Лаза Лазаревић

Приповетке

Садржај

Предраг Протић
Предговор

Има писаца код којих процес сазревања траје дуго а путања њихова развоја показује кривудаву линију успона и падова пре но што постигну резултате који им доносе глас добрих писаца. Таквих писаца није мало, и већина је тако почела. Али има и оних других, код којих процес сазревања није видљив, чији се раст не обавља пред читаоцима него у њиховој радној соби и који својим првим радовима остају у књижевности. Лаза Лазаревић припада овој другој групи писаца; он је почео без почетништва. Његова прва објављена приповетка Први пут с оцем на јутрење уједно је и једна од његових најбољих приповедака. Из те приповетке могла би се сагледати Лазаревићева опредељења, склоности и начин мишљења, односно примања утисака из спољашњег света и изражавања тих утисака.

Рођен у Шапцу 1851. године у трговачкој породици, Лазаревић је учио гимназију у своме родном граду и у Београду, где се и уписао на тадашњи Правни одсек Велике сколе. Кад је дошао на Велику школу, покрет међу омладинцима изазван идејом и деловањем Светозара Марковића био је у пуном јеку. И Лазаревић прилази том покрету. Учи руски језик да би могао да чита и непреведене списе руских револуционарних демократа, држи популарна предавања из природних наука, преводи краће чланке Чарлса Дарвина и Мајкла Фарадеја. Лазаревић почиње да преводи и познат роман Чернишевскога Шта да се ради који, како сам каже, "својим читаоцима показује пут којим се долази до друштвенога благостања". Он је и секретар, или како се то онда звало: писар, студентског друштва "Побратимство", чија је управа у рукама студената-социјалиста. Али се овај нови утицај сукобљава са једним другим утицајем који се временом показао јачим. Под утицајем васпитања које је добио у породици од мајке, изузетно јаке жене, који никада није могао а ни желео да превазиђе, Лазаревић се поступно и постепено одваја од "нових" људи и од "нове" науке и, као што то обично бива, постаје њихов противник. По повратку из Берлина, где је као државни стипендист студирао медицину, одвојивши се од београдске духовне и политичке климе, тај раскид постаје потпун. Радио је као практичар, цивилни и војни лекар, и уз пут се бавио књижевним радом. Написао је неколико написа из области медицинске науке и био први српски лекар и научник који је у своме раду употребљавао микроскоп. У историји медицине у Србији остаће исто тако познат по примени нових метода у лечењу неких болести.

Кад је Лазаревић почео да пише, србијанска стварност није пружала нимало ружичасту слику. Осамдесете године прошлога века остаће у историји написане као раздобље владалачке самовоље и полицијског насиља; једна у крви угушена буна и један, противно националним интересима вођен и несрећно изгубљен рат, јесу најпознатији, али не и једини трагични догађаји тога доба. Економске прилике у земљи су се озбиљно погоршавале. Процес распадања старих породичних задруга, у које је Светозар Марковић полагао велике наде и приписивао им одлучујућу улогу у српском друштвеном преображају, био је већ одавно завршен. Процес пропадања сељака и даље се несметано развијао тако да се великом броју материјално упропашћених сељака придружио не тако мали број материјално посрнулих или сасвим пропалих малих трговаца и ситних занатлија. Човеку као што је био Лазаревић такав свет није могао да буде по укусу, али он није могао ни да верује у неки друштвени напредак и у измену тога неподношљивог стања. Васпитан у патријархалном духу, с врло живим и развијеним осећањем породице и за породицу, носећи у себи отпор према "новим" људима којима је и сам некада припадао и "новој" науци коју је некад и сам исповедао, Лазаревић се окренуо прошлости. Свет његова детињства и првих сазнања о животу чинио му се као најправичније устројен свет, као свет добрих људи, пословичног поштења и примерне радљивости и он је желео да га овековечи и, посредно, стави насупрот свету у коме живи.

