Laza Lazarević

Pripovetke

Sadržaj

Predrag Protić
Predgovor

Ima pisaca kod kojih proces sazrevanja traje dugo a putanja njihova razvoja pokazuje krivudavu liniju uspona i padova pre no što postignu rezultate koji im donose glas dobrih pisaca. Takvih pisaca nije malo, i većina je tako počela. Ali ima i onih drugih, kod kojih proces sazrevanja nije vidljiv, čiji se rast ne obavlja pred čitaocima nego u njihovoj radnoj sobi i koji svojim prvim radovima ostaju u književnosti. Laza Lazarević pripada ovoj drugoj grupi pisaca; on je počeo bez početništva. Njegova prva objavljena pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje ujedno je i jedna od njegovih najboljih pripovedaka. Iz te pripovetke mogla bi se sagledati Lazarevićeva opredeljenja, sklonosti i način mišljenja, odnosno primanja utisaka iz spoljašnjeg sveta i izražavanja tih utisaka.

Rođen u Šapcu 1851. godine u trgovačkoj porodici, Lazarević je učio gimnaziju u svome rodnom gradu i u Beogradu, gde se i upisao na tadašnji Pravni odsek Velike skole. Kad je došao na Veliku školu, pokret među omladincima izazvan idejom i delovanjem Svetozara Markovića bio je u punom jeku. I Lazarević prilazi tom pokretu. Uči ruski jezik da bi mogao da čita i neprevedene spise ruskih revolucionarnih demokrata, drži popularna predavanja iz prirodnih nauka, prevodi kraće članke Čarlsa Darvina i Majkla Faradeja. Lazarević počinje da prevodi i poznat roman Černiševskoga Šta da se radi koji, kako sam kaže, "svojim čitaocima pokazuje put kojim se dolazi do društvenoga blagostanja". On je i sekretar, ili kako se to onda zvalo: pisar, studentskog društva "Pobratimstvo", čija je uprava u rukama studenata-socijalista. Ali se ovaj novi uticaj sukobljava sa jednim drugim uticajem koji se vremenom pokazao jačim. Pod uticajem vaspitanja koje je dobio u porodici od majke, izuzetno jake žene, koji nikada nije mogao a ni želeo da prevaziđe, Lazarević se postupno i postepeno odvaja od "novih" ljudi i od "nove" nauke i, kao što to obično biva, postaje njihov protivnik. Po povratku iz Berlina, gde je kao državni stipendist studirao medicinu, odvojivši se od beogradske duhovne i političke klime, taj raskid postaje potpun. Radio je kao praktičar, civilni i vojni lekar, i uz put se bavio književnim radom. Napisao je nekoliko napisa iz oblasti medicinske nauke i bio prvi srpski lekar i naučnik koji je u svome radu upotrebljavao mikroskop. U istoriji medicine u Srbiji ostaće isto tako poznat po primeni novih metoda u lečenju nekih bolesti.

Kad je Lazarević počeo da piše, srbijanska stvarnost nije pružala nimalo ružičastu sliku. Osamdesete godine prošloga veka ostaće u istoriji napisane kao razdoblje vladalačke samovolje i policijskog nasilja; jedna u krvi ugušena buna i jedan, protivno nacionalnim interesima vođen i nesrećno izgubljen rat, jesu najpoznatiji, ali ne i jedini tragični događaji toga doba. Ekonomske prilike u zemlji su se ozbiljno pogoršavale. Proces raspadanja starih porodičnih zadruga, u koje je Svetozar Marković polagao velike nade i pripisivao im odlučujuću ulogu u srpskom društvenom preobražaju, bio je već odavno završen. Proces propadanja seljaka i dalje se nesmetano razvijao tako da se velikom broju materijalno upropašćenih seljaka pridružio ne tako mali broj materijalno posrnulih ili sasvim propalih malih trgovaca i sitnih zanatlija. Čoveku kao što je bio Lazarević takav svet nije mogao da bude po ukusu, ali on nije mogao ni da veruje u neki društveni napredak i u izmenu toga nepodnošljivog stanja. Vaspitan u patrijarhalnom duhu, s vrlo živim i razvijenim osećanjem porodice i za porodicu, noseći u sebi otpor prema "novim" ljudima kojima je i sam nekada pripadao i "novoj" nauci koju je nekad i sam ispovedao, Lazarević se okrenuo prošlosti. Svet njegova detinjstva i prvih saznanja o životu činio mu se kao najpravičnije ustrojen svet, kao svet dobrih ljudi, poslovičnog poštenja i primerne radljivosti i on je želeo da ga ovekoveči i, posredno, stavi nasuprot svetu u kome živi.

Ali, kao što to često biva (redovno kod darovitog pisca koji kritikuje svet u kome živi s konzervativnih pozicija} pisac govori jedno a kaže drugo. I Lazarević je nehotice otkrio taj svoj patrijarhalni svet i prikazao ga drukčijim no što je želeo da ga prikaže. U tome svetu život se razvijao po jednom određenom redu koji je za sve ljude obavezan i nepromenljiv. "Bolje da propadne selo nego u selu adet" glasi jedna narodna poslovica koja bi mogla da posluži i kao odličan putovođa na putu kroz taj svet. Postoji porodica i postoji pojedinac; pojedinac je član porodice, ali nikako ne i samostalna ličnost. Ako dođe do nesporazuma među njima, pojedinac ima da se prikloni porodici. Mogućnost da porodica nije u pravu ni kao teorijska pretpostavka ne može se primiti u tom svetu. Lazarević je u tom svetu video svet sreće i spokojstva; ono što je u stvari prikazao bilo je "mračno carstvo", kako je rusku patrijarhalnu porodicu nazvao Dobroljubov. U njegovoj pripoveci Švabica Miša Maričić želi da se oženi devojkom koja bi mu po svemu odgovarala. Ali, ona je strankinja i njegova porodica ne bi mogla da je kao takvu prihvati. Shvatanju porodice on žrtvuje svoju ličnu sreću, na šta, možda, ima pravo, ali i sreću devojke koju voli, na šta nema pravo. Mitar u pripoveci Prvi put s ocem na jutrenje na kocki gubi celo svoje imanje i dovodi do prosjačkog štapa celu svoju porodicu, ali njemu nema niko da se suprotstavi jer je on despot, glava porodice. I kad naopako radi, on radi najbolje što može. Jer on zna sve i može da čini što hoće. U Školskoj ikoni pop će zapretiti da će za inat prodati svinje u bescenje i njemu niko neće moći da se suprotstavi. On će pokušati da spreči svoju kćer da posluša glas svoga srca i kad se ona njegovoj odluci suprotstavi, ona za njega više neće postojati. Kao što se vidi, Lazarevićev patrijarhalni svet, u svojoj osnovi, daleko je od toga da bude idealno sazdan, čak i onda kad se posmatra ulepšan i s njegove najidealnije strane.

Lazarević je bio jedan od prvih srpskih pripovedača koji je obratio pažnju na unutrašnji svet ličnosti koje prikazuje i na psihološku analizu. Kod Milovana Glišića i Janka Veselinovića psihološke analize u nekom dubljem smislu te reči gotovo i nema. Kod Jakova Ignjatovića ona je svedena na najmanju moguću meru. Sremac se ograničava na opis spoljašnjih manifestacija unutrašnjih lomova, i to više kao humorist nego kao psiholog. A Lazarevića baš psihologija interesuje. On upravo najviše slika prelome u čoveku, onaj trenutak kad posle pretrpljenog poraza u čoveku nastaje moralni preobražaj: Mitra kad oborene glave priznaje svoj poraz i sa suzama u očima trazi podršku i utehu, Anoku (Na bunaru) u trenutku saznanja da je najveća sreća u poslušnosti, a jedina prava sloboda u pokornosti, Maru (Školska ikona) kad se vraća kao pokajnica i sva u suzama traži od oca oproštaj. Te prelome i preokrete Lazarević daje zanimljivo sa zavidnom veštinom i sa odličnim poznavanjem psihologije. Slikajući poneki put, kao kod Mitra i Anoke, samo spoljašnja izražavanja unutrašnjih nemira, on izvrsno dočarava svu veličinu i jačinu unutrašnjih potresa i celokupnu dramu koja se u ličnostima zbiva, dok je u Švabici Miša Maričić predmet prilično precizne i savesne psihološke analize.

A šta je uzrok duševnim lomovima i krizama u tome svetu koji je, za Lazarevića, najbolji od svih mogućih svetova i jedini mogući svet? Jer ako u tome svetu ima ozbiljnih potresa, onda taj svet ili nije tako valjan kao što bi to Lazarević hteo da pokaže ili odnose u tom svetu neko sa strane muti. Na ova pitanja mogu da budu dva potvrdna ili dva odrična odgovora. Lazarević, međutim, odrično odgovara na prvo a potvrdno na drugo pitanje. On oglašava za krivca novo vreme koje kuca na vrata starog sveta i novog čoveka koji je nosilac tog novog vremena u onoj istoj meri u kojoj je to novo vreme stvorilo njega. Oko toga ko je upravo taj novi čovek u Lazarevićevim pripovetkama postoji kod nas jedan mali, u osnovi prividan spor. Jovan Skerlić vidi u njemu učenika Svetozara Markovića, a Miroslav Đorđević radikale koji su Svetozarevo učenje izneverili. U vreme kad je Lazarević pisao, onovremene razlike između radikala i učenika Svetozara Markovića nisu se viđale onako jasno kao što se vide danas; za sav svet oni su bili jedno isto ili gotovo jedno isto. "Novi" čovek bi, dakle, zvao se radikal ili Svetozarev učenik, bio pristalica učenja Svetozara Markovića. Uostalom, ovde je mnogo zanimljivije kakav je Lazarevićev odnos prema tome novom čoveku od toga ko je upravo taj Lazarevićev "novi" čovek. I šta je ovoga nagonilo da se tako odredi prema svojim nekadašnjim istomišljenicima.

"Novim" čovekom bavila su se trojica naših realista: Glišić, Lazarević i Sremac. Odnos sve trojice prema novom čoveku je sličan: negativan. Bivši "crkvenjak" Glišić obračunavao se u Novom Mesiji sa svojom socijalističkom mladošću na nimalo simpatičan način i sa oštrinom jednog renegata ili bivšeg vernika: "novi" čovek prikazan je kao maloumnik. Sremcu je novi čovek svuda na meti i redovno predmet podsmeha: od Čiča Jordana do prve glave Zone Zamfirove, od Srete učitelja do Zlog podanika. Lazarević novom čoveku prilazi drukčije. On nema simpatija ni za njega ni sa ideje koje on propoveda, ali to odsustvo simpatija je na jednom mnogo višem intelektualnom nivou no što je kod Glišića i Sremca. To je otpor jednog konzervativnog profesora a ne mržnja jednog političkog agitatora. "Novi" čovek subjektivno nije rđav, ali objektivno ima štetnu i rđavu ulogu. Njegove ideje po sebi nisu nepametne, ali su one neprimenljive u našoj sredini i pokušaj njihove primene redovno izaziva haos. Jer, po starom dobrom redu, sve u svoje vreme i sve na svome mestu; Lazarevićev "novi" čovek se pojavio u nedoba i na pogrešnom mestu.

Kritikom "novog" čoveka Lazarević prelazi sa slikanja idiličnog sveta prošlosti na plan savremene društvene kritike. A tamo gde govori o starom patrijarhalnom društvu on ukazuje na razorni uticaj ljudi koji su se od toga društva otpadili. Takav je učitelj u Školskoj ikoni i takav je Pera Zelembać, glavni krivac Mitrove materijalne i moralne propasti. Pa ipak, ta društvena kritika najoštrije je izražena u dvema pripovetkama: u Sekciji i u najpoznatijoj Lazarevićevoj pripoveci Sve će to narod pozlatiti, uz Prvi put s ocem na jutrenje. U Sekciji Lazarević polazi od jedne tačne činjenice iz koje izvlači pogrešne zaključke. Primena jednog zakonskog propisa u sredini koja nije sposobna da ga prihvati, jer ono što zakon propisuje u suprotnosti s njenim okoštalim i okamenjenim navikama i oveštalim tradicijama, donosi mnoge tragične i neželjene posledice. Lazarević ne daje nikakav konačan zaključak, jer njega u ovoj pripoveci više zanimaju moralni i psihološki problemi. Ali čitava pripovetka je tako intonirana da se iz nje izvlači zaključak da takvu zakonsku meru nije trebalo primeniti. Doduše, to nije sasvim u skladu s patrijarhalnim načelom po kome je bolje da "propadne selo nego u selu adet", ali je zato pojava koja se žigoše, sekciranje mrtvaca, u suprotnosti sa patrijarhalnim adetom. Mnogo je dublja, stvarnija i suštastvenija kritika u Sve će to narod pozlatiti. Invalid, heroj iz rata, prosi. "Ljudi dobra srca činili su mu donekle poklone. Ali na sve se na svetu ogugla. Sve izbledi: i oduševljenje, i ljubav, i dušnost, i sažaljenje! I ne možeš ga više poznati kao ni Topuzovog vranca koji je nekad dobijao svaku trku, a sada okreće suvaču." Okružen ravnodušnošću ljudskom, pred tuđim bolom i nebrigom države koja mu daje izdržavanje toliko da može da prosi, Blagojev sin ostaje kao živi, trajni protest protiv svega toga. Najpre protiv države, koja se, kad traži žrtve, javlja kao domovina, a kad vraća dugove, pojavljuje se kao organizacija jedne klase za zaštitu njenih interesa, a zatim i protiv ljudske ravnodušnosti i otupelosti i svega onoga što doprinosi da "sve izbledi". Možda je u najvećoj meri ta kritika uperena baš toj osobini ljudskoj, ali jačina društvene kritike potiskuje sve ostalo u drugi plan. A ono što toj kritici daje svu oštrinu i svu gorčinu jeste kraj pripovetke i način na koji je taj kraj saopšten:

"Blagoje je još donekle govorio "Sve će to narod pozlatiti!" Posle je okrenuo na: "Sve će to tebi bog platiti". Naposletku se propije, i tu skoro umre. A njegov sin prima izdržanje od invalidskog fonda i - prosi.

Možete mu, ako ćete, udeliti.

Ovo je moj prilog."

I nijedne suvišne reči, nijedne neposredne intervencije. Kao da pisac svojim prividnim mirom hoće da pokaže da je sudbina Blagojeva sina sasvim normalna pojava u svetu u kome su, Blagojev sin i on, osuđeni da žive.

Pripovetka Sve će to narod pozlatiti zanimljiva je još iz jednog razloga; to je jedina pripovetka u kojoj je Lazarević otvoreno posumnjao u ljudsku dobrotu. Inače, kod Lazarevića sve se dobro završava. Taj njegov optimizam Skerliću je toliko smetao da je bio sklon da tvrdi da Lazarević u jednom dubljem smislu i nije realist. I doista, Mitar i Marica se mire, pop oprašta svojoj jedinici, Anokin preobražaj doživljava se kao praznik i izaziva beskrajnu radost po kući Đenadića, neprijateljstvo brata prema sestrinom jaranu prerasta u šurakovo obožavanje zeta (U dobri čas hajduci), Janko uviđa da je besmislena njegova ljubav prema udatoj ženi i dolazi k sebi (Verter), a Miša Maričić raskida svoju vezu sa Švabicom. Zabludeli se uvek vraćaju na pravi put i uvek ih njihovi najbliži dočekuju raširenih ruku, daju im ponovo svu toplinu porodičnog ognjišta, a čvrst zagrljaj kojim ih stežu nije samo znak oproštaja nego i znak buduće neraskidive veze. Ne raduju se samo ljudi nego i priroda, nebo je plavo i vedro, a jutro sveže, sunce blago greje, pa se ljudima čini da se na njih osmehuje. Ali, uvek je i mnogo suza radosnica pri takvim susretima, tako da se čitaocu u jednom krajičku svesti, uprkos svoj lepoti pomirenja, javlja nedoumica da možda u tim suzama radosnicama nema pomalo i bola zbog poraza koji su ljudi doživeli, zbog poniženja koje su kao pokajnici morali da pretrpe, nije li to u jednom smislu i na jedan način i plač koji ih, posle pomirenja i pokajanja, podseća na život koji je sad pred njima.

Laza Lazarević je najbolji stilist našeg realizma i svakako najbolji pripovedač toga razdoblja. Njegova rečenica ima gipkosti i elegancije, njegova poređenja su zanimljiva, često pomalo neobična i duhovita. Ma gde pronašli neki njegov odlomak, odmah ćemo ga poznati po nekim stilskim osobinama koje su samo njegove u čitavoj našoj literaturi. Nekad su ga zbog dobrog pisanja nazivali "srpskim Turgenjevim". To poređenje, ma koliko bilo preterano, nije u isti mah i besmisleno. Uz to, on ima dragocena osećanja za humor i onda kad ne želi da da maha tome svom osećanju, ono ponekad preovlađuje. Cela pripovetka Verter protkana je blagom ironijom. Ta blaga ironija doprinosi da prema jednom, po patrijarhalnom shvatanju, prestupniku imamo sve simpatije. Skerlić mu je zamerio da je u njemu moralist pobedio realista i da je Lazarević u ime nekih moralnih načela koja su problematična, izneveravao umetničku istinu. Njegova moralna načela su dosta problematična, ali ni Skerlićevo mišljenje o izneveravanju umetničke istine nije ništa manje problematično. I mimo svoje volje, Lazarević je o svetu koji je voleo izrekao neprijatne istine. Po neprijatnosti tih istina i po težini optužbe koja iz njih proističe Lazarevićeve pripovetke se mogu meriti, u njemu savremenoj književnosti, samo sa, inače slabim, romanima Janka Veselinovića Jedan junak našega doba i Borci.

