|
|
 |
Павле Соларић (1779-1821)
|
|
ЦИП – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 886.1-1 СОЛАРИЋ, Павле |
Чудесни поетски храм Павла Соларића у коме се сусрећу и зборе наша стара, средњовјековна духовна ризница и нова српска поезија и који - по дубини, полифонији, узлетима имагинације, унутарњем обиљу и понорнотананом, филигранском језичком везу - заузима једно од кључних мјеста у свеколиком српском пјесништву, готово два вијека након настанка остао је, углавном, као под земљом, скрајнут и ширим читалачким круговима незнан.
Соларићеви стихови постхумно објављени у Летопису Матице српске (1826-1834) могли су, додуше, бити инспиративни за Стерију, који му је посветио пјесму, а његова метафизичка поезија - у којој свијетли божанско космичко безмјерје и збивају се, у раскошном језику, небесноземни укрштаји - морала је одјекнути у Његошевом дјелу, што би требало да буде предмет посебних истраживања.
Старији писци историја српске књижевности (Стојан Новаковић, Јован Грчић, Андра Гавриловић, Тихомир Остојић, Павле Поповић) Соларићеву поезију ако и региструју о њој говоре узгред, у оквиру ондашњих стереотипа, док је једину монографију о Павлу Соларићу написао, на почетку овог стољећа, Никола Андрић,1 помно пратећи његов живот и стварање, али Соларићеви стихови у њему не налазе одзива, па пјеснику замјера што, попут Лукијана Мушицког, не реагује на актуелне догађаје и не пјева о дизању гимназије и отварању библиотеке.
Јован Скерлић (који Милоша Црњанског подсјећа на жандарма) своју пресуду Соларићу изриче у једној реченици: "Најзад, бавио се и поезијом, а после његове смрти штампан је у Сербскомь лътопису приличан број његових стихова, превода из Овидија и слабих оригиналних стихова".2
Скерлићева пресуда имала је несумњиво погубне посљедице; други су је, у овом или оном облику, само понављали. Књижевни историчар Јован Деретић пише да је Павле Соларић "тврд, опор, језички неспретан стваралац. Његови римовани четрнаестерци котрљају се споро и тешко као по неравном путу".3 За стихове:
Све се креће и понавља, све се опет дружи,
Све љубови даре носи, љубови све служи.
или:
Кад природа празнујући совершава тајне,
Од’јева се ил’ у воду ил’ у луче сјајне.
као и за стотине других Соларићевих стихова радије бисмо рекли да су врхунска језичка музика него "котрљање".
И књижевни историчар Мирослав Пантић у Соларићевој поезији налази "неизбрушеност" и "развученост", али истиче да је Павле Соларић, као пјесник, успијевао да "излучи комаде правог бисера".4
Знатнију пажњу Соларићевом дјелу посвећује тек Милорад Павић, смјестивши га у предромантизам и трудећи се да га тумачи у оновременом српском и европском књижевном контексту, другачије од претходника.5
Младен Лесковац у прво издање своје Антологије старије српске поезије (1953) Соларића не уноси, а у друго издање6 уврстио му је чак осам пјесама. Ни то, међутим, није био довољан повод да се "ископају" сви Соларићеви стихови, односно они који су сачувани.
Као филолог који у звонкој ковачници кује нове ријечи, ради на утемељењу терминологије у више научних дисциплина и судјелује - уважаван од највећих имена славистике - у реформи српског језика и правописа, Павле Соларић дао је приносе које ваља валоризовати, као и све што је урадио, преводећи философске, географске, историјске и друге списе и окушавајући се као аутор на разним подручјима. Овај самотник, кога од младости прате болест и материјална оскудица, ерудита и коректор од особитог кова у штампарији Пане Теодосија у Венецији, учинио је све што је могао на ползу српског народа и у многим практичним пословима уложио је огроман труд.
Но, као пјесник није био нити је желио бити дидакт, дубоко прожет спознањем да поезија не испуњава никакве утилитарне задатке, да је "чудо сви’ чудеса" и да пјесник пјева у божанској слободи, стижући увијек до златоносног језичког језгра (гдје се здружују најудаљенији свјетови) пречицом, у надахнућу, откровењу, а не околишним, рационалним путевима. Драгоцјена руда пјесме може да се обрађује, али најприје мора да дође и да има небесна својства. Ове мене пјети уче, слоге саме вежу, / Из свог гаја са мном тајно устају и л’јежу - пјева Соларић о музама.
Посједовао је свијест о изузетној вриједности својих пјесама, а зашто их није сабрао и објавио у књизи - не умијемо одговорити. Узроке, пак, неадекватне рецепције његове поезије, у минулом и овом стољећу, лакше је наћи, о томе смо понеку ријеч већ рекли. Соларић је чисти пјесник божанског, озарен и узвишен (одређене пукотине и наноси у његовом поетском дјелу ову оцјену не обарају), флуид његове поезије није доступан свакоме. У Соларићевим пјесмама нећемо наћи стихове родољубивог заноса (мада је, иначе, био стамени Србин), као ни испуњавање неких социјалних налога или било шта друго што није искључиво у служби поезије. Као атипични пјесник "чудњачких" стихова, Соларић је био и остао неприкладан за сортирања и фијочице, његова поезија није добра "грађа" за илустровање владајућих идеја, Уосталом, Соларић јесте највећи, али не и једини скрајнути српски пјесник: у овом вијеку нису објављене ни књиге Викентија Ракића, Јована Дошеновића, Јована Пачића, Никанора Грујића, Јована Суботића, Меде Пуцића - а листа се овдје не завршава. Ови пјесници, изгледа, нису довољно "глатки", "лагани" и уклопљиви у готове распореде и вредносне љествице у које се не дира.
Соларићев стих је четрнаестерац - риједак у српској и словенским поезијама (налазимо га у народном пјесништву и понеким пјесмама наших пјесника, од Динка Рањине до Змаја) - гибак, динамичан, течан, звучно и значењски пребогат, крцат асонанцама и алитерацијама, семантичким нијансама, преливима и свјежим поетским сликама.
Српско пјесништво послије Соларића, без њега, ишло је својим путем, одмјеравајући се понајвише према народном десетерцу којим је спјевана величанствена поезија, али га је Павле Соларић сматрао закљученим, затвореним, неподесним за властито пјевање. Исти однос према народном десетерцу имали су и значајни пјесници српског пјесничког модернитета (Станислав Винавер) који Соларића, готово сигурно, нису ни читали, а прошловјековни пјесници домогли су се властитог гласа једино кад су измицали народном десетерцу, не губећи се у пуком копирању фолклорног насљеђа. Било је и радикалних пробоја из десетерачког оклопа, поезија се отима из уза, уништава их - или је нема.
Пјеснички језик, могли бисмо казати, ради (и) сам.
А језик Павла Соларића је народни, арматура је српска,7 са црквенословенским и руским лексичким елементима. Овај дио лексике данашњем читаоцу отежава примање пјесникових стихова, али без црквенославенских и руских ријечи Соларићева поезија била би лишена несвакидашњих чаролија, не би ни била оно што јесте. Соларић је своја вознесења, кладенце душе и густину и чистоту чувстава што их је слушао, знајући да човјек у себи носи "молву неодрјешене бесједе", могао исказати једино у језику кога је, богонадахнут, створио, језику у коме чујемо бруј и ромор древних језичких и духовних врела - кроз слово пјесника у новом времену.
Соларићева поезија је јединствена химна, појање радости, велика похвала Творцу, човјеку и природи, бескрају, чудесима и преображењима васељене, јединству и тајни видљивог и невидљивог. Свака стварца прожета је и окупана небесном, свепрожимајућом свјетлошћу (у његовим стиховима налази се читав један свјетлосни вокабулар) и просте подјеле на горе и доле овдје не важе. Еротске игре, хумор и говор свакодневнице јављају се скупа са узвишеним, тијелу се не ускраћује што му припада.
Овом пјеснику су неприхватљиви они који нас располућују и "као на мучилу човека растежу, вукући га једни за душу, а други за тијело" - како је записао у једном од својих предисловија.
Земља ми је подножије, а небо возглавје - у овом стиху сажима се пјесниково виђење човјековог мјеста у космичкој хармонији. Код Соларића нема, у правом смислу, зла, оно је без супстанције, "љубве тама", љубав је у средишту и свуда, у свему је њен печат:
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ми смо позвани на космичку гозбу, заједницу светих, да празнујемо, са чудима у себи и око себе, са свим што је недокучиво (непостижно), у непропадљивом (нетљеном) свемиру. Човјек, ипак, "радо изван себе живи", заборавља суштину, све жели опипати (осјазити).
Небесни дарови стижу пјесницима, Божијим изабраницима, који посредују између Творца и човјека. Соларић је пјесник јединства, његова поезија настаје прије пјесништва модернитета, када на ред долази "расуло апсолута", ишчезавање божанског и ламент због тог ишчезавања, мада ни у модерном добу сви не путују истим стазама.
Соларићева поезија насељена је грчким, римским и словенским боговима, којима пјесник придодаје своје, моћни антички градови, споменици и читаве цивилизације у његовом пјевању постају симболи, слике, метафоре, старе форме (еклога, посланица) одјевају се у нове одежде, Пиндар, Вергилије и нарочито Овидије његова су лектира, као, уосталом, и француски енциклопедисти и европски пјесници XVIII вијека и, дакако, од почетка и стално Библија, литургијске српске и руске књиге, дјела византијске мистике и његових савременика који су писали на српском, али сличну лектиру могли су имати и други, а Соларић је један. Комплетно штиво (природу, људске грађевине, књиге) претопио је у божанску музику о каквој касније говори Винавер: "Замишљам... песника и песму као мелодију којом јечи цела васиона, као зрачење које обузима огрезла бића. Песник тражи да обухвати целу васиону."8
А Соларићев стих о повезаности привидно удаљених ствари Милују се нека древа с различни острова неодољиво асоцира на суматраизам Црњанског. Чини се да ово довођење у сусједство Соларићеве поезије и наших модерних пјесника има чврсту подлогу у њој самој, а рекли бисмо да Соларић сусједствује и са Блејком, Хелдерлином, и Пушкином. Са свјетлосним визијама, укидањем јаза између земног и небесног и слављењем Бога који је по суштини недоступан и надимен, али се његове енергије, што происходе из суштине, откривају и саопштавају човјеку, Павле Соларић је, на специфичан начин, у фасцинантној близини исихаста и Св. Григорија Паламе (1296-1359).
Као пјесник божанског, кога обасјава и прожима свјетлост Свете Тројице, чудотворац и мистик, блистави богогласник Павле Соларић неће бити близак опсјењенима који стењу "пред лицем кумира", у овом времену када куга прогреса чини своје.
Али, његова поезија сада је овдје - намијењена онима који су за њене гозбене дарове спремни.
Здравко Крстановић
1 Никола Андрић: Живот и књижевни рад Павла Соларића // Рад ЈАЗУ, књ. 150, Загреб, 1902, 103-194.
2 Јован Скерлић: Историја српске књижевности, Београд, 1967, 121.
3 Јован Деретић: Историја српске књижевности, Београд, 1983, 214.
4 Мирослав Пантић: Одушевљење и журба заборављеног просветитеља // Дневник, бр. 8980, Нови Сад, 31. X 1979, 9.
5 Миодраг Павић: Предромантизам / Историја српске књижевности, IV, Београд, 1991.
6 Младен Лесковац: Антологија старије српске поезије, Нови сад * Београд, 1964.
7 Павле Ивић: О језику // Република Српска Крајина, Топуско — Книн — Београд, 1996, 151.
8 Станислав Винавер: Надграматика, Београд, 1963, 43.
Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе
Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.
Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,
Тим су штедра ублажила живот нам небеса!
Трисвјато је коло што ме данас к тому буди, 5
Пој, што волиш, љупко вјешта, нитко те не суди.
Брјацајте ми чтене гласе прсти с разни струна,
Из ц’јевница гортана мог јасност златног руна.