Али, као што то често бива (редовно код даровитог писца који критикује свет у коме живи с конзервативних позиција} писац говори једно а каже друго. И Лазаревић је нехотице открио тај свој патријархални свет и приказао га друкчијим но што је желео да га прикаже. У томе свету живот се развијао по једном одређеном реду који је за све људе обавезан и непроменљив. "Боље да пропадне село него у селу адет" гласи једна народна пословица која би могла да послужи и као одличан путовођа на путу кроз тај свет. Постоји породица и постоји појединац; појединац је члан породице, али никако не и самостална личност. Ако дође до неспоразума међу њима, појединац има да се приклони породици. Могућност да породица није у праву ни као теоријска претпоставка не може се примити у том свету. Лазаревић је у том свету видео свет среће и спокојства; оно што је у ствари приказао било је "мрачно царство", како је руску патријархалну породицу назвао Доброљубов. У његовој приповеци Швабица Миша Маричић жели да се ожени девојком која би му по свему одговарала. Али, она је странкиња и његова породица не би могла да је као такву прихвати. Схватању породице он жртвује своју личну срећу, на шта, можда, има право, али и срећу девојке коју воли, на шта нема право. Митар у приповеци Први пут с оцем на јутрење на коцки губи цело своје имање и доводи до просјачког штапа целу своју породицу, али њему нема нико да се супротстави јер је он деспот, глава породице. И кад наопако ради, он ради најбоље што може. Јер он зна све и може да чини што хоће. У Школској икони поп ће запретити да ће за инат продати свиње у бесцење и њему нико неће моћи да се супротстави. Он ће покушати да спречи своју кћер да послуша глас свога срца и кад се она његовој одлуци супротстави, она за њега више неће постојати. Као што се види, Лазаревићев патријархални свет, у својој основи, далеко је од тога да буде идеално саздан, чак и онда кад се посматра улепшан и с његове најидеалније стране.

Лазаревић је био један од првих српских приповедача који је обратио пажњу на унутрашњи свет личности које приказује и на психолошку анализу. Код Милована Глишића и Јанка Веселиновића психолошке анализе у неком дубљем смислу те речи готово и нема. Код Јакова Игњатовића она је сведена на најмању могућу меру. Сремац се ограничава на опис спољашњих манифестација унутрашњих ломова, и то више као хуморист него као психолог. А Лазаревића баш психологија интересује. Он управо највише слика преломе у човеку, онај тренутак кад после претрпљеног пораза у човеку настаје морални преображај: Митра кад оборене главе признаје свој пораз и са сузама у очима трази подршку и утеху, Аноку (На бунару) у тренутку сазнања да је највећа срећа у послушности, а једина права слобода у покорности, Мару (Школска икона) кад се враћа као покајница и сва у сузама тражи од оца опроштај. Те преломе и преокрете Лазаревић даје занимљиво са завидном вештином и са одличним познавањем психологије. Сликајући понеки пут, као код Митра и Аноке, само спољашња изражавања унутрашњих немира, он изврсно дочарава сву величину и јачину унутрашњих потреса и целокупну драму која се у личностима збива, док је у Швабици Миша Маричић предмет прилично прецизне и савесне психолошке анализе.

А шта је узрок душевним ломовима и кризама у томе свету који је, за Лазаревића, најбољи од свих могућих светова и једини могући свет? Јер ако у томе свету има озбиљних потреса, онда тај свет или није тако ваљан као што би то Лазаревић хтео да покаже или односе у том свету неко са стране мути. На ова питања могу да буду два потврдна или два одрична одговора. Лазаревић, међутим, одрично одговара на прво а потврдно на друго питање. Он оглашава за кривца ново време које куца на врата старог света и новог човека који је носилац тог новог времена у оној истој мери у којој је то ново време створило њега. Око тога ко је управо тај нови човек у Лазаревићевим приповеткама постоји код нас један мали, у основи привидан спор. Јован Скерлић види у њему ученика Светозара Марковића, а Мирослав Ђорђевић радикале који су Светозарево учење изневерили. У време кад је Лазаревић писао, оновремене разлике између радикала и ученика Светозара Марковића нису се виђале онако јасно као што се виде данас; за сав свет они су били једно исто или готово једно исто. "Нови" човек би, дакле, звао се радикал или Светозарев ученик, био присталица учења Светозара Марковића. Уосталом, овде је много занимљивије какав је Лазаревићев однос према томе новом човеку од тога ко је управо тај Лазаревићев "нови" човек. И шта је овога нагонило да се тако одреди према својим некадашњим истомишљеницима.

"Новим" човеком бавила су се тројица наших реалиста: Глишић, Лазаревић и Сремац. Однос све тројице према новом човеку је сличан: негативан. Бивши "црквењак" Глишић обрачунавао се у Новом Месији са својом социјалистичком младошћу на нимало симпатичан начин и са оштрином једног ренегата или бившег верника: "нови" човек приказан је као малоумник. Сремцу је нови човек свуда на мети и редовно предмет подсмеха: од Чича Јордана до прве главе Зоне Замфирове, од Срете учитеља до Злог поданика. Лазаревић новом човеку прилази друкчије. Он нема симпатија ни за њега ни са идеје које он проповеда, али то одсуство симпатија је на једном много вишем интелектуалном нивоу но што је код Глишића и Сремца. То је отпор једног конзервативног професора а не мржња једног политичког агитатора. "Нови" човек субјективно није рђав, али објективно има штетну и рђаву улогу. Његове идеје по себи нису непаметне, али су оне неприменљиве у нашој средини и покушај њихове примене редовно изазива хаос. Јер, по старом добром реду, све у своје време и све на своме месту; Лазаревићев "нови" човек се појавио у недоба и на погрешном месту.

