Милован Глишић

Приповетке

Садржај

Бошко Новаковић

Милован Глишић
(1847-1908)

Рођен је 6. јануара 1847. у селу Грацу, крај Ваљева. Родитељи му нису могли обезбедити редовно школовање пошто у селу није било школе, али су га оспособљавали за живот оним што је било најбоље у њима. Отац гуслар и мајка даровит усмени приповедач научили су га писању орловим пером. Тако припремљен, млади Милован био је у Ваљеву одмах примљен у други разред основне школе. Био је већ напунио седамнаест година кад је ступио у први разред гимназије. То је било 1864, у Београдској нижој гимназији, "теразијској". Необезбеђен, млади Глишић се морао ослањати само на властито сналажење. Кад му је већ идуће године, 1865, умро отац и у родној кући остала мајка удовица са двоје млађе деце, угасила се свака нада и на ону танку помоћ која би вредела као подстицај и охрабрење. Остављен себи, Глишић се није либио никаквих послова. "Био је и ђак и слуга. Послуживао је по имућнијим кућама, прао судове, ишао по воду, трчкарао по вароши, понекад је забављао децу - радио је све што се тражило од њега, само да би имао хлеба и крова над главом" (Урош Џонић). Мада му је "послуживање" одузимало доста времена, Милован је ипак био добар ђак. Његово интересовање није се сводило само на школске предмете; читао је много, без реда, све што му је долазило до руку. Поред тога учио је и стране језике: руски, француски, немачки.

По завршеној гимназији (1870), Глишић је најпре почео да студира технику. Тада је ушао у јавни живот дубље и видније, као уредник сатиричног листа Враголан и агилан члан покрета Светозара Марковића. Обележен од власти, као противник поретка, "црвени комунац", "усијана глава", Глишић је био ухапшен кад је 1872. са два своја друга пренео из Земуна неколико примерака Марковићеве Србије на Истоку. Због материјалне немаштине, он је те године напустио технички и прешао на филолошко-историјски одсек Велике школе. Студије су текле успешно и низали се испити, али један неуспех све је нагло и заувек прекинуо. Глишић је био уверен да је неуспех последица неправде и у огорчењу напустио је студије 1875. без завршне дипломе.

Почетак његове каријере означава служба помоћника уредника Српских новина. У 1875. је и почетак његова књижевног рада: угледни књижевни лист Отаџбина штампа му прве приповетке. Ускоро, за време српско-турских ратова 1876-1878, његово знање страних језика показаће се као драгоцено на раду у Пресбироу. После смрти Ђуре Јакшића, Глишић је, 1878, постављен за коректора Државне штампарије. Године 1881. постаће драматург Народног позоришта у Београду, 1898. биће пензионисан, а 1900. враћен у државну службу као помоћник управника Народне библиотеке. То је био највиши положај који је постигао; на њему ће и умрети, 20. јануара 1908, у Дубровнику, куд је отишао ради лечења. Три године пре смрти доживео је истинско и велико задовољство кад га је Јован Скерлић, са висине врхунског критичарског ауторитета. својом импресивном, зналачком и убедљивом студијом рехабилитовао као приповедача, утврдио му ранг и одредио историјски значај.

Најзначајнији део Глишићева књижевног рада представљају сатире. Њима је он, полазећи од битних особина реалистичког метода, извајао пластику целог низа ликова, оцртао значајне друштвене појаве и процесе, осветлио неке ознаке епохе, без којих би она остала недовољно уобличена, па и осиромашена, и ухватио боје пресудне за продорнију структуралну анализу и целовитију слику средине. Претежно је у тим сатирама реч о селу, али су се односи и појаве, узроци и последице, тако и толико испреплели и усложили да се паланка и село често налазе у истом животном раму, везани нераскидивим концима међусобних сродности и наклоности, али још и више разједињени антагонизмима сурове борбе око новчане моћи. Своје сатире Глишић је стварао на мотивима који су били природни одјеци друштвене стварности. Чистота побуда у овом случају је непогрешиво водила до дејствене критике. Карактеристично је за Глишићев метод што је он зеленаша Пупавца срео, друговао с њим, проучавао ради вернијег преношења менталних, телесних, говорних појединости, али је за књижевно-историјски значај Глишићевог дела претежније убедљиво уочавање корена и унутрашњих погонских снага социјалне појаве. Јер зеленашење, бирократски систем, културна заосталост, примитивизам, паразитски начин живота попова и учитеља, густа огрезлост у сујеверје, разноврсни и многоврсни пороци у људима и у њиховим односима, проткали су Глишићев текст горчином истинољубивог сведочанства и одредили његову суштаствену књижевну природу.

Међу сатирама, приповетка Злослутни број и комедија Подвала и своју фабулу и своје тематско обележје заснивају на истом лику. Истина, у приповеци то је Мојсило Пупавац, а у комедији Вуле Пупавац, у приповеци је догађај смештен у Смедерево, а у комедији у неименовану варош; има и других ситнијих разлика у именима и броју личности, али проширена драмска прерада није у битности изменила оно што је основно у природи лика, оно што је карактеристично за условљеност такве друштвене појаве. Пупавац је врста сеоског зеленаша, немилостивог паука у маленој радњи; све његове способности своде се на један једини вид; његово животно кретање познаје само једну стазу: ону којом се може "интересирати", на којој се, дакле, стичу све врсте и све могућности "шпекулација" од примитивних и ситних превара до жестоког и разорног каматњаштва, ту мађијски привлачну стазу на којој се остварују интимни снови капиталисања. Владарски сигуран у својој сеоској радњи, Пупавац је, међутим, сасвим измењен у градској средини: телесно неугледан, ружан, он у новој средини губи своју сналажљивост, наиван је, неук, неспретан, лаковеран до невероватности. И у приповеци и у комедији њега ће у паланци сналазити само невоље: сад је он онај кога бездушно варају, коме узимају новац, коме се подсмевају, комична жртва властите незајажљивости и лаковерности. Писац га непрестано и доследно кажњава; то кажњавање је одмазда за његова ранија злодела, али је пренаглашено, па и промашено у ефекту. У приповеци је намештена слутња о броју 25; мотивисаност је слаба и неубедљива, па је у комедији писац свео помињање броја на погоднији опсег. Међутим, у комедији има неодрживих наивности. И поред свега, свих тих видних слабости и грубих конструкција, у српској литератури остаје дограђен и изразит лик Пупавца, са особеним звуком и сугестивним рељефом.

По ширини и пространству тематског обухватања значајнија је приповетка Глава шећера. Композиционо је нејединствена, јер садржи више оделитих тема и више приповедачких мотива, састављајући своју целину од овлаш повезаних, понекад тоном и духом различитих епизода, али је синтеза оних особина којима ће Глишић најбоље одразити друштвено-економска и морална превирања, грчења и посртања једне средине и једног времена. Од ироничне безазлености до сатиричне јеткости, од сувог реалистичког податка до жучног карактеролошког уопштавања, Глава шећера је истовремено анегдотски снимак једног лукавог поступка, али и процеса раслојавања села, историја пропадања сељака Радана и богаћења капетана Максима Сармашевића, слика удруженог деловања бирократске власти и сеоских "интережџија", па тиме продире у слојевитост тадашњих односа. Цела приповетка је у распону двеју крајности: једна је како сељаци говоре о казнама на небу, у вечности, које ће стићи каишаре и зеленаше, а говоре то ради своје утехе, ради властитог олакшања, јер правде на земљи нема, а друга је она хучна и бучна слава сеоског ћате Давида Узловића, са скупом паразита и насилника. Између та два крајња руба своје приповетке Глишић је сместио ликове и догађаје, једну невеселу фабулу и једну потресну оптужбу. У портрету капетана Сармашевића иронија се расцветала до раскоши, зазвучала је финијим акцентима привида једне стварности. Под углађеном спољашношћу капетановом, под привидом уљуђеног понашања - што би требало да представља напредак - крије се опак и грамзив дух бирократе. Тај дух ће пронаћи нов начин глобљења сељака, рафиниран у формалној исправности, гледаној споља, и у унутрашњој игри, тврдој и суровој, којом се искривљује закон, изопачавају односи и злоупотребљује положај. Ту је иронија преша у сатиру, горку и продорну, а писац је остварио импресивне тренутке своје прозе.

Друге Глишићеве сатире немају тај значај. Неке од њих су занимљиве по мотиву. Приповетка Свирач има такву занимљивост. Она носи наслов о свирачу Сретену, али је у њој, заправо, виднији лик газда-Милуна, похлепног рачунџије и необузданог зеленаша. Тиме се не исцрпљује сатира Милована Глишића. Ње има и у другим приповеткама, чији карактер је претежно хумористичан или фантастичан. Овај круг завршава се, међутим, неколиким мањим приповеткама, готово цртицама. Таква је Шетња после смрти. Писац је био на трагу и при додиру једне добре сатиричне теме о формалистичком схватању дужности: замршен спор и луда пометња око надлежности ко је дужан да се брине за сахрану самохрана човека изокреће природан ред ствари. Глишић је остао, међутим, само на замисли, не развијајући тему подробније, у њеним обухватнијим облицима, и задовољавајући се тек наговештајем. Таква је и цртица Молепство: та "шала из натмурене 1885. године" интонирала је призвук сатиричне жаоке над празним молитвањем. Сродна жаока појавила се и у Сигурној већини. Данашњи читалац ће се зачудити кад у тексту Милована Глишића нађе елементе атмосфере из сатира Радоја Домановића: овај Глишићев министар, са својим сном о земљи без опозиције, са извесношћу о сигурном избору и о сигурном опстанку на власти, то је већ претходник министара из Страдије. Круг се, ипак, не може овде завршити. Јер Глишић је, слично Стевану Сремцу, имао и један противречан тренутак, онај кад је у Новом Месији стреле своје сатире уперио против Васе Пелагића; те су стреле биле затупљене, али одапете. "Избрани гушан", Полагушић је превремен фанатик, апсолутни у својим идејама, нестваран и фантаст. Писац му није опростио те мане.

Као и његов узор Гогољ, Глишић је имао развијен хумористички нерв, у градацији од ироније до пародије. Елеменат хумора присутан је скоро у свима његовим приповеткама, али један део њих гради своје ефекте искључиво на хумористичкој потки. Ти ефекти се најуспешније извлаче из обрнутог реда ствари, из "шила за огњило", из препредено замишљене и вешто изведене подвале, из обрачуна за неки ранији однос. Досетка, духовита подвала, спретна обмана, то су узрочници и чиниоци друштвене атмосфере у којој се грлато смеје и ведрином видају ране. Потка је широка и њене нити су сировост и неукост, сујеверица и лаковерност, хвалисавост и уображеност. У њеном пространству су нерадни учитељи и заостали попови, ситне чиновничке душице и ветрењасти сеоски напасници, празноверни ловци и страшљиви трговци, довитљиви сељаци и чедне сељанке. Градска средина и село сусрећу се ту на спојним границама истоветних и истоврсних мана, укрштајући своје менталне карактеристике и особености у заједничке ускости духовних видика. Слика се ипак зауставља на разини смешнога.

За Глишићев метод и за сплет приповедачких особина врло је карактеристична приповетка Брата Мата. Сујеверица није овде ни тежак остатак ни стварна појава, него подлога за вешту шалу и успело постављену замку. У двема приповеткама, Ни око шта и Учитељ, појављују се две врсте, две категорије учитеља у пуној супротности особина, схватања и деловања. Хумористичка интрига и заплет између учитеља Грујице и попа Вујице избили су одиста "ни око шта", због испуњене буљине, али је лик учитеља светао и пријатан, са ознакама модерног човека темељније образованог и методски припремљеног. Антипод му је лакоми и лицемерни поп Вујица, облапоран на туђе јело а шкрт, сујетан на своје знање, а неспособан. Глишић је комику хватао на периферним поповим особинама, на његовим узречицама, на његову плитком рачуну да учитеља затекне увек при јелу, а тежиште хумористичког ефекта бацио на повређену попову сујету због недобијања испуњене буљине. Из тога ће се после изродити неизмирљива свађа, али та танка хуморна окосница није пресудан чинилац носивости у приповеци. Више је то она неспојивост њихових схватања, природна несагласност напредног учитеља и заосталог попа, сликовита несразмера двеју улога. За село Глишићевог времена такав поп и такав учитељ су слика живе и набујале стварности.

Та слика има и своју супротност. У Учитељу поп Марко и учитељ Милан ускладили су своје односе и своје улоге до савезништва у одбрани властитих интереса. Главна брига тога учитеља, нерадника, своди се на то како ће обманути изасланика. Његов друг у свакидашњим разонодама, поп Марко, ту му је од драгоцене помоћи. Слика те двојице - учитеља како обучен лежи у кревету и прави се тешко болестан, и попа који је натакао епитрахиљ па чита молитве за учитељево оздрављење - комична је као замисао, али тужна као податак менталитета и прилика. Сеоски живот бруји и друкчијим звуцима и одблескује се и у другим угловима. Хумореска Шило за огњило је слика одмазде сељака над трговцем ћир-Трпком, вештим и похлепним преварантом на кантару. Одмазда је омогућена променом ситуације: сад је трговац лаковеран, а сељаци вешти, и у том обрту хумор постаје дејствен. Шило за огњило као поступак, као комад, поновиће се и у безазленој двострукости договора у Друмској механи, а више и јаче у Роги, једној од Глишићевих приповедака успелијих по композицији, опет са варијантом једне праведне одмазде. Надмудрују се међусобно и два чувена ловца, Нешко Срндаћ и Стојан Ћук (Два ловца), надмудрују се вршњаци Кића и Мића у комедији Два цванцика са шишарком уместо ораха и маховином уместо вуне. Ако је у том пределу лаке шале и комичног заплета Вујина просидба у целини сведена на скицу готово невероватног сусрета лепе и здраве девојке са туњавим просиоцем, који има неизлечиву страст за ритама и спавањем у похабаном оделу, приповетка Редак звер прелази оквир и слику сусрета ловца Радоша са мајмуном, улазећи у шире и продорније обележавање средине. У хумористичној цртици Чист ваздух на нишан подсмеха дошли су паланчани. Њихово првобитно одушевљење, које их води из прашњаве паланке, из монотоније свакодневног живота, у зеленилом засићено пространство сеоског видика, на чист ваздух, у свежину одморишта, утопило се у ракијској измаглици влажне, смрадне, загушљиве сеоске механе. Друкчији је карактер приповетке Распис; она је спој неколиких особина, мешајући хумор и сатиру до недељивости.