Kad je Laza Lazarević izmučen tuberkulozom umro krajem. 1890. godine, bio je ožaljen kao najbolji srpski pripovedač. U napisima nastalim neposredno posle njegove smrti o Lazarevićevim delima pisalo se, ne tako retko, bolje no što su ona zasluživala. Takvo pisanje moralo je da izazove reakciju i ona se javila. O njegovom delu počelo je da se i drukčije sudi. Ljubomir Nedić mu je zamerao da je imao više veštine nego pravog književnog talenta i time stvorio ne malu zabunu. Naime, Nedić nije jasno odredio šta u ovom slučaju podrazumeva pod veštinom a šta smatra književnim talentom. Skerlić je otišao dalje i negirajući, sasvim opravdano, ispravnost njegovih nazadnih shvatanja bio sklon da umanji i umetničku vrednost njegovih pripovedaka. Takvo Skerlićevo pisanje nije ostalo bez odjeka. Bilo je u pitanju nepovoljno mišljenje kritičara u čiji se sud veruje o piscu koji je nesumnjivo bio omiljen. I zato, sve što se posle Skerlića pisalo svodilo se ili na pokušaj obaranja njegova suda ili na pokušaj odbrane Skerlićevih stavova. U tim rasprama stvorilo se sasvim prirodno i jedno treće stanovište: da je istina negde na sredini. Lazarević doista nije onako veliki pisac kao što su mislili njegovi savremenici, ali je svakako jedan od najboljih naših pripovedača. Ono po čemu on ostaje jeste književni način pisanja, smisao za psihologiju, podjednako razvijena moć zapažanja i imaginacije, a iznad svega, on ostaje nadahnuti pesnik i spontani kritičar jednog davnog, u nepovrat iščezlog sveta.

Predrag Protić

Kad sam se polani vratio iz Italije, došao mi je do ruku ovaj rukopis. Čitao sam ga pod utiscima koji su na me ostavili Pompeji. Kad sam izišao iz Pompeja, pevao sam pesmu "Svja sujeta čelovječaskaja, jelika ne prebivajut po smerti". Čudnovato da mi se ta pes

Laza Lazarević
Pripovetke

Švabica

ma vrzla po pameti i posle ovog rukopisa. Još je čudnije što moj saputnik u Italiji, moj prijatelj i redaktor, kad sam mu pročitao ovaj krnjav rukopis ponudi mi u otkup album Pompeja. Ja sam pristao na trampu, smejući se rđavoj dosetci o moljcima i lavi.

I Pismo

... žensko društvo prijatno ...

Njena majka, brat joj poručnik ...manov, Popesku, kalkulator u Ministarstvu građevina, jedan nemački student, Maks po imenu... Ali ti već poznaješ glavne osobe ovoga pansionata, a naročito nju. Prekodan smo svaki na svom poslu. Na doručak, ručak i na večeru skupljamo se u trpezariji gde je klavir i jedno desetak novina i žurnala. Trpezarija je ta upravo naše internacionalno zemljište. Tu smo svi kao u svojoj sobi. Ko nema nikaka posla, sedi tu, čita novine, udara u klavir, zabavlja se s Anom, dobuje prstima u prozor ili se prisloni uz peć. A Ana je, naravno, uvek tu s radom ili sa zabavom. Tumanov s njegovim dubokim basom i još dubljim brkovima ...

... Ponosita kao ... Dmol ... maže kolena petroleumom, i kad god, sirota, jutrom dođe s trga, huče i pri tom nama, svojim pitomcima, demonstruje sadržinu kotarice kao vuga, a oni to zovu haut gout^[1]...

II Pismo

Misliš, valjda: ko šta radi. - ja se samo njome zanosim? Ne, brate, još u meni đipa pošteno srce, - ta valjda pred tobom smem to tvrditi! Šta imam ja s njome? Ja baš i da sam uveren da me ona - čisto me sramota da kažem - da me ona voli, tim bih se pre povukao s polja ljubavi. Zar da se igram "devojačkim srcem"?

Ako ću istinu reći, na svaki način prijatno mi je biti s njome, - a, kao bajagi, što i da mi ne bude? Ali naravno da je to sve daleko od ma kakog osećanja koje bi bilo ma i nalik na ljubav. Pogledam je pokatkad sa strane i ispod oka, pa se mislim: dijete, dijete! Ali dalje, naravno, ništa. Ta ja, i kad ne bih bio ravnodušan prema njoj (kao što je ona prema meni - a to jeste, tako mi boga!), ipak bih se dobro čuvao svakog koraka koji bi me vodio do ma kakih izjava i sporazumevanja. Ti znaš da ona nije u onim godinama u kojima se "Provodi ljubav", stoji celu noć pred avlijskim vratima i čeka se "ljubavnik", pa se posle cmaka dok ne udari krv na nos, a ne dajući sebi nikakva računa pod bogom. Hoću da kažem: nije u godinama u kojima se igra ljubavnih scena i samo joj "značajno" stegnuti ruku znači "pođi za mene". Nema tu, dakle šale. Ja još koji mesec pa ostavljam skamiju i stupam na svoje noge, i svaki, ma i neozbiljan korak u ljubav bio bi korak u ženidbu, a ti vrlo dobro znaš da se ja njom oženiti ne mogu. Bože moj! Šta bi rekli moji, šta prijatelji, šta naposletku i poglavito ti sam? Prvo, nije ni Srpkinja, možda ni lepa, a sirota. Pa njena rodbina, - hajde majka i bože pomozi, ali lajtnant! A ti znaš da sam prestareo za ekscese. Nekada sam mislio da bih bio u stanju oženiti se kuvaricom, živeti s njome o kori suva hleba i biti najsrećniji smrtni. To su, valjda, godine što čine čoveka "pametnijim". Ja bih pljunuo na njih, pa ipak ne mogu da budem "lud". Prošlo je sve. Sramota bi me bilo od berberina koji me sapuni triput nedeljno.

Aman, pobratime! Ja nehotično načinih nekakav uvod. Tome je svemu kriv Joca koji nas je, kad nam je bio u gostima, uzeo na oko, pa posle i tebi koješta nadrobio, iz čega si ti načinio čitavu optužbu, od koje se ja samo branim. Pripovetka je svršena. Veruj! Ja sam prema njoj samo galantan gospodin: pratim je na klaviru kad peva; dodajem joj igle kad ispadnu; ogrćem joj kabanicu kad pođe u šetnju itd. Međutim, mirno i spokojno gledam svoja posla, i za dva-tri meseca uzdam se da ću postati doktor. - Ko će sa mnom!

Pomisli šta je uradio ludi Nikola - obrijao brkove i upisao se u burševe! Ja, kao najstariji medicinar, usudio sam se dati mu jednu lekciju, posle koje mi je on pretio da će me zvati na duel, na što mu je Vidak duvandžija - udario šamar!

Neko zakuca na moja vrata.

Ana me zove na večeru.

Tvoj pobratim.

III Pismo

Od neko doba naša se prepiska vrze samo oko Ane. Ja to činim, valjda, stoga, da ti ne bi pomislio: "A, sad se ućutao, sad ništa o njoj ne piše, znam ja šta će to reći!", jer takvog skeptika kao što si ti malo je. Sada ćeš mi bar verovati da nema ništa, jer je još pre pet dana otišla svojoj sestri u Gotu. Ostali smo sami, - nemoj da mi se smeješ kad ti kažem da nam je nekako svima tužno. Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muva večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo. S Tumanovom se narazgovaram kad smo u svojoj sobi, jer kako on teško govori nemački, to ga mrzi da što počinje kad smo svi zajedno, a da, opet, okrene ruski u društvu gde niko van nas dva ne razume - znaš da je vrlo "genant"^[2]

Naš "Don Karlos" je neprestano ona užasna protivrečnost imenu koje smo mu dali. Onako isto gleda ispod očiju, češlja kosu iz potiljka na čelo, nosi kratke pantalone i ogromne cipele i crvene velike marame u koje se useknjuje i koje mu iz džepa vire. Ima britvu od koje je jedna strana samo za žuljeve. Tu sam opazio neki dan kad je Spalding uzeo od njega britvu da zareže plajvaz. Po ceo dan čita novine kojih su mu puni špagovi. Zaturi se u kanabe i vadi jedne po jedne. Pokatkad, pošto je naišao na nešto važno, odmakne ih držeći ih u levoj ruci i gleda ih iz daljine, onda udari desnom rukom po njima, pogleda onoga koji najbliže sedi do njega, klimne važno glavom i promumla: Natürlich!^[3] ili Na-nu!^[4] ili Donnerwetter noch einmal!^[5] onda stane revnosno sve podvlačiti crvenim plajvazom i, pošto oduva burmut što mu je iz nosa pao na novine, zavali se opet u kanabe i čita dalje.

Tim ispodvlačenim novinama obično povezuje baba sutradan ćupove s kompotom.

On još neprestano govori strasno o njihovu ratu s Francuzima, o budućem svetu koji će se sastojati samo iz Nemaca o "silnom nemačkom carstvu", itd., itd. Nos mu je već pocrveneo, i kako uđe na vrata, čuješ kako mu se mućka pivo u trbuhu. - Tumanov obično prošapće: Kraftige deutsche Natur!^[6]

Spalding onakav kao i pre. Pred svima govori kako mrzi Nemce. Bije kelnere kad hoće da ga prevare za deset para, pa im posle daje dinar bakšiša. Vuče još neprestano nemačko-engleski rečnik kud god ide i doručkuje tatarski biftek. Ja gledam te od njega učim što mogu više engleski, pa posle kazujem njoj.

Njen brat lajtnant je onako isto otužan. On je presrećan kad može da nas uverava kako jedva čeka da se opet digne krajina na Francuze: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.^[7]

Kad je što govor o Srbiji, onda mi on neprestano dokazuje kako mi treba da počnemo s Turcima, pobićemo ih valjda.

- Eh, kad biste vi imali nešto samo jedan ovakav kor kao mi, lasno biste vi svršili s Turskom! Meni bi i suviše:

- Kad biste vi znali srpsku vojsku i njena dela, vi biste se stideli tako što reći.

Onda Tumanov stane, natucajući nemački, da priča. Ti znaš da on dobro zna naše stvari. Sad je uzeo memoare Prote Nenadovića da prevodi na ruski.

Ti ne znaš još dva Rumuna koji s nama sede, - jedar gimnazist ovde, a drugi matematičar. Veoma dobar i ozbiljan čovek.

IV Pismo

Čudiš se, mora biti, što sam se ućutao, - bolestan sam, ili, bolje da kažem, bio sam bolestan. Nisam ti hteo pisati, da se ne brineš: sad je sve dobro.

Pa i posle tolikog ćutanja ipak nemam ništa o čemu bih ti mogao pisati. Poslednjim tvojim pismom uveravaš me da iz mojih pripovedaka s Anom nećeš izvoditi nikakih zaključaka i tražiš samo da ti sve natanko pišem što bude između nas dvoga, i podvlačiš dva puta reči natanko.

Dobro, pobratime. Ti ne znaš da me ti sam uvlačiš u nekakav roman. Sad sam i ja počeo da motrim na svaki njen postupak prema meni. Ti si, upravo, kriv što sam počeo da se interesujem njome, pravo da ti kažem, više no što bih hteo. Sve se mislim: pa šta sad da mu pišem?

Evo šta sam još napabirčio za mršavo pismo, kao što su obično sva moja pisma.

Kad je došla iz Gote, ja sam se bio toliko pridigao, da sam taj dan ručao s njima zajedno: dotle sam jeo u svojoj sobi, jer me mrzelo oblačiti se.

Ona je došla uveče. Čuo sam kako joj Popesku i Tumanov, veseli, otvoriše vrata i kako se cela kuća napuni veselja. Tumanov dotrča meni u sobu (ne znam šta je i njemu naspelo) i s nekakom pouzdanošću da će me obradovati veli:

Hajdete, došla Ana! Onda sam se i sam obukao i otišao u sobu gde jedemo.

Kad sam ušao, ona je vadila nekake poklone od sestre za mater.

- A - reče ona glasom koji me, badava je, dirnu - a vi ste slabi?

- Ne, bio sam, gospođice. A otkud vi znate? Ona se malo zbuni.

- G. Tumanov mi je kazao.

- Da, - reče Tumanov prostodušno kako ga je bog stvorio - gospođica je pitala, kako je vrata otvorila, šta vi radite.

Ja je pogledah ispod oka. Ona se činila da ništa dalje ne sluša i vadila je dalje darove za mater.

Ja sam seo u ugao do peći i gledao je. Može biti što sam je se zaželeo, može biti i što je bila zapurena od puta, tek meni se učini neobično lepa.

Nisam ništa dalje govorio. Kad baba iziđe da gleda večeru, a Popesku da kupi duvana, ostasmo samo ja i ona. Tumanov čita novine i svaki čas pita: "Kakú ýto po russki?", ona došla i sela do mene kod peći.

- Al' vi ste sad sasvim zdravi? - zapita me nekako plašljivo.

_ Na putu da budem sasvim zdrav.

- Al' ste tako bledi!

_ Nisam jeo ništa već osam dana.

_ Bogu hvala, samo kad je sve prošlo. Vi se ne čuvate, ja sam to znala. I vi ste mi lep doktor! - i poče veselo da se smeje. - Ja ne smem ništa učiniti protiv vaših naredaba, a vi ne date sebi ništa primetiti. Neću vas ni ja, bogami, odsad slušati.

- Vi? Ne, vi ste uvek bili dobro dete. Nećete, valjda, sad da proigrate vaš glas, naročito u mojim očima, molim vas? - I ja počeh da se smejem, htevši pokazati da ja i ne mislim prisvajati sebi toliko interesa za me s njene strane.

Nije mi ništa odgovorila. Pogledao sam je ispod oka, nije me gledala. Meni se učini kao da sam joj stavio nekakvo pitanje na koje nije odgovorila, i kao da mi je vrlo stalo do njenog odgovora. Ovakvi slučajevi mene samo draže. Sve me kopka neki đavo da vidim da l' ona u stvari mari za me, ko što me vi svi uveravate.

Tog večera posle večere igrali smo dame. Ona je igrala vrlo dobro. Dobi prvu partiju i pogleda me oštro, ja sam razumeo da to znači: zašto vi ne igrate ozbiljno?

Drugu partiju ja sam se usiljavao da dobijem, pa valjda stoga i previdim njen kolut koji sam morao pojesti. Kad sam već sam micao, ugledam da ona ima damu, turim je na krajno polje i pokrijem je još jednim kamenom, kao što se to čini s damom.

- Vi opet imate damu! - rekoh joj.

Ona promeša srdito rukom kolutove, oturi dasku od sebe, podboči se na ruku i gledaše na klavir za kojim Popesku sviraše vlaške potpuri.

- A što mešate figure kad partija još nije svršena?

- Vi hoćete da se sprdate mnome?

-- Bog s vama!

- A zašto ne igrate, nego me puštate da ja dobijam?

- Zar vi mislite da ja na taj način hoću da vam učinim nekakvu ljubav? Budite uvereni da se varate - ja sam igrao kako sam najbolje znao.

Ona se opet odobrovolji, ali nije htela više igrati dame. Ja okrenem dasku i odbrojim sebi i njoj po devet zrna. Ona pristade da igra mica.

Opet me je tukla, ali sam na njenu licu video da je ona uverena da ja igram kako najbolje znam i da je ne puštam hotimično da dobija.

Posle tri partije opet pomeša zrna i oturi tablu, ali ne srdito. Smejala se.

- Ne, vi ne znate da igrate. Morate kod mene učiti.

- Svaka lekcija od vas biće mi draga - ja udaram glasom na "vas".

- Dobro. Onda je prvo: nemojte da laskate.

- Hoćete tj. da kažete: nemojte ni odsad da laskate kao što ni dosad niste laskali?

Ona lako pocrvene.

Baba međutim donese meda i oraha, pa opet iziđe. Popesku beše ugasio sveće na klaviru i sviraše napamet, meni se učini lepše nego ikad, uvertiru Telovu. Ona je međutim uzela nekakav ručni rad. Ja lupah orahe i davah joj, ona im zamakaše u med. Popesku ne hte jesti. On poče opet Weber-ovo Aufforderung zum Tanze^[8].

Ja ustah i doneh čašu vode. Popijem pola čaše.

- Ah, oprostite, ja nisam i za vas doneo. Ona uhvati moju do polovine punu čašu.

- Odatle sam ja pio; čekajte, ja ću je izaprati, pa ću vam onda nasuti - i uhvatih za čašu.

Ona istrže ruku i naglo iskapi čašu.

- Ali, gospođice!

Ona mi izgledaše uvređena. Ne hte ništa više govoriti. Ćutali smo oboje. Popesku dovrši sviranje, zaklopi klavir i diže se.

- Laku noć!

- Laku noć! - rekosmo mi.

Kad ostasmo sami, ja se podbočim na ruku i gledah joj u oči koje su bile upravljene na rad u rukama joj. Opazila je da je gledam, nije ni za jedan trenut dizala očiju s rada.

- Gospođice, ovaj je prst moj bolesnik (njega je bila oparila ključalom vodom. Ja sam joj, pošto je prsnuo mehur, mazao rastvorom srebrnog nitrata), ja imam pravo da ga u svako doba prihvatim i da vidim kako mu je. Molim ovamo ruku!

Uhvatih je za ruku i počeh zavirivati prst koji je bio zalečen još davno pre njenog polaska u Gotu.

Ona ne otimaše ruku, ali izgledaše ozbiljnija nego što bih ja hteo.

Ovo je zgodna prilika da ogledam njeno "srce", pomislim se.