Критиком "новог" човека Лазаревић прелази са сликања идиличног света прошлости на план савремене друштвене критике. А тамо где говори о старом патријархалном друштву он указује на разорни утицај људи који су се од тога друштва отпадили. Такав је учитељ у Школској икони и такав је Пера Зелембаћ, главни кривац Митрове материјалне и моралне пропасти. Па ипак, та друштвена критика најоштрије је изражена у двема приповеткама: у Секцији и у најпознатијој Лазаревићевој приповеци Све ће то народ позлатити, уз Први пут с оцем на јутрење. У Секцији Лазаревић полази од једне тачне чињенице из које извлачи погрешне закључке. Примена једног законског прописа у средини која није способна да га прихвати, јер оно што закон прописује у супротности с њеним окошталим и окамењеним навикама и овешталим традицијама, доноси многе трагичне и нежељене последице. Лазаревић не даје никакав коначан закључак, јер њега у овој приповеци више занимају морални и психолошки проблеми. Али читава приповетка је тако интонирана да се из ње извлачи закључак да такву законску меру није требало применити. Додуше, то није сасвим у складу с патријархалним начелом по коме је боље да "пропадне село него у селу адет", али је зато појава која се жигоше, секцирање мртваца, у супротности са патријархалним адетом. Много је дубља, стварнија и суштаственија критика у Све ће то народ позлатити. Инвалид, херој из рата, проси. "Људи добра срца чинили су му донекле поклоне. Али на све се на свету огугла. Све избледи: и одушевљење, и љубав, и душност, и сажаљење! И не можеш га више познати као ни Топузовог вранца који је некад добијао сваку трку, а сада окреће сувачу." Окружен равнодушношћу људском, пред туђим болом и небригом државе која му даје издржавање толико да може да проси, Благојев син остаје као живи, трајни протест против свега тога. Најпре против државе, која се, кад тражи жртве, јавља као домовина, а кад враћа дугове, појављује се као организација једне класе за заштиту њених интереса, а затим и против људске равнодушности и отупелости и свега онога што доприноси да "све избледи". Можда је у највећој мери та критика уперена баш тој особини људској, али јачина друштвене критике потискује све остало у други план. А оно што тој критици даје сву оштрину и сву горчину јесте крај приповетке и начин на који је тај крај саопштен:

"Благоје је још донекле говорио "Све ће то народ позлатити!" После је окренуо на: "Све ће то теби бог платити". Напослетку се пропије, и ту скоро умре. А његов син прима издржање од инвалидског фонда и - проси.

Можете му, ако ћете, уделити.

Ово је мој прилог."

И ниједне сувишне речи, ниједне непосредне интервенције. Као да писац својим привидним миром хоће да покаже да је судбина Благојева сина сасвим нормална појава у свету у коме су, Благојев син и он, осуђени да живе.

Приповетка Све ће то народ позлатити занимљива је још из једног разлога; то је једина приповетка у којој је Лазаревић отворено посумњао у људску доброту. Иначе, код Лазаревића све се добро завршава. Тај његов оптимизам Скерлићу је толико сметао да је био склон да тврди да Лазаревић у једном дубљем смислу и није реалист. И доиста, Митар и Марица се мире, поп опрашта својој јединици, Анокин преображај доживљава се као празник и изазива бескрајну радост по кући Ђенадића, непријатељство брата према сестрином јарану прераста у шураково обожавање зета (У добри час хајдуци), Јанко увиђа да је бесмислена његова љубав према удатој жени и долази к себи (Вертер), а Миша Маричић раскида своју везу са Швабицом. Заблудели се увек враћају на прави пут и увек их њихови најближи дочекују раширених руку, дају им поново сву топлину породичног огњишта, а чврст загрљај којим их стежу није само знак опроштаја него и знак будуће нераскидиве везе. Не радују се само људи него и природа, небо је плаво и ведро, а јутро свеже, сунце благо греје, па се људима чини да се на њих осмехује. Али, увек је и много суза радосница при таквим сусретима, тако да се читаоцу у једном крајичку свести, упркос свој лепоти помирења, јавља недоумица да можда у тим сузама радосницама нема помало и бола због пораза који су људи доживели, због понижења које су као покајници морали да претрпе, није ли то у једном смислу и на један начин и плач који их, после помирења и покајања, подсећа на живот који је сад пред њима.