У приповедачком делу Милована Глишића постоји цела једна мања област која би се тешко могла очекивати од писца изразито реалистичког метода. То је област фантастичних прича, област са духом и тоном народне приповетке, са карактером гатке, са фолклорним мотивима. Сва је прилика да је ту наклоност Глишић примио од Гогоља, писца оних чудесних Вечери на салашу крај Дикањке. У приповеткама из те области Глишић је исцрпео све што је сујеверје изнитило око вампира, анатемњака, џинова, сабласти, око појава којима је машта припростог сељака населила загробни свет. Понекад се такав мотив пробије и у приповетку са стварном животном подлогом: у Глави шећера једна епизода је посвећена опису Раданове борбе са нечастивом силом. И у другим приповеткама има мешања елемената. Ноћ на мосту, поред описа једне стравичне ноћи, има још и два покушаја објашњења промена на селу: један о нестанку пријатељства, други о узроку нерада. Као Гогољ, и Глишић је понекад сујеверицама давао тон убедљивости. Призвук лежерне ироничности и народског хумора дејствен је у причи После деведесет година. Прича је грађена на легендарним слојевима хумора, на којима су у народној приповеци настајали Ћосо и Еро, са свима карактеристикама и у свима ситуацијама бујног измишљања. А где смо, у коме раздобљу Србије, кад се прича дешава? Људи још носе перчине, Страхиња је "пропалио" дуван, а још је момак, кмет на састанку лежи потрбушке под орахом "па се ногата најлак", састанци се завршавају препиркама, а препирке тучњавама, сељаци се међусобно плаше језивим причама о проклетој воденици, царују вампири. Глишић је и овде помешао две теме: једна је о преливању вампира водом аџијазмом, а друга о љубави двоје младих, Страхиње и Радојке, са уобичајеним неспоразумом између родитеља и деце. Он је са задовољством извлачио и из таквих ситуација оно што је људско, људски топло и меко, осећања симпатије и пријатељства, слоге и сарадње.

Одступање од тога тона и прихватање фаталистичког притиска ишло је на штету књижевне вредности Глишићевих приповедака. Реалност појаве нечастивог у приповеци Награисао уступак је сеоској непросвећености. У таквом склопу мистика се није могла избећи. Задушнице су пошле од доброг тренутка племените мајчинске љубави према јединчету, али су се утопиле у сујеверним таласима необјашњених појава.

У Глишићевим приповеткама нема много женских ликова. Међутим, два женска лика, удовица Миона и старица Деса, издвајају се својом изразитошћу у српској прози тога времена. У Првој бразди је лик Мионе, у Тетка Деси Десе, са пуним и чврстим рељефом код прве, са мање целовитости код дуге. Методски су приповетке занимљиве, иако се разликују. У Првој бразди људске судбине и историје своде се на хитре, сажете, готово пословички кратке изразе: "Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату, иза Јанкове клисуре." "Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе." "Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина." Сад писац нема времена за подробније анализовање ситуације ни за прикупљање аргумената; он хита истуреној мети своје замисли: да отелотвори једну чежњу, да заврши једну слутњу, да награди једну храброст. У тој хитњи он је и цео процес сналажења удовице у неочекиваној ситуацији свео на тренутак одлуке: "Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове..." Од тога тренутка Миона ће постати борац у двоструком смислу: у једном да очува име породице, дух породичне заједнице, лозу и снагу, неприкосновени кућни темељ и обасјан људски понос; у другом да унапреди живот своје деце школовањем. Прва бразда коју је узорао Огњан није симбол, него непосредан, узбудљив, непоречан доказ да је стасао домаћин, да је побеђено раздобље одрицања и стрепње, да је живот отворио широка и светла врата среће. Тој победи мајчинске храбрости, томе морално заслуженом и стократно оправданом тријумфу упорног људског отпора према искушењима и бедама, Глишић није пришао као посматрач, већ као песник, и његова приповетка, обојена топлином и наклоношћу, подигнута у тону, надахнута оптимизмом. и остварена емоцијом, издваја се из простора чију природу и границу одређују хумор, сатира и фантастика. И лик кочоперне старице Десе озарен је идиличним сјајем и издвојен људском врлином. За његову мању успелост криво је пишчево мешање елемената. У уводу они су делови репортаже: "Ја сам први пут видео тетку Десу преклане на сабору у Дренчи. Дренча је врло занимљиво село. Село усред жупских винограда. Ту је голема пивница, ту је црква сеоска, судница општинска и гробље." И поред тих података личног карактера, слика нема ни живости ни пластике. Израз је уопштен. Које село нема пивницу, судницу, гробље? Пишчево интересовање је, очевидно, усмерено на људску изузетност тетка-Десину: сама, она зрачи око себе сјајем истините љубави; сама, она је предана служби за срећу других; сама, она је стуб сигурности за осамљене сиротане. Иако, дакле, и у Тетка-Деси има светлуцања људске топлине, овде је то само пламичак, па приповетка не премаша оквире репортажног тренутка.

По своме методу Милован Глишић је писац који се ослања само на "поезију чињеница", на податке и појаве које може да уочи његов вид и класификује властито искуство. Већи део ликова у његовим приповеткама пресликан је са живих личности. Тај метод погодовао је за обраду оних друштвених појава које су биле под ударом критике Светозара Марковића. Бирократија и зеленаштво, распрострањена друштвена зла тога времена, чине се у Глишићевим приповеткама као илустрација Марковићевих идеја. Светозар Марковић пише у Србији на Истоку: "Мржња на чиновнике, која се код народа показала у свим бунама што у оно доба потресоше нашу отаџбину, у самој ствари показиваше незадовољство и мржњу народа на бирократску систему државну, на ово ново угњетавање народа које се вршило по прописима и законима." Глава шећера, Распис, Свирач, осветљују то "ново угњетавање по прописима и законима"; осветљују га из разних углова, комичних и трагичних, ироничних и сатиричних, али му дају сведочанство и печат истине. Са зеленаштвом је то још очигледније.

Из таквог односа према стварности произлази Глишићев метод. Њему је била потребна или анегдота или стварна личност; анегдота као фабуларно ткиво, личност као образац. Тиме се обележавају и главне приповедачке особине Милована Глишића. Карактер његовог причања своди се првенствено на фабулу, на развијеност радње, на дијалошку течност, на појединости које целом току дају мање или више рељефа. Унутрашњи живот његовог јунака готово нам је сасвим непознат. Глишић није имао снаге за психолошку анализу, за бојење и испитивање дубљих и скривенијих појава човековог бића. Његови описи личности заустављају се на уопштавању којим се не прелази много народни говор и поступак. Сведена на догађај, на односе, на ликове, на ситуације, та проза је сиромашна свим оним што је уметничка драж текста. Њене фигуре су до подударања у духу и изразу свакидашњег говорног саобраћаја. Оно што је најбоље као приповедачка особина ове прозе, то је често упечатљива пластика ликова. Они стварају атмосферу, они носе радњу, они обележавају односе. Неки од њих и данас држе пун звук занимљивости и веродостојности. Такви су нарочито капетан Максим Сармашевић, зеленаш Вуле Пупавац, сељак Радан, ловац Радош, удовица Миона. Целовитошћу њихових улога и убедљивошћу њихових слика Милован Глишић је претходник оних писаца који ће као социјални хроничари или историчари обележавати друго време, али ликовима који већ имају своје узоре. Не само газда Јова из Паука Ива Ћипика но сви доцнији пауци, сви каишари и каматници, имају свој прототип у Глишићеву Пупавцу.

Језик је једна од оних особина које се не могу мимоићи кад је реч о прози Милована Глишића. То важи и за преводилачки вид његове активности. Као преводилац са руског и француског Глишић је развио плодну и значајну делатност. Остаје ван сумње чињеница да су његови преводи Толстојева Рата и мира и Крајцерове сонате, Гогољевих Мртвих душа и Тараса Буљбе, Љељкинових Полканових мемоара, Гончаровљева Обломова, поред већег броја других, знатно утицали на познавање руске књижевности међу српском читалачком публиком. Преко Глишића почео је плодан утицај Гогоља на наше писце, међу којима су и Стеван Сремац, Светозар Ћоровић, Бранислав Нушић. Глишић је, одиста, врстан познавалац језика, изворног, језгровитог по духу и правилног у облицима.

После Глишића доћи ће многи већи уметници, српска приповетка разудиће своје токове и у ширину и у дубину, развиће се до надмоћног рода, оствариће бриљантне резултате, али у њеним скромним почецима, у њеним првим покушајима да нађе свој пут и своје границе, удео Милована Глишића је видан и несумњив.

Бошко Новаковић

Милован Глишић

Приповетке

Рога

Е, људи, то је баш да бог сачува! Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М. - Вала, ја не знам има ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чему натрунио. Већ оматорио и упола оседео, па опет неће да се окани чуда. Толико имање, стока, баштина - па му све мало; све граби туђе, све је рад да закачи другог. Као да ала из њега зија! Барем да има коме оставити - ни по јада, али сам као пањ; нигде никог до оног дугачког и сулудастог синовца, што све село тера спрдњу с њиме... Па хајде што граби - нека га ђаво носи - нек граби! Нико се није од срама спомогао. Ама што се надуо онако од тешка јордама? Где год дође, све ти се он размеће, све се хвали, у свачем се гради најпаметнији. Па хајде и ту нека га ђаво носи - кад је таки! Него што се онако матор помамио, те не да никаком чељадету с миром проћи? Јали ће се искашљати, јали рећи какву непристојну реч - тек ће, цркао, пукао, дарнути свако чељаде. Гдешто су га и одаламили за то, па опет неће да мирује.

Газда Рака нема никаког најамника, јер "брате, не може се: године омахнуле, свет се искварио, неће млађи да те слуша, а овамо извлачи и краде где што дочепа". Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње, и иде у дрва и воденицу, и где год што затреба. Само је мало тром и једнако чмава. Куд се год макне - лећи ће да спава, а овамо се Рака љути, псује, праска - чује се по свем селу. Шта се он пута успавао код свиња, а свиње право те у Ракину њиву па начине покор од кукуруза.

Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија помало ракије... А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију. Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг. А пушио је некакав дуван тако љут да су газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани пред њим.

Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека Газда-Раке из куће:

- Павле! Павле!... Боље! Боље! Ено нечијих свиња у њиви!... Боље истерај!... Ах, терај у обор - стоку му погану!

Паја скочи незграпно, па поче климати - бајаги трчи, вичући лено:

- Уша! уша!

- Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!... Ено их, потрчи, море! А чекајде, запамтићете ви ко је Радован, бели!... - развикао се газда Рака, па полете као смушен за Пајом.

Кад тамо, а оно - два назимета неког Симе Иванића провукла се кроз плот, па ришкају око увратина.

Сиромах Сима! Сад ће имати посла! А то је један поштен човек. Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петља и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући. На пакост његову први је комшија газда-Раки, и досад се већ неколико пута свађао и судио с њим по општини, све око потре, па ето и сад му се некако измакла назимад те увукла у њиву Ракину.

- Ах, гони у обор!... - дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао.

Паја само клима преко бусења, па тек и он покоји пут викне:

- Уша! уша!

- Та макни се сад ћу те овим коцем! - цикну на њ Рака. - Што се гигаш као да су ти јаја у недрима! - Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно.

Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне и газда Рака с друге стране, те потераше назимад наниже, сеоском обору.

Псује газда Рака, псује - ама не оставља, што кажу, ни миша у дувару. Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: "Ено, ено нашег газда Раке! Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!"

Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.

Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре и опет задимани, па онда пође полагано - све ногу пред ногу. Дуван га загрцне; застане да се искашље, па се, онако дугачак, превије као пругло чак до земље. Ударише му и сузе од муке, а он их растрља песницама, промрмља нешто, па опет најлак гига навише... Не кида се он толико. Дуго је до подне - стићи ће кући; а може где још и проспавати.

***

Механа је у селу М... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима. Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси доле. Столови обојени црвеном бојом; а тако је обојен и келнерај. На келнерају: чаше, полићи, чокањи, оканице и полоканице, с вином и ракијом; шољице, шафољић са слатким од руже, у ком се врло често нађе по неколико мува, мрави свакад, а кашто и по неки ивер или читав шипурак. По зиду слике Максимилијанове: једна, како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили. Осим тих слика поређане су још и неке женске слике, што токорсе показују делове света и годишња времена; слика некаког детета с наочарима а доле пише: Kleiner Grosspapa и друга - опет дете, женско, с наочарима а доле пише: Kleiner Grosspapa... Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци - Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама.

Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће. Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да не сврате.

То јутро беше некакав свечаник, па се искупило у механи доста људи. Неки сели по клупама пред механом, неки у механи за столове, па тако у шали и разговору седе и пијуцкају помало.

Кмет Стеван сео с одабранијим људима, па срче каву, и уза сваки гутљај тек рекне:

- Их, баш сам јечам!...

А они уз њега додаду:

- Погани Цинцари!...

За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима.

- Хајде, хоћемо ли? - упита један од њих испивши полић до дна.

- Нека још, док оде кмет - одговори други, а испод стола склонио руку и у њој пакло улепљених карта.

- Ако је кмет! Што ти презаш од кмета?... Де, ко изгуби да да полоканик ракије - прихвати трећи.

- Ама хоће да зановета. Знам ја њега... - рече опет онај други, отпљуцну, па наже полић.

- Нека, нека... баш и ја волим, док оде - припоможе четврти.

Утом се отворише врата и уђе газда Рака. Онако осорљиво, као што му је већ обичај, назва бога, па хајд' онамо ка кметову столу. И не упита се с њим, него одмах поче:

- Ама, Стеване, јеси ли ти кмет овде? Јеси ти глава у овој општини?

- Јесам, газда-Рако... А што питаш? Зар ти дојако ниси знао да сам ја кмет! - одговори му Стеван мало зачуђено.

- Па шта чините ви, људи? Је ли ово арнаутлук, шта ли је? - поче викати газда Рака.

Људи се само згледаше; неки се осмехнуше и шануше један другоме: "Ето га опет! Е, цркао би да се не суди!"

