|
|
 |
Миомир Петровић
|
 |
 |
Технологије, издаваштво и агенција
Београд, јун 2000
ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: Димитрије Тасић
УРЕДНИЦИ: Радослав Братић, Јован Радуловић
РЕЦЕНЗЕНТ: Радослав Братић
ЛИКОВНО - ГРАФИЧКА ОПРЕМА: Раде Ранчић
ТЕХНИЧКИ УРЕДНИК: Пера Станисављев Бура
ЛЕКТУРА: Невенка Недељковић
ИЗДАВАЧ
ДП БИГЗ - Издавачко предузеће
Београд, Булевар војводе Мишића 17
За издавача
Снежана Кнежевић
Слог, штампа и повез
Војна штампарија Београд,
Генерала Жданова 40б
Тираж: 500
Београд 1998.
ИСБН 86-13-00923-9
|
ЦИП – Каталогизација у публикацији |
Да би избегао хладно упориште ветра што му је неко време хода служило као наслон за леђа, он хитро скрену иза првог угла верујући да је пронашао заклон, свестан да се изгубио у оних неколико првих корака борављења у једном теснацу о чији се отвор, управо онај за који је тек замакао, протрљавао чудновати звук ваздушног струјања, неки врисак.
Човеку би непријатно то његово ново боравиште у мраку и у лету се присети једне Аполинерове приче у којој је јунак полако почео да се стапа са зидовима града кроз који је, неопажен, данима лутао, те помисли да би његово присаједињење са излоканим циглама тог пролаза могло бити добар начин за нестајање. За избегавање ветра што је бивао све силовитији, као да се, помислио је, плаши да стане. Човек је наставио даље пратећи први људски глас, или мрену гласова што је, негде у даљини, можда и не баш тако далеко већ више скривено у недоступном а блиском делу лавиринта, почео да се одваја од мемљиве и угажене земље боје цигле. Глас га није далеко одводио, али пратећи тај чудновати крвоток улица који никада раније, а да је на хиљаде пута пролазио овим делом града, није приметио, осети страх.
Када је преплићући својим корацима најзад дошао до изворишта тог гласа, или букета различитих гласова, човек је у једном једином трену, у копрени тренутка, приметио да је на том месту већ раније, током заплитања у чудан колоплет улица, боравио, и тада залутавши на исти начин. Већ у следећем тренутку, човекову свест запосела је још суманутија мисао, мисао да је глас за којим се повео био заправо његов сопствени.
У том трену, читав град учини му се другачијим, и тај лавиринт у који је тако неопрезно зашао, препуштајући се љигавим погледима поплочаних зидова, та дорћолска мемла у којој се нашао просто га суноврати у поноре самосагледавања од којих је, а да се сетио то тек тада, на крају узалудног путешествија, покушао да побегне, можда да заборави све оно што заборава не да није било достојно, већ напротив, заборав није био достојан тог живота.
Узалудан, помислио је Новак, узалудан је сав труд да се из овог мемљивог лавиринта изађе, јер излаз заправо постоји само у нама самима, и баш зато што је само постојање несигурно и вечито подвргнуто сталном преиспитивању, излаз је непостојанији него да је преко девет високих планина. Већ у следећем тренутку, поновно се бацио у преплитање корака и утврђивање правог правцијатог извора гласа који је само на први поглед омогућавао излаз из тунела, а да је заправо био само даље пропадање у мрачну рупу која није нудила излаз.
Узалуд се Новак из петних жила трудио да пронађе праву, најпогоднију, не поремећену и ничим ометану позицију из које би само једним, веома благим, готово несигурним покретом прста препустио цело своје тело шклопоту фотографског апарата, при чему би макар један ухваћен детаљ Дринчићеве улице почео да зуји и умотава се, готово усисан, у објектив направе што је успевала да заустави време, да га увуче у себе и преиспита га у тим унутарњим претакањима из једне у другу светлосну комору, из једног у други оптички деташман, да га проучи, заглави у једном једином трену већ бившег постојања.
Дорћолске улице, прекривене чак и у тананом, летњем, ваздушном струјању копреном ситне, од сунца наранџасте прашине са крошњи старих платана, све те искривљене капије иза којих се крила и могла осетити мемла са задахом неког скромног, обичног, чак маргиналног живота, ти нахерени кућерци иза чијих би се неомаланих, испуцалих, изједених, распаднутих прозорских рамова могло сагледати и једно сентименталношћу обојено постојање и опстајање Цигана, Цинцара, дивљих Срба, избеглица, Јевреја, породица дотераних изанђалим тракторима из Шида, рецимо, али одмах, тик уз њих, и присуство старих београдских породица што су изоловане на речном насипу, обрубљене сеоским тарабама силно причале о првим трамвајима и нестрпљивим ишчекивањима првомајских парада, касније о малолетним преступницима за којима је језичина злог гласа палацала више него за ратним злочинцима једне земље у распадању, дорћолске улице пребогате за око фотографа нису се тог дана нудиле његовим танким прстима прибијеним, знојавим стиском, на окидач јапанског техничког чуда што је све могло учинити само од себе, осим изабрати повољно струјање, разломљени флуид слике која би настала.
Новак је само зацоктао језиком и пратећи трагове на плочнику улице, трагове отпалих делова гипсаних фасада што су снежили и у летње доба, преплићући својим нервозним корацима, као посматран са стране, као праћен неком уходом чије лице се није могло видети, кренуо даље уз улицу наилазећи на добро му познате новије, соцреалистичке настамбе за спавање, тако непристојно згурене тик уз коловоз придржавајући знојавим дланом свој апарат.
Врева Бајлонијеве пијаце и читав један, влажан задах је путовао од куполе циглане и неосвештане цркве све до пијачних водоторњева, трамвајских шина, сам осећај да је сада поново ближи граду и да излази из једног простора што ничим није био омеђен учинио је да Новак пребаци и себе самог из једног времена што није ни текло већ се јављало као фотографска творевина, рециклажа времена, у потпуно друго, реално, животно, у време проласка, сусретања, мимоилажења са другим људима што су својим активностима, тако зајапурени од августовске врелине, занесени над својим воћним и поврћним кесама, штековима цигарета пазарених код кутијашких продаваца, код Циганки са гримизним веловима и пластичним папучама на ногама, тако спремни да одгурну, одбаце телом, без икаквог нарочитог разлога, своје суграђане, да се прогурају до трамваја правећи места својим колонијалима у врећама више него себи самима, другим људима што су тако бесомучно активни, у ствари што су позивали на живот, прост, уобичајени, српски живот у земљи омраженој од свију, у земљи омраженој још више од самих земљака, позивали на бесконачно постојање на овом простору, у Београду, граду чије су две реке, чинило се, више односиле време него што би га довлачиле из далеких крајева пред ноге становницима.
Тако је, ипак се одлучивши на трамвајски превоз јер је угледао нахерено, жалосним следом неких трошаџијских околности клонуло и поклекло тело црвеног трамваја, улетео у затварајуће чељусти аутоматских врата и како је дочекао на своја плећа забране устајалог ваздуха и задахе убуђалих, непроветрених пешкира, и како су прва цимања огромног возила почела да кидају по унутрашњости градског превоза и тела и њихове инерције, тако је, дакле, помислио: Ипак се крећемо, идемо из устајалог Београда!
И заиста, његово тело, или је то био његов дух, праћено јапанским фотоапаратом, неизбежним пратиоцем професионалног фотографа, и непрестаним звуком шкљоцања и зујањем премотавања филма унутар кућишта, почело је да се креће неким потпуно новим стазама. Или му се то само чинило.
Новак је нервозно прекрио оба прозора завесама, схвативши да је пред призором истопљене, ужарене, од топлоте искривљене чубурске улице почео да тоне не више сам у себе, како је то до пре пола године могло изгледати дављенику, већ, како више није имао ни себе у кога би утонуо (урушавајући се тихо и без дашка ветра попут оронуле зграде), да тоне, тако усправан, у паркет једне собе, у центру једног стана, у центру једног града, града што је и сам по себи био престоница. Престоница чега, више нико није знао. Град под његовим ногама као да је временом, полако, неумитно, тихо почео да се претвара у своју супротност, у један припремајући, громогласни крик животиње што се није мирила са чињеницом да је рањена и да је отпочело њено споро отпуштање из живота.
Потом је бесно прошао врховима прстију кроз косу грубо зарезујући ноктима кожу главе. У ствари, сваки пут када би прешао својим дугачким прстима кроз косу, а то је из пуке нервозе чинио веома често у облику сопственог, особеног тика, у њему би се јавио чудовишни осећај у чијим се мучним порама појављивала слика у којој су отисци прстију, ти уникатни и ко зна зашто на одебљалој кожи урезани трагови једног живота, отпадали и качили се за влати косе не би ли, нешто касније са главе, уместо перути, отпадали управо они, а са њима и читав један идентитет издељен на десет поткожних поља.
Пре свега, била је то садржина и једног сна који се с времена на време понављао. Могло би се рећи како је човек од августа прошле године престао да спава, почео да сања и најгоре могуће се буди, увек подједнако окупан сопственим знојем и изнова преплашен да би за који тренутак, можда већ у следећој секунди, респираторни органи престали да раде, да би се за који тренутак могао потпуно и неопозиво угушити.
Гушење је тако за њега добило обличје узаног тунела кроз који се морало проћи да би се, нешто касније, тај тунел све више и више сужавао и колико би год расле нада и упорност онога који је пузио тунелом, што се лактовима и коленима отирао о његове склиске, земљане зидове, толико је расла и немогућност да се исти окрене и пожури назад.
Иако свестан да је гашење дисајних органа или недостатак кисеоника нешто што би најпре захватило мозак, Новак је временом постајао уверенији да ће сопственом гушењу, све до краја, присуствовати у свесном стању. Да ће се прво угасити сви други органи и њихове животоудисајне функције, да ће то редом осећати и одболовати до краја опсаду која ће трајати, да би се тек потом угасила и сама свест. Тако је сам тренутак усновљеног гушења бивао, истовремено, и онај први тренутак буђења после кога би човек искочио из кревета, рукама покушавајући да задржи узнемирено срце од излетања из грудног коша, онај трен спознаје властите немоћи и даље непроходности тунела у коме је опстајао.
Била су то лепљива буђења натопљена сувим и неизбежним страхом, страхом од саме смрти, ма колико је то и њему самом апстрактно звучало, буђења испуњена кратким и нервозним дисањем. Дисањем на шкрге.
Новак, у почетку, није сновима придавао неку велику важност, тим пре што су се увек кретали од једне до друге крајности. Од потпуних апстракција у којима не би постојао ни он сам као јунак сна, до потпуних уобичајености (само усновљењем наглашених), у којима није било ничег злослутног, ничег што би упозоравало на неку конкретну опасност. Касније, како се то током године претворило у хроничну болест, упорно је покушавао да их растумачи, да у њима, што је било и најприродније, истовремено пронађе и знаке упозорења везане за наступајући дан. И, наравно, никакве везе између реалности и усновљене реалности није било те га је сваки наредни покушај да анализира сан бацао у све већу фјаку.
А до пре прошлог лета Новак је био изузетно приљежан спавач, један од оних који су са радошћу ступали у просторе сна не би ли побегли од дана а ретко се будили током ноћи. Изгледало је тада да је његов сан толико дубок да се после буђења, растерујући ситне копрене сновиђенске слике, човек дуго и крваво борио да схвати ко је и где се налази, изгледао је, неком ко би га са стране посматрао као преморени ратар, тежак на сламарици који спава под гримасом самртног хропца. Касније, то исто сладострашће избегавања реалне копрене дана, у свој својој лепљивости свученог змијског свлака сна и спавања, престало је да се појављује.
Током године, ако је један сан имао облик тунела у коме се гуши а други отисака прстију који полако отпадају са главе, снови у множини, снови као појава у његовом животу добили су слику двоколица што су их вукла два побеснела, запенушана коња које је бесомучно шибао по леђима и гонио невидљиви возач (невидљив, али сасвим сигурно, велики непријатељ) не би ли прегазио спавача. Лице тог непријатеља Новак никада није успео да сагледа, јер би сваки пут истоветно био обузет брзином рада ногу и самом путањом бежања, да су тандркаве двоколице увек остајале за леђима док је испред спавача био само трновит и неподесан пут. Зато је са великим страхом отпочињао све те припреме за починак а будио се с још јачим осећањем прогоњеника кога само што нису стигли његови гониоци. Са својим ружним намерама.
Можда је слика отисака прстију који су отпадали била потпуно измишљена, само метафорична манифестација нервне неуравнотежености, али можда је и почела да се гради почетком овог августа, приликом повратка колима у Београд из војвођанских манастира, када је у реду, ни сам не знајући зашто, био приморан да чека неколико сати због споре колоне бескућника из ратом спаљених делова бивше земље, колоне која је текла спорије и загонетније, тако створена из земље, неочекивана, ненајављена, непозвана, необјашњива, дакле, спорије од сваке равничарске реке према његовом граду.
Тучени јаким сунцем, те и од физичке стране неба мрцварени као лешина (иако су са метафизичке стране то били одавно), без икакве помоћи на сремачком путу пуном рупа и вододерина, у приколици прикаченој за полупокварени трактор, чланови једне породице, тупо и уморно, угасло и безизражајно зурили су у његова кола, у његов сат на кроз прозор нехајно избаченој руци, у кутију цигарета на командној табли, и жвакали. Жвакали су безвољно, држећи обема рукама неке дехидриране јабуке. Њихове шаке, свих њих, биле су потпуно црне, прилично испечене (реч опрљене, чинило му се, била је и сувише бенигна), и Новак се питао, збуњено их гледајући, какав ли су то они пожар преживели када су им од читавог тела гореле само руке. Или, шта су то вадили из ватре!?
Те шаке, од најмањих до највећих међу члановима породице, биле су црне, са њих је још неопран гар контрастирао сунчеве зраке, понегде су биле и црвене попут ружиног пупољка, на оним местима са којих је отпадала кожа. Прсти су им били толико светли на самим врховима, са друге стране, са њих је кожа очигледно неколико пута нестајала пре но што је ваздух стизао да је имало зацели да је то напросто била боја песка, или можда само мало ружичастија, слична боји неког прекуваног јастога.
Колона је више стајала него што се кретала, поред Новакових кола је опстајало у том тупом реду још само неколико са градским таблицама, те је контакт без иједне проговорене речи, контакт погледима стидљиво повијеним и камуфлираним, без иједног геста који би неопозиво показао свест о присуству других путника, трајао бесконачно дуго, обострано запретен у срамоту и шок. Наравно, Новаков шок морао је бити много мањи. Ужас који је само неколико сати преживела та породица, ужас који се, недогледан, бесконачно продужавао на сремачком путу у свој својој застрашујућој реалности, није се могао мерити нисачим. Ипак, и човек је био паралисан, и то не зато што је призор био толико изненадан и непојмљив (па је свест професионалног фотографа, јер неко би други на његовом месту сместа зграбио фотографски апарат што је лежао на задњем седишту и шкљоцао колико га прсти носе, све унаоколо не губећи дах, не часећи часа, па је, дакле, свест покушавала да га избрише већ у тренутку настанка и урезивања у разум), већ зато што га је годинама очекивао, проводећи свој живот у земљи бескрајног припремања на апокалиптични ударац.
Тако су сатима животарили једни поред других, породица спржених шака и један човек у колима. Новак се у тим тренуцима борио само за очување сопственог разума, разума који су неуморно нападали сви чланови те породице својим црвено-црним шакама али и он сам својим, чврсто, до престанка протока крви стегнутим рукама око волана. Иако се никуда није кретало, већ само стајало.