- Gospođice, poklonite mi ovaj prst.

Ona je neprestano u njega gledala. Na moje pitanje vrćaše glavom u znak da mi ga ne poklanja.

- Zar ni ciglo jedan prst nećete da mi poklonite? Nisam se nadao. - Đavo ga znao, to sam kazao s dosta osećanja i, u stvari, kao da osetih da me boli njena hladnoća.

- A šta ćete s njime?

- Vi meni njega poklonite, a šta ću ja s njim, to ja znam. Ona se usiljeno nasmeši.

- Ako ćete da ga odsečete, evo vam ga.

- Zasad ništa. Samo da ja znam da je on moj, a?

Ona klimnu odobravajući glavom.

Ja uzeh njen prstić i počeh ga milovati. Držao sam ga za koji minut u svojoj ruci, ona ga onda, veoma oprezno i kao ne znajući šta radi, izvuče i nastavi pletenje.

Posle pet minuta ja izvadih sahat.

- Već 11. Vi znate - rekoh ja kao u šali - da sam ja bolestan, pa ipak me ne terate da idem da legnem. A ja sam, opet, smešan što i sam ne idem, nego vas samo zanovetam kojekakim besposlicama. Ja znam da vam je dugo vreme kad ste sa mnom.

- A vi idite kad znate.

Učini mi se da će to reći: nemojte da me terate da vam kažem da vas volim. Pa ipak ustah i pođoh.

- Laku noć! Dajte mi bar ruku.

Ne gledajući odgovori laku noć, ali mi ne dade ruke.

- Gospođice, to nisam zaslužio. E, pa laku noć!

Dođoh u svoju sobu. Ne znam otkud, pa ipak osećah se uvređen.

Ah, nema smisla zanositi se, pomislim. Treba ostaviti stvar. Nema tu onoga što sam ja mislio, a naposletku i ne treba. A šta sam ja i mogao misliti? Da me...

Budalaštine... Celo veče sam proveo s njome, a posla pune šake. Bolje bi bilo da sam što pametno radio, nego što sam piljio njojzi u oči. Šta sam hteo time?

Posle sam skuvao čaja i radio do tri sahata po ponoći da bih naknadio ono što sam izgubio.

Kad sam legao u krevet, iziđe mi ona u pameti.

Dalje od mene! Imam ja svojih poslova. Ja sam Srbin, ja imam staru mater, ja imam svoj zadatak - zar kojeko da me smeta!

Pobratime, pripovetka je svršena. Ti nisi ništa više ni očekivao. Ti znaš mene. Tvoj verni

V Pismo

N...

Ne znam kojim si putem načinio onakav zaključak u tvome poslednjem pismu: "Vi se obadvoje uzajamno volite. Dok se poljubite, videćete da se ja ne varam". Ti znaš da me na taj način dovodiš na čudnovate misli. On je utoliko istinit što ja i posle mojega poslednjeg pisma nisam prestao "zanositi se s njome", kao što sam ti bio pisao i kao što sam mislio da ću učiniti.

Imam i opet čime da ti se izvinim, - bio sam se "zavadio" s njom. Ja sam ti pričao kako sam otišao iz sobe, a ona mi nije ni ruke dala.

Sutradan ja sasvim ozbiljno uđem. u sobu (obično, pak, ti već znaš, sve se to zbiva u šali i smehu) i doručkujem. Nije bilo nikoga, no mi ipak nismo govorili jedno s drugim. Čim sam popio kafu, odmah iziđem.

- Zbogom!

- Zbogom!

Nije me pitala ni kuda ću tako rano, kao inače.

Došao sam u dva na ručak.

Ona se bila otkravila. Izgledala mi je neobično slatka.

Za ručkom nehotično je gurnem laktom.

- Mille pardons!^[9] - riterski se klanjajući.

Ona vrćaše glavom: nema pardon.

Za kaznu ja je još jedared taknem laktom.

Ona načini nekako detinjski važno lice i pogleda me protestujući: šta se dirate?

Drugi su svi bili zaneti u nekakav razgovor. Ja kucnem svojom čašom u njenu i šapnem joj:

- Bud'te zdravi!

Ona klimnu glavom.

Dakle pomirili smo se. Ama da l' se ja varam il' se ona zbilja raduje?

Posle ručka ona sela kod prozora i prevrće L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.^[10] Ja stao više nje.

- Lepo vreme - rekoh ja uzdržavajući smeh. Ona napući usta, sušto dete.

- Ah, vi ste neka prznica!

- Nema više da se govori o tome. Dajte ruku. Sad smo se pomirili.

Ona pruži ruku, obrnuvši glavu k prozoru. Ja je stiskoh za nju.

Don Karlos, kome u taj par donese devojka flašu s pivom, nakašlja se nekako isuviše glasno. Ja se bejah nagnuo nad knjigu i gledah ilustracije.

- Međed - prošaputa ona kao odgovor na Karlosovo kašljanje.

Bi mi neobično prijatno. Dosad nikad nije u mom prisustvu govorila ma šta protiv ma koga člana naše kuće.

- Čujete, gospođice, hajd' da zaključimo ugovor da se nijedno od nas ne sme ni za što ljutiti.

- Vi se ljutite, ja se nikad i ne ljutim.

- Ko zna? Nego pristajete l' vi na moj predlog? Ona izmahnu rukom da udari po mojoj ruci, pa je polako spusti na moj dlan i još ozgo pritište malo.

- Pristajem!

Ja ne znam zašto sam se tome toliko radovao. Činilo mi se da sam s njom podvezao nekakav kontrakt prijateljstva.

Onda privučem svoju stolicu do nje i počnem dalje prevrtati Erckmann-Chatrian-a.

Naiđem na dvoje zagrljenih.

- Dopada l' vam se ovo?

Ona napući usta.

Opet naiđemo na sliku istoga smisla.

- A ovo?

Ona me tako oštro, ozbiljno pogleda, da me prođe sva volja za dalju šalu i da mi se učiniše moja pitanja i odviše bljutava. Kao bajagi nastavljajući dalje, nađem Marseillaise-u.

- A dopada l' vam se ovo?

Ona posmatraše sliku koji sekund, onda sasvim naivno odgovori:

- Ja ne znam šta se ovde može čoveku dopadati. Naročito u vašoj knjizi. Mora biti da je ovo le plus apre lettre.^[11] Malo u kog čoveka da je čitav nos. Sve je tako zamrljano da se jedva raspoznaje. Ne valja ništa, ništa.

Poče se slatko smejati, pa kao bajagi zadirkujući me:

- Hajd' nosite vašu knjigu! Ko bajagi slike, a izgledaju ko da ih je naša kuvarica brkljom pravila. Ja se protivih i držah krepko otvorenu knjigu koju ona pokušavaše da zatvori.

- O, vi mislite da ćete je na silu zatvoriti? Varate se.

Ona se još većma napinjaše. Ja naposletku odjedanput pustim, i obe pole lupiše jedna o drugu i lako joj prikleštiše prst. Ja pritisnem obe korice i ne dam joj da izvuče prst. Naposletku ona ga ipak izvuče, no zdera vrlo malo kože, a u isto doba i parče lista iz knjige.

- Ah, oprostite! - rekosmo oboje u jedan glas. Ona što mi je otcepila list, a ja što sam joj navukao ranu na prst.

- Molim, - rekoh ja - iako ja ciglo imam prava da molim za oproštaj, ipak se ne služim njime, jer među nama stoji kontrakt da se ne srdimo, dakle da i pardon ne ištemo.

- Mogla bih dokazati da imam više prava no vi, al' kako je to pravo na našem međunarodnom, tj. srpsko-nemačkom kongresu ukinuto, to neću ni da se služim njime. Dakle, ja izrično ne tražim pardona - i poče se slatko smejati.

Da nije bilo Don Karlosa u sobi, ne znam šta bih joj kazao, jer mi toliko mila dođe.

Izbi četiri sahata.

- Sad moram da idem. Moram vam samo kazati da se bojim e ćete se pokajati što ste takav ugovor sa mnom zaključili, jer... ostajte zdravo! Sad ćete mi valjda dati ruku, jer ako mi je ne date, ne ostaje mi ni ta uteha da se srdim.

Ona mi pruži ruku i smejaše se.

Ah, pobratime, znaš li kaka joj je ručica!

Od to doba bilo je stotinu takvih sitnurija. Ja ti ih ne pričam - na što? Resume^[12] je da smo nas dvoje prijatelji. O, šta mi ona koješta nije pričala! Ja sam u svima tim razgovorima nalazio nova i nova svojstva koja su me toliko privlačila da ne znam jesam li dovoljno iskren kad ti kažem da se nisam zaljubio (sit venia verbo!^[13]).

Nu na što sve to? Igra, luda igra! Ja sve manje radim i sve se više zanosim njome. Pošlo je sve budiboksnama.

No još nisam toliko zagazio da se ne mogu povući, a, s druge strane, krajnje je vreme da se okanim posla za koji nisam, i to ću učiniti, tako ne bio tvoj

VI

N... 1. I 187...

Počinjao sam ti, duše mi, dosad, dvadeset pisama i sva poderao. Već su dva meseca od moga poslednjeg pisma. Ti si pisao, molio, zapomagao, - ja ti ipak nisam ništa odgovorio. Stid me je bilo naposletku, jer bih se ogrešio o svoju iskrenost kad ti ne bih sve pričao, a pričati ti, opet, sve, tako mi je teško, tako teško!

Ja sam slabiji i niži od crva. Večno sam te uveravao da ću prekinuti sve s njome, pa ipak... Nego bolje s početka.

Sve ću ti ispričati. Podeliću u glave. Daću svakoj moto. Razviću svu svoju muzu. Tim će biti smešnije. A ti se, molim te, smej, smej se onako od srca, kako bih se ja od srca zaplakao, da me nije sramota i da ne moram mesto plača pregnuti na delo poštena čoveka.

Rekoh da ću početi gde sam stao.

Glava I

Od neko doba ona radi svaku noć do 12 i duže, jer sprema poklone za Božić, - ti znaš da u njih na Božić svi darivaju. Ja obično donesem knjigu, pa sednem s njome, jer se moja soba ne može dobro da ugreje.

Bilo je pre jedno nedelju dana. Po noći se bilo približilo, i vampiri su čekali da se minutna skazaljka na sahatu pomakne za jedan čeperak, te da digne poklopce s njihovih kovčega. Bledog meseca nije bilo. (Šteta! Uostalom, ti možeš celu scenu zamisliti spram mesečine!) Sve je spavalo, samo sam ja s njome sedeo u sobi.

Ona je radila. Ja sara gledao u knjigu i mislio na nju.

Na jednom prozoru beleo se spušten rouleau^[14], na drugom nije bilo zavese.

Ja, da bih počeo razgovor, dignem se.

- Da spustim i na drugom prozoru zavesu, a?

Govorili smo vrlo tiho, ne znam zašto, pa ipak mi se učini da sam isuviše glasno govorio.

Ona klimnu glavom.

Ja dođoh do prozora i gledah je sa strane. Bože! Ona je to opazila. Baci jedanput-dvaput pogled na me ništa ne govoreći.

Ja naslonih glavu na prozor. S prsta debeo led pokrivao je okna njegova, a na njima se čudnovato zaigravaše svetlost lampe s ulice, nižući se u besmislene duguljaste i zvezdaste slike, saobražavajući se osovini ledenih kristala.

Dugo sam gledao ovu, kao što vidiš ludu, prljavo-svetlu sliku koja se svaki čas menjaše, kad se suv vetar na ulici zaigra plamenom lampe.

Mislio sam nešto, ne znam ni sam šta. A u svaku sam misao i nehotice upletao nju. Pade mi kako je svetlost tu, i prozor da je propusti, - trebalo je, dakle, samo otkraviti led, i zrak će pasti na tavanicu naše sobe. Kao što vidiš, genijalna misao.

Ona je sedela za stolom i vezla nekakav jastuk.

Na ulici zatutnjaše požarnička kola. Baklje prosuše još jaču svetlost na zaleđene prozore. Zvono udari nekoliko puta. Tutanj se izgubi u daljini, i nanovo sve bi tiho.

- Vatra! - reče ona.

- Vatra! - odgovorih ja.

Nanovo ućutasmo. Ja čuh kako u pobočnoj sobi Tumanov duboko diše; onda, kako ona zabada iglom u jastuk i kako se vunica tare o tulle anglais.^[15]

Sedoh na stolicu do nje i tako približim glavu njenom vezu, da nije mogla više iglom probadati.

Ona spusti vez u krilo i nasloni se na ruku.

Ja je uzeh za tu ruku i spustih je na sto, milovah je. Posle legoh na nju i zatvorih oči. Ona nije ništa govorila, nije se opirala. Osetih da sav gorim i da ona teško diše. Pribrah se. Nesrećniče, šta radiš?

Skočim naglo sa stolice i turim ruke u špagove. Valjalo je početi ma kakav indiferentan razgovor. Ja izvadim duvankesu.

- Izvol' te na poklon! - rekoh nekako promuklo i pokušah da se smejem.

- Ne! - reče ona. Nečastivi me i opet bocnu:

- Zar poklon od mene nećete da primite? Ona oćuta. Ja počeh da jurišam:

- Poklon od mene, gospođice!

- Takav! - reče nekako zbunjeno, uzimajući nanovo vez.

- Kakav god vi hoćete. A kakav vi hoćete? Opet je ćutala. Ja sam gotovo šaputao:

- Kažite kakav hoćete!

Ništa ne odgovori.

- Gospođice, znači da biste vi ipak kakav drugi poklon hteli od mene; vi nećete moju duvan kesu. Kažite, dakle! Ja sedoh opet do nje i primakoh joj se bliže. - Ne! - reče ona. - Nećete da kažete. Ne, vi morate kazati.

- Nikad!

- Al' ja znam šta je.

- Vi ne možete nikad znati šta je.

- Parole d'honneur^[16], velite da ne znam. Ona se zbuni:

- Ja mislim da vi ne znate.

- Parole d'honneur, vi mislite da ja ne znam?

Ona pocrvene sva.

- Ostavite se.

Meni se učini da me nestade. Ona je probadala iglom bez ikakva reda. Da je uhvatim za ruku, da je poljubim hiljadu puta, pa da umrem. Talas strasti (sit venia verbo) sve mi jače dizaše grudi. Ja se nagoh njojzi. U isti par sinu mi kao munja kroz glavu: Švabica, sirota, moja mati, Srbija. Skočim i, ne uzdajući se u svoj glas, bez zbogom odem u svoju sobu.

Bilo je već 1 po ponoći. Čuh kako i ona ode u svoju sobu i oprezno zatvori vrata.

Tu noć nisam ništa mislio, bar ne znam da sam šta mislio, pa ipak nisam zaspao do 3 sahata. - "Ona hoće srce" - to mi je neprestano izlazilo pred oči.

Glava II

Potraži sam autora

Sutradan bila je ozbiljnija nego obično. Ja sam se oprezno klonio svakog diferentnog razgovora.

Toga dana bila se očešljala kako ja volim, a to je prosto razdeljena kosa nasred glave, a ostrag pokupljena u klupče. Tako i moje sestre češljaju svoju decu, - može biti stoga joj lepo stoji, što mi, u ovim godinama u kojima je, ipak izgleda kao dete.

Toga dana činila je sve što sam je molio. Pevala mi je pesme koje inače za boga neće da peva, jer idu do g, a njoj je glas čist samo do eis. Pa ipak nije je glas nigde izneverio.

Uveče je pozovem u šetnju.

Sneg je bio napadao za jednu sudlanicu i škripio je pod nogama. Svi izlozi u dućanima osvetljeni i prepuni svakojakih "božićnih darova". Ljudi prolaze punih šaka; kola u takvoj gomili da jedva mile; pred SPILLER-ovom poslastičarnicom stoji jedna rulja i gleda svakojake figure od šećera; pred SPILLER-ovom restoracijom transparent i na njemu stoji: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee^[17] i guraju se deca i ljudi s kliskama. Pored nas svaki čas protrčavaju deca s onim čegrtaljkama u rukama i ljudima od hartije, koji, kad ih povučeš za konac, šire ruke i noge i klimaju glavom. Oni ljudi s novinama u kovčezima, koji im vise o vratu, izvijahu njima svojstvenim glasom. Montags-Zeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro! Jedan prosjak koji iđaše na kolenima pruži nama ruku, ona izvadi pet groša i spusti mu u nju. Pred kućom za koncert, iako je bilo već četvrt posle sedam, ustaviše se jedna gospodska kola. Ćirica skoči sa sedišta i otvori vrata, od kola. S druge strane iskoči jedan mlad čovek u belim rukavicama, pređe na drugu stranu kola i pruži ruku u njih. Na tu ruku naveza se jedna bela rukavica i jedna dama za njom. Dama lako skoči napolje. Tresaše glavom i zaturi kosu za uši.

Mi i nehotično čekasmo dok oni pređoše preko trotoara. Onda pođosmo dalje.

- Gospođice, ovde je tako puno sveta da se ne može ići. Hajd'mote, bolje, u manje ulice.

Ona ćuteći pođe za mnom u Jahn'sstrasse. Ja opet udarih levo preko Brigadier-Brucke, i mi stajasmo pred ogromnim parkom u kome vladaše puna noć, jer samo glavni prolazi behu osvetljeni. Ja pođoh još dalje, ne govoreći joj ništa; već smo bili nekoliko koraka u šumi. Noge nam upadahu do više članaka u neugažen sneg; ogromni hrastovi beljahu se s one strane s koje je vetar duvao kad je sneg padao, te ga nanosio na njih. Vreme je bilo suvo, toga dana bilo je na termometru - 10°, meni nije bilo hladno i bilo mi je vrlo prijatno.