Сприп’јевајте, мили друзи, огњу моје груди,
Жар у пјелу, то су неке превиспрене ћуди. 10
Овидиј се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи,
Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи.
Древност шиље на потомства што је увјеџбано,
Спомен оца синовом је свјатило гадано.
Сказује се безпоњатна, велика и красна - 15
Бодро, музо, кад загрме вселеној ужасна!
Дивни жребиј созданија овога је света,
Страовито земља с небом око нас заклета.
Само с’јева да се смркне и брже дан мине,
Што живи да изумре, како једва дине. 20
Све што време на свет даје, и камен и древо,
Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно његова смо требишта сви жертва,
Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.
Из утробе своје ствара он дивна и худа, 25
Као паук паучину части свога уда,
Чада своја он поједа да нова прежива,
Так пучина р’јеке глота, изворе подлива.
Ништа за њег ни велика ни малена нема,
Да се збуде и постане ил’ у ништо спрема. 30
Сва су всује имушчества горди богатира,
Стада туне и пажити убоги пастира.
Тамо тоне грозна слава силни витезова,
У времена њедри труне љепота градова.
Величију царства стоје љета записана, 35
Рука чезне, чезну дјела рукама создана.
И будући једно царство и судбина мира,
Исти закон и у звезде све ваља да дира.
Кажу да је небо негда више чло свјетила,
Ина другда преко реда оку видна била. 40
Све на земљи лице мења, прерађа се, празни,
Сва природа, рекао би, ко бјегле сна блазни.
Горе силне и дубраве трус и огањ квари,
Од потопа једва спасе Ноев ковчег твари.
Гди су данас рајска мила на Гиону лона? 45
Столпост’јена небопарног камо Вавилона?
Камо злато гилеадско, утвари с Офира,
Камо причет и таинства мемфидскога пира?
Иста мудрост чловеческа има рок и време,
Сад се дигне, сад посрне, ка’ и опште сјеме. 50
Греција се свали у тму, дигне предјел Рима,
У Халдеји и Египту глупује сад зима!
Ништа тврда кад га није на небеса вису,
Ништа тврда чем се годи числе в’ љетопису.
Премињују исти бози (прилике од људи), 55
Ини в’јеци, и језиком иног бога суди!
Гди су храми Аполона и хвала Сиона,
Гоморејска јудол камо, молбиште Амона?
Седмерично мира чудо, у праху Дијана,
Стр’јеле стрте Јупитера, попрата двер Јана? 60
Роди бјеже испред родов’, в’јек не види в’јека,
Свуда граби, свуда топи забвенија р’јека.
Дрјахли само останци се нанова прелажу,
И рвине истоштено предство свуда кажу.
Так и наши бритки струје стрмоглавце дани; 65
Срећа ли је, чудо ли је, ми смо на то звани!
Збогом мили обичаји, збогом сласти жизни,
Пагуба је у судбина свем чтена главизни!
Сва се мудрост изумљава и дух страхом круши,
Кад у миру ничтожество корачи да внуши. 70
Чувства замру кад вселена небитије тиче,
Куда глухо мрак и празност бездна бездни риче.
Али басна, всегда смешна, всегда учна каже
Да пространа гадатељства не знаду шта траже.
Ево што нам она на то прип’јева из књига, 75
Послушајмо, воља сваком, ум је без верига:
Што ј’ год стало у битија своје суште племе,
Имало је неодступно и мјесто и време.
Ово тројство всегда буде, мисал сваком ласна,
Иначе смо, сва вселена - ничто, нага басна. 80
Да истеку сва времена, да нестане мјеста,
Да ишчезне присносушна тушта мирског т’јеста:
То нек’ који лжепророк пустој впери глави,
Ничто није нигда било слично Бога слави!
Чудеса су сва престала, другим ко се нада? 85
Мечтанија земља позна и за њи да страда.
Впрочем људи, премда знаду попришта свог мету,
Житељствују као да кане вовјеки на свету.
То је пјесне моје чудо, хоћа повседневно,
(Ко би реко?) јоште позно колико је древно. 90
Кратковјечни, радује се човек својеј жизни,
Сваки ј’ час нов, двојевремен, којих није близни!
Што је прошло, тог за њега овде више нема,
Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Шта ће бити, то нек’ Едип ком’ оће одгада, 95
Ја ћу радо плод не знати грјадушчега сада.
Чадо часа насушнога, Сатурнове вреже,
И гди стоји, куда ходи, сједи или леже,
Невјеж свега, човек радо изван себе живи,
Све освоји, све прикуси, да му се мир диви. 100
Сад бог земни (време суди), а сад раб под игом,
Сам се смјеје другда својим и диви подвигом.
Срећу тражи? Празна је реч, вели, међу људма,
Пак’, ко оће, престолствује свакоме у грудма.
Земљеродни, не тужимо, тог међ нама нема, 105
Ком’ је срећа тако лоша да му всегда дрема.
Ко се данас с њоме грли, ко да с’ од сто љета,
Ко што ласно стогодишњи зао час све смета.
Благо за нас, о незнанство сутрашњега дана!
Пусти, нек’ се с нам надежда, кћи ти, игра рана, 110
Пак нас запри, колик’ оћеш, међ сутра и јуче,
Само нам дај од данаске све у руке кључе.
Мила музо, сад ми пристрој дивне твоје гласе,
Празнуј са мном, чим се пири твога двора красе:
Низзови ми древна љета часом златног в’јека, 115
Да ускипи и нам р’јеком стољ меда и млека.
Витај с нами (тако реци) свако неба нуће!
Благи бози, сљезте данас (небо је могуће!).
Ви сте негда свашта људског учасници били,
У Содоми, о времена, с људма јел’ и пили. 120
На Олимпу (памти земља) најкрасниј’ дни бјаху,
Кад се лици, кад пиршества и гозбе вођаху:
У весељу, жизнодајни, ви сте мир создали,
Љубве пуни, радоват се твари произвали.
Мене неки подилази свети трепет, друзи, 125
Душа моја оков трза, мни Бог бит у узи.
"Ти си с неба по пореклу”, све ми нешто каже,
"Та и с т’јелом вознешени горе, што се блаже.”
Отверзите, нек’ се двери и прозори мире,
Нека зјају све по дому к чувствам нашим дире: 130
Бози с нами и богиње нека чловјечствују,
Дан и неба, људем свети, ево, божествују.
Цари наши, земсти бози, с људма другда ладе,
Земсти бози? С бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? Человјеку. 135
То с’ и бози највољели у свакоме в’јеку.
Зато нека све чудесно оставе у двору,
Пак под зраком раба дођу сувим и по мору,
Не језици жарки само као с бурним виром,
Но читави људи људски ко негда к пастиром. 140
Запјево би велегласно и к неситној души,
Да ме св’јети, да ме в’јеци, да ме глухост внуши!
Летио би на молније небопарном крилу,
Возвјештаја преизбитну твари творца силу.
Казао би незабвено и св’јету и в’јеку, 5
Еј, вјечна је то истина, да ми свуда реку!
Да се попнем на висоту вавилонског столпа,
Нек’ се мете недоумна человјечја толпа;
Глагољ би мој свуд обрјео разумиво ухо,
Како спори черв находи всегда своје рухо. 10
Нити чудо (бивало је веће међу људма),
Да се такви дари роде у избраним судма;
Вид за мира согласије и бесједе рјесне
Предизбро је лике паче и пјеваца пјесне.
Воздуси су му в’јесници, а пути вјетрени, 15
Слуге јего (цар му поје) пламен су огњени.
Ништа није беспослено у његовом дому,
Урок је дат од владике читаву и рому.
Трава траву, све подобно, пчела пчелу рађа,
Помеша се и род другда и настане свађа. 20
Који звезде прстом врти, по будушчем шеће,
Нињешности престолствује, мимошла пролеће;
Који присно сам из себе сваколика ствара,
Прима у се опет натраг преживајућ стара;
(Ибо, премда никад није без поретка било, 25
Сва вештества, ран’је кашње, ко у води мило,
Пливала су растопљена у пламеној р’јеци,
То су наши, то су позни искусили в’јеци).
Вседржитељ (то прозвиште пристоји се Виду),
Вољео је овци јагње, уши дати гњиду, 30
Сваком роду потворимо своје покољење,
Нежел’ с чудом ужасават сваки час створење.
И кад на твар дјејствује, служи се са твари,
Да објави сирјеч, вњатно, како за што мари.
Ове силе дјејствија, кад буду на јави, 35
Кратковидно око разној приписује глави.
Отуд пјевац аузонски бистрим стихом с’јева:
Страх је боге починио, у миру, поп’јева.
Јест и није, ту сад мисли могу бити наше,
Да је придо: благодарност, погодио бјаше. 40
Што су вешти, којих је злост ил’ штедрост на гласу,
(Све је добро у свом роду и у мјере власу),
Мјестом више ил’ временом од нас размакнуте,
Љубити и’ ил’ се бојат’ проче зримо путе.
Пројезди ко гди кроз село у пишном од’јелу, 45
То је доста, за час буде све у смутном мелу;
Друг се друга допитива, јагми знати, ко је:
Цар ли воље посјетити достојање своје?
Том се диви што ко није учинити кадар,
Већем дјелу већу силу доумјева на дар, 50
И будући разна дјела, разне дума силе;
О, услиште, то су вине богородне биле.
Ако образ, сјена цара, одежде омета,
Страх ил’ љубов код простака силно зановета:
(Који људи нису спрва сви простаци били?) 60
Да шта неће самодршца пути бити свили?
У незнанству кромје оног што у чувства дира,
Витајући родне стране пражитељи мира,
Како су кад искусили, угодно ил’ жалко,
Том су ужас вмјењавали, срце слали жарко. 65
Свако чувство (то је радо човек дужан себи),
Да кад нибуд криво стало ил’ назадно не би,
Разбрало је све предмете: ту худи, ту блази,
Раздрло се царство једно међ бози и врази.
Бурни вихор по воздуси ту име получи, 70
Пре се збило богом бити, мира житкој лучи.
Воње цв’јећа ухале су из њедара Цв’јете,
Сњеди људске сипале су из прегаче свете.
Штогод т’јело осјазава, иног бога дање,
Иста чувства имала су говјено клањање. 75
У свакој је вешти име скупа с богом стало,
Ништа не би погр’јешили да је једно пало.
Међ њима је и Бог био, отац богов, људи,
И кад овим још судбина вељеваше: буди!
Нек’ ми иде ко год зове многобошце древне, 80
Противножник да ми буде, и чем муња севне.
Божество је премудрости правило, начало,
Које судбу к слуху зове, ко што је и звало.
Јест човеку што природно дјелатеља мнити,
Гди год дјела траг се види и правости нити. 85
Нити доста: он све прстом осјазити тежи,
У свачему, премда чезне ко вода у мрежи.
Творца хоће ко припету, лицем види к лицу,
Што несташни ваде лесно рибу на удицу.
Ево како благодарност сама вуче људе, 90
Да у оном, што вјерују, ласно сви заблуде.
Како бистро љети роне луче с’ жарког сунца,
Но точила хладна поје јелена и јунца!
Ко што воли нека пјева и гласе пребира
На ц’јевници седмозвучној, ил’ у свирјел свира.
Није сваком једна жеља, нити игра ума:
Шта би било да друг другу у свем равно дума?
Нит’ би мого искуснога поучити мудри, 5
Или да су сви невјеже, ту би ишло: удри!
Свуд би сами свеци жили, или љути зв’јери,
Разно пјети не б’ умјеле бога пјевца кћери.
К’ чем’ ко стреми, тамо жарко нек срце воспари,
Тамо завјет’, тамо љубве нек’ му иду дари. 10
Јаворове иште л’, ево! (гусла звонко скрипи),
Ко осећа да му уз њи бољма груд ускипи,
Има који на стерн поју и од сламе писак,
Славуј слаже благогласје, сова љуби врисак.
Не варај се, чадо земље, што ти неки кажу, 15
Да су људи равни били; ловка, слова лажу!