Колико је год пута покушао да из свог грла исцеди неку реченицу, неко питање или макар уопштену псовку (јер остали цивили су се бар тако сједињавали, малограђански, без већег уплитања са избеглицама у колони) пред том несрећом која је попут густог дима наједном обавила све људе, иако је сунце сијало да није могло бити јаснијег, кристалнијег дана, исто толико пута је себе у томе спречио, да не би дошао у позицију да увреди или можда разгневи, или да, њиховим одбијањем контакта са њим, себе не доведе у опасност.
Од чега?
Од пуцања по свим шавовима ту, на сремачком путу, од опасности да полије из канистера бензином и себе, и своја кола, и све њих, па их затим, све заједно, ритуално спали, од крика што га је могао испустити било прво он или неко други, у једној махнитој инкантацији која би свима пробила бубне опне, док би небо, незаинтересовано за те људске израслине на својој кори, као и обично само мудро ћутало. И можда, само можда...гледало.
А затим се одважио, без речи узео кутију прве помоћи са задњег седишта надређујући је оној другој, фотографској, изашао из кола оставивши врата отворена и кључ у брави, и прво чистио и превијао руке најмлађем детету, оном што је и поред све своје сломљености, укачено тим дечијим духом још неспремним на унутарњи пораз, најведрије могуће својим погледима контактирало са њим (немо изговарајући марку аутомобила), а затим редом свима осталима. Без иједне речи, чланови породице пружали су руке, бојажљиво и ћутке али у исти мах и утучено, ако не и згрожено милошћу човека. На самом крају, нису рекли ни хвала, нити изговорили једну једину реч, утопљени у дубоку, Новаку се чинило, разапињућу увређеност пред ситуацијом у којој су, ето, они стајали на том друму путујући некуда где нису знали шта их чека, бежећи однекуда где их баш ништа више није очекивало. Или је тај могући разговор прекинуо покрет колоне?
Ако је нешто запамтио од тог лета, онда је то била слика шест, седам пари спржених шака са којих је отпадала кожа. И отисци прстију са њом.
Зато је и касније, током читаве године, па и после њеног трајања, Новак сањао како отпадају прсти са његових шака, тражећи у томе тајну поруку везану за његово лично постојање, уместо да је прихватио чињеницу да је та слика била толико визуелно и идејно чиста и јасна, да ју је било немогуће сањати у интегралном, репетитивном облику. Јер се и подсвест, кроз изостанак реалистичне емулзије сна, борила противу призора. Сећање на тај август за њега је било сећање на колону сунцем и страхом спржених људи, на колону која се споро креће, толико споро да је свака честица прашине тог дана путовала брже, на готово ритуалну поворку у којој није било места за религијски занос. Већ само за жртвовање. Безразложно, без некаквог смисла који се могао накнадно уписати, смисла кога би се неко из поворке или неко из њене околине могао сећати, а који је, морало је бити, некада постојао.
Тај месец је био и мешавина неке апстрактне несреће што је обитавала свуда унаоколо, у којој се пливало или по којој се плутало, и једног реалног, мада прималног страха. Страха од смрти. Све то окупано топлотом. Инферналном.
Још једном дубоко уздахнувши, примакавши се својој постељи у коју није био рад да гледа, Новак невољно и у први мах бесциљно премести поглед ка плути изнад радног стола и ка фотографијама распетим и крволочно прибоденим, учвршћеним прибадачама. Учинило му се да су му се сопствене фотографије осмехнуле.
Трудио се да постепено и систематично замењује фотографије изнад радног стола, урађене увек у истом формату, што је зависило од мапе слика на којима би радио. Тако би слева на десно, од горњег па све до последњег, најнижег реда, свакога дана скидао по једну фотографију и на њено место доводио, у правом смислу те речи, онако како слепац испитује нови простор, по једну фотографију из нове мапе. Тако би метаморфоза стања његове свести и духа бивала очигледнија, јер би, после дугог посматрања, уочивши како једна нова серија и нови фон слика почиње да осваја простор плутане табле на зиду, могао да врши коректуре, да даје упуте својој креативној енергији (тада је веровао у "креативну енергију" као у силу отпора потонућу у капиларне трептаје галопирајућег страха), да одлучи шта треба појачавати или наглашавати.
А када би и последња слика била замењена новом, она прва у првом реду морала је бити склоњена да би се појавио неки нови смисао. Тако је, попут маратонца што свакој трци прилази као првој и последњој, оног тркача што стално контролише сопствену продуктивност, он сам, колико је то било могуће критички оцењивао свој рад и анализирао своје приватно, лично, животно стање у коме се налазио.
У том тренутку његовог спорог, учмалог присаједињавања са фотографијама, на зиду је владала метаморфоза у којој су слике из нове мапе (портрети маргиналаца, социјално најнижих облика живота у граду), замењивале оне из старе мапе (проституција у Београду). Улични продавци бензина, тезгароши и накупци водоинсталатерског алата са бувље пијаце, пљескавичари на приласцима железничкој станици, безуби семенкари испред "поново раде" биоскопских дворана, просјаци са лажним и злослутним осмесима на уснама спремни да због изостанка девалвираног новчића баце најгору могућу клетву на замољеног пролазника, Циганке обучене збрда-здола као какви мутанти постнуклеарне катаклизме, сви они, дакле, сада су заменили раскокане Румунке у лихтплавим ципелама налакћене гротескно на аутомобиле, разгаћене провинцијалке којима су недостајали готово сви зуби али не и помодне минђуше у ноздрвама, на пример, прве јавне градске травестите што су пућили своја смрдљива уста на фокус камере.
Пребацивши се на тај уобичајени координатни систем фотографа, Новак је морао помислити како је и на једним и на другим портретима страх од смрти, у својим последњим анималним трзајима лажне разузданости тела и духа, почео да се прелива с једних на друге становнике овога града.
Како је све то постајало очевидније и како је, сасвим вероватно, свако лице с фотографија (и када га је бирао, и када га је развијао, и када га је сушио, и када га је објављено у неким новинама гледао), упућивало само њему јасну поруку:
"Упитај се шта је с тобом? Упитај се како је могуће да сам ово Ја, овакав, а да дишем исти ваздух који дишеш и ти? Ми смо суграђани, да ли је могуће да се и ти оваквим осећаш, али још немаш храбрости да то себи признаш?"
Фијук тролејбуса, прозујавање електричне направе што се више готово нигде у свету није употребљавала, или и јесте али као туристичка атракција, фијук па грмљавина нахерене лађе што је прохуктавала Толбухиновом улицом парајући својим науљеним смрадовима пнеуматика летњи ваздух једног, наизглед напуштеног града, цела та компасерија одвлачења пажње није могла оставити ни човека уроњеног у фотографије што су напасале његове замућене очи и Новак, пренувши се из летаргичног покушаја поновног успостављања менталне равнотеже, макар пред сан потребне, дохвати нагло, једним хитрим покретом, као да га је неколико сати планирао па се уз превелику одговорност није усуђивао на такав скок, дохвати, дакле, писмо што је лежало пресавијено на његовом радном столу и нехајно га расклопи.
Пре свега, није ли то писмо била најконкретнија материјална веза са старим Кратовцем чији су портрети били његова најновија, потпуно непланирана пасија, издвојена из силине различитих, разбарушених планова и жеља, веза са потпуно слепим човеком једном ногом дубоко огрезлим у саму смрт, човеком до кога је, муњевито и као по пројекту, дошао преко свог комшије што је и сам обављао правне послове у Савезу слепих и слабовидих, видевши га само једном на прелазу испред Карађорђевог парка како је, потпомогнут тим истим комшијом, више снаге улагао у одупирање тој непотребној му помоћи, дрхтећи више за безбедност комшије и помагача него за своју личну сигурност, већ на први поглед оставши прикован за то избраздано лице чија је племенитост нагло бивала замењена једним скоро безубим осмехом старца који као да је позивао на само проклетство, за лице са кога је белина беоњача, парадоксално, емитовала постојаност и безбрижну сигурност, удаљење од света што га је окруживао до те мере да се човеку морало причинити, макар на трен, да је сам слепац окруживао свет својом немогућношћу да га обујми, дефинише, прегледа, анализира, можда само та истанчаност слуха и вероватно свих других инстинктивних радњи приковала се у једном јединственом трену за Новакову пажњу. Знао је човек да су такви процепи између сасвим рационалног сликарског плана и с друге стране, потпуно иреалног, нагонског и пречесто погрешног фокусирања на нови призор чешће штетни него корисни, али је у том сусрету, и наставку мало низ парк, праћен том двојицом све до улице Огњена Прице, или сам као пратилац њихове шетње, док је сунце под неправилним углом за то доба године падало на комплекс Онкологије, тамо из правца из кога су они дошетали њему пред ноге, у том је сусрету, дакле, и неколико тек реда ради проговорених речи осетио потребу да сними то лице што је деловало, окупано подневним сунцем као змијски свлак, као нешто што непрестано отпада, исцурева, као да се свлачи једно из другог, као да полако све отиче па се (у смислу кичерских перпетуум мобиле фонтана за кућну употребу) поново враћа на једно исто место одакле ће поново поцурети надоле, према земљи, потом и потребу да се, дакле, њиме, без наручиоца или наредбодавца, мало изразитије забави.
Тако је између њих двојице брзо успостављен контакт, али колико се год трудио да у првих неколико сесија открије прави разлог пристајања на један, за слепог човека сигурно помало тугаљив и увредљив положај да буде фотографисан (какве је само Новак борио битке да би усликао и најобичније људе, чак и чланове његове фамилије што су као амерички Индијанци живели у страху да ће им сам чин сликања одузети душу), и то фотографисан без иједног правог разлога, без иједног правог објашњења, сем, наравно, неутаживе, импулсивне потребе фотографа да задовољи своју глад, колико се год трудио, дакле, да не буде погрешно схваћен али, истовремено и сам не схватајући зашто је стари Кратовац дозвољавао њихове сусрете, односно зашто је уопште, тако пензионерски тачно и уљудно, долазио увек у заказано време у Новаков стан што је истовремено био и фото-студио, човек у прво време није дошао до правог објашњења.
Тек, ето, њихови су сусрети временом почели да постају све занимљивији, и после Новакове усиљене шале једном приликом изговорене ("Ако икада пожелите да се кандидујете за председника Савеза слепих и слабовидих, господине Кратовац, макар ћете имати прегршт одличних фотографија за плакате, пошто и сам повремено радим оне велике паное за председничке изборе"...), нешто се у смиреном, опуштеном, старом, слепом интелектуалцу и власнику неколико факултетских диплома Брајевом азбуком савладаних отворило и старац је, напрво мало стидљиво а потом све чешће, и што је још важније све лепше и лепше отварао приче.
И заиста, после неколико сусрета, у оним тренуцима када је Новак успевао да своје потпуно неоправдане сесије заказује између јурњава ка преживљавању, када је већ број испуцаних филмова премашивао и најпрагматичније фотографске задатке, човеку постадоше занимљивије Кратовчеве приче од самих портрета.
Онда је једном приликом, већ се спријатељивши (тако је помишљао Новак у том периоду њихових виђања), старац својим необично сигурним, за те године невероватно мирним и стабилним прстима што их нису мимоишле старачке пеге али јесте старачко дрхтурење, тај човек без породице и наследника, функционер сумњиво функционалног удружења, извукао, дакле, из џепа један пресавијен комад папира и потом почео да прича нешто, напрво несхватљиво, о човеку који је управо дошао са разних ратишта на којима је његово постојање обитавало, о човеку који је изгубио тамо оба ока, дакле ратном инвалиду о коме је Савез (изговорио је то са дозом аутоироније, као да ни сам, сваки пут када би изговорио реч "Савез", није веровао у постојање тог тела) преузео бригу.
Намотавајући апарат старије производње јер је њиме покушао да ухвати печат појавности свог новог сликарског модела, Новак је пречуо причу хватајући је нехајно само за репове и прирепке док је све остало струјало око њега одузимајући му прилику за заинтересованост, ступајући ретроактивно у контакт са том причом тек пошто је оком, својим вештим оком окрзнуо предмет што га је старац извукао, држећи га прецизно и мирно врховима кажипрста и средњака. Тек пошто је угледао писмо.
Старац је тада први пут проговорио јасно, проговорио фокусирано на једну важну, веома важну ствар, први пут, чинило се Новаку, могао је да чује апсолутно све поре шумова што су се стали јављати, што су стали кружити око задатог предмета.
"Младићу, време је да и ви учините нешто за некога ко још не би дуго обитавао овде, међу људима. Погледајте ово писмо. Написао га је тај несрећник својој жени пре пар година. Са ратишта. Видите да ли ту има нешто што би вас заинтересовало."
Старац није скоро ни пружио руку, довољно је било што је благо смањио стисак својих мирних прстију и папир је залепршао простором прецизно се смештајући на дрвени, ко зна у ком делу подрума ископани сточић, проналазећи своје место том ексцентричном радњом особе што је непрестано остајала у дубокој тами, прецизније него што би то ико други успео да учини.
"Толико смо кратко подшишани да зима улази и под вунене капе, црне лоповке које су нам дали пре два дана. Могу да видим код других и осетим код себе, како на појединим деловима главе, без икаквог реда, чак и на оним заштићеним капом, расту једна по једна, тамноплаве мрље, како се кожа на тим мрљама полеђује све до самог отпадања, па човек више не зна да ли да се чеше по глави и прави ране или да пусти. Ноћ је одавно пала и сада је дубок снег око нас, изгледа као бело ноћно небо што рефлектује готово све звезде са горњег, црног неба, толико правилно да имам утисак да ходамо по великом огледалу у које нам пропадају ноге. Пси које су нам дали у напуштеној касарни грабе напред и ми покушавамо да их стигнемо, али тежи смо од њих па све више и више тонемо. Не знам још колико ни где смо. Изашли смо из Богића Дола и далеко је за нама светло последње сеоске куће, тамо према истоку. Према западу, биће да нисмо толико далеко, линија раздвајања. Пси и даље грабе, онај старији, вучјак се утишао, боље, његови урлици су одјекивали и санкали се, суновраћивали су се низ ободе планине, топећи, чинило се, глатку мрзлину снега. Најзад, нањушили су нешто. Четворо нас је, пети, један суви младић из Севојна, остао је у шумарку. Повраћао је тако светлу, розикасту а опет, чинило се, бескрвну слуз да смо видели како данима није ништа јео. Има ли розикасте слузи у човеку? Можда нека нова, пета жуч. Ћопави вади две батеријске лампе, покушава да осветли парче снега што су га пси изровали. Брадати узима ашов и копа у снегу. Стење. Ћопа се пресамитио, псује и мапе и лампе и псе. Они поново реже. Нешто су нањушили. Питам се где је линија фронта. Копам и ја. У леђа ме удара, баш ме убија у крста крута торба са апаратима. Понео сам два, увезана у џемпер да се не заледе. По овој тмини блиц ништа не вреди. Брадоња бесно копа, ради више од бораца. Брада му гребе површину глача, тамо где још није прокопао. Уморан је. Сви су престали да га опомињу, да га смирују. Треба им сада један такав. Брадати ђаво, негде из Лике, одакле ли је?