Posle pet minuta bili smo dosta duboko u šumi. Oko nas bilo je tako tiho, tutanj varoški bio se sasvim izgubio, nigde nikoga nije bilo.

Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: "Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica", i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda. Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu. - Da se vratimo? - reče ona.

Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leđa. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. - Izgledaše mi neobično lepa.

- Da se vratimo? - pitah ja. - A što? Ona smaknu ramenima.

- Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?

Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.

- Zar s vama kad idem da se bojim čega? - reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. - Ta vi ste tako jaki!

- I ne treba da se bojite - rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.

U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.

Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.

Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:

- Hvala!

- Na malu.

Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.

- Vama je hladno? - rekoh ja.

- Ne!

- Rđavo?

Ona sleže ramenima.

- Da?

- Da! - reče ona.

- A šta vam je?

Ona opet sleže ramenima.

Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.

Uz put počeh pričati joj što sam mogao indiferentnije stvari samo da ne bih došao na ono čega sam se tako bojao, jer mi je tako milo, tako prijatno i opet tako opasno. Pričao sam joj po stoti put o Hajduk-Veljku, o Rajiću, o pojedinim pesmama, posle sam je ispitivao da li je zapamtila druge pesme koje sam joj prevodio. Odgovarala je nekako lenjo, pa ipak sve tačno. Onda sam joj pričao o Valjevu, o malenim kućicama, o volovskim kolima na kojima nema ni za groš gvožđa, o Ciganima kako sviraju i pevaju i koji za deset para daju da im odvališ šamar. Naposletku kojekakve dosetke o Banaćanima. Donekle je išlo kojekako. Kad smo već ušli u varoš, nije mi više išlo za rukom, iako sam se usiljavao. S druge strane, opet, kola i tutanj i ne dadoše da se šta govori. Ja ućutah.

Kad dođosmo blizu kući, udarismo na Albrechtsstrasse.

Ti znaš kako je tu tiho.

Ja ne znam zašto, okretoh se njojzi:

- Još koji korak, pa ćete se osloboditi mojega dosadnog društva.

Ona srdito-tužno razvuče krajeve usana:

- Na to neću ništa da odgovorim.

Ja htedoh da okrenem sve u šalu. Počeh kroz usiljen smeh:

- Molim, vi na to ne možete ništa da odgovorite.

- Ne, ja neću da laskam.

- Sad ste se tačno izrazili; nećete da laskate. A kad biste istinu kazali, ona ne bi bila niukoliko laskava za me. Nisam se više mogao nasmejati. Ona okrene glavu od mene.

- Ja... ja... - poče zagušljivo i presta.

Meni pomrče svest. Ama jesam li ja budala? - pitah se. - Kuda sam zagazio?

Dođosmo pred našu kuću i ćutećki prođosmo je. Ona se okliznu i posrnu malo, ja je uhvatih za mišicu:

- Gospođice, molim vas, uzmite me pod ruku, ovde je klizavo.

- Hvala vam - reče ona i ne uze me pod ruku. Onda se opet vratismo, opet prođosmo. Kad se po treći put vratismo (ti znaš da su ovde po ceo dan zaključane kapije), ona stade.

- Imate li ključ sa sobom? Ja otključah kapiju.

Ona uđe tromo. Pod stepenima otresaše noge na asuri, i to činjaše nekako tromo. Bila je veoma bleda.

- Gospođice, vama je ozbiljno rđavo? Ona klimnu glavom.

- Pa kažite mi šta vam je?

- Ne znam - reče ona.

- Dajte mi bar ruku da vam pomognem peti se uza stepene.

Ona pruzi ruku. Ja iđah za tri stepena više i vodih je za ruku. Kad bismo na po basamaka, stegnem je krepko za ruku i pogledam je.

Ona se zaljulja i prisloni se na zid. Bila je bleda kao sneg koji malopre gazismo. Iz očiju joj grunuše suze.

- Bože! - prošaputa ona nekakvim glasom kojim, valjda, udavljenici govore.

U taj par čuše se nečiji koraci niza stepene.

Ne govoreći ništa pođem dalje i povučem je za ruku. Pored nas prođe jedan čovek, skide kapu i pokloni se.

- A, vi ste, Hermane, - reče ona kao pribirajući se. - Šta radi gospođica Vedel?

- Ja sam baš sad dopratio gospođicu k vama - reče momak učtivo se smešeći. Opet se pokloni, pa ode niza stepene.

Ja bejah već na gornjem stepenu, ona za tri niže. Beše izvadila maramu i useknjivaše se. Ja videh kako ona razastre maramu po celom licu i kako dvama prstima pritište oči.

Svest me ostavi. Ja je povukoh da je pritisnem na grudi. Brava škljocnu i njena se mati pojavi na vratima.

Ona trže svoju ruku iz moje, no ja je krepko držah.

- Ta penjite se! - vikah ja smejući se. - Zar vas nije stid? U vašim godinama ne možete da uziđete dvadeset stepena.

Prisustvo babino toliko mi respekta uli da se ozbilja počeh smejati i šaliti. Trgoh je za ruku i izvukoh na gornji stepen.

Baba se slatko smejaše. Nije ništa opazila, a nije ni mogla ništa opaziti.

Odem u svoju sobu, skinem zimski kaput i odem u opštu sobu.

Predstaviše me gđici Vedel. To je obrazovana devojka. Svirala je vrlo dobro u klavir i govorila francuski i engleski. Njen je otac profesor na univerzitetu i nije žalio ni truda ni novaca da vaspita svoje dete.

Ana je vrlo malo jela za večerom. Ćutala je, tužila se da njoj nije dobro.

Ja sam se usiljavao da zabavljam gđicu Vedel.

Posle kratkog razgovora načini mi ona komplimenat kako dobro govorim nemački.

- Oprostite što moram vaš komplimenat da razumem kao ukor, malo ima mojih zemljaka koji za pet godina ovako rđavo govore kao ja.

- Molim vas, vi ste vrlo skromni. Ja vas uveravam da čovek mora biti vrlo pažljiv pa da vam samo na akcentu zapazi da ste stranac. Uostalom, lako je to razumeti, jer vam je jezik vrlo srodan s našim! - reče ona.

- Oprostite, gospođice, što vam moram protivrečiti. Srpski jezik nema apsolutno nikaka srodstva s nemačkim!

Ja pogledah Anu. Ona beše pocrvenela.

- Ali, Klaro, - reče ona obraćajući se gđici Vedelovoj - kako možeš tako što pitati! Srbi su Sloveni.

- Ah, tako! Molim, oprostite, - izvinjavaše se gospođica.

- Znam, sad se sećam. Vaš je jezik srodan s mađarskim? Ana mi ne dade odgovoriti, ona se uplete.

- Klaro, Klaro, - reče ona usiljeno smejući se. - Zar su Mađari Sloveni? To je kao kad bi neko tvrdio da naš jezik ima srodnosti s persijskim.

Gospođica Vedel beše crvena ko paprika.

Ja se nisam ništa srdio. Ti znaš da Srbin na strani, a osobito u klasičnoj Nemačkoj, mora oguglati na ovaka pitanja; nas su toliko puta pitali nemački studenti (klasično obrazovani - govore latinski i grčki kao svoj rođeni jezik) je li Srbija u Maloj Aziji; čudili se kad smo im kazali da i mi pijemo kravlje mleko, da mesimo hleb isto kao i oni, da imamo čak pozorište i da smo hrišćani.

- Nadam se da mi nećete za zlo primiti - reče gđica Vedel - što sam tako slaba u geografiji.

- U geografiji! - prošaputa Ana podrugljivo.

- O, molim vas - rekoh ja klanjajući se.

Ani bi očevidno dosadno i neprijatno. Ona se sama stidela. Da bi prekinula pauzu, a, drugo, da bi svrnula pažnju na što drugo, usta i upali sveću na klaviru.

- Klaro, sviraj štogod!

I gđici Vedel kao da beše ova prilika dobro došla. Ona odmah skoči i otpoče svirati. Ja nisam slušao, mislio sam na naš razgovor, onda odoh u našu zemlju, onda uđoh u svoje Valjevo, pa u svoju kućicu. Tamo je bilo sve tako tiho i tako prijatno. Moja mati prosto obučena i starački smešeći se, - ta ja sam uz nju, moje sestre, moja braća, pa deca, pa moji budući bolesnici u pelengirima, s razdrljenim rutavim prsima. Pa niske čiste sobice, pa mršav konjić i prosta kola, - ekipaža gospodin-doktora. Pred Ćukovom mehanom sedeo je Jovo šarkijaš s njegovim zagušljivim glasom i pesmom, kraj koje se samo Srbin topi. Pa pijani Đoza koji me je, kad sam o raspustu bio kod kuće, sto puta uveravao da je pijan, "ali tebi, gospodine, čest i poštovanje", i baci kapu u blato. Pa orah u mojoj avliji koji je posađen kad sam se ja rodio, i koji već na svojoj periferiji nosi suve grane. Pa gospodin načelnik kome se na velike praznike mora praviti vizita i koji uvek za sobom vodi Tijosava pandura pod pusatom. Pa Tijosav koji u desnoj ruci nosi drenov štapić i njime se poštapa, levom razmahuje i odmakao je za čitav aršin od sebe, jer mu jatagan smeta. Pa Nikola Đero koji svaki čas dolazi mojoj kući i pita: "Treba l' što za kuću?" Moja mati zna šta to znači i momče odmah dotrči s polićem rakije, te ga daje čiča-Nikoli.

Onda uvedoh Anu u taj moj zavičaj, i cela slika potamne. Ljudi me gledaše kao stranca. Mojoj materi nesta smeha s usana. Moji nećaci i sestrići klone se svoje tetke i ujne. Ja gledah samo u nju. I njoj beše tužno i hladno.

Ne, mi ne bismo nijedno na taj način bili srećni.

Gospođica Vedel beše međutim svršila sviranje. Ja joj načinih nekoliko običnih komplimenata.

- A ima li u vas klavira? - pitaše me.

- Naravno da ima, - rekoh ja, bez ikakve volje za dalji razgovor.

- Opet ludo pitanje, - reče ona. - Svirate li vi u što, ako smem pitati?

Đavo ga znao šta mi bi! Ja odgovorih:

- U drombulju, gospođice.

Ona se malo zbuni:

- Oprostite, ja ne znam šta je to drr..., molim vas, kako ste kazali?

- Drombulja - rekoh joj. Tumanov lako prsnu u smeh.

- To je flauta - istakla se Ana -; g. Maričić svira vrlo divno u flautu. - Onda baci na me jedan pogled pun molbe.

Razumem je i ujedno se postideh što sam hteo s "damom" da teram nekakav inat. Da bih se popravio, uzmem sasvim ozbiljno lice.

- Da, flauta, - rekoh ja - upravo nije flauta, ali je jako nalik. Onako kao klarinet, a zanosi na fagotu.

Bi mi neprijatno što sam tako nespretno izleteo. I na licu gospođičinom pokaza se nešto nalik na poniženje.

Bi mi krivo. Da bih ugasio u njoj i najmanju sumnju da se ja samo sprdam, reknem joj:

- Ako dozvolite, ja ću vam svirati što. - Skočim kao da idem, i očepim dvaput jako nogom Tumanova. Ana me gledaše poplašeno. Tumanov me je razumeo.

- Vaš je instrument odneo vaš zemljak danas kad je bio. Ja sam zaboravio da vam kažem.

- Šteta! - reče gđica Vedel sasvim uspokojena.

- O, niste mnogo izgubili, međutim, kad opet uzimadnem čast naći se u vašem društvu, dozvolićete mi da vas uverim kako sam loš svirač.

- Unapred sam uverena da ću jako uživati.

Ana brzo poče nekakav drugi razgovor.

Ja se međutim dignem i oprostim se. Ana iziđe za mnom.

- Vi ste rđav čovek - reče mi ona u hodniku. Ja joj pružih ruku koju ona uze.

- A vi ste dobra devojka - odgovorih joj. - Laku noć!

Tu noć sam pisao materi, sestrama, braći i počeo ovo pismo, za tebe.

Bio sam umoran, stoga sam legao u 11. Kad me već hvataše san i nejasne uspavljive slike počeše se ređati, iziđe mi ona u crnom šalu. U isti par točak od kola htede da mi pregazi stopalo, ja trgnem nogu i lupim glavom o krevet.

San mi se razbi. Njena slika neprestano mi lećaše ispred zatvorenih očiju u svim mogućim oblicima. Ja opet hodah s njom po Valjevu, i bi mi neobično tužno.

Ne znam koliko je to trajalo. Brava na hodniku škljocnu i ja čuh Maksove nesigurne korake i zagušen kašalj.

Mora biti da je već 3, jer danas je subota, a Maks ima sednicu sa studentima njegova kora - u ovoj krčmi.

Opet mi se ređaše slike. Opet ona s crnim šalom oko glave... Ama samo jedan jedini poljubac, al' onda, - onda bih se morao oženiti njome!...

Ne znam kako, opet se nađem s njom u istoj šumi. Bilo je kao leto. Mi smo išli kroz nekakve orahe, i ona je kupila u kecelju one spoljašnje zelene ljuske što otpadaju kad orah uzri. Bio je suton. Sunce je zailazilo za Gučevo. Ona je vodila odnekle najmlađe dete moje sestre, koje nam je govorilo nešto nemački - ja ne znam šta. Posle je nestalo toga deteta. Nešto smo kao govorili - ničega se više ne sećam. Ja sam u levoj ruci nosio jednu ćeramidu s krova mojega čardaka i na njoj je bilo malterom napisano njeno ime.

Ona je imala isti crni šal oko glave. Ja sam joj neprestano gledao u oči. Bila je lepa kao vila.

Ja ne znam kad sam je naučio srpski, ona je govorila srpski i ja sam govorio srpski.

Seli smo posle na travu pod jedan orah. Ona je bila tužna. - Zašto si tužna? - rekoh ja.

Ona metnu prstić na svoja usta u znak da ćutim. Odnekud dopiraše do nas tonovi od fagote. Bili su neobično tužni. Ja osetih kako se oni liju u talase i kako nas ti talasi podigoše. Mi koračasmo po njima dalje, sve dalje.

Ja je obuhvatih oko pasa. Približih joj se sve bliže, onda joj pritisnem jedan poljubac na levo slepo oko.

Ona dođe još tužnija.

Ti ćeš me uzeti? - reče ona, a suze joj udariše niz obraze.

Ja je stegoh i počeh divljački ljubiti. Svaki deo lica i ruke, svaki prst i svaki nokat. Nisam se radovao; naprotiv, bilo mi je tužno i slatko.

Onda ugledah tebe. Ti si imao šubaru koju si bio natukao oči. Bio si strašno namrgođen. Pušio si i prošao pored nas.

Nisi ni boga nazvao.

Ja razgrnuh njen crni šal i sakrijem od tebe lice u njega.

Dakle, ja sam sve svršio, ja imam ženu koja me voli.

A moji: moja mati, moj pobratim, moja zemlja?

Osetih se ostavljen od sveta i pljunuo na sve što sam dosad voleo. Sam samcit, s njome u mom zagrljaju. Ja briznuh u plač iako sam iz ponosa prestao plakati još kad mi je bilo 15 godina. Suze su mi tekle kroz grudi, i ja osetih da mi je toplo od njih.

U taj par začuh nekakav težak hod. Otvorih oči i ugledah momka koji je ložio furunu.

- San! - rekoh ja. - San! - I sve mi izgledaše neverica. Poklopih rukom oči i pokušah da nanovo sastavim razbijenu sliku.

Vatra se u peći beše razgorela. Još nije bilo svanulo. Crveni zraci iz peći udarahu u moju postelju.

Dugo nisam ustao. Premetalo mi je se po pameti budiboksnama šta. Najviše sam mislio na kuću i na mater.

Kad sam ustao i umio se, osećao sam se svež. Bilo mi je tužno kad sam se sećao sna, i bilo mi je pravo i tiho u duši što je to sve samo san. Bar ću se sad još jače čuvati jave. Ovo je nekakva opomena na dužnost.

Pobratime, oprosti mi što sam te namučio i ovom ludom slikom. Ja znam da ti sve ovo mora naličiti na otrcane nemačke pripovetke. Ja ne znam inače kaka bi smisla imala ovako sentimentalna ljubav, kad ne bi bar jednog tričavog sna bilo. Progutaj ga, dakle.

Uostalom, da bih te uspokojio, dajem ti reč da ću odsad spavati kao top i da neću ništa sanjati.

Sad ćeš mi valjda verovati da me je prošla sva volja na dalje ašikovanje. Pa ipak, eh, brate, ona je, tako mi boga, tako dobra, tako dobra!...

Nu, "veliko pismo" je gotovo. Sačuvaj ga. Možda ćemo mu se kad slatko smejati.

Tvoj pobratim

VII Pismo

U N., 17. X 187... Dragi pobratime,

Odavno ti nisam pisao pisma bez "svione kosice", "porumenjenih i pobledelih obraščića", "malenih ručica da ih provučeš kroz iglene uši", "potoka suza i uzdisaja" dubokih ko arteski bunar i dugačkih ko Trifko jekmegdžija, "žarkih očiju kao nebo" (razume se italijansko), čas crnih ko..., uostalom, lažem. Ako sam kad govorio o očima, to sam mogao govoriti samo o plavim, jer u nje su plave. Pa onda, brate mi si ga moj, o "slatkoj tuzi i tužnom veselju", "žuborećem potočiću", "uspavljivom glasu zvona", itd., itd.

