Miomir Petrović

Pankration

(roman u dvadeset dve slike)

˛ Pankration (LAT: pancratium) 776 bc. Part of the Olympic Games on ancient Greece. Combined wrestling and boxing and ended in the submission of one contestant. Famous ancient Greek wrestler was Milon of Croton..."

The New Encyclopaedia Britannica

Internet izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELj

Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Beograd, jun 2000

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANjE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović

Štampano izdanje

GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dimitrije Tasić
UREDNICI: Radoslav Bratić, Jovan Radulović
RECENZENT: Radoslav Bratić
LIKOVNO-GRAFIČKA OPREMA: Rade Rančić
TEHNIČKI UREDNIK: Pera Stanisavljev Bura
LEKTURA: Nevenka Nedeljković

IZDAVAČ

DP BIGZ - Izdavačko preduzeće

Beograd, Bulevar vojvode Mišića 17

Za izdavača
Snežana Knežević

Slog, štampa i povez
Vojna štamparija Beograd,
Generala Ždanova 40b

Prologomena I

Da bi izbegao hladno uporište vetra što mu je neko vreme hoda služilo kao naslon za leđa, on hitro skrenu iza prvog ugla verujući da je pronašao zaklon, svestan da se izgubio u onih nekoliko prvih koraka boravljenja u jednom tesnacu o čiji se otvor, upravo onaj za koji je tek zamakao, protrljavao čudnovati zvuk vazdušnog strujanja, neki vrisak.

Čoveku bi neprijatno to njegovo novo boravište u mraku i u letu se priseti jedne Apolinerove priče u kojoj je junak polako počeo da se stapa sa zidovima grada kroz koji je, neopažen, danima lutao, te pomisli da bi njegovo prisajedinjenje sa izlokanim ciglama tog prolaza moglo biti dobar način za nestajanje. Za izbegavanje vetra što je bivao sve silovitiji, kao da se, pomislio je, plaši da stane. Čovek je nastavio dalje prateći prvi ljudski glas, ili mrenu glasova što je, negde u daljini, možda i ne baš tako daleko već više skriveno u nedostupnom a bliskom delu lavirinta, počeo da se odvaja od memljive i ugažene zemlje boje cigle. Glas ga nije daleko odvodio, ali prateći taj čudnovati krvotok ulica koji nikada ranije, a da je na hiljade puta prolazio ovim delom grada, nije primetio, oseti strah.

Kada je preplićući svojim koracima najzad došao do izvorišta tog glasa, ili buketa različitih glasova, čovek je u jednom jedinom trenu, u kopreni trenutka, primetio da je na tom mestu već ranije, tokom zaplitanja u čudan koloplet ulica, boravio, i tada zalutavši na isti način. Već u sledećem trenutku, čovekovu svest zaposela je još sumanutija misao, misao da je glas za kojim se poveo bio zapravo njegov sopstveni.

U tom trenu, čitav grad učini mu se drugačijim, i taj lavirint u koji je tako neoprezno zašao, prepuštajući se ljigavim pogledima popločanih zidova, ta dorćolska memla u kojoj se našao prosto ga sunovrati u ponore samosagledavanja od kojih je, a da se setio to tek tada, na kraju uzaludnog putešestvija, pokušao da pobegne, možda da zaboravi sve ono što zaborava ne da nije bilo dostojno, već naprotiv, zaborav nije bio dostojan tog života.

Uzaludan, pomislio je Novak, uzaludan je sav trud da se iz ovog memljivog lavirinta izađe, jer izlaz zapravo postoji samo u nama samima, i baš zato što je samo postojanje nesigurno i večito podvrgnuto stalnom preispitivanju, izlaz je nepostojaniji nego da je preko devet visokih planina. Već u sledećem trenutku, ponovno se bacio u preplitanje koraka i utvrđivanje pravog pravcijatog izvora glasa koji je samo na prvi pogled omogućavao izlaz iz tunela, a da je zapravo bio samo dalje propadanje u mračnu rupu koja nije nudila izlaz.

Prolegomena II

Uzalud se Novak iz petnih žila trudio da pronađe pravu, najpogodniju, ne poremećenu i ničim ometanu poziciju iz koje bi samo jednim, veoma blagim, gotovo nesigurnim pokretom prsta prepustio celo svoje telo šklopotu fotografskog aparata, pri čemu bi makar jedan uhvaćen detalj Drinčićeve ulice počeo da zuji i umotava se, gotovo usisan, u objektiv naprave što je uspevala da zaustavi vreme, da ga uvuče u sebe i preispita ga u tim unutarnjim pretakanjima iz jedne u drugu svetlosnu komoru, iz jednog u drugi optički detašman, da ga prouči, zaglavi u jednom jedinom trenu već bivšeg postojanja.

Dorćolske ulice, prekrivene čak i u tananom, letnjem, vazdušnom strujanju koprenom sitne, od sunca narandžaste prašine sa krošnji starih platana, sve te iskrivljene kapije iza kojih se krila i mogla osetiti memla sa zadahom nekog skromnog, običnog, čak marginalnog života, ti nahereni kućerci iza čijih bi se neomalanih, ispucalih, izjedenih, raspadnutih prozorskih ramova moglo sagledati i jedno sentimentalnošću obojeno postojanje i opstajanje Cigana, Cincara, divljih Srba, izbeglica, Jevreja, porodica doteranih izanđalim traktorima iz Šida, recimo, ali odmah, tik uz njih, i prisustvo starih beogradskih porodica što su izolovane na rečnom nasipu, obrubljene seoskim tarabama silno pričale o prvim tramvajima i nestrpljivim iščekivanjima prvomajskih parada, kasnije o maloletnim prestupnicima za kojima je jezičina zlog glasa palacala više nego za ratnim zločincima jedne zemlje u raspadanju, dorćolske ulice prebogate za oko fotografa nisu se tog dana nudile njegovim tankim prstima pribijenim, znojavim stiskom, na okidač japanskog tehničkog čuda što je sve moglo učiniti samo od sebe, osim izabrati povoljno strujanje, razlomljeni fluid slike koja bi nastala.

Novak je samo zacoktao jezikom i prateći tragove na pločniku ulice, tragove otpalih delova gipsanih fasada što su snežili i u letnje doba, preplićući svojim nervoznim koracima, kao posmatran sa strane, kao praćen nekom uhodom čije lice se nije moglo videti, krenuo dalje uz ulicu nailazeći na dobro mu poznate novije, socrealističke nastambe za spavanje, tako nepristojno zgurene tik uz kolovoz pridržavajući znojavim dlanom svoj aparat.

Vreva Bajlonijeve pijace i čitav jedan, vlažan zadah je putovao od kupole ciglane i neosveštane crkve sve do pijačnih vodotornjeva, tramvajskih šina, sam osećaj da je sada ponovo bliži gradu i da izlazi iz jednog prostora što ničim nije bio omeđen učinio je da Novak prebaci i sebe samog iz jednog vremena što nije ni teklo već se javljalo kao fotografska tvorevina, reciklaža vremena, u potpuno drugo, realno, životno, u vreme prolaska, susretanja, mimoilaženja sa drugim ljudima što su svojim aktivnostima, tako zajapureni od avgustovske vreline, zaneseni nad svojim voćnim i povrćnim kesama, štekovima cigareta pazarenih kod kutijaških prodavaca, kod Ciganki sa grimiznim velovima i plastičnim papučama na nogama, tako spremni da odgurnu, odbace telom, bez ikakvog naročitog razloga, svoje sugrađane, da se proguraju do tramvaja praveći mesta svojim kolonijalima u vrećama više nego sebi samima, drugim ljudima što su tako besomučno aktivni, u stvari što su pozivali na život, prost, uobičajeni, srpski život u zemlji omraženoj od sviju, u zemlji omraženoj još više od samih zemljaka, pozivali na beskonačno postojanje na ovom prostoru, u Beogradu, gradu čije su dve reke, činilo se, više odnosile vreme nego što bi ga dovlačile iz dalekih krajeva pred noge stanovnicima.

Tako je, ipak se odlučivši na tramvajski prevoz jer je ugledao nahereno, žalosnim sledom nekih trošadžijskih okolnosti klonulo i pokleklo telo crvenog tramvaja, uleteo u zatvarajuće čeljusti automatskih vrata i kako je dočekao na svoja pleća zabrane ustajalog vazduha i zadahe ubuđalih, neprovetrenih peškira, i kako su prva cimanja ogromnog vozila počela da kidaju po unutrašnjosti gradskog prevoza i tela i njihove inercije, tako je, dakle, pomislio: Ipak se krećemo, idemo iz ustajalog Beograda!

I zaista, njegovo telo, ili je to bio njegov duh, praćeno japanskim fotoaparatom, neizbežnim pratiocem profesionalnog fotografa, i neprestanim zvukom škljocanja i zujanjem premotavanja filma unutar kućišta, počelo je da se kreće nekim potpuno novim stazama. Ili mu se to samo činilo.

Prolegomena III

Novak je nervozno prekrio oba prozora zavesama, shvativši da je pred prizorom istopljene, užarene, od toplote iskrivljene čuburske ulice počeo da tone ne više sam u sebe, kako je to do pre pola godine moglo izgledati davljeniku, već, kako više nije imao ni sebe u koga bi utonuo (urušavajući se tiho i bez daška vetra poput oronule zgrade), da tone, tako uspravan, u parket jedne sobe, u centru jednog stana, u centru jednog grada, grada što je i sam po sebi bio prestonica. Prestonica čega, više niko nije znao. Grad pod njegovim nogama kao da je vremenom, polako, neumitno, tiho počeo da se pretvara u svoju suprotnost, u jedan pripremajući, gromoglasni krik životinje što se nije mirila sa činjenicom da je ranjena i da je otpočelo njeno sporo otpuštanje iz života.

Potom je besno prošao vrhovima prstiju kroz kosu grubo zarezujući noktima kožu glave. U stvari, svaki put kada bi prešao svojim dugačkim prstima kroz kosu, a to je iz puke nervoze činio veoma često u obliku sopstvenog, osobenog tika, u njemu bi se javio čudovišni osećaj u čijim se mučnim porama pojavljivala slika u kojoj su otisci prstiju, ti unikatni i ko zna zašto na odebljaloj koži urezani tragovi jednog života, otpadali i kačili se za vlati kose ne bi li, nešto kasnije sa glave, umesto peruti, otpadali upravo oni, a sa njima i čitav jedan identitet izdeljen na deset potkožnih polja.

Pre svega, bila je to sadržina i jednog sna koji se s vremena na vreme ponavljao. Moglo bi se reći kako je čovek od avgusta prošle godine prestao da spava, počeo da sanja i najgore moguće se budi, uvek podjednako okupan sopstvenim znojem i iznova preplašen da bi za koji trenutak, možda već u sledećoj sekundi, respiratorni organi prestali da rade, da bi se za koji trenutak mogao potpuno i neopozivo ugušiti.

Gušenje je tako za njega dobilo obličje uzanog tunela kroz koji se moralo proći da bi se, nešto kasnije, taj tunel sve više i više sužavao i koliko bi god rasle nada i upornost onoga koji je puzio tunelom, što se laktovima i kolenima otirao o njegove skliske, zemljane zidove, toliko je rasla i nemogućnost da se isti okrene i požuri nazad.

Iako svestan da je gašenje disajnih organa ili nedostatak kiseonika nešto što bi najpre zahvatilo mozak, Novak je vremenom postajao uvereniji da će sopstvenom gušenju, sve do kraja, prisustvovati u svesnom stanju. Da će se prvo ugasiti svi drugi organi i njihove životoudisajne funkcije, da će to redom osećati i odbolovati do kraja opsadu koja će trajati, da bi se tek potom ugasila i sama svest. Tako je sam trenutak usnovljenog gušenja bivao, istovremeno, i onaj prvi trenutak buđenja posle koga bi čovek iskočio iz kreveta, rukama pokušavajući da zadrži uznemireno srce od izletanja iz grudnog koša, onaj tren spoznaje vlastite nemoći i dalje neprohodnosti tunela u kome je opstajao.

Bila su to lepljiva buđenja natopljena suvim i neizbežnim strahom, strahom od same smrti, ma koliko je to i njemu samom apstraktno zvučalo, buđenja ispunjena kratkim i nervoznim disanjem. Disanjem na škrge.

Novak, u početku, nije snovima pridavao neku veliku važnost, tim pre što su se uvek kretali od jedne do druge krajnosti. Od potpunih apstrakcija u kojima ne bi postojao ni on sam kao junak sna, do potpunih uobičajenosti (samo usnovljenjem naglašenih), u kojima nije bilo ničeg zloslutnog, ničeg što bi upozoravalo na neku konkretnu opasnost. Kasnije, kako se to tokom godine pretvorilo u hroničnu bolest, uporno je pokušavao da ih rastumači, da u njima, što je bilo i najprirodnije, istovremeno pronađe i znake upozorenja vezane za nastupajući dan. I, naravno, nikakve veze između realnosti i usnovljene realnosti nije bilo te ga je svaki naredni pokušaj da analizira san bacao u sve veću fjaku.

A do pre prošlog leta Novak je bio izuzetno prilježan spavač, jedan od onih koji su sa radošću stupali u prostore sna ne bi li pobegli od dana a retko se budili tokom noći. Izgledalo je tada da je njegov san toliko dubok da se posle buđenja, rasterujući sitne koprene snoviđenske slike, čovek dugo i krvavo borio da shvati ko je i gde se nalazi, izgledao je, nekom ko bi ga sa strane posmatrao kao premoreni ratar, težak na slamarici koji spava pod grimasom samrtnog hropca. Kasnije, to isto sladostrašće izbegavanja realne koprene dana, u svoj svojoj lepljivosti svučenog zmijskog svlaka sna i spavanja, prestalo je da se pojavljuje.

Tokom godine, ako je jedan san imao oblik tunela u kome se guši a drugi otisaka prstiju koji polako otpadaju sa glave, snovi u množini, snovi kao pojava u njegovom životu dobili su sliku dvokolica što su ih vukla dva pobesnela, zapenušana konja koje je besomučno šibao po leđima i gonio nevidljivi vozač (nevidljiv, ali sasvim sigurno, veliki neprijatelj) ne bi li pregazio spavača. Lice tog neprijatelja Novak nikada nije uspeo da sagleda, jer bi svaki put istovetno bio obuzet brzinom rada nogu i samom putanjom bežanja, da su tandrkave dvokolice uvek ostajale za leđima dok je ispred spavača bio samo trnovit i nepodesan put. Zato je sa velikim strahom otpočinjao sve te pripreme za počinak a budio se s još jačim osećanjem progonjenika koga samo što nisu stigli njegovi gonioci. Sa svojim ružnim namerama.

Možda je slika otisaka prstiju koji su otpadali bila potpuno izmišljena, samo metaforična manifestacija nervne neuravnoteženosti, ali možda je i počela da se gradi početkom ovog avgusta, prilikom povratka kolima u Beograd iz vojvođanskih manastira, kada je u redu, ni sam ne znajući zašto, bio primoran da čeka nekoliko sati zbog spore kolone beskućnika iz ratom spaljenih delova bivše zemlje, kolone koja je tekla sporije i zagonetnije, tako stvorena iz zemlje, neočekivana, nenajavljena, nepozvana, neobjašnjiva, dakle, sporije od svake ravničarske reke prema njegovom gradu.

Tučeni jakim suncem, te i od fizičke strane neba mrcvareni kao lešina (iako su sa metafizičke strane to bili odavno), bez ikakve pomoći na sremačkom putu punom rupa i vododerina, u prikolici prikačenoj za polupokvareni traktor, članovi jedne porodice, tupo i umorno, ugaslo i bezizražajno zurili su u njegova kola, u njegov sat na kroz prozor nehajno izbačenoj ruci, u kutiju cigareta na komandnoj tabli, i žvakali. Žvakali su bezvoljno, držeći obema rukama neke dehidrirane jabuke. Njihove šake, svih njih, bile su potpuno crne, prilično ispečene (reč oprljene, činilo mu se, bila je i suviše benigna), i Novak se pitao, zbunjeno ih gledajući, kakav li su to oni požar preživeli kada su im od čitavog tela gorele samo ruke. Ili, šta su to vadili iz vatre!?

Te šake, od najmanjih do najvećih među članovima porodice, bile su crne, sa njih je još neopran gar kontrastirao sunčeve zrake, ponegde su bile i crvene poput ružinog pupoljka, na onim mestima sa kojih je otpadala koža. Prsti su im bili toliko svetli na samim vrhovima, sa druge strane, sa njih je koža očigledno nekoliko puta nestajala pre no što je vazduh stizao da je imalo zaceli da je to naprosto bila boja peska, ili možda samo malo ružičastija, slična boji nekog prekuvanog jastoga.

Kolona je više stajala nego što se kretala, pored Novakovih kola je opstajalo u tom tupom redu još samo nekoliko sa gradskim tablicama, te je kontakt bez ijedne progovorene reči, kontakt pogledima stidljivo povijenim i kamufliranim, bez ijednog gesta koji bi neopozivo pokazao svest o prisustvu drugih putnika, trajao beskonačno dugo, obostrano zapreten u sramotu i šok. Naravno, Novakov šok morao je biti mnogo manji. Užas koji je samo nekoliko sati preživela ta porodica, užas koji se, nedogledan, beskonačno produžavao na sremačkom putu u svoj svojoj zastrašujućoj realnosti, nije se mogao meriti nisačim. Ipak, i čovek je bio paralisan, i to ne zato što je prizor bio toliko iznenadan i nepojmljiv (pa je svest profesionalnog fotografa, jer neko bi drugi na njegovom mestu smesta zgrabio fotografski aparat što je ležao na zadnjem sedištu i škljocao koliko ga prsti nose, sve unaokolo ne gubeći dah, ne časeći časa, pa je, dakle, svest pokušavala da ga izbriše već u trenutku nastanka i urezivanja u razum), već zato što ga je godinama očekivao, provodeći svoj život u zemlji beskrajnog pripremanja na apokaliptični udarac.