Старији вучјак је потпуно миран али одбија да погледа у рупу коју због њега копамо. Још горе, погледава негде у ноћ, чуљи уши као да га сада не интересује оно због чега је толико грабио у снег. Чељуст му се кеси и дах полеђује испред ње. Брадоња псује, сада сви гледамо у ископину, ништа се не види. Вадимо их. Два или три тела. Толико су залеђени да се могло десити да су стајали и два, три дана а да их ништа није променило. Један у униформи. Брадоња покушава да стргне са рукава војни амблем. Крпа се, онако залеђена, мрви под његовим прстима. Као да је битно. Њему јесте. Сада псује.
Друга два тела су у светлоплавим, радничким оделима. Очи су им упрте у звезде. Толико су наплавела њихова лица да су боје индига. Зачудо, поред широм отворених очију која емитују ужас, гримасе су им мирне. Усне једног од њих склопљене су тако мирно, тако напућено, изгледа као да је цмокнуо ту прилику која му се пред крај указала. Други у шаци стеже мотку. Држак од лопате, одакле му лопата!? Трећи, онај кога највише чистимо од снега, изгледа да ништа није приметио пред крај. Његово лице је мирно, изнад десног ока обрва му је издигнута, његово лице је лице плавог, модрог створења што у миру своје трпезарије чита спортску страну новина, и једина реакција је чуђење поводом резултата. Боље за њега. Уши су му светлоцрвене, вероватно је на том месту вирио из снега. Брадоња им јебе крваву мајку, да им јебе матер у ону пичку ненормалну..., није му јасно јесу ли то њихови или наши.
Поново тражи ону распаднуту крпу са рамена униформе. Свима шију иста одела. Моја униформа има исте џепове као код једног њиховог на чије сам тело натрапао прекјуче.
Не могу да сликам. Није ми мука, стомак ми је толико залеђен да се црева не мичу ни горе ни доле. Повремено осећам како моје тело не лучи ништа. Чак ни пљувачку. Ћопави препознаје чизме униформисаног. Нису наше. Брадоња ми нешто виче. Узнемирио је псе. Тражи ми да сликам, каже да су ме само зато и повели. Не могу.
Поставили смо три тела једно поред другог. Једном не можемо да избацимо држак из руке. Два наша борца се смеју. Оном блаженом покушавам да исправим ноге. Повијене су у смрзотини негде у коленима. Његово тело изгубило је статику. Клати се лево, десно како ветар дуне. У ваздуху миришем снег. Онај суви, лепршави што не даје ни грудву од себе. Вучјак њуши отворена уста једног мртваца. Набија њушку унутра. Почиње да чупа, бори се са ружичастим патрљком укрућеног меса, клизе му зуби у залеђену површину језика. Брадоња копа по џеповима оног другог. Ћопави пушта вучјака да растрже. Узимам торбу за апарате, ударам џукца, урлам, покушавам да га оборим, зубима сам га заклао. Џуле се сада окомљује на мене. Давимо се у снегу.
Очњаци су му балави, њушка је потпуно изродила чељуст која испада, удвојило се његово лице, сада је чељуст испред пса. Квасе ме бале по лицу, не успевам да га савладам. Дерем се колико ме грло носи. Ћопави удара кундаком пса у слабине. Овај се повлачи. Брадоња зове за батеријску лампу, пронашао је неку исправу. Наши су, ово су ипак наши...
Онда, бљесак. Затим, туп ударац. Неко нас гађа. Не, не нас...неко гађа шумарак из кога смо изашли. Тамо где је остао онај из Севојна да повраћа. Шумарак сада гори, пламти свака безлисна грана. Док пројектили лете изнад глава, пси лају и трче у круг. Тај круг се шири. Онај блажени, коме сам покушао да исправим ноге, сада се смешка. Његово плаво лице рефлектује наранџасту светлост неба којом смо сада окупани. Полазимо. Нико више не обраћа пажњу на мене, сем оног блаженог мртваца са наранџастим осмехом. Око мене падају ватрени опиљци граната које нас пребацују. Упадају у снег са врелим шиштањем челика, моја огледалска, ледена површина се пуши. Помишљам како личе на оне чвориће буђи и влаге на нашем старом огледалу у предсобљу. Деформишу погледаног, буботке и рупе јављају се на лицу онога који се огледа. Идемо одавде.
Наш нови посао, ископавање лешева.
После текста потпис "Твој Иван" и потом ништа. Још је остало места за белину папира, једног јединог листа умашћеног хемијском оловком, ситно исписаног листа.
Новак није приметио како је дан неумитно замро за време његовог концентрисаног читања, штавише, за време плутања по туђим крхотинама успомена које то можда и нису биле, јер су опстајале толико јако и упорно да је било невероватно чак и помислити да би неко пронашао довољно присебности да запише овакве ствари, Новак, дакле, није ни приметио како је дан отишао са прозорских окана. А прозори су били једино што га је изоловало од већ касноподневне вреве на прометним улицама, од буке тролејбуса.
Човек је помислио да је можда најстрашније везивно ткиво њега самог са овим парчетом папира, кукавичким јајетом што га је стари Кратовац угурао подно Новаковог гнезда не питајући има ли довољно присебности то биће да се уопште упути у ткиво, међу поре и нерве самог текста, можда га предајући њему баш из тог неповерења, да је та најчвршћа веза потекла управо из једне баналне чињенице да је то биће, тај Иван (помислио је током првог читања његовог имена на Ивана Горана Ковачића, слепог песника пронашавши симболику и у тој околности) био фотограф. Док је још имао очи. Баш као и читач. Повијен над свој радни сто само је лагано заклопио папир. Могао је у том трену осетити како је нешто полагано почело да се удваја у њему самом, правећи две половине које би ускоро могле пореметити статику фигуре на столици па би, уз невелику буку, само трен после попуштања, и једна и друга половина пале на под растуривши се у хиљаде комадића. Тако је било, наизглед немотивисано, безразложно и после сусрета са породицом опрљених шака.
Човек је осећао ту, у својој радној соби, после трећег читања текста нит једног потмулог, радиоактивног струјања. И поново је његова глава, макар махинално, полетела ка плутаној табли на зиду и фотографијама, према метаморфози једне мапе слика које су гутале оне друге, претходно постављене. У том трену све му се учинило плошним. Као да је нека трећа мапа фотографија почела да се појављује иза, па све више и више испред ове прве две што су и саме биле у борби. Како је неумитно почела нека непланирана, фотографска промена у којој би обе серије (о проституцији и о маргиналцима) ускоро прогутале трећа мапа слика. Са једног филма који можда и не постоји, који можда није ни постојао. Беспомоћно је запалио цигарету.
Можда у тренутном запошљавању свог разума и није могао сагледати шта га је чекало, тек организам је, чинило се, веома добро знао шта га очекује, емитујући немуште сигнале о самом чекању, толико упорно да се власник тог организма морао запитати о чему се, заправо, ради...није ли се чекало на још једну, четврту, непланирану метаморфозу у којој би, један други организам почео да замењује овај постојећи. А те промене Новак се тада веома уплашио, можда управо зато што је она једном већ наступила а да то тада није приметио. Можда у оном августу. Или се томе није ни одупирао. Једном када промена завлада, помислио је, ништа је више неце избацити из тела.
Апарат је поново окинуо и усред нагло поремећеног зујања, звучног исијавања механике што је морала служити заустављању времена, петрификацији самог призора који ће регистрован и наново откривен у развијачима, течностима што су готово алхемијски оцртавале нове обрисе наизглед препознатљиве ствари, предмета или догађаја, који ће, дакле, послужити као алиби, као доказ за судског вештака да се извесни ниво реалности ипак некада десио, што ће сигурно посведочити и о постојању актера реалности, додуше у времену пре и после уснимљеног трена, човек је, истовремено инстинктивно мењајући баждар на светлометру и другом руком подешавајући потпуно другачији угао халогенке, посматрајући из прикрајка старога Кратовца који је у том тренутку (мисливши, ваљда, да га Новак не гледа, или можда управо знајући да га посматра) својим обневиделим лицем и устима широко развученим у полуосмех просто гутао нове зраке светлости што су га шарали, вероватно изазивајући очи да се подсете свог фантомског уда, скрасивши се мирно и уљудно у студијску столицу, ни сам не знајући зашто је баш њега овај младић изабрао за свој модел и коме то скоро исцурело лице може чинити пријатност да те фотографије уопште и гледа, човек је у делићу секунде морао помислити и на оно што му се увек, у истоветном делићу, јављало, осећање да више, после овог окидања неће никада успети да квалитетно слика, да ухвати тренутак (као што је и вожња бицикла била ствар која се, једном научена, више није могла заборавити али која је изнова бивала обавијена страхом да се неће поново успоставити равнотежа), после чега се махинално подсетио реченице неког, њему већ непознатог естетичара, реченице која је, тако очигледна и проста, одувек пружала одгонетку његовог посла: "Фотографија механички понавља све оно што се више никада неће поновити у животу".
І Да ли сте можда стигли да погледате оно писмо што сам вам га оставио јуче, млади господине?" разбиле су речи изговорене кроз промуклу тубу многих набора и грлених спазама тај наизглед постигнути моменат потпуног смираја, заустављања времена под широким сноповима светла што се разливало преко просторије, ипак изненадивши човека који се и сам, читавог јутра, припремао да упути директно питање старцу.
"Јесам...морам признати, неколико пута сам прочитао писмо...А тај Иван, он је, рекосте, изгубио оба ока", правио је Новак тим концентричним круговима неки забран, можда себи одступницу, "у рату, и сада је препуштен Савезу?"
"То сте већ чули, Новаче, али да ли погађате зашто ми је било важно да баш ви прочитате писмо?" рекао је старац покушавајући да не примети нервозне покрете дрхтавих прстију троструко млађег човека од себе, којима га је намештао у нову позу њиховог необичног познанства.
І Претпостављам због тога што је човек фотограф...био фотограф", Новак је узвратио суво и не гледајући га, можда из уобичајеног страха онога који може сагледати погледом свет према некоме ко га обујмује сасвим другачијим механизмима него што би то биле очи.
"Хм...то ми није било блиско размишљање, морам да признам. То је један несрећник око кога већ неколико месеци ниједна од наших успорених комисија (па видите само како ћемо изгубити и две пензије док се неко накане), не може да одлучи коме, у ствари, његов случај припада. Он се сам и пријавио у рат а претходно је био фоторепортер неког великог, претпостављам, листа из Бања Луке. Несрећа...", замрле су речи већ на Кратовчевим уснама али је његово лице задобило неку гримасу продужене реакције, можда очекивања (о, да, Новак је баш тако протумачио старчеве потезе) да саговорник настави реченицу.
"А, како му се то десило...шта, само очи..?"
"Па, видите, ви сте млад човек, можда су вам те неуралгије данашњег времена ближе него старим људима (ми пре свега од седамдесете године сасвим другачије гледамо на време у коме смо, знате, проживите нешто и потпуно се шћућурите под неко стаклено звоно и почињете да мање разумете људе око себе, па, то је и природно), управо у том грму лежи зец. С једне стране он има лекарска уверења да су му очи, опростите, страдале док је био у неком заробљеништву, ђаво би га знао где, с друге стране, они из Заштите на раду тврде, или је то само мишљење једног прпошног, да простите, лекара, да је он сам себи...извадио...знате на шта мислим", изрекао је старац са таквом лакоћом иако је садржина његовог исказа постала застрашујућа, можда још страшнија слепом бићу него што би то могло деловати ономе који о својим очима не размишља, као што не размишља ни о својим плућима, ноктима, коси, и Новак се лецнуо, неки неиздрж се увукао у њега, као да је даљим отварањима бленде покушавао да разори започету нит њиховог разговора.
"Боже господе, шта ли је тај несрећник видео...када...ма, ајте, немогуће је...", само од себе излетело је то из њега, "мислим, заиста се о том страшном рату свашта прича али схватате, човек после одређеног времена не може ни да се договори са собом да ли то само телевизија пумпа крволочност супротне стране или је сав тај ужас тачан.." Новакове речи почеле су да не верују једна другој, човек се сав уплео у ту лажну форму хладнокрвности и сам је прекинуо у пола реченицу.
С друге стране, старац није ни обратио пажњу на његове речи. Изгледало је да је у том тренутку Новак могао имати толико присебности да анализира његово лице (а касније, враћајући се на анализу призора јасно присетио нечег што у први час уопште није регистровао), као да су и његове уши постале слепе у предвиђању да ће недовољно флексибилан дух његовог фотографа изабрати непотребне и непромишљене речи, те се старац само престројио у својој навалентности да човека увуче у "причу" и наставио даље.
"Знате, то су ствари о којима, заправо, и не вреди причати. живот је то што је живот донео, и ништа више. Тако вам је то. Трпите и трпите и то је ваш живот, мислим, то трпљење...али ето тог Ивана у Београду, код куће све попаљено а ови...они су их продали...и тако је човек овде, они га шаљу у "Рудо", питам вас, шта ће слеп човек на "Руду", није он ногу изгубио...а довео је жену са собом. Деце нису имали. И жена му је, да би све било грозније, јако болесна. Поткровље на Душановцу. Па ја не могу да вам објасним колико је среће тај човек имао да уопште добије нешто, па знате ли ви колико је тих бескућника, бораца што живе по подрумима, ако уопште и живе. Него, жена је из Србије, па је неки њихов кум кума, рођак, ђаво ће га знати ко и шта успео да им издејствује то поткровље".
Скупивши храброст да потпуно доведе у опасност целу причу, помишљајући на тренутак да је можда најбоље и заборавити на тај хир, ту лудост да слика без потребе старца и да допушта да га исти увуче тако дубоко у поре неке душебрижничке, можда старачке приче, он који није ни са својим родитељима проводио више од сат времена недељом не би ли избегао те сипљиве, старачке приче о проблемима који и нису проблеми док се прећуткују оне најгоре могуће муке (као да оне не представљају проблеме него тетка којој су исекли телефон а она је уредно платила и чекала у реду, у пошти неколико сати да би јој и овако нељубазна шалтерска службеница загубила уплатницу, па ето шта се десило.....бах, ужас!), Новак се одлучио за фронтални наступ.
"Није ми јасно...зашто ми све то причате, господине Кратовац!?"
"Ви сте човек уметник, иако не могу да видим какав, иако ту вашу уметност никада нисам ни могао да упознам као што неке друге, слободно могу рећи, знам. И тај други човек је фотограф. Био. Не верујем уметник, али ипак...неки колега. Не знам ни сам, можда сам помислио да би његова прича (а знате како је у Савезу, ту ретко ко и долази и када дође онда му кувамо и кафе и тако, потребно је дружити се, пре свега није ли и Савез основан по указу Министарства за здравље баш зато да бисмо се виђали и причали), па ми је, несрећник у више наврата испричао готово целу своју причу о том ослепљењу у коју ни сам нисам могао да поверујем а, верујте, причао је тако опуштено као да се никада ништа и није десило, тај Иван Ковач", тада је Новак морао помислити да је читава та подударност, или можда би то била погрешна реч, та нека повезаност, јер и сам је помислио на Ивана Горана Ковачића када је први пут прочитао његов потпис, а сада баш Ковач, можда је све то већ помало смешно више него што је страшно, "и читава та прича, надам се да вас не замарам, Новаче, толико се урезала у меморију једног овако старог човека, а знате, у овим годинама готово да ништа и не може да вас заинтригира, када сте пола живота већ проживели тако како сте проживели, толико да је створена готово потреба у мени. Знам, рећи ћете, старац је посенилио и сада више не зна ни шта чује а камоли шта говори, али, верујте, ако бих осетио током препричавања те приче да сам вам макар мало досадио, опростите ми, одмах бих то могао приметити и одмах бих престао препричавање".