Од ребра је жена своме мужу покорена,
Научи се оца бојат д’јете из малена.
Племенује отац први, достојно владика,
А синови ил’ срамота ил’ дружине дика. 20
Ово је већ првородни отац сјетовао,
Кад је Авељ под Каина брата мишцом пао.
Што је пао, који веле: зло с’ је припетило,
Зар не вједу да је тако богу Виду мило?
Што су древни гди плакали, то ми сад пјевамо: 25
Брјацајте нам ветхо, ново, дајте лике, дајмо!
Нек’ воздуну, који љубе, у рожане трубе,
Нек’ подиму тимпан с кликом на небесне клубе.
Шум градова, тихост села, непогоде мора,
Ил’ витежство, славу људи и пишност код двора, 30
Позоришта и чудеса всесилне природе,
Ил’ куд виле ил’ куд волхви, волкодлаци ходе;
Нека пјева ком се рачи и како зна слаже,
Што год хоће (све се може) нека браћи каже.
Моје врсте виспр иду у својеј главизни, 35
Внушите ми (ја знам ко ће), вкушеније жизни.
Та ужиће, велим, вита свагда и посвуда,
Шта је зато у ком виду овуд, у ком туда?
Ужива се и по горам вису до облака,
И житеље пренебесна ‘рани звезда свака; 40
Ужива се, правда теби, у глубини мора,
Што нам умре, престави се, новом жићу зора.
Југ и восток, како и ми, запад и лив дишу,
Сваком своја нужна участ, как’ орлу и мишу.
Да гди живот попрестане ил’ да се истреби, 45
Масна би неба стала, сало више не би;
Версе се разглавиле би пространоме миру,
Дуж и преко звезде стрле по вселене виру.
Ужива се и кад с’ стужом свуд скрежеће зима,
Кад пасњачиј зној припече, и тад гође има. 50
Ко јесени не зна полност, ко радости весне?
Овде буди моји крила, доља моје пјесне.
Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче, 5
Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
Даљна другда и језера исти су плодова. 10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари, 15
Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
Силна свуда као сушти Сатурнови зуби. 20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама, 25
Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи. 30
Тужи, срце јадно моје, за те је тек туга:
Све се грли с милим својим, а ти не имаш друга!
Риданија теби токмо нек’ буду по ћуди,
И најслађе сјетовати б’једној твојеј груди.
Сви гобзују у радости, ти жертва печали, 5
У сладости за те горест и вражда у шали.
Горуј о свем, колико је чувство твоје јако,
И све, што те окружава, примај наопако.
Тужба твоја нек’ се чује гдигођ што дише,
Нек’ се и камену добро упише. 10
Поток нек’ ју источником, одзив горам скаже,
Свирала се по долинам ток у њу прелаже,
Зефир пољам нек’ огласи а птице воздуху,
Рибе сињим свим пучинам’ и р’јекам’ на суху,
Зв’јери од ње по дубравам’ нека грозно циче, 15
Нек’ с њом грми, и далека бездна бездни риче;
Кроз вертепе до дна чрева земље нек’ зајечи,
До врх неба кроз све зв’језде тужба твоја звечи.
Једа сам ја зар најгори, да љубовце нејмам,
Да сав живот у жалости без плода продремам? 20
Голуб има голубицу, јуница за бика,
Хиштни јастреб диже куша дољу милосника.
Ако нисам л’јеп и красан, ја нисам ни ружан,
Не премудар, ни јуродив. Да у чему дужан?
Ја не имам с ким да другујем, да се разговарам, 25
Да се тјешим, совјетујем, љубве носим јарам.
Ја, кому би (да ми није шчастије заспало),
Не дјевојку, но богињу дати надлежало!
Јер, о судбо, кунем ти се да из моји врста
Дид би више научио нег’ ја с њег’ви прста. 30
А овако више љубим, и више се каже
Да предмети љубов моју избјегнути траже,
Да ме свашто само дражи и са мном се руга,
И одреду моју јавља: бити ми без друга.
О како је, срце моје, без њег бити тужно, 35
Како свашто у природи без весеља ружно!
Зора своје руменилом прсте не умива,
И Данице б’јело лице све тамније бива.
Јутру, ком се луг радује и њивјани класи,
Низ плаве се, мјесто росе, жупељ ц’једи власи; 40
Оно теби возвјештава часе пуне жала,
И взрачни дан тебе цв’јели, кад блажи остала.
Може ли ко вјеровати да најљупче страсти,
Ако нам се не намири, грозне су участи?
Ев’ у з’о час ја осјећам (није уста дрзост), 45
Без љубови жалост влада, из ње на све мрзост.
Све куд влада см’јех, красота, слатки пјесан гласи,
Теб’ је черно наличије, мука и ужаси.
Теби горе вопљ шиљу, потоци плач дају,
Зв’јери стењу и птичице уздишу по гају. 50
Глас одзива из пештера с жалостију јечи,
Долине су без свирала, нит’ гди лира звечи.
Тихе сјене из дубрава ко бездне ти ричу,
И древеса међу лишћем јао, јао, вичу.
Ако мене, ах, Венера, причина мог жара, 55
Ћудљиво (јер вине не знам) оће да покара;
Ако, што је мени пјесне о љубви шаптала,
Мени крати што је кроз њи често обећала;
Зашто није у богова ко што је у људи,
Да ми други буд’ у помоћ’ и вешт моју суди? 60
Све призивљем, и све всује, да нигди ни трага,
Завјет носим, но нућа су посвуд мјеста нага:
Пођем камо до богиње, страну нађем саму:
У пештери нејма Нимфе, ни бога у храму.
Тражим виле по планинам, пусти стоје л’јеси, 65
Ишчезле су ми вјештице са земље и б’јеси.
Саде видим како се то на зло моје спрема:
Судбина је сверх богова, зато ти њи нема!
Но судбина нек се презне на питања врућа:
Пристоји ли да овако буде свемогућа? 70
И да, која руком води шчастије свег’ св’јета,
И божества превосходи, а да није света?
Да ми даде њежно срце и с њим жељу спрегне,
Да назначи и предмете, пак му иј устегне?
Тужи, горуј, срце моје, тебе ми све вређа, 75
Тебе мори глад код јела, и код воде жеђа.
Злак је теби увенуо, плод се с древа круши,
Студенци су усанули и сок се свак’ суши.
Теби биље, мјесто воње, издише јад пара,
Трава нејма силе више, ни ружа свог шара. 80
Може л’ бити што по вољи кад нам оног нема,
Што све воље опредјеља, не уме да дрема?
Слаткопјевна соборишта и града прелести
Нису кадре круте твоје жалобе помести.
Нема село угодија, пландишта су пуста, 85
Око р’јека невесело, пољем магла густа.
Вертоград је изгубио љупкост своју за ме,
Стопе моје траже токмо ходнице насаме.
Ја сам орган запустио, прсти су ми крути,
Гортану мом глас промуко, струне ћу расути. 90
Језик бољма пелин љуби, око мака слапи,
Ноздрам мојим угодниј’ су задушљиви вапи;
Ухо само кукавице пјесни внима срамној,
И кертини све ми својство завидује тамној.
О љубови, силна ти си, гди би за ме било, 95
Гди је мјесто куд не вије житко твоје крило?
Или зашто тако ктесте, о ви бози дурни,
Да кроз овај мени проћи треба возраст бурни?
Другим занат Овидијев, иним бапски чари,
Кому купјел, ком помажу неког пива дари, 100
Но помошчног за ме није прозјабло корена,
Ни бољезни л’јека нејма срцу мом од жена,
Колико је од востока до мрког запада,
И од југа до суровог сјеверовог лада;
Колико је сиње небо под земљом пропето, 105
Толико је срце моје тугом обузето.
Вечером се ова болест ка’ и друге зледи,
Што на дружбе свију твари из самоће гледи,
Како сирјеч свашто свога драгољуба мами,
Да у дупљу, логовишту, гн’језду нису сами. 110
Нашто разум и човеку боговидна глава,
Кад у нечем завидити може срећи мрава?
Нашто пјесне досадашње, да и’ огањ спали?
О, да може, и памет их у мени умали!
Заклињем све, ко ме чита, да ме меко суди, 115
Нити њежно чувститељство пом’јеша са блуди,
Да се истом опомиње да нејмаде зида,
Ког пробити не би могле остре стр’јеле Дида,
Да, несташни овај божић свему је сам буна,
Ни човека, ни на небу не штеди Перуна, 120
Да се овај на престолу вишњем узнемири,
Да се чудно преобрази и земљу привири:
Пак у зраку златне кише, лабуда и бика,
И иначе, све у име љубовни прилика,
Достоји се да дјевојке ко човек осјени, 125
И неки час царство мира за љубов пром’јени.
Мени, коме чуда сила не може да служи,
Шта остаје, него да ми срце горко тужи?
Које зато ни почем већ сунце ниско зађе,
Нигди свога јошт покоја не може да нађе. 130
Зв’језде плаше очи моје, прете ми, не св’јетле,
И на немир сваки час ми уши чују п’јетле.
Журчаније поточића, пјеније славуја,
Зефирово шептаније, мени су олуја.
Жижци ноћни гди закр’јесе ко искре расути, 135
Ил’ затрепти пламен земни, све то на зло слути.
И тако сад на ме зјају намрштени мраци,
Мјесечином шатају се од сјена призраци.
Ни сам не знам, би ли свему, што год бди на дану,
Или ноћном, уви, више завидио врану! 140
Луна токмо, која тихо врх облака пари,
Подобна се мени чини измеђ свију твари,
На висини, у самоћи, мучи и сва бл’једа,
Рекао би да ју тиче, ка’ и моја б’једа.
Но и она свога драгог ваља да имаде, 145
Премда ретко састаје се, сласти љубве знаде.
Зашто крије лице од нас, камо ли се спрема?
Сваки мјесец, гди је онда кад је код нас нема?
Нејма љубов различија, но свуда једнака,
Небо, земља, сва су пуна силни њени знака: 150
И богиња оно тражи у чертогу сунца,
Што јуницу на ливади притеже уз јунца.
Овако сва уживају, тим, да живе знаду,
И настоје да вселену ни часом окраду.
А ти само, срце моје, до конца без друга, 155
За твоје је објатије једина тек туга!
Дан се клони, друзи, време настоји,
Да се поје о чем’ гостом пристоји!
Пристоји се о свем томе, што весеље даје,
Дајте сличне зато гласе, да нам слађе траје.
***
Се что добро, друзи, или что красно, 5
Нежел’ жити браћи вкупје и часно!
Јести, пити, шалити се, бити добре воље,
То су нашег здје блаженства с’ неба дате доље.
***
Хвала теби, Творче, прва на свему,
На животу, здрављу, миру нашему! 10
Теб’ је радост угоднија веселога пира,
Него трепет и стењање пред лицем кумира.
***
Домаћину почест на овој гозби,
Хвала што нас скупи, његовој прозби,
Што предлаже всесердечно толике нам даре, 15
Брати, своји, ту госпоје, ту све господаре.
***
Но надлежи пјесан више дигнути,
Аки б’ с трубом, с’ гласи силно викнути:
Благодарја све деснице, које ово благо,
Или хране, или дају, или бране драго. 20
***
Радуј се, о књаже, нам добри оче!
Да те Бог поживи за дуго јоште!
Јер твој жезал правду твори, враге отражава,
А штит шири свуд тишину, људе ублажава.
***
Слава храброј војски, доблом витезу, 25
Свакој мирској власти, што за нас љезу;
Они с мачем у погибељ на пољама брани,
Ови с пером, с уредбама, у граду и страни.
***
Чест црковном причту, по својству плода,
Учитељем благим свога народа, 30
Што обој настављу и добру нас уче,
Да и’ само Бог умудри, да нас не узмуче.
***
Благодарност од нас буди пастиру;
Буди земљедјелцу и његовом миру;
И на води и на суву хвала будном ловцу; 35
И који све придобавља, брижноме трговцу.
***
Кому слава овде јоште достоји?
Нека пјесна каже, и шта он строји.