Hvala bogu, kažem ti, jedva jednom opametih se. E, brate, ti znaš da ima u našem životu trenutaka u kojima se, hoćeš-nećeš, podetiš. Tako je i sa mnom bilo. Ko će tome dati računa? Čitao si, valjda, kako je neki dan u Bavarskoj legao vo na železničku prugu, i voz se osakatio. Neki dan, opet, prošao ovde jedan pismonoša pored kuće koja se zida, a ćuskija sa skela pup!, pa njega upravo posred tikve. Niko se nije ubio (bar ja ne znam) ni zbog jedne ni zbog druge nesreće.

Junoša! Ovde leži duboka mudrost. Potraži je i naći ćeš!

Mene je mimoišla čaša koja je, istina, slađa od one koju služe u Getsimanskom vrtu. Đavo me je terao, dva-triput sam lapnuo da srknem iz nje, no moj dobri genije držao me je za njušku.

Ohladio sam se. Ti si se nasmejao snu koji sam ti poslao, - i ja se sad smešim i tarem ruke ko Čifuti kad podvale stari šešir pod nov.

Ohladio se, rekoh. Njoj ne prilazim, ko punom topu, i tako se čuvam i još jače hladim, i valjda ću se sasvim ohladiti.

Milo mi je što je u ovoj istoriji bila moja čast angažovana. sam je očuvao, i dostojan sam da budem tvoj pobratim. A sad, oprezno se čuvajući i neprestano misleći šta će biti a la fin de finis^[18], prestao sam da pevam pesmu "Što se bore misli moje", više mi ne dršće lice i ne gore grudi, tj. ne dršću grudi i ne gori lice, kako li se kaže. Načinio sam tablice za puls i temperaturu. Triput idem na dan njojzi u sobu: na doručak, ručak i večeru. Uvek mi je termometar pod pazuhom. Kako se vratim u svoju sobu, pročitam toplotu na termometru i odbrojim puls, pa zabeležim. Groznica je sasvim popustila, ne boj se ništa.

Počeo sam i da radim. Otvorio sam knjige koje sam pre po godine čitao. Našao puno kojekakih beležaka po njima i ispodvlačenih redova, - čudio sam se da sam ja to sve nekad radio, jer se ničega ne mogu setiti.

Stresao sam prašinu s mojih čašica, flašica, mikroskopa, lampica. Svojim žabama menjao uredno svaki dan vodu i pitome zečeve hrani momak svaki dan u mom prisustvu.

Raspremio sam sto. Pobacao sam u peć mnogo koješta. Oprao sam divit i nalio taze mastila. Pisao kući, izvinjavao se: koječim što sam tako neuredan, i kleo se čim sam god stigao da ću odsad biti uredniji.

U bolnice idem opet uredno, i opet se profesori obraćaju na me kad treba načiniti kakvu potežu dijagnozu.

Opet uredno igram gimnastiku i ispružam ruku sa trideset šest funata u njoj. Juče sam pešice išao u M., vratio sam se u 8 uveče i pojeo dve ćulbastije.

S novom kuvaricom, koju smo pre dva dana dobili, stojim na dobroj nozi. Sinoć sam joj obećao kupiti joj nove cipele. Ona je "oborila očice i pocrvenela".

Uzeo sam nanovo lozove za lutrije i kako dobijem, platiću Čifutinu Levenhajmu moj dug.

I tako dalje. Jednom reči: postao sam uredan čovek.

Stoooj, javaš! - vičeš ti. - Ama kako se sve to okrenu, šta se to učini?

- Kako? Vrlo prosto! Nije mi baš pravo da pređem na taj predmet, ja sam rad da ga sasvim izbrišem iz pameti. Ali što se mora, - mora!

Dakle, one noći, jutra, koji li je đavo bio, ja sam se mislio i tvrdo sam odlučio da nije pošteno od mene igrati se njome kad ne smem da mislim na ženidbu.

Odem u sobu na doručak. Uozbiljim se i činio sam se kao da ništa i nije bilo među nama. Ona ko da je i sama došla na iste misli. Kad sam ušao, bila je tužna, no čim me ugleda promeni se. Smejala se. Nasula mi je kafu. Presula preko šolje. Ja sam pravio rđave dosetke i smejao se raskalašno.

Odmah u 8 sahata odem u bolnicu. Gledao sam svakog bolesnika. Prepirao se s jednim o kurari. Posle sam kupio Hermanovu Fiziologiju da je učim za ispit. Došao u 2 kući. Otišao u 3 opet na kliniku. Uveče sedeo sam dok smo večerali. Posle sam zaseo i čitao do 12. Kad sam legao, bilo mi je tako prijatno i tako tiho. Nekakvo osećanje ispunjene dužnosti golicalo je prijatno moje grudi.

Ah, ovako je divno! - pomislim se ja. - Šta me veže za nju? Nisam ničim angažovan. Dalje, dakle! "Odsada će braca Mika ovako da radi."

Hteo sam posle da ustanem iz kreveta. Da se udarim desnom rukom po grudima, a levu da ispružim. Onda desnom nogom da lupim o pod: dixi^[19] i da se naslađavam svojom nepokolebljivom odlukom. Nisam skočio iz postelje, jer mi je soba bila hladna, a posle morao bih bar na jednu nogu obući cipelu kojom bih lupio o pod.

Ali odluka nije ništa izgubila od svoje važnosti. I ona mi svojom ravnodušnošću neobično potpomaže.

Ko zna, naposletku, može biti da sam ja celo dosadanje njeno ponašanje krivo razumeo. Možda sam ja njoj ama tako ravnodušan ko stare cipele?

No o njoj nema više razgovora. Ona dolazi u "prijatne uspomene".

Ostaj zdravo

VIII Pismo

U N., 17. X. 187...

O njoj nema ništa. Ti se, razume se, ne čudiš, jer znaš da ništa i ne može biti.

Ja sam sasvim uredan čovek i zadovoljan sobom.

Samo sam od neko doba zlovoljan - ne znam šta mi je. Najmanja sitnica najedi me da dođem ko skorpija.

Juče sam hteo da lupam Maksa.

Ne znam jesam li ti pričao da sam se ja još pre mesec dana zavadio s njime i da mu ne nazivam ni boga.

Od to doba on je nekoliko puta gledao da me izazove, no ja sam ga se klonio. Bojao sam se klepnuću ga nezgodno, pa se neće više dignuti.

Došao na ručak. Sav se ulepio flasterima po licu, bio čova na duelu. Pokraj toga bio je napit.

Meni dođe gadniji nego ikad, htedoh da pljunem. Tumanov me još podbadaše, neprestano šapćući: Votú gadostú!

Ja ne znam znaš li ti njihove duele. To je ironija na čast, na junaštvo, na razdrljene grudi pred oštrim vrhom sablje i vedro čelo pred brzim zrnom iz pištolja. Da to čine deca od deset godina, bilo bi razumljivo, ovako je gadno.

Oni, znaš, ture na oči naočare od žice, podvežu svilenim krpama i koncima svaku jaču arteriju na vratu i licu, umotaju desnu ruku takođe svilom. Kroz tu svilu ne može prorezati sabljica kojom se oni duelišu. A ta je sabljica, takozvani "rapir", oštra samo do polovine, i oni se seku samo vrhom, i to samo po licu - da vidi svet njihovo junaštvo. Rana koju ta sabljica zadaje potpuno je bezopasna, jer ne može pogoditi nijedan deo tela koji bi bio opasan za ceo organizam. Zalepi prosto flasterom i sutradan sve je zaraslo.

Oni imaju jedno vreme u godini kad se moraju da "duelišu". Onda se revnosno čepaju nogama i pozivaju na duele.

Maks se iskašljivaše kad ude u sobu. Sede nemarno za sto i uze nekakvo važno lice, kao da je delio megdan s Kursulom, pa ipak on htede se načiniti ravnodušnim, kao da on i ne motri na tako običnu stvar i kao da je i zaboravio da je sav išaran kao Sidovljeva karta Evrope.

On očigledno čekaše da ga ko zapita za njegovo junaštvo Popesku ne mogadijaše duže izdržati. On namignu na me pa se okrete Maksu:

- Vi kao da ste s polja gde se gazi krv? - reče on gledajući mene i Tumanova.

Maks htede da ostane hladan.

- Ha, - reče on - nije baš tako opasno.

- Bogami, stojati pred golom sabljom, tu treba petlja! reče Popesku.

Maks ćutaše. Onda prsnu u smeh, očevidno bio se zbunio pa htede da se izvuče iz zabune. Poče se još usiljenije smejati

- Ha, ha, ha!

Popesku pogleda mene sležući ramenima.

- Cela ne vous concerne pas^[20] rekoh mu. Francuski je osim nas i Tumanova, Ana slabo razumevala.

Maks se još glasnije smejaše kupeći usta da mu se ne odlepi flaster.

Popesku udari vatra u lice.

- Šta vam je smešno? - reče on i promeni se u licu. Maks se uhvati za trbuh. Smeh je bio usiljen, ali on nije znao kako da prestane; onda, kao bajagi ustavljajući smeh, pogleda po svima:

- Odsekao sam mome protivniku polovinu nosa - reče on i prsnu u smeh.

Od nas se niko nije smejao.

Maks se opet pribra i obrati se meni onako avec nonchalance^[21]:

- Hteo sam da vas molim jutros da nam podvežete menzuru - reče on.

Ja ćutah. Tumanov gleđaše čas u mene čas u Maksa, onda zapita Maksa.

- A šta je to menzura?

- Pa eto, ove rane. Biste li pristali na moju molbu? - obrati se on meni.

Dođe mi užasno gadan.

- Ne bih - rekoh mu i počeh da dršćem.

- Ne biste? A zašto? Molim, oprostite, ja nemam prava postaviti vam takvo pitanje.

Ja ne odgovorih ništa.

Maksa sami đavo teraše da me zadirkuje. Posle male pauze videh kako mu lice dođe pakosno. Opet mi se zajedljivo obrati.

Da li ste vi pristali na moju molbu, mogli bismo popiti ono što smo platili jednom vašem kolegi koji, uostalom, nije činio izuzetka od ostalih lekara: nije ništa znao.

Mene svega obuze neka jeza. Za stolom su sedele i "dame", ja se stegoh i uzdržah se.

Maks pobesni.

- A zašto vi ne biste hteli podvezati menzuru, - reče on nanovo, kao s nekakvim pravom.

Ja prvo duhnuh na nos da ne prsnem, onda se opet stegoh i odgovorih mu što sam mogao hladnije:

- Jer je na vašim duelima i berberin izlišan.

On sav pozeleni:

- Vi izgovarate reč berberin nekako prezrivo, to je nekolegijalno od vas.

- O, o! - govoriše uvređeni Tumanov i Popesku. Baba ustade.

- Gospodo, gospodo!

Meni se odsekoše noge.

Ana mi beše stala na nogu i pritiskivaše je što bolje mogaše.

U meni se kuvaše. Ja ne odgovorih ništa Maksu, čini mi se i ne bih ništa mogao progovoriti, jer bi me reč udavila. Morao bih vikati da bi i policija došla.

Ja ustadoh od stola i stah kraj prozora. I drugi poustajaše. Svi ćutaše. Baba iziđe plašljivo iz sobe noseći u ruci činiju; i Ana ode za njom.

- Nikolaé Ivanovičü, - rekoh ja Tumanovu - požaluésta poédite vonú i ne puskaéte nikogo izú damú vú komnatu.^[22]

- Tolúko požaluésta kolotite kakú slúduetú.^[23] Ostali smo u sobi sami mi ljudi i Maks pođe k vratima. J. ga stigoh kad beše uhvatio za kvaku. Uhvatim ga za ruku izvučem do sred sobe.

- Kud ćeš, ti? - rekoh mu.

On me gledaše blesavo. Bio mu je isuviše neočekivan ovakav pozdrav.

Lajtnant dođe i stavi se među nas:

- Gospodo, molim vas, gospodo!

Maks se oseti posramljen. Isturi grudi i, običnim tonom i rečima kojima se oni zovu na duel, reče mi:

- Ja vam stojim u svakom pogledu na raspolaganju. Samo ne tako srpski... varvarski - reče on misleći valjda da će me na taj način posramiti i da ću ga pustiti.

- Ja ću i sam tebe staviti sebi na raspolaganje - rekoh mu i ja i počeh već vikati.

On probaše da iščupa ruku koju sam mu ja tako bio stegao da se sve uvijao. Drugom rukom opre se meni o prsi.

- Hoću ja tebi pokazati - rekoh mu - s kime ti misliš da se šališ - i još krepče ga stegnuh i gledah mu u oči.

Lajtnant uhvati nas obojicu za ruke. Popesku metnuo ruke na leđa i prislonio se uza zid. Don Karlos priđe i sam.

Maks se još jače postide. Ujedanput se napreže i, što je igda mogao, gurnu me, pa onda trže ruku da je iščupa.

- Serbe! - reč on podrugljivo.

Ja ga skopah rukom za prsi i gurnem ga o zid. On opusti ruke i gledaše me blesasto. Ja ne znadoh više za sebe.

- Leži! - vikah ja.

On me samo blesasto gledaše.

- Leži, bre! - ciknuh ja i pritisnem ga na grudi. On se sroza niza zid na patos. U taj par uđe baba plačući.

- Za ime božje! - kukaše ona i uhvati me za ruku. Ana viraše uplašeno kroz odškrinuta vrata.

Ja se odmaknem od svoje "žrtve". Poklonim se na sve strane kao akrobati kad načine salto mortale, i iziđem ćuteći iz sobe.

Tumanov mi priča da se odmah za mnom i Maks izvukao, da je s njega kapao znoj, da je zapeo za stolicu i posrnuo na Anu, a ona ciknula i pobegla.

Posle su i on i Popesku došli meni i radovali se celom "sraženiju".

Don Karlos je ostao s lajtnantom. Posle jedno pet minuta njih dvojica odoše opet u opštu sobu da piju kafu. Ja sam im poručio da mene ne čekaju.

Tumanov mi posle priča kako je on uzeo novine i činio se da ne sluša, a lajtnant govorio s Don Karlosom o aferi.

- Barbarisch!^[24]

- kazao je lajtnant.

.- Barbarisch - pristao je Don Karlos.

Onda je Tumanov upao u reč.

- Keinesusegs!^[25] - kazao je lajtnant i izbečio oči.

- Zašto ne na rapire? - pitao je Don Karlos.

- A zašto baš na rapire? - pitao je Tumanov.

- Jer je to dovoljno za zadovoljenje časti: poteče krv - rekao je lajtnant.

- Pa onda je još prostije da duelanti puštaju sebi pijavice - rekao je Tumanov.

Ana se nasmejala i bila se sasvim umirila. Lajtnant ništa nije odgovorio, samo je mrdnuo obrvama. Posle je Popesku seo za klavir i svirao Kronungsmarsch iz Prophet-a^[26]

Kad sam uveče došao kući, sretnem Maksa koji iđaše niza stepenice, i za njim hamalina koji mu je nosio stvari. Prošao je pored mene gledajući sebi u cipele.

Tri dana je otkako se to zbilo. Od to doba svi ćute za stolom. Niko ni reči. Tek sinoć počesmo opet pomalo govoriti. Ja sam miran. Afera s Maksom nije na meni ostavila nikakva utiska, ona je samo činila da sam ja ćutao, te i s Anom nisam ništa govorio, van običnih pozdrava.

Samo da ovako ostane!

A što i da ne ostane? Prosto ne treba na nju ni misliti a to je laka stvar. Tvoj pobratim

IX Pismo

U N., 14. XII 187.

Dragi pobratime!

To je bilo ovako.

Ona je bila vesela ko što sam ti već kazao.

Međutim, ja sam opazio da je ona uvek, kad je sama, ozbiljna i zamišljena. Opazio sam i po tome što, kad god sam ušao u sobu, ona se trzala kao iza sna, i onda bivala vesela. A drugo, čak je i Tumanovu palo u oči da ona, kad nisam ja u sobi, večno ćuti, i da je opet, kad ja uđem, neprirodno razgovorna.

Mene poče kopkati. Šta je to?

Jednoga dana, kad nje nije bilo kod kuće, premetao sam po njenu stolu gde radi. Izvučem jednu fioku i na dnu njenom nađem jedno parče bele svile. Na njemu zlatno izvezena tri početna slova mojega imena. M je bilo sasvim gotovo, G do polovine, a drugo M tek plajvazom obeleženo. To parče svile bilo je zgužvano, i ono pisaljom M rastrljano.

Ja izvadih to parče svile i metnem ga u špag. To celo poslepodne mislio sam na njega.

Videlo se da je poodavna početo, i videlo se da je bačeno da se više ne dovrši.

X pismo

Call me but love, and I'll be new baptiz'd.^[27]
My name is hateful to myself
Because it is an enemy to thee;
Had I it mritten, I would tear the word^[28]

Dragi pobratime!

Na svaki način ti nisi očekivao tako brzo mojega pisma, nisi ni mogao očekivati. Mogao si sebi zamisliti moj položaj: ja stojim na moru, sam na jednoj dasci, u strašnoj buri, i davim se.

Šta da radim? Što da te lažem? - ja je volim! Ta to si i sam znao, - nisi me, valjda, držao za kakvog fićfirića koji se vucara s devojkama da ih vara.

Prvih nedelja, otkako sam je poljubio, ja nisam ništa mislio. Ugušivao sam svaki glas savesti i pomisao na svoju kuću i mene s njome u kući. Pa baš i da sam hteo da mislim na izlazak, - nisam mogao. Ja sam bio i odviše srećan da bi mogla ikakva malo crnja misao osiliti se u meni i prevući ovaj sladak san gorkom javom.

Večno sam bio s njom. Ona, čim baba iziđe na pijacu ili inače u varoš, dođe u moju sobu. Uređuje knjige, diže moju đulad za gimnastiku i divi se mojoj snazi, posle se mazi, umiljava se - ja sedim na kanabetu, gledam je i topim se.