"Не знам шта да вам одговорим", почео је Новак тада већ одлажући апарат у тврду кожну футролу, покушавајући да максимално пажљиво, неувредљиво, одврати човека од покушаја да га увуче, па није ли већ и сам, без помоћи неке тужне људске сторије био заглављен, тако му се чинило, у бестежински вакуум сопствених снова и неке недостатне клаустрофобије, можда само нервне напетости (произведене ко зна када али оне која је мукотрпно чекала у прикрајку, чекала да се развију посебни услови, као, рецимо код херпеса, па да у свој својој снази хрупи напоље, на површну коже), довољно нерасположен на онај начин на који се при сваком новом удисају ваздуха испушта читава какофонија дубоко упретених издаха када се пред свест стално поставља једна висока забрана могућег одустајања од себе самог, "без икакве увреде, молим вас, нисам сигуран да ми је у животу потребна још и туђа мука. Мислим, ја не мислим да било чиме умањим страдање тог човека...и морам вам признати да ме је, да ли потресла или само такла та прича, прецизније, писмо које сте ми дали...али, не видим могу ли ја ту ишта помоћи. Не мислите ли да је довољно, па и сами кажете, недобронамерног уплитања читавог тог бирократског апарата, нестручног поступања с његовим животом, да је потребно да се у читаву причу, макар индиректно, и ја умешам, довољно нестручан за пружање одговарајуће помоћи.І
Новак се увелико запетљао у сопствене речи и у следећем тренутку, осећајући добро познат свраб загонетке (која не само да се отварала пред њим него га је, чинило се, увлачила у своје тмасте поре), позив да се загонетка реши, у следећем тренутку је, дакле, његовом свешћу протутњала чак и мисао да старац овим путем жели да разгали Новакову душу, да заправо издејствује нешто сасвим друго, рецимо чин плаћања за ове сесије, пре свега људи Кратовчевих година су се и сналазили на много недостојанственије начине не би ли икако преживели време глади и деградације, при чему старац уопште не би био крив за ту мисао, јер сам је фотограф први понудио (додуше, стваралачки заинтригиран његовим ликом, тим уморним лицем басета, енглеског басета, лицем што је ишло, чинило се, наруку самом протоку времена топећи се пред фотографским окуларом па се поново враћајући на стање претходног истопљавања, али о свему томе старац није морао да размишља, једноставно је могао пожелети да му Новак плати за снимање) да нешто петља са њим, човек се ни по чему није "утурио" Новаку на услугу. Ипак, Новак је убрзо одбацио овакву помисао, јер су се концентрични кругови приче која је стала везивати његову вољу за себе били толико компликовани, исконструисани, усисно јаки попут срца речног вира, да је било немогуће покушати тако баналну акцију тако компликованим путем. Чак и за слепог човека.
Кратовац је само дубоко уздахнуо и његове су се беоњаче (које попут других слепих људи није крио, или само пред Новаком никада није носио тамне наочаре пуштајући да се иначе непријатан призор преокретљивости зеница што су без икаквог оптичког повода лутале лево, десно, често се суновраћујући или залетајући испод и изнад капака) готово преплавиле неком рефлексивном опном, као да је светлост Халогена 233 почела свој нагли заокрет од његовог лица назад ка свом изворишту, и човек је прешао руком, руком која је први пут мало задрхтала (Новаку се учинило тада да су новци ипак, ипак иза свега), прешао, дакле, руком преко свог лица просто испијајући и последње капи течности из веђа, капака, образа и носа, на неки начин цедећи оно последње што би ускоро, макар у Новаковом поимању ликовности тог лица, и само исцурило, и само се преточило у врат и, надаље, рамена и потом изговорио реченицу што није одмах имала никакве везе са досадашњим током њиховог разговора и надаље, познанства уопште, просто се упињући да отвори нови и наизглед потпуно нови круг.
"Новаче, изгледа да сте се лепо сместили у овом простору. Истина је да сваки пут када уђем у вашу зграду осетим мемлу и трошност, претпостављам, самог улаза. Да вам право кажем, Чубурску улицу и замишљам годинама као трошну, склону паду, као неки урбанистички заокрет у односу на Толбухинову, Каленић пијацу па и сам парк, тамо, према Пејтону, али осећам како је потпуно нова ствар када се уђе у овај ваш простор. Све одише, дозволите ми, неким миром, можда је то због ових дебелих тепиха, овај простор као да је сасвим сигурно изолован од остатка куће. Знате где ја живим?"
Новаку се учинило да је отварање новог круга око исте ствари ипак својеврсно одмориште од њиховог, у последњем тренутку неочекивано напетог, затегнутог разговора (човек се покајао што је уопште изазвао такав заокрет јер је устаљеност, мелодичност Кратовчевог гласа била на трен уништена те и сама њихова заједничка, за тих неколико виђења успостављена хармонија једног који не пита сувише и другог који не може да види, али онда се, отварањем новог круга поново успоставила), одмориште у коме је Кратовац узимао нови дах и испонова покретао шуњање око Новакове воље.
"Не, бојим се да ми никада нисте рекли, мислим, знам да сте негде овде, на Врачару."
"Видите, овде сам и одрастао, у Шуматовачкој улици, у броју 42, знате ону двоспратницу, предратну, четири стана само...али то сам био приморан да мењам за неки мањи простор, још у оно време банака и оне, како су говорили, пирамиде, ланца новчаног, већ су ту пензије постале више него скромне, ако смем да кажем, безобразне, па сам мењао тај стан и добио мансарду. Све је то ишло преко Савеза слепих и слабовидих, углавном, да не дуљим, добио сам мансарду у једној веома чудној згради, рекао бих здању, да, чудном здању. То вам је, ако сте пролазили туда, једна предратна шестоспратница између улице Пастерове и улице Др Суботића. Да, изненађени сте....то вам је иначе зграда истурене катедре за анатомију Медицинског факултета између, бојим се, непримамљиве зграде Онколошког института и Диспанзера за децу заосталу у развоју. Али не жалим се. Када човек неке ствари не види, онда их и не осећа. Да, да, то вам је велика, бојим се и једина предност слепих људи. Једноставно, то конзервира мало нервни систем, мислим, та селекција. Не видите, додуше јаче осећате и чујете али половина људских нерава, сигурно је тако, троши се на визуелном. Ви то морате знати, то вам је и посао, вероватно и инспирација...", наставио је човек свој, рекло би се, извештај Новаку, покушавајући да у таласима нових речи, исказа, негира, уништи сваки могући коментар (пре свега и сам је Новак задрхтао када је покушао да замисли ту зграду, заправо, њено окружење свим тим болесним људима. Није ли и он увек заобилазио Пастерову улицу и сва преплашена лица људи што су некога дочекивали, или предавали болницама, па још у последње време окот, просто окот Циганки (што су просиле испред болница очекујући да ће сујеверје и затеченост људи пред болешћу и материјализованим, конкретним страхом од смрти одрешити њихове кесе), онако како је заобишао коментар, дакле, пребивалишта које се просто природно нуди за неку псовку, уздах или цоктање у оним напливима људске енергије која би да избегне, претекне, превари, отера сваку повезаност са болесним људима.
"Ух, па ту вам нимало није једноставно...а, кажите ми, колики је то простор, како, Ви имате само поткровље те зграде!?" уплео се фотограф у питања, у конкретност својих питања иако није желео ни да настави причу о томе али тада је већ било касно, нови одсечан напад могао је потпуно дестимулисати, наљутити човека.
"Да, то је јако добар простор. Фактички, за седамдесет квадрата стана у Шуматовачкој добио сам скоро седамдесет квадрата али по знатно нижој цени. Успео сам да нешто приштедим, а, да вам право кажем, уплашио сам се као и сви старији људи, да ће ме неко изиграти. Јесте, да останете у овој земљи још без крова над главом, онда заиста можете сами да се спакујете у гроб", изговорио је то у једном даху, поново запетљавајући невидљиве нити, кријући их негде у себи, и потом се насмејао сопственој муци.
Новак је климнуо главом. Потом извукао цигарету из згужване кутије што ју је купио од кутијаша у Хаџи Мелентијевој улици који је изгледао као да су га, заједно са његовим паклицама страних цигарета, избацили из воза те се угрувао и изгужвао ништа мање од паклица (а можда и јесу, помислио је док је пружао новац), и пре но што ће запалити сугестивно климнуо главом у потрази за знаком дозволе, схвативши у следећем моменту да је боље да се угризе за језик јер Кратовац то није могао видети (ипак, остао је запрепашћен чињеницом да је старац климнуо главом не реметећи тишину, ваљда осетивши звук развијања провидне фолије са кутије). Међу њима се за тренутак створио дим и Кратовчеве ноздрве су поскакивале пар секунди несвикнуте на дуван али је часно прећутао свој отпор према пушењу.
Поново је погледао савијено писмо, прилазећи рукопису са зебњом или одустајањем, онако како се прилази гробовима највољенијих. Потом је покушао да у поновном читању првог реда одагна оно, иначе природно, осећање у коме су, при ишчитавању једном или више пута прочитаног текста, више навирали утисци везани за стање духа при првом читању него што би дошло до правог разумевања, понирања у смисао. Нешто слично ономе, помислио је, што се у свести фотографа јављало када би се из мрака коморе појављивали прво груби асоцијативни обриси слике, па тек онда право стање ствари. И увек би ти груби, први и готово непрепознатљиви обриси у свести онога који је сликао значили много више, спонтано би га враћали у тренутак окидања, док би потпунија слика која ће провирити из течности развијача касније показивала да баш ништа није онако како је фотограф очекивао да ће бити. Увек неки секунд заустављања пре или касније. Потом је одустао од читања.
Унапред свестан да ће то бити немогуће, Новак није ни покушавао да се те вечери одупре оном подрхтавању свести, незаустављивом обртању и смењивању на први поглед нимало повезаних слика, једном дрмусању церебралних канала о које су свом снагом ударали таласи чулних приказања, да се одупре, дакле, таласању које није пратило природне законитости (као што би после ударца једног венца водене површи о обалу долазило до распрскавања великог дела водене масе, до слабљења брзине кретања течности па би се само мали, незнатни део враћао према епицентру таласања, тамо где је бачен камен, док постепено не би пронашао мир на рубовима копна). Његова свест је заиста безразложно подрхтавала, изазвана једино несразмером свих разумских стега, учвршћивача за егзистенцијално тле и лавине слика, сећања и страхова везаних за разрушена подручја бивше земље, то подрхтавање, дакле, било је све јаче и јаче и Новак је поново легао у кревет, где га сан никако није хтео, отежан услед невероватно великог притиска земљине теже, поново је покушао да пошаље своје тело у ко зна коју по реду шетњу по кући која неће донети ни мир ни отрежњење већ само постељицу подношљивости којом би некако амортизовао ужас што је почео да кола по глави. Уосталом, његов мир почела је нарушавати и изненађујуће чулна слика, или чулна зебња одласка у стан старог Кратовца (пре свега, против своје воље је и пристао на тако нешто и можда је то био свраб загонетке, приче тог напаћеног човека), зебња проузрокована присуством болести, болница, мириса дезинфекцијских средстава. Да, човек је почео чулну припрему за одлазак у Пастерову улицу.
У оном моменту када је још из даљине приметио прве обрисе људске хорде, заправо, неколико марамама забрађених жена, потом гужву испред такси станице и тек онда измршавела, спороходајућа, готово левитирајућа бића у пругастим огртачима и пластичним папучама (првенствено жене чије су кратко подшишане косе, на неким местима чак потпуно просењене деловањем радијације, стварале већ од њиховог торзоа једну необичну конфигурацију тела па би на то дошле њихове изражене, од неухрањености или испијености лопатице, кључне кости или само лактови што су кроз танки нанос преостале коже претили да ће поцепати и то мало меса, избијајући у спољни свет, потом и неколико мушкараца који су око својих забринутих лица и нервозних погледа скоро сви имали повезе, чалме, газу, завијен нос или још чешће врат али их све то није спречавало да наизглед мирно стоје налакћени на жардињере и пуше цигарете (као да су то била последња уживања у дувану), али ускоро и децу, такође оденуту у пругасте огртаче само што су се брже и нехајније кретала, вероватно покушавајући да дохвате ону изгубљену али не и прекинуту нит детињасте игре и смеха), у моменту, дакле, када је пролазећи поред многобројних преко ноћи постављених кућица са брзом храном у облику испаравајућег млевеног меса и свежих земички, надреалних због озбиљности места (да би све било апсурдније не либећи се да протикну кроз своје шибере и звучник са завијајућим звуцима музике што је била реклама сама по себи), када је већ јасније могао чути шушкање пластичних кеса у којима су се носили забрањени или полудозвољени поклони за болеснике, воће, кекси, и претежно храна коју пацијенти нису ни смели да једу, Новак се хитро окренуо и завио на леву страну, преко излокане бетонске стазице по ободу Института.
Већ после неколико корака, тамо где је прозрачно летње сунце већ замирало препречено развијеним крошњама, док се стазица грубље савијала, правећи скоро оштар угао око службених, комуналних улаза у зграду, када је угледао косину улице Др Суботића (помислио је тада да се та улица у свом суноврату, стрмој путањи право у круг болнице, све до Клиничког центра, полагано приближила самим круговима пакла, да је то улица низ коју можда и не би имао храбрости да се спусти све до краја) слика је постала мање оптерећујућа и близина дрвећа могла је пролазнику улити и неку сигурност да је природа близу, да све није тако надреално као што је на први поглед изгледало. Убрзо, угледавши зграду коју му је Кратовац описао много верније, реалистичније до ове што је стајала пред њим, Новак је одахнуо, схвативши да је крај путешествија близу. Прошао је поред униформисаног вратара са оклембешеним пиштољем о куку и разменивши неколико реченица са њим, осећајући при томе да је услед неког необјашњивог страха, страха који као да се одбијао о винилске плочице излизаног пода установе што је мирисала на хлороформ, његово тело почело да се влажи, зноји, како су капци постали тежи, како му се приспавало, продужио је кроз пространи и опустели хол истурене катедре Медицинског факултета покушавајући да се, попут упрегнутог циганског коња са штитницима на очима, не окреће ни лево ни десно да не би видео сувише тих чудних направа за мучење (заправо школских учила)и потом притиснуо дугме за лифт.
"Како неко успева да сваки дан прође овуда?" упитао се, цокнувши већ у следећем моменту уснама (човек је био слеп и пошто ништа није видео није ни чудо што није морао ни да се бори са приказама страха). Ушао је у лифт пуштајући да се врата бешумно затворе за његовим леђима и тек је тада могао поново да прогледа, да освоји простор око себе, да одахне.
Заиста, потпуно органски раздвојена била је целина мансарде, односно Кратовчевог стана у односу не само на околину већ и на саму зграду. Винилске плочице на том месту разграничења (између службеног дела зграде и стана) биле су замењене меким итисоном, ипак довољно ненаметљивим, као да је нова подна облога још неко време поштовала простор после кога ће наступити заиста стан, лично одредљива, особена целина тотално друге намене, и већ пошто је ступио на другачије тле, пошто су његови табани осетили пригушивач меканијег тла, одважио се и са већом лакоћом потерао себе кроз колоплет дугачких ходника што су из лифта водили ка људској настамби, ходника ција је интензивна природна светлост (услед огромног светларника, можда и читавог плафона од мутног стакла) ипак вређала очи приморавајући на жмиркање. Запитао се колико је снажно старчево слепило, морао се запитати осећа ли старац оволике салве светлости и да ли то позитивно утиче на њега?