Име му је благогласно и указ заната,
А дари му на трапези паче сувог злата. 40
***
Пируј, пируј, гозбо, гортан разверзи!
Свак’ љубвом нек дише, нитко не мерзи,
Чаше пуне нек бризгају врхом из путира,
Јер се тако име слави бодрог винцилира.
***
Он нам краси холме, ходнице своди, 45
Куд је трње расло, ту гроздје роди,
Винцилир је воспитатељ младог лозе сина,
Попечатељ реског моста и вожд старог вина.
***
Кликни с чашом, друже, десно и л’јево!
Вино жеђу гаси и грије чрево, 50
Чини више, јер се пије другда и од л’јека,
Пророк вели да весели срце человјека!
Черна земља влаге пије и древа напаја,
Море пије дожд и росу и реке сви краја,
Сунце море, а сунчане мјесец пије зраке,
Зашто, браћо, и ја лозне да не ц’једим злаке?
Ја сам хтјео Југовиће, хтјео пјети Јанка,
Славу сербски обновити с’ старине јунака.
Али струне, кад се машим до моје самвике,
Вострепећу о љубови, њежне звекну лике.
Ја пристројим нове струне, согласим самвику: 5
Начнем Марка Краљевића, храброг в’јека дику,
Душанову величати станем силу рубов,
Но самвика возглашаше опет само - љубов.
Збогом дакле витезови - кад самвика неће,
Ја ћу пјети шта је мило, љубве брати цв’јеће! 10
Нек’ се Пиндар по стрмоме виси Еликону,
Вергилиј музе снуби по Темпеа лону,
С Ипокрене нека пије Овидиј струје,
Нек’ воздуси од Пегаза с Орацијем зује;
Нек’ се рву досјетљиви с Фамом пјеснословци, 5
Јуродиви нек’ се муче за стих стихотворци.
Ја, кад шећем по холмови рујнолозни гора,
Превише сам, за окладу, олимпијски двора!
Кад се шалим у дружеству сербски дјевојака,
Ја судбини руке вежем, са мном је нејака. 10
Каде ц’једим душне влаге из винова града,
Ум мој жали мечтанија парнасидски чада.
А кад љубу моју грлим, благујем на крилу,
Сву обимљем превиспрени Емпиреја силу.
-------------- 15
--------------
Нит’ је коме лучше пјесан тада благоволна,
Нит’ вјечности извјеснија, него мени волна.
Преизредна неба кћери, кћери трех богиња,
Амарила, достојна бит у числу богиња!
Р’јетка жено жељи нашој у нињешне дане,
Побједа ти, благодати све носиш собране!
Луцина је о рождеству настојала твоме, 5
Здравје теби присудила всеподобно своме.
Т’јело, која у острову Идалији влада,
Дала ти је од утробе Венера свог сада,
Украсила лице твоје, милотом облила, 10
Ил’ си она, ил’ ни она лепша није била.
Из мудрости напојена Минерве путира,
Превосходиш словом љепост, ево мог немира!
Што грације и што музе, што уме Купидо, 15
Ти си у свем владичица, мога срца Дидо.
И Фортуна служила се са својими дари,
Да толико својства блисте ко Данице жари.
Б’једног мене, та година, то је кратко време,
Да баш за ме једног само сви се часи спреме, 20
Ја полазим, али мени, зашто си позната?
Да сам слушо, рекао би, није ми предата.
Предата си, узнао сам, ето нам печали,
Нити можеш, нити могу: вјеру би си дали.
Ти судбину заслужујеш лучшу од ти’ љета, 25
Лоша срећа, што и можно, мени свуда смета.
Све се креће и понавља, све се опет дружи,
Све љубови даре носи, љубови све служи.
Гле, весна је мила дошла, ружа се развија,
Море л’јепо приутихло, волне не узбија;
Патка плије, ласта пјева около прозора, 5
И пришелци ждралови се вију изнад гора;
Како сунце све подгр’јева с бистријими зраци,
Чезну магле удолија, чезну сви облаци;
Даница се прије диже из сонога лусака,
Земљу траве покривају билијем свог злака; 10
Маслина се по холмови листвијем од’јева,
По долинам љубичицу бере вону дјева;
Гле, кишицу топлу кропи седмошарна дуга!
Орошава шумарице и зелија луга;
Поји цв’јеће по ливадам и пупе древеса, 15
Тму тем тисјашч златни клија по пољу потреса;
Стада ричу испод гора, дим тиња колиба,
Постав’ блажи слаткопјевна свирјел красног Приба;
Све се креће и понавља, вертеп даје гласе,
Све љубови даре носи, љубвом се сва красе.; 20
Гле, птичица за птичицом како свуд прилеће!
Превозе се једна к другој неба ноћне свеће.
И нама је весна дошла, наше груди кажу,
Мене твоје, мила **, Тебе моје тражу.
Прођ’те ме се весељаци, нек’ вам други пише! 25
Не зна вакха, голубиње љубов перо дише.
Но велите: Полза жезал Венери Евана,
Полза буди. Пјесна рамље како је нагнана.
Слаткопјевне да вас појем, птичице двокриле,
И зашто сте чисте свагда приклад љубве биле! 30
Јест у нами нека сила, ово није всује,
Тајна сила које су нам непостижне струје.
Глава престол, а све т’јело њезина држава,
Ако уди и позаспе, она нам не спава.
Всегда будна, дјеиствује у ноћи и дану, 5
Обилази невидимо коју оће страну.
Састаје се ко је с киме, кад сном плот ужива,
Да откуда бити може, што се ноћу снива?
Ја сам снио да си са мном мила Н. била,
Кад се пренем, сав се состав моји тресе жила: 10
Не иначе, но ко да смо лицем к лицу стали,
Благородно на том часу к свецу нашем звали,
Вече бјаше, оно љубве безстрашија време,
Гди се стиду јуношеском тме на покров стреме.
Не знам ни сам како си ми с прозора знак дала, 15
Воскресно сам покрај тебе, зачела се шала.
Ни на уму да се за то коме не докаже,
Како л’ прођо, гледеће те, ја толике страже.
Ил’ су били сви ван дома. ил’ у тулу стр’јеле,
Еле не би ту злотвора, силе и’ сапеле. 20
Ти си стала на прохлади, за топлоту дана,
Одјевена ко по лову на купјељ Дијана,
Ја сам предсто с оним жаром једва-дочекања,
Што граничи до самога за себе незнања;
Припао сам, твоја рука клонула је на ме, 25
Све ми т’јело чрезвичајне осјетило чаме.
О, сјели смо ко на одмор од некога труда,
Срца сама говораху, уста као луда;
Другда би се језик опет, да нам све искаже,
Развезао на толико што памет не смаже, 30
Другда би нам вздиханије, лобзаније, ...
Ток пресјекло разговора мога или твога.
Оваково свидјетељство, да си оће благо,
Срца наши развргло је угодије драго;
У восторгу загрљења, сан крила развуче, 35
Свега всхода сл’јед остане, срце што ми туче:
О, дај, Н. колико је среће ти на глави,
Да ми се сни моји збуду скоро и на јави!
У мене је био спретан сандучић од древа,
Но од древа кедарскога што воњу изјева;
Вериге су златне биле, ил’ подобне злату,
Кљученица и преручи, све чест своме млату;
Рогљеве је све китило изрјадно камење, 5
По странами увајани образа знамење.
Једним словом, ко у чем се свете мошти хране,
Но светиње друге овде бијаху собране,
Што сам пјево о љубови, о занату Дида,
Ту је ишло што је тајно, да му није вида. 10
Јастучић је горе лежо од голубња перја,
И на њему Дид сједио посреди иверја:
Иверија сирјеч своји већ сатрени стр’јела,
Колико је у ковчешцу испјевани дјела.
Не знам откуд, пронре Молва (за њу нејма чавла!), 15
Не излети а већ изда небогога Павла.
Дјевојке се договоре (а шта нису кадре!
Овакове светотатце негди зову ладре!) -
Договоре да украду пак да хитро врате,
Ако би што поквариле, да сторично плате. 20
Дођу, узму, да отворе - но како без кључа?
Зграбе од стра’ ц’јел са собом, побјегну без луча.
Кад обију, све се презну од дјетиње стр’јеле,
Брже-боље, да читају пјесне си под’јеле -
Узнаду све и освету одма ми закључе: 25
Да сандучић већ не врате и дубоко муче.
Но нек’ знаду, ако сада већма нег’ пре љубе,
Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе,
И да неће труда бити дотле мојеј груди,
Док се која жртвовати за пл’јен не усуди. 30
Ја сам пјево што је мило њежног пола пуку,
Дидом вођен кроз ружичне гајеве за руку.
Једва буду сонму јавни лици мога гласа,
Сволнује се, као вјетром, њива гобза класа.
Баке брекну јетко на ме, да ми сатру зубе, 5
(Видећи зар што сва чељад, сам’ оне не љубе).
Туже, вичу, да су жене и без мене луде,
Да иј пјелом подуштати не треба на људе;
Туже, вичу: какво време у старе им дане,
Да љубовна јазва рази млади караване! 10
Све пропаде, што домаши више петнајст љета,
И ако зло поустраје, то је конац св’јета!
Тако баке, и још горе, на ме срце кале,
Пак да могу ко злотвора жива да ме спале.
Дигне се глас из множества, старице умуче, 15
Триста уста к пјесни мојој сложно ми зазвуче:
Зима нек’ се вјетром грије, у сну сладост тражи,
Исход љета, нашу јесен, живост весне блажи;
Још је цв’јеће, још су шари, уханија трази,
Још с’ око нас љупки воздух умиљато мази; 20
У нами су јоште соци, у нами су жари,
Право доба, које зрело слатке плоде вари.
На то неве к удовицам да им р’јеч потврде:
Шта слушате, што матере на младе се срде?
Владале су пређе оне, царице сад ми смо, 25
Рабина је којој је Дид ускратио писмо.
Откако смо на престолу, све нам бољма каже,
Да је дивно што нам срца дјевичанска траже.
Невјесте су, право с’ рекли добри наши стари,
Јер не знамо до удаје шта су вишни дари. 30
Муж и жена, жена и муж, ред оваки л’јеса,
Досижу вис до божији пресвети небеса.
Да на што би, веле тихо, лепа чета, дјеве?
Ова једрост, ова чувства, подвиг десн’ и л’јеве?
Ова живост и веселост свију т’јела уди, 35
До трепета, који другда пронимље нам груди?
Зар природа, каде с’ срцем нами похот спрегне,
Може бити тољ свирјепа да предмет устегне?
Да нас мучи од зле ћуди, не за нашу вину,
Не дајући величат се покрај руже крину? 40
Појте слично, другарице, узвисите гласе,
Љуб’те жарко, љубовију дјевојке се красе;
Кад би саме ми љубиле, ми би луде биле,
Ко лишене мушког пола по горама виле;
Но нашега срца тајне јуноше проричу, 45
Знати дају да с’ и они љубвом нашом дичу.
О, љубимо, није нами страха од угледа,
Који љуби, сваки жених, дал’ко је од вреда;
Који поје и велича љубови прелести,
Још је даље он уклоњен од лукаве мести; 50
Његово је срце мекше, умиљати нрави,
Чувства љупка, као в’јенца вони цв’јет на глави.
Толико је мени доста за подвиг пјесана,
Доста, да ми с’ од ц’јевнице свака ори страна;
Да ја пјевам неустрашим красног пола даре, 55
И не марим што бабушке за мене не маре,
Толико је мени доста, бодра дружбо, младе,
Да ме надежд’ сада једне, сада друге краде,
Да се једна мном побједи, загрли ме друга,
И објави: није право, да је вов’јек слуга. 60
Оди, сједи Радоване, да ти Милош каже
Нови случај кога многи све залуду траже:
Био сам ти украј гаја с оне холма стране
Гди поточић исподмива шумарице гране.