Svakim danom gazio sam sve dublje i dublje. Kad sam što govorio za se, uvek sam kazao mi. Ona me je samo gledala, ljubila, - živela je srećno. Od to doba, kad god smo išli da hodamo, činili smo to u šumi. Oboje smo mrzeli svet. Tamo nas niko nije smetao.

Jedno veče hodali smo opet zajedno. Govorili smo francuski.

Pored nas prođoše dva pruska narednika.

Kad su bili nekoliko koračaja za nama, okrete se jedan i podrugljivo reče:

- Grand natijong!^[29]

Ja se okretoh da ga vidim. Ona me držaše ispod ruke i povuče napred.

- Odmah si se naljutio - reče ona umiljavajući se. Ja mahnuh ravnodušno glavom.

- Mišo, - govori mi ona plašljivo - ti ne voliš Nemce.

Ja se malu zbunih:

- Kako da ti odgovorim? ... Da! Ja ih ne volim. No ti mi sama pričala da je tvoj deda bio Poljak.

- Otac, mati, braća, sestre, svi su Nemci - reče ona nekako žalostivo.

- Ti si moja - rekoh ja - ma šta da si.

Ona se pripi uza me.

Išli smo dalje. Meni je bilo neobično prijatno. To je bilo krajem marta. Ja sam prvi put toga večera izišao u jesenjem kaputu. Vazduh je bio blag. Šuma je počela da pupi.

Došli smo do jezera i seli na klupu.

Žabe su kreketale. Jedan labud je plovio sredinom i ostavljao za sobom brazdu. Bilo je tiho.

Meni su zujale uši. Ja legoh njoj u krilo. Gledah u nebo i slušah kreketanje žaba.

Bi mi neobično blago. Ona me čas po ljubljaše u čelo.

Ja izvadih duvankesu i rekoh joj srpski:

- Načini mi cigaru!

Ona je videla da će to reći: drehe mir eine Cigarette!

Ona mi kojekako smota cigaru i pruži mi.

- Vidiš kako sam razumela - reče ona radujući se.

- Ana, hoćeš li da te učim srpski?

Njoj se lice razvedri. Nekakva beskrajna sreća nakupi joj se oko očiju i usana. Umesto odgovora, pritište me nanovo ljubiti.

Kad smo se vratili, ja sam joj uz put davao prvu lekciju u srpskom. Objašnjavao sam joj trajne i svršene glagole. Naučio je nekoliko reči i rečenica. Posle je ispitivao i - ona se radovala kao malo dete.

Kad smo došli kući, bilo je vreme večeri. Posle večere ja odem u svoju sobu. Osećao sam nekakav prijatan umor. Ne znam zašto mi nisu doneli lampu. Ja upalim sveću i metnem je na sto. Otvorim posle prozor, i čist vazduh promahivaše mi kroza sobu. Ja raskopčam prsluk i košulju, pa legnem na kanabe. Misli su me prijatno galičale. Neprestano je bila ona uza me, vesela kao grlica.

Ja počeh sebi davati računa o svemu tome - nisam se mogao pribrati. Slike su mi proletale ispred očiju bez ikakva ia nijednu ne mogoh uhvatiti. Nekoliko puta ponavljao je u sebi reč ženidba, ali nikaka pojma nisam mogao za nju vezati.

Tako sam zaspao, iako nije bilo još ni devet sahata. Nisam išta sanjao. Nešto me je pritiskivalo na grudi i gušilo.

Kad sam opet otvorio oči, bilo je duboko u noć. Sveća beše sasvim izgorela, i ona hartija, kojom je na dnu umotana bila, beše se upalila i uz nejasnu svetlost dizaše se gust dim koji dohvataše čak do gredice, jer je bilo tako tiho da ništa nije smetalo njegovu putu k nebu.

Taj dim me je i probudio. Ja, onako sanjiv, dohvatim čašu vode i saspem je na svećnik. Onda ustanem te otvorim i drugi prozor da dim iziđe. Stajao sam poduže na prozoru koji je gledao u vrt.

Bio sam bunovan. U vrtu je bilo tiho. U daljini pištao je železnički voz.

Mene odjedanput obuze neka tuga, nerazumljiva, nejasna. Činilo mi se da se ničim ne mogu utešiti, iako nisam znao šta je to što me tako pritiskuje. Najedanput mi izleti njena slika pred oči. Ja se stresoh i osetih kako mi vazduh hladi grudi.

Bojao sam se ne znam zašto, da i dalje mislim na nju. Hteo sam da upalim sveću, da se skinem i da legnem u postelju.

Potražim žigice na stolu. On je sav bio mokar od vode koju sam sasuo na svećnjak. Žigice su se bile ukvasile, i nijedna ne hte upaliti. Onda se setim da imam u novom kaputu kutiju sa žigicama. Nađem je i paljkajući jednu po jednu potražim čitavu sveću.

Usijan svećnjak bio je prsnuo kad sam na njega vodu sasuo. Ja uglavim sveću u peskaonicu od divita i metnem je na mokar sto.

Moja mi soba dođe tako tužna da ti ne umem kazati. Naučio sam da mi uvek gori lampa, a sveća mi je, opet, tako škiljila, da mi se činilo da ništa ne raspoznajem u sobi.

Sto je bio sav mokar, i s njegovih krajeva kapala je voda s mrvicama od duvana i pepelom od cigara, koji sam ja otresao na svećnjak. Ja ispodizah knjige kojih se hartija na koricama beše podklobučila od vode. Ujedanput ugledam pismo na stolu.

Poznao sam da je od moje sestre. Otvorim ga.

Ti znaš kako sestre pišu. Celo pismo bio sam ja. Pisala mi je kako me neprestano pominju, kako deca neprestano pitaju kad ću ja doći, kako su me se svi zaželeli i kako im se čini da već neće doživeti taj srećni čas kad ću ja svršiti i vratiti se njima da ih više ne ostavljam.

Nešto me još teže steže u grlu. Ja zatvorih prozore i stadoh hodati po sobi. Onda sam opet čitao pismo i opet hodao po sobi.

Učini mi se da se spremam za nekakav boj i da za njega treba hrabrosti. Počnem da se prikupljam. Skrstim ruke, gledam u divit sa svećom i, kao da čikam nekoga, zapitam se: pa dobro, šta je?

Učini mi se da se prsi sasvim isprazniše, i da slušam glas svoje savesti koji me je pitao: Šta činiš ti od sebe?

Sirota Ana! Ja se uhvatih rukom za grudi i htedoh da očupam parče svoga mesa.

Pismo sestrino bacilo me je tamo odakle se Ana ne vidi.

Ja počeh da očajavam - šta da radim!

Ona se odriče imena, narodnosti, jezika! I to sve samo mene radi. Ona tvrdo veruje da ću se oženiti njome. A ja?

Bivaše mi sve nejasnije, ja se opraštah s njome i opet je tražih i grlih je i bejah gotov da je ne ostavim do smrti. Onda mi ujedanput iziđe moja mati i sestrino pismo, i onaj sasvim drugi život.

Ja htedoh da vičem: šta da radim?

Ne znajući ni sam šta da radim, izvadim maramu i počnem brisati vlažan sto. Onda sednem za njega i podbočim se na ruku.

- Ideja! - rekoh ja sebi čisto radostan - pišem sestri i bratu, da ih sondišem, da vidim šta će oni otprilike reći.

Napišem pismo, i ne znam mu više sadržaja. Znam samo da je počinjalo jednim snom, i u tom sam snu otprilike nacrtao kako sam ja zavoleo Nemicu koja nije lepa, koja je puka sirota i kojoj su već dvadeset i četiri godine. Pitao sam ih, kao u šali, šta bi oni radili kad bih se ja oženio njome, šta bi rekla naša mati na sve to, itd., itd. Pismo je bilo napisano pola u šali pola u istini, ili, bolje reći, tako da sam se ja u svako doba mogao povući i kazati im da je to sve šala i da sam ih ja hteo poplašiti.

Posle ga savijem i zapečatim, pa legnem u krevet, ali nikako da zaspim. Preturao sam se, mučio sam se. Svršavao sam sa sobom. Jedanput sam kazao: Pa dobro! Sutra ću joj reći da je ne mogu uzeti. Stvar je svršena. Hajd' da se spava. - Onda na vrata kaveza u kome je bila ta misao "čvrsto" zatvorena ušunjala se druga: Ala, kad bi mi oni, nešto odgovorili!... Eh na to ne treba ni misliti.

Sve je bilo uzalud, zaspati nisam mogao. Onda sam počeo da se jedim; anasana, mislio sam, ta to ja moram jedanput svršiti.

Badava, ja nisam pa nisam mogao zaspati s mišlju da ću je ostaviti, a nisam imao nikakva oslonca da ispredam prijatnije snove. Posle duge muke skočim s kreveta, dokopam pismo. - Ko zna?... mislio sam se. Obučem se i iziđem u varoš. Sve je bilo tiho. Odem do prvog poštanskog kovčežića i bacim pismo u njega. - Ko zna?

Bože, zašto je tako slatko zalagivati se?

Kad sam već strpao pismo, vratim se kući. Pored mene prođoše dva pijana čoveka. Jedan se bekeljaše na me i gurnu me laktom. Nisam mu poleteo u oči, nisam tražio nikakva "zadovoljenja", kao što bi to drugda može biti radio (ta vi me svi zovete prznicom). Ćutao sam i išao sam dalje. Nisam ni mislio da me je neko hotimično gurnuo laktom. Ja sam se bavio nekakvom nejasnom mišlju: bacio sam pismo - ko zna?...

Kad sam opet legao u postelju, bilo mi je mnogo lakše, ne znam ni sam zašto.

Njene se slike nisam više plašio. Mislio sam na šetnju s njom. Pade mi na pamet kako ona ostavlja svoje ime, jezik, veru, - čini sve što hoću, na sve odgovara: kako ti rekneš!

San me hvataše. Slike se izmešaše. Iziđe mi sestra i pismo. Sahat izbi četiri. Ja počeh da tonem u nekakvu dubinu, sve mi bivaše nejasnije. - Može biti... ko zna?...

Ne gledajući na to što sam se tu noć bio smirio, bio sam od to doba vrlo nemiran. S jedne strane bilo mi je nepravo što sam opravio ono pismo, - ta na što? - mislio sam se znam najbolje kakav ću odgovor dobiti; s druge, opet, činilo mi se sve: dobro će biti.

Tako sam i prema njoj poslednjih dana bivao. Čas sam je se klonio i bežao od nje, čas, opet, tražio je, ćeretao s njom hodao kojekuda, ljubio je ko Ciganka dete.

Nu na što da ti pričam to? Ti i sam možeš zamisliti šta rade dvoje "zaljubljenih". Čas se zavadimo, posle se opet pomirimo, pa opet cmakaj se, itd.

Nu tebi je već postalo otužno.

Bolje da idem dalje.

Bilo je to jednog večera, na jedno dve nedelje posle mojega pisma. Nikoga nije bilo kod kuće osim nas dvoga.

Ja sam sedeo celo poslepodne i čitao. Pred veče ustanem, otvorim prozor i gledah u vrt. Dole je vratar prerivao budakom crnu zemlju koja je rasprostirala oko sebe onaj vlažni prolećni miris. On uređivaše staze po vrtu. Vreme je bilo blago.

Ja mišljah, ne treba ni da ti kažem, o sebi i njoj. Čudio sam se što nema pisma i zebao sam nekako. A nisam sebi smeo dati računa o sadašnjem svom odnošaju prema njoj.

Osetih da se neko prisloni uza me. Trgoh se i ugledah nju.

- A gle! - rekoh ja veseo.

- Nema nikoga u kući, pa me strah.

- A ti sedi kod mene.

Ja je uzeh za ruku. Dovedoh je do kanabeta. Sedoh sam i ponudih je da sedne do mene, ostavivši joj toliko mesta da je morala sesti pola na kanabe, a pola meni na krilo.

Ona se malo ustezaše, posle sede.

Ja sam je milovao i mazio.

Ona plašljivo seđaše meni na krilu. Nekoliko puta pokušavaše da ustane, no ja joj ne dadoh. Ona okrete glavu od mene:

- Mišo, šta radimo mi?

- Ništa rđavo, dete moje.

- Mišo, - reče ona stidljivo - što bi tvoja mati...

Mene preseče.

- Ćuti! - rekoh joj.

Mora biti da sam izgledao isuviše ozbiljan. Ona se polako diže i pod nekakvim izgovorom iziđe. Ja se dignem i odem da šetam.

Sad mi je sve jasno - rekoh sebi. - Više je ni minuta ne smem lagati. A i pismo će valjda doći.

XI Pismo

Pobratime!

Dobio sam pismo i od tebe i od kuće. Oba su podjednaka, samo je od kuće zamotano i zavijeno, a od tebe jasno i razgovetno. I ti, dakle! Pa dobro, - neću se ubiti. Ili sam ja kukavica ili si ti pametan isuviše. Ja pristajem, nalazim da je sve razložito i pametno u tvom pismu. Ti si pravnik, ja lekar - šta nam je stalo što će se skrhati jedno srce? - nek živi rezon! Mi smo moderni ljudi, pošteni ljudi. Ne sedimo na drumu da dočekujemo bogate putnike, vraćamo što uzajmimo na obligaciju, - pošteni smo! Šta će vrlina? - dosta je dužnosti. Pa, istina, i čime sam ja obavezan? Ljudi se i prstenjuju pa se raziđu na miru i ne ubijaju se. A, posle, - ja ne mogu kazati ono što se mora osećati. Na to se tuže i veliki ljudi, - a ja neću da sam veliki. Hoću mira, hoću slobode, da je trošim bez računa i bez uživanja kao masaroš koji danas da na karte pola imanja ne vodeći računa što će sutra doći do prosjačkog štapa. I ja sam rasipao svoja osećanja i zamalo pa ih više neću imati ni za tebe, ni za sebe, ni za kuću. Tvrdo sam se odlučio da raskrstim s njome. To moram učiniti, kako ti reče, radi sebe, radi nje, radi tebe, radi kuće... Pa dobro, dakle. Nemoj misliti da nemam za to kuraži, - bože moj! To će biti dobro delo! Oh, kad bi znala moja mati na kako se veliko delo spremam, ona bi se molila bogu da mi da snage. A šta je, istina, njojzi učinila sirota Ana? A šta sam, kao bajagi, opet ja učinio Ani i šta ću joj to uraditi, čega se kao plašim? Ja vidim, i ti vidiš da ja neću biti s njom srećan - pa čist račun. Na što natezati, na što glodati svoje rođeno srce? Svi razlozi su za, jedan lakomislen kraj srca protiv. Dole sa srcem!

Ali, molim te, promisli samo: šta mene veže za nju? Zar ima momka na svetu koji nije "provodio ljubav" iz koje izlazi samo luk i voda? Pa i ja sam samo običan čovek, i ja sam kusnuo od te slasti kojoj nekažnjeno pevaju pesnici svih vremena i naroda. Pa zar samo ja da uletim u taj strašni obruč neproračunjene ženidbe? Aja! Idem odmah njojzi. Kazaću joj .. ., znam već šta ću joj kazati.

Tvoj

XII Pismo

Lajpcig

Već si po poštanskom žigu poznao da sam ostavio mesta moga, moje, mojih..., kako da kažem?... moje patnje. Sve je svršeno, - ja sam slobodan. Slobodan kao ptica kojoj je zapaljeno gnezdo i podavljeni ptičići. Lanci su mi skinuti, ali ruke su mi uzete.

Ne mogu redom, i ne znam kako je sve bilo. Znam samo da sam bio hladan kao diplomata, da sam počeo sa "gospođice", da sam višekratno pominjao "dublje razloge" i kako ja "ne smem misliti samo na sebe", "ne smem nju unesrećavati", "ja, nestalna priroda", "familijarne obaveze", "moje srce zna kako mi je, ali...", itd.

Ona me je gledala, bleda kao jaka na košulji joj, s razrogačenim očima u kojima je bila neka suva vatra. Kad sam ja svršio, kad sam patetično odeklamovao valjda deseti put: - Ana, promisli se! Ne ja, ne moja, nego tvoja sreća, tvoje spokojstvo. Reci samo, ako misliš da pri svem tom naš brak ne bi imao negda, možda, posledica..., kako da kažem?... Promisli. - ja sam ipak na sve gotov!

Ona skoči i nasloni se samo vrhom od prstiju na klavir, Glas joj je bio tako promenjen, da me svega jeza prođe:

- Mišo, - reče ona - to je sve tako neiščekivano, da je ne znam šta da ti kažem. Ja neću sažaljenja. Ti si... vi ste slobodni!

Onda se stropošta na stolicu, lupi laktom po tasterima od klavira i nasloni glavu na ruku.

Žice jeknuše zbrkano i bez reda, baš kao što beše u mojoj glavi. Šešir na lampi obojio je sobu nekom zelenkastom svetlošću - U uglovima je bilo mračno. Iz sporedne sobe čulo se duboko disanje.

Ja sam stajao kao osuđenik. "Trpi, zlikovče", govorio sam sebi, "ti si još mnogo više zaslužio"!

Možda posle pet minuta ona diže glavu i pogleda me onako jadnog, bez dostojanstva, bez veličine, bez muškog ponosa. Pogled njen beše vlažan, hladan kao prva zimnja kiša koja se neprimetno hvata u led. A tamo iza očiju nešto bezgranično šuplje, gde izvesno nisam bio više ja. - Videh da je odnos naš kao nožem presečen, da više ne mogu natrag.