Tako su satima životarili jedni pored drugih, porodica sprženih šaka i jedan čovek u kolima. Novak se u tim trenucima borio samo za očuvanje sopstvenog razuma, razuma koji su neumorno napadali svi članovi te porodice svojim crveno-crnim šakama ali i on sam svojim, čvrsto, do prestanka protoka krvi stegnutim rukama oko volana. Iako se nikuda nije kretalo, već samo stajalo.

Koliko je god puta pokušao da iz svog grla iscedi neku rečenicu, neko pitanje ili makar uopštenu psovku (jer ostali civili su se bar tako sjedinjavali, malograđanski, bez većeg uplitanja sa izbeglicama u koloni) pred tom nesrećom koja je poput gustog dima najednom obavila sve ljude, iako je sunce sijalo da nije moglo biti jasnijeg, kristalnijeg dana, isto toliko puta je sebe u tome sprečio, da ne bi došao u poziciju da uvredi ili možda razgnevi, ili da, njihovim odbijanjem kontakta sa njim, sebe ne dovede u opasnost.

Od čega?

Od pucanja po svim šavovima tu, na sremačkom putu, od opasnosti da polije iz kanistera benzinom i sebe, i svoja kola, i sve njih, pa ih zatim, sve zajedno, ritualno spali, od krika što ga je mogao ispustiti bilo prvo on ili neko drugi, u jednoj mahnitoj inkantaciji koja bi svima probila bubne opne, dok bi nebo, nezainteresovano za te ljudske izrasline na svojoj kori, kao i obično samo mudro ćutalo. I možda, samo možda...gledalo.

A zatim se odvažio, bez reči uzeo kutiju prve pomoći sa zadnjeg sedišta nadređujući je onoj drugoj, fotografskoj, izašao iz kola ostavivši vrata otvorena i ključ u bravi, i prvo čistio i previjao ruke najmlađem detetu, onom što je i pored sve svoje slomljenosti, ukačeno tim dečijim duhom još nespremnim na unutarnji poraz, najvedrije moguće svojim pogledima kontaktiralo sa njim (nemo izgovarajući marku automobila), a zatim redom svima ostalima. Bez ijedne reči, članovi porodice pružali su ruke, bojažljivo i ćutke ali u isti mah i utučeno, ako ne i zgroženo milošću čoveka. Na samom kraju, nisu rekli ni hvala, niti izgovorili jednu jedinu reč, utopljeni u duboku, Novaku se činilo, razapinjuću uvređenost pred situacijom u kojoj su, eto, oni stajali na tom drumu putujući nekuda gde nisu znali šta ih čeka, bežeći odnekuda gde ih baš ništa više nije očekivalo. Ili je taj mogući razgovor prekinuo pokret kolone?

Ako je nešto zapamtio od tog leta, onda je to bila slika šest, sedam pari sprženih šaka sa kojih je otpadala koža. I otisci prstiju sa njom.

Zato je i kasnije, tokom čitave godine, pa i posle njenog trajanja, Novak sanjao kako otpadaju prsti sa njegovih šaka, tražeći u tome tajnu poruku vezanu za njegovo lično postojanje, umesto da je prihvatio činjenicu da je ta slika bila toliko vizuelno i idejno čista i jasna, da ju je bilo nemoguće sanjati u integralnom, repetitivnom obliku. Jer se i podsvest, kroz izostanak realistične emulzije sna, borila protivu prizora. Sećanje na taj avgust za njega je bilo sećanje na kolonu suncem i strahom sprženih ljudi, na kolonu koja se sporo kreće, toliko sporo da je svaka čestica prašine tog dana putovala brže, na gotovo ritualnu povorku u kojoj nije bilo mesta za religijski zanos. Već samo za žrtvovanje. Bezrazložno, bez nekakvog smisla koji se mogao naknadno upisati, smisla koga bi se neko iz povorke ili neko iz njene okoline mogao sećati, a koji je, moralo je biti, nekada postojao.

Taj mesec je bio i mešavina neke apstraktne nesreće što je obitavala svuda unaokolo, u kojoj se plivalo ili po kojoj se plutalo, i jednog realnog, mada primalnog straha. Straha od smrti. Sve to okupano toplotom. Infernalnom.

Još jednom duboko uzdahnuvši, primakavši se svojoj postelji u koju nije bio rad da gleda, Novak nevoljno i u prvi mah besciljno premesti pogled ka pluti iznad radnog stola i ka fotografijama raspetim i krvoločno pribodenim, učvršćenim pribadačama. Učinilo mu se da su mu se sopstvene fotografije osmehnule.

Trudio se da postepeno i sistematično zamenjuje fotografije iznad radnog stola, urađene uvek u istom formatu, što je zavisilo od mape slika na kojima bi radio. Tako bi sleva na desno, od gornjeg pa sve do poslednjeg, najnižeg reda, svakoga dana skidao po jednu fotografiju i na njeno mesto dovodio, u pravom smislu te reči, onako kako slepac ispituje novi prostor, po jednu fotografiju iz nove mape. Tako bi metamorfoza stanja njegove svesti i duha bivala očiglednija, jer bi, posle dugog posmatranja, uočivši kako jedna nova serija i novi fon slika počinje da osvaja prostor plutane table na zidu, mogao da vrši korekture, da daje upute svojoj kreativnoj energiji (tada je verovao u "kreativnu energiju" kao u silu otpora potonuću u kapilarne treptaje galopirajućeg straha), da odluči šta treba pojačavati ili naglašavati.

A kada bi i poslednja slika bila zamenjena novom, ona prva u prvom redu morala je biti sklonjena da bi se pojavio neki novi smisao. Tako je, poput maratonca što svakoj trci prilazi kao prvoj i poslednjoj, onog trkača što stalno kontroliše sopstvenu produktivnost, on sam, koliko je to bilo moguće kritički ocenjivao svoj rad i analizirao svoje privatno, lično, životno stanje u kome se nalazio.

U tom trenutku njegovog sporog, učmalog prisajedinjavanja sa fotografijama, na zidu je vladala metamorfoza u kojoj su slike iz nove mape (portreti marginalaca, socijalno najnižih oblika života u gradu), zamenjivale one iz stare mape (prostitucija u Beogradu). Ulični prodavci benzina, tezgaroši i nakupci vodoinstalaterskog alata sa buvlje pijace, pljeskavičari na prilascima železničkoj stanici, bezubi semenkari ispred "ponovo rade" bioskopskih dvorana, prosjaci sa lažnim i zloslutnim osmesima na usnama spremni da zbog izostanka devalviranog novčića bace najgoru moguću kletvu na zamoljenog prolaznika, Ciganke obučene zbrda-zdola kao kakvi mutanti postnuklearne kataklizme, svi oni, dakle, sada su zamenili raskokane Rumunke u lihtplavim cipelama nalakćene groteskno na automobile, razgaćene provincijalke kojima su nedostajali gotovo svi zubi ali ne i pomodne minđuše u nozdrvama, na primer, prve javne gradske travestite što su pućili svoja smrdljiva usta na fokus kamere.

Prebacivši se na taj uobičajeni koordinatni sistem fotografa, Novak je morao pomisliti kako je i na jednim i na drugim portretima strah od smrti, u svojim poslednjim animalnim trzajima lažne razuzdanosti tela i duha, počeo da se preliva s jednih na druge stanovnike ovoga grada.

Kako je sve to postajalo očevidnije i kako je, sasvim verovatno, svako lice s fotografija (i kada ga je birao, i kada ga je razvijao, i kada ga je sušio, i kada ga je objavljeno u nekim novinama gledao), upućivalo samo njemu jasnu poruku:

"Upitaj se šta je s tobom? Upitaj se kako je moguće da sam ovo Ja, ovakav, a da dišem isti vazduh koji dišeš i ti? Mi smo sugrađani, da li je moguće da se i ti ovakvim osećaš, ali još nemaš hrabrosti da to sebi priznaš?"

1.

Fijuk trolejbusa, prozujavanje električne naprave što se više gotovo nigde u svetu nije upotrebljavala, ili i jeste ali kao turistička atrakcija, fijuk pa grmljavina naherene lađe što je prohuktavala Tolbuhinovom ulicom parajući svojim nauljenim smradovima pneumatika letnji vazduh jednog, naizgled napuštenog grada, cela ta kompaserija odvlačenja pažnje nije mogla ostaviti ni čoveka uronjenog u fotografije što su napasale njegove zamućene oči i Novak, prenuvši se iz letargičnog pokušaja ponovnog uspostavljanja mentalne ravnoteže, makar pred san potrebne, dohvati naglo, jednim hitrim pokretom, kao da ga je nekoliko sati planirao pa se uz preveliku odgovornost nije usuđivao na takav skok, dohvati, dakle, pismo što je ležalo presavijeno na njegovom radnom stolu i nehajno ga rasklopi.

Pre svega, nije li to pismo bila najkonkretnija materijalna veza sa starim Kratovcem čiji su portreti bili njegova najnovija, potpuno neplanirana pasija, izdvojena iz siline različitih, razbarušenih planova i želja, veza sa potpuno slepim čovekom jednom nogom duboko ogrezlim u samu smrt, čovekom do koga je, munjevito i kao po projektu, došao preko svog komšije što je i sam obavljao pravne poslove u Savezu slepih i slabovidih, videvši ga samo jednom na prelazu ispred Karađorđevog parka kako je, potpomognut tim istim komšijom, više snage ulagao u odupiranje toj nepotrebnoj mu pomoći, drhteći više za bezbednost komšije i pomagača nego za svoju ličnu sigurnost, već na prvi pogled ostavši prikovan za to izbrazdano lice čija je plemenitost naglo bivala zamenjena jednim skoro bezubim osmehom starca koji kao da je pozivao na samo prokletstvo, za lice sa koga je belina beonjača, paradoksalno, emitovala postojanost i bezbrižnu sigurnost, udaljenje od sveta što ga je okruživao do te mere da se čoveku moralo pričiniti, makar na tren, da je sam slepac okruživao svet svojom nemogućnošću da ga obujmi, definiše, pregleda, analizira, možda samo ta istančanost sluha i verovatno svih drugih instinktivnih radnji prikovala se u jednom jedinstvenom trenu za Novakovu pažnju. Znao je čovek da su takvi procepi između sasvim racionalnog slikarskog plana i s druge strane, potpuno irealnog, nagonskog i prečesto pogrešnog fokusiranja na novi prizor češće štetni nego korisni, ali je u tom susretu, i nastavku malo niz park, praćen tom dvojicom sve do ulice Ognjena Price, ili sam kao pratilac njihove šetnje, dok je sunce pod nepravilnim uglom za to doba godine padalo na kompleks Onkologije, tamo iz pravca iz koga su oni došetali njemu pred noge, u tom je susretu, dakle, i nekoliko tek reda radi progovorenih reči osetio potrebu da snimi to lice što je delovalo, okupano podnevnim suncem kao zmijski svlak, kao nešto što neprestano otpada, iscureva, kao da se svlači jedno iz drugog, kao da polako sve otiče pa se (u smislu kičerskih perpetuum mobile fontana za kućnu upotrebu) ponovo vraća na jedno isto mesto odakle će ponovo pocureti nadole, prema zemlji, potom i potrebu da se, dakle, njime, bez naručioca ili naredbodavca, malo izrazitije zabavi.

Tako je između njih dvojice brzo uspostavljen kontakt, ali koliko se god trudio da u prvih nekoliko sesija otkrije pravi razlog pristajanja na jedan, za slepog čoveka sigurno pomalo tugaljiv i uvredljiv položaj da bude fotografisan (kakve je samo Novak borio bitke da bi uslikao i najobičnije ljude, čak i članove njegove familije što su kao američki Indijanci živeli u strahu da će im sam čin slikanja oduzeti dušu), i to fotografisan bez ijednog pravog razloga, bez ijednog pravog objašnjenja, sem, naravno, neutažive, impulsivne potrebe fotografa da zadovolji svoju glad, koliko se god trudio, dakle, da ne bude pogrešno shvaćen ali, istovremeno i sam ne shvatajući zašto je stari Kratovac dozvoljavao njihove susrete, odnosno zašto je uopšte, tako penzionerski tačno i uljudno, dolazio uvek u zakazano vreme u Novakov stan što je istovremeno bio i foto-studio, čovek u prvo vreme nije došao do pravog objašnjenja.

Tek, eto, njihovi su susreti vremenom počeli da postaju sve zanimljiviji, i posle Novakove usiljene šale jednom prilikom izgovorene ("Ako ikada poželite da se kandidujete za predsednika Saveza slepih i slabovidih, gospodine Kratovac, makar ćete imati pregršt odličnih fotografija za plakate, pošto i sam povremeno radim one velike panoe za predsedničke izbore"...), nešto se u smirenom, opuštenom, starom, slepom intelektualcu i vlasniku nekoliko fakultetskih diploma Brajevom azbukom savladanih otvorilo i starac je, naprvo malo stidljivo a potom sve češće, i što je još važnije sve lepše i lepše otvarao priče.

I zaista, posle nekoliko susreta, u onim trenucima kada je Novak uspevao da svoje potpuno neopravdane sesije zakazuje između jurnjava ka preživljavanju, kada je već broj ispucanih filmova premašivao i najpragmatičnije fotografske zadatke, čoveku postadoše zanimljivije Kratovčeve priče od samih portreta.

Onda je jednom prilikom, već se sprijateljivši (tako je pomišljao Novak u tom periodu njihovih viđanja), starac svojim neobično sigurnim, za te godine neverovatno mirnim i stabilnim prstima što ih nisu mimoišle staračke pege ali jeste staračko drhturenje, taj čovek bez porodice i naslednika, funkcioner sumnjivo funkcionalnog udruženja, izvukao, dakle, iz džepa jedan presavijen komad papira i potom počeo da priča nešto, naprvo neshvatljivo, o čoveku koji je upravo došao sa raznih ratišta na kojima je njegovo postojanje obitavalo, o čoveku koji je izgubio tamo oba oka, dakle ratnom invalidu o kome je Savez (izgovorio je to sa dozom autoironije, kao da ni sam, svaki put kada bi izgovorio reč "Savez", nije verovao u postojanje tog tela) preuzeo brigu.

Namotavajući aparat starije proizvodnje jer je njime pokušao da uhvati pečat pojavnosti svog novog slikarskog modela, Novak je prečuo priču hvatajući je nehajno samo za repove i prirepke dok je sve ostalo strujalo oko njega oduzimajući mu priliku za zainteresovanost, stupajući retroaktivno u kontakt sa tom pričom tek pošto je okom, svojim veštim okom okrznuo predmet što ga je starac izvukao, držeći ga precizno i mirno vrhovima kažiprsta i srednjaka. Tek pošto je ugledao pismo.

Starac je tada prvi put progovorio jasno, progovorio fokusirano na jednu važnu, veoma važnu stvar, prvi put, činilo se Novaku, mogao je da čuje apsolutno sve pore šumova što su se stali javljati, što su stali kružiti oko zadatog predmeta.

"Mladiću, vreme je da i vi učinite nešto za nekoga ko još ne bi dugo obitavao ovde, među ljudima. Pogledajte ovo pismo. Napisao ga je taj nesrećnik svojoj ženi pre par godina. Sa ratišta. Vidite da li tu ima nešto što bi vas zainteresovalo."

Starac nije skoro ni pružio ruku, dovoljno je bilo što je blago smanjio stisak svojih mirnih prstiju i papir je zalepršao prostorom precizno se smeštajući na drveni, ko zna u kom delu podruma iskopani stočić, pronalazeći svoje mesto tom ekscentričnom radnjom osobe što je neprestano ostajala u dubokoj tami, preciznije nego što bi to iko drugi uspeo da učini.

2.

"Toliko smo kratko podšišani da zima ulazi i pod vunene kape, crne lopovke koje su nam dali pre dva dana. Mogu da vidim kod drugih i osetim kod sebe, kako na pojedinim delovima glave, bez ikakvog reda, čak i na onim zaštićenim kapom, rastu jedna po jedna, tamnoplave mrlje, kako se koža na tim mrljama poleđuje sve do samog otpadanja, pa čovek više ne zna da li da se češe po glavi i pravi rane ili da pusti. Noć je odavno pala i sada je dubok sneg oko nas, izgleda kao belo noćno nebo što reflektuje gotovo sve zvezde sa gornjeg, crnog neba, toliko pravilno da imam utisak da hodamo po velikom ogledalu u koje nam propadaju noge. Psi koje su nam dali u napuštenoj kasarni grabe napred i mi pokušavamo da ih stignemo, ali teži smo od njih pa sve više i više tonemo. Ne znam još koliko ni gde smo. Izašli smo iz Bogića Dola i daleko je za nama svetlo poslednje seoske kuće, tamo prema istoku. Prema zapadu, biće da nismo toliko daleko, linija razdvajanja. Psi i dalje grabe, onaj stariji, vučjak se utišao, bolje, njegovi urlici su odjekivali i sankali se, sunovraćivali su se niz obode planine, topeći, činilo se, glatku mrzlinu snega. Najzad, nanjušili su nešto. Četvoro nas je, peti, jedan suvi mladić iz Sevojna, ostao je u šumarku. Povraćao je tako svetlu, rozikastu a opet, činilo se, beskrvnu sluz da smo videli kako danima nije ništa jeo. Ima li rozikaste sluzi u čoveku? Možda neka nova, peta žuč. Ćopavi vadi dve baterijske lampe, pokušava da osvetli parče snega što su ga psi izrovali. Bradati uzima ašov i kopa u snegu. Stenje. Ćopa se presamitio, psuje i mape i lampe i pse. Oni ponovo reže. Nešto su nanjušili. Pitam se gde je linija fronta. Kopam i ja. U leđa me udara, baš me ubija u krsta kruta torba sa aparatima. Poneo sam dva, uvezana u džemper da se ne zalede. Po ovoj tmini blic ništa ne vredi. Bradonja besno kopa, radi više od boraca. Brada mu grebe površinu glača, tamo gde još nije prokopao. Umoran je. Svi su prestali da ga opominju, da ga smiruju. Treba im sada jedan takav. Bradati đavo, negde iz Like, odakle li je?