Једно мјесто зелени се усред густог лада, 5
Окружено са три стране као сводом града,
Одовуда под заклоном бистра вода шушти,
Ту и онде с грана доле као киша пљушти;
Ништа се ту вид’ло не би, таква је тма мрака,
Да две луче не улазе сунчанога зрака; 10
Около ти стоји цврка да несташни птица,
Ко на чудо ил’ од страха некаква ту лица:
Довребам се, пронре око - шта да ти сад кажем,
Како л’ да ти, што неможно, словами излажем?
Седи сама - не знам, вила - рода ма вишега - 15
Млада, взрачна, ко Даница накрај злачног брега;
Одежд’ б’јела распуштена немарно по т’јелу,
Горе каже врат и груди, доле голен б’јелу;
Појас јој се црвен види, раздрешен низ страну,
Низ врат власи влажни јоште возвјештују прану; 20
С једне стране лежи жезал обмотан у цв’јеће,
С друге с биљем кошарица, које љубов креће;
На крилу јој шарени се, она се осм’јева,
В’јенац плете, в’јенцу тихо, реко би прип’јева;
Сјетивши се изненада, другда се огледа, 25
На опрезу да побјегне, скупи се сва бл’једа;
А највише од потока, што бризга и шуми,
С мјеста мога скривалишта, не чему се глуми.
Убојим се да не спази да јој се ја дивим,
(Не би ју рад увредити, колико што живим!) 30
Поузмакнем, одолим се, премда срце жалко
Совјетује да постојим још и јоште малко.
Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!)
Крадом стазе испитати, шта ти велиш, Раде?
Крадом дању, кад се може, ноћу на мјесецу, 35
Обискати свету гушту, с’ завјетом мом свецу.
Ако буде угодница, наши страна вила,
Да јој предјел даре носи од сви своји сила;
Ако л’ буде, срећом мојом, подгорска пастирка,
Те долази да се купа и ту цв’јеће бирка: 40
О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу,
Зла не може душа витат в’ оном красном т’јелу.
Свирјел моју чуће она, ти знаш ове ц’јену,
И кол’ко сам јагњат’ имо ја на силу њену;
Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, 45
Нек’ помисли: весео је, тај није без драге;
Другда ћу се близу чути са тужними звуци,
Другда опет ко да ми је дјевојка на руци;
И да буду неизвјесни гласи ми и р’јечи,
Кад далеко свирјел буде, оћу да јој јечи; 50
Нећу да зна уречене ни часе ни дане,
Овако се мисли лове, воде нас незване.
Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи,
Брзо, нек’ јој срце куцне, да ли ћу још доћи.
Топле часе, кад с’ одмара, умива и купа, 55
Са стадама свуд пландује утомљена жупа,
Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе,
Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се;
Пјеваћу јој другу пјесну, кад сједне на траву,
Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; 60
А кад видим (бићу близу) да у воду ступа,
Даћу мојој ја свирјели ударења тупа,
Да се слажу, нек’ осјети, с пљесканијем волна,
И да душа ту нечија љубвом таје болна.
Другу ћу јој пјесну пјети, кад надвија гране, 65
Другу, кад ју нагу узрим с те, ил’ с оне стране;
И кад плива, и кад роне, и кад резво приска,
Ја ћу свирјел угодити, стерни мога писка.
Кад изиђе, и на брегу таре се од влага,
Под одежду сокровишта свога ставља блага: 70
Ја ћу опет, да узнаде, ко да нетко страда,
Сад на ово, сад на оно пјети изненада.
В’јенац плете, убира се, или се к сну спрема,
Све уз припјев далко нечиј, страха близу нема.
Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат перви, 75
Овако ћу задјети јој мрежа моји верви;
Те дај данас, те дај сутра, срце ми се нада,
Неће проћи ни пет дана да се мном облада;
Да питома тако буде, да ју свирјел мами,
И кол’когод јогунастој узбуде се чами; 80
Плашити се, ако прођем, кад одбира цв’јеће,
Ни срдити, да се прене, она на ме неће;
Више пута нек’ се шумом мимогред пробуди,
То ће дати да о мени све то блаже суди;
Нек’ ме свиди и зажели да ме дуже гледи, 85
Ја ћу проћи као невјешт, шта се њојзи бреди;
Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи,
Пак нека ју од то доба ко може искупи.
Ако буде до потребе, тако т’ твоје младе,
Милошу ти буд’ у помоћ, је л’ да оћеш, Раде? 90
Теб’ Милоје, све салеће младеж, рад’ пјесана,
Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака,
Кога простор још раставља једне ноћи мрака;
Све те мисли, све надежде предвкушене сласти, 5
Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.
Или нам пој задовољство по дугом растанку,
Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку.
Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље,
Или како под Родопом дјеве беру смиље. 10
Скажи што су спрва биле сербски гора виле;
Пој што волиш, само нам пој, та оћеш ли, Миле?
Ја милујем всегда пјесне, ја милујем младеж,
Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж:
Ту се оће хитрост Пинда, ту ц’јевница лепа, 15
Ту припјева колик’ очи паунова репа.
Сваки би рад да се поје жар његове груди,
Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди.
Један иште да се пјесна с правом љубве слаже,
Други да му ја погодим шта јој срце каже. 20
Љубве Богу, за окладу, ту би био замор,
Нит’ је посла тежег имо, откако је Амор.
Да ти појем о љубови, њој су музе благе,
Ал’ избери од пјесана што су теби драге.
Пој ми љубов из Призрена, потајеног пира, 25
Лобзанија Љубосаве код свога пастира.
Пој како с’ је омилила Милица Ненаду,
Оставивша везен појас под липом у ладу.
Но, не, то је давно било, пов’јест сада мертва,
А љубови нашој жива подобаје жертва. 30
Пој, која је срећа оног који љубљен љуби,
Јогунасти како дане у пустоти губи;
Како љубов, куд год иде, преобража твари,
Што се љуби, све загрља, за друго не мари;
Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, 35
Оћеш мога, сад избери, или волиш твога.
Обећо сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан,
Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.
Ја би пјево оно време, искони у свету,
Што возрасту сваком своју разакрива мету. 40
Ког’ осећа наитије, и стадо, и древо,
Источници по горами, тамно земље чрево.
Време мило, мог’ достојни гананија дани!
Да вас пастир у долини, птичица на грани,
Да вас тежак, с њиве своје, восклицајућ хвали, 45
Јек одзива славослови по всемирној даљи!
Кад свештени огањ нашу утробу подиђе,
Срце дотле беспристрасно двојно жели биће;
Сва природа изм’јени се, онемиле људи,
Душа сама - но не дуго - по пустињи блуди, 50
И све тражи, и све пита, вјере не имаде,
Све јој смета, све је мало, једно јој се краде.
Но внезапу кад овако сјетујућ разбира,
Давни суди недвижиме судбине су мира!
Внезапу јој друг предстане у одличној ризи, 55
Кога истом стазом воде подобни подвизи,
Двоумије све ишчезне, истини су трази,
С овом зором тма престане, људи нису врази,
Так’ у оно свето јутро, јутро нове жизни,
Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, 60
Мој је жребиј дивно р’јешен среће овог св’јета,
Године ми из весана настале и љета.
Откако су очи твоје мен’ срце урекле,
И све страсти мог суштества за тобом потекле,
Мени други воздух дише, друго сунце св’јетли, 65
Други ноћне прозивају слатке часе п’јетли.
Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже,
Све шчастију моме нову отраду прилаже.
Стадо веће возиграва мени испод гора,
Њива око пастирскога разботјева двора; 70
Долина ми нову љупкост јутром даје росна,
Нову сладост с ладом својим древа плодоносна;
Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари,
Рекао би да су дужни чувствам мојим’ дари.
Куд погледам, сваки холмић ружу прозјабава, 75
Куд год ступим, с љубичицом меша ми се трава.
Мисли моје, куд с’ обрате сретају блаженство,
Сни на одру заутрашње славе предпразденство.
Пак кад свега тога узрок, што је све зазидо,
Тебе помним, души мојеј, возљубљена Видо! 80
Срећа, велим, у слободи човека почива,
А слобода у остену разумноме жива.
Присуствија твога на ме сила је толика,
Ко матери свега земљи сунце, неба дика.
Како холми у Данице взигравају жару, 85
Тако у твог ја погледа возсијавам дару.
См’јех на лицу и пријазан свега струка твога,
Нетљена је, до дна срца, пажит ока мога;
Гледећи те ја утапам у пламено море,
Ко што трепте каде сунце облистава боре. 90
Уху моме словеса су оно твоји уста,
Без шта б’ мени земља била сва глуха и пуста;
Што су небу јасне зв’језде, њиви златни класи,
То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
Духа твога благовоном уханију нема, 95
Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема,
Подобни му остров нема уханијем цв’јета,
Дивни состав пристрастијам возмужавши љета!
Лобзаније уста твоји превосходе млека,
Превосходе грозда сладост, росу златног в’јека; 100
Гортану мом мед и саћа нису такве сласти,
Слађи није њежни покој, него тихе страсти.
Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно,
Твоје благо, срцу моме срце кад је склоно,
Ја сам виши од царева, ја презирем в’јенце, 105
Ја уживам стада мога пасући првенце,
И будући тајно неко чувство мени каже,
Како што се Бог с природом у стварању слаже,
Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти,
Само суште создателство чрез љубови сласти: 110
Ми смо доста једно другом, доста за потомство,
У нами сва сокровишта, ту наше лакомство,
Свако наше внушеније, сваки подвиг т’јела,
Дволична су душе наше једносуштне дјела.
Ми друг друга магновења старамо се бљусти, 115
Угађати себ’ взаимно и срцем и с усти,
Нека тече, нек’ протече такве жизни р’јека,
О ми ћемо, гди год буде, живити дов’јека.
(одломак)
Мили,
Ди је покој, ди је љубов,
ди јагањце пасе,
Сербске моме ди је чути
умиљате гласе, 5
Там ди поток бистросјајни
кроз травицу греде,
И ди нема (изедено) стари
и ди није беде,
Ди Милица венце вије 10
и цв’јеће зал’јева,
Ди се чисто срце сербско -
Радоје осмева,
Там’ би, друже, жеља моја
из ови узина, 15
Там’ би она у дружество
такови милина,
Там’ би она да запева
песну милу, лепу,
Удес ови, што се јоште 20
прича по свијету.
Човек трпи и подноси свакојаке страсти:
Свагда мален, с’ силном вољом, а свагда без власти.
Али има (ко би реко?) жизни магновења,
Гди сам не зна какова је човек покољења.
Божијега? Бози сами с неба силазаху, 5
С људма неке пробављати часе миловаху.
Дуси живе половином, без видими уди,
Но ми с душом и са т’јелом цјеливамо, људи.
Часи свети! Да се човек свега добра лиши,
У вами су јоште пред њим исполини миши; 10
Стогодишње сплаћујете у једном дну труде,
Стогодишњим прекосити тад висите груде!
Само љета, и с овима нек’ је мени здравје,
Земља ми је подножије, а небо возглавје.
Нек’ с’ у бездну безчувствену, ко мрзи, углуби, 15
То с’ у часи, да не шапћем, каде човек - љуби!
Ја не могу мировати, што навада ради!
Што се коме свагда мили, нигда с’ не досади.
Охоте нам може бити и мудра и луда,
Али дропље преутиле л’јеност само худа.
Пуст нек’ л’јени сном пропада, који мени смета, 5
Та биће ми сна сувише, живи овог света.
Сви имамо ћуди своје, сваком своја драга,
Ако сносиш, пријатеље си, иначе сто врага,
Вражда срцам у дјетинству и љупкост се влива,
Још док отрок четвероног, што муж и не снива. 10
Благо груди која људски воспитана дише!
Кад то велим, знам да многи, буд’ је тако, кише.
Но дај, гди је, ко се себи зловоспитан виђа?
Црномастну боља црна, плаву коса риђа.
Ко је какву срећу имо, с каквим својством т’јела, 15
Такав му с’ је срастворио духу конац дјела.
Ко год лети, нек’ се презне, кад о нами суди,
Што ко такав, више с’ узрок, нег’ он, проћи људи.