На крају ходника, дрвена површина улазних врата са уредно исклесаном плочицом и именом ("Др Светолик Кратовац") први пут помислио је да старац мора имати и име. Додуше, претпоставио је да је доктор неких, немедицинских наука, али га је та светлост у имену од рођења слепог човека изненадила, дакле, та дрвена површина натерала је човека да застане у чуду. Чудо, наравно, није потицало од сувише необичног призора што се открио пред њиме већ, напротив, управо зато што је део ходника са вратима на средини деловао толико уобичајено, толико слично милионима осталих зграда по земљи не одавајући никакву свест о контексту у осталом делу зграде и о крају болничког круга. Звоно. Уобичајено звоно. Изоловани ходник на врху истурене катедре Медицинског факултета. По изласку из типично болничког лифта. Зграда је, пре свега, морала барем некада служити као регуларна болница, помислио је Новак и још једном позвонио.
Стан је заиста био чудан, и просторије у којима је становао Кратовац нису могле избећи ту судбину неуобичајености локалитета онако како је део ходника пред вратима то чинио. Пре свега, простор је био омеђен танким, монтажним зидовима, урбанистички узалудан покушај да се имитира стамбена целина и, поврх свега, прозори, високи, огромни прозори издељени нехајно офарбаним лајсницама, постављени само на једној страни стана, вероватно на месту неке бивше оставе за болнички материјал, одавали су незграпност илузије да се овде може становати. Односно, да ту може становати човек који види.
Тако је дневна соба, неки чудан гемишт салона и радне собе (уосталом, све је брижљиво одржавано подсећало Новака на живот уредног, од рођења слепог па самим тим таман толико изопштеног људског бића из света свих осталих бића да је било и приморано на такву уредност, једну ванживотну, вантелесну, рекло би се, уредност), дакле, гемишт рада и одмора била осветљена искључиво дневном светлошћу, огромним слаповима светлости неба али је и гледала на задњу страну Онколошког института у Пастеровој, правећи, тиме, неподношљивост боравка у њој. И Новаку је било превише неугодно да ту седи, да чека уредно припремљену кафу коју је Кратовац, сналазећи се супериорно, попут мачке, у свом стану, доносио љубазно гостећи свог фотографа. Овог пута, Новак је дошао без камере, био је то сасвим другачији контакт са домаћином, али је сам Кратовац упорно понављао њихове до сада утврђене ритуалне радње, као да је младић дошао са апаратом, као да је у питању њихова сесија.
Дан се полагано одмотавао у дневном боравку у коме је човек седео као прикован (прекоревајући себе што је уопште тако лаковерно насео на идеју о доласку овде, па зар му није било довољно што је човек становао у потпуно проклетом крају где нико нормалан не би дошао из Шуматовачке улице), као привезан за фотељу без икакве моћи, без икакве контроле којом би одлепио свој поглед са осунчаних прозора Онкологије прекопута, од белих и шарених одора што су, с времена на време, промицале иза тих прозора (појављујући се најчешће одоздоле јер би болесници устајали из кревета), и Новак је поново осетио како тоне кроз своје седиште док наизглед одржава дијалог на уобичајеном нивоу. Дијалог који је личио на све претходне, пре и после снимања, речи које су шетале, неважне, од човека до човека (а заправо су се одбијале), једино је био дужи, али, опет, као да се очекивао фотографски захват после разговора и ма колико је Кратовац био неусиљен, ма колико је свака реч изгледала нехајна, лако отпуштена, Новак је морао упитати оно што га је највише занимало.
"Господине, није ли мало непријатно то само сазнање да је прекопута ваше дневне собе болница? Болница у којој људи највише, више него у свим другим болницама у Београду...умиру!?" излетело је то из Новакових уста, уперио је то питање садистички, грубо, већ довољно изнервиран што се старац правио да је све то у реду, штавише, што је терао, тим избегавањем, и Новака да помисли како је све у реду.
"Не, да вам кажем, то је вама много напорније јер откада сте дошли гледате у болничке прозоре и, природно, како вас очи воде, мислите о томе. Мени је само мало, понекад, увече то непријатно, а и то је бивало раније када сам се уселио па све док се нисам навикао, а и навикавао сам се теже само зато што сам стар човек а старци тешко подносе промене, али понекад ноћу, лети, знате, нарочито, када су ми прозори отворени (јер овде вам је главна неповољност што лети угреје кров па је као у пећници), понекад се ноћу чују јауци...", а потом је Кратовчева реченица почела да се сама од себе гаси, јер вероватно је и он сам на тренутак био залеђен том изјавом (навићи се на људске, самртне јауке!)"...али и то прође."
Ту је и старац био потпуно неубедљив и као да је, учинило се Новаку, тада, ту, у том тренутку започела метаморфоза у којој се појављивао прави разлог позива у стан. Откривање карата чега се младић и прибојавао.
"А сада ћу вам испричати шта је током првог нашег отвореног разговора Иван Ковач рекао.І
Била је то реченица без поговора, била је то наредба и фотограф се осетио просто неуравнотежено, као да је тло под ногама нестало, цимнуо се на фотељи у убеђењу да ће пасти док му је кроз главу само фијукнуло осећање анестезираног, хипнотисаног човека који пада под туђу власт. Само је климнуо главом. Кренули су. Већ некуда.
Никада до тада глас старца није био толико чист као када је, већ обасут сутоном чије је светлоружичасто обасјавање хрупило кроз прозоре, заједно са свим одбљесцима о болничка окна, почео да прича повест тог незнанца о коме је водио неку чудну бригу, бригу без, чинило се, конкретног уплива ако се није рачунало увођење још некога, тек гласно је проклизнуо лако, без старачког дрхтаја, без насилне артикулације у борби са ваздухом, онако како је повремено и проговарао Кратовац (али само у одсутним тренуцима) али тада заобљено, потпуно, као са аутомата, без непотребног наглашавања, просто као изговарање песме или дуге реченице, без тачке, са многобројним зарезима. Новаку се учинило да је том гласу (када је први пут откако су се упознали зажмурио пуштајући причу да потпуно овлада њиме, или само не опирући се том загрљају, када је покушао да причу сагледа на начин слепог човека, организујући само слух, он који је одувек организовао само вид, још од првих фотографија што их је угледао у некој монографији града, када је покушао да се изједначи са приповедачем), да је том гласу, дакле, потребан још само звук пуцкетања праисконске ватре око које је седела публика руку још увек крвавих од драња коже неке праисконске звери па да ситуација у којој се нашао буде комплетна, дефинисана, објашњена његовим напрегнутим, изиритираним чулима.
"Знате, и када је човек почео да прича и прво што нисам успевао да схватим било је то да ли је причу измишљао предамном, подсмевајући се мени, другом човеку без вида у разговору, да ли ју је измислио раније или се она стварно десила...напослетку, да ли је он био један од актера те прве епизоде или не. А прича је почела отприлике овако...
...Ноћ се већ одавно уселила у крај, склопила је своје сомотасте веђе преко пропланка и могло се учинити да је читава пољана, наизглед мирна и опуштена у ишчекивању мрака, затреперила неком росом, одсјајем, па је у том призору можда пробуђених свитаца или само краткотрајног одсјаја звезда ускоро завладао шум. Испрва је био неразазнатљив и само је изоштрено ухо могло тај шум да издвоји из осталог подрхтавања природе у промени која је почела да кола по оближњим шумарцима и над површином потока урезаног у котлину северно од села, а потом се јасно дефинисало пуцкетање да би призором завладао мирис. Био је опор, али будући да је долазио у таласима, под мренама ветра било је немогуће одредити порекло или правац простирања. Онда се у његовим чулима јавио пламен, можда укус пламена и човек није више оклевао. Погледавши према селу у долини, у првом тренутку је остао запањен количином ватре што је лизала све до последње куће у насељу а потом је до њега лако дошао мирис упаљеног керозина. Протрљао је руке. На пропланку је постајало хладније, као да су упаљене куће (које је тада већ почео да прати хук не ветра већ издимљавања према небу, сличан ноћном хуку равничарске реке) усисавале сав ваздух међу своје ужарене греде. Затим су простор пропарали рафални пуцњи. Изгледало је да су у даљини, мада до села није било више од четири стотине метара и њему је синуло у памети да сукоби још нису завршени и да је преостало још пар људи што ће се међусобно поубијати. Осетио је како његове руке крећу саме, ослобађајући се аутомата што је био пребачен преко рамена, како испитују униформу установивши да је сав у дроњцима, да је поцепан и блатњав више него што је очекивао.
Није га изненадио шушањ што је дошао са леве стране. Људски кораци, бат отупелих стопала протикнуо се до његових ушију али га ни то није изненадило јер је очекивао да се још неко од ратника повуче са положаја што је давно био освојен. Није се ни машио аутомата, јер сељани су давно били побијени, тек спорадичан отпор снашао је војску и он је био одмах угушен, наилазећи је морао бити из исте јединице. Заиста, ускоро је из шумарка изашао брадати ратник, један од недавних придошлица, и човек је пожелео да га позове по имену али га се није могао сетити иако су прошле зиме били заједно на задатку, када су ископавали лешеве из снега. Ратник га је угледао, пребацио аутомат преко рамена и пришао му нудећи га цигаретом. Запалили су у тишини.
Отпухивали су димове. Нису се ни гледали. Нису гледали ни према селу, једноставно су ћутали и гледали ка супротној страни начуљивши уши као да им је звук догоревања и пушкарања могао измаћи а они су ипак желели да га на миру, уз цигарету ослушну до краја.
-Јеби га...можда треба кренути- рекао је придошлица не гледајући човеку у очи, више сам за себе.
-Аха- нехајно је узвратио покушавајући да се сети нечега што је одавно однела ватра у долини.
Осетио је неки неиздрж у том муклом опстајању поред другог ратника и таман када је помислио да ће најбоље бити да одшета негде другде и усамљен сачека свитање (те могући покрет јединице), невољан да пије ракију, невољан да једе, нешто је капнуло на његову чизму, па онда поново. Онда је угледао газу на левој под лактици оног другог, запрљано, укаљано парче чак и недовољно причвршћено, и схватио да је то крв што капље са његове ране.
-Е, срање...поново се разјебала- изрекао је други и таман кад је заустио још нешто обојицу су пренули нечији кораци, боље речено шушањ по врховима травки, као да је неко скијао по високој, од ноћи усправљеној трави и попином прасју. Приметивши како ни други није подигао аутомат, човек се смирио и напрегао очи не би ли видео ко то долази. Ускоро се пред њих, избатргавши се из траве, појавио ћопави и човек је цокнуо уснама присетивши се да је и он био са њима на истом задатку, већ помало стрепећи од коинциденције што је почела да осваја.
И он се догегао у тишини и само климнуо главом. Потом су сва тројица погледала ка селу које се већ сурвавало само у себе као да је ватра налегла на кровове не мрвећи, зачудо, саму конструкцију колико су прво темељи неколико кућа у исти мах почели да посустају, зацвилела је грађа и онда је почело урушавање.
Брадоња се накашљао.
-У бруму оне куће у подножју, изрешетане гранатама толико да ветар што шишти кроз њу подсећа на непрестано надлетање неке гломазне, транспортне летилице која никако не одлеће, она још увек лежи у упљуваној постељи и више никога нема на њој. Пијани и сјебани од главобоље, пилула и керозина што су га пили место ракије, војници леже на земљаном поду око њеног кревета- рекао је у једном даху, исписујући поему, и човека није изненадио његов говор већ је и ту необичност приписао дуготрајној изолацији од света живих, нормалних, од света људи.
-Је ли убијена...та девојка!?- упитао је реда ради припаливши другу цигарету.
-Од курца, мислиш!?- прошиштао је ћопави кроз смех и човек је тек сада приметио колико је он тек одрпан када су се ногавице просто свлачиле саме са њега, расцветавајући се попут коре од банане.
-Не, још је жива- суво је одвратио Брадоња.
-Зашто их ниси све побио?- поново се заценио ћопа али је и Брадоња одмах, као запета пушка одвратио.
-Зато што је то сада вероватно свеједно. Живи или мртви, људи су учинили то што су учинили, њихове су руке створиле то што су створиле. Сада више ништа неће изменити ствар – рекао је то сугестивно као да ту није био крај његовог исказа и само додао: Кренимо!
-Па зар се већ не крећемо?- питао је први и насмејао се немо више сам себи него другој двојици.
Брадоња је дубоко уздахнуо.
-Добро питање, брате. У последње време и ја осећам како стојим чак и када се крећем. И читав овај свет, ова кугла која се претвара да се окреће док, у ствари, и даље стоји, почиње да ми иде на курац!- онда је нагло окренуо главу према ћопавом и наставио: -А ти...када смо се први пут срели иза штале, у клисури, драо си ножем кожу са оних заробљених пиздурина. Помислио сам како сам те некада раније сањао. И онда сам се сетио, видео сам те у сну како корачаш површином неког огромног језера. А онда, онда се вода претворила у блато и ти си и даље ходао али су ти ноге пропадале као у тесто..
Ћопави је пљунуо. Као да није желео да одговори, испрва, али се онда предомислио.
-Сереш, много...Мада...био сам једном поред таквог језера. Чини ми се да је то било у Мађарској. Тамо смо често одлазили и доносили у дугуљастим, пластичним флашама....- није стигао ни да заврши када је Брадоња наставио.
-....Бензин! Балатон, то је језеро Балатон. Видиш, нисам те случајно сањао...онда ћу те звати Балатон!- деловао је одушевљено због свог новог открића просто тражећи одобравање од оног првог, а потом га је први ненадано прекинуо као да је питање што ће га поставити дуго кувало у њему па се најзад одважио.
-А како ће бити моје име?-, слегнуо је раменима постајући све одлучнији да се упусти у вир што је растао пред њим, да пође са овим људима некуда. Балатон је као напета пушка проговорио.
-Ако ти ја дам име, јер први пут када сам те видео шкљоцао си апаратом нагнут над побијене и попаљене, није ти тада сметало ни димљење лешева што ти се увлачило под униформу, није ти сметао ни смрад цркотине...име би ти било Шкљоцало...или Снимач!- у његовим очима нагло је засветлело неко усијање, можда преливање вулканске лаве од интересовања за овог човека што му је, мора бити, нагло порастао у очима тада, због своје издржљивости, незгрожености, штавише опчињености лешевима.
-Још увек смрдим на њихова телеса- узвратио је фотограф скромно.
-Некада давно, прочитао сам причу- отпочео је Брадоња- у којој је главни јунак био сликар по имену Авелино. Сликајући посмртне маске угинулих од куге он је толико верно стварао да су њихови духови настављали да живе на његовим цртежима обраћајући му се ноћу, тражећи упорно од њега да их поново црта не би ли им оживео и тела, све док он није потпуно полудео...Дао бих ти име Авелино – завршивши у неком прелазу из говора у монолог, готово промрмљавајући последње речи себи у браду као да је велика тајна негде дубоко у њему почела да испливава напоље, претећи да га разоткрије, одголи пред другим људима, као да је било потребно да зашије своја уста, да прикује језик не би ли је поново утерао у подрумске канале одакле се ослободила.
Човек је само климнуо главом и полако препустио своје постојање, дакле, све оно што је о себи мислио, новом имену које ће носити ту дефиницију. Постајао је све нервознији и жудео је да негде крену. Брадоња је нагло прекинуо њихов разговор и машио се завоја на левој руци одмотавајући завој, пуштајући да се крв слива скроз до шаке па потом извукао чисту газу из џепа на ногавици. Вешто је заменио тканину.