- Шта је теби, Радоване? - рече Стеван озбиљно. - Какав арнаутлук, бог с тобом јутрос?

- Како, шта ми је! - поче газда Рака још јаче, а све хода тамо и амо. - Ено онај лопов напустио онолике свиње те ми упропастише мал.

- Који лопов? Какве свиње?

- Ено онај твој поштени Сима, што га једнако хвалиш!... Затреше ми сав кукуруз.

- Е, е, затреше?...

- Затреше, јакако!... А ти бајаги кмет, па засео ту у механи, а није ти ни у уво што се овамо поштеним људма чини штета! - подвикну Рака још жешће.

Док ти и Стеван плану, па скочи:

- Ама, шта ти хоћеш, Радоване? Хоћеш да ти ја чувам кукуруз, а? Да ти ја терам свиње, шта ли?

Рака се трже мало, па поче лакше:

- Не велим ја то, Стеване, боже сачувај! Него, брате, упропастише ме. Није шала онолика штета!

- Ама шта хоћеш ти, море! - подвикну Стеван и унесе се преда њ.

- Хоћу, брате, да ми се потра осече... Оно је пропаст!

- Па што љуцки не кажеш, него си се ту распомамио као бесан!? Потра, потра - добро! Ето, осећи ћемо и ту потру. Не бој се, неће ти пропасти.

- Е, ти нареди људе, па хајдете горе у њиву. Ја ћу вас чекати - рече газда Рака сасвим мирно.

- Не могу ја то данас - одговори Стеван. - Имам ја још триста послова... Сутра ћемо!

- Ама потра је најпреча, Стеване... Реци људима нек изиђу сад.

- Е баш да ти не изиђу сад! Неће се до сутра свет преврнути.

- Добро, добро, Стеване! - рече газда Рака као претећи. - Има суда и осем тебе! - па љутито изиђе из механе.

Газда Рака удари преко сеоских ливада да обиђе узгред и свој забран, а једнако псује ђа Симу, ђа кмета.

Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића. То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру - да је није шале у свој капетанији. Марица Павићева једна је по једна девојка и по лепоти и по вредноћи.

Таман беше изнела хлеб да метне у пећ, а сва се запурила од посла и ватре те дошла још руменија - док ето ти Раке оздо, гунђа нешто, једнако. Кад би поред њихових вратница, а он враголасто намигну на њу и рече:

- Јеси ли сустала, Маро?

- O, кљусино матора! - промрмља љутито Марица, па оде у кућу да изнесе и остало тесто.

Газда Рака осврте се још једном за њом, махну главом, учини: "хм, хм!" па замаче горе у свој забран.

***

Сутрадан, баш у сами мрак, стаде врева у Ракиној њиви. Газда Рака размлатао се и развикао као да их је десет. Кмет Стеван прислонио се уз плот, па само ћути и гледа шта се чини. Срећко и Илија, потричари, обилазе по кукурузима, загледају оборене и упола изедене клипове и сумњиво врте главом. Сима се опет разгоропадио, па виче на другу страну:

- Хајде, хајде, газда Рако, спомогни се!

- Моје... моје ја хоћу! Нећу ја ником ни оволико зајести! - виче газда Рака и показује црно за ноктом.

- Нека, нека, газда-Рако!... Могу ја још толико платити. Немој мислити што сам ја сиромах, а ти - газда Радован Радишић!...

- Батали, море, свађу, па се намирите лепо као људи... То је срамота - комшије, па се кољете око неколико струкова кукуруза! - поче Стеван да их мири.

- Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа - по души реци! - прихвати Илија.

- Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен? - викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: - Нуто! Нуто!

- Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! - одупре се Сима у инат. - Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?... Е нећеш, бели!

- Јест, два назимета! А има ваљда недељу дана како ми мал затиру, а теби ни у уво! - дере се Рака.

- Чујеш, Симо! Дај ти њему четири вреће па нек легне та кавга - рећи ће Стеван.

- Четири вреће! - дрекну Рака и пљесну рукама. - Какве четири вреће, људи! Имате ли ви памети, имате ли душе?... Оволика грдна потра!...

- Ама стој ти, Радоване, знамо ми тебе! - дочека га Стеван. - Потру смо видели и наше је да осечемо...

- Много је четири, чича-Стеване, вере ми! - упаде му у реч Сима. - Ево у живот, ако су моја назимад и два струка оборила. То му је све стара потра.

- Ама видимо ми то, Симо брате, али шта ћеш му кад је таки!... Молим те, дај му две вреће, па нека га носи ђаво! - рече Стеван мало тише да не чује газда Рака ко ће га носити. - Нек се зајази! Само нека то легне једанпут.

- Право кажеш, Стеване - прихвати потричар Срећко, - нека му да две вреће, па збогом!

Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече.

- Добро, добро, газда-Радоване - викну Сима одвојивши се мало од потричара - ево ћу ти дати две вреће. Не могу само за атер ових поштених људи, а не бих ти дао ни зрнца, па макар се терали по свима судовима!... Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било - заиста!

- Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! - удари у вику газда Рака.

- Ако ти није право, а ти апелирај! - подвикну му Стеван, па се окрете Сими: - Ето тако, Симо! Даћеш му две вреће кукуруза, а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету.

И сви се разиђоше. Рака оде низ кукурузе псујући и Симу, и кмета, и потричаре, све изреда. А Стеван, опет, са Срећком и Илијом на другу страну.

- Е јест поган човек! - рећи ће Срећко Илији и Стевану.

- Не може ти оно, брате, док не закине туђе муке - цркло би! - додаде Илија. - Ено, све стара потра - готово иструнули они струкови... Познаје се, брате, што је скоро потрвено.

- Вала ионако ми већ досади та потра сваки час - рећи ће на то Стеван, али оваке напасти још нисам видео! Има десет пута како је од јутрос слао оног његовог лудака: "Хајде", вели, "рекао Рака да осечете потру..." Сад скидох и ту беду с врата! - Да бог сачува! Најгоре ми је осецати те потре. Али шта ћеш?... Једнако говорим људима: чувајте стоку, не дајте у штету, па ништа! Него одсад ћу и ја друкчије... Ти ћеш се, Илија увратити код бирова, па му реци нек закаже по селу да људи ударе роге на стоку...

Сутрадан зором већ поче биров викати по селу:

- Чујте, људи, заповест од кмета: ударите роге на стоку да не чини штете! Хоће кмет све у обор! Немојте рећи да вам није казано!...

А знате ли ви шта је то рога? Не знате, је ли? И не дао вам бог да знате!... Као што видите по самом имену, то није ништа лепо, што би се, на пример, могло од кицошлука понети. Рога је страшна ствар!

Она се овако гради: осече се рачвасто дрво, али се гледа да врат може таман стати између оних рачава; онај крај у дну рачава остави се подужи, колико већ затреба; рачве се пробуше напремасе, углави се између њих врат и удари се клин, који некад стоји за вратом а некад испод врата, и сад се живинче не извуче одатле лако. Ето, то вам је рога.

Рога је у разним употребама добила и разна имена. Тако, она се зове љуба, кад се дужи крај удари у земљу а рачве оставе горе, те планинка ту углављује телад да јој не сметају док краве музе. Кад се на волове или краве удари да не чине штету, онда им се то обеси о врат: дужи крај виси низ груди а рачве су за вратом, и тада се зове клечка. А кад се удари на свиње, онда се дужи крај остави за вратом а рачва испод врата, и тек тада се зове оним страшним именом - рога...

Него да се ми оканимо те ђаволске роге! Боље ће бити да видимо шта ради наш газда Рака.

***

Прошло је већ два-три дана како је осецана она потра. Поранио газда Рака и обишао забран свој, па ударио поред Павића куће - хоће преко ливаде доле механи. Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом - иду с воде. Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче:

- Нуто, нуто, пораниле цуре! Оне ћуте, скретоше с путање и прођоше. Рака се осврте за њима, па, смешкајући се, упита:

- А камо ти добро јутро, Марице?

- Остало у потоку!... - осече се она на њ, па пође даље.

Газда Рака махну главом, учини: "Хм, хм! ђаво дете!" па окрете наниже, преко Илијине њиве, доле сеоској механи.

Ту затече Симу, испсова се опет с њиме због оне потре и рече да ће га тужити капетану ако му данас не донесе две вреће.

Пошто се већ сит навикао и попио чокањ ракије и каву, пође опет преко ливаде, поред Павића куће.

Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се:

- Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути.

- А где ти је Спасоје и Ђуро?

- Не знам... Иди па их тражи! - одговори она љутито.

- Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће.

Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче:

- Зар баш остаде у потоку, Маро?

- Шта велиш? - упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко.

- Оно твоје "добро јутро"... Баш си ми ти неки ђаво! - рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се.

- Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво!

- А што, чедо моје?

- Чедићеш се ти никакав, док те одадерем овом мотиком! - осече се Марица.

- O, о, богами, она се не шали! - прогунђа газда Рака, па одмаче од плота.

- Е, збогом, Маро, збогом! - рече брзо и, климнувши главом, учини "хм! хм!" па замаче преко једног прелаза у воћњак.

- Ђаво те носио, кљусино матора! - рече она, па настави копати.

Утом дођоше Спасоје и Ђура да се мало прихвате. А Марица, те пред њих:

- Ама, Ђуро, богати, привикниде ти оном Радовандери - нек ме се окани једном!

- Шта, зар ти опет не да с миром? - упита Спасоје.

- Не могу никуд да се макнем од њега! Као да га сам ђаво нанесе - куд год пођем, јали ће ме срести, ја стићи... Сад, баш пред вама, хтела сам га мотиком међ оба ока... Ја копам, а он ти се однекуд привулао и наднео над плот, па тек стаде зановетати којешта...

- А, ваља то јавити кмету - рећи ће Ђура.

- То је већ и сувише.

- Није вајде, Ђуро, ја ти кажем, прихвати Спасоје. - Него хајде да ми њега издеветамо... то ће бити боље. А да га тужиш, није вајде, нити он мари што, па ће после још горе...

- Није, вала, вајде ни деветати га - рече Ђура. - Већ неколико пута лемали су га људи као вола, па ништа... Ваљало би њега како друкчије заварчити.

- А чекај ти, знам шта ћемо - поче Спасоје- па прсну у смех.

- Шта? - упита Ђура.

Спасоје се смеје једнако и све више.

- Шта ти је, море? Кажи, шта ћемо...

- Нека стоји, казаћу ти после - рече Спасоје прекидајући смехом.

Повуче Ђуру за рукав, изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати. На то се и Ђура поче смејати - обојицу сузе облише од смеха.

- Одиде амо, Марице! - зовну Ђура своју сестру.

И оба брата шапташе јој нешто, шапташе па рекоше:

- Али тако му реци "биће у механи" - знаш!

- Баш сте ђаволи! - рече она и оде да послује нешто по кући.

Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје.

***

Било је већ око заранка. Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе. Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то. Кад има шта видети! Ђаци ударили учитељеву ћурану малу рогу на врат. Сиромах ћуран запурио се, мучио се да смакне, па све отреса врат и брбља, а рога се окреће унаоколо... Ћурке се слетеле, па пућкају и кљују у рогу - хоће да му скину, али све промашују те мимо рогу ћурана у го врат. Кад му, ваљда, додија мука, а он ти заокупи ћурке тући, оне опет њега... Деца ударила у алакање и у смех, да се поизврћу. И Сима се стаде смејати. Док наједанпут прснуше ђаци куд који - само остаде на чистини она гомила ћурака; ухватила се, па се претура. Обре се на један мах учитељ, здепана нека људескара с постриженим брковима и богињавим лицем; некакву сингаву капутину претурио преко рамена, а раздрљио се. Ухватио ћурана, и, псујући као кочијаш, скиде му рогу, па се размлата оном капутином и растера ћурке, те се тако смири та галама.

Мало после а стаде врисак деце у школи; прут само пуца, а учитељ се дере:

- Обешењаци! Магарци једни! Зар да ми живину поморите! Штрангови једни!

- Море не удри ту децу! - викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к осоју да обиђе крчевину.

Кад тамо, а Ђура и Спасоје дељају некакво дрво и граде нешто. Нешто мере један другоме врат ивером, па опет мере на ономе дрвету, а смеју се да попуцају од смеха. Сима хајде те к њима:

- Шта ви то дељате?

Они се згледаше, па се мало насмехнуше. Ђура одговори:

- Ево градимо рогу; хоћемо да ударимо на једнога брава. Чини нам зијан па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја.

- Богме, то није рога него читава руда! - рече Сима загледајући је. - Не може то ниједан во у нашем селу понети.

- Има један те ће моћи - прихвати Спасоје.

- Голем је зијанћар - рече Ђура - па му ваља подобру ударити. Ако буде голема, ласно је пократити... А откле ти с тим врећама?

- Та однесох оном угурсузу потру. - (Ту се Ђура и Спасоје опет згледаше и осмехнуше.) - Хтеде ми очи ископати. Једнако чангриза... Вала да ми хоће пасти шака да му вратим зајам - волео бих него богзна шта!...

- А не брини се, може ти ласно и пасти - рећи ће Спасоје.

Сима спусти врећу на један камен, па седе и поче:

- Ударих на школу, па хтедох пући од смеха оној врашкој деци... Е баш су ђаволи! Ухватили учитељевог ћурана, набили му рогу, па ти се ту дигао читав урнебес!

- Ђаволи деца! - рече Ђура, осмехну се и махну руком.

- Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце!

- Гад! - рећи ће Спасоје. - Као да није био никад дете, никад се није играо!

- Ово дана, како оно заповеди кмет - рећи ће Ђура - куд се год макнеш, све људи граде роге...

- Ја збиља! И ја то хтедох рећи - потврди Сима.

- Зато су је ђаци и ударили учитељеву ћурану... Виде где се удара на стоку, па хајд' и ми, вели, на ћурке - рече Спасоје и прислони већ готову рогу уз један грм. - Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже.

И сва три пођоше низ осоје.

Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура упутише се својим вратницама.

- Ама, да ли ће он одиста доћи? - упита Ђура.

- Неће ја! Зар ти не знаш њега?

- Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити?

- Неће му, вала, пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други...

- Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а?

- Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац. Опет нешто шапуташе с Марицом, па одоше полагано низа шљивар к механи.