Замјерити ником нећу, нек’ ми не замјера,
Све из доброг происходи, зло - добро без мјера. 20
Нек’ се горди Гранд у Спањи, како боље знаде,
Англичанин нека благо свега света краде,
Гал Венери нек’ се каје, она нек’ му суди,
Нек’ завиде (гр’јех је с ока), и Руси су људи.
Н’јемцу нека срећа плива у веселом пиву, 25
Памјатозлоб ишт’ освету Талијан свом криву.
Турчин нека ноге скрсти, дуги данак з’јева,
Свак по уму, како боље, нека свом усп’јева:
Јер најпосле, све што бива, тако оће људи,
Њеки ходи непорочно, њеки гр’јешно блуди, 30
Ти је мало: смјеса паче св’јетом нашим влада.
Сцјепљенога вкуснији су соци плоду сада.
Човеку, мње, човеческог ништа чужа нема,
Како сваког срце к чему, и моје се спрема;
Различије негли само (неко бити мора), 35
Што ја ползу вући умем од моји злотвора.
Смирити се, што ви горе, то ја боље дневно,
Лучше буде, своскликнимо, љубви слаткопјевно.
Мрзости је тако мало достојни предмета,
Да је паче сама љубов душа овог света. 40
За њу создан, то је узрок, што ја не унивам,
Љубим дању и на одру о љубови снивам.
Лепо дјева из Галије Скидери нам каже,
У чему се права мјера заслуге покаже.
Права мјера достојности ваља да се снима 45
Са пространства те кадрости, што ко в’ љубви има.
Намрштени нек’ се мрзе, нека жале худи,
О нашој се, по љубови, ц’јени право суди.
Како ново што поникне, немирни су људи,
Ако ли се жена тиче, јошт с’ оштрије суди.
Пјесне моје читају се, онај оно каже,
Намрштени, знам, да веле, не лукавнуј враже!
Има, који горе мисле, и готове зубе, 5
Но тим чине да ми други пјесне већма љубе.
Заљубљени кад ме чита, све то више тражи,
И кад нађе, гди се грли, гди се љубов дражи,
Домишља се, је л’ то и то, што и није било,
Криви мене, криви пјесне затегнуто крило. 10
За то ласно, но друга се на ме чета спрема,
Жене ишту да дам узрок, испричања нема.
Да дам узрок, зашто свака љубви ми прип’јева,
Свака пјесан име носи снаха или дјева.
Ја би рекла, он је добар, не дај му одавле, 15
Друга на то у свом срцу: заљубљен си Павле!
Ја сам чеко до најпосле то слово одавно,
Што сам такав, ево буди свему св’јету јавно.
И слушати и пјевати свакојаке лике,
Мило ми је од сказаљке било и кавике. 20
Станем и ја пробирати, запну струне прсти,
Начнем прву, љубов нађем већ у другој врсти;
Вратим пјесну, вјештајући да се од ње чува,
Ако ступа с љубвом, глува, ако слуша, сува.
То ми каже да с’ пјесана источници разни, 25
И збитија и сновидно ухиштрене блазни.
Но да љубов, ко под гором шумарице јела,
Све далеко превосходи, пјело изобрјела.
Возраст пјеснеј наше жизни најлепши су дани,
Младенчество чека љета, старост своје брани. 30
Сви народи баш у в’јеку јуношества свога,
Пуни снаге и љубови, витештва свакога,
Највише су и пјесана оставили красни,
Всегда више умиљати неголи ужасни.
Сад’ нек суди тко му драго и на коју страну, 35
Љубов мора све побједе одржати грану;
Више има, који љубе, млада и јунака,
Него дјеце с дрјахли старци и матори бака;
И весели чада више у силног Перуна,
Нег’ угрјуми мудричара и свети моргуна. 40
Пак ево, што срце моје всегда љупко креће:
О љубови пјесне нигда остарити неће!
Тужној мени (Милица се с’ собом разговара),
То је грозно, ако људе Бог овако кара!
Здрав је, веле, а и млад је, то му очи кажу,
Пак сјетује, Приб сјетује, речи се не слажу!
Он је мудар, најоштрија међ јуношам глава, 5
Љупка кротост свим је знана његови нарава.
Украшен је и језици - та шта би му било?
Обишо је и градова, стране земље крило.
Приб да тужи! Више иштем, и више ми смета,
Да му није - није, веле - срећа чим узета? 10
Но несретан, ах и Богу, он се мени каже!
Мисли мени свашто шапћу, луч у магли траже.
Он је признат код велмоги, вјешт свакоме стању;
Недостојан, подлежати таквом сјетовању.
Има своји, кажу да је рода господскога, 15
Да и није може славу почети од свога.
Нетко га је обидио, шта ли му се неће?
Шта ли му се паче хоће, кад презире цвеће?
Платила би много нешта, да ми се докаже,
Но да за то нитко не зна, ни онај ко каже. 20
***
Мени би се нешта ктело, то знам да свак знаде,
Но да ласно ко погоди, тога не имаде.
Ја не марим за изборни излишество јела,
Мој се гортан не лакоми на рујна, ни б’јела.
Чист’ од’јело, то је доста, да т’јело прикрива, 25
Жиље добро, ако с’ у њем здраво спи и снива,
Шетати се и возати? То нек’ чине празни,
Раскошником пљесанија, игре, лици блазни.
Мудричање уди здравју, пјелу даје сушу,
И најбољу ружно гади свјатошество душу, 30
Миловидност на што моме, да све пл’јени стасу?
Мало добра, да ми с’ име распадне по гласу.
Ја не иштем величија, нек’ буде познато,
Ни за Бога нашег вјена, не марим за злато.
А да зашто мариш дакле? - нетко ме већ пита, 35
Ил’ си простак, или гори од худог несита;
Здравје, мир и потребно, то нек’ ми се даде,
Пак слободно излишество нек’ ми се све краде;
Само дјева чувствитељна да ме њежно љуби,
Срећи мојој шта адови тада могу зуби? 40
Се што добро, што ли красно свуда међу људма,
Нежел’ жити браћи скупа с љубве пуним грудма!
Житеиске скорби тару б’једна нама чувства,
Шта би било, да нам није искренога дружства?
Пријатељство, искрености благородно чадо, 5
Стегнуло је њежном свезом дружествено стадо:
И друг другу све теготе носити помажу,
Мед је сладак, зашто пчеле овако се слажу.
У починку, у одмору, покоју, празнику,
Гди се срце наслаждава, и ухо у лику, 10
Младост, крјепост и охота воспарују вољу,
И на земљи чловеческог угодија дољу.
Сад нас један љупком пјесном, други игром блажи,
Овај милим пљасанијем, ини вкусом дражи:
Ов’да селским љепотама дух наш преизбива, 15
Он’да тиха разговора сладост нас опива.
Старци љубе рујно вино, као дјеца млеко,
Има који и сувише среброљубив дјеко.
Уз пећ топлу баке љубе древне припов’јетке,
Шта се мили удовицам, не знам, јер су јетке.
Удовци се радо ките, често брију браду, 5
Костреше се гдигод виде коју лепу младу.
Младожење - (нек’ остане, та ми се сви знамо),
А супруге воскиштава брачно ложе само.
Но дјевојке, правду рећи, ни саме не знаду,
Ни шта љубе ни не љубе у селу и граду; 10
Триста жеља, триста ћуди и триста избора,
Као суште волшебнога житељнице двора:
Нек’ вилују, но жалко је, што се поуглубе,
И што другда више пјесне него пјевца љубе.
Наше жене радо чују да иј когод хвали,
То је право, и ја чиним, рјесно и у шали.
Нека внуше сва кадила шчастљиви народа,
Све похвале с гадитански до понтиски вода.
Да су красне ко у Кипру Венерине кћери, 5
Жизни нашеј, што праведним -----
Веледушне, као суште житељнице Рима;
Чтенонравне, духу нашем атинејска клима.
Да су вјечне земљи с небом и волшебне спонке,
Храбра срца, што најволе, као Амазонке. 10
Сила њина на све људе, јерихонске трубе,
Само то је: витјагиње жениха - не љубе.
Басне поју древле светло ( да ли је уклето?),
Величају златног в’јека време као свето,
Златно време, гди с’ пастири бози селствоваху,
Плоди земље пишча људем, вода пиће бјаху;
Гди рогозом пољски ходећ препојасан житељ, 5
Шупље древо имађаше ил’ вертеп в’ обитељ;
Благо њино у здравију и миру стојаше,
И све среће преимућство убожество бјаше.
Тако басна из старине, нова ино каже,
Да чујемо - та си име истине прилаже! 10
Данаске је св’јетло време, златног в’јека дани,
Гди је злато всемогуће, нит’ му се што брани.
---------------------
---------------------
--------------------- 15
---------------------
О, наши су, вјера пјесни, управ златни дани,
С’ златом свашто превозмажу богатога длани.
Он исправља златним млатом што је пред њим криво,
Сребрен кото: чест је као повседневно пиво. 20
Шта је душе благородство, он за то не пита,
Златна броња и штит сребрен, пак ето ти Тита.
Мудрост р’јетку, што богатир вади ‘з златног груза,
Не би мењо Минервином и све девет Муза.
Да у вкусу превосходи Соломона пјење, 25
И малог му прста каже спојено камење.
Пријатељство, слатка мана срца цјеломудри,
Златно руно прозјабава у свакојој кудри.
Златно време, кад златније за душу и т’јело?
Љубов стоји на продају, _ _ _ _ 30
Вкус и мудрост избрали су на сонмишту људи,
Да им св’јетле, да иј воде кроз све магле блуди.
Сочетаним дом је создан и испештрен л’јепо,
И закони: да се више не поступа сл’јепо.
У чертози женског пола вкуса виша слава, 5
Мудрост сједи у горницам мужескије глава.
То је, што би мудрост била удова без вкуса,
Вкус толико без мудрости преиспуњен труса!
Зато, Сербљи, чтите жене; жене, послух мужу,
Вкус је пречи: ја женама прву носим ружу! 10
Тешко оном ко не љуби, и тешко ко љуби:
Ал’ најтеже ко нам љубов без падеже снуби.
Разум, мудрост и нарави и чест мало важи,
Заљубљени, љубов данас само злато тражи!
Да погибне и кромјечно да се упропасти, 5
Ко је први злат’ и сребра возљубио сласти!
Злато чини сродним вражде, браћа да се даве,
Рађа војне и државам окрњава главе.
Среброљупцем рве покој, да скрежећу с’ зуби,
И од свег зла што ј’ најгоре - надежду, ко љуби. 10
О, граждани, вас свештени завјет сад позива,
Глас дружине, свак да дрза, нитко не унива!
Ви браните земљу вашу, с које ваша ‘рана,
Ви обитељ, прво мјесто рожденога дана;
Ви браните оцев’ ваши гробна пепел круга, 5
Ви колевку чада ваши, ви постељ супруга!
Мал’ и нејак рођени су да, што могу, служе,
Не, да трпе, ни под игом злу срећу да туже:
Вел’ и крјепки да возбодре и храбро да бране,
Не, да грабе, ни притежу с’ сваке лихву стране.
Свак’ тољ моћниј у дружеству с’ почитује, хвали, 5
Што му већма пособија требују остали;
Тољ частљивиј, и преотет забвенија дрему,
Штогод више благоденству приноси општему.
Ништа није више см’јешно, што сви узму људи,
Било срамно, било подло, били скверни блуди;
Они правду и светињу праве или кваре,
Гди закона њина није, за све то не маре.
Кују мисли, како оће, завјет с неба, кажу, 5
И кумира, ком’ се моле, у Бога прелажу.
С овим богом, које чудо, да природу блазне,
Да по св’јету проклијају злобе многоразне?
Само једно запитаћу, ко може, нек’ дичи,
Што до Бога на престолу виспар горко кричи: 10
Двоје млади заљубе се, предаду си душу,
Ван сојуза ину срећу не могу да внушу;
Посљедују љупком своме природе подвигу,
Да поднесу вију срца благодатном игу.