-А како ћемо тебе назвати, рањениче!?- отело се Авелину не из злобе, више из потребе да негде крену.
-Када сам заклао свог првог Хрвата, док је нож пролазио кроз гркљан, мекано као кроз главицу купуса, рекао ми је :"Казимир,
зовем се Казимир". Помислио сам колико глупа имена имају ти Хрвати и одговорио му: "Звао си се!". Онда сам га убио- инфантилно је зевнуо Брадоња као дечак који се хвалио својим маленим несташлуком, рецимо разбијањем комшијског прозора, нудећи то као илустрацију, потврду своје храбрости, одважности, темперамента, заборављајући потпуно на већ обезважени објекат своје храбрости.
-Онда ће ти име бити Казимир, против урока- констатовао је Авелино и већ му је у том тренутку постало лакше што више није Иван него Авелино, што Брадоња постаје Казимир и што је ћопави постао Балатон, тражећи у тим новим, некрштеним именима што су их један другом наденули, можда још тачније него што су то учинили родитељи или кумови будући да нису могли знати која ће то имена заслужити, извојевати деца својим будућим делима, тражећи у њима, дакле, један фотографски бланк којим ће прекрити свој живот, спаљујући том преекспонираношћу све што је до тада видео и урадио.
Кријући свој апарат, један једини што је преостао после неколико замена за цигарете и лекове против болова, Авелино је затворио ранац, проверио још једном шаржере што су били залепљени изолир-траком за рукохват аутомата и пожурио за Балатоном и Казимиром који су већ кренули према шумарку. Ускоро су сва тројица, ни сами не знајући где се тачно налазе и колико је линија раздвајања близу, кренули низ брдо, остављајући, а да се нису ни један једини пут окренули, па чак ни помислили на село, покољ и девојку што је силована лежала у некој од кућа, осећајући, вероватно, у тој посрамљеној обамрлости и преданости свим новим животним токовима (или пре пакленим), осећајући, дакле, ватру што је почела да се шири око њене постеље (можда захватајући и пијане, дрогиране силоватеље што су полегали око ње), остављајући, дакле, попаљени крај. Требало је кренути према реци и граници са мирним подручјем.
Тако бесциљни и одрпани, Авелину су њих тројица заличили на чопор вукова али се онда насмејао сам себи констатујући "Јадан ми је то чопор од тројице", ипак, већ у следећој секунди осетивши како ненадано њиме почиње да струји нека нова, убилачка, огромна, преплављујућа енергија, снага, елан, помишљајући како и у једном једином вуку, заправо лежи читав чопор. Казимир је водио без речи и ни Авелино ни Балатон нису помишљали да би било добро упитати за циљ њиховог путовања, једноставно су се шћућурили уз његове скуте осећајући колико страх толико и поштовање према предводниковој одлучности, према игнорисању бола (ипак, једини је он био рањен), не осећајући више ни глад, ни жеђ, ни хладноћу, само су корачали, око њих се ширио звекет оружја, ипак, ходали су у тишини као да је било немогуће проговорити, пазећи да за собом не оставе дезертерске трагове, једино је Авелино извадио, по први пут откако су напали село свој фотографски апарат и једино је зујање, премотавање филма, звекет машинице који остали нису ни чули, просејавање кратког, бледог, магнезијумског светла са његовог блица прекинуло ноћ на тренутак, претапајући постојање чопора у једну слику....
....и отприлике ту, кажем вам, Новаче, Ковач је завршио своје прво казивање. Видите и сами, иако људима у старости сензације не представљају ништа, навикнете се временом да скептично гледате на све ствари (из тог разлога, знате, пензионери нису толико ни кивни на ово стање, ми се много не узбуђујемо око ове беспарице, можда нас зато често и сврставају у присталице оних са којима се не можемо слагати ништа више од вас младих људи али само, једноставно умемо да ћутимо), и поред свега тога нисам могао да заборавим на то прво казивање. Глас му је временом добијао неку металну боју и Иван Ковач је настављао своју причу, знате, он би ми је до краја и испричао, макар то трајало и недељу дана, да га нисам...тактичније колико сам могао прекинуо. Али, знате, није он деловао претерано узбуђено, да ме не схватите погрешно, није он то причао као лудак који се сваком следећом реченицом све више уплиће у своје казивање. Не, потпуно смирено. Зато се није ни увредио када сам га прекинуо. Следећи пут наставио је баш тамо где смо стали....а, опростите, нисте ми рекли, шта ви мислите о тој причи?"
Корачао је споро, ноге као да су се забадале у раздрљени, похабани, неколико година већ непресвучени асфалт Карађорђевог парка, као да је сваки наредни корачај био знатно тежи од претходног и Новаку се учинило да је чак и количина ваздуха што су га примала плућа у свом уобичајеног удисају, потискивању ваздуха директно у најзапретеније алвеоле његових респираторија, да је чак и та количина била омеђена, неком невидљивом стегом смањена и читав је ход био праћен незаустављивим брумом аутомобила што су се готово сурвавали низ булевар просто се закуцавајући у петљу пред Аутокомандом.
Погледао је два, три пута на улицу и успео да макар поново призове ту оптичку сензацију што га је од ране младости интригирала, те шаре, репови аутомобилских фарова и кола су му поново заличили (наравно само због тог захуктавања, суноврата) на узнемирена тела неких дивљих звери што су потпуно концентрисане, фокусиране на плен који покушава да побегне у неки заклон (а то су им у мраку, као дивљим мачкама, рецимо, сијале очи огрезле у глад или крв што ће ту глад утолити), па су при томе изнедривале и крик, урлик будућег победника који ће растргнути жртву. Или је можда поново сам себи изгледао као плен.
Ипак, Новак се насмејао. Та прича, пре свега, није била уопште неинтересантна и Кратовац је заиста имао све особине доброг приповедача. Можда је његово слепило било разлог за то, за могућност да потпуно урони у причу што га је освајала (и коју је сам освајао), за могућност да уђе у тело и душу актера приче, штавише да увуче и свог слушаоца у тмасте перивоје једног препричаног дешавања (дешавања живота). Са друге стране, Иван Ковач је засигурно морао бити толико поремећен, сигурно луд кад је био у стању да неког странца дави својим измишљотинама (о, да, није било никакве сумње да је Ковач измислио све то и вероватно то учинио пред Кратовцем, из ко зна ког разлога), не презајући да сваки следећи венац започне на завршној лажи претходног, чинећи то (уколико је старац заиста верно преносио његове речи не уграђујући сувише своју приповедачку самосталност) у савршеном реду, у филигранској прецизности.
Заиста, било је неопходно понети апарат на следећи разговор, а до следећег разговора морало је доћи (Новак је постајао све сигурнији у то, старац је заиста имао начина да га хипнотише), првенствено зато што је читав визуелни аспект приче градио своју сугестивност, уверљивост у чињеници да су прекопута просторије, иза прозора неки људи заиста одумирали полако, неки људи заиста боловали. И непрестано у лавирању између одлуке да гледа кроз прозор, тако воајерски, са алибијем, заштићен од било какве реакције, да се приближи максимално том интимном тренутку препуштања сили незаустављиве, неизлечиве болести и одлуци да зажмури и покуша да необичну причу усиса у себе концентрисан (попут свог приповедача) само на значење приповести, на скривене тајне поруке везане за његово лично постојање. Тако је, већ ушавши дубоко у Ранкеову улицу, Новак терао своје мисли у том несвесном грађењу колоплета одбране и амортизовања нових, ненаданих и неугодних сензација у правцу лицне креативности, и помислио је, дакле, како би идеална позадина за стварање старчевог портрета заправо и били прозори огромне болничке зграде у којој су људи јецали гајећи тек малену наду у наставак свог живота, у ствари чекајући саму смрт да наступи, како би се у тој позадини још светлијим приказали његови упали образи и лице без вида.
Ипак, Новаку је још само неколико корака било могуће да се отргне нитима приче што га је почела упетљавати и освајати, везивати и заробљавати попут Лилипутанаца који су своје оштре конце обмотавали око уснулог Гуливера. Било је нечег у поетици старчевог приповедања, можда и у склопу саме приче, неке лиричности и песничког надахнућа увреженог у веома морбидну садржину, нечег што је освајало и омамљивало слушаоца и морао је помислити како је Иван Ковач (можда, уколико је био сличан њему самом), изгубивши вид на ко зна који начин, растајући се са макар хипотетичком могућношћу да и даље фотографише уствари добио оно жељено чуло сваког фотографа, чуло испипавања мрклог света врховима прстију, развијања филма у унутарњој мрачној комори и додавања, обогаћивања снимака потпуно новим елементима суштаственије везаним за природу живота. Тако је читава сесија (тог пута испројектована са Кратовчеве стране) била још занимљивија, јер је само у чињеници (а можда је то била и нетачна вест) да је Иван Ковач био фотограф, Новак проналазио још веће занимање за себе самог, сматрајући да би прича могла помоћи и њему у сазнању о сопственом фотографисању.
Док је шарка на улазним вратима, вероватно ненауљена још од подизања тог, сада прилично оронулог здања, изграђеног негде пред Други светски рат под строгом присмотром финансијера и будућег кућевласника који је захтевао дебела, двокрилна орахова врата са малим од замагљеног стакла израђеним прозорима, дакле, док је та шарка зашкрипала својим језивим тоналитетним азбучником, скалом што је подсећала на најстрашније сцене из Трансилванијских легенди, Новак је прогурао своје тело у мемлу и хладноћу ходника, нервозном руком опипавајући зид што је остављао своје последње, суве и већ ужутеле боје на отисцима прстију не би ли пронашао прекидач за светло, грчевито то радећи (као да ће светло нештедимице помоћи у борби против зебње што је почела освајати). Најзад, упалио је светло. Голе сијалице, неравномерно и без икаквог реда постављене по спратовима и под конструкционим нишама свода (препуног растегљиве, гумасте паучине), осветлиле су прилично неугледну унутрашњост зграде, те је Новак (иако је још од детињства управо ту поставио маркере духовног постојања па би се и у мрклом мраку, потпуно слеп ту снашао), сада већ мирније удишући ваздух кренуо уз степенице после којих је јасно оњушио мирисе своје јазбине.
Чудно, помислио је, Кратовац је већ при првом доласку тачно оценио стање зграде коју никада у животу није могао видети, служећи се, ваљда, као и ја сада, само мирисима.
Откључао је врата и, заиста, пред њим се за тили час развила читава, суманута, незаустављива палета, запахнуо га је мирис што је у трену сасушио ону ознојену угроженост са његових устрепталих леђа, мирис глицеринског сапуна, топлог хлеба и развијача за фотографије, мирис сигурности. Ипак, негде у дубокој ноћи, пошто је рутинирано и без узбуђења, по ко зна који пут распростро по свим собама све оне пластичне конопце и по њима покачио развијене фотографије из нове мапе коју је трабало завршити, шака још смрдљивих по шпиритусу и сумпору, Новак је, помажући се само стопалима скинуо ципеле и не мучећи се да брижљивије опере руке или умије лице легао као проштац на кревет зарозавајући постељину својим наглим и неуравнотеженим покретима. Пред њим је стајао сан ширећи своје руке. А потом је га је сан уснио.
Из ноздрва никако није могао одагнати мирис паљевине и ветар што је кружио, чинило се, свим просторијама оронуле куће и само још више наносио смрад догорене материје не пуштајући ни уснама да заграбе већу количину ваздуха. Први пут је био у том простору, али опипавајући шакама сваку иоле облију површину на коју би наишао пратећи колоплет сопствених стопала не би ли утврдио њену праву природу материјала, ипак, дакле, добро се сналазио. Пре свега, свака наредна соба куће у коју би ступио мирисала је на још већу и јаснију паљевину, догоревање неких њему непознатих материјала и човек је, плашећи се да би га неко могао чути а ипак довољно уплетен и заинтересован да сазна где се и зашто налази, отварао следећа врата, иза њих следећа све док мирис није био пожар сам по себи, све док последња врата пред која је дошао нису била у пламену. Чекао је. Потом се одважио и зграбио усијану кваку. Ништа се није десило, никакав бол није омео отварање и пошто су зарђале шарке зацвилеле својим бесним, демонским гласом, пред њим се указао потпуно неочекивани простор. Била је то соба, али прво што је стигао да примети био је свеж ваздух што је струјао унаоколо, ни помена каквој ватри, и за собом је, ступајући зебљиво, оставио мирис догоревања. С друге стране соба је била нешто између просторије, затвореног простора и стаклене баште. На самој средини расло је дрво и њега је човек прво приметио. Било је шупље, страшно испреплетено животом и одумирањем, са појединих страна потпуно здраво и зелено, са неких црвоточно или труло док је кроз разгранату крошњу, налик на баобаб, зјапила дубока (до корена, а можда и ниже) шупљина чији је вир просто мамио да се у њега ступи. Онда се одмакао зачувши продоран фијук ветра кроз шупљину, као да се Панова фрула развила у свом спеву управо ветром продувана. Приметио је (мада су се слике увећавале и смањивале, изоштравале и шарфовале пред њим у монтажним секвенцама променљивог интензитета) у неколико кратких бљесака, сићушних интервала, у углу собе, иза дрвета, метални кревет са челичним рамом сличан оним затворским или логорашким и на њему, у локви пре слузи него крви (свакако неке смесе различитих течности и излучевина) угледао је девојку са распуштеном, масном и улепљеном косом, раздрљене хаљине и тешких, плетених чарапа на стопалима, раскрвављену и полусвесну како својим чворноватим шакама навлачи остатке тканине на међуножје, радећи то као у трансу, инстинктивно, са материцом готово испражњеном на укаљане плахте, претучену, полумртву девојку а потом и неколико мушкараца који су лежали око кревета у сличној бесвести или трансу. И они сами су били улепљени у крв и сперму, обучени у остатке неких неидентификованих униформи, распојасани, краткоошишани, упљувани, међу читавим туцетом разбацаних празних флаша у којима је, морало је бити, била ракија или сличан алкохол. И сви они, и девојка и мушкарци, само су јечали, уједињени у неком безизлазу, сједињени неким страшним батргањима која нису уродила плодом, један од њих још је цимао свој оклембешен и испражњен уд покушавајући, ваљда, да из њега исцеди још коју кап семена али убрзо је и он престао да се труди и придружио се заједничком јецају.
Напротив, Новак се није осетио нимало непријатно у њиховој околини и као да ниједан једини прамен малопређашњег страха од других у овој просторији није остао, једноставно је знао да му они неће наудити, да су сувише везани за тај ритуал у коме их је замало прекинуо (али то се није десило и они нису показивали никакву свест о његовом присуству) да би га уопште приметили. А онда је девојка устала. Затетурала се на својим климавим ногама, при устајању читав слап слузи стркаљао се низ бутине натопивши грубе чарапе, не показујући да га је уопште видела кренула је према вратима (а он као клипан само је и даље стајао између ње и врата не могавши да се покрене), стала пред њега и зајаукала што је више грло носило по први пут склањајући руке са рупишта свог пола, вадећи испод остатака хаљине неко љигаво парче меса (плода или само делова материце), пружајући га њему, баш њему ни кривом ни дужном, полако, као да је он цариник пред којим се треба све извадити да се не би изазвала сумња али са бојажљивим погледима невиног пред униформом (било којом униформом).
І Ево, ово ти дајем јер си од почетка то и тражио. Сликај је, сними је, не дај да се заборави овај део мог тела", девојка је рекла мирно, више није било јаука на њеним уснама.