***

У механи већ засела она четворица па игралу жандара, а пред сваким по полић ракије. Долази још сељака - по један или по двојица. Механџија трчи тамо-амо, додаје каву, ракију, вино, ватру.

Помоли се и учитељ, назва: "добар вече!" Сељаци одговорише.

Зачудо, што ти беше тај учитељ "достојанствен" човек! Често је у разговору мешао по неку страну реч. И то кад хоће да је изговори, чисто зажмури да би по том околина видела колика је ту ученост! А околина обично тада шане међу собом: "Нуто, нуто! како се наш учо пући!...

Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели. Истина, неки су виђали у његовом ћилерићу неке чекиће и шила, али кад су га упитали: "А шта ти је ово, учитељу?" он им је одговорио сасвим достојанствено: "То су неке моје инштрукције!..."

Шета се учитељ полагано по механи, а ћути. Ето ти затим и Симе. Чим уђе, одмах се окрете учитељу:

- Што ти, учитељу, поби ону децу?

- Коју? - упита учитељ испрсивши се.

- Знаш, хвала богу, коју!... Што бијеш онако ђаке? Прођох данас онуда, а оно врисак, врисак - рекох, нико не оста жив!

- Треба ошинути обешењаке. Хтедоше да ми поморе онолику живину... Начинили читаву епидемију!...

Шта је хтео казати овом "епидемијом" овде - бог би га знао!

- Не знам ја, шта ти је то - рече Сима - само не дао теби бог да ти моје дете онако истучеш, потражио бих ја ту твоју власт да питам сме ли то бити!

- Ја не зовем никога да се меша у мој званични посао. То није комесијално... - поче учитељ уплећући опет по неку страну реч, и хоћаше забраздити далека са Симом да не уђоше она два практиканта из среске куће.

Разговор се одмах прекиде.

Учитељ приђе к њима да се упита. Механџија притрча услужно те смахну рукавом прашину с једног стола украју, наређа три столице, метну запаљену лојану свећу у свећњаку од тенећке, с репићем и мумаказама већ искривљеним да ниси могао никако усекнути њима, и - одмах понуди госте:

- Изволите, господине! Што заповедате?

- Дај вина!... Седи, учитељу, кад си и ти ту, да поседимо - рече један од њих некако важно и растегнуто.

Сви поседаше за један сто украју, што беше под око свима гостима.

Учитељ је веома уважавао та два практиканта, и често је говорио да није лако наћи њихове "декорације". Један подугачак, бркова обешених наниже, те су му се често сељаци због тог и смејали. Говори свакад "важно" и растеже речи, ударајући на неким слоговима јаче гласом. Увек гледа читав корак изнад човека с којим се разговара. Други мало снижи. Бркови му накострешени напред, па изгледају као да је у ноздрве уденуо два прамена црне чекиње. Он говори мало обичније него онај с обешеним брковима. И кад говори, гледа обично по свима гостима, као да ишчекује да му се чуде како он то зна! Обојица воле, особито кад се нађу с учитељем у механи, да се разговарају о научним стварима. Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима - Марко.

Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима:

- Ама што је капетаница добила данас мерџане... да си само видео, учитељу! - рече и погледа по свима гостима.

- Комесијално... Знам ја то! - рече учитељ обичним својим тоном.

- Зар су оно мерџани? - упита Максим и погледа изнад њега читав корак.

- Ја, мерџани... то су они корали? Је ли, учитељу?

- Јест, јест... корали - потврђује учитељ.

- А где ли то расте?

- Не расте то, болан, него се вади из мора! - рече Марко, па погледа опет по свима.

Сељаци гурнуше један другог лактом.

- Из мора? - упита Максим и погледа још мало више.

- Из мора, дабоме, ја шта ти мислиш? Је ли, учитељу? - рече опет Марко и опет погледа по свима.

- Натурално! - потврђује учитељ.

- Па како ли се то вади? - упита Максим и погледа још за један корак више.

- Ево, господине, вино! - рече механџија и метну полоканицу на сто и три чаше. - Ама што сум го добио вино - цариградска форма! - похвали вино, па оде за други сто да нешто додаје.

- Имају ронци па они - је ли, учитељу? - рече Марко окренувши се учитељу и точећи вино у чаше.

- Јест, јест, ронци! - потврђује учитељ.

- Они то ваљда зароне, па ваде? - упита Максим.

- Дабогме, зароне до на дно мора, па секу корале, то јест мерџане. Је ли, учитељу? Учитељ потврђује:

- Јест, јест!

Сељаци се опет гурнуше; неки се и насмехнуше.

- А кит? - узвикну наједанпут Максим, чисто смешећи се од задовољства што је тако ухватио у тесно свог колегу, па погледа готово у сами таван.

- Јест, ја - кит! - рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор. - Хм, хм! Кит - ја!... То је, богме, страшна зверка!

- Знате ли ви - уплете се учитељ - да су у кита уста као ова механа, па само хукне у се - а човек улети!.. Така је то конкурција!... (Шта му је то "конкурција", то ваљда само он зна.)

- Е то ваља посолити! - шануше међу собом неки сељаци. Неки се искашљаше. А неки опет гурнуше један другог лактом и згледаше се.

- Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?... Баш би се набо! - рече Марко и опет погледа по свима.

- То би добро било! - потврди Максим погледавши мало ниже од тавана.

Утом ти уђе газда Рака и обазре се свуд по механи, па махну нешто главом.

- Е, је ли ти стало срце на меру, газда-Рако? - упита га Сима заједљиво.

- Ја, брате, ничије нећу, а своје не дам... Што си пуштао стоку у штету?

- Нека, нека, газда-Рако!... Платићеш ти то мени! - рече Сима као претећи.

И опет би се свадили, али уђе Ђура са Спасојем, па се мало поводе - токорсе пијани.

Газда Рака погледа их, нешто се узврпољи, па седе за један сто близу врата што никад није имао обичај.

Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва преврћући језиком, викну и лупи руком о клупу:

- Механџија!... Вина овамо! Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча.

- Молим, брат-Спасоје, не прави ларма! Саг ке донесем!

- Ама где се ви тако оквасисте? - упита Сима.

- Е, па... тамо ето... горе!... - рече Ђура и поне преливати преко чаше већ донесено вино.

Газда Рака погледа тамо и амо по гостима, па се тек извуче; нико га ваљда и не опази осим Ђуре и Спасоја.

Они бајаги попише још по једну чашу, нађоше некаку махну вину, проинатише се с механџијом око плаћања, па одоше.

Одмах ударише један с једне а други с друге стране пута, да их Рака не опази, па у стопу за њим. Помрчина беше густа, а он није баш толико оштра вида да их смотри. Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара.

"Хм! хм!" говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли чути: "Рече да ће бити њих два у механи... Аја! Не верујем ја - ђаво је то! Хтеде ме јутрос мотиком. Али свеједно. Само опет се бојим да не буде кака подвала!..."

Ђура и Спасоје умало се ту не насмејаше. Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат.

Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас:

- Немојте, браћо, молим вас! Даћу вам дваест дуката... Кумим вас, пустите ме!...

Куд ћу од бруке сутра?!...

***

Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду, па иде кући; гуњац претурио преко рамена и певуши полагано. Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети! Нов, отесан дирек, стрчи из трњака - па се миче, нагиње се ђа овамо, ђа онамо! Сима стаде и ућута. Гледа да му се није што учинило. Аја! Баш се лепо миче дирек! Кака је то напаст јутрос?! Хајде, што је ударен ту крај пута - ваљда је кмет наредио да се потес обележи, али што се миче? Би ли пришав да види изближе, не би ли? Готово га нека сумња хвата. Хајде да приђе. Кад тамо, а оно - газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му срчи за вратом! Дужи крај окренут иза врата навише, па још руке му упетљане конопцем изнад главе за њ.

- Јели ли ти то, газда-Рака? - упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убрађена.

- Ја сам, брате слатки!... Ето видиш... беда! - одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући.

- А шта то чиниш, болан? - упита опет Сима.

- Не питај, мој брате... Зло ти чиним! Снађе ме, видиш, беда!

Сима се обазре да не иде ко, па упита:

- А ко те то тако јутрос убради?

- Није, брате, јутрос, него још ноћас... Оне лоле, Ђура и Спасоје... Никуд ти нисам пристао овако грдан!... Молим те, брате, ако бога знаш, скини ми ову беду!

- Е, е... богами, газда-Радоване - поче Сима као да се затеже - оно ја бих ти као и скинуо... ама шта ја знам ко ти је то натурио.

- Ама они, Симо, брате, богами!... Ето, лепо хоће да ме обрукају. Кумим те богом, скини ми!...

- Не знам, богами, газда-Рако - стаде опет Сима оклевати и слегати раменима. - Шта ја знам, може бити да ти је то и власт натурила.

- Ама молим те као брата скини, платићу ти!

- Знам, знам... Није то да рекнеш због плате - поче опет Сима да га мучи - него може откуд дознати власт, па да ја будем крив...

- Даћу ти десет дуката, Симо брате, курталиши ме ове напасти! Ако бога знаш - ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами! Кусур ћу ти дати чим одем кући - само се наврати до, мојих вратница...

- Е, хајде баш, газда-Рако - не могу где си ти а вере ми да је ко други, не бих ни по које новце.

И то рекавши, Сима приђе Раки, извади му из џепа у гуњцу четири дуката у злату и два у ситнини, па завеза у пешкир и стрпа у недра. Затим му одреши руке, па узе један камен и поче му избијати клин испод врата. Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће.

Кад му скиде рогу с врата, рече:

- Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње - добро си је могао носити!

Рака то и не чује, него окупи молити Симу:

- Молим те као брата, немој да се чује ова брука! Ако се разгласи, не смем ти изићи на бео дан... Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!...

Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера посмех с њиме. Боље да га убијеш него да му се посмехнеш за што.

- Немај ти бриге, газда Рако - уверава га Сима. - Како бих ја то казао... Ти знаш да смо ми увек... Ето тако, богами, увек као комшије... Куд бих ја то казао?... Ако смо се и споречкали... људи смо! богами, газда-Рако, не брини се ти!

Рака удари навише, све уз поток кроз трње да га ко не угледа.

Сима не хте кући, него окрете наниже механи.

***

Пуна механа сељака. Збијају шалу, задиркују један другога, причају где је који што награбусио, и смеју се. Док ће почети један између њих:

- Ама, људи, што сам се ја једном хтео осрамотити.

- А како? - упиташе га неки и окретоше се да чују.

- Одем ти ја у Шабац нешто послом. Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту. Погледам, а оно стоји поред дувара један гвозден астал... Као постављен да се руча, као није... Пометани лонци на астал, па вру - ваљда скинути скоро с ватре. Она госпођа узела па као меша - оно вру једнако... O, како то ври?! Подвирим се под астал да није оздо ватра наложена. Аја! нема нигде. Пипнем астал - врућ! O, анатема га било!... ђаволска посла! Напуним ти лулу, запалио бих. Шта ћу? Нема нигде ватре. Као упитао бих ону госпођу, ама опет не смем... Може замерити што. Док ти се она окрете, па мени:

"Ти би, канда, ватре?" - "Ја, вала, бих мало, да запалим." А она ти извуче чекмеџе из оног астала, извади жишку, те мени на лулу... Гледам ја - баш ватра! Гори лепо као год с огњишта.

Сељаци ударише у смех.

- Та то је био чпорет! - повикаше неки уза смех.

- Знам ја - казаше ми после. Крстио сам се ђаволској направи...

- Ама јесте ли ви који чули што оно рикаше ноћас говеда по ливадама? - упитаће један.

- Јест ја - одговори други. - Мора да их је нешто поплашило.

- Око неко доба ноћи - рећи ће један - стаде ти уктање мојих свиња, па беж' кући као да их неко јури.

На то ће један између оних што су играли карата:

- Ама што су говеда рикала, што су свиње уктале - то је ништа, него што ти ја умало не страдах... Нисам оно чудо видео никад! Толике ноћи пролазио сам и преко раскршћа и преко гробља, па ништа...

- А шта је то било? - почеше га запиткивати и искупише се око њега.

- Ето шта!... Пођем ти одавде у неко доба ноћи, па хајде, велим, прече је, те ударим преко ливада... Чујем криве се говеда - јест, богами, неки ђаво! Пође мени коса навише. Вратио бих се, али куд ћу обилазити. Хајде ја, хајде... Кад бих у Павићеву ливаду, док ти нешто пристаде за мном. Као човек доле... Иде лепо баш као човек... Али му на врх главе рог, као овај дирек пред механом - ни узми ни остави толики, па стоји право као усађен!... Богами, мене ти подиђоше мравци! Надам ти ја бежати, а оно све брже за мном. Потегнем те прескочим врљике и саплетем се те колико дуг - љос о ледину! Сенуше ми светлаци пред очима... Подигнем се, а оно дошло већ до врљике, замахује оним рогом на ме, а виче:

"Стани, стани - не бежи!" Ја ти се онда попужељке скотрљам за један трњак, па бежи колико игда могу кући!... Што сам се ноћас престравио, никад нисам!

Сељаци слегоше раменима, па се згледаше зачуђено. Неки рекоше:

- Море, ти си се ти опио, па ти се учинило!

- Ама шта је стоку плашило? - питаху се други.

Утом бахну Сима на врата:

- Добро јутро вам! Сви му прихватише.

- Да није и тебе што јурило ноћас, Симо? - упита га један.

- Није, вала, ништа.

- А што ли су се говеда онолико кривила по ливадама?

Сима се узе смејати, па викну:

- Механџија! Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части!

И одмах се обре ока шљивовице пред њима. Онда Сима исприча све: како је нашао газда-Раку јутрос, како му је скинуо рогу, како су му ту рогу набили Ђура и Спасоје да не задиркује више Марицу...

Кад људи то чуше, све удари у пљесак и у смех.

- А зато ли су међер говеда рикала! - викаху једни.

- Каки си ти то момак? Уплашио се од газда Раке и роге! - подсмеваху се други ономе...

Еле, за часак ти пуче тај глас по селу. Људи и жене и деца ваздан су говорили о роги и газда Раки и смејали се. Сима је тај дан попио више части него на какој слави. А тако исто и Ђура и Спасоје.

Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана силазио. И од тада се увек клонио женскиња. Чим сретне, било жену било девојку, тек само прогунђа нешто, па заобиђе подаље, а покломпи се као водом поливен.

Глава шећера

Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Крнића измиче с празним колима из Ш. Почесто ошине волове - хита кући, далеко му је... Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: "Стани, брале! Хеј, брале, стани!" и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и устави волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубима, па га упита кривећи уста на једну страну:

- А шта ти је то, брале?

- Које?

- Ово овде - рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи.

- Па ето видиш шта је... сврдо - одговори Радан нерад да дивани кад му се хита.

- А богати, брале, шта радиш с тим? - упита господин.

- Вртим главчине, јармове, јастуке и још којешта - рече Радан мерећи господина од пете до перчина.

- Ваљда кад хоћете да растресете вуну, онда бушите тим јастуке па повадите? - рече господин мислећи о јастуцима што се под главу мећу.

- Та није то, него ове јастуке - рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола.

- А је ли то старо, брале? - упита господин. Радан већ виде с ким има посла, па да би га се отресао рече:

- Откако је бога и вола, од онда је и сврдо.

- Зар така старо? - зачуди се господин.

- Ја шта мислиш ти... - потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође.

- Стани, брале, молим те! - устави га господин.

- Шта ћеш?

- Би ли ти то мени продао?

- Не могу - треба ми, како ћу продати!

- Али молим те, брале, продај ми!

- Не могу ја - треба мени сврдо.

- Добро ћу ти платити.

- Аја, не могу никако - рече Радан и пође.

- Ама молим те, брале, стани!

Радан опет стаде, па као затежући се рече:

- Та оно, ја ти могу баш и продати; само бојим се да не буде за те скупо?

- А шта цените, брале? - упита господин, радостан што Радан пристаје да прода.

- Две рубље.

Извади господин одмах две рубље из шпага па Радану у руке, и прими сврдо. Завири у кола, па видев торбу са стварима, упита:

- А шта ти је, брале, ово?

- Ето торба! - рече Радан чисто спрдајући се, јер већ беше видео да је господин мало ударен обојком.

- Знам, знам... Него шта си то накуповао?

- Опанака, соли и још штошта.

- Па ви то мећете у парчадима со у јело? - упита господин разгледајући крушац соли. - Је л' те?

- Туцнемо је мало па онда.

- А опанке кад идете у цркву?

- Ја, кад идемо у цркву.

- Други пут идете боси? - Јес', други пут идемо боси. - Одговараше Радан тек онако - нек се говори којешта.

- А не бојите се змија кад идете боси?

- Јок, не бојимо се!

Господин утом разви један замотач у торби, па рече, као чудећи се:

- Гле, гле! Та то је глава шећера!

- Јес', глава шећера!

- То за каву ваљда?

- Ја, за каву.

- И градите слатко, штрудлу, локумиће, гурабије... је л' те?

- Јес', то ће капетан градити. У нас, хвала богу, то не граде.

- А имате капетана?

- Имамо - ја! - одговори Радан већ излазећи из стрпљења.

- А има ли деце?

- Има двоје-троје...

- Па то сте њему купили главу шећера?

- Јес' - њему.

- Е, е, ви'те, то је лепо - кад сељани воле тако своје старешине.

- Лепо је.

- А купили сте за ваше паре?

- Није. Он је дао.

- Да, да за његове паре купили сте. Лепо, лепо... Ви'те, он ће то да гради деци локумиће.

- Хоће, хоће да гради, ја! - рече Радан, па га онда упита: - А богати, не замери што ћу те запитати, шта си ти?

- Ја? Је л' те?

- Јес', ти, шта си?

- Ја сам, знате, професор.

- Тако! Ти си провесор што учиш оне старије ђаке?

- Да, да - одговори професор.

- Е да си поштен, брате! - рече Радан, па га погледа тако сажаљиво што је онаки; чисто си му по очима могао познати, где би му рекао: боже, па и оно јадно учи некога!...

И ошинув волове, пође и рече:

- У здрављу, господину провесоре!

- Сервус! - рече професор.

- Да си користан дабогда! - удари Радан већ да се спрда.

- Слуга сам! - рече опет професор клањајући се и држећи сврдо.

- Хајд' тако право - на камен стао! - рече Радан и зацену се од смеха. Ошину волове и похита да барем стигне до механе у Дубрави, а већ даље лако му је. Кад се мало поодмори... стиће ће понајлак.

Било је већ близу по ноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села. Неко пије вино, неко ракију; неко погађа "попа", а неко "у каиш". Док стадоше кола пред механом. Врата се отворише и уђе Радан.

- Добар вече вам, браћо! - назва свима скупа.

- Бог ти помог'о, Радане! А одакле ти у ово доба? - упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана.

- Ниси погодио! - викну онај што држи каиш. - Дај цванцик!

- Баш си баксуз, Радане! - рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен. - Ето, чим те погледах, изгубих цванцик.

- Е, хоћеш ти каиш!.. Шта ћу ти ја! - рече Радан.

- Како си, Радане?... Поп! поп! поп!... Одакле ти?... Пол! поп! поп!... У ово доба?... Где је поп? - упита готово певајући један, а држи у десној руци две и у левој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игри и виче, и пита узгред Радана.

- Ја, вала, сад из вароши - одговори Радан.

- Ово је поп! - викну један од погађача и лупи по једној карти.

- Сутра! - узвикну онај што разбацује, изврте карту, кад оно дама.

- Их, ороспију му очину! - викну погађач. - Баш си баксуз, Радане!

- Баксузи сте, чини ми се ви сви... - одговори Радан. - Деде баталите ту спрдњу да седнемо, као људи.

- Богами, право велиш - рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто. Поустајаше сви, махнуше се игре, и сви заседоше заједно с Раданом. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео...

- А шта си то ћарио у чаршији? - упита онај што је на каишу изгубио.

- Продао сам мало жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, богме, имам муке. Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез да ће ми очи ископати.

- Је ли то Узловићу? - упита онај што је бацао попа.

- А њему скоту - ја!

- Е како те Узловић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шале!

- Вере ти, Радане - упита један од њих - право ми кажи, колико си узајмио од њега?

- И не питај, брате, колико сам. Да бог сачува сваког таке позајмице!... Знаш кад се оно ономлане оделих од брата. Остадох једин, са женом и децом... Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: јали вратити стоку, јали притврдити ограду, јали оплести, јали окопати... Овамо, опет, седиш у кошари. Удари зло време, немаш се где склонити. Кућу да градиш, немаш откуд, а мораш. Већ и ружно је - свет се спрда: "Ено га каки је радин! Седи толико земана у кошари!..." Ниси никуд пристао...

- Богме никуд! - рекоше неки.

- Шта ћеш, куд ћеш?... Дај да се задужи, да се начини макар мало, крова над главом. Кад, ал' хоћеш... Не мо'ш ишчупати паре да клечиш! Дају ти, али по дупло. Најпосле зажмурим, па хајд, оном нашем Чивутину, Узловићу поганом. "Дај, забога и побогу!..." Види, где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако на једвите јаде ишчупам педесет дуката те начиним ону кућицу... А богами, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу!

- И даде ти педесет дуката? - упита онај што је погађао у каиш.

- Даде, не дао му бог весела дана!

- А привали добар интерез, привали - је ли? - упита онај што је бацао попа.

- O, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет дуката, па још интерез на све... Прође година, ваља исплатити, а нема се откуд. Молих га, кумих да ме почека још који месец дана, док продам ракију и неко свињче, па да скрпим и да му исплатим. Аја! Неће ни главе да окрене, него вели: "Паре на плац, јали ћу те суду!..." O, невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мо'ш из земље ископати. Молих га опет, молих већ као самог господа бога - боже опрости! - Напослетку вели: "Хајде да променимо облигацију." Нарачуни тамо - не знам дангубу, те интерез, те писање, изиђе равних сто дуката. "Сад", вели, "да променимо, али да начинимо на сто педесет дуката." Окрени, обрни - немаш куд! Дам му облигацију...

- Их, Радане, забога! Зар баш даде?! - узвикну један између њих упрепашћено...

- А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми, ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није... Ради, скапавај, гладуј па подај другоме нека ти изеде, а ти опет живи као скот!...

- А зар је он мало њих упропастио, мој Радане! - рече један. - Дабогда да и ти читав останеш.

- Мучно, богами!... Ко се данас задужи - нема му бела дана више! - додаде други.

- Ама ко ли први измисли тај несрећни интерез да ми је знати? - упита онај што је погађао у каиш.

- Бог зна ко је!... - поче онај што је изгубио на попу. - Ја сам слушао од старих људи, кад интершчији оде душа на онај свет, растопе сребра па га залију; а тело му никад не може иструнути у земљи; него поцрни и скамени се, па тако остане век и амин - као црн огорео пањ.

- Ко узимље интерез и ко криво мери - рећи ће на то онај што је погађао у каиш - и он се тако уабоноси у земљи. Не да му онај грех ни да иструне као остали људи...

- Јес', јес', и ко мери криво и њега стигне проклетиња - прихватиће онај што је увијао каиш. - Знаш кад оно, има већ ваљда десет година, беше некако око Илијнадне она велика хала и ветрина, тамо по Међеднику. Казују да је онда ветар извалио један грм крај пута - било му је ваљда више од триста година. Лепо га, кажу, понесе у облак као перце, а у жиљу му заплетен човек, црн као угарак, а закачене му на уста, па кроз образ и леви и десни, две куке кантарске, и око врата му уплетен кантар читав онако са синџиром и јајетом... То је, кажу, био некакав што је криво мерио, па га бог тако наказио...

- Ала је то била хала и ветар, мој брате! - зачуди се онај што је растурао попа.

- Ја шта мислиш - рећи ће Радан. - Ено, преклане кака сила беше духнула и овуда. Хоћаше све град потући у корен... Срећом обиђе на планину, те не учини много квара.

- Одбише ветрењаци! - додаде један. - Баш онда на врх Превоја потукоше се... Ломи се, ломи, ломи... рекао бих, све ће у содом! Док се отиште она сила планином. Ишли су сутрадан људи те гледали... Све грмље поизваљивано...

- Ојађено се бију те хале пред тучом... Да бог' сачува!

- Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак... Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се... Ја сам баш гледао кад се купао летос у реци - сав модар као чивит. Испребијали га, вели, ветрењаци; али им баш и није дао да учине штете...

- И сваке се године бију на Превоју... не може се обићи друкчије - рећи ће Радан.

- Вала и јес' ружно место. Усред подне сумња те онуде проћи, а камоли ноћу - потврди онај што је окретао попа.

- Свуда је вала незгодно - почеће Радан - а на оном броду код воденице и горе мало, поред вира Петрова, не знаш које је горе...

- Јес' ја, баш је страшно код Петрова вира - рећи ће на то, онај што је погађао у каиш. - Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред глувог доба онде зарони!...

- А зар је заронио? - упита један.

- Ја шта ти мислиш, мој брате! Дигао се, вели, у рибу ноћу, па хајд виру. Лепо, тишина, а вода мирна; месечина - није баш највидније, али се тек види. Дође, баци једном пређу, ухвати нешто рибе; баци опет - ухвати; кад баци трећи пут, закачи се пређа. Повуци тамо, повуци амо, не мош маћи... Дај да се зарони. Свуче ти се он лепо, засуче ногавице, па зарони у вир...

- Зар глуво доба, па зарони у воду? - упиташе сви чудећи се толикој смелости.

- Јакако, мој брате!... Зарони ти он лепо. Кад доле, а пређа се натакла на неку грдну пањину; једва је распетља, повуче и пође навише... али хоћеш! Нешто ти њега стегло за обе ноге па тегли наниже, као олово... Бе деде, бе деде, отимљи се он; аја, хоће лепо да одвуче на дно!... Он ти онда држ рукама за жиље, те једва изгамбуља на обалу. Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!...

- Аох! - повикаше сви, а очима узверише од страха.

- Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може. Хајде, вели, да се полако гамиже, па што бог да!... Узме пређу и оно мало рибе, па хајд насипом.- Иде тако полако, иде... Док се обре, пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. "Дај ми те букагије да ти скинем!"

- Баш лепо заиска? - упиташе неки од њих.

- Заиска, јакако! - прича он даље: "Дај ми", вели, "те букагије!" "Не дам", вели Петар. "Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!" "Јок, не дам!" рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде, ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа! Иде он опет најлак насипом, иде... Док ти њему спаде с леве ноге једна пранга. Он је узе у руку, па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко... Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте... и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад - ал' опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже... Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад - али опет онај поп. "Дај ми, море, те букагије!" - Не да он никако. Салета тако, салета... Док запева петао негде у селу... Нестаде попа.

- Носи ли он букагије? - упита онај што је растурао карте.

- Не пушта од њих шале... Донесе их тако кући. Наложи, вели, ватру, као да ће вола пећи. Кад се добро разгори, он разгрте жар, па букагије усред ватре!... Ништа ти бог не даде, него стаде писка, цика, пуцњава, као да кокице кокаш... А он удри загрћи оним жаром; а оно пишти, пуца, истура жишке чак у пајанте... А он једнако загрће док се већ не утаја. Још натрпа озго дрва, да добро сагори. Кад после разгрте супрет - а оно црне као угљен!...

- Ви'ш, огорела она нечастива сила! - рећи ће Радан.

- Па куд их део, богати? - упиташе остали.

- Бацио их на таван и ту су му стајале, бог зна докле... Ишли су људи, као на чудо те гле дали... После, вели, нестаде их. Или их нек' украде, или их онако нестаде - ни сам није знао...

- А јеси ли их ти видео? - упита Радан.

- Нисам ја, али су ми казивали баш људи који су гледали...