Сознаде се: мати отуд, одунд баба гунда, 15
На оцу се од јарости тресе дуга бунда,
Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свак, вичу,
Сви небогу несретницом дјевојку наричу;
Оне оће да се жених родом можно хвали,
Ови да им в’јено мошњом дебелом превали; 20
Да се пише високо-пре и от да имаде,
Да слугама валбе даје, ко је, да се знаде.
Триста ти му мана нађу, није л’ им по ћуди,
Све из љубве к чаду своме, макар да полуди!
Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, 25
Вас јуноше, је ли право да то стариј раде?
Поимљу ли оци ваши што сте ви избрали,
Могу л’ у том поступати ко у некој шали?
Кане л’ они жизан своју вашем придат другу,
Или срцем не пл’јенити ваше као слугу? 30
Зла гордињо и лакомство нечестиво св’јета!
Нигда ли вам није доста нит’ шта овде света!
Мила чувства продају се, ту већ нејма зајма,
Земља мора сва пропасти с овим обичајма.
Слуга би рад бит господар, овај иште власти, 35
А властелин да до цара пружа своје страсти.
Човек оће да је ангел, ангел се зло горди,
Да погибну сви лукави с’ својима оскорди.
Да пропадну и да иду сви од нас без трага,
Који кћери кад удају, мотре само блага; 40
Којима су права њина низашто призната,
Својом ћуди, коме оће, отварају врата!
Слушао сам ономадне (да Бог не услиши,
Да услишав’ клеветницу језика не лиши!)
Слушао сам, о Сербкиње, вами боље мисли!
Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи.
Казаћу вам, отровници да се име знаде, 5
Зове вам се ------ не, нек’ чести стиха мог немаде.
Дјевојка је, дјевствовала дабогда дов’јека!
Ни без оног на што хули, не било јој л’јека!
Мрзи Сербље и што је год том имену славно,
Одвраћа се срцем од нас и клевеће јавно. 10
Њој су ти обичаји (има зли навада),
Чак од лутке сви скаредни до поповски брада;
Нејма чина, нејма пола, нејма ни возраста
Коме она згребла не би триста јетки краста.
Начини су наши груби, сурови нам нрави, 15
Крупан језик, ко га збори, оће да г’ удави,
Она воли инородним, рода се свог стиди,
И да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
Кад пролази, с рамена нас кривоврато гледи,
Кад поздравља, само зато, да кога увреди. 20
Сви убори, сва обућа, што је женски риза,
Нејма ц’јене развје туђе, развје из Париза!
Ко би реко? - радо чита и из наши књига,
Да пригари, у чем може, знак својега жига;
Тражи навлаш у свачему најружнију страну, 25
Да је чисто као сунце, нашла би му ману.
Све нек’ иде, али ево моје љуте туге,
Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!
Да сувкусне као сушти пијемонтски смрчак,
Она б’ рекла пјевац Сербин да је б’једни чврчак. 30
Чврчала јој, да је нема, метла око главе,
Њој и баби што јој носи очаране траве.
Не слушајте цјеломудре клетву, сербске дјеве!
Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл’јеве.
Ви, које сте без Сербина ко без листа ружа, 35
И тек Сербља шчастљивити све желите мужа,
Ви ћете се радовати, уживати сласти,
Имајући свог супруга, будући у власти,
И љубови мили залог, грлити свог сина,
Док жениха она чека још из Недођина! 40
Врх брегова (слух сказује) Козијега мора,
Древле бјаху сретне стране силни цареј двора.
Ту бје слово на престолу, слава у држави,
Љубов с правдом загрљена, в’јенац свакој глави.
(Отуда је и Словака и Славјана дика, 5
И числени име сишло с племени јазика).
Јоште живе ту останци, с именом Козака,
Храбар народ, помнив славе негдашњи јунака.
У њи љубов всегда бјаше богиња врховна,
И до данас у голубу светиња духовна. 10
Гр’јех је њега умертвити, а јести га - два су:
Толика је совјест к милом срца свога гласу!
Не див’те се сербске кћери, што вас љубе друзи,
Што вас љубе и вње дома и у чужеј узи!
Ви сте славне у љубови, прва славе грана, 15
Ми по правди к љубви вашој, потомци Славјана!
Роди родом то сказују, да баш они људи,
Које тару свакојаки многовјечно труди,
Ако само сосердије стазу бљуде праву,
И на мору и на суши горду дижу главу.
Бљудте стазу, та је права, безстрашни Сораби! 5
Та завести неће више да будемо раби.
Није нами онај узрок, ко скитнога пука,
Да нас чрево дља пшенична распродаје тука:
Што је негда једно племе, од ког нам порекло,
Из отчизне своје жељно другуд се извлекло. 10
Да на њине мирне жилце позно ударамо,
Ханаанске стјажатеље разбојно парамо:
Под извјетом, ко би реко? Волитеља с више,
Што је скверна да је свето свачем, што гди дише.
Нит’ је наше вешти мета, ко гречески чета, 15
За скопити отуд-одунд сјеме своји љета,
Туземаца занимати зло жилишта стара;
Ко се неће ту да стопи: зла срећа варвара.
Ти су бјегци пом’јешани у крух разног т’јеста,
Без општега дуго, с својим прозвиштами мјеста, 20
Јоште тада обидјели ту име Панона;
Лесни језик отригују наша зато лона.
Нит’ је нами вртоглаво тјеме Македона,
С којим жезал земљу руши под чадом Амона;
Коме, да су преко света ратна прешла крила, 25
Вселене би Дивобогу жертва мала била,
И твој повод Сербом пада, о Ромуле нагли!
И на те је вопљ људски: зли бог ли си, враг ли?
Мрско чути, ти си диго на твог брата руке,
Твоја рота своје на мир напрегнула луке. 30
Нити доста, на Тивру је шаке разбојника,
С’ цареј игом жељна била возати се дика.
Нами, којим језик слово, слово славу даје,
И јазика и Славјана искон’ име траје,
Који с’ тога чужим да смо ил’ прозиме Дака, 35
Ил’ бесједом нашом скудим Н’јемац и Безјака;
Нами како владичество у две части света,
Тако туда тога стопе с’ беспамјатни љета,
Од об он пол Козијега ил’ Јарчева мора,
Покрај Блатског и Адријског, земље наши двора, 40
Сјевер и сад поновљеном Славјан’ славом звечи,
Слова, риса, смокве, то су јужниСлавјан речи.
Бози наши (ми смо всегда говјеини били),
И с нами су златне в’јеке на земљи пожили.
Златне в’јеке! То глагољ наш сведочи нам јавно, 45
Ког красота чиста каже славу и одавно.
Нити царства сјати могу без језика сјајна,
Ни без власти гортан блистат, то већ није тајна.
По језику (и прави суд), ми смо пређе Грека,
У Азији, више Раја и његови р’јека, 50
Висили се са престоли и словом цвјетали,
Писмо наше не примили, но другима дали.
Черног мора брег сјеверни жилишта Славјана,
Као Кавказ, преко Истра всегда втора грана.
Но случај, ка’ и ина, наша разсну царства, 55
Разжену нас и см’јешају у крјепча варварства.
Многима се име затре, многи ново приме,
Многи језик свој изгубе, и божества с њиме.
Разботјеју опет неки, као пустиње красна,
Опет в’јенац свој обрјете с жезлом царска рјасна. 60
Све од Истра до Истрије, нижи виши страна,
Од Бојара до моравски и даље Славјана.
Овај поздрав Доситеју (ако можно коме,
Ко га позна, здравље без њег’) Павел шиље своме!
Чудно негли, слова моја, што се вру у врсти,
И откуда Мелпомене овог града трсти!
Града, сирјеч, куд је негда љезла Амфитрите, 5
Прве хиже гди по глиби с трошћу бјаху свите.
Крај је правда, овде Крајнци по славенски живе,
Пјесне строје и дјевојке, да се Н’јемци диве.
Није у њи исход забвен, ни од мужа муси,
Ни од руже да се води слово наше: руси. 10
Руса коса свим се тресе по руменом врату,
Червлену је народ ризу предпочтио злату.
И цитара којом хитро отроци сви звече,
Багрјана је, рујне влаге, чим се старци л’јече.
Риђа марва, и с њом сњедни рдив зв’јер и худи, 15
Врси гора црвене се и сав предјел руди.
Веселости и љубови, и што ова мари,
Њежни пјесан’,природни су символ ови шари.
Ако ли нам по имену вели ко из Рима,
Да се древна р’јеч Тргесте с трговишта снима; 20
Торжиште је славенскога из старине вкуса,
И Меркуриј всегда био поспјешитељ муса.
Ове мене пјети уче, слоге саме вежу,
Из свог гаја тајно са мном устају и лежу.
Подунавске, чујте (желим) мила чето, дјеве! 25
Љубве наше достојне су карнијнске неве.
И да једном различије и сродство се каже,
Што од Истра у народа до Истрије траже:
То Сербија ето буди, по свом граду б’јела,
Ово чермна већ одселе такви ради дјела. 30
Писмо моје одмиче се: нек’ ти срце блажи,
Свуд сведочи да су духу мом скаредне лажи.
Фама твоје, свештениче богињ’ Еликона,
Понесла је давно име од Темзе до Дона;
Всегда јасна, развје ухо рожано ком’ било, 35
Свуда блага, кромје гди је срце изунило;
Прозвала те и по ребри сјеверови двора,
И, на срећу, по острови Средиземног мора.
Иста молва ономадне брижне дигла слухе,
Да с’ гласови сербски бесјед испуне воздухе; 40
Крила бјаше отсуствија узрок вели твога,
Но, подмукле, ситни чопор, скаске, жезла свога
Зло обстрегла: оне пронзу и предваре гласе,
Камо, питаш, Доситеј? Сви говоре: зна се.
Знало се је, но одселе нек’ се јавно знаде 45
Да радости сербске корен ти носиш,Обраде!
Всегда велик и исполин превелебни дјела,
Жизни љупке и достојне вјековјечног пјела.
Разливо си живу воду из твога кладјаза,
Но најпаче под царствијем Георгија књаза; 50
Ти профеји подобају и та теби гривна,
Нека младеж сербска узна,муса колми дивна.
О, ја видим у напредак шчастљиву отчизну,
Која своји љетописа такву чти главизну.
Њен ће предјел --- ---- 55
Без свештеног Егерије разботјет’ лукавства,
Ето жетве, нека мишце прил’јежу дјелавца,
В’ Доситеју наћи можно сваког закон’давца.
Собор с њиме собесједи високи вјештника,
С наставником свог дјетинства, која мужу дика! 60
Њему закон Спарте вједом, вједом и Атина,
И скрижали ветхог Рима и вељбе Одина;
Тезоимног уме Петра и кроткога Пена,
Уме, што је сваком било неборима ст’јена;
Како уме? Јер је свуда њему нога била, 65
Која с’ Сербљи сад утјеха, гди пре није жила?
Кад би девет мусе биле из девет области,
И језика жертве свака свог вољела сласти,
Он би жељи угодио всеколиког вкуса,
Он пре био и свештеник вседостојни муса! 70
Сократ сербски, учитељу, оче, пусти, друже!
Пусти да ти благодарно сербска уста служе;
Сократ сербски, пророк сербски стари,
Данас своји очевидац предгадани твари.
Позивљеш ме у свјатило новосвитог гн’језда, 75
И још нудиш: неподвижна буд би био зв’језда;
Зв’језда да сам: паче тамна созвјездија твога,
Него мјесец гди, без тебе, неба широкога.
Виноград је, мним, повелик: давни пун недеља,
Потребује сад усрдни, вјерни дјелатеља. 80
Настао је понедељник, ајде да се ради,
Когод неће, тог’ пагуба вјечна пустој бради.
Бодро, ко је вавилонске столпе до небеса,
Ко содјео седам древни у миру чудеса?
Содјели су с’ слогом воља напрегнути труди, 85
Исполина? Не, обични, као Серби, људи.