Stariji vučjak je potpuno miran ali odbija da pogleda u rupu koju zbog njega kopamo. Još gore, pogledava negde u noć, čulji uši kao da ga sada ne interesuje ono zbog čega je toliko grabio u sneg. Čeljust mu se kesi i dah poleđuje ispred nje. Bradonja psuje, sada svi gledamo u iskopinu, ništa se ne vidi. Vadimo ih. Dva ili tri tela. Toliko su zaleđeni da se moglo desiti da su stajali i dva, tri dana a da ih ništa nije promenilo. Jedan u uniformi. Bradonja pokušava da strgne sa rukava vojni amblem. Krpa se, onako zaleđena, mrvi pod njegovim prstima. Kao da je bitno. Njemu jeste. Sada psuje.

Druga dva tela su u svetloplavim, radničkim odelima. Oči su im uprte u zvezde. Toliko su naplavela njihova lica da su boje indiga. Začudo, pored širom otvorenih očiju koja emituju užas, grimase su im mirne. Usne jednog od njih sklopljene su tako mirno, tako napućeno, izgleda kao da je cmoknuo tu priliku koja mu se pred kraj ukazala. Drugi u šaci steže motku. Držak od lopate, odakle mu lopata!? Treći, onaj koga najviše čistimo od snega, izgleda da ništa nije primetio pred kraj. Njegovo lice je mirno, iznad desnog oka obrva mu je izdignuta, njegovo lice je lice plavog, modrog stvorenja što u miru svoje trpezarije čita sportsku stranu novina, i jedina reakcija je čuđenje povodom rezultata. Bolje za njega. Uši su mu svetlocrvene, verovatno je na tom mestu virio iz snega. Bradonja im jebe krvavu majku, da im jebe mater u onu pičku nenormalnu..., nije mu jasno jesu li to njihovi ili naši.

Ponovo traži onu raspadnutu krpu sa ramena uniforme. Svima šiju ista odela. Moja uniforma ima iste džepove kao kod jednog njihovog na čije sam telo natrapao prekjuče.

Ne mogu da slikam. Nije mi muka, stomak mi je toliko zaleđen da se creva ne miču ni gore ni dole. Povremeno osećam kako moje telo ne luči ništa. Čak ni pljuvačku. Ćopavi prepoznaje čizme uniformisanog. Nisu naše. Bradonja mi nešto viče. Uznemirio je pse. Traži mi da slikam, kaže da su me samo zato i poveli. Ne mogu.

Postavili smo tri tela jedno pored drugog. Jednom ne možemo da izbacimo držak iz ruke. Dva naša borca se smeju. Onom blaženom pokušavam da ispravim noge. Povijene su u smrzotini negde u kolenima. Njegovo telo izgubilo je statiku. Klati se levo, desno kako vetar dune. U vazduhu mirišem sneg. Onaj suvi, lepršavi što ne daje ni grudvu od sebe. Vučjak njuši otvorena usta jednog mrtvaca. Nabija njušku unutra. Počinje da čupa, bori se sa ružičastim patrljkom ukrućenog mesa, klize mu zubi u zaleđenu površinu jezika. Bradonja kopa po džepovima onog drugog. Ćopavi pušta vučjaka da rastrže. Uzimam torbu za aparate, udaram džukca, urlam, pokušavam da ga oborim, zubima sam ga zaklao. Džule se sada okomljuje na mene. Davimo se u snegu.

Očnjaci su mu balavi, njuška je potpuno izrodila čeljust koja ispada, udvojilo se njegovo lice, sada je čeljust ispred psa. Kvase me bale po licu, ne uspevam da ga savladam. Derem se koliko me grlo nosi. Ćopavi udara kundakom psa u slabine. Ovaj se povlači. Bradonja zove za baterijsku lampu, pronašao je neku ispravu. Naši su, ovo su ipak naši...

Onda, bljesak. Zatim, tup udarac. Neko nas gađa. Ne, ne nas...neko gađa šumarak iz koga smo izašli. Tamo gde je ostao onaj iz Sevojna da povraća. Šumarak sada gori, plamti svaka bezlisna grana. Dok projektili lete iznad glava, psi laju i trče u krug. Taj krug se širi. Onaj blaženi, kome sam pokušao da ispravim noge, sada se smeška. Njegovo plavo lice reflektuje narandžastu svetlost neba kojom smo sada okupani. Polazimo. Niko više ne obraća pažnju na mene, sem onog blaženog mrtvaca sa narandžastim osmehom. Oko mene padaju vatreni opiljci granata koje nas prebacuju. Upadaju u sneg sa vrelim šištanjem čelika, moja ogledalska, ledena površina se puši. Pomišljam kako liče na one čvoriće buđi i vlage na našem starom ogledalu u predsoblju. Deformišu pogledanog, bubotke i rupe javljaju se na licu onoga koji se ogleda. Idemo odavde.

Naš novi posao, iskopavanje leševa.

Posle teksta potpis "Tvoj Ivan" i potom ništa. Još je ostalo mesta za belinu papira, jednog jedinog lista umašćenog hemijskom olovkom, sitno ispisanog lista.

Novak nije primetio kako je dan neumitno zamro za vreme njegovog koncentrisanog čitanja, štaviše, za vreme plutanja po tuđim krhotinama uspomena koje to možda i nisu bile, jer su opstajale toliko jako i uporno da je bilo neverovatno čak i pomisliti da bi neko pronašao dovoljno prisebnosti da zapiše ovakve stvari, Novak, dakle, nije ni primetio kako je dan otišao sa prozorskih okana. A prozori su bili jedino što ga je izolovalo od već kasnopodnevne vreve na prometnim ulicama, od buke trolejbusa.

Čovek je pomislio da je možda najstrašnije vezivno tkivo njega samog sa ovim parčetom papira, kukavičkim jajetom što ga je stari Kratovac ugurao podno Novakovog gnezda ne pitajući ima li dovoljno prisebnosti to biće da se uopšte uputi u tkivo, među pore i nerve samog teksta, možda ga predajući njemu baš iz tog nepoverenja, da je ta najčvršća veza potekla upravo iz jedne banalne činjenice da je to biće, taj Ivan (pomislio je tokom prvog čitanja njegovog imena na Ivana Gorana Kovačića, slepog pesnika pronašavši simboliku i u toj okolnosti) bio fotograf. Dok je još imao oči. Baš kao i čitač. Povijen nad svoj radni sto samo je lagano zaklopio papir. Mogao je u tom trenu osetiti kako je nešto polagano počelo da se udvaja u njemu samom, praveći dve polovine koje bi uskoro mogle poremetiti statiku figure na stolici pa bi, uz neveliku buku, samo tren posle popuštanja, i jedna i druga polovina pale na pod rasturivši se u hiljade komadića. Tako je bilo, naizgled nemotivisano, bezrazložno i posle susreta sa porodicom oprljenih šaka.

Čovek je osećao tu, u svojoj radnoj sobi, posle trećeg čitanja teksta nit jednog potmulog, radioaktivnog strujanja. I ponovo je njegova glava, makar mahinalno, poletela ka plutanoj tabli na zidu i fotografijama, prema metamorfozi jedne mape slika koje su gutale one druge, prethodno postavljene. U tom trenu sve mu se učinilo plošnim. Kao da je neka treća mapa fotografija počela da se pojavljuje iza, pa sve više i više ispred ove prve dve što su i same bile u borbi. Kako je neumitno počela neka neplanirana, fotografska promena u kojoj bi obe serije (o prostituciji i o marginalcima) uskoro progutale treća mapa slika. Sa jednog filma koji možda i ne postoji, koji možda nije ni postojao. Bespomoćno je zapalio cigaretu.

Možda u trenutnom zapošljavanju svog razuma i nije mogao sagledati šta ga je čekalo, tek organizam je, činilo se, veoma dobro znao šta ga očekuje, emitujući nemušte signale o samom čekanju, toliko uporno da se vlasnik tog organizma morao zapitati o čemu se, zapravo, radi...nije li se čekalo na još jednu, četvrtu, neplaniranu metamorfozu u kojoj bi, jedan drugi organizam počeo da zamenjuje ovaj postojeći. A te promene Novak se tada veoma uplašio, možda upravo zato što je ona jednom već nastupila a da to tada nije primetio. Možda u onom avgustu. Ili se tome nije ni odupirao. Jednom kada promena zavlada, pomislio je, ništa je više nece izbaciti iz tela.

3.

Aparat je ponovo okinuo i usred naglo poremećenog zujanja, zvučnog isijavanja mehanike što je morala služiti zaustavljanju vremena, petrifikaciji samog prizora koji će registrovan i nanovo otkriven u razvijačima, tečnostima što su gotovo alhemijski ocrtavale nove obrise naizgled prepoznatljive stvari, predmeta ili događaja, koji će, dakle, poslužiti kao alibi, kao dokaz za sudskog veštaka da se izvesni nivo realnosti ipak nekada desio, što će sigurno posvedočiti i o postojanju aktera realnosti, doduše u vremenu pre i posle usnimljenog trena, čovek je, istovremeno instinktivno menjajući baždar na svetlometru i drugom rukom podešavajući potpuno drugačiji ugao halogenke, posmatrajući iz prikrajka staroga Kratovca koji je u tom trenutku (mislivši, valjda, da ga Novak ne gleda, ili možda upravo znajući da ga posmatra) svojim obnevidelim licem i ustima široko razvučenim u poluosmeh prosto gutao nove zrake svetlosti što su ga šarali, verovatno izazivajući oči da se podsete svog fantomskog uda, skrasivši se mirno i uljudno u studijsku stolicu, ni sam ne znajući zašto je baš njega ovaj mladić izabrao za svoj model i kome to skoro iscurelo lice može činiti prijatnost da te fotografije uopšte i gleda, čovek je u deliću sekunde morao pomisliti i na ono što mu se uvek, u istovetnom deliću, javljalo, osećanje da više, posle ovog okidanja neće nikada uspeti da kvalitetno slika, da uhvati trenutak (kao što je i vožnja bicikla bila stvar koja se, jednom naučena, više nije mogla zaboraviti ali koja je iznova bivala obavijena strahom da se neće ponovo uspostaviti ravnoteža), posle čega se mahinalno podsetio rečenice nekog, njemu već nepoznatog estetičara, rečenice koja je, tako očigledna i prosta, oduvek pružala odgonetku njegovog posla: "Fotografija mehanički ponavlja sve ono što se više nikada neće ponoviti u životu".

˛ Da li ste možda stigli da pogledate ono pismo što sam vam ga ostavio juče, mladi gospodine?" razbile su reči izgovorene kroz promuklu tubu mnogih nabora i grlenih spazama taj naizgled postignuti momenat potpunog smiraja, zaustavljanja vremena pod širokim snopovima svetla što se razlivalo preko prostorije, ipak iznenadivši čoveka koji se i sam, čitavog jutra, pripremao da uputi direktno pitanje starcu.

"Jesam...moram priznati, nekoliko puta sam pročitao pismo...A taj Ivan, on je, rekoste, izgubio oba oka", pravio je Novak tim koncentričnim krugovima neki zabran, možda sebi odstupnicu, "u ratu, i sada je prepušten Savezu?"

"To ste već čuli, Novače, ali da li pogađate zašto mi je bilo važno da baš vi pročitate pismo?" rekao je starac pokušavajući da ne primeti nervozne pokrete drhtavih prstiju trostruko mlađeg čoveka od sebe, kojima ga je nameštao u novu pozu njihovog neobičnog poznanstva.

˛ Pretpostavljam zbog toga što je čovek fotograf...bio fotograf", Novak je uzvratio suvo i ne gledajući ga, možda iz uobičajenog straha onoga koji može sagledati pogledom svet prema nekome ko ga obujmuje sasvim drugačijim mehanizmima nego što bi to bile oči.

"Hm...to mi nije bilo blisko razmišljanje, moram da priznam. To je jedan nesrećnik oko koga već nekoliko meseci nijedna od naših usporenih komisija (pa vidite samo kako ćemo izgubiti i dve penzije dok se neko nakane), ne može da odluči kome, u stvari, njegov slučaj pripada. On se sam i prijavio u rat a prethodno je bio fotoreporter nekog velikog, pretpostavljam, lista iz Banja Luke. Nesreća...", zamrle su reči već na Kratovčevim usnama ali je njegovo lice zadobilo neku grimasu produžene reakcije, možda očekivanja (o, da, Novak je baš tako protumačio starčeve poteze) da sagovornik nastavi rečenicu.

"A, kako mu se to desilo...šta, samo oči..?"

"Pa, vidite, vi ste mlad čovek, možda su vam te neuralgije današnjeg vremena bliže nego starim ljudima (mi pre svega od sedamdesete godine sasvim drugačije gledamo na vreme u kome smo, znate, proživite nešto i potpuno se šćućurite pod neko stakleno zvono i počinjete da manje razumete ljude oko sebe, pa, to je i prirodno), upravo u tom grmu leži zec. S jedne strane on ima lekarska uverenja da su mu oči, oprostite, stradale dok je bio u nekom zarobljeništvu, đavo bi ga znao gde, s druge strane, oni iz Zaštite na radu tvrde, ili je to samo mišljenje jednog prpošnog, da prostite, lekara, da je on sam sebi...izvadio...znate na šta mislim", izrekao je starac sa takvom lakoćom iako je sadržina njegovog iskaza postala zastrašujuća, možda još strašnija slepom biću nego što bi to moglo delovati onome koji o svojim očima ne razmišlja, kao što ne razmišlja ni o svojim plućima, noktima, kosi, i Novak se lecnuo, neki neizdrž se uvukao u njega, kao da je daljim otvaranjima blende pokušavao da razori započetu nit njihovog razgovora.

"Bože gospode, šta li je taj nesrećnik video...kada...ma, ajte, nemoguće je...", samo od sebe izletelo je to iz njega, "mislim, zaista se o tom strašnom ratu svašta priča ali shvatate, čovek posle određenog vremena ne može ni da se dogovori sa sobom da li to samo televizija pumpa krvoločnost suprotne strane ili je sav taj užas tačan.." Novakove reči počele su da ne veruju jedna drugoj, čovek se sav upleo u tu lažnu formu hladnokrvnosti i sam je prekinuo u pola rečenicu.

S druge strane, starac nije ni obratio pažnju na njegove reči. Izgledalo je da je u tom trenutku Novak mogao imati toliko prisebnosti da analizira njegovo lice (a kasnije, vraćajući se na analizu prizora jasno prisetio nečeg što u prvi čas uopšte nije registrovao), kao da su i njegove uši postale slepe u predviđanju da će nedovoljno fleksibilan duh njegovog fotografa izabrati nepotrebne i nepromišljene reči, te se starac samo prestrojio u svojoj navalentnosti da čoveka uvuče u "priču" i nastavio dalje.

"Znate, to su stvari o kojima, zapravo, i ne vredi pričati. život je to što je život doneo, i ništa više. Tako vam je to. Trpite i trpite i to je vaš život, mislim, to trpljenje...ali eto tog Ivana u Beogradu, kod kuće sve popaljeno a ovi...oni su ih prodali...i tako je čovek ovde, oni ga šalju u "Rudo", pitam vas, šta će slep čovek na "Rudu", nije on nogu izgubio...a doveo je ženu sa sobom. Dece nisu imali. I žena mu je, da bi sve bilo groznije, jako bolesna. Potkrovlje na Dušanovcu. Pa ja ne mogu da vam objasnim koliko je sreće taj čovek imao da uopšte dobije nešto, pa znate li vi koliko je tih beskućnika, boraca što žive po podrumima, ako uopšte i žive. Nego, žena je iz Srbije, pa je neki njihov kum kuma, rođak, đavo će ga znati ko i šta uspeo da im izdejstvuje to potkrovlje".

Skupivši hrabrost da potpuno dovede u opasnost celu priču, pomišljajući na trenutak da je možda najbolje i zaboraviti na taj hir, tu ludost da slika bez potrebe starca i da dopušta da ga isti uvuče tako duboko u pore neke dušebrižničke, možda staračke priče, on koji nije ni sa svojim roditeljima provodio više od sat vremena nedeljom ne bi li izbegao te sipljive, staračke priče o problemima koji i nisu problemi dok se prećutkuju one najgore moguće muke (kao da one ne predstavljaju probleme nego tetka kojoj su isekli telefon a ona je uredno platila i čekala u redu, u pošti nekoliko sati da bi joj i ovako neljubazna šalterska službenica zagubila uplatnicu, pa eto šta se desilo.....bah, užas!), Novak se odlučio za frontalni nastup.

"Nije mi jasno...zašto mi sve to pričate, gospodine Kratovac!?"