Потом је нагло дошло до промене и чинило се да нека усисна сила вуче Новака уназад, девојка и читава соба постајали су све удаљенији, или се то само тако чинило, неколико момената касније ни њега више није било у соби али је призор још увек био ту, потом се слика изокренула и он је могао сагледати себе како, окупан продорном, црвеном светлошћу мрачне коморе развија фотографију великог формата на којој се јасно видела девојка како му пружа парче своје материце, соба или стакленик са шупљим дрветом на средини и мушкарци, повијени у свом и само њима познатом болу.
При буђењу је Новак осетио како му нешто пара стомак и потом је, оборивши упаљену лампу са столица поред кревета, само скинуо једним кружним покретом баласте зноја са свог лица и усана суновраћујући се поново на кревет помисливши: "Добро је, сањао сам само оно о чему ми је старац причао...ово је само понављање већ познатих догађаја."
Није, у ствари, ни стигао да одговори слепом старцу на његово питање. Шта би иначе могао да мисли о причи која није показивала у оквиру свог наративног склопа нимало везаности за реалност (можда тек негде у траговима), делујући на слушаоца као сан коме нема краја и који, после неколико безуспешних покушаја (слушаоца) да му удахне правила живота или чак и маште (али систематичне, каналисане маште), није више тако занимљив колико је непредвидљив, у коме се нико ничега не плаши јер је бивао све неорганизованији и неорганизованији, готово смешан у својој сулудој разузданости. Дан је био претопао за обојицу, за фотографа и за приповедача, и пошто су изгледали један другом довољно исцрпљени том жегом што се, чинило се, увлачила међу све разоденуте поре на телу, Кратовац није инсистирао на томе да се дуго задржавају у његовом необичном стану.
Додуше, неко време провели су ту и старац је ипак дозволио Новаку да направи неколико снимака док је седео у фотељи наспрам прозора и ухвати ту позадину (Кратовац није био сигуран да је она, тако морбидна "мора бити морбидна човеку који може да види", промрмљао је, права сценографија за исликавање његовог лика али је уз наваљивање, ипак пристао), дакле да ухвати позадину састављену тог дана од призора болесница које су на пространој тераси Онколошког института, на самом крову који се одлично видео са Кратовчевих прозора, простирале свој ситни, лични веш препуштајући се, рекло би се, уобичајеним причама о визити, рођацима, рецептима, пратећи једна другу (вероватно, помишљао је Новак) само низ стазу обичних, баналних прича и асоцијација не дозвољавајући да било која од њих почне да прича о тегобама, зрачењу, операцији, шавовима, физиолошком раствору, самоабсорбујућем концу, ињекцијама тродона, боцама кисеоника, не дозвољавајући да ико помене праву природу њиховог заједништва.
Кратовац је деловао прилично нервозно због врућине што се чинила поготову јаком на његовој мансарди и није одмах почео причу. Само је замолио Новака да ипак сиђу до улице Др Суботића и да прошетају. Заиста, како није било време посета, тек средина недеље и средина дана, у лавиринту стаза кроз болничке паркове није било много пролазника. Ипак, само је слепац могао да ужива у шетњи по болничком кругу, помислио је Новак и свестан да ће многе друге ствари омести његову пажњу пошао за њим (као да старац треба да води њега а не он старца), у том тренутку готово жељан приче.
"Знате", готово је ускликнуо Кратовац, "Живот сувише често није оно што се чини да је сасвим је могуће, ако ми дозволите да се и ја мало упустим у философију судећи да се у данашње време у њу сви смело упуштају, сасвим могуће да је он нешто потпуно супротно те да ми о њему немамо уопште објективну слику. Знате ли ви, Новаче, шта је он даље испричао...?
.....Пропланак је био опасан толиким мраком да је бивак Авелина, Казимира и Балатона, иако на отвореном, поред жбуња био толико самом природом закамуфлиран да га нико није могао опазити. Спавали су раздвојено и на опрезу, са пушкама довољно надохват руке како би, приликом напада на једног, друга двојица могла да одреагују рафалном ватром. Путовали су скоро читаву ноћ и потом је Балатон, посуставши, натерао другу двојицу да остатак ноћи преспавају ту и да крену у саму зору јер се пред њима већ пружала дубока шума у којој их дневна светлост не би открила. Били су већ довољно одмакли од спаљеног села и знаци живота, иако још нису почели да се појављују, осећали су се у близини. По Казимировом прорачуну, до саме реке и границе зараћеног дела земље и оног мирнодопског делило их је тридесетак километара. Земља је била пуста и, иако су путовали ноћу, само је понеки прамен говеђег воња откривао да се негде у близини налазе људи. На њих нису наилазили, и боље, помишљао је Авелино, јер би их Казимир по кратком поступку средио. Додуше ни сам Авелино није налазио потребу да фотографише, јер је свуда око њих била језива пустиња.
Приметивши да је Казимирово дисање довољно плитко да није могао бити у сну. Авелино, коме сан такође није долазио, полако је отпузао до њега пазивши да никако не пробуди Балатона који је, истини за вољу, изгледао најуморнији. Казимир се тргнуо. Авелино му је показао прстима да ћути.
-Знаш- почео је тихо – Балатон је покушао да ме покраде. Ишли смо уз онај шибљак и јасно сам осетио жмарце. Прво сам мислио да ми трње цепа кошуљу. Онда сам се окренуо. Његова рука била је на мом рамену. Ти си ишао напред. Покушавао је да ми у ходу скине фото апарат са рамена. И видео је да сам ја приметио. И ладно је наставио...
Казимир је одмахнуо руком, промрмљао нешто буновно себи у браду и таман када је Авелино помислио да му неце ни одговорити,
исцедио је из себе:
-Јеси ли сигуран? Био је мрак...уосталом, прича се да у оним шибљицима живе вампири – рекао је Казимир и потом се пригушено насмејао.
-Верујем у оно што верујем – то је успело да наљути Авелина – а верујем у оно што видим и што могу сликати. То је био он. Али, ја сам се уплашио. Само ме је погледао, очи су му севнуле и као да сам осетио пламен на образу. Нисам смео да га убијем. А хтео сам.
-Знам ја да је Балатон лопов, ако ме то питаш, одгризао је тај мајци и брадавицу када га је дојила. Види му се на лицу. Ипак, добро да га ниси убио. Треба да нас је тројица, један да чува од данас, један од јуче, један од сутра – узвратио је Казимир спреман да одмах ућутка Авелина ако би се овај успротивио.
-А куда смо уопште кренули? – сасвим је несигурно питао први, искрено као да је читав разговор отпочео на неком другом месту у друго време.
-Идемо по једну девојку, једну девојку која нам може помоћи да на миру умремо. Знаш, да би неко умро, неко мора да га убије. То је тајна коју не знају други. Када је нађемо, спраћемо крв са наших руку – човек је одговорио толико озбиљно да је Авелино само могао да климне главом осетивши у том тренутку исту ону немоћ као током претходне вечери када је Балатон покушао да га покраде.
Људи су још неко време лежали у тишини и таман када је јутарња влага почела да се спушта на земљу увијајући њихове кости у нарамке студени, Казимир је бучно устао галамећи све више док је организовао покрет. Било је то тик пред зору и морали су да пожуре како би дошли до шуме. Казимир је само бесно шутнуо Балатона и овај је, пљујући, пренут из ко зна ког сна, опсовао неколико пута ипак се војнички подижући са земље што је већ почињала да се натапа росом. Неколико минута касније простор је окупала, дошавши ненадано у једном налету ветра, чинило се, крвава зора и људи су могли да се већ мало боље огледају те је Авелино искористио тренутак окинувши неколико снимака на ову двојицу. Изгледали су као да их је избацила запенушала, прљава, мутна река. Необријани, мусави, још одрпанији, једино уредни у одржавању аутомата, умрљани крвљу. Зачудо, Казимир се није противио сликању иако су све чинили да не оставе ниједан траг. Можда мисли да ће ме се отарасити, прозујало је Авелину кроз свест.
Трава под њима је већ почела да полеже пред налетима густог јутарњег ваздуха и људи су корачали у тишини, на удаљености од пет метара један од другог, разбијени у стрелце. Шума је звала, чинило се, својом густином, у унутрашњост обећавајући сигурност а можда и који извор воде (јер су залихе већ почеле да пресушују, а пили су иако им се није пило и нису јели ни осетили глад откада су кренули), и они су јој се приближавали проређујући свој корак, грабећи ка њеним сомотастим, зеленим наборима. Тик пред првим редовима стабала Казимир је запевао прво тихо, сам за себе, а што је шума била ближа све јаче и јаче. Песма је била тужбалица на македонском и Авелину се чинило да ју је већ негде чуо. Верујући да је Казимирова процена добра (те да га нико жив неце чути) препустио се загонетним и неразумљивим речима, мелодији отпеваној без слуха али ипак омамљујућој:
....Девојко, бела Марије, што синок много седовте? Што мили гости имавте? Али ви беја роднина?
Али ви беја стројници?
Деј, гиди, лудо и младо, на мајка беја брака ји,
на татка беја шуреји, мене и тебе вујцеви!
Девојко бела Марије, лажи го кого да лажиш
Мене не можеш да лажиш: са нок сум седил на баџа,
са нок сум гледил сејири!
Кога ти прстен даваја, тргнав да удрам мајка ти,
па жал ми падна за тебе! Кога ти чевли даваја, реков да удрим татка ти, па жал ми падна за тебе, ке посмрсиш лицето!
Са нок ми стрели капале, са нок ми пците лајале!
Кога ти венец клаваја, тога сум стојал на врата,
реков да удрам брата ти, па жал ми падна за тебе,
ке си посмрсиш лицето!
Саслушавши до краја Авелино се није могао отети утиску да човек то није случајно запевао, и да постоји макар нека симболика у песми коју Казимир није могао и да је хтео, избећи. Та га је помисао, иако апстрактна и ничим везана за њихов пут подсетила на Казимирову причу о некој девојци. Човека је прошла језа. Ни Балатону се није свидела прича те је палацнуо својим језиком:
-Је ли, бре, ти си Македонац!?
Казимир га је само прострелио погледом и суво одговорио:
"Можда сам и Македонац. Ко ће га сада знати, не сећам се више...што, је л то теби важно?"
Балатон није ни одговорио, скупио је своја широка плећа у један савршен лук мишица што су пробијали и испод униформе градећи читаву картографију његове дивље снаге, запалио је опушак (један од десетак што их је лихварски омађијано чувао и непрестано пребројавао по џеповима) и само наставио даље. Шума је била огромна. У то су се уверили тек пошто су ступили и кренули својим разгранатим, раздвојеним стазама по њеним скутима, ширила се према истоку и поглед је сезао само неколико корака испред, стабла су понегде била поређана логиком оних што су некада пошумљавали крај а понегде толико разбарушена у својој природној дивљини да се није могло проћи ни после силовитог крчења кундацима аутомата, па су њих тројица неколико пута скретали и увртали потпуно заобилазним путањама. Светлост се ломила о крошње и Авелино је, ходајући у дневној помрачини дубоког хлада, неколико пута, штедећи блиц, снимао те прозрачне траке светлости што су се суновраћивале ка земљи прекривеној лишћем. Нису се чуле птице, оне заиста нису пуштале своје вапаје, али се Авелину чинило да су ту, присутне, да их посматрају и да са кљуна на кљун, по читавој шуми преносе вест да су људи у њиховом простору. Било је необично наилазити на снопове тракасте светлости на оним местима што су неком чудном природном логиком личила на градске тргове и раскршћа. Ипак, трагова људи је било. Прво је Казимир нагазио чизмом на неку провидну твар и шумом се проломио звук цепања материје што је већ по свом тоналитету деловала вештачки. Била је то пластична флаша минералне воде, провидна али на неким местима жућкасто зелена од влаге и буци што се нахватала. Казимир ју је натакао на свој нож и подигао високо изнад главе, обраћујући се Балатону са смехом на уснама (као да му је поручивао: Ево флаше у којој си преносио бензин из Мађарске, можда си је и сам ту оставио!), на шта је овај само отпљунуо у његовом правцу. Нешто касније, Авелино је испод једног дрвета спазио полураспаднуту тканину неког бившег капута и тек што је помислио на то да и друге обавести, Балатон је дотрчао и одмах покушао да пронађе џепове или макар да испита постоји ли нешто зашивено у наборима. Лоповчина, помислио је Авелино и кренуо ка Казимиру да му то и каже (већ у следећем тренутку се угризао за језик и окренуо на другу страну осетивши се као школарац који је за све што му је сметало тужакао старијег и снажнијег друга).
Наишли су на стару тракторску гуму коју је Балатон, пронашавши је, шутирао и котрљао низ шумску стазу подврискујући попут малог детета, све док га Казимир није зауставио једном каменицом што је ударила у његова леђа. Авелину су обојица у том тренутку заличили на пећинске људе, и он сам себи међу њима, на једног Крапинца што је пронашао точак и другог коме је то сметало. Ходали су читав дан ипак не наилазећи на људе, потом читаву ноћ. Шума је почела да се проређује.
-Било је крајње време – рекао је Авелино погледа упртог у ређе пошумљену долину што се простирала испод њих, присећајући се да је некада чуо причу о римским легијама што су сасвим неочекивано наишле на огромну шуму на подручју касније названом Шумадија (простирала се, сећао се да је чуо, од Косова до Дунава). Пространа шума у којој су били подсетила га је на то. Негде у подне, први пут од уласка у шуму тројка је обедовала. Казимир је поново превио своју чудновату рану која је заклокотала крвљу и нанова навлажила његов рукав. Не осећајући глад, јели су храну што ће је само избацити из свог организма у истом облику у којем су је унели, не разграђујући је и не претварајући у снагу. Уопште, помишљао је Авелино, откада су њих тројица били сједињени на путу без циља, храна је само упадала у њихове чељусти, људи просто нису жвакали, било је то продирање хранљиве материје у организам, није се могло чути ни мљацкање, ни жвакање, није се чуло ни гутање, једноставно, људи су трпали храну а она је, чинило се, њих жвакала. Потом су заспали, јер је из шуме требало изаћи по ноћи. Авелино је помислио како се већ добро свикао на другу двојицу, па чак и на Балатона (од кога је, додуше, скривао апарат како је знао и умео), и у следећем тренутку, негде пред навлачење сланкасте опне сна на очи, помислио: Можда смо се и раније кретали заједно, можда се нисмо упознали на фронту, можда раније... И потом је уснио.
Лежао је у рупи ископаној усред неке смрдљиве, жуте земље и гледао небо над собом. Без иједног облака, без дашка ветра, без сунца (али јако осветљено), без неких лоших порука на себи, призор неба је ипак изазвао нервозу у човеку. А није се питао откуда он у рупи. Потом су, нагло, ненајављени и непозвани, на обруб земље у коме је стајало небо хрупили неки људи. Погледи су им били одсутни, ипак, гледали су га. Појавио се свештеник. Био је то слеп старац, седе браде повијене нагоре, као у неког древног Асирца. Почео је да кади и пева опело. Онда је схватио. Био је то његов погреб. Међу другим лицима, а да ни за једно није могао да веже танане нити свог сећања, појавило се једно које је препознао. Била је то његова жена, односно жена човека који се тада звао Иван Ковач. На њеном лицу није било бриге, поглед је био утрнут у неком болу што је премашивао разлог доласка (Авелино је одмах осетио да она не жали због њега), њене усне биле су бледе и чврсто стегнуте у неодобравање, неодобравање свог живота па тек онда његове смрти. Управо је она бацила прву шаку земље и ускоро је, под снажним замасима невидљивих гробара али видљивих лопата, над човеком завладао мрак. Протегао се по својој рупи. Било је простора. Није се плашио. Добро је дисао. Покушавши да се боље намести, човек је лактом ударио у земљани зид и потом се читав тај зид урушио подижући око себе прашину, откривајући подземну просторију. Као што би неко ушао у просторију кроз ниски подрумски прозорчић, Авелино се скотрљао унутра. Била је то трпезарија неке куће. Осветљена жутим, умашћеним, мувљим изметом упрсканим сијалицама, на средини велики сто за ручавање. На њему, жицама увезано тело. Раскречено, бачено на трбух. Девојка. Крв се полагано сливала из оштрих засекотина жице. Нага. У просторију су упали Балатон и још један мушкарац. У први мах било је логично да је други Казимир, али лице, покривено вуненом, лоповском капом са прорезима за очи и нос, лице му, дакле, није одмах могао видети.