Писмодође (и ја пишем) и абије страсти,
Зашто мени занат није Дедалов у власти
Већ вопијем к Јони милно - но двојаки страсти:
Моћ богиње, перо в руци - најеже ми власи; 90
И што треће молбу брже напрасну воспети,
Паун, сродно птице име с мојим њојзи свети.
Нећу више, не богињо, ја пернати крила:
У Сербији с’ људи оће, не сова ни вила!
Ја ћу поћи по путеви, куд се ногом ступа, 95
Баш у време кад се весна развија из пупа.
Равнице ће смејати се, веселити лузи,
С гласи пратит шумски пјевци, љубве пуни, друзи.
Тим глубине буду љезни на виште долина,
Пода мном се хребет гнути надути планина, 100
Потоци ће гонзајеме бризгати ми струје,
По воздуси воњи сунце распуждат олује;
Мост прехођа наручићу скоротечној Сави,
Да ме с пјеном у Бјелграду мом другу предјави,
Пријатељи мени твоји (злотвора ти нема, 105
И не било тата небу и уста му н’јема,
Правда Богу, људе љубим, али твога лица,
Први би злог навјетника ја био убица).
Пријатељи мени твоји на пут желе благо,
И од свију, всељубезни, душа наша, Драго. 110
Ето корист пријатељства: љуби пак отиди,
И кад идеш обзири се, гди су друга зиди!
Но љупко је и споменом загрлити друга,
И надеждан свак’ растанак, док нам није с круга.
Надежда је раставила, надежда нас скупља, 115
Надежд’ негди бје богиња, нигди басна шупља,
Која радост по растанку, кад се свиде друзи,
Слађи него да се нису растали сојузи!
Овде пусти, нек’ се перу мом задјене мета,
Тебе небо да сподоби Несторови љета. 120
Тако сербскотеби срце прип’јева без лести,
Теби поје, а празнује свете благовести.
Гди охота бди отчизни, и слаби су јаки,
Љубитељу, љубитељу, здравствуј пак’ и паки!
Ја полазим, а ви мили остајете друзи!
О, зашто су тако њежни љубови сојузи!
Једа не би лучше било да љубезни живе,
Да се грле, док је в’јека, и друг другу диве? 5
Или (кад је таква судба) да љубови нема,
Да нам срце, ах, не пуца, кад се на пут спрема?
Дружество је гобза лоза, а розге јој друзи!
Плоди, слатка љубов в злим, гди не могу прузи.
Је л’ икада раставити можн’ од стабла грану, 10
Да не свене у најбољу пресађена страну?
Чезне млада и мучно се гди прима нејака,
Изумире пренешена у невреме злака.
Но надлежи да се драги растаје од драге,
Пријатељи на раздвижне постављају ваге; 15
Да одлазе у предјеле једва ли познате,
Ту се баве, и другда се већ натраг не врате.
Ил’ је вражбом на то дошо или видом Луне,
Б’једни приклад с коловратне ил’ уз’о Фортуне,
Ко је први колесницу смислио да нађе, 20
Ил’ од глупе гуске учен, да сострио лађе.
Орудија о растанку сугуб’ окајана!
Скоробјегла, погибељно човеку создана,
Да њи није, нигда људи не би ишли далко,
Свак у своме уживао лону своје малко; 25
Ако би се и растао, то би близу било,
Докле брижно пријатељства за њим стиже крило.
Која мене б’једа гони од вашије груди,
Судба ли је пропадати моја измеђ људи?
Каква земља, на што ли ме далека позива, 30
Зар и мени рало дати своји пусти њива?
Работа је ова тешка, тврдо опште рало,
Одвећ меко, да ми даде господства држало,
За имена почестеј срце ми не мари,
Мрзи свагда на богатство, јер се њиме квари: 35
А шта ми зна друго дати, ил’ од мене пита,
Кадзактева да ми од вас нога се поскита?
Ево срећа, која вара, каде добро д’јели,
Што ми блажа спрва бјаше, то сад већма цв’јели!
Пророчество (на што вјера) мојеј дато глави, 40
Што је његда на сну било, није сад на јави.
Још‘ у дјетству сан је био да ме Тријест мами,
Пред очима живи образ, ко град стајо сами;
У послетку све је нешто тајно ми шаптало,
Да је небо на том мјесту мени жребиј дало. 45
Дошао сам и прошао, вратио се паки,
Срце моје осјетио у окови јаки:
Окови су, слатка дружбо, љубов ваша права!
Усердије, које к мени никада не спава.
Ви сте мене гостољубно обимали блази, 50
И у дому и вње дома с искрености трази;
Све сте дали, најтајнија отверзли ми дверца,
Да је штогод, дали би ми још цјење од серца!
Уста ваша често би се налаз’ла у труду,
Да искажу, што желите, да није залуду; 55
Од нас није никог гризо ни порок ни мана,
У бесједи другда дужој, него часи дана.
Уљудбом су украшени ваши љупки дари,
Које њежни, као другди, јоште пол не квари.
Тебје, поле, срце моје премного је дужно, 60
Нит’ је перу моме овдје то признати ружно;
Ја сам од вас искусио шчастије племена,
У вас љубов и милошћу славни нам о жена;
Љубезне сте без продерства, л’јепе без огледа,
Украшене без гордости, богатебез вреда, 65
Добре кћери и супруге, матере дјечица,
Добре редом у званију домувладичица.
Излишно је да имена у стих ваш се слажу,
Ако срца, кад читате, вами ино кажу;
Не, не тако, ви сте себи довољно познати, 70
Скромност ваша мени овдје вам имјарек крати.
О, пређе ће Истријану жеђу гасит Дрина,
Серб у Банат прек’ Адријски пливати пучина,
Пређе небо стрме горе, црна земља сунце,
Вода птице, суша рибу, воздух нос’ти јунце: 75
Него ће се штедрост ваша из моје памети,
Гди годбудем, с именама икада изнети.
Сербија је, камо идем, мати наша драга,
Која њедра отворила, одагнавше врага,
Пак синовом на све стране сву бојазан снима, 80
Милостиво њи призивље и радо иј прима.
У дому ће њеном сватко за се посла наћи,
Већа плаћа дјејатељем него они плаћи.
Ја полазим, а ви, мили, шта мислите друзи!
Прољеће је, све весело, зелене се лузи; 85
Ход’те са мном, да заједно утјешимо мајку,
Наћи ћемо на Дунаву и на Сави шајку:
Ако ли је невозможно, остан’те у даљи,
Гди сте бити на послугу отчизни избрали;
И хран’те бар име моје (љубов се том нада) 90
У спомену, кад ја будем далк’ од вашег града.
Читаћете, кад ме од вас, дол и гора д’јеле,
Овај Павла, мили Драго, листак књиге б’јеле,
Читаћете, нека знаду рода вашег уди,
Да за њима и у даљи моје горе груди:
Да се срце све спомиње како му је било, 5
Прикривену под голубње дома вашег крило.
Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме:
Какова је судба опет ниспослана по ме?
Идем, што ћу? (совјест трпи), и више сам пута
Изгнан моро прах отрести с мојије опута: 10
Ићи, куда нова срећа прстом сл’јепо каже,
Оставити што м’ је тада стало да помаже.
Нису могли пристаниште удобнода нађу,
Гди да спасу безопасно дома нашег лађу,
Гребенска м’ је отуждила, ради своје суше, 15
Бистра Сава распалила жеђу моје душе;
Прво мјесто странствовања блажили Крижовци,
Јазвили ме пет година, треће су Карловци,
Дунав није напојио, није Фрушка смјела,
Ни за Загреб паки срећа није ме припела; 20
Нису могли удржати двојеструки в’јенци,
Писаничке и венетске љубве ми првенци.
Приморије, слатка жељо од моји днеј јуни,
И из тебе мора нешто да мене узбуни!
Да вкусити духу дадемом твоје прелести, 25
Пак за кратку сладост да се сад љуће одмести!
У Тријесту вјековати, шта би драже било,
Развје Драго, ког се име диком преузвило.
Вјерујте ми ( ја знам да су вами гнусне лажи),
Врсника вам међу Сербљи, дангуби, ко тражи. 30
За опкладу, ни у св’јетло сербски цара време,
Гди се страсти благородне рвенијем стреме,
Од вашега веледушн’је није срце тукло,
Ни за општу већма ползу грло је промукло.
Небо вам је всеподобну (јавни дар промисла), 35
Придружило и супругу, добротом без числа;
Удало с’ је, и то јоште на излишак блага,
Да је у ње сва имена, које носи, снага:
Софија је ваша мудрост, што вам домом влада,
О достојном воспитању рачи ваши чада. 40
И таст, и сваст, и пуница, и свак су те вреже,
И колко вас род са четом славујевом спреже.;
Браћа ваша ко и снахе, јужики остали,
Сви су мени на вов’јеки памтити се дали.
Нек’ Адрија већ не види, заборави Р’јека, 45
Нит’ ме чује већ Истрија, Либурније сека;
Крањску ваља оставити, крајње сербске неве,
Бодре пјесном испод Истра заснубити дјеве;
Нек’ се чујем од Булгара докле тече Дрина,
Од Бјелграда до богати Родопе висина. 50
Знаће Босна и Велебит, и об-он-пол скупа,
Панонија коју Сербин из нужде уступа,
Знаће гди је моја најпре пропјевала муса,
И њој близо убјежиште желити без труса:
Имену ће пјесан’ моји разићи се гласи, 55
Читаћу се од множајих нег’ на глави власи.
Овако се небог тјешим, кад се срећа ми’ења,
Ко кад зима на њи ступи, безлисна корења:
Кад одлазим с мјеста кога, и страх ми се јежи,
Једа л’ боље другди наћи, камо нога тежи; 60
Што премда ми срце трза, немир даје љути,
Ведрије ми небо бива, него облак слути.
У отчизну! и може ли што више бит благо?
Ја полазим у отчизну, не већ име наго.
Синови смо, мати зове, љупке су ње р’јечи, 65
Придигла се да дом строји, ког’ боли да л’јечи.
Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада,
Прочно жели да се спасе и већ не пострада.
Овако се негда враћо пуст из Вавилона,
У прадједња позн’ Израиљ ханаанска лона; 70
Радово се Спаситељу, но свом прашто труду,
И све чеко с неба само, пак му све залуду.
Но у нас је друго знаме, нови мира завјет,
На враждебног крволока христијански навјет;
Гди отчизну, чим ко може, процвјетати тражи, 75
Што је подло ил’ свирјепо, гони ка’ и лажи.
Слаб је занат, но весео, плетење пјесана,
Славан Богу, славан царом, а без жуља длана;
Љубак сваком, а најпаче младом и јунаком,
Мени сказан самоуке музе прста знаком: 80
С овом ћу ја, јер јој жетве у Сербији зјело,
Тисјашчукрат обновити свакојако пјело;
Љубов пјети, ка’ и до сад невиност пастира,
Сеоскога славословит задовољство пира;
Воспарити да велича заслуге мужева, 85
Чананије моје виспар да витезом с’јева.
Но свегда ће (вјеру дајем), кад ме ћуд намане,
Мој помисал у те ваше долетати стране:
Вас грлити невидимо, и чету осталу,
Сушту љупкост стиха мога, пјесан моји хвалу, 90
Да, док буде памет ваша, у роду сербскоме,
Конца није њу пратећем ни пјенију моме,
Идем даље, оволико сад с пута мог чујте,
И, гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте!
(у весни 1807)
Почи, мило негда, перце њежнога голуба,
Пјело моје већ не мази невјеста ни љуба.
Боље мени сад пристоје седмоцјевне стерни,
Пољска муса, без убора златни и среберни.
У отлуки безмолвија, под сјен’ју древеса, 5
Твоји чајем, о богињо, ја силу чудеса!
Не негодуј, твој пол вишњи радо има људе,
Слатке шале продерзљиви нарекли су блуде.
Ти ћеш мени (о буд’ штедра милоснику твоме)
Твоје стазе указати, другда доћи по ме. 10
Сељанка си, презиру те градски зато горди,
Вели
ГОЗБА