"Vi ste čovek umetnik, iako ne mogu da vidim kakav, iako tu vašu umetnost nikada nisam ni mogao da upoznam kao što neke druge, slobodno mogu reći, znam. I taj drugi čovek je fotograf. Bio. Ne verujem umetnik, ali ipak...neki kolega. Ne znam ni sam, možda sam pomislio da bi njegova priča (a znate kako je u Savezu, tu retko ko i dolazi i kada dođe onda mu kuvamo i kafe i tako, potrebno je družiti se, pre svega nije li i Savez osnovan po ukazu Ministarstva za zdravlje baš zato da bismo se viđali i pričali), pa mi je, nesrećnik u više navrata ispričao gotovo celu svoju priču o tom oslepljenju u koju ni sam nisam mogao da poverujem a, verujte, pričao je tako opušteno kao da se nikada ništa i nije desilo, taj Ivan Kovač", tada je Novak morao pomisliti da je čitava ta podudarnost, ili možda bi to bila pogrešna reč, ta neka povezanost, jer i sam je pomislio na Ivana Gorana Kovačića kada je prvi put pročitao njegov potpis, a sada baš Kovač, možda je sve to već pomalo smešno više nego što je strašno, "i čitava ta priča, nadam se da vas ne zamaram, Novače, toliko se urezala u memoriju jednog ovako starog čoveka, a znate, u ovim godinama gotovo da ništa i ne može da vas zaintrigira, kada ste pola života već proživeli tako kako ste proživeli, toliko da je stvorena gotovo potreba u meni. Znam, reći ćete, starac je posenilio i sada više ne zna ni šta čuje a kamoli šta govori, ali, verujte, ako bih osetio tokom prepričavanja te priče da sam vam makar malo dosadio, oprostite mi, odmah bih to mogao primetiti i odmah bih prestao prepričavanje".

"Ne znam šta da vam odgovorim", počeo je Novak tada već odlažući aparat u tvrdu kožnu futrolu, pokušavajući da maksimalno pažljivo, neuvredljivo, odvrati čoveka od pokušaja da ga uvuče, pa nije li već i sam, bez pomoći neke tužne ljudske storije bio zaglavljen, tako mu se činilo, u bestežinski vakuum sopstvenih snova i neke nedostatne klaustrofobije, možda samo nervne napetosti (proizvedene ko zna kada ali one koja je mukotrpno čekala u prikrajku, čekala da se razviju posebni uslovi, kao, recimo kod herpesa, pa da u svoj svojoj snazi hrupi napolje, na površnu kože), dovoljno neraspoložen na onaj način na koji se pri svakom novom udisaju vazduha ispušta čitava kakofonija duboko upretenih izdaha kada se pred svest stalno postavlja jedna visoka zabrana mogućeg odustajanja od sebe samog, "bez ikakve uvrede, molim vas, nisam siguran da mi je u životu potrebna još i tuđa muka. Mislim, ja ne mislim da bilo čime umanjim stradanje tog čoveka...i moram vam priznati da me je, da li potresla ili samo takla ta priča, preciznije, pismo koje ste mi dali...ali, ne vidim mogu li ja tu išta pomoći. Ne mislite li da je dovoljno, pa i sami kažete, nedobronamernog uplitanja čitavog tog birokratskog aparata, nestručnog postupanja s njegovim životom, da je potrebno da se u čitavu priču, makar indirektno, i ja umešam, dovoljno nestručan za pružanje odgovarajuće pomoći.˛

Novak se uveliko zapetljao u sopstvene reči i u sledećem trenutku, osećajući dobro poznat svrab zagonetke (koja ne samo da se otvarala pred njim nego ga je, činilo se, uvlačila u svoje tmaste pore), poziv da se zagonetka reši, u sledećem trenutku je, dakle, njegovom svešću protutnjala čak i misao da starac ovim putem želi da razgali Novakovu dušu, da zapravo izdejstvuje nešto sasvim drugo, recimo čin plaćanja za ove sesije, pre svega ljudi Kratovčevih godina su se i snalazili na mnogo nedostojanstvenije načine ne bi li ikako preživeli vreme gladi i degradacije, pri čemu starac uopšte ne bi bio kriv za tu misao, jer sam je fotograf prvi ponudio (doduše, stvaralački zaintrigiran njegovim likom, tim umornim licem baseta, engleskog baseta, licem što je išlo, činilo se, naruku samom protoku vremena topeći se pred fotografskim okularom pa se ponovo vraćajući na stanje prethodnog istopljavanja, ali o svemu tome starac nije morao da razmišlja, jednostavno je mogao poželeti da mu Novak plati za snimanje) da nešto petlja sa njim, čovek se ni po čemu nije "uturio" Novaku na uslugu. Ipak, Novak je ubrzo odbacio ovakvu pomisao, jer su se koncentrični krugovi priče koja je stala vezivati njegovu volju za sebe bili toliko komplikovani, iskonstruisani, usisno jaki poput srca rečnog vira, da je bilo nemoguće pokušati tako banalnu akciju tako komplikovanim putem. Čak i za slepog čoveka.

Kratovac je samo duboko uzdahnuo i njegove su se beonjače (koje poput drugih slepih ljudi nije krio, ili samo pred Novakom nikada nije nosio tamne naočare puštajući da se inače neprijatan prizor preokretljivosti zenica što su bez ikakvog optičkog povoda lutale levo, desno, često se sunovraćujući ili zaletajući ispod i iznad kapaka) gotovo preplavile nekom refleksivnom opnom, kao da je svetlost Halogena 233 počela svoj nagli zaokret od njegovog lica nazad ka svom izvorištu, i čovek je prešao rukom, rukom koja je prvi put malo zadrhtala (Novaku se učinilo tada da su novci ipak, ipak iza svega), prešao, dakle, rukom preko svog lica prosto ispijajući i poslednje kapi tečnosti iz veđa, kapaka, obraza i nosa, na neki način cedeći ono poslednje što bi uskoro, makar u Novakovom poimanju likovnosti tog lica, i samo iscurilo, i samo se pretočilo u vrat i, nadalje, ramena i potom izgovorio rečenicu što nije odmah imala nikakve veze sa dosadašnjim tokom njihovog razgovora i nadalje, poznanstva uopšte, prosto se upinjući da otvori novi i naizgled potpuno novi krug.

"Novače, izgleda da ste se lepo smestili u ovom prostoru. Istina je da svaki put kada uđem u vašu zgradu osetim memlu i trošnost, pretpostavljam, samog ulaza. Da vam pravo kažem, Čubursku ulicu i zamišljam godinama kao trošnu, sklonu padu, kao neki urbanistički zaokret u odnosu na Tolbuhinovu, Kalenić pijacu pa i sam park, tamo, prema Pejtonu, ali osećam kako je potpuno nova stvar kada se uđe u ovaj vaš prostor. Sve odiše, dozvolite mi, nekim mirom, možda je to zbog ovih debelih tepiha, ovaj prostor kao da je sasvim sigurno izolovan od ostatka kuće. Znate gde ja živim?"

Novaku se učinilo da je otvaranje novog kruga oko iste stvari ipak svojevrsno odmorište od njihovog, u poslednjem trenutku neočekivano napetog, zategnutog razgovora (čovek se pokajao što je uopšte izazvao takav zaokret jer je ustaljenost, melodičnost Kratovčevog glasa bila na tren uništena te i sama njihova zajednička, za tih nekoliko viđenja uspostavljena harmonija jednog koji ne pita suviše i drugog koji ne može da vidi, ali onda se, otvaranjem novog kruga ponovo uspostavila), odmorište u kome je Kratovac uzimao novi dah i isponova pokretao šunjanje oko Novakove volje.

"Ne, bojim se da mi nikada niste rekli, mislim, znam da ste negde ovde, na Vračaru."

"Vidite, ovde sam i odrastao, u Šumatovačkoj ulici, u broju 42, znate onu dvospratnicu, predratnu, četiri stana samo...ali to sam bio primoran da menjam za neki manji prostor, još u ono vreme banaka i one, kako su govorili, piramide, lanca novčanog, već su tu penzije postale više nego skromne, ako smem da kažem, bezobrazne, pa sam menjao taj stan i dobio mansardu. Sve je to išlo preko Saveza slepih i slabovidih, uglavnom, da ne duljim, dobio sam mansardu u jednoj veoma čudnoj zgradi, rekao bih zdanju, da, čudnom zdanju. To vam je, ako ste prolazili tuda, jedna predratna šestospratnica između ulice Pasterove i ulice Dr Subotića. Da, iznenađeni ste....to vam je inače zgrada isturene katedre za anatomiju Medicinskog fakulteta između, bojim se, neprimamljive zgrade Onkološkog instituta i Dispanzera za decu zaostalu u razvoju. Ali ne žalim se. Kada čovek neke stvari ne vidi, onda ih i ne oseća. Da, da, to vam je velika, bojim se i jedina prednost slepih ljudi. Jednostavno, to konzervira malo nervni sistem, mislim, ta selekcija. Ne vidite, doduše jače osećate i čujete ali polovina ljudskih nerava, sigurno je tako, troši se na vizuelnom. Vi to morate znati, to vam je i posao, verovatno i inspiracija...", nastavio je čovek svoj, reklo bi se, izveštaj Novaku, pokušavajući da u talasima novih reči, iskaza, negira, uništi svaki mogući komentar (pre svega i sam je Novak zadrhtao kada je pokušao da zamisli tu zgradu, zapravo, njeno okruženje svim tim bolesnim ljudima. Nije li i on uvek zaobilazio Pasterovu ulicu i sva preplašena lica ljudi što su nekoga dočekivali, ili predavali bolnicama, pa još u poslednje vreme okot, prosto okot Ciganki (što su prosile ispred bolnica očekujući da će sujeverje i zatečenost ljudi pred bolešću i materijalizovanim, konkretnim strahom od smrti odrešiti njihove kese), onako kako je zaobišao komentar, dakle, prebivališta koje se prosto prirodno nudi za neku psovku, uzdah ili coktanje u onim naplivima ljudske energije koja bi da izbegne, pretekne, prevari, otera svaku povezanost sa bolesnim ljudima.

"Uh, pa tu vam nimalo nije jednostavno...a, kažite mi, koliki je to prostor, kako, Vi imate samo potkrovlje te zgrade!?" upleo se fotograf u pitanja, u konkretnost svojih pitanja iako nije želeo ni da nastavi priču o tome ali tada je već bilo kasno, novi odsečan napad mogao je potpuno destimulisati, naljutiti čoveka.

"Da, to je jako dobar prostor. Faktički, za sedamdeset kvadrata stana u Šumatovačkoj dobio sam skoro sedamdeset kvadrata ali po znatno nižoj ceni. Uspeo sam da nešto prištedim, a, da vam pravo kažem, uplašio sam se kao i svi stariji ljudi, da će me neko izigrati. Jeste, da ostanete u ovoj zemlji još bez krova nad glavom, onda zaista možete sami da se spakujete u grob", izgovorio je to u jednom dahu, ponovo zapetljavajući nevidljive niti, krijući ih negde u sebi, i potom se nasmejao sopstvenoj muci.

Novak je klimnuo glavom. Potom izvukao cigaretu iz zgužvane kutije što ju je kupio od kutijaša u Hadži Melentijevoj ulici koji je izgledao kao da su ga, zajedno sa njegovim paklicama stranih cigareta, izbacili iz voza te se ugruvao i izgužvao ništa manje od paklica (a možda i jesu, pomislio je dok je pružao novac), i pre no što će zapaliti sugestivno klimnuo glavom u potrazi za znakom dozvole, shvativši u sledećem momentu da je bolje da se ugrize za jezik jer Kratovac to nije mogao videti (ipak, ostao je zaprepašćen činjenicom da je starac klimnuo glavom ne remeteći tišinu, valjda osetivši zvuk razvijanja providne folije sa kutije). Među njima se za trenutak stvorio dim i Kratovčeve nozdrve su poskakivale par sekundi nesviknute na duvan ali je časno prećutao svoj otpor prema pušenju.

4.

Ponovo je pogledao savijeno pismo, prilazeći rukopisu sa zebnjom ili odustajanjem, onako kako se prilazi grobovima najvoljenijih. Potom je pokušao da u ponovnom čitanju prvog reda odagna ono, inače prirodno, osećanje u kome su, pri iščitavanju jednom ili više puta pročitanog teksta, više navirali utisci vezani za stanje duha pri prvom čitanju nego što bi došlo do pravog razumevanja, poniranja u smisao. Nešto slično onome, pomislio je, što se u svesti fotografa javljalo kada bi se iz mraka komore pojavljivali prvo grubi asocijativni obrisi slike, pa tek onda pravo stanje stvari. I uvek bi ti grubi, prvi i gotovo neprepoznatljivi obrisi u svesti onoga koji je slikao značili mnogo više, spontano bi ga vraćali u trenutak okidanja, dok bi potpunija slika koja će proviriti iz tečnosti razvijača kasnije pokazivala da baš ništa nije onako kako je fotograf očekivao da će biti. Uvek neki sekund zaustavljanja pre ili kasnije. Potom je odustao od čitanja.

Unapred svestan da će to biti nemoguće, Novak nije ni pokušavao da se te večeri odupre onom podrhtavanju svesti, nezaustavljivom obrtanju i smenjivanju na prvi pogled nimalo povezanih slika, jednom drmusanju cerebralnih kanala o koje su svom snagom udarali talasi čulnih prikazanja, da se odupre, dakle, talasanju koje nije pratilo prirodne zakonitosti (kao što bi posle udarca jednog venca vodene površi o obalu dolazilo do rasprskavanja velikog dela vodene mase, do slabljenja brzine kretanja tečnosti pa bi se samo mali, neznatni deo vraćao prema epicentru talasanja, tamo gde je bačen kamen, dok postepeno ne bi pronašao mir na rubovima kopna). Njegova svest je zaista bezrazložno podrhtavala, izazvana jedino nesrazmerom svih razumskih stega, učvršćivača za egzistencijalno tle i lavine slika, sećanja i strahova vezanih za razrušena područja bivše zemlje, to podrhtavanje, dakle, bilo je sve jače i jače i Novak je ponovo legao u krevet, gde ga san nikako nije hteo, otežan usled neverovatno velikog pritiska zemljine teže, ponovo je pokušao da pošalje svoje telo u ko zna koju po redu šetnju po kući koja neće doneti ni mir ni otrežnjenje već samo posteljicu podnošljivosti kojom bi nekako amortizovao užas što je počeo da kola po glavi. Uostalom, njegov mir počela je narušavati i iznenađujuće čulna slika, ili čulna zebnja odlaska u stan starog Kratovca (pre svega, protiv svoje volje je i pristao na tako nešto i možda je to bio svrab zagonetke, priče tog napaćenog čoveka), zebnja prouzrokovana prisustvom bolesti, bolnica, mirisa dezinfekcijskih sredstava. Da, čovek je počeo čulnu pripremu za odlazak u Pasterovu ulicu.

U onom momentu kada je još iz daljine primetio prve obrise ljudske horde, zapravo, nekoliko maramama zabrađenih žena, potom gužvu ispred taksi stanice i tek onda izmršavela, sporohodajuća, gotovo levitirajuća bića u prugastim ogrtačima i plastičnim papučama (prvenstveno žene čije su kratko podšišane kose, na nekim mestima čak potpuno prosenjene delovanjem radijacije, stvarale već od njihovog torzoa jednu neobičnu konfiguraciju tela pa bi na to došle njihove izražene, od neuhranjenosti ili ispijenosti lopatice, ključne kosti ili samo laktovi što su kroz tanki nanos preostale kože pretili da će pocepati i to malo mesa, izbijajući u spoljni svet, potom i nekoliko muškaraca koji su oko svojih zabrinutih lica i nervoznih pogleda skoro svi imali poveze, čalme, gazu, zavijen nos ili još češće vrat ali ih sve to nije sprečavalo da naizgled mirno stoje nalakćeni na žardinjere i puše cigarete (kao da su to bila poslednja uživanja u duvanu), ali uskoro i decu, takođe odenutu u prugaste ogrtače samo što su se brže i nehajnije kretala, verovatno pokušavajući da dohvate onu izgubljenu ali ne i prekinutu nit detinjaste igre i smeha), u momentu, dakle, kada je prolazeći pored mnogobrojnih preko noći postavljenih kućica sa brzom hranom u obliku isparavajućeg mlevenog mesa i svežih zemički, nadrealnih zbog ozbiljnosti mesta (da bi sve bilo apsurdnije ne libeći se da protiknu kroz svoje šibere i zvučnik sa zavijajućim zvucima muzike što je bila reklama sama po sebi), kada je već jasnije mogao čuti šuškanje plastičnih kesa u kojima su se nosili zabranjeni ili poludozvoljeni pokloni za bolesnike, voće, keksi, i pretežno hrana koju pacijenti nisu ni smeli da jedu, Novak se hitro okrenuo i zavio na levu stranu, preko izlokane betonske stazice po obodu Instituta.

Već posle nekoliko koraka, tamo gde je prozračno letnje sunce već zamiralo preprečeno razvijenim krošnjama, dok se stazica grublje savijala, praveći skoro oštar ugao oko službenih, komunalnih ulaza u zgradu, kada je ugledao kosinu ulice Dr Subotića (pomislio je tada da se ta ulica u svom sunovratu, strmoj putanji pravo u krug bolnice, sve do Kliničkog centra, polagano približila samim krugovima pakla, da je to ulica niz koju možda i ne bi imao hrabrosti da se spusti sve do kraja) slika je postala manje opterećujuća i blizina drveća mogla je prolazniku uliti i neku sigurnost da je priroda blizu, da sve nije tako nadrealno kao što je na prvi pogled izgledalo. Ubrzo, ugledavši zgradu koju mu je Kratovac opisao mnogo vernije, realističnije do ove što je stajala pred njim, Novak je odahnuo, shvativši da je kraj putešestvija blizu. Prošao je pored uniformisanog vratara sa oklembešenim pištoljem o kuku i razmenivši nekoliko rečenica sa njim, osećajući pri tome da je usled nekog neobjašnjivog straha, straha koji kao da se odbijao o vinilske pločice izlizanog poda ustanove što je mirisala na hloroform, njegovo telo počelo da se vlaži, znoji, kako su kapci postali teži, kako mu se prispavalo, produžio je kroz prostrani i opusteli hol isturene katedre Medicinskog fakulteta pokušavajući da se, poput upregnutog ciganskog konja sa štitnicima na očima, ne okreće ni levo ni desno da ne bi video suviše tih čudnih naprava za mučenje (zapravo školskih učila)i potom pritisnuo dugme za lift.