Еле, тако се, уз пиће, осуше приче све страшније и страшније. Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се, богме, и узјазбио од оних прича, па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом. Таман да нагази кад стаде плакати неко дете у страни више пута. "Откуд сад дете овде?" помисли Радан, а обузе га сумња. Дете плаче једнако. Погледа опет, а оно се спушта к њему: малено детенце, као ћупић... црни се; у мраку не може ни да га види добро. "А што плачеш, мали?" упита га Радан. "Изгубио сам козе, па не смем кући." - "А чији си ти?" Оно плаче, не хтеде казати. - "Оди на кола", рече му Радан. Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: "Наша глава! ха, ха! Наша глава! ха, ха, ха!" Осврте се Радан, а оно извадило из торбе главу шећера, па одломи озго један окрајак и загризе. "Не дирај тај шећер!" издера се на њ, а помисли у себи: "Ово нису чиста посла!" Оно се трже и стрпа главу шећера у торбу он се опет окрете напред и ошину волове... Док ти се навали њему нешто на леђа, па све теже, теже... хоће да га завали натраг. Маши се руком на раме, кад али - шапа! На друго, и ту - шапа! Једва се мало осврте, нема детета да седи у колима. Волови запели па сипљу, као да је камење натоварено; њему опет све теже и теже... Већ опажа како му нокти од оних шапа проболи гуњац, па већ дохитају и кожу. Мрдне мало да стресе, аја - још горе притеже! Волови запели, једва помичу кола. Да му је барем на обалу изићи. Ошину их што игда може - те једва извукоше кола на обалу... Сиђе Радан полако са кола, да бар воловима олакша. Кад, али - хоће оно да га обори. Омане да стресе - не можеш маћи. Притеже, кости му пуцају. Попне се на кола, не могу волови готово да макну. Пуца онај јастук под њим, као да је натоварен воденични точак. Дође већ да се свисне од терета. Свога га мртви зној проби... Читав сахат бочио се тако с том нечастивом силом. Док се чуше срећом и петли... Одскоди му дете с леђа, па наже уза страну. Обазре се и рече: "Моли се богу, Радане, што петао запева, а ти би заиста упамтио мене. Него свеједно, ту је глава шећера!..." И нестаде га. Радан се прекрсти, извади пешкир из недара и убриса се од зноја, па потера волове. Петли учесташе. У саму зору стигао је кући.

***

Богами, ја не знам шта су ти јадни капетани толико натрунили тим људима што пишу у новине и књиге!... Ама нека ко год замочи перо, одмах ти ту потегне капетана: те не знам - у црвеним јеменијама с репићима; те - тур му до земље; те прекрстио ноге на сиџадету па пуши из чибука; те - узима мито; а већ нос, главу, врат, трбух и ноге немој ни спомињати! То начине да те бог сачува и склони... Начине од здрава и читава човека накараду! Да га у сну усниш, би се уплашио, а камоли да имаш с њима кака посла. Оно, додуше, ни ја их толико баш не браним; има их и накарада. Свет је овај ионако пун јада и накарада. Али што баш све накараде писати, те, ни за што ни кроз што плашити поштене људе? Шта се не би написао какав леп капетан?! Ето, на пример, знам ја једног веома финог и лепог капетана... неког Максима Сармашевића.

Биће две године како је добио чин капетански. Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле. Дакле, кад је год сабор код н-ске цркве, дођу и господа из Владимираца на сабор. Капетана ћете лако познати. На њему је најновија униформа од све униформисане владимирачке господе. За њим на три корака увек иде један дугачак пандур с пиштољима и јатаганима за појасом, а о појасу му виси читав вашар од тоболаца, паласака, чакмака и осталих пандурских дрангулија. Тог пандура веома воле капетан; довео га чак из другог среза кад се преместио. - Осим униформе и пандура, познаћете капетана и по лепом стасу и облику његовом. Није вајде - баш кад га човек погледа, мора признати да га је сама природа створила да буде капетан. Па још оно његово званично понашање! Ево, смео бих се с вама опкладити у што год хоћете да нисте досад нашли таквог капетана да му се и у говору, и у смеху, и у погледу, и у сваком ма и најмањем покрету огледа строга званичност као што је то у Максима Сармашевића, нашег лепог капетана. - Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице; па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који му до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина. А овај капетан јок! Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свога чашу хладне воде и парченце шећера, што му се одмах донесе на чистом служавнику. Он онда пијне мало, па чисти нокте, па опет пијне, па опет чисти нокте - док попије воду и очисти нокте лепо. Затим му се донесе кава. Он запали цигару, пуши мало и шета се по канцеларији, па сркне каве, па опет пуши и шета се, па опет пије каве. Затим примети пандуру ако је нашао што необрисано и ненаређено, узме акта и већ - почне свој рад... Ето, на пример, какав беше онај Сима Симеуновић пред Јаковом. Канцеларија му увек загојаћена, непроветрена, заудара на она акта; осим што се улето изувао у канцеларији и држао на полици међу актима увек боцу сурутке, што је "пио од груди". Еле, просто си једва чекао да час пре изиђеш на чист ваздух. А овај капетан јок! У њега су послеподне, особито лети, прозори отворени, на столу мора бити цвећа; зими кади се измирном или шећером... милина ти ући. Чисто би се сваки дан судио, само да улазиш у тако чисту, тако проветрену и намирисану канцеларију и код тако лепог капетана!...

Па и капетаница и деца Максимова - све ти је то некако уљудно и у свом реду. Па и деца му се владају некако господски - истина су мало несташна. Један му је син већ поодавно у Београду; учи гимназију.

Еле, као што видите, ретко где има тако лепо и згодно капетанско племе... И тај лепи капетан опремио се једно јутро да иде по срезу.

- Јеси ли спремио, Ђуко? - упита свог пандура, свог љубимца.

- Јесам, господине! - одговори пандур смахнув левом руком фес с кићанком до рамена за врат.

- И ти ћеш са мном... Реци нек окрену кола. - Кола се окренуше и капетан уседе, па махну руком на Ђуку: - Хајд', пењи се! - Ђуко се посади у кола према капетану.

- Е сад ћемо Ђуко, право у Вучевицу - рећи ће капетан кад већ кола измакоше из авлије и појурише друмом. - Најближе је и најзгодније да се доручкује штогод... Ти већ знаш... Ја, збиља, да ли си ти понео и оно? - упита капетан Ђуку мало потише да не чује кочијаш.

- Је ли главу?... - упита опет тако исто Ђука.

Капетан климну главом да јесте.

- Понео сам... Ех, господине, зар ја то да заборавим!

- Само штета што је онај лола окрњи...

- Баш штета, господине. Онако велика глава... Нисам је веће видео... Па ми ту соли памет да га нешто плашило и откинуло парче... Као да ја не знам да је он то пијан одломио... Нагрдио онаку главу!

- Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко?

- O те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва!

- Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику као на белу врану... Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија!

- Хвала, господине! - захвали Ђуко придигнув се мало и машив се за капу. - А већ за то не бери бригу. Умећу ја њима подићи како ваља... Ти само гледај сехира док дођемо у Вучевицу. Ту ћемо учинити севте, па елбет буду батли Вучевчани...

И тако наш лепи капетан пусти се у дуг разговор са својим верним Ђуком. Ту се развише големи планови; измерише се све прилике и средства; израчуна се капитал; позидаше се куће, једанпут рећи: поче се од малене тачке, од главе шећера што беше у торби Ђукиној, па се разви до најширих граница. У том разговору и планирању стигоше већ и у Вучевицу.

Капетан је одсео код кмета сеоског Степана Стенчића.

Одавно није било таке журбе око дочека, као тај дан у Вучевици. Кмет Степан, његови општинари и млађи трче на све стране и наређују да се што боље спреми част... Ту се кољу пилићи, прасци, јањци; ту се граде гибанице, уштипци и цицваре; ту се тражи млад кајмак, сир и млеко; ту се износи ракија препеченица од неколико година. Капетан сео у хладу на прострте шаренице; око њега се искупили постарији и одабранији људи, па се разговарају.

- Како је ове године летина? - пита капетан једнога од њих.

- Та свакојако, господине! Нема оних старих година.

- Нема, ја - нестало је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан.

- Јес', богме, господине! - потврђују остали.

- Нема ти данас ни берићета - ништа! Изопачио се и овај свет. Нико ти ту не поштује старијега, ни чиновника, ни попа, никога... Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву...

- Јес', богме, господине, право кажеш! - гракну они око њега.

- Ено, знам ја пре... Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи.

- Јес', богме, господине! - опет гракну Вучевчани.

- Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора - носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јарње... А сад нико ни да се пошали. Нема, нема - браћо, ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета...

- Право велиш, господине, богами! - рећи ће један од сељака. - Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио - да бог сачува!... Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје.

- А баталио се, брате, дакако! - наставља капетан. - Ено, пре неких година, знам - прође старешина. Ако га сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок! Прође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!... Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију - неће да дође; по десет пута шаљем пандура, док га једва дотерам... Ето каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо?! Мрка капа, зла прилика!... Сутра да се нешто отме Босна јали Херцеговина - ко би управљао оним народом, него опет ми чиновници и старешине. А како ћеш му, врага, управљати кад те се не боји!... И ти, опет, правници и лицејисте, што уче тамо по Београду, мисле тако је то; мисле овамо печене шеве падају с неба. Деру се једнако "републику", те "комуну", те "социјалну демокрацију", те не знам шта још. А не знају они, јадни, шта би било од нас! Ето, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако купио и одвео на море да лађе вучемо... Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба - виргаз!

И тако док се част спреми, наш се лепи капетан сит наразговара отприлике оваквих разговора. Упути скромне Вучевчане да поштују своје старешине, да их слушају и буду им на руци у сваком послу њиховом. Даље опомену их да се добро чувају "републиканаца" и уопште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе да им је дужност одмах га јавити свом старешини, а он ће већ даље чинити што треба. Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да их насетује. Сад је тек први пут изишао у Вучевицу, откако га поставише да је капетан над тим срезом. Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе; није му било по згоди да сврати и у њу.

Затим је настала добра част. Јело се и пило скоро до заранка. Вино вучевичко добро, па се мало капетан и разгреја и тек сад раздрешио неисцрпљиву торбу званичнога разговора; торбу, из које су кадре извирити све могуће поуке у свима гранама живота сељачкога... Частило се дуго и за много.

Дође време да се полази. Капетан то наговести мало кмету, а, међутим, завара очи свима те намигну на свог верног Ђуку. Ђуко је врло добро разумео тај намиг господина свога. Као чинећи се свему невешт, иступи мало на страну, па зађе за вајат. За њим присташе и два општинара.

- Ама ти ништа, Ђуко, не руча, вере ми - рећи ће један од њих.

- Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели! - узе их хвалити Ђуко и потапка обојицу по рамену.

- Само не знамо, како капетан. Да ли је њему било па вољи? - рећи ће на то онај други.

- Како није! - поче даље Ђуко хвалити. - Знам да није ни у једној капетанији ниједан капетан тако дочекан као што сте ви дочекали вашег капетана. Ено, познајем га по разговору, како је весео, и добре воље. Никад га, нисам видео тако добровољна!... По другим селима, наљуте га, наједи се, па је поваздан туробан. А сад, видите ли само, како је разговоран и како се смеје. Сад као први пут код вас. Је ли, досад није долазио, а? - упита их Ђука вребајући згоду да оствари свој план.

- Није до данас. Ово је тек први пут. Други су долазили чешће - одговори један.

- Баш би ваљало - рећи ће на то други - да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти ко велиш, Ђуко?

- Не шал'те се главом! - искоси се Ђуко чисто љутито. - Јок. То нипошто да нисте радили! Одмах ћете му укварити ову добру вољу.

- Та оно ми ко хтедосмо, - поче један од њих снебивајући се - да га не испратимо празне руке...

- А знате ли ви - поче пандур веома поверљиво и чисто шапћући да их уверава - да то изгледа као неки мит?... Ви може бити то и не помишљате, ама опет некако излази налик. И што је још најглавније - знате ли ви да овај капетан неће ни да чује за мит... Ништа га тако не ражљути као кад му поднесе човек нешто што би се могло рећи да је мит. Ето, вере ми, тако се ражљути да по два дана ништа не окуси од тешка дерта. Ја знам да ви немате ни зашто да га подмићујете... Него хоћете онако, руке ради, да дате своме старешини што вам је први пут дошао у село... Ама, он ће сам мислити да га митите, па не ваља.

- Јок! Не дај, боже, да га митимо - поче уверавати Ђуку један од њих - него ко велимо где нам је први пут дошао - неће ваљати да оде онако без ишта.

- Ја, ја - поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу - Оно, истина, тако је, али шта ћемо - кад то некако неће бити у реду? - И пошто се мало промисли додаде: - Тек, опет, ви можете да не изгледа ни као мит, нити да, опет, оде онако празне руке.

- Па дела, Ђуко, вере ти, како би се то могло? - упиташе га прибивши се уза њ да боље чују.

- Спремите ви њему нешто, нек понесе деци... - учи их Ђуко чисто шапћући... - То ће бити најбоље!

- Јес, богами, право велиш! Него као шта би?

- Хм, хм, шта би? - промишља, божем Ђуко... - Хе, шта би - то је мука сад! Да је нешто за децу онако лепо...

- Да спремимо једно прасенце мало?...

- А јок! То неће бити у реду... А и да је - он прасаца сад има. Ту баш пре неки дан опрасила му се крмача.

- А би ли ваљало једно јаренце? Деца воле јариће...

- Та оно воле, него, опет, опет - и то некако није лепо... Али ви'ш, ви овде немате близу дућана. Хеј, хеј, баш незгодно! А могли бисти им купити по лимун, или по малко шећера лепа...

- Их, болан, да сам знао - вајкаше се један - могао сам купити ономадне кад оно силазих у варош!

- А! Знате шта? - узвикну Ђуко као досетивши се. - Кад рече у варош - и ја сам баш јутрос из вароши, па уз пут сустигох капетана, те пођох амо с њим. Ја сам купио за моју чељад нешто шећера - могу вам дати, кад баш хоћете... Макар ја опет ишао кастиле за то у варош.

- А да ли ће ваљати?

- Како не би ваљало? Ја што купим - пред начелника да изнесем, не бих се застидио. Онолику главу шећера не можете наћи лако ни у Београду...

- Е баш, Ђуко, хвала ти!... Хајде да зовнемо и ону двојицу општинара.

- И кмета зовните - рече Ђуко - да му што не буде криво, где га не питате.

- Јес', јес' и кмета да зовнемо - и сложише се њих два и одоше да их зовну, а Ђуко оста осмејкујући се задовољан што му тако славно иде посао за руком. Извири мало иза вајата и погледа капетана, па намигне - као вели: "Гости се ти, господине, још мало! Твој верни Ђуко зна шта ради. Не бери ти бриге!

Утом сва четири општинара и кмет, те за вајат Ђуки.