Тај други, извукао је однекуд тешку, дрвену батину (држаљу неке лопате или секире) и пружио му је.
-Кост о кост, кост о кост, кост о кост....!!! – Казимир је крикнуо на њега. Човек је зграбио батину и пробудио се.
Облизнуо га је ледени пољубац. Човек се тргнуо растерујући сан. Балатон га је дрмнуо металном преклопком аутомата. Око њих је већ увелико била ноћ. Опазио је нешто даље Казимира који је већ паковао руксак. Кренули су брзо и тихо. Без иједног шума, као да су се њихова тела суљала низ маховинасте прилазе долини и пошто су дошли до пропланка, могли су видети широку реку чија су се сива леђа пресијавала од месечине а иза ње, на другој обали упаљена светла неколико кућа. Нису им биле потребне мапе. Сва тројица морала су у истом тренутку помислити: Да, ово је граница ратног подручја. Ипак, нико није то гласно прокоментарисао.
Казимир је наредио Балатону да сиђе до обале и потражи чамац. Без коментара, Балатон је репетирао аутомат и почео да се спушта. Авелино је помислио како је Казимир заиста био она врста човека који није морао дуго да прети, да се замара наређивањем, како је био потребан само један миг па да га послушају беспоговорно. Казимир му је пришао. Нису се погледали. Обојица су погледали према реци. Казимир је припалио цигарету не понудивши га. Авелино је одмотао фото апарат и начинио неколико снимака реке. При сваком окидању, у трену када је фокус подрхтавао инертно пративши заклапање бленде, човеку би пред очи би му дошао делић слике из његовог сна. Покушао је да се не обазире на то. Онда је упитао предводника:
-Јесмо ли близу?
-Јесмо, Авелино – Казимир је почео избегавајући да му се поглед сретне са његовим – још неколико корака који ће нам се учинити растегнутим као вечност и стићи ћемо на место одакле смо можда и кренули. Уколико човек бежи од себе, знаш, побећи ће само к себи. Зато и идемо по ту девојку. Учинила је нешто страшно и ми ћемо је казнити, њу и још неколико бића, кажњавајући, уствари, себе – и потом је довршио неразговетно говор, поново шарајући тим необичним склоповима тишину што је владала око њих.
Онда је поново проговорио, као да је неодлучност да настави претходни исказ за тренутак била замењена просветљењем – У хуку протекле ноћи, негде пред црну тишину када је природа минула преморена од непрестаног хода иструљења и умирања, мењања и сталног свлачења своје животне опне, Балатон је пожелео да те опљачка и запали!
Авелино се тргнуо.
-Та уштва! Знао сам. Гледа ме испод ока откако смо кренули –
засиктао је – Када сам га први пут угледао, док је спаљивао људе у једној кући, погледао ме је својим ужареним очима и рекао : Писни само неком о томе шта си видео, о томе шта један човек моце да учини ако се створе погодни услови, само писни и бићеш спаљен као они!
- Можда зато и хоће да узме твој апарат, можда се плаши да си га снимио некада за време његових нељудских радњи. Он је ратни злочинац – Казимир је доливао уље на ватру.
-Мислиш да ми нисмо? – Авелино је већ осетио студен.
- Не мислим. Али, када човек погледа облике туђег злочина, сопствени злочин постаје увек лакши, провиднији, док се туђи чини правим, материјалним. Припази се. Када будемо поново ступили међу људе, они нас неће гледати онако како се ми међусобно гледамо. Посматраће нас као мртве. Знам ја то, био сам једном овакав међу живим људима! – завршио је Казимир и Авелино је први пут приметио скрушеност у његовом тону, страх или можда меланхолију, (мора да је заиста Македонац, зато прича тако необично, помислио је).
- А шта ако смо заиста мртви, Казимире? Тако би се могао објаснити овај спори проток времена око нас. И овај утисак да стојимо и када се крећемо? – човек није могао поверовати сопственом језику.
Казимир није стигао да одговори јер их је нагло прекинуло пуцкетање сувих гранчица, читав жамор Балатонових корака.
- Пронашао сам чамац...него, чудно је ово место. Пронашао сам неколико угинулих животињица. Три кунића, поред њих две сове, на оној страни неколико водених пацова, чак и једну мртву водену змију. Као да преко ове реке царује неко непожељно царство. Иако је тамо мир а овде рат – рекао је у једном даху и могло се приметити како му низ чело клизе капи зноја.
- Преко реке је мотел. Ту је циљ нашег путовања – покушао је да га смири Казимир.
- Спалићемо мотел! – кликнуо је Балатон.
- Полако – вођа је већ кретао пут обале.
- Опљачкаћемо мотел! – човек није одустајао.
- Полако – одвратио је вођа.
Авелино је заостајао пакујући камеру у крпе:
- А шта ако нас неко препозна? Можда смо једном већ били тамо? – упитао је.
- Биће страшније ако нас нико не буде препознао – узвратио је вођа и наредио покрет....
.....видите, Новак, и поред тога што је два, три пута Иван Ковач изнова препричавао онај сан, сваки пут мењајући све у њему, ређале су се ту, знате, најразличитије варијанте па се могло учинити да га је неко натерао да тај сан укључи у своју причу а он се није онда најбоље сналазио у повезивању сна са остатком (па се батргао покушавајући да себе и мене увери у веродостојност сна), али, свеједно, у том другом наврату његове распричаности Ковач је први пут поменуо своју жену, ону коју је заобилазио и у сасвим прагматичним разговорима у Савезу слепих и слабовидих, као да и не постоји. Знате, да сам тада био прибранији, било би ми логично да је није без потребе, тек тако поменуо већ да ће и она ступити у наш малени, тихи пакт једног приповедача и једног слушаоца. Заиста, неколико сати пошто ју је први пут поменуо, не изговарајући гласно њено име (Божана, нешто касније је ипак превалио њено име преко усана), ставио ме је у позицију без избора, натерао ме да је упознам...І , старац је седећи на клупи што се клатила између коцке тротоара и болничке алеје, испред Института за неурологију и даље жмурио као што је то чинио током приповедања, терајући несвесно (или свесно) и Новака да зажмури. Зажмурио је, дакле, као да је то стварало неку разлику, и Новак је, прилично ошамућен самом причом и прилично нехајан за овај преостатак разговора што је личио на рационалан, реалистични прирепак једне фантастичне поеме, морао да се запита да ли је старац заиста био потпуно слеп или је његову, претпоставио је, таму, ипак нарушавало неко светло, неки фотографски бланк, и затим је, вративши се ипак некако на саму причу, упитао човека:
І Чекајте мало, хоћете да ми кажете да вас је тог истог дана Иван Ковач упознао са својом женом...како, рекли сте да су ваши разговори били у природи, где сте могли да набасате на његову жену, још и он, он је слеп, како...І , замрло је глупо питање на његовим уснама.
І Хоћете да питате, како два слепца уопште ходају улицом најпре, а нарочито како успевају да сретну некога, или још горе, да оду до некога?І , Кратовац је зазвучао гневно.
Новак се увукао у себе, поново припаливши цигарету и дубоко уздахнуо. Дан је већ почео да се губи и у ваздуху се могла осетити она танана, прохладна нота што је упућивала на то да је јесен близу и да је само питање тренутка када ће она, та јесен, завладати (а да неће доћи однекуда већ како је и сада ту, склупчана, опрезна, камуфлирана у свом чекању да се развију посебни услови за њен развитак), и осетивши како је увредио старца испрва га је облио малени срам али се пошто пото његово биће узјогунило већ у следећем тренутку, кочоперећи га и обавештавајући како они нису ни пријатељи, ни колеге, ни рођаци, ни вршњаци, како је могуће за тили час растурити тај њихов чудан однос и запутити се (корацима којима би се већ заборављало на све), преко Булевара ЈНА, Карађорђевог парка, Ранкеове, све до Чубурске где би, за тили час, наставио живот пре Кратовца.
І Да, то вече, ако вас баш занима, на његово инсистирање и уз помоћ једне госпође из Савеза (која види, ако вам је то толико битно), Ковач ме је повео до болнице где је лежала Божана Ковач.І
То вече, враћајући се кући, натоварен са неколико пластичних кеса пуних намерницама, жутих пластичних кеса чија се пресијавајућа политура истезала и просењавала већ пошто би први пакетићи били спуштени у њу, крећући се Зечевићевом улицом све до пијаце, где је требало докупити нешто, Новак, као никада пре приметио колико је град био пуст. Разлог за то није се могао пронаћи у "годишњим одморима", јер је читава земља те године била на "колективном одмору", а још је мање било новаца да би се некуда отишло. Не, Новак је осетио злослутну самоћу што је одзвањала мрачним улицама, што се одбијала о трошне и нахерене зидове чубурских кућица и покушавајући да у себи дефинише то чудновато осећање (он, коме су позиције светла, угао сунчеве светлости били од пресудног значаја за расположење, рад, снимање, па чак и неку ситну, тренутну животну филозофију, у сваком случају пресудне за самоосећање), покушавајући, дакле, да тачно одреди шта му је сметало, њему који је иовако зазирао од масе. Помислио је: страх. И заиста, већ у следећој секунди, ослушкујући одјеке сопствених ципела, гегајући са оним жутим кесама лево, десно, дохватио је својим чулним мембранама неки општи, чинило му се, страх, страх свију од свега.
Читав колоплет улица, заправо, заличио је на лавиринт церебралија, на неку мождану структуру и он у њој, као да је био преносилац неког необјашњивог страха, контаминатор што је продирао све дубље и дубље, заправо, страха је било и пре њега и све је личило на затишје пред буру, као да су људи почели да намичу ролетне, да затварају дрвене капке на прозорима, да и отираче за ципеле што су стајали пред вратима увлаче у куће, као да је нека страшна зараза улазила у град. Са једног прозора огласила се птица у кавезу, њен је урлик упућивао је на какадуа (иако је било сигурно да се ради о мање егзотичној птици), и Новак је осетио како је и то заправо позив на укрцавање пред потоп што ће уследити, потом је из капије залајало неко несрећно куче које је познавао од раније и није морао да се упиљи у таблицу ("Пази, опасан пас"), док га на крају, шуштање неколико бесних, псећих репова уз подрумске прозоре кућа, између паркираних аутомобила и кућа обрубљених раскомаданим кесама за ђубре није подсетило да ниједан страх никада није закорачао у град без беснила. Неколико луталица, предвођених чупавим шаровом чије је тело било дугачко колико и неки од паркираних аутомобила, неколико луталица, дакле, само је фијукнуло Зечевићевом улицом тражећи у скривеним порама игре заправо место за своју нагомилану агресију, један бич захукталог, жвалавог псећег тела само је ошинуо Новака и његове кесе, остали су га пратили лајући на сваки аутомобил који је штрчао изван паркинг-простора (као да су у свој својој омађијаности снагом и енергијом исправљали људске грешке, као да су указивали на то да се њихово беснило и садржало у тим људским грешкама), и ускоро је испреплетени, заталасани организам псећих тела само завио за угао дражећи оне ретке, привезане, дворишне псе, а потом се све умирило.
Новак је обрисао зној са чела и корачао даље осетивши страх од паса и њихове брзине тек пошто је све прошло, нагомилани страх, наплив, талас који га је још више унеспокојио, и тим осећањем занет већ је избио на пијацу и улицу Горког. Људи су се наједном створили у готово фантастичној секвенци њиховог умножавања, триплирања, и човек је помислио како се страх може видети на њиховим лицима закамуфлираним понирањем у свакодневне обавезе. Ишли су одрпанији него раније, скрушенији и гладнији. Он их је посматрао, трудећи се да делује поносно и плодно, тако окрућен, заузет кесама док га је незаустављиво обузимао тај нељудски страх (о, да, Новак је морао помислити да је нељудски), осећајући како се између позе достојанства и унутрашњег титрања зебње заправо гуши. Људи су почели да му узвраћају погледе, због тога је постајао све нервознији па је сталним покретом прстију кроз косу покушавао да прикрије све то што је у њему колало. Да прикрије титраје некога ко је чекао да се живот који му је подарила природа заврши, промени, искриви, изобличи, најзад, да постане подношљивији усред једне земље која више није могла бити подношљива.
И по ко зна који пут тог дана, после друге Кратовчеве приповести, рекао је себи: Више ништа неће бити исто када се прича буде одвила до свог краја! Пожелео је у том тренутку, запахнут задахом науљених пнеуматика тролејбуса, нешто сулудо, нешто што нико ко га је иоле познавао не би ни у лудилу уврстио у његове жеље, да узме у руке једну од својих драгоцених камера, прикључи продужни окидач на њу и слика себе. Да се слика аутоматским окидачем који је испуцавао комплетан филм за само неколико секунди, наг и повијен, урушен у себе, не би ли касније, на миру, могао сагледати своје тело усред једне метаморфозе, усред процеса који је сваког следећег јутра, после сваке старчеве реченице, после сваке измишљотине Ивана Ковача, доносио битне промене, важне симптоме надируће болести. Присећао се, док је гурао тело кроз гужву изнемоглих а, опет, погледима љубопитних људи што су куповали конзерве у малим радњама са полупразним рафовима, да му је кроз главу поново прошла добро позната реченица: "Фотографија механички понавља оно што се више никада у том облику неће поновити".
Испред њега је ненадано искрсао мушкарац у офуцаном, бледобеж болничком мантилу са пластичним папучама на ногама, био је то млађи човек али пожутелих зуба пресвучених никотином, опточен густом и прљавом брадом и искесио му се у лице. Његова брада се помакла, Новаку се учинило да је покушао да му се обрати, али из уста, напротив није изашао ни један једини звук, можда неко шкрипање. Новак је покушао да га избегне, његов нагли трзај телом улево није изненадио беспризорника, он је посегао за својим десним а Новаковим левим, испречујући се на путу, и тада је заиста промрмљао нешто, међутим из његових уста, пре звука излетео је трачак хлороформа а потом и следећи, алкохолног врења. Новак је поново осетио како страх почиње да се слива низ леђа, како је његово тело почело да емитује неке отрове што су избијали сами од себе створени, потом је покушао да још једном избегне насртљивца и овог пута у томе је успео. Пијана будала остала је за њим, али страх, он је још увек био на леђима. И Новак је грабио кући.
То вече, пошто је припремио себи попару коју је прогутао у даху, у гутљају што се као код пловки само нанизао бридећи у једном грлу, заличивши себи на Иванове или Авелинове описе обеда у шуми (помисливши при том како је беспризорник са улице у болничком огртачу заправо заличио на све његове маштарије о
Панкратион