Ja priđoh njojzi, klekoh i uzeh njezinu hladnu ruku pa je pritiskoh na usta; opet sam nešto nespretno trabunjao, čini mi se: "Bog mi je svedok, ja nisam nikad nikoga kao vas ljubio, niti ću ikad ikoga. Ali promislite. Možda su ovi moji razlozi ništavni, i ja sam natura za prezrenje, nezaslužna onoga plama kojim ste me vi obasjali. Možete li mi oprostiti?"

Ona ne ote ruke.

XIII Pismo

Danas je upravo dve godine dana kako je Ana umrla. Šta se nije od to doba promenilo! Ja sam postao sasvim drugi. Pobratime, pusti me da se isplačem - poslednji put! Sve me je ostavilo. Ideali i ideje, široke grudi i tesne cipele, patriotstvo, rad, - na sve da se nasmejem. Kupio sam još pre godinu dana jednu kačketu, ona je tako umašćena da niukoliko ne zaostaje od jake s kaputa. Knjige mi leže još neprestano u istom kovčegu u kome sam ih doneo kad sam došao ovamo. Samo sam izvadio onu s receptima i nosim je neprestano u džepu. Hemikalije leže bez ikakve upotrebe, samo što moj sestrić pokatkad pretura. Joka Čukarova naišla na azotnu kiselinu, te njome šara jaja za Vaskrs. Moje je noževe iskuhala moja baba Maga, te njima sad ljušti krompire i pori ribu.

Mojim mikroskopom igraju se deca, gledaju buve. Sve jače sisteme pozabacivali su kojekuda, vele da se na njih ništa ne vidi. Sinoć sam našao imerzion u kaločinama. Kecelju za obdukciju našao Trifun na tavanu, pa je sad oblači kad timari konje. Od neisečenih medicinskih žurnala koje sam nekad dobijao prave deca zmajeve i generalske kape.

Ja sve to gledam.

Idem svaki dan uredno triput u Ćijukovu mehanu na pivo i igram sansa s Jovom advokatom i Nikolom poručnikom.

Deca moje sestre još me neprestano vole - ne izbijaju iz moje sobe. A moja sestra, - eh, pobratime!

Ti me pitaš: ama trgni se, bolan, stresi tu prašinu, digni još jednom ponosno glavu! - Pokušavao sam.

Sestra me odvede krojaču, izabere mi haljine, uredi mi sobu, obriše mikroskop i zapreti deci da će odbiti prste onome koji u ma što ujkino prihvati.

I ja otpočnem. Uredim kojekako stvari. Izvadim nekoliko knjiga i naređam na sto. Bolesnicima odredim izvesno doba dana kad sam kod kuće, itd., itd. Drugi dan sve opet po starom. Otvorim album i gledam njenu sliku, i sve mi se zamota u crno. Neki dan tražim njenu sliku i nigde da je nađem. Odem sestri u sobu.

- Sešo, da nisi ti uzela njenu sliku?

Ona mrdnu glavom, turi donju usnu u usta i gledaše me pitajući da l' se srdim.

- A što će ti, sešo?

- Pokloni mi je - reče ona.

- Sešo, sve ti poklanjam šta hoćeš, i njenu sliku, ako hoćeš baš da je uzmeš. Al' što će ti? Daj mi je, molim te!

Izvadi njenu sliku iz nedara i dade mi je, pa briznu u plac i turi glavu meni na grudi:

- Bato, bato!

- Ne plači, sešo, - rekoh joj. Uzeh sliku i odoh napolje...

(1879)

Napomene

1. Visoki (odlični) ukus

2. Zazorno, stidno

3. Naravno

4. E-e!

5. Grom i pakao, još jednom!

6. Snažna nemačka priroda.

7. Ovim psima još jednako nije dovoljno batina.

8. Poziv na igru

9. Hiljadu puta (molim) oproštaj.

10. "Istoriju jednoga seljaka" Erkmana-Šatrijana.

11. Najoporije pismo

12. Suština

13. S dopuštenjem da kažem.

14. Zastor

15. Engleski til (retko tkanje)

16. (Tako vam) časne reči.

17. Klizalište sjajno osvetljeno, ulazak zaseban

18. Na kraju krajeva

19. Rekao sam

20. To se vas ne tiče.

21. Nehatno (nemarno), nebrižljivo

22. Nikola Ivanoviču, molim, iziđite napolje i ne puštajte nijednu od dama u sobu.

23. Samo, molim vas, udrite pošteno.

24. Varvarski

25. Nikako

26. Krunidbeni marš iz Proroka, opere nemačkog muzičara Majerbera

27. Zovi me samo ljubav (dragi), i biću iznova kršten.

28. Ime mi je svoje mrsko, Jer je tebi neprijatelj; da je napisano, ja bih istrgao reč.

29. Veliki narod! (Napisano onako kako Nemci izgovaraju francuski.)

Prvi put s ocem na jutrenje

- Bilo mi je - veli - onda devet godina. Ni sam se ne sećam svega baš natanko. Pričaću vam koliko sam zapamtio. I moja od mene starija sestra zna za to, a moj mlađi brat baš ništa. Nisam pao na teme da mu kazujem!

Meni je mati pričala mnogo štošta kad sam odrastao pa je zapitkivao. Otac, naravno, nikad ni slovca!

On, tj. moj otac, nosio se, razume se, turski. Čisto ga gledam kako se oblači: džemadan od crvene kadife s nekoliko katova zlatna gajtana; povrh njega ćurče od zelene čohe. Silaj išaran zlatom, za njega zadenuta jedna harbija s drškom od slonove kosti, i jedan nožić sa srebrnim cagrijama i s drškom od slonove kosti. Povrh silaja tranbolos, pa rese od njega biju po levom boku. Čakšire sa svilenim gajtanom i bućmetom, pa široki pačaluci prekrilili do pola nogu u beloj čarapi i plitkim cipelama. Na glavu turi tunos, pa ga malo nakrivi na levu stranu, u rukama mu abonos-čibuk s takumom od ćilibara, a s desne strane pod pojas podvučena, zlatom i đinđuvama izvezena duvankesa. Pravi kicoš!

Naravi je bio - otac mi je, istina, ali kad sam već počeo pričati, ne vredi šeprtljati -, naravi je bio čudnovate. Ozbiljan preko jego, pa samo zapoveda, i to on jedanput što rekne, pa ako ne uradiš, - beži kud znaš! Osorljiv i uvek hoće da bude na njegovu, tj. niko se nije ni usuđivao dokazivati što protivno njemu. Kad se zdravo naljuti, a on psuje aliluj. Tukao je samo šamarom, i to samo jedanput, ali, brate, kad odalami, od časa se prućiš! Lako se naljuti; natušti se, griska donju usnu, desni brk suče i izdiže ga naviše, veđe mu se sastale na čelu, a one crne oči sevaju. Jao! Da onda neko dođe da mu kaže da nisam znao "alekcije"! Ne znam čega sam se tako bojao, naposletku baš i da me ćuši jedanput, pa šta? Ali ja strepim od onih očiju: kad ih prevali, pa kao iz praćke, a ti, ne znaš zašto ni krošto, ceptiš kao prut!

Nikad se nije smejao, bar ne kao drugi svet. Znam, jedan, put drži on na krilu mog malog bratića. Dao mu sahat da se igra, a moj Đokica okupio pa gura ocu sahat u usta i dernja se iz petnih žila što on neće da otvori usta. Ja i sestra da umremo od smeha, a to se i ocu dade nešto na smeh pa nekoliko puta razvuče malo levu stranu od usta, i oko levoga oka nabra mu se koža. To je bila velika retkost, i eto tako se on smejao kad se desilo štogod gde bi neki drugi razvalio vilice da bi se čulo u Tetrebovu mehanu.

A znam, opet, kad je umro moj čiča s kojim je babo ortački radio i koga je jako voleo. Moja strina, mati, svojte, mi deca -udri kukaj, plači, zapevaj, stoji nas vriska, a moj babo ništa, ama baš ni suze da pusti, ni "uh!" da reče. Samo kad ga poneše iz kuće, a babi zaigra donja usna, dršće, dršće; prislonio se na vrata, bled kao krpa, pa ćuti.

Što rekne, neće popustiti ni za glavu. Pa makar da se on kaje u sebi. Znam kad je otpustio Proku momka iz službe. Vidim da se kaje i da mu je žao, ali popustiti neće. Toga Proku je najvoleo od sviju momaka. Znam samo jedanput da ga je udario što, točeći rakiju, nije dobro zavrnuo slavinu na petačci, pa skoro akov rakije istekao. Inače nikad ni da ga je kljucnuo! Sve mu je poveravao, slao ga u sela po veresiju i koješta. - A znate što ga je otpustio? - Na pravdi boga!... Video ga da igra krajcara! - Tek ćete se vi posle čuditi!

To o Đurđevu dne. Došao Proka u dućan da mu se nanovo potpiše bukvar. Babo izvadi devedeset groša, pa kaže: "Na, evo ti ajluka! Meni više ne trebaš; idi pa traži gde se može igrati krajcara!" Turio Proka fes na oči, plače kao kiša i moli. Darnu to mog oca, baš videh, ali mislite da je popustio? - Bože sahrani! Izvadi samo još jedan dukat pa mu dade: "Na, pa put za uši!" Ode Proka, a on se kaje u sebi što istera na pravdi boga najvaljanijeg momka.

Nikad se nije šalio; ni s nama decom, ni s majkom, ni s kim drugim. Čudno je živeo s mojom majkom. Nije to da rekneš da je on, ne daj, bože, kao što ima ljudi, pa hoće da dari i tako što, nego onako nekako: uvek hladan, osorljiv, gori od tuđina, pa to ti je! A ona, sirota, dobra, brate, kao svetac, pa pilji u njega kao noje u jaje. Kad se on što obrecne, ona da svisne od plača, pa još mora da krije suze i od nas i od njega. Nikad i nikuda nije s njome išao, niti je ona smela pomenuti da je kuda povede. Nije trpeo ni da se ona što meša u trgovinu i njegova posla. Kaže ona jedanput:

- Mitre, što ne daš Stanoju rakiju? Skoro će i nova, pa gde ćeš je?

A tek se on izdrači na nju:

- Jesi li ti gladna ili ti je čega malo? Novci su u tvojim rukama, pa kad ti nestane, a ti kaži! A u moj se posao ne pleći!

Pokunji se mati pa ćuti.

Sa svetom je takođe malo govorio. U kafani imao je svoje društvo, i samo međ' njima što rekne pokoju. Kuma Iliju je poštovao što može biti; i to je jedini čovek koji mu je smeo reći šta je hteo, i koga se moj otac čisto pribojavao.

Nas je decu, kao i majku, voleo, nije fajde, to se vidi, ali nas je držao prestrogo. Ja se ne sećam nikad i nikakva znaka nežnosti od njega. Pokrivao nas je istina, noću kad se otkrijemo, i nije nam dao da se nadnosimo nad bunar i penjemo na dud, - ali šta mi je to? To rade i drugi očevi, ali kupuju deci i šećerlemeta, zlatne hartije i loptu od gumalastike što skače s vrh jablana!

U crkvu je išao samo na Đurđevdan, u kafanu svako veče. Večeramo, on turi čibuk pod levu mišku, zadene duvankesu pod pojas, pa hajd! Dolazio je leti u devet, a zimi i ranije, ali neki put prevali i ponoć, a njega nema. To je moju sirotu majku i sestru peklo - ja vam se onda još nisam razumevao u lumpovanju. - Nikad one nisu zaspale pre nego on dođe, pa ma to bilo u zoru. Sede u krevetima - ne smeju ni sveću da upale. Ljuti se on, bolan, kad vidi da sveća gori. Čuo sam jedanput, kad dođe docne kući, gde progunđa:

- Šta će ta sveća u ovo doba?

- Pa da se vidiš svući, Mitre, - kaže moja mati.

- A zar ja ne znam upaliti sveće, ili sam, valjda, pijan, pa ne umem naći?

- Pa nije, Mitre - uvija se moja mati - nego kao velim...

- A šta veliš? Valjda da mi komšiluk misli da mi leži mrtvac u kući!

Kakav mrtvac! Vi mislite on to zbilja misli? Mari on i za susedstvo! Nego ne da on da moja mati vodi računa o njegovu dolasku i odlasku, pa ne zna od zla kako će da počne. Hteo bi da mati spava, samo da on može bez brige bančiti. Peklo je to i njega, vidi se to.

Pio je vrlo malo, i to samo vino. Rakiju, i kad ogleda za kupovinu, ispljuje, pa nakiseli lice. Ni za kafu nije bogzna kako mario... Pa šta je radio svu noć po mehančinama? pitate vi.

Nesreća, pa to ti je! Da je pio, čini mi se, ni po jada. Nego... Videćete!

To je mojoj majci pola veka ukinulo. Plače nekih puta da svisne. A nikome da se pojada.

Jedanput dođe on, tako, docne kući... Ništa!... Sutradan - ništa... Kad, moj brate, opazi majka da on nema sahata! Prekide se žena, pita ga:

- A gde ti je, Mitre, sahat?

On se namrgodio. Gleda na stranu, kaže:

- Poslao sam ga u Beograd da se opravi.

- Pa dobro je išao, Mitre.

- Valjda ja nisam ćorav ni lud; valjda ja znam kad sahat ide i kad ne ide!

Moja mati šta će, ućuta.

Kuka posle s mojom sestrom: "E, teško meni! Daće sve što imamo, pa pod starost da perem tuđe košulje!"

Jedanput opet - jali je bilo deset, jali nije - a njega eto iz kafane. Nakrivio jednu astrahansku šubaru, preko prsiju zlatan lanac s prsta debeo, za pojasom jedan srebrnjak iskićen zlatom i dragim kamenjem. Uđe on, a kao da mu se nabrala koža oko levog oka. Nešto je dobre volje.

Kako uđe, izvadi sahat iza pojasa, kao sanćim da vidi koliko je.

- Zar si povratio?... - trže se. - Zar ti je već opravljen sahat?

- Opravljen! - kaže on.

- A kakav ti je to lanac?

- Lanac kao svaki lanac - kaže on, ali nekako mekano, nije da se izdire.

- Znam, - kaže moja mati - a otkud ti?

- Kupio sam!

- A ta šubara? To ima samo u Miće kaznačeja.

- Kupio sam i nju!

- Prodao ti?

- Prodao!

- A kakav...?

Ali tu moj otac pogleda nekako preko oka moju majku. Ona umuče.

On se uze skidati. Gledam ispod jorgana. Izvadi iza pojasa jedan zamotuljak kolik pesnica pa baci na sto, i ono zveknu: sam samcit dukat, brate!

- Na, - reče - ostavi ovo! - Pa onda iziđe u kuhinju. Moja mati uze onu hartiju nekako samo s dva prsta, kao kad diže prljavu dečju pelenu.

- A šta ću - kaže sestri - s ovim novcima? Ovo je prokleto!... Ovo je đavolsko!... Ovo će đavo odneti kako je i doneo!...

Kao što vidite, nema tu sreće ni života!

I tako je moja mati bila nesrećna, i mi smo svi uz nju bili nesrećni...

Nekad, pričala mi je mati, bio je on sasvim drugi čovek; a i ja se sećam, kao kroz maglu, kako me je često držao na krilu dok sam bio sasvim mali, pravio mi od zove svirajku i vodio me sa sobom na kolima u livadu. Ali, kaže majka, otkako se poče družiti s Mićom kaznačejem, Krstom iz Makevine ulice, Olbrektom apotekarom i još tako nekima, sve se okrenu i pođe kako ne treba.

Obrecuje se. Ne trpi nikakva zapitkivanja, odmah ispreči: "Gledaj svoja posla!", ili: "Imaš li ti druge kake brige?"

Nije fajde, kazao sam ja: video je on sam da ne valja šta radi; ali ga uzeo budiboksnama na svoju ruku, pa ga ne pušta.

Pa ipak, smešno je kazati, ali opet, opet je on bio dobar čovek. Jeste, bogami! Ali tako...

Jedanput vrati se on u neko doba kući. Nije sam! Čudi se moja mati. Prođe on još s nekim pored vrata, nešto polako gunđaju. Odoše u avliju. Čujemo mi malo posle konjski topot i rzanje. Ne znam ja šta je to.

Kad on posle uđe, ja počeh hrkati i moja se sestra učini da spava. Nazva dobro veče, pa ućuta. Ćuti on, ćuti majka čekam ja.

Onda moja mati otpoče, a glas joj promukao:

- Odvedoše vranca!

- Odvedoše - kaže on.

Opet ćute, samo mati čas po useknjuje se, a ja čisto osećam kako plače.

- Mitre, tako ti Boga, tako ti ove naše dece, ostavi se, brate, drugovanja s đavolom. Ko se njega drži, gubi i ovaj i onaj svet. Eno ti Jove kartaša pa gledaj! Onakav gazda, pa sad spao na to da pregrće tuđu šišarku i da kupuje po selima kože za Čifute. Zar ti, zaboga, nije žao da ja pod starost čekam od drugog koru hleba i da ova naša dečica služe tuđinu?... - Pa onda poče jecati.

- A šta si ti uzela mene zaklinjati decom i plakati nada mnom živim? Šta sliniš za jednom drkelom? Nije on mene stekao nego ja njega! Sutra, ako hoćeš, da kupim deset!

Moja mati plače još jače:

- Znam, Mitre brate, - kaže ona milostivno - ali hoće dušmani sve da odnesu. Ostavi se, brate, tako ti ove naše nejači, proklete karte! Znaš da smo mi na našoj grbini i krvavim znojem stekli ovo krova nad glavom, pa zar da me kojekakve izelice iz mog dobra isteraju?...

- A ko te tera?