"Kako neko uspeva da svaki dan prođe ovuda?" upitao se, coknuvši već u sledećem momentu usnama (čovek je bio slep i pošto ništa nije video nije ni čudo što nije morao ni da se bori sa prikazama straha). Ušao je u lift puštajući da se vrata bešumno zatvore za njegovim leđima i tek je tada mogao ponovo da progleda, da osvoji prostor oko sebe, da odahne.

Zaista, potpuno organski razdvojena bila je celina mansarde, odnosno Kratovčevog stana u odnosu ne samo na okolinu već i na samu zgradu. Vinilske pločice na tom mestu razgraničenja (između službenog dela zgrade i stana) bile su zamenjene mekim itisonom, ipak dovoljno nenametljivim, kao da je nova podna obloga još neko vreme poštovala prostor posle koga će nastupiti zaista stan, lično odredljiva, osobena celina totalno druge namene, i već pošto je stupio na drugačije tle, pošto su njegovi tabani osetili prigušivač mekanijeg tla, odvažio se i sa većom lakoćom poterao sebe kroz koloplet dugačkih hodnika što su iz lifta vodili ka ljudskoj nastambi, hodnika cija je intenzivna prirodna svetlost (usled ogromnog svetlarnika, možda i čitavog plafona od mutnog stakla) ipak vređala oči primoravajući na žmirkanje. Zapitao se koliko je snažno starčevo slepilo, morao se zapitati oseća li starac ovolike salve svetlosti i da li to pozitivno utiče na njega?

Na kraju hodnika, drvena površina ulaznih vrata sa uredno isklesanom pločicom i imenom ("Dr Svetolik Kratovac") prvi put pomislio je da starac mora imati i ime. Doduše, pretpostavio je da je doktor nekih, nemedicinskih nauka, ali ga je ta svetlost u imenu od rođenja slepog čoveka iznenadila, dakle, ta drvena površina naterala je čoveka da zastane u čudu. Čudo, naravno, nije poticalo od suviše neobičnog prizora što se otkrio pred njime već, naprotiv, upravo zato što je deo hodnika sa vratima na sredini delovao toliko uobičajeno, toliko slično milionima ostalih zgrada po zemlji ne odavajući nikakvu svest o kontekstu u ostalom delu zgrade i o kraju bolničkog kruga. Zvono. Uobičajeno zvono. Izolovani hodnik na vrhu isturene katedre Medicinskog fakulteta. Po izlasku iz tipično bolničkog lifta. Zgrada je, pre svega, morala barem nekada služiti kao regularna bolnica, pomislio je Novak i još jednom pozvonio.

Stan je zaista bio čudan, i prostorije u kojima je stanovao Kratovac nisu mogle izbeći tu sudbinu neuobičajenosti lokaliteta onako kako je deo hodnika pred vratima to činio. Pre svega, prostor je bio omeđen tankim, montažnim zidovima, urbanistički uzaludan pokušaj da se imitira stambena celina i, povrh svega, prozori, visoki, ogromni prozori izdeljeni nehajno ofarbanim lajsnicama, postavljeni samo na jednoj strani stana, verovatno na mestu neke bivše ostave za bolnički materijal, odavali su nezgrapnost iluzije da se ovde može stanovati. Odnosno, da tu može stanovati čovek koji vidi.

Tako je dnevna soba, neki čudan gemišt salona i radne sobe (uostalom, sve je brižljivo održavano podsećalo Novaka na život urednog, od rođenja slepog pa samim tim taman toliko izopštenog ljudskog bića iz sveta svih ostalih bića da je bilo i primorano na takvu urednost, jednu vanživotnu, vantelesnu, reklo bi se, urednost), dakle, gemišt rada i odmora bila osvetljena isključivo dnevnom svetlošću, ogromnim slapovima svetlosti neba ali je i gledala na zadnju stranu Onkološkog instituta u Pasterovoj, praveći, time, nepodnošljivost boravka u njoj. I Novaku je bilo previše neugodno da tu sedi, da čeka uredno pripremljenu kafu koju je Kratovac, snalazeći se superiorno, poput mačke, u svom stanu, donosio ljubazno gosteći svog fotografa. Ovog puta, Novak je došao bez kamere, bio je to sasvim drugačiji kontakt sa domaćinom, ali je sam Kratovac uporno ponavljao njihove do sada utvrđene ritualne radnje, kao da je mladić došao sa aparatom, kao da je u pitanju njihova sesija.

Dan se polagano odmotavao u dnevnom boravku u kome je čovek sedeo kao prikovan (prekorevajući sebe što je uopšte tako lakoverno naseo na ideju o dolasku ovde, pa zar mu nije bilo dovoljno što je čovek stanovao u potpuno prokletom kraju gde niko normalan ne bi došao iz Šumatovačke ulice), kao privezan za fotelju bez ikakve moći, bez ikakve kontrole kojom bi odlepio svoj pogled sa osunčanih prozora Onkologije prekoputa, od belih i šarenih odora što su, s vremena na vreme, promicale iza tih prozora (pojavljujući se najčešće odozdole jer bi bolesnici ustajali iz kreveta), i Novak je ponovo osetio kako tone kroz svoje sedište dok naizgled održava dijalog na uobičajenom nivou. Dijalog koji je ličio na sve prethodne, pre i posle snimanja, reči koje su šetale, nevažne, od čoveka do čoveka (a zapravo su se odbijale), jedino je bio duži, ali, opet, kao da se očekivao fotografski zahvat posle razgovora i ma koliko je Kratovac bio neusiljen, ma koliko je svaka reč izgledala nehajna, lako otpuštena, Novak je morao upitati ono što ga je najviše zanimalo.

"Gospodine, nije li malo neprijatno to samo saznanje da je prekoputa vaše dnevne sobe bolnica? Bolnica u kojoj ljudi najviše, više nego u svim drugim bolnicama u Beogradu...umiru!?" izletelo je to iz Novakovih usta, uperio je to pitanje sadistički, grubo, već dovoljno iznerviran što se starac pravio da je sve to u redu, štaviše, što je terao, tim izbegavanjem, i Novaka da pomisli kako je sve u redu.

"Ne, da vam kažem, to je vama mnogo napornije jer otkada ste došli gledate u bolničke prozore i, prirodno, kako vas oči vode, mislite o tome. Meni je samo malo, ponekad, uveče to neprijatno, a i to je bivalo ranije kada sam se uselio pa sve dok se nisam navikao, a i navikavao sam se teže samo zato što sam star čovek a starci teško podnose promene, ali ponekad noću, leti, znate, naročito, kada su mi prozori otvoreni (jer ovde vam je glavna nepovoljnost što leti ugreje krov pa je kao u pećnici), ponekad se noću čuju jauci...", a potom je Kratovčeva rečenica počela da se sama od sebe gasi, jer verovatno je i on sam na trenutak bio zaleđen tom izjavom (navići se na ljudske, samrtne jauke!)"...ali i to prođe."

Tu je i starac bio potpuno neubedljiv i kao da je, učinilo se Novaku, tada, tu, u tom trenutku započela metamorfoza u kojoj se pojavljivao pravi razlog poziva u stan. Otkrivanje karata čega se mladić i pribojavao.

"A sada ću vam ispričati šta je tokom prvog našeg otvorenog razgovora Ivan Kovač rekao.˛

Bila je to rečenica bez pogovora, bila je to naredba i fotograf se osetio prosto neuravnoteženo, kao da je tlo pod nogama nestalo, cimnuo se na fotelji u ubeđenju da će pasti dok mu je kroz glavu samo fijuknulo osećanje anesteziranog, hipnotisanog čoveka koji pada pod tuđu vlast. Samo je klimnuo glavom. Krenuli su. Već nekuda.

5.

Nikada do tada glas starca nije bio toliko čist kao kada je, već obasut sutonom čije je svetloružičasto obasjavanje hrupilo kroz prozore, zajedno sa svim odbljescima o bolnička okna, počeo da priča povest tog neznanca o kome je vodio neku čudnu brigu, brigu bez, činilo se, konkretnog upliva ako se nije računalo uvođenje još nekoga, tek glasno je prokliznuo lako, bez staračkog drhtaja, bez nasilne artikulacije u borbi sa vazduhom, onako kako je povremeno i progovarao Kratovac (ali samo u odsutnim trenucima) ali tada zaobljeno, potpuno, kao sa automata, bez nepotrebnog naglašavanja, prosto kao izgovaranje pesme ili duge rečenice, bez tačke, sa mnogobrojnim zarezima. Novaku se učinilo da je tom glasu (kada je prvi put otkako su se upoznali zažmurio puštajući priču da potpuno ovlada njime, ili samo ne opirući se tom zagrljaju, kada je pokušao da priču sagleda na način slepog čoveka, organizujući samo sluh, on koji je oduvek organizovao samo vid, još od prvih fotografija što ih je ugledao u nekoj monografiji grada, kada je pokušao da se izjednači sa pripovedačem), da je tom glasu, dakle, potreban još samo zvuk pucketanja praiskonske vatre oko koje je sedela publika ruku još uvek krvavih od dranja kože neke praiskonske zveri pa da situacija u kojoj se našao bude kompletna, definisana, objašnjena njegovim napregnutim, iziritiranim čulima.

"Znate, i kada je čovek počeo da priča i prvo što nisam uspevao da shvatim bilo je to da li je priču izmišljao predamnom, podsmevajući se meni, drugom čoveku bez vida u razgovoru, da li ju je izmislio ranije ili se ona stvarno desila...naposletku, da li je on bio jedan od aktera te prve epizode ili ne. A priča je počela otprilike ovako...

...Noć se već odavno uselila u kraj, sklopila je svoje somotaste veđe preko proplanka i moglo se učiniti da je čitava poljana, naizgled mirna i opuštena u iščekivanju mraka, zatreperila nekom rosom, odsjajem, pa je u tom prizoru možda probuđenih svitaca ili samo kratkotrajnog odsjaja zvezda uskoro zavladao šum. Isprva je bio nerazaznatljiv i samo je izoštreno uho moglo taj šum da izdvoji iz ostalog podrhtavanja prirode u promeni koja je počela da kola po obližnjim šumarcima i nad površinom potoka urezanog u kotlinu severno od sela, a potom se jasno definisalo pucketanje da bi prizorom zavladao miris. Bio je opor, ali budući da je dolazio u talasima, pod mrenama vetra bilo je nemoguće odrediti poreklo ili pravac prostiranja. Onda se u njegovim čulima javio plamen, možda ukus plamena i čovek nije više oklevao. Pogledavši prema selu u dolini, u prvom trenutku je ostao zapanjen količinom vatre što je lizala sve do poslednje kuće u naselju a potom je do njega lako došao miris upaljenog kerozina. Protrljao je ruke. Na proplanku je postajalo hladnije, kao da su upaljene kuće (koje je tada već počeo da prati huk ne vetra već izdimljavanja prema nebu, sličan noćnom huku ravničarske reke) usisavale sav vazduh među svoje užarene grede. Zatim su prostor proparali rafalni pucnji. Izgledalo je da su u daljini, mada do sela nije bilo više od četiri stotine metara i njemu je sinulo u pameti da sukobi još nisu završeni i da je preostalo još par ljudi što će se međusobno poubijati. Osetio je kako njegove ruke kreću same, oslobađajući se automata što je bio prebačen preko ramena, kako ispituju uniformu ustanovivši da je sav u dronjcima, da je pocepan i blatnjav više nego što je očekivao.

Nije ga iznenadio šušanj što je došao sa leve strane. Ljudski koraci, bat otupelih stopala protiknuo se do njegovih ušiju ali ga ni to nije iznenadilo jer je očekivao da se još neko od ratnika povuče sa položaja što je davno bio osvojen. Nije se ni mašio automata, jer seljani su davno bili pobijeni, tek sporadičan otpor snašao je vojsku i on je bio odmah ugušen, nailazeći je morao biti iz iste jedinice. Zaista, uskoro je iz šumarka izašao bradati ratnik, jedan od nedavnih pridošlica, i čovek je poželeo da ga pozove po imenu ali ga se nije mogao setiti iako su prošle zime bili zajedno na zadatku, kada su iskopavali leševe iz snega. Ratnik ga je ugledao, prebacio automat preko ramena i prišao mu nudeći ga cigaretom. Zapalili su u tišini.

Otpuhivali su dimove. Nisu se ni gledali. Nisu gledali ni prema selu, jednostavno su ćutali i gledali ka suprotnoj strani načuljivši uši kao da im je zvuk dogorevanja i puškaranja mogao izmaći a oni su ipak želeli da ga na miru, uz cigaretu oslušnu do kraja.

-Jebi ga...možda treba krenuti- rekao je pridošlica ne gledajući čoveku u oči, više sam za sebe.

-Aha- nehajno je uzvratio pokušavajući da se seti nečega što je odavno odnela vatra u dolini.

Osetio je neki neizdrž u tom muklom opstajanju pored drugog ratnika i taman kada je pomislio da će najbolje biti da odšeta negde drugde i usamljen sačeka svitanje (te mogući pokret jedinice), nevoljan da pije rakiju, nevoljan da jede, nešto je kapnulo na njegovu čizmu, pa onda ponovo. Onda je ugledao gazu na levoj pod laktici onog drugog, zaprljano, ukaljano parče čak i nedovoljno pričvršćeno, i shvatio da je to krv što kaplje sa njegove rane.

-E, sranje...ponovo se razjebala- izrekao je drugi i taman kad je zaustio još nešto obojicu su prenuli nečiji koraci, bolje rečeno šušanj po vrhovima travki, kao da je neko skijao po visokoj, od noći uspravljenoj travi i popinom prasju. Primetivši kako ni drugi nije podigao automat, čovek se smirio i napregao oči ne bi li video ko to dolazi. Uskoro se pred njih, izbatrgavši se iz trave, pojavio ćopavi i čovek je coknuo usnama prisetivši se da je i on bio sa njima na istom zadatku, već pomalo strepeći od koincidencije što je počela da osvaja.

I on se dogegao u tišini i samo klimnuo glavom. Potom su sva trojica pogledala ka selu koje se već survavalo samo u sebe kao da je vatra nalegla na krovove ne mrveći, začudo, samu konstrukciju koliko su prvo temelji nekoliko kuća u isti mah počeli da posustaju, zacvilela je građa i onda je počelo urušavanje.

Bradonja se nakašljao.

-U brumu one kuće u podnožju, izrešetane granatama toliko da vetar što šišti kroz nju podseća na neprestano nadletanje neke glomazne, transportne letilice koja nikako ne odleće, ona još uvek leži u upljuvanoj postelji i više nikoga nema na njoj. Pijani i sjebani od glavobolje, pilula i kerozina što su ga pili mesto rakije, vojnici leže na zemljanom podu oko njenog kreveta- rekao je u jednom dahu, ispisujući poemu, i čoveka nije iznenadio njegov govor već je i tu neobičnost pripisao dugotrajnoj izolaciji od sveta živih, normalnih, od sveta ljudi.

-Je li ubijena...ta devojka!?- upitao je reda radi pripalivši drugu cigaretu.

-Od kurca, misliš!?- prošištao je ćopavi kroz smeh i čovek je tek sada primetio koliko je on tek odrpan kada su se nogavice prosto svlačile same sa njega, rascvetavajući se poput kore od banane.

-Ne, još je živa- suvo je odvratio Bradonja.

-Zašto ih nisi sve pobio?- ponovo se zacenio ćopa ali je i Bradonja odmah, kao zapeta puška odvratio.

-Zato što je to sada verovatno svejedno. Živi ili mrtvi, ljudi su učinili to što su učinili, njihove su ruke stvorile to što su stvorile. Sada više ništa neće izmeniti stvar – rekao je to sugestivno kao da tu nije bio kraj njegovog iskaza i samo dodao: Krenimo!

-Pa zar se već ne krećemo?- pitao je prvi i nasmejao se nemo više sam sebi nego drugoj dvojici.

Bradonja je duboko uzdahnuo.

-Dobro pitanje, brate. U poslednje vreme i ja osećam kako stojim čak i kada se krećem. I čitav ovaj svet, ova kugla koja se pretvara da se okreće dok, u stvari, i dalje stoji, počinje da mi ide na kurac!- onda je naglo okrenuo glavu prema ćopavom i nastavio: -A ti...kada smo se prvi put sreli iza štale, u klisuri, drao si nožem kožu sa onih zarobljenih pizdurina. Pomislio sam kako sam te nekada ranije sanjao. I onda sam se setio, video sam te u snu kako koračaš površinom nekog ogromnog jezera. A onda, onda se voda pretvorila u blato i ti si i dalje hodao ali su ti noge propadale kao u testo..

Ćopavi je pljunuo. Kao da nije želeo da odgovori, isprva, ali se onda predomislio.

-Sereš, mnogo...Mada...bio sam jednom pored takvog jezera. Čini mi se da je to bilo u Mađarskoj. Tamo smo često odlazili i donosili u duguljastim, plastičnim flašama....- nije stigao ni da završi kada je Bradonja nastavio.

-....Benzin! Balaton, to je jezero Balaton. Vidiš, nisam te slučajno sanjao...onda ću te zvati Balaton!- delovao je oduševljeno zbog svog novog otkrića prosto tražeći odobravanje od onog prvog, a potom ga je prvi nenadano prekinuo kao da je pitanje što će ga postaviti dugo kuvalo u njemu pa se najzad odvažio.

-A kako će biti moje ime?-, slegnuo je ramenima postajući sve odlučniji da se upusti u vir što je rastao pred njim, da pođe sa ovim ljudima nekuda. Balaton je kao napeta puška progovorio.