- Е па дајде, Ђуко - рећи ће један од оних што су малочас с њим већ уредили посао. Ђуко приђе колима и извуче торбу, па као заклањајући је за се да не угледа капетан, донесе је међу њих. Али оштар поглед капетанов добро је пратио Ђуку шта ради, и да се откуд ту десио какав још оштрији поглед од погледа капетанова, могао би лепо опазити како се капетан задовољно осмехну кад виде где Ђука узе торбу из кола. Ђуко саопшти целу ствар и оној двојици општинара и кмету сасвим потанко и разговетно да они нису ништа друго у тај мах зажелели, него "само да не буде одвећ скупо".

- Како бих ја вама прескупио! - одговараше Ђуко на ту жељу њихову. - Та сатрео би ме хлеб и со ваша. Јок, богами - равна три талира дао сам за њу.

- Е баш скупо си платио, брат-Ђуко! - примети кмет. - Скупо, није вајде!

- Јес', истина, поскупо, ама је и ваљано! Погледајте ви, колика је то глава шећера!

- Дајде, Ђуко, да видим! - заиска кмет; узе и преврте тамо-амо, па рече: - Није вајде, добра глава само штета што је окрњена...

- Ништа то не мари. А богами, дао сам равна три талира. Није права да штетујем...

- Напослетку и вреди... - рече један од општинара. - Само да није окрњена.

- Баш, Ђуко, доста ти је дукат - рећи ће кмет. - Немој ни ти сад затезати... А заиста да није тако оштећена, дали бисмо ти три талира...

- Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко! - викну капетан и неки потрчаше вајату да га зовну.

- Ето ме, господине, ето сад! - одазва се Ђуко, па навали на општинаре. - Е нека је за дукат.... Људи смо наши, а три цванцика није богзна шта... Дајте паре, ето зове ме капетан; похитајте и ви. Сад је баш и у реду, као на поласку да му дате...

Кмет извади из кесе дукат у злату и даде Ђуку:

- На, брат-Ђуко, и алали!

- Нек ти је алал, брате! - рече Ђуко предајући главу кмету. Затим приђе капетану и упита: - Хоћемо ли, господине?

- Спреми и окрени кола! - рече капетан и Ђуко оде да барата нешто с кочијашем око кола.

Док се још капетан заговарао с људма, дотле кола већ беху спремна. Кочијаш држи у руци вођице и чека да пође. Ђуко спреман чека код кола.

Устаде и капетан, захвали им на дочеку, изговори неколико веома поучних речи, па пође. Док му приђе кмет и за њим два општинара с главом шећера.

- Господине - почеће кмет - није баш у реду да одеш од нас тако празне руке... - па му пружи главу шећера. Капетан као чинећи се да му то није по вољи, уозбиљи се и упита:

- А шта вам је то?

- Та, ето, мало шећера, велимо да понесеш твојој дечици, нек су ти жива и здрава!... - вели кмет.

- Та није то требало... Баш није требало - вајка се токорсе капетан. - Ја ни од кога не узимам ништа... Него већ...

- Понеси, понеси деци, господине! - гракнуше остали. - Деца су, нека им засладе каву...

- Па оно могу деци понети, али баш нисте требали то чинити; право да вам кажем, није ми по вољи. И не бих узео да нисте ви. Али сад што му драго... - изговара се капетан, а Ђуку се само смеши брк.

- А немој што замерити, господине - вели кмет. - Ми смо људи прости... Није да рекнеш какав мит - боже сачувај!...

- Нити бих вам узео ја мит - прекиде га капетан. - Да ми дате пун овај вајат дуката - не бих вам ни погледао, само ако је мит... Овако за љубав и добро познанство могу понети деци то мало шећера... - Ту се окрете Ђуку и рече: - Деде, Ђуко, метни и ову главу у кола!... - Ђуко одмах узе и већ остави је, где је и стајала.

Опрости се капетан са свима, седе у кола и оде, а Вучевчани осташе врло задовољни што умедоше тако лепо дочекати свога старешину...

Одатле се крену капетан обилазити остала села. У Кујавици је извидио спор око потеса, где обе парничне стране купише од Ђука наизменце главу шећера, коју ју он "за своју кућу набавио кад је јутрос из вароши пошао", и дадоше капетану тек, руке ради, да понесе деци. У Звезду је капетан извидио опет спор око неке сеоске воденице, поучио људе да слушају власт и да јој буду на руци; и ту су парничне стране дале капетану главу шећера да понесе деци тек руке ради. У Крнићу је опет извиђао неки спор око потеса и узгред добро саслушао попа Перу Поповића, који му се пожали на учитеља Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа децу, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема неба ни раја - него да је то некаква празнина; каже им да не треба власт слушати, што је капетан већ "узео к знању", и добио, наравно, опет главу шећера да је, руке ради, "понесе деци". Одатле је кренуо у Прхово, Драгојевац, Мрђеновац, Миокус, итд. по свих, на броју преко 54 села у својој капетанији. Свуда је имао по нешто званична посла: негде извиди какав спор, негде нареди нешто, негде испита да нема каких бургијаша итд., што већ иде у званичну дужност тако врсног капетана, који је само својим приљежним и ревносним радом и великим снисхођењем према претпостављеним својим дотерао до тога звања свога.

Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке, какву може само исказати тако вредан и ревносан капетан. Свуда је био добро почашћен и дочекан. И, напослетку, свуда је добио ону исту главу шећера из торбе Ђукине, да је понесе својој деци "тек руке ради"... Читаву недељу дана зачамао је наш лепи капетан, путујући по срезу "по званичној дужности" својој.

Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа - рећи ће задовољно своме верном Ђуку:

- Па, Ђуко, јесу л' батли Вучевчани, а?

- Добро је, господине, добро! - одговара Ђуко смешећи се. - Само је могло још и боље бити. Штета је што је она рђа открњи, а свуд бих је могао дати по три талира.

- А пошо прође овако?

- Једва по дукат.

- А колико си их већ завезао?

- Онолико колико смо села обишли.

- Баш смо на штети што је окрњена - рече капетан, па прорачунавши у себи додаде: - Знаш, Ђуко, колико смо на штети?

- Колико, господине?

- Педесет и четири села - равних десет дуката и два талира!

- Их, забога, господине! Много... - задиви се Ђука толикој штети. - Ах, то је све крив Радан.

- Нека га вала, Ђуко!... Платиће он то мени лепо... - попрети капетан.

Утом већ и кола стигоше пред среску кућу, где се устави капетан са својим вредним Ђуком и богатом жетвом.

Све је опет пошло својим путем као и пре; дужност се вршила као и досад - само што је сад почела да стоји у соби Ђукиној пред канцеларијом и она торба са главом шећера, и што капетан сад, кад хода изјутра по канцеларији припијајући кафу, шапуће неке бројеве и често се удуби у рачунање... Једном се био тако занео да је на неком акту уместо нумере, коју је требало записати, записао "№ 54 дук. са 12%..."

***

Боже мој, каква ли је то граја у Крнићу?! Бубњају бубњеви, лупају даирета, зурлају зурле, циче ћеманета... Баш одавно није било толико хуке и чуда ни у Владимирцима, где је капетанија, камоли у Крнићу. Не треба се чудити, велико је весеље!

Славу слави Давид Узловић, ћата општински. Дошли му гости све по избору. Да већ и не помињем одабране људе из самог места - на прилику: новог учитеља Симу Стојнића, што је заменио Сретена Павловића, оног што га лане отераше чак тамо негде око Мироча, у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о власти. Нећу помињати ни самог домаћина што се, чим је изучио оно мало основне школе, одметнуо од оца и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама, те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом, а он после удари још горе у пискарање и адвокатисање, изучи у прсте све законе и положне и одречне, после се докопа општинског писарства и у тој својој дужности "штедећи и мучећи се" стече неку пару за својих десет година, па сад, хвала богу, има чиме дочекати своје знанце и пријатеље. Нећу помињати ни поп-Перу, оног што у највећем трку на коњу може да носи пуну оканицу вина на глави а да не упусти, и што увек води за собом једну црну керину, па једанпут закључа је после вечерње у цркву: сву ноћ је несрећна керина вијала по цркви ускакујући на све могуће столове; људи су далеко бежали, мислећи да се јавила нека чудна сила послана у казну за грехе њихове, а кад сутрадан са страхом приступише и отворише врата - на велико чудо клиси из цркве поп-Перин кер. По цркви беше све испретурано и узорвано; три дана и три ноћи читала су три попа бденије док се црква опет очистила. Дакле, да не спомињем те личности што су вазда друштво Узловићево, него да поменем само даљне госте који се потрудише да му на весеље дођу. Красни су то гости - у далеко их није. Ту вам је учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јаловика; па Станоје учитељ из Муратовца; па поп Јеротије, онај врљоки из Миокуса, што рже за женскињем кад се мало ћевне и што пева заједно, с Циганима некакве скаредне песме. Ту је чак и сам капетан Максим Сармашевић. Остало су општинске ћате и већ тако - опет гости одабрани, који доликују ћати и имају хвале и љубави у њега.

Капетану је већ прилично похабана униформа; истина, још је одвојила од осталих што се туда по дужности својој врзмају, али тек је похабана. А и време је већ да се похаба, јер ово је сад трећи Ђурђевдан одонда кад му први пут учинише Вучевчани оно знаменито "севте". И доиста, десише се веома батли људи, ти Вучевчани!... Шта је пута наш капетан обилазио срез по званичној дужности!... Шта ли је пута верни Ђуко његов чинио пазар с оном главом шећера и никад да је прода за три талира, него све као за пакост - дукат!...

Еле, као што видите, велико весеље чини Давид Узловић. Ту се једе, ту се смеје и пева, ту се пије, ту се свира и игра, ту се напија редом у свачије здравље. Напија се у здравље господе и онога ко измисли господу; напија се у здравље "добрих људи" који почитују господу, призивају је у свој дом те угосте и почасте, колико се може и колико је бог дао; напија се у здравље домаћина Давида, који је с трудом стекао свој поштени дом и у дому махала и захире, те може данас уљудно дочекати одабране госте своје. Све су здравице китњастије од китњастијих; учитељи, попе и ћате надмећу се - ко ће лепше и згодније окитити, сложити и наздравити. Чим се која наздрави - одмах Ђуко пали из пиштоља; учитељи и попови тек завију на стотине завијутака оно њихово дугачко: "многаја љета", а вирауни почучну као орлушине око стрвине па тек дрекну из петних жила: "зоооорт! зорт! зорт! зоооорт!" и загребу онај већ сваком познати вираунски туш.

Здравице, певање и свирање прекидало се само кад се гости наклопе на разна масна пецива да омезете. Али тек уз то масно мезетисање осуо би се пријатан разговор. Сви су били знанци, па је и разговор њихов био поверљив...

- Служите се, господине! - нуди некаком суровом радошћу опијен Давид Узловић. свог најмилијег госта - нашег лепог капетана. - Служите се, изволите - колико је бог дао и добра година донела.

- Хм, хм, Дашо! - поче чисто да се шали онако доста накићен капетан. - Теби је, чини ми се, свака година добра, а?

- Не брини се ти за њ, господине - упада у реч поп Перо. - Жње он добро и без српа... Ха, ха, ха! Је ли, Дашо?

На ову досетку попову осу се међу гостима грохотом: Ха, ха, ха! па се чак и Цигани насмејаше.

- А ти ми јамачно жњеш српом, попе! - врати му доскочицу Давид и хтеде нешто још жешће да дотури, а капетан га прекиде:

- А хоће ли ове године, Дашо, бити добра жетва, а?

- Хвала богу и власти, господине! - одговори Узловић, улагујући се и метнувши понизно руку на прси. - Добро ће бити, ако бог да! Само имам мало муке с Раданом.

- Шта? Хоћемо ли му скоро да дрекнемо с јаретом? Ха, ха, ха! - пита и смеје се капетан преко масног залогаја пилетине. Поп Перо ухвати се за браду и учини као јарац: "Мехе-хеее!" И сви се гости грохотом насмејаше.

- Кеца, попе - у шевар! - викну учитељ Симо и опет се осу: "Ха, ха, ха!" а Цигани се већ изврћу од смеха и згађају један другог даиретима у главу.

- Е, хоћемо ли, Дашо, да му дрекнемо, а? - упита капетан Узловића пошто је већ прилично омезетио.

- Та оно, господине - поче мало тише Узловић, а унесе се ближе пред капетана - не би још требало - биће и томе земана. Ама, некако траљаво иде с интересом. Не плаћа на време. Прође иза рока по читава три месеца. Вели: "Не може се", а овамо неће да ради, па се још и пропио...

Утом поп Перо с учитељима затури се да дивани, а Давид и капетан наставише своје.

- Дела ти, Дашо, да ми њему баш дрекнемо, најбоље ће бити. И тако мени је веома запело око за онај његов виноград у Прљинама...

- Та и мени је запело око, господине, за ону ливаду у луци... Нема је у целој капетанији онаке!

- Вала, Дашо, нема ни онаког винограда у три капетаније... Хоћеш ми га уступити, вере ти?

- Драге воље, господине, само да ми се докопати...

- Хм, и ти још - само да ти се докопати!? Стегни ти њега: "Паре, море, требају ми!" Он неће имати, а ми ћемо њему јарца пред кућу, па ето си се докопао!... Него, колико иштеш за онај виноград да се сад погодимо?

- Не могу ја, господине, сад сећи ражан а зец још у шуми.

- Ама, окани се ти спрдње, Даша! Ражањ је - ражањ, зец је - зец; а нама сад, код овако лепа печења и вина, није стало ни до зеца ни до ражња, него до добоша и до тога како ћемо добити - ти ону ливаду, а ја онај виноград!... Деде, море, реци - пошто?

- Лако ћемо, господине. Само, да му ишчупамо из шака...

- Е није него још!... То је већ ишчупано.

- Та ишчупао си му још онда чим си му позајмио оних педесет дуката!... Знам ја то!... Него, дела ти мени реци - пошто?

- Осамдесет, господине!

- Шта - осамдесет? - упита капетан, а мало се устури и набра обрве.

- Осамдесет дуката... - рече Узловић ласкаво се смешећи. - Мислим, није скупо?

- Каких осамдесет? - затеже капетан да се ценка. - Ја не бих...