Ne tera me niko, brate, ali će me isterati ako tako i dalje radiš. To je zanat od Boga proklet!

- Ama ja sam tebi sto puta kazao da mi ne popuješ i da sliniš bez nevolje! Nije meni, valjda, vrana popila pamet, da mi treba žena tutor!

Ćuti plemenita duša. Guši se. Ni suza nema više. One teku kroz prsi, padaju na srce i kamene se.

Dan za danom, a ono sve po starom. Donosio je često pune fišeke novaca. Gubio je takođe. Dolazio je često bez prstenja, bez sahata, bez zlatna silaja. Donosio je drugi put i po dva-tri ahata i po nekoliko prstenova. Jedanput: jedne čizme, jednu ćurdiju; drugi put: konjsko sedlo; posle, opet: tuce srebrnih kašika; a jednom: puno bure lakerde i - svakojakih drugih komendija. Jedanput dovede uveče vranca, onog istog, našeg.

Sutra mu kupio nove 'amove: vise remeni do niže kolena i biju ga rojte po vilicama. Upregao ga u kola, a stolicu turio na dućanska vrata, pa kroz varoš rrrrrr!, da sve izleće kaldrma ispod nogu.

Mi smo već bili oguglali, samo je mati plakala i brinula se. Kako da nije, bolan? Trgovina zabataljena. Momak se jedan po jedan odpušta. Sve ide kao u nesrećnoj kući, a novci se troše kao kiša.

Počeše, bogme, oni njegovi pajtaši dolaziti i našoj kući. Zatvore se u veliku sobu, upale po nekoliko sveća, zveči dukat, puši se duvan, klizi karta, a naš momak Stojan ne prestaje peći im kafe (a sutradan pokazuje po nekoliko dukata što je nadobijao napojnice). A naša mati sedi s nama u drugoj sobi; oči joj crvene, lice bledo, ruke suve, i čas po ponavlja: "Bože, ti nama budi prijatelj!"

I tako se on sasvim otpadi od kuće. Samo ćuti. Materi nikad ne gleda u oči. Nas decu ne miluje, ni osorne reči da rekne, a kamoli blage. Sve beži od kuće. Samo nam para daje koliko koje hoćemo. Ako ištem da kupim legršter, a on izvadi po čitavu pletu. Za jelo je kupovao sve što je bilo najlepše u varoši. Moje haljine najlepše u celoj varoši. Ali opet nešto mi je tako teško bilo gledajući moju majku i sestru: čisto postarele, blede tužne, ozbiljne. Nikud podbogom ne idu, pa i na slavu slabo kom da idu. A i nama su žene slabo dolazile već samo ljudi i to gotovo sve samo one "lole" i "pusta'ije", kao što ih je moja mati zvala. Dućan gotovo i ne radi. "Zar ja - kaže moj otac". - Da merim gejaku za dvaest para čivita? Eno mu Čifuta - Mati ne sme ništa više ni da proslovi. Kaže, jedanput i kazao:

- Jesi čula, ti, razumej srpski što ću ti reći: ako ti meni ciglo jedanput još što o tome prosloviš, ja ću sebi naći kuću; pa se iseliti; a ti ovde popuj kome hoćeš! U-pam-ti do-bro!"

Ćuti ona, sirota, kao zalivena. Stegla srce, kopni iz dana dan, a sve se moli Bogu: "Bože, ti mene nemoj ostaviti!"

E, pa valjda vidite šta će iz svega da bude!

Dođoše oni svi jedno veče. Dođe s njima još nekakav P. Zelembać, nekakav svinjarski trgovac koji, vele, "radi s Peštom". Brkove ušiljio, kosu ostrag razdelio, a zolufe pustio, do jagodica. Debeo u licu, šiškav u telu; nakrivio nekakav šeširić, a preko prsluka zlatan lanac; isti onakav kakav je: babo imao. Na ruci mu nekakav prsten, cakli se, brate, ne da, u se pogledati. Gega se kad ide; govori krupno i promuklo, a sve se smeši onim malim, kao jed zelenim očima, da te nekakav strah uhvati kao od sovuljage.

Dođoše oni, velim. Stojan odmah uz ognjište, pa peci kafu.

Zapališe četiri sveće. Udari dim od duvana kao iz dimnjaka. Piju kafu, ćute kao Turci, samo karta klizi, i čuješ kako zveči dukat.

To je bila strašna noć.

Mi se s majkom zatvorili u drugu sobu. Ona više ne plače. Ni sestra. Ispijene u licu, oči upale pa gledaju strahovito uplašeno. Prema ovome je ništa ono kad mi je stric umro.

Nekoliko puta ulazio je naš otac u našu sobu. Bio je sav znojav. Razdrljio džemadan, raspučio košulju pa mu se vide guste crne dlake na grudima. Namrčio se kao Turčin.

- Daj još! - veli mojoj majci.

Ona stegla srce. Čuti kao kamen, otvara kovčeg pa šakom sipa u njegovu, a on vezuje u maramu.

Gleda uzvereno i na stranu, odlaže nogama kao ja kad me društvo čeka napolju, a ja stojim dok mi seša ne odseče hleba. Uzima novce, glavu okrenuo na drugu stranu, pa kad prođe, progunđa kao za se: "Još samo ovo!" I onda čisto beži iz sobe. Ali "još ovo", uđe ti on, čini mi se, peti put u našu sobu, a tako oko tri sahata po ponoći.

- Daj! - veli majci, a došao u licu kao zemlja.

Mati pođe kovčegu, a noge joj klecaju, sve se navija. Onda ja videh, ispod jorgana, kako se onaj moj veliki otac strese i kako se prihvati za peć.

- Brže! - kaže majci, a odlaže nogama i rukavom briše znoj.

Mati mu pruži.

- Daj sve! - reče on.

- Poslednjih deset dukata! - reče ona. Ali to ne beše više glas, ni šapat, već nešto nalik na ropac.

On skopa one novce i upravo istrča iz sobe.

Moja mati klonu kraj kovčega i onesvesti se. Sestra vrisnu. Ja skočih iz postelje. I Đokica skoči. Sedosmo dole na patos kraj nje; ljubismo je u ruku: "Nano, nano!"

Ona metnu ruku na moju glavu i šaputaše nešto. Onda skoči, upali svitac pa prižeže kandilo pred svetim Đorđem.

- Odite, deco, molite se Bogu da nas izbavi od propasti! - reče ona. Glas joj zvoni kao zvono, a oči svetle kao večernjača na nebu.

Mi potrčasmo njoj pod ikonu i svi klekosmo, a Đokica klekao pred majku, okrenuo se licem njoj, krsti se i, siroče, čita naglas onu polovinu Očenaša što je već bio naučio. Onda se opet krsti i ljubi mater u ruku, pa opet gleda u nju. Iz njenih očiju teku dva mlaza suza. One behu upravljene na sveca i na nebo. Tamo gore beše nešto što je ona videla; tamo njen Bog kog je ona gledala i koji je nju gledao. I onda joj se po licu razli nekakvo blaženstvo i nekakva svetlost, i meni se učini da je Bog pomilova rukom, i da se svetac nasmeši, i da aždaja pod njegovim kopljem ze'nu. Posle mi zablesnuše oči, Pa padoh ničice na kraj njene haljine i na njenu levu ruku, kojom me pridrža, i molih se po stoti put: "Bože, ti vidiš moju majku! Bože, molim ti se za babu!" I onda, a ne znam zašto "Bože, ubij onoga Zelembaća!"

Dugo smo se tako molili.

Posle moja mati usta, pope se na stolicu pa celiva svetog Đorđa. I moja sestra to isto učini, a posle diže i mene i Đokicu, te i mi celivasmo. Onda mati uze suvu kitu bosioka što je stajala za ikonom i staklence s bogojavljenskom vodicom što je visilo pod ikonom, pokvasi onom vodom bosiljak, pa, nešto šapćući prekrsti njime sobu. Onda polako otvori vrata na prstima dođe do velike sobe, pa prekrsti kitom vrata od nje.

Ej, kako mi je onda lako bilo! Kako sam se osećao blažen kao okupan! Ama što mi sad ne može više da bude onako?

Istom što mati prekrsti vrata od velike sobe, a unutra diže žagor. Ne može ništa da se razume, samo što Zelembać jedanput viknu, koliko igda može:

- A ko mene može naterati da igram više? Kamo toga?

Posle opet nasta nejasan žagor i svađa. Onda čusmo kako se vrata otvoriše, gunđanje i korake.

Ali babo ne uđe u sobu. Zalud mi čekasmo. I dan zabeli ja i Đokica zaspasmo, a on još ne dođe.

Kad se probudih, sunce beše daleko odskočilo. Osećao sam se strašno umoran i prazan, ali ne mogah više zatvoriti očiju. Ustanem.

Sve izgleda nekako svečano, pa tužno. Napolju mirno, svež zrak pada kroz otvoren prozor, a pred ikonom dršće plamičak u kandilu. Moja mati i sestra blede kao krpe, oči im vlažne, lice kao od voska, krše prste, idu na prstima i ništa ne govore, samo što šapuću neke pobožne reči. Ne doneše nam doručak, ne pitaju jesmo li gladni, ne šalje me mati u školu.

- Šta je ovo? - pitao sam se ja. - Je li ovde mrtvac u kući ili se moj pokojni stric vratio pa ga valja nanovo sahranjivati.

Onda pretrnuh kad se setih šta je noćas bilo i mehanički prošaptah: "Bože, znaš ono za babu;" i opet: "Bože, ama ubij onog Zelembaća!"

Ne misleći ništa, obučem se i iziđem iz sobe. I nehotično pođem vratima od velike sobe, ali se očas trgoh, jer osetih kako me majka dohvati za ruku.

Ja se okretoh, ali ona ne reče ništa, samo turi prst na usta; onda me odvede do vrata od kuće, pa me pusti. Ona se vrati natrag u sobu, a ja stajah na vratima. Gledam za njom - ne znam šta da mislim.

Onda se nanovo prišunjam na prstima do velike sobe, pa provirim kroz ključaonicu.

Gledam.

Sto nasred sobe. Oko njega razbacane stolice; dve ili tri preturene. Po podu leži tisuću karata, razgažene i nerazgažene cigare jedna razbijena kafena šolja i ispod jedne karte viri dukat. Zastor na stolu svučen s jedne strane skoro do polovine. Po njemu razbacane karte, isprevaljivane šolje, puno trina i nepela od duvana. Stoji još nekoliko praznih tanjira, samo na jednom duvan istresen iz lule. Četiri prazna svećnjaka; samo u jednom što bukti debela hartija kojom je sveća bila omotana i crn dim mirno se uzdiže i dohvata za tavan.

Na jednoj stolici za stolom, leđima okrenut vratima, sedi moj otac. Obe ruke do lakata naslonio na sto, a na ruke legao čelom, pa se ne miče.

Gledao sam tako dugo, ali on ama da je mrdnuo. Samo videh kako mu se slabine kupe i nadimaju. Čudno sam i mračno nešto mislio. Činilo mi se, na primer, - a ne znam, upravo, zašto - da je on mrtav, pa sam se čudio kako mrtvac diše. Posle mi se činilo da mu je ona snažna ruka od kabaste hartije, da ne može više njom udarati, - i sve tako koješta.

Bog zna dokle bih ja tako virio da me se opet ne dotaknu majčina ruka. Ništa mi ne reče, samo onim blagim očima pokaza put vrata.

Ja - ne znam zašto - odjedanput skidoh kapu, poljubih je u ruku, pa iziđoh napolje.

Taj dan bio je subota.

Kad iziđoh na ulicu, ide svet kao i obično; svaki gleda svoja posla. Silni seljaci doterali koješta na pijacu. Trgovci zaviruju u vreće i pipaju jagnjad. Novak pandur dere se i određuje gde će ko da pritera kola. Deca kradu trešnje. Sreten ćata ide dobošarem po varoši i čita da se zabranjuje puštati svinje po ulicama. Trivko izvadio jagnje pa viče: "Hodi, vruće!", a pijani Joza igra u jednoj barici.

- A što je, more, vaš dućan zatvoren? - zapita me Ignjat ćurčija koji u taj par prođe.

- Tako! - kažem ja.

- Da nije bolestan Mitar?

- Nije - kažem ja.

- Otišao, valjda, nekud?

- U selo - rekoh ja, pa pobegoh u avliju.

Eto ti zatim dva takozvana "devera", tj. mojih drugova koje je poslao gospodin da vide što nisam došao u školu.

Sad se tek setih da je trebalo ići u školu. Uzmem knjige i komad hleba, a gledam majku i devere.

- Kažite, deco, gospodinu da Miša nije mogao pre doći imao je posla.

O, ova ruka! Da mi je da je se sit naljubim, kad ona spava, kad me ne vidi!

Šta je bilo u našoj kući za vreme dok sam bio u školi - ne znam... To jest, znam: jer kad se vratih iz škole, nađoh sve onako kako sam ostavio: moja mati i sestra sede s rukama u krilu; ne kuva se ni ručak; prolaze na prstima pokraj velike sobe i samo othukuju - isto onako kao kad mi je stric umro. Đokica u avliji vezao mački džezvu za rep, pa se uveseljava njenom trkom. Momci šiju gunjeve u svojoj odaji, a Stojan se izvalio u seno pa hrče kao da je po noći.

Moj otac još isto onako sedi, ne miče se. Zateglo mu se ćurče preko širokih leđa, a oko pojasa se razmiče od duboka daha.

Odavno je već bilo zvonilo na večernje.

Dan se kloni svojemu kraju, a u našoj duši ista ona pučina, - nigde kraja da vidiš, samo što se oblaci sve gušće gomilaju. Sve postaje nesnosnije, strašnije i očajnije. - Bože, ti na dobro okreni!

Ja sam sedeo na pragu pred kućom. Držao sam u ruci nekakvu školsku knjižicu, ali je nisam čitao. Video sam na prozoru bledo lice moje matere naslonjeno na suvu joj ručicu. U ušima mi je zujalo. Nisam umeo ništa da mislim.

Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta s prozora. Ja pretrnuh.

Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac!

Fes malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu visoko čelo. Brkovi se opustili, lice potamnelo, pa ostarelo. Ali oči, oči! Ni nalik na one pređašnje! Čisto posuknule, utekle u glavu, upola pokrivene trepavicama, polako se kreću, nestalno i besmisleno gledaju, ne traže ništa, ne misle ništa. U njima nešto prazno, nalik na durbin kome su polupana stakla. Na licu nekakav tužan i milostivan osmejak - nije to nikad pre bilo! Takav je izgledao moj stric kad je pred smrt iskao da ga pričeste.

Polako pređe hodnik, otvori vrata od naše sobe, promoli samo glavu unutra, pa se, ne rekavši ništa, brzo povuče. Zatvori vrata pa iziđe na ulicu i lagano se uputi kum-Ilijinoj kući.

Pričao mi je posle Toma, kum-Ilijin sin, da se moj otac s njegovim zatvorio u jednu sobu, da su nešto dugo polako razgovarali, da im je posle doneto hartije i mastila, da su nešto pisali, udarali pečate i tako dalje. Ali šta je to bilo, to se ne zna niti će ikad iko znati.

Oko deset i po sahata mi smo svi ležali u postelji, samo mati što je sedela s rukama u krilu i beznačajnim pogledom gledala u sveću. U to doba škripnuše avlijska vrata. Mati brzo pirnu u sveću, pa i sama leže u krevet.

Meni je ispod jorgana kucalo srce kao da neko bije čekićem u grudima.

Vrata se otvoriše i moj otac uđe. Obrte se jednom-dva po sobi, pa onda, ne paleći sveće, skide se i leže. Dugo sam još slušao kako se prevrće po krevetu, pa sam posle zaspao.

Ne znam koliko sam tako spavao, kad osetih nešto mokro na čelu. Otvorim oči i pogledam: pun mesec gleda pravo u sobu, a njegov paučinast zrak pao na lice moje majke. Oči joj zatvorene, lice kao u nekog teškog bolesnika, a grudi joj se nemirno dižu.

Više nje stoji moj otac. Upro pogled u nju i ne miče se. Malo posle priđe našem krevetu. Gleda nas sve, gleda moju sestru. Dođe opet nasred sobe, opet pogleda uokrug, pa prošaputa:

- Spavaju! - Ali se trže od svog šapata i kao da se oka meni nasred sobe. Dugo je tako stajao ne mičući se, samo što opazim pokatkad kako mu se'nu oči, gledajući čas na nas čas na mater.

Ali mi nijedno ni uvom da maknusmo!

Onda on pođe porebarke na prstima čiviluku, a ne skida oka s nas; skide pažljivo onaj srebrnjak, turi ga pod džube natuče fes na oči, pa brzo i celom nogom stupajući iziđe napolje.

Ali tek što se vrata pritvoriše, a moja se mati ispravi u krevetu. Za njom se diže i sestra. Kao kakvi dusi!

Mati brzo ali pažljivo usta i pođe vratima; za njom prista i seša.

- Ostani kod dece! - prošaputa majka, pa iziđe napolje. Ja skočih pa i sam pođoh na vrata. Seša me uhvati za ruku, ali ja se otrgoh i rekoh joj:

- Ostani kod dece!

Kad iziđoh napolje, pritrčim plotu, pa sve pored plota a ispod višanja dovučem se do bunara i čučnem iza njega.

Noć je bila u boga divota! Nebo se sija, mesec se cakli, vazduh svež - nigde se ništa ne miče. Onda videh babu kako se nadviri nad prozor od momačke sobe, pa opet ode dalje. Stade najzad pod krov od ambara, pa izvadi pištolj.

Ali u istih mah, ne znam otkud, stvori se moja majka uz njega