-Ako ti ja dam ime, jer prvi put kada sam te video škljocao si aparatom nagnut nad pobijene i popaljene, nije ti tada smetalo ni dimljenje leševa što ti se uvlačilo pod uniformu, nije ti smetao ni smrad crkotine...ime bi ti bilo Škljocalo...ili Snimač!- u njegovim očima naglo je zasvetlelo neko usijanje, možda prelivanje vulkanske lave od interesovanja za ovog čoveka što mu je, mora biti, naglo porastao u očima tada, zbog svoje izdržljivosti, nezgroženosti, štaviše opčinjenosti leševima.

-Još uvek smrdim na njihova telesa- uzvratio je fotograf skromno.

-Nekada davno, pročitao sam priču- otpočeo je Bradonja- u kojoj je glavni junak bio slikar po imenu Avelino. Slikajući posmrtne maske uginulih od kuge on je toliko verno stvarao da su njihovi duhovi nastavljali da žive na njegovim crtežima obraćajući mu se noću, tražeći uporno od njega da ih ponovo crta ne bi li im oživeo i tela, sve dok on nije potpuno poludeo...Dao bih ti ime Avelino – završivši u nekom prelazu iz govora u monolog, gotovo promrmljavajući poslednje reči sebi u bradu kao da je velika tajna negde duboko u njemu počela da isplivava napolje, preteći da ga razotkrije, odgoli pred drugim ljudima, kao da je bilo potrebno da zašije svoja usta, da prikuje jezik ne bi li je ponovo uterao u podrumske kanale odakle se oslobodila.

Čovek je samo klimnuo glavom i polako prepustio svoje postojanje, dakle, sve ono što je o sebi mislio, novom imenu koje će nositi tu definiciju. Postajao je sve nervozniji i žudeo je da negde krenu. Bradonja je naglo prekinuo njihov razgovor i mašio se zavoja na levoj ruci odmotavajući zavoj, puštajući da se krv sliva skroz do šake pa potom izvukao čistu gazu iz džepa na nogavici. Vešto je zamenio tkaninu.

-A kako ćemo tebe nazvati, ranjeniče!?- otelo se Avelinu ne iz zlobe, više iz potrebe da negde krenu.

-Kada sam zaklao svog prvog Hrvata, dok je nož prolazio kroz grkljan, mekano kao kroz glavicu kupusa, rekao mi je :"Kazimir,

zovem se Kazimir". Pomislio sam koliko glupa imena imaju ti Hrvati i odgovorio mu: "Zvao si se!". Onda sam ga ubio- infantilno je zevnuo Bradonja kao dečak koji se hvalio svojim malenim nestašlukom, recimo razbijanjem komšijskog prozora, nudeći to kao ilustraciju, potvrdu svoje hrabrosti, odvažnosti, temperamenta, zaboravljajući potpuno na već obezvaženi objekat svoje hrabrosti.

-Onda će ti ime biti Kazimir, protiv uroka- konstatovao je Avelino i već mu je u tom trenutku postalo lakše što više nije Ivan nego Avelino, što Bradonja postaje Kazimir i što je ćopavi postao Balaton, tražeći u tim novim, nekrštenim imenima što su ih jedan drugom nadenuli, možda još tačnije nego što su to učinili roditelji ili kumovi budući da nisu mogli znati koja će to imena zaslužiti, izvojevati deca svojim budućim delima, tražeći u njima, dakle, jedan fotografski blank kojim će prekriti svoj život, spaljujući tom preeksponiranošću sve što je do tada video i uradio.

Krijući svoj aparat, jedan jedini što je preostao posle nekoliko zamena za cigarete i lekove protiv bolova, Avelino je zatvorio ranac, proverio još jednom šaržere što su bili zalepljeni izolir-trakom za rukohvat automata i požurio za Balatonom i Kazimirom koji su već krenuli prema šumarku. Uskoro su sva trojica, ni sami ne znajući gde se tačno nalaze i koliko je linija razdvajanja blizu, krenuli niz brdo, ostavljajući, a da se nisu ni jedan jedini put okrenuli, pa čak ni pomislili na selo, pokolj i devojku što je silovana ležala u nekoj od kuća, osećajući, verovatno, u toj posramljenoj obamrlosti i predanosti svim novim životnim tokovima (ili pre paklenim), osećajući, dakle, vatru što je počela da se širi oko njene postelje (možda zahvatajući i pijane, drogirane silovatelje što su polegali oko nje), ostavljajući, dakle, popaljeni kraj. Trebalo je krenuti prema reci i granici sa mirnim područjem.

Tako besciljni i odrpani, Avelinu su njih trojica zaličili na čopor vukova ali se onda nasmejao sam sebi konstatujući "Jadan mi je to čopor od trojice", ipak, već u sledećoj sekundi osetivši kako nenadano njime počinje da struji neka nova, ubilačka, ogromna, preplavljujuća energija, snaga, elan, pomišljajući kako i u jednom jedinom vuku, zapravo leži čitav čopor. Kazimir je vodio bez reči i ni Avelino ni Balaton nisu pomišljali da bi bilo dobro upitati za cilj njihovog putovanja, jednostavno su se šćućurili uz njegove skute osećajući koliko strah toliko i poštovanje prema predvodnikovoj odlučnosti, prema ignorisanju bola (ipak, jedini je on bio ranjen), ne osećajući više ni glad, ni žeđ, ni hladnoću, samo su koračali, oko njih se širio zveket oružja, ipak, hodali su u tišini kao da je bilo nemoguće progovoriti, pazeći da za sobom ne ostave dezerterske tragove, jedino je Avelino izvadio, po prvi put otkako su napali selo svoj fotografski aparat i jedino je zujanje, premotavanje filma, zveket mašinice koji ostali nisu ni čuli, prosejavanje kratkog, bledog, magnezijumskog svetla sa njegovog blica prekinulo noć na trenutak, pretapajući postojanje čopora u jednu sliku....

....i otprilike tu, kažem vam, Novače, Kovač je završio svoje prvo kazivanje. Vidite i sami, iako ljudima u starosti senzacije ne predstavljaju ništa, naviknete se vremenom da skeptično gledate na sve stvari (iz tog razloga, znate, penzioneri nisu toliko ni kivni na ovo stanje, mi se mnogo ne uzbuđujemo oko ove besparice, možda nas zato često i svrstavaju u pristalice onih sa kojima se ne možemo slagati ništa više od vas mladih ljudi ali samo, jednostavno umemo da ćutimo), i pored svega toga nisam mogao da zaboravim na to prvo kazivanje. Glas mu je vremenom dobijao neku metalnu boju i Ivan Kovač je nastavljao svoju priču, znate, on bi mi je do kraja i ispričao, makar to trajalo i nedelju dana, da ga nisam...taktičnije koliko sam mogao prekinuo. Ali, znate, nije on delovao preterano uzbuđeno, da me ne shvatite pogrešno, nije on to pričao kao ludak koji se svakom sledećom rečenicom sve više upliće u svoje kazivanje. Ne, potpuno smireno. Zato se nije ni uvredio kada sam ga prekinuo. Sledeći put nastavio je baš tamo gde smo stali....a, oprostite, niste mi rekli, šta vi mislite o toj priči?"

6.

Koračao je sporo, noge kao da su se zabadale u razdrljeni, pohabani, nekoliko godina već nepresvučeni asfalt Karađorđevog parka, kao da je svaki naredni koračaj bio znatno teži od prethodnog i Novaku se učinilo da je čak i količina vazduha što su ga primala pluća u svom uobičajenog udisaju, potiskivanju vazduha direktno u najzapretenije alveole njegovih respiratorija, da je čak i ta količina bila omeđena, nekom nevidljivom stegom smanjena i čitav je hod bio praćen nezaustavljivim brumom automobila što su se gotovo survavali niz bulevar prosto se zakucavajući u petlju pred Autokomandom.

Pogledao je dva, tri puta na ulicu i uspeo da makar ponovo prizove tu optičku senzaciju što ga je od rane mladosti intrigirala, te šare, repovi automobilskih farova i kola su mu ponovo zaličili (naravno samo zbog tog zahuktavanja, sunovrata) na uznemirena tela nekih divljih zveri što su potpuno koncentrisane, fokusirane na plen koji pokušava da pobegne u neki zaklon (a to su im u mraku, kao divljim mačkama, recimo, sijale oči ogrezle u glad ili krv što će tu glad utoliti), pa su pri tome iznedrivale i krik, urlik budućeg pobednika koji će rastrgnuti žrtvu. Ili je možda ponovo sam sebi izgledao kao plen.

Ipak, Novak se nasmejao. Ta priča, pre svega, nije bila uopšte neinteresantna i Kratovac je zaista imao sve osobine dobrog pripovedača. Možda je njegovo slepilo bilo razlog za to, za mogućnost da potpuno uroni u priču što ga je osvajala (i koju je sam osvajao), za mogućnost da uđe u telo i dušu aktera priče, štaviše da uvuče i svog slušaoca u tmaste perivoje jednog prepričanog dešavanja (dešavanja života). Sa druge strane, Ivan Kovač je zasigurno morao biti toliko poremećen, sigurno lud kad je bio u stanju da nekog stranca davi svojim izmišljotinama (o, da, nije bilo nikakve sumnje da je Kovač izmislio sve to i verovatno to učinio pred Kratovcem, iz ko zna kog razloga), ne prezajući da svaki sledeći venac započne na završnoj laži prethodnog, čineći to (ukoliko je starac zaista verno prenosio njegove reči ne ugrađujući suviše svoju pripovedačku samostalnost) u savršenom redu, u filigranskoj preciznosti.

Zaista, bilo je neophodno poneti aparat na sledeći razgovor, a do sledećeg razgovora moralo je doći (Novak je postajao sve sigurniji u to, starac je zaista imao načina da ga hipnotiše), prvenstveno zato što je čitav vizuelni aspekt priče gradio svoju sugestivnost, uverljivost u činjenici da su prekoputa prostorije, iza prozora neki ljudi zaista odumirali polako, neki ljudi zaista bolovali. I neprestano u laviranju između odluke da gleda kroz prozor, tako voajerski, sa alibijem, zaštićen od bilo kakve reakcije, da se približi maksimalno tom intimnom trenutku prepuštanja sili nezaustavljive, neizlečive bolesti i odluci da zažmuri i pokuša da neobičnu priču usisa u sebe koncentrisan (poput svog pripovedača) samo na značenje pripovesti, na skrivene tajne poruke vezane za njegovo lično postojanje. Tako je, već ušavši duboko u Rankeovu ulicu, Novak terao svoje misli u tom nesvesnom građenju kolopleta odbrane i amortizovanja novih, nenadanih i neugodnih senzacija u pravcu licne kreativnosti, i pomislio je, dakle, kako bi idealna pozadina za stvaranje starčevog portreta zapravo i bili prozori ogromne bolničke zgrade u kojoj su ljudi jecali gajeći tek malenu nadu u nastavak svog života, u stvari čekajući samu smrt da nastupi, kako bi se u toj pozadini još svetlijim prikazali njegovi upali obrazi i lice bez vida.

Ipak, Novaku je još samo nekoliko koraka bilo moguće da se otrgne nitima priče što ga je počela upetljavati i osvajati, vezivati i zarobljavati poput Liliputanaca koji su svoje oštre konce obmotavali oko usnulog Gulivera. Bilo je nečeg u poetici starčevog pripovedanja, možda i u sklopu same priče, neke liričnosti i pesničkog nadahnuća uvreženog u veoma morbidnu sadržinu, nečeg što je osvajalo i omamljivalo slušaoca i morao je pomisliti kako je Ivan Kovač (možda, ukoliko je bio sličan njemu samom), izgubivši vid na ko zna koji način, rastajući se sa makar hipotetičkom mogućnošću da i dalje fotografiše ustvari dobio ono željeno čulo svakog fotografa, čulo ispipavanja mrklog sveta vrhovima prstiju, razvijanja filma u unutarnjoj mračnoj komori i dodavanja, obogaćivanja snimaka potpuno novim elementima suštastvenije vezanim za prirodu života. Tako je čitava sesija (tog puta isprojektovana sa Kratovčeve strane) bila još zanimljivija, jer je samo u činjenici (a možda je to bila i netačna vest) da je Ivan Kovač bio fotograf, Novak pronalazio još veće zanimanje za sebe samog, smatrajući da bi priča mogla pomoći i njemu u saznanju o sopstvenom fotografisanju.

Dok je šarka na ulaznim vratima, verovatno nenauljena još od podizanja tog, sada prilično oronulog zdanja, izgrađenog negde pred Drugi svetski rat pod strogom prismotrom finansijera i budućeg kućevlasnika koji je zahtevao debela, dvokrilna orahova vrata sa malim od zamagljenog stakla izrađenim prozorima, dakle, dok je ta šarka zaškripala svojim jezivim tonalitetnim azbučnikom, skalom što je podsećala na najstrašnije scene iz Transilvanijskih legendi, Novak je progurao svoje telo u memlu i hladnoću hodnika, nervoznom rukom opipavajući zid što je ostavljao svoje poslednje, suve i već užutele boje na otiscima prstiju ne bi li pronašao prekidač za svetlo, grčevito to radeći (kao da će svetlo neštedimice pomoći u borbi protiv zebnje što je počela osvajati). Najzad, upalio je svetlo. Gole sijalice, neravnomerno i bez ikakvog reda postavljene po spratovima i pod konstrukcionim nišama svoda (prepunog rastegljive, gumaste paučine), osvetlile su prilično neuglednu unutrašnjost zgrade, te je Novak (iako je još od detinjstva upravo tu postavio markere duhovnog postojanja pa bi se i u mrklom mraku, potpuno slep tu snašao), sada već mirnije udišući vazduh krenuo uz stepenice posle kojih je jasno onjušio mirise svoje jazbine.

Čudno, pomislio je, Kratovac je već pri prvom dolasku tačno ocenio stanje zgrade koju nikada u životu nije mogao videti, služeći se, valjda, kao i ja sada, samo mirisima.

Otključao je vrata i, zaista, pred njim se za tili čas razvila čitava, sumanuta, nezaustavljiva paleta, zapahnuo ga je miris što je u trenu sasušio onu oznojenu ugroženost sa njegovih ustreptalih leđa, miris glicerinskog sapuna, toplog hleba i razvijača za fotografije, miris sigurnosti. Ipak, negde u dubokoj noći, pošto je rutinirano i bez uzbuđenja, po ko zna koji put rasprostro po svim sobama sve one plastične konopce i po njima pokačio razvijene fotografije iz nove mape koju je trabalo završiti, šaka još smrdljivih po špiritusu i sumporu, Novak je, pomažući se samo stopalima skinuo cipele i ne mučeći se da brižljivije opere ruke ili umije lice legao kao proštac na krevet zarozavajući posteljinu svojim naglim i neuravnoteženim pokretima. Pred njim je stajao san šireći svoje ruke. A potom je ga je san usnio.

Iz nozdrva nikako nije mogao odagnati miris paljevine i vetar što je kružio, činilo se, svim prostorijama oronule kuće i samo još više nanosio smrad dogorene materije ne puštajući ni usnama da zagrabe veću količinu vazduha. Prvi put je bio u tom prostoru, ali opipavajući šakama svaku iole obliju površinu na koju bi naišao prateći koloplet sopstvenih stopala ne bi li utvrdio njenu pravu prirodu materijala, ipak, dakle, dobro se snalazio. Pre svega, svaka naredna soba kuće u koju bi stupio mirisala je na još veću i jasniju paljevinu, dogorevanje nekih njemu nepoznatih materijala i čovek je, plašeći se da bi ga neko mogao čuti a ipak dovoljno upleten i zainteresovan da sazna gde se i zašto nalazi, otvarao sledeća vrata, iza njih sledeća sve dok miris nije bio požar sam po sebi, sve dok poslednja vrata pred koja je došao nisu bila u plamenu. Čekao je. Potom se odvažio i zgrabio usijanu kvaku. Ništa se nije desilo, nikakav bol nije omeo otvaranje i pošto su zarđale šarke zacvilele svojim besnim, demonskim glasom, pred njim se ukazao potpuno neočekivani prostor. Bila je to soba, ali prvo što je stigao da primeti bio je svež vazduh što je strujao unaokolo, ni pomena kakvoj vatri, i za sobom je, stupajući zebljivo, ostavio miris dogorevanja. S druge strane soba je bila nešto između prostorije, zatvorenog prostora i staklene bašte. Na samoj sredini raslo je drvo i njega je čovek prvo primetio. Bilo je šuplje, strašno isprepleteno životom i odumiranjem, sa pojedinih strana potpuno zdravo i zeleno, sa nekih crvotočno ili trulo dok je kroz razgranatu krošnju, nalik na baobab, zjapila duboka (do korena, a možda i niže) šupljina čiji je vir prosto mamio da se u njega stupi. Onda se odmakao začuvši prodoran fijuk vetra kroz šupljinu, kao da se Panova frula razvila u svom spevu upravo vetrom produvana. Primetio je (mada su se slike uvećavale i smanjivale, izoštravale i šarfovale pred njim u montažnim sekvencama promenljivog intenziteta) u nekoliko kratkih bljesaka, sićušnih intervala, u uglu sobe, iza drveta, metalni krevet sa čeličnim ramom sličan onim zatvorskim ili logoraškim i na njemu, u lokvi pre sluzi nego krvi (svakako neke smese različitih tečnosti i izlučevina) ugledao je devojku sa raspuštenom, masnom i ulepljenom kosom, razdrljene haljine i teških, pletenih čarapa na stopalima, raskrvavljenu i polusvesnu kako svojim čvornovatim šakama navlači ostatke tkanine na međunožje, radeći to kao u transu, instinktivno, sa matericom gotovo ispražnjenom na ukaljane plahte, pretučenu, polumrtvu devojku a potom i nekoliko muškaraca koji su ležali oko kreveta u sličnoj besvesti ili transu. I oni sami su bili ulepljeni u krv i spermu, obučeni u ostatke nekih neidentifikovanih uniformi, raspojasani, kratkoošišani, upljuvani, među čitavim tucetom razbacanih praznih flaša u kojima je, moralo je biti, bila rakija ili sličan alkohol. I svi oni, i devojka i muškarci, samo su ječali, ujedinjeni u nekom bezizlazu, sjedinjeni nekim strašnim batrganjima koja nisu urodila plodom, jedan od njih još je cimao svoj oklembešen i ispražnjen ud pokušavajući, valjda, da iz njega iscedi još koju kap semena ali ubrzo je i on prestao da se trudi i pridružio se zajedničkom jecaju.