- Не, не господине! - брже-боље упаде му у реч Узловић. - Шалим се... Лако ћемо се погодити. Нека стоји, бога ви, други пут!

- Е добро, добро... - Знам ја тебе, Дашо - узе га тапшати капетан по рамену...- Нећеш ти бити тако тврд на погодби. А збиља, како ти они остали дужници? Како Стојан Павловић и Обрад Јешић? Како Иван, Вуксан, Ђурађ, Ненад и они други?... Мо'ш ли с њима изићи накрај?...

- Та кубурим помало, господине - одговара скромно Давид.

- Само ако где запне - мени ти њих, па ћемо ми њима добош пред кућу!... Добош ја! Што бре, узимаш паре кад не мош вратити!... У мене, Дашо, нема шале! - Ту се капетан маши руком за чашу у којој беше допола вина.

- А, молим, молим - убрза Узловић и докопа флашу да послужи. - Нећете ви на мојој слави по пола чаше!

- Ехе, Дашо, и овамо и овамо! - гракнуше остали гости, опазивши да се вино дослужује. - И ми нисмо по пола људи... Гле ти њега! Ушушкао се ваздан тамо око тих сјајних пулија, па нас и заборавио!... - узеше га корети што шушка с капетаном.

- Бог душмана заборавио, браћо! - Извињује се Давид дослужујући им.

Капетан диже чашу и куцну њом чашу пред поп-Пером.

- Деде, попе, бекријо стара!... Знам ја тебе - ти пуну оканицу на глави... А три дана држасте оно бденије, а? Него нека, деде још по једну! - и опет се куцну.

Сви дигоше чаше, куцнуше се и гракнуше:

- Хајд ову у здравље капетаново! Хајд у здравље капетаново... Наздравиде, поп-Перо! - понудише поп-Перу да очита здравицу.

- Нека наздрави учитељ Иво - вели поп.

- Де ти, Иво! Ти умеш боље.

- Јок, јок - нећка се Иво - ти, попе, боље умеш. На тебе је ред. Сви гракнуше:

- Поп Пера!... Поп Пера!... Дела, попе!... Диже се поп Пера и наздрави заиста лепу здравицу у здравље капетаново. Накити, бого мој, што може лепше бити! Како је Владимирцима и свуда по срезу томе настала срећа откако је тако добар капетан дошао. Како одонда жито добро рађа, овце се близне, ројеви не беже. Како је нестало гусеница, врана и чавака што затиру воће и усеве. Како сад нема ни пламењаче, ни поплаве, ни града, ни суше. Како је на све стране "благодет и изобилије у вину, житу и овошчију..." И то све одонда откако је дошао тако "честит, вредан, ревносан и редак старешина у ово подручје, које нек бог да да се дуго љетно подржи под родољубивом управом његовом, а све на срећу верних синова земље ове, који знаду свачије заслуге оценити и уважити - на многаја љета!" И сад грмну опет једно опште "многаја љета"; Ђуко пали из пиштоља, а вирауни ударише тако горопадно "зорт" и туш да се чак у другом селу тргоше квочке са сметлишта, у коме се беху безбрижно разлепршале и закокоташе поплашено, а пилићи се само прибише уза њих па изврљивши своје још голуждраве главице само тек учинише: "ћрррр!..." И сама живеж већ види да се некака чудевенија збивају.

Еле, така се то частило и пило на слави Давидовој чак до заранака. Неки гости почињу већ увиђати да је доста и зову друге да се иде. Давид нуди да се попије бар још по једна за срећна пута - онако с ногу. Поп Перо опет наздрави тако жестоко здравицу да вирауни већ промукоше вичући: "зооорт!" а међу гостима захори се граја, каква ваљда није била ни на циганској слави, а камоли на другој којој крштеној. Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може, и што ваљда никад у свом веку нити је пукнуо нити ће пукнути, али - баш сада не чуше се његови пиштољи. Капетан из коже да искочи од љутине што Ђуко не даде израза сад такоме весељу; набрао обрве, па јурну на прозор, а чисто цичи: "Та камо тај? Пали, море!" Но баш у тај мах растаде се Ђуко с једним сељаком; сељак оде уза шљивар, затурио на леђа торбу, а из ње вири врх главе шећера... Капетана одмах мину љутина, а још се држи намргођен. "Шта чиниш ти тамо, море?!" привикну на Ђуку и као попрети главом. "Сад, сад, господине - ето ме!" одговори Ђуко махнувши главом на оног сељака, па онда трже оба пиштоља и викнувши што игда може:"зооорт!" опали их.

- Живио Ђуко! - гракнуше гости.

- Хајд ову у здравље Ђукино! - рече капетан пришав столу и узевши понајвећу чашу. Сви се латише чаше и напише у здравље Ђукино. Опет се јављају гласови да се иде. Опет нуди Давид "по једну с ногу за срећна пута". И тако спремајући се да иду напише у здравље учитељ-Симе, па у здравље и једног и другог Иве, па у здравље лоп-Пере, па поп Јеротија; па опет с почетка, па у здравље капетаново, па терај редом, док стиже и вечера. После вечере колале су здравице од капетана до Ђуке и од Ђуке до капетана - докле већ гости нису дошли у тако стање да нису више ни разумевали један другога.

По неком инстинкту пођоше да се већ једанпут разилазе. Сваки је понешто мрмољио - некаким нечувеним језиком.

- Ама јес ти... - уноси се Узловић пред лоп-Перу посрћући. - Ја, јес ти чуо, капетане!... Знаш - ливада...

- Вино... - мрмољи опет капетан држећи се за свог Ђуку да не падне - вина... ти, Дашо... Јес - виноград... Не брини се... Добош сам ја, море!... Јест, ја - добош!

Напослетку и тај се џумбус утаја... Утаја се у кући Давидовој; умири се по Крнићу све. Месечина сири помало. Кад ето ти оног сељака с торбом преко рамена - наиђе на ћуприју ону стару, што је и сад ваљда на крнићској реци. Таман би насред ћуприје, а одовуд, мало поводећи се, преда њ Радан.

- Јес ти то, Радане?

- Кум-Мато!... Гле, ти си! - рече Радан као тргнув се мало. - Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па... шта му знам.

- Зар опет, куме? - упита га Мато прекорно.

- Тссс, куме, шта ћеш? - поче Радан, ако и пијан, да се правда. - Брига, брига, куме! - и ту махну руком, као да је све пропало.

- Хеј, хеј, мој весели куме! - рече Мато чисто жалостиво. - Хајде кући, куме, хајде! Сутра ваља поранити...

- Хе, кући! - прекиде га Радан, а јетко се насмехну. - Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић. - Узловић! Виш, ту ми се попео!... - и показује прстом у теме.

- А деца, куме?

- Те, деца - моја деца?... Није свет решето! - Ту Радан погледа снуждено преда се, па смотривши крај Мате торбу с главом шећера, где је спустио, секну га нешто те прекиде што је почео и нагло упита: - Шта ти је то, куме?

- Ништа, неки шећер.

- Каки шећер? Дај да видим!... - и брзо извади из торбе главу шећера, загледа је, па климну главом: - Их, куме, зар и ти?!... Што ће ти то?... Јес баш она - ево окрњена!... Куме, што ће ти ово?

- Та хоћу сутра капетану да ми потврди неку тапију, па узех...

- Од Ђуке, је ли?

- Ја, он има однекуд.

- Молим те, куме, баци то! Тапија!... Каква тапија?... Нек пропадне! Баци, молим те, ако си ми кум!

- Платио сам. Како да бацим?

- Хе, мој куме - рече Радан сасвим јетко. - Ја сам је досад девет пута платио?

- Зар ову главу?

- Ту, баш ту исту главу - познајем је добро!... Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и - ето докле сам доспео!... - заврши Радан, па климну главом невесело, погледа нешто доле у воду, па тек повуче Мату за рукав шапћући: - Куме, куме! Нуто, нуто!

- Шта, куме? - упита Мато узјазбен.

- Нуто оно доле - ви'ш?... Ви'ш како седи!... Та ено га, ено - црни се!...

- Ама шта је?

- Дете - оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... - викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ону главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако извраћено насмеја: - Ха, хаха! Куме! Ви'ш, оооде!...

Мати пође коса навише.

- Хајдемо, куме, кући! Хајде - и ја ћу до твојих вратница!... - позва га Мато те пође.

Кад беше код вратница да се растану, Радан хукне и рече:

- Девет пута, мој куме, није шала!...

- Хеј, мој весели Радане! - прошапута Мато и окрете навише стазом кући својој...

***

Ако си који пут нешто туробан и зле воље, а ти само сврати - особито ако то буде зими и кад је кака жестока мећава - у кафану "Код петла". То ти је најпречи и најсигурнији лек. У позориште слободно немој ићи, јер можеш после сву ноћ пљуцкати и постати зловољнији. Боље иди ти у кафану "Код петла". Ту је тек позориште и комендија! Ко год се помоли на врата - изгледа као да се спремио да одигра улогу из какве комендије и то - сваки друкчију улогу...

У кафану "Код петла" слегне се цео свет, па готово не само цео свет, него - чак и једно од она "три села више". Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лице, ни одеће, ни обуће... Све је то у другога друкчије!

Ваља само сести па гледати сехира.

Дође један, нуди те што може љубазније режњем роткве; други те нуди сланим бадемом; трећи ти се жали на музиканте што свирају чардаш, а он им наручио: "Сећаш ли се оног сата", и то се тако жали да се већ и теби самом чисто сажали што не свирају "Сећаш ли се оног сата"; пети пришао па ти подноси под нос чварак или ћевапчић сав уваљан у са и моли те да само "кошташ" за његову љубав. Онамо се, опет, један Маџар помамио по музици, па дигао ногу и туче штиклом у сто. Тамо, опет, за једним округлим столом пометали један другом руке на раме, па поцупкују онако седећи на столицама, као да играју коло. Онамо за другим столом плачу и кмече деца, церека се некако женскиње и халачу солдати...

Еле на све стране жагор, вика, лупа, свирка, певанија - само бруји!... Тако је то готово свако у бога вече зими.

Једно вече така беше жестока мећава. Звижди ветар, а прећавац магли у очи куд се год окренеш. У кафани "Код петла" пуно. За једним маленим столом украју седи један дугајлија у гуњцу и сукненим чакширама, накривио фес, затурио се, па млатарајући рукама прича нешто једном младићу што седи за истим столом с њим. Келнер донесе још две чаше пива пред њих. Дугајлија узе чашу, куцну се с оним младићем, па искренувши допола убриса дланом усне и рече:

- Ето, због тога је, мој Пајо, било и потегни и повуци!...

- Богати, кажи ми право, ко се први сети таког ђаволства? - упита Паја.

- Ко? Он, ето ко! - одговори дугајлија. - Оно, додуше, могу се и ја доста којечему довити, па још и боље од њега - иако је он капетан, а ја човек прост, његов пандур: него куд бих се ја још око таких потркушица заносио!... Њему је лако - седи беспослен по вас дан, па изволева... Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију, а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме. "Откуд сад то", мислим сам, "кад наш капетан не узима ни од ког мита?" А он виде где се ја чудим, па ми каза кака је он ту главу набавио, каза ми све: како је смислио и шта ће с њом. Мени обрече трећу пару... Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!...

- Па је ли ти барем дао ту трећу пару? - упита Пајо.

- Дао је нешто, али закиде ми равних двадесет дуката!... Знаш, кад је бачена она прва глава у воду - онај сељак кад је бацио - одем ја у Београд, те набавим другу исту онаку. После је више нисмо носали по селима, него сам је чувао ја у мојој соби - пред канцеларијом.

- Сад вам јамачно није тако ишла трговина? - примети Пајо.

- Е, те још како!... Сад је баш ишла како ваља!... Само да ти кажем. Дође неки Милета из Миокуса да потврди процену. Нужда човеку, хоће да извади паре из фонда - стегли га неки дужници. Снуждио се, невесео: пустим га у канцеларију капетану, па се наслоним да слушам. "Одакле си ти?" пита га капетан онако мало оштро. "Из Миокуса, господине." - "Шта ћеш?" - "Та потврдио бих неку прецену." - "Дођи сутра!" осече се капетан на њ. Изиђе сиромах, жали ми се, ја слежем раменима. Ето ти га сутрадан рано - моли опет. Опет капетан одлаже: "Сутра!..." Еле тако га одбија неколико пута. Човеку притужила нужда, Изиђе једном из канцеларије, па само што не плаче. Питам га шта је - а већ амо знам, капетан ми наручио. - "Мука и зло", вели, "ја не знам кад ће доћи и на ме ред једном!" - "Море, донеси ти штогод деци капетановој на пешкеш", велим му ја, "па да виш онда!" - "Ама, ако хоће само, донећу - ко не би, само нека буде вајде!" - Ја му онда понудим главу шећера и кажем да би то најприличније било дати. Купи он главу и однесе бајаги капетаници. Одмах капетан с њим друкчије; потврди му и процену и научи га још како ће час пре доћи до пара. Чим оде човек, ја главу опет те у моју собу... Дође други да моли за нешто - тако прође и он. Еле, сваки дан тек купи по неко главу шећера од мене.

- Ама зар то нису људи потпазили шта радите?

- Нису ја!... Намирисали су то они одмах, али су ћутали! А и шта би му?... Зар ти још не знаш ко су наши капетани. Просто, ако му није воља, неће да те чује док му што не тутнеш. Некад се давало наочиглед, а сад то иде згодно испод руке... Људи им знаду ћуд, па шта ће - плаћају. Виде да им без тога обићи не може. Да се, опет, жале - куд ће шут с рогатима изићи накрај!...

- Богме, ви сте ту много зарадили!

- Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? - Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!...

- Ама, опет ти не каза мени како се завадисте.

- Стани да ти кажем... Знаш, кад смо почели трговати с новом главом, он је почео записивати колико се пута прода. Видим ја, па ми би за зло што записује; ваљда га ја нећу преварити. Кад је тако, станем и ја бележити на глави шећера; кад се год прода, повучем по једну белегу плајвазом. Кад би да се прорачунамо - а то смо радили сваког месеца - по његовом рачуну излази да је продато више једанпут, а по мом не излази. И баш могу се сад где хоћеш заклети, није ми о главу да лажем, да сам право бележио.