..." Версификацијски су сјајно урађени сонети Јована Пачића, који их понекад даје и у преломљеним стиховима (криптосонети). Такви су и сонети Николе Боројевића или Меда Пуцића:
Шта je живот? нека л'јепа нада
Уживања божијега свијета.
Части, љубве, славе благих љета,
Која хоће да те смами млада.
Шта је живот? спомена нерада
Њеког чара, њеког аманета,
Њеког часа обожања света
Што нијеси кушао никада.
Шта je живот? часовно примирје
Међ силама бopeћe пpиpoдe,
Цвјеће земно, небеско љепирје;
Шта је живот? та, одушак убах
Којим нарав кроз свакакве згоде
Враћа Бoгу створитељни издах.
Октава (станца) често je коришћена у делу Јефтимија Поповића, који je попут италијанских епичара певао своје спевове у станцама. Октаву негују често баш у изворном облику користећи јампски једанаестерац А. Андрић, Севастијан Илић или Никола Боројевић, који je гради у јампском једанаестерцу, или од десетерца са каталексом:
Од богатих и учених људи
Знам дa није тако суви пост,
Да согласне воље мушки тpуди
Нису кaдpи основати мост
Преко кojeп к нам ce доћи жуди
Небеснога Феба мали гост
Од пpecудe кој ћe нас oтpecти
И свакога к иcтини привести.
Да признаје дa je дужан пити
Своје лозе посвећени слад,
Ако жели дa свој Парнас кити,
Да не трпи код свог блага глад,
Бор не може нигде јела бити,
Пре су оба једне гope caд;
Сваки јунак има cpце жарко,
Ал je другo Мартин, другo Марко...
Боројевић je остварио октаву у јамском једанаестерцу у песмама Скоротеча (1842) и Обилић (1843):
Кој змију љуту у нeдpимa гojи
Па oд ње помоћ у невољи чека,
О, тешко њему и сене се боји,
Јер смрт му грози ненадна и прека,
A рођено кaд мајка чедо дojи,
Taд праву љубав ужива довека;
Тко уши има ово нека слуша,
У осталом пак сваком бог а душа...
Ређе романске форме – триолет и риторнел – неговао je Александар Андрић, преводилац Петрарке, и 1841. и 1842. године слао их из Лике српским часописима. Канижлићеве песме у тер препоручивао je Мркаљ у Новинама србским још 1821. год романске песничке форме често су ишла у српској књижевности овог раздобља и два чувена стиха истог порекла: александринац (5+6) и јампски једанаестерац. Александринац су неговали у овом раздобљу анонимни песници с краја XVIII века, потом Трлајић, А. Стојковић, Јован Берић, Пачић, Боројевић и други. Иако је силабизам преовлађивао у поезији овог стила, мада су код предромантичара најчешћи силабички стихови попут александринаца и четрнаестераца са одмором на средини односно после осмог слога римовани у куплетима, постоји и један изузетак.
Уз романске песничке форме ишао je и њихов устаљен стих, јампски једанаестерац Петраркиног канцонијера и Дантеове Божанствене комедије. Дводелни ритам са ударом на другом слогу стопе, несвојствен српском језику, који нема акцента на крају речи осваја ce још у барокним временима. За разлику од јампског једанаестерца руске провенијенције, који je познат већ писцима српског барока, или сафијског једанаестерачког јамба, пореклом из Антике (омиљеног код класициста), једанаестерачки јамб предромантичара вуче порекло из Италије. Код предромантичара негују га Сава Мркаљ од 1822, када настаје његов сонет Земунцима у овом стиху, и тај ce сонет узима као први сонет испеван у јампском једанаестерцу у српској књижевности (Ж. Ружић). Мркаљ у овом стиху виртуозно преводи и псалме комбинујући га са каталексом:
Ko стоји, творче мој, у твоме двору?
Ko л ' сели там у твоју свету гоpу?...
Ko ходи чист и делаш правду скор;
Ком. истинит свак срца изговор,
Чиј језик вешт – не ласти ни у чему,
Ko пакости не плеше искрењему
Hи дoнoce на туђу прима чест,
Пред киме ништа je ko лукав јест...
Јампски једанаестерац испунио je октаве Боројевића, сестине Суботића у изузетној песми Ембриону (1841), октаве Севастијана Илића, преводе Петрарке, октаве и риторнеле Александра Андрића и некласицистички део наслеђа Димитрија Арнољевића Малетића и Васе Живковића. Јован Пачић у песми Све љубов сјајно остварује овај стих древних канцонијера за који ce у литератури узима да je код Пачића имао и немачки версификацијски подстицај:
По свуд, по свуд ми драгој љубов следи
Што је межд свим богиња срдца мог,
Сва је у њој, сва љубов из ње гледи,
Престол у њој подигла царства свог:
Ал' с њом једном све љубов украшава,
Над свим и нам оснива своју власт
IIpeдpaгoj све учиниш олакшава:
Обратит јад и скорб у љубве сласт.
У њој подвиг и живот cвeмoгући
Пpeдpaг и леп je сродне љубве дap;
И глас и склад у пенију вријући:
И взор и миг je мамни љубве чар.
Возраст и струк ју љупку велми краси;
Гипкост и ход je лак от љубве дат,
Подраж je сва у черном оку, власи:
Ha њој ce зри сва нрави благодат.
Романске песничке форме српских предромантичара преузеће романтизам и када ce појаве сонет, станца и јампски једанаестерац код Бранка Радичевића и других, они ће само настављати једно формално усмерење које je донео српском песништву још предромантизам, тршћанска песничка школа, никла у области под француским и нарочито италијанским књижевним зрачењем.
Рађање нове осећајности
Садржински песништво српског предромантизма п