Naprotiv, Novak se nije osetio nimalo neprijatno u njihovoj okolini i kao da nijedan jedini pramen malopređašnjeg straha od drugih u ovoj prostoriji nije ostao, jednostavno je znao da mu oni neće nauditi, da su suviše vezani za taj ritual u kome ih je zamalo prekinuo (ali to se nije desilo i oni nisu pokazivali nikakvu svest o njegovom prisustvu) da bi ga uopšte primetili. A onda je devojka ustala. Zateturala se na svojim klimavim nogama, pri ustajanju čitav slap sluzi strkaljao se niz butine natopivši grube čarape, ne pokazujući da ga je uopšte videla krenula je prema vratima (a on kao klipan samo je i dalje stajao između nje i vrata ne mogavši da se pokrene), stala pred njega i zajaukala što je više grlo nosilo po prvi put sklanjajući ruke sa rupišta svog pola, vadeći ispod ostataka haljine neko ljigavo parče mesa (ploda ili samo delova materice), pružajući ga njemu, baš njemu ni krivom ni dužnom, polako, kao da je on carinik pred kojim se treba sve izvaditi da se ne bi izazvala sumnja ali sa bojažljivim pogledima nevinog pred uniformom (bilo kojom uniformom).

˛ Evo, ovo ti dajem jer si od početka to i tražio. Slikaj je, snimi je, ne daj da se zaboravi ovaj deo mog tela", devojka je rekla mirno, više nije bilo jauka na njenim usnama.

Potom je naglo došlo do promene i činilo se da neka usisna sila vuče Novaka unazad, devojka i čitava soba postajali su sve udaljeniji, ili se to samo tako činilo, nekoliko momenata kasnije ni njega više nije bilo u sobi ali je prizor još uvek bio tu, potom se slika izokrenula i on je mogao sagledati sebe kako, okupan prodornom, crvenom svetlošću mračne komore razvija fotografiju velikog formata na kojoj se jasno videla devojka kako mu pruža parče svoje materice, soba ili staklenik sa šupljim drvetom na sredini i muškarci, povijeni u svom i samo njima poznatom bolu.

Pri buđenju je Novak osetio kako mu nešto para stomak i potom je, oborivši upaljenu lampu sa stolica pored kreveta, samo skinuo jednim kružnim pokretom balaste znoja sa svog lica i usana sunovraćujući se ponovo na krevet pomislivši: "Dobro je, sanjao sam samo ono o čemu mi je starac pričao...ovo je samo ponavljanje već poznatih događaja."

7.

Nije, u stvari, ni stigao da odgovori slepom starcu na njegovo pitanje. Šta bi inače mogao da misli o priči koja nije pokazivala u okviru svog narativnog sklopa nimalo vezanosti za realnost (možda tek negde u tragovima), delujući na slušaoca kao san kome nema kraja i koji, posle nekoliko bezuspešnih pokušaja (slušaoca) da mu udahne pravila života ili čak i mašte (ali sistematične, kanalisane mašte), nije više tako zanimljiv koliko je nepredvidljiv, u kome se niko ničega ne plaši jer je bivao sve neorganizovaniji i neorganizovaniji, gotovo smešan u svojoj suludoj razuzdanosti. Dan je bio pretopao za obojicu, za fotografa i za pripovedača, i pošto su izgledali jedan drugom dovoljno iscrpljeni tom žegom što se, činilo se, uvlačila među sve razodenute pore na telu, Kratovac nije insistirao na tome da se dugo zadržavaju u njegovom neobičnom stanu.

Doduše, neko vreme proveli su tu i starac je ipak dozvolio Novaku da napravi nekoliko snimaka dok je sedeo u fotelji naspram prozora i uhvati tu pozadinu (Kratovac nije bio siguran da je ona, tako morbidna "mora biti morbidna čoveku koji može da vidi", promrmljao je, prava scenografija za islikavanje njegovog lika ali je uz navaljivanje, ipak pristao), dakle da uhvati pozadinu sastavljenu tog dana od prizora bolesnica koje su na prostranoj terasi Onkološkog instituta, na samom krovu koji se odlično video sa Kratovčevih prozora, prostirale svoj sitni, lični veš prepuštajući se, reklo bi se, uobičajenim pričama o viziti, rođacima, receptima, prateći jedna drugu (verovatno, pomišljao je Novak) samo niz stazu običnih, banalnih priča i asocijacija ne dozvoljavajući da bilo koja od njih počne da priča o tegobama, zračenju, operaciji, šavovima, fiziološkom rastvoru, samoabsorbujućem koncu, injekcijama trodona, bocama kiseonika, ne dozvoljavajući da iko pomene pravu prirodu njihovog zajedništva.

Kratovac je delovao prilično nervozno zbog vrućine što se činila pogotovu jakom na njegovoj mansardi i nije odmah počeo priču. Samo je zamolio Novaka da ipak siđu do ulice Dr Subotića i da prošetaju. Zaista, kako nije bilo vreme poseta, tek sredina nedelje i sredina dana, u lavirintu staza kroz bolničke parkove nije bilo mnogo prolaznika. Ipak, samo je slepac mogao da uživa u šetnji po bolničkom krugu, pomislio je Novak i svestan da će mnoge druge stvari omesti njegovu pažnju pošao za njim (kao da starac treba da vodi njega a ne on starca), u tom trenutku gotovo željan priče.

"Znate", gotovo je uskliknuo Kratovac, "Život suviše često nije ono što se čini da je sasvim je moguće, ako mi dozvolite da se i ja malo upustim u filosofiju sudeći da se u današnje vreme u nju svi smelo upuštaju, sasvim moguće da je on nešto potpuno suprotno te da mi o njemu nemamo uopšte objektivnu sliku. Znate li vi, Novače, šta je on dalje ispričao...?

.....Proplanak je bio opasan tolikim mrakom da je bivak Avelina, Kazimira i Balatona, iako na otvorenom, pored žbunja bio toliko samom prirodom zakamufliran da ga niko nije mogao opaziti. Spavali su razdvojeno i na oprezu, sa puškama dovoljno nadohvat ruke kako bi, prilikom napada na jednog, druga dvojica mogla da odreaguju rafalnom vatrom. Putovali su skoro čitavu noć i potom je Balaton, posustavši, naterao drugu dvojicu da ostatak noći prespavaju tu i da krenu u samu zoru jer se pred njima već pružala duboka šuma u kojoj ih dnevna svetlost ne bi otkrila. Bili su već dovoljno odmakli od spaljenog sela i znaci života, iako još nisu počeli da se pojavljuju, osećali su se u blizini. Po Kazimirovom proračunu, do same reke i granice zaraćenog dela zemlje i onog mirnodopskog delilo ih je tridesetak kilometara. Zemlja je bila pusta i, iako su putovali noću, samo je poneki pramen goveđeg vonja otkrivao da se negde u blizini nalaze ljudi. Na njih nisu nailazili, i bolje, pomišljao je Avelino, jer bi ih Kazimir po kratkom postupku sredio. Doduše ni sam Avelino nije nalazio potrebu da fotografiše, jer je svuda oko njih bila jeziva pustinja.

Primetivši da je Kazimirovo disanje dovoljno plitko da nije mogao biti u snu. Avelino, kome san takođe nije dolazio, polako je otpuzao do njega pazivši da nikako ne probudi Balatona koji je, istini za volju, izgledao najumorniji. Kazimir se trgnuo. Avelino mu je pokazao prstima da ćuti.

-Znaš- počeo je tiho – Balaton je pokušao da me pokrade. Išli smo uz onaj šibljak i jasno sam osetio žmarce. Prvo sam mislio da mi trnje cepa košulju. Onda sam se okrenuo. Njegova ruka bila je na mom ramenu. Ti si išao napred. Pokušavao je da mi u hodu skine foto aparat sa ramena. I video je da sam ja primetio. I ladno je nastavio...

Kazimir je odmahnuo rukom, promrmljao nešto bunovno sebi u bradu i taman kada je Avelino pomislio da mu nece ni odgovoriti,

iscedio je iz sebe:

-Jesi li siguran? Bio je mrak...uostalom, priča se da u onim šibljicima žive vampiri – rekao je Kazimir i potom se prigušeno nasmejao.

-Verujem u ono što verujem – to je uspelo da naljuti Avelina – a verujem u ono što vidim i što mogu slikati. To je bio on. Ali, ja sam se uplašio. Samo me je pogledao, oči su mu sevnule i kao da sam osetio plamen na obrazu. Nisam smeo da ga ubijem. A hteo sam.

-Znam ja da je Balaton lopov, ako me to pitaš, odgrizao je taj majci i bradavicu kada ga je dojila. Vidi mu se na licu. Ipak, dobro da ga nisi ubio. Treba da nas je trojica, jedan da čuva od danas, jedan od juče, jedan od sutra – uzvratio je Kazimir spreman da odmah ućutka Avelina ako bi se ovaj usprotivio.

-A kuda smo uopšte krenuli? – sasvim je nesigurno pitao prvi, iskreno kao da je čitav razgovor otpočeo na nekom drugom mestu u drugo vreme.

-Idemo po jednu devojku, jednu devojku koja nam može pomoći da na miru umremo. Znaš, da bi neko umro, neko mora da ga ubije. To je tajna koju ne znaju drugi. Kada je nađemo, spraćemo krv sa naših ruku – čovek je odgovorio toliko ozbiljno da je Avelino samo mogao da klimne glavom osetivši u tom trenutku istu onu nemoć kao tokom prethodne večeri kada je Balaton pokušao da ga pokrade.

Ljudi su još neko vreme ležali u tišini i taman kada je jutarnja vlaga počela da se spušta na zemlju uvijajući njihove kosti u naramke studeni, Kazimir je bučno ustao galameći sve više dok je organizovao pokret. Bilo je to tik pred zoru i morali su da požure kako bi došli do šume. Kazimir je samo besno šutnuo Balatona i ovaj je, pljujući, prenut iz ko zna kog sna, opsovao nekoliko puta ipak se vojnički podižući sa zemlje što je već počinjala da se natapa rosom. Nekoliko minuta kasnije prostor je okupala, došavši nenadano u jednom naletu vetra, činilo se, krvava zora i ljudi su mogli da se već malo bolje ogledaju te je Avelino iskoristio trenutak okinuvši nekoliko snimaka na ovu dvojicu. Izgledali su kao da ih je izbacila zapenušala, prljava, mutna reka. Neobrijani, musavi, još odrpaniji, jedino uredni u održavanju automata, umrljani krvlju. Začudo, Kazimir se nije protivio slikanju iako su sve činili da ne ostave nijedan trag. Možda misli da će me se otarasiti, prozujalo je Avelinu kroz svest.

Trava pod njima je već počela da poleže pred naletima gustog jutarnjeg vazduha i ljudi su koračali u tišini, na udaljenosti od pet metara jedan od drugog, razbijeni u strelce. Šuma je zvala, činilo se, svojom gustinom, u unutrašnjost obećavajući sigurnost a možda i koji izvor vode (jer su zalihe već počele da presušuju, a pili su iako im se nije pilo i nisu jeli ni osetili glad otkada su krenuli), i oni su joj se približavali proređujući svoj korak, grabeći ka njenim somotastim, zelenim naborima. Tik pred prvim redovima stabala Kazimir je zapevao prvo tiho, sam za sebe, a što je šuma bila bliža sve jače i jače. Pesma je bila tužbalica na makedonskom i Avelinu se činilo da ju je već negde čuo. Verujući da je Kazimirova procena dobra (te da ga niko živ nece čuti) prepustio se zagonetnim i nerazumljivim rečima, melodiji otpevanoj bez sluha ali ipak omamljujućoj:

Saslušavši do kraja Avelino se nije mogao oteti utisku da čovek to nije slučajno zapevao, i da postoji makar neka simbolika u pesmi koju Kazimir nije mogao i da je hteo, izbeći. Ta ga je pomisao, iako apstraktna i ničim vezana za njihov put podsetila na Kazimirovu priču o nekoj devojci. Čoveka je prošla jeza. Ni Balatonu se nije svidela priča te je palacnuo svojim jezikom:

-Je li, bre, ti si Makedonac!?

Kazimir ga je samo prostrelio pogledom i suvo odgovorio:

"Možda sam i Makedonac. Ko će ga sada znati, ne sećam se više...što, je l to tebi važno?"

Balaton nije ni odgovorio, skupio je svoja široka pleća u jedan savršen luk mišica što su probijali i ispod uniforme gradeći čitavu kartografiju njegove divlje snage, zapalio je opušak (jedan od desetak što ih je lihvarski omađijano čuvao i neprestano prebrojavao po džepovima) i samo nastavio dalje. Šuma je bila ogromna. U to su se uverili tek pošto su stupili i krenuli svojim razgranatim, razdvojenim stazama po njenim skutima, širila se prema istoku i pogled je sezao samo nekoliko koraka ispred, stabla su ponegde bila poređana logikom onih što su nekada pošumljavali kraj a ponegde toliko razbarušena u svojoj prirodnoj divljini da se nije moglo proći ni posle silovitog krčenja kundacima automata, pa su njih trojica nekoliko puta skretali i uvrtali potpuno zaobilaznim putanjama. Svetlost se lomila o krošnje i Avelino je, hodajući u dnevnoj pomračini dubokog hlada, nekoliko puta, štedeći blic, snimao te prozračne trake svetlosti što su se sunovraćivale ka zemlji prekrivenoj lišćem. Nisu se čule ptice, one zaista nisu puštale svoje vapaje, ali se Avelinu činilo da su tu, prisutne, da ih posmatraju i da sa kljuna na kljun, po čitavoj šumi prenose vest da su ljudi u njihovom prostoru. Bilo je neobično nailaziti na snopove trakaste svetlosti na onim mestima što su nekom čudnom prirodnom logikom ličila na gradske trgove i raskršća. Ipak, tragova ljudi je bilo. Prvo je Kazimir nagazio čizmom na neku providnu tvar i šumom se prolomio zvuk cepanja materije što je već po svom tonalitetu delovala veštački. Bila je to plastična flaša mineralne vode, providna ali na nekim mestima žućkasto zelena od vlage i buci što se nahvatala. Kazimir ju je natakao na svoj nož i podigao visoko iznad glave, obraćujući se Balatonu sa smehom na usnama (kao da mu je poručivao: Evo flaše u kojoj si prenosio benzin iz Mađarske, možda si je i sam tu ostavio!), na šta je ovaj samo otpljunuo u njegovom pravcu. Nešto kasnije, Avelino je ispod jednog drveta spazio poluraspadnutu tkaninu nekog bivšeg kaputa i tek što je pomislio na to da i druge obavesti, Balaton je dotrčao i odmah pokušao da pronađe džepove ili makar da ispita postoji li nešto zašiveno u naborima. Lopovčina, pomislio je Avelino i krenuo ka Kazimiru da mu to i kaže (već u sledećem trenutku se ugrizao za jezik i okrenuo na drugu stranu osetivši se kao školarac koji je za sve što mu je smetalo tužakao starijeg i snažnijeg druga).

Naišli su na staru traktorsku gumu koju je Balaton, pronašavši je, šutirao i kotrljao niz šumsku stazu podvriskujući poput malog deteta, sve dok ga Kazimir nije zaustavio jednom kamenicom što je udarila u njegova leđa. Avelinu su obojica u tom trenutku zaličili na pećinske ljude, i on sam sebi među njima, na jednog Krapinca što je pronašao točak i drugog kome je to smetalo. Hodali su čitav dan ipak ne nailazeći na ljude, potom čitavu noć. Šuma je počela da se proređuje.

-Bilo je krajnje vreme – rekao je Avelino pogleda uprtog u ređe pošumljenu dolinu što se prostirala ispod njih, prisećajući se da je nekada čuo priču o rimskim legijama što su sasvim neočekivano naišle na ogromnu šumu na području kasnije nazvanom Šumadija (prostirala se, sećao se da je čuo, od Kosova do Dunava). Prostrana šuma u kojoj su bili podsetila ga je na to. Negde u podne, prvi put od ulaska u šumu trojka je obedovala. Kazimir je ponovo previo svoju čudnovatu ranu koja je zaklokotala krvlju i nanova navlažila njegov rukav. Ne osećajući glad, jeli su hranu što će je samo izbaciti iz svog organizma u istom obliku u kojem su je uneli, ne razgrađujući je i ne pretvarajući u snagu. Uopšte, pomišljao je Avelino, otkada su njih trojica bili sjedinjeni na putu bez cilja, hrana je samo upadala u njihove čeljusti, ljudi prosto nisu žvakali, bilo je to prodiranje hranljive materije u organizam, nije se moglo čuti ni mljackanje, ni žvakanje, nije se čulo ni gutanje, jednostavno, ljudi su trpali hranu a ona je, činilo se, njih žvakala. Potom su zaspali, jer je iz šume trebalo izaći po noći. Avelino je pomislio kako se već dobro svikao na drugu dvojicu, pa čak i na Balatona (od koga je, doduše, skrivao aparat kako je znao i umeo), i u sledećem trenutku, negde pred navlačenje slankaste opne sna na oči, pomislio: Možda smo se i ranije kretali zajedno, možda se nismo upoznali na frontu, možda ranije... I potom je usnio.

Ležao je u rupi iskopanoj usred neke smrdljive, žute zemlje i gledao nebo nad sobom. Bez ijednog oblaka, bez daška vetra, bez sunca (ali jako osvetljeno), bez nekih loših poruka na sebi, prizor neba je ipak izazvao nervozu u čoveku. A nije se pitao otkuda on u rupi. Potom su, naglo, nenajavljeni i nepozvani, na obrub zemlje u kome je stajalo nebo hrupili neki ljudi. Pogledi su im bili odsutni, ipak, gledali su ga. Pojavio se sveštenik. Bio je to slep starac, sede brade povijene nagore, kao u nekog drevnog Asirca. Počeo je da kadi i peva opelo. Onda je shvatio. Bio je to njegov pogreb. Među drugim licima, a da ni za jedno nije mogao da veže tanane niti svog sećanja, pojavilo se jedno koje je prepoznao. Bila je to njegova žena, odnosno žena čoveka koji se tada zvao Ivan Kovač. Na njenom licu nije bilo brige, pogled je bio utrnut u nekom bolu što je premašivao razlog dolaska (Avelino je odmah osetio da ona ne žali zbog njega), njene usne bile su blede i čvrsto stegnute u neodobravanje, neodobravanje svog života pa tek onda njegove smrti. Upravo je ona bacila prvu šaku zemlje i uskoro je, pod snažnim zamasima nevidljivih grobara ali vidljivih lopata, nad čovekom zavladao mrak. Protegao se po svojoj rupi. Bilo je prostora. Nije se plašio. Dobro je disao. Pokušavši da se bolje namesti, čovek je laktom udario u zemljani zid i potom se čitav taj zid urušio podižući oko sebe prašinu, otkrivajući podzemnu prostoriju. Kao što bi neko ušao u prostoriju kroz niski podrumski prozorčić, Avelino se skotrljao unutra. Bila je to trpezarija neke kuće. Osvetljena žutim, umašćenim, muvljim izmetom uprskanim sijalicama, na sredini veliki sto za ručavanje. Na njemu, žicama uvezano telo. Raskrečeno, bačeno na trbuh. Devojka. Krv se polagano slivala iz oštrih zasekotina žice. Naga. U prostoriju su upali Balaton i još jedan muškarac. U prvi mah bilo je logično da je drugi Kazimir, ali lice, pokriveno vunenom, lopovskom kapom sa prorezima za oči i nos, lice mu, dakle, nije odmah mogao videti.

Taj drugi, izvukao je odnekud tešku, drvenu batinu (držalju neke lopate ili sekire) i pružio mu je.

-Kost o kost, kost o kost, kost o kost....!!! – Kazimir je kriknuo na njega. Čovek je zgrabio batinu i probudio se.

Obliznuo ga je ledeni poljubac. Čovek se trgnuo rasterujući san. Balaton ga je drmnuo metalnom preklopkom automata. Oko njih je već uveliko bila noć. Opazio je nešto dalje Kazimira koji je već pakovao ruksak. Krenuli su brzo i tiho. Bez ijednog šuma, kao da su se njihova tela suljala niz mahovinaste prilaze dolini i pošto su došli do proplanka, mogli su videti široku reku čija su se siva leđa presijavala od mesečine a iza nje, na drugoj obali upaljena svetla nekoliko kuća. Nisu im bile potrebne mape. Sva trojica morala su u istom trenutku pomisliti: Da, ovo je granica ratnog područja. Ipak, niko nije to glasno prokomentarisao.

Kazimir je naredio Balatonu da siđe do obale i potraži čamac. Bez komentara, Balaton je repetirao automat i počeo da se spušta. Avelino je pomislio kako je Kazimir zaista bio ona vrsta čoveka koji nije morao dugo da preti, da se zamara naređivanjem, kako je bio potreban samo jedan mig pa da ga poslušaju bespogovorno. Kazimir mu je prišao. Nisu se pogledali. Obojica su pogledali prema reci. Kazimir je pripalio cigaretu ne ponudivši ga. Avelino je odmotao foto aparat i načinio nekoliko snimaka reke. Pri svakom okidanju, u trenu kada je fokus podrhtavao inertno prativši zaklapanje blende, čoveku bi pred oči bi mu došao delić slike iz njegovog sna. Pokušao je da se ne obazire na to. Onda je upitao predvodnika:

-Jesmo li blizu?

-Jesmo, Avelino – Kazimir je počeo izbegavajući da mu se pogled sretne sa njegovim – još nekoliko koraka koji će nam se učiniti rastegnutim kao večnost i stići ćemo na mesto odakle smo možda i krenuli. Ukoliko čovek beži od sebe, znaš, pobeći će samo k sebi. Zato i idemo po tu devojku. Učinila je nešto strašno i mi ćemo je kazniti, nju i još nekoliko bića, kažnjavajući, ustvari, sebe – i potom je dovršio nerazgovetno govor, ponovo šarajući tim neobičnim sklopovima tišinu što je vladala oko njih.

Onda je ponovo progovorio, kao da je neodlučnost da nastavi prethodni iskaz za trenutak bila zamenjena prosvetljenjem – U huku protekle noći, negde pred crnu tišinu kada je priroda minula premorena od neprestanog hoda istruljenja i umiranja, menjanja i stalnog svlačenja svoje životne opne, Balaton je poželeo da te opljačka i zapali!

Avelino se trgnuo.

-Ta uštva! Znao sam. Gleda me ispod oka otkako smo krenuli –

zasiktao je – Kada sam ga prvi put ugledao, dok je spaljivao ljude u jednoj kući, pogledao me je svojim užarenim očima i rekao : Pisni samo nekom o tome šta si video, o tome šta jedan čovek moce da učini ako se stvore pogodni uslovi, samo pisni i bićeš spaljen kao oni!

- Možda zato i hoće da uzme tvoj aparat, možda se plaši da si ga snimio nekada za vreme njegovih neljudskih radnji. On je ratni zločinac – Kazimir je dolivao ulje na vatru.

-Misliš da mi nismo? – Avelino je već osetio studen.

- Ne mislim. Ali, kada čovek pogleda oblike tuđeg zločina, sopstveni zločin postaje uvek lakši, providniji, dok se tuđi čini pravim, materijalnim. Pripazi se. Kada budemo ponovo stupili među ljude, oni nas neće gledati onako kako se mi međusobno gledamo. Posmatraće nas kao mrtve. Znam ja to, bio sam jednom ovakav među živim ljudima! – završio je Kazimir i Avelino je prvi put primetio skrušenost u njegovom tonu, strah ili možda melanholiju, (mora da je zaista Makedonac, zato priča tako neobično, pomislio je).

- A šta ako smo zaista mrtvi, Kazimire? Tako bi se mogao objasniti ovaj spori protok vremena oko nas. I ovaj utisak da stojimo i kada se krećemo? – čovek nije mogao poverovati sopstvenom jeziku.

Kazimir nije stigao da odgovori jer ih je naglo prekinulo pucketanje suvih grančica, čitav žamor Balatonovih koraka.

- Pronašao sam čamac...nego, čudno je ovo mesto. Pronašao sam nekoliko uginulih životinjica. Tri kunića, pored njih dve sove, na onoj strani nekoliko vodenih pacova, čak i jednu mrtvu vodenu zmiju. Kao da preko ove reke caruje neko nepoželjno carstvo. Iako je tamo mir a ovde rat – rekao je u jednom dahu i moglo se primetiti kako mu niz čelo klize kapi znoja.

- Preko reke je motel. Tu je cilj našeg putovanja – pokušao je da ga smiri Kazimir.

- Spalićemo motel! – kliknuo je Balaton.

- Polako – vođa je već kretao put obale.

- Opljačkaćemo motel! – čovek nije odustajao.

- Polako – odvratio je vođa.

Avelino je zaostajao pakujući kameru u krpe:

- A šta ako nas neko prepozna? Možda smo jednom već bili tamo? – upitao je.

- Biće strašnije ako nas niko ne bude prepoznao – uzvratio je vođa i naredio pokret....

.....vidite, Novak, i pored toga što je dva, tri puta Ivan Kovač iznova prepričavao onaj san, svaki put menjajući sve u njemu, ređale su se tu, znate, najrazličitije varijante pa se moglo učiniti da ga je neko naterao da taj san uključi u svoju priču a on se nije onda najbolje snalazio u povezivanju sna sa ostatkom (pa se batrgao pokušavajući da sebe i mene uveri u verodostojnost sna), ali, svejedno, u tom drugom navratu njegove raspričanosti Kovač je prvi put pomenuo svoju ženu, onu koju je zaobilazio i u sasvim pragmatičnim razgovorima u Savezu slepih i slabovidih, kao da i ne postoji. Znate, da sam tada bio pribraniji, bilo bi mi logično da je nije bez potrebe, tek tako pomenuo već da će i ona stupiti u naš maleni, tihi pakt jednog pripovedača i jednog slušaoca. Zaista, nekoliko sati pošto ju je prvi put pomenuo, ne izgovarajući glasno njeno ime (Božana, nešto kasnije je ipak prevalio njeno ime preko usana), stavio me je u poziciju bez izbora, naterao me da je upoznam...˛ , starac je sedeći na klupi što se klatila između kocke trotoara i bolničke aleje, ispred Instituta za neurologiju i dalje žmurio kao što je to činio tokom pripovedanja, terajući nesvesno (ili svesno) i Novaka da zažmuri. Zažmurio je, dakle, kao da je to stvaralo neku razliku, i Novak je, prilično ošamućen samom pričom i prilično nehajan za ovaj preostatak razgovora što je ličio na racionalan, realistični prirepak jedne fantastične poeme, morao da se zapita da li je starac zaista bio potpuno slep ili je njegovu, pretpostavio je, tamu, ipak narušavalo neko svetlo, neki fotografski blank, i zatim je, vrativši se ipak nekako na samu priču, upitao čoveka:

˛ Čekajte malo, hoćete da mi kažete da vas je tog istog dana Ivan Kovač upoznao sa svojom ženom...kako, rekli ste da su vaši razgovori bili u prirodi, gde ste mogli da nabasate na njegovu ženu, još i on, on je slep, kako...˛ , zamrlo je glupo pitanje na njegovim usnama.

˛ Hoćete da pitate, kako dva slepca uopšte hodaju ulicom najpre, a naročito kako uspevaju da sretnu nekoga, ili još gore, da odu do nekoga?˛ , Kratovac je zazvučao gnevno.

Novak se uvukao u sebe, ponovo pripalivši cigaretu i duboko uzdahnuo. Dan je već počeo da se gubi i u vazduhu se mogla osetiti ona tanana, prohladna nota što je upućivala na to da je jesen blizu i da je samo pitanje trenutka kada će ona, ta jesen, zavladati (a da neće doći odnekuda već kako je i sada tu, sklupčana, oprezna, kamuflirana u svom čekanju da se razviju posebni uslovi za njen razvitak), i osetivši kako je uvredio starca isprva ga je oblio maleni sram ali se pošto poto njegovo biće uzjogunilo već u sledećem trenutku, kočopereći ga i obaveštavajući kako oni nisu ni prijatelji, ni kolege, ni rođaci, ni vršnjaci, kako je moguće za tili čas rasturiti taj njihov čudan odnos i zaputiti se (koracima kojima bi se već zaboravljalo na sve), preko Bulevara JNA, Karađorđevog parka, Rankeove, sve do Čuburske gde bi, za tili čas, nastavio život pre Kratovca.

˛ Da, to veče, ako vas baš zanima, na njegovo insistiranje i uz pomoć jedne gospođe iz Saveza (koja vidi, ako vam je to toliko bitno), Kovač me je poveo do bolnice gde je ležala Božana Kovač.˛

8.

To veče, vraćajući se kući, natovaren sa nekoliko plastičnih kesa punih namernicama, žutih plastičnih kesa čija se presijavajuća politura istezala i prosenjavala već pošto bi prvi paketići bili spušteni u nju, krećući se Zečevićevom ulicom sve do pijace, gde je trebalo dokupiti nešto, Novak, kao nikada pre primetio koliko je grad bio pust. Razlog za to nije se mogao pronaći u "godišnjim odmorima", jer je čitava zemlja te godine bila na "kolektivnom odmoru", a još je manje bilo novaca da bi se nekuda otišlo. Ne, Novak je osetio zloslutnu samoću što je odzvanjala mračnim ulicama, što se odbijala o trošne i naherene zidove čuburskih kućica i pokušavajući da u sebi definiše to čudnovato osećanje (on, kome su pozicije svetla, ugao sunčeve svetlosti bili od presudnog značaja za raspoloženje, rad, snimanje, pa čak i neku sitnu, trenutnu životnu filozofiju, u svakom slučaju presudne za samoosećanje), pokušavajući, dakle, da tačno odredi šta mu je smetalo, njemu koji je iovako zazirao od mase. Pomislio je: strah. I zaista, već u sledećoj sekundi, osluškujući odjeke sopstvenih cipela, gegajući sa onim žutim kesama levo, desno, dohvatio je svojim čulnim membranama neki opšti, činilo mu se, strah, strah sviju od svega.

Čitav koloplet ulica, zapravo, zaličio je na lavirint cerebralija, na neku moždanu strukturu i on u njoj, kao da je bio prenosilac nekog neobjašnjivog straha, kontaminator što je prodirao sve dublje i dublje, zapravo, straha je bilo i pre njega i sve je ličilo na zatišje pred buru, kao da su ljudi počeli da namiču roletne, da zatvaraju drvene kapke na prozorima, da i otirače za cipele što su stajali pred vratima uvlače u kuće, kao da je neka strašna zaraza ulazila u grad. Sa jednog prozora oglasila se ptica u kavezu, njen je urlik upućivao je na kakadua (iako je bilo sigurno da se radi o manje egzotičnoj ptici), i Novak je osetio kako je i to zapravo poziv na ukrcavanje pred potop što će uslediti, potom je iz kapije zalajalo neko nesrećno kuče koje je poznavao od ranije i nije morao da se upilji u tablicu ("Pazi, opasan pas"), dok ga na kraju, šuštanje nekoliko besnih, psećih repova uz podrumske prozore kuća, između parkiranih automobila i kuća obrubljenih raskomadanim kesama za đubre nije podsetilo da nijedan strah nikada nije zakoračao u grad bez besnila. Nekoliko lutalica, predvođenih čupavim šarovom čije je telo bilo dugačko koliko i neki od parkiranih automobila, nekoliko lutalica, dakle, samo je fijuknulo Zečevićevom ulicom tražeći u skrivenim porama igre zapravo mesto za svoju nagomilanu agresiju, jedan bič zahuktalog, žvalavog psećeg tela samo je ošinuo Novaka i njegove kese, ostali su ga pratili lajući na svaki automobil koji je štrčao izvan parking-prostora (kao da su u svoj svojoj omađijanosti snagom i energijom ispravljali ljudske greške, kao da su ukazivali na to da se njihovo besnilo i sadržalo u tim ljudskim greškama), i uskoro je isprepleteni, zatalasani organizam psećih tela samo zavio za ugao dražeći one retke, privezane, dvorišne pse, a potom se sve umirilo.

Novak je obrisao znoj sa čela i koračao dalje osetivši strah od pasa i njihove brzine tek pošto je sve prošlo, nagomilani strah, napliv, talas koji ga je još više unespokojio, i tim osećanjem zanet već je izbio na pijacu i ulicu Gorkog. Ljudi su se najednom stvorili u gotovo fantastičnoj sekvenci njihovog umnožavanja, tripliranja, i čovek je pomislio kako se strah može videti na njihovim licima zakamufliranim poniranjem u svakodnevne obaveze. Išli su odrpaniji nego ranije, skrušeniji i gladniji. On ih je posmatrao, trudeći se da deluje ponosno i plodno, tako okrućen, zauzet kesama dok ga je nezaustavljivo obuzimao taj neljudski strah (o, da, Novak je morao pomisliti da je neljudski), osećajući kako se između poze dostojanstva i unutrašnjeg titranja zebnje zapravo guši. Ljudi su počeli da mu uzvraćaju poglede, zbog toga je postajao sve nervozniji pa je stalnim pokretom prstiju kroz kosu pokušavao da prikrije sve to što je u njemu kolalo. Da prikrije titraje nekoga ko je čekao da se život koji mu je podarila priroda završi, promeni, iskrivi, izobliči, najzad, da postane podnošljiviji usred jedne zemlje koja više nije mogla biti podnošljiva.

I po ko zna koji put tog dana, posle druge Kratovčeve pripovesti, rekao je sebi: Više ništa neće biti isto kada se priča bude odvila do svog kraja! Poželeo je u tom trenutku, zapahnut zadahom nauljenih pneumatika trolejbusa, nešto suludo, nešto što niko ko ga je iole poznavao ne bi ni u ludilu uvrstio u njegove želje, da uzme u ruke jednu od svojih dragocenih kamera, priključi produžni okidač na nju i slika sebe. Da se slika automatskim okidačem koji je ispucavao kompletan film za samo nekoliko sekundi, nag i povijen, urušen u sebe, ne bi li kasnije, na miru, mogao sagledati svoje telo usred jedne metamorfoze, usred procesa koji je svakog sledećeg jutra, posle svake starčeve rečenice, posle svake izmišljotine Ivana Kovača, donosio bitne promene, važne simptome nadiruće bolesti. Prisećao se, dok je gurao telo kroz gužvu iznemoglih a, opet, pogledima ljubopitnih ljudi što su kupovali konzerve u malim radnjama sa polupraznim rafovima, da mu je kroz glavu ponovo prošla dobro poznata rečenica: "Fotografija mehanički ponavlja ono što se više nikada u tom obliku neće ponoviti".

Ispred njega je nenadano iskrsao muškarac u ofucanom, bledobež bolničkom mantilu sa plastičnim papučama na nogama, bio je to mlađi čovek ali požutelih zuba presvučenih nikotinom