Лаза Лазаревић је најбољи стилист нашег реализма и свакако најбољи приповедач тога раздобља. Његова реченица има гипкости и елеганције, његова поређења су занимљива, често помало необична и духовита. Ма где пронашли неки његов одломак, одмах ћемо га познати по неким стилским особинама које су само његове у читавој нашој литератури. Некад су га због доброг писања називали "српским Тургењевим". То поређење, ма колико било претерано, није у исти мах и бесмислено. Уз то, он има драгоцена осећања за хумор и онда кад не жели да да маха томе свом осећању, оно понекад преовлађује. Цела приповетка Вертер проткана је благом иронијом. Та блага иронија доприноси да према једном, по патријархалном схватању, преступнику имамо све симпатије. Скерлић му је замерио да је у њему моралист победио реалиста и да је Лазаревић у име неких моралних начела која су проблематична, изневеравао уметничку истину. Његова морална начела су доста проблематична, али ни Скерлићево мишљење о изневеравању уметничке истине није ништа мање проблематично. И мимо своје воље, Лазаревић је о свету који је волео изрекао непријатне истине. По непријатности тих истина и по тежини оптужбе која из њих проистиче Лазаревићеве приповетке се могу мерити, у њему савременој књижевности, само са, иначе слабим, романима Јанка Веселиновића Један јунак нашега доба и Борци.

Кад је Лаза Лазаревић измучен туберкулозом умро крајем. 1890. године, био је ожаљен као најбољи српски приповедач. У написима насталим непосредно после његове смрти о Лазаревићевим делима писало се, не тако ретко, боље но што су она заслуживала. Такво писање морало је да изазове реакцију и она се јавила. О његовом делу почело је да се и друкчије суди. Љубомир Недић му је замерао да је имао више вештине него правог књижевног талента и тиме створио не малу забуну. Наиме, Недић није јасно одредио шта у овом случају подразумева под вештином а шта сматра књижевним талентом. Скерлић је отишао даље и негирајући, сасвим оправдано, исправност његових назадних схватања био склон да умањи и уметничку вредност његових приповедака. Такво Скерлићево писање није остало без одјека. Било је у питању неповољно мишљење критичара у чији се суд верује о писцу који је несумњиво био омиљен. И зато, све што се после Скерлића писало сводило се или на покушај обарања његова суда или на покушај одбране Скерлићевих ставова. У тим распрама створило се сасвим природно и једно треће становиште: да је истина негде на средини. Лазаревић доиста није онако велики писац као што су мислили његови савременици, али је свакако један од најбољих наших приповедача. Оно по чему он остаје јесте књижевни начин писања, смисао за психологију, подједнако развијена моћ запажања и имагинације, а изнад свега, он остаје надахнути песник и спонтани критичар једног давног, у неповрат ишчезлог света.

Предраг Протић

Кад сам се полани вратио из Италије, дошао ми је до руку овај рукопис. Читао сам га под утисцима који су на ме оставили Помпеји. Кад сам изишао из Помпеја, певао сам песму "Свја сујета человјечаскаја, јелика не пребивајут по смерти". Чудновато да ми се та пес

Лаза Лазаревић
Приповетке

Швабица

ма врзла по памети и после овог рукописа. Још је чудније што мој сапутник у Италији, мој пријатељ и редактор, кад сам му прочитао овај крњав рукопис понуди ми у откуп албум Помпеја. Ја сам пристао на трампу, смејући се рђавој досетци о мољцима и лави.

I Писмо

... женско друштво пријатно ...

Њена мајка, брат јој поручник ...манов, Попеску, калкулатор у Министарству грађевина, један немачки студент, Макс по имену... Али ти већ познајеш главне особе овога пансионата, а нарочито њу. Прекодан смо сваки на свом послу. На доручак, ручак и на вечеру скупљамо се у трпезарији где је клавир и једно десетак новина и журнала. Трпезарија је та управо наше интернационално земљиште. Ту смо сви као у својој соби. Ко нема никака посла, седи ту, чита новине, удара у клавир, забавља се с Аном, добује прстима у прозор или се прислони уз пећ. А Ана је, наравно, увек ту с радом или са забавом. Туманов с његовим дубоким басом и још дубљим брковима ...

... Поносита као ... Dmol ... маже колена петролеумом, и кад год, сирота, јутром дође с трга, хуче и при том нама, својим питомцима, демонструје садржину котарице као вуга, а они то зову haut gout^[1]...

II Писмо

Мислиш, ваљда: ко шта ради. - ја се само њоме заносим? Не, брате, још у мени ђипа поштено срце, - та ваљда пред тобом смем то тврдити! Шта имам ја с њоме? Ја баш и да сам уверен да ме она - чисто ме срамота да кажем - да ме она воли, тим бих се пре повукао с поља љубави. Зар да се играм "девојачким срцем"?

Ако ћу истину рећи, на сваки начин пријатно ми је бити с њоме, - а, као бајаги, што и да ми не буде? Али наравно да је то све далеко од ма каког осећања које би било ма и налик на љубав. Погледам је покаткад са стране и испод ока, па се мислим: дијете, дијете! Али даље, наравно, ништа. Та ја, и кад не бих био равнодушан према њој (као што је она према мени - а то јесте, тако ми бога!), ипак бих се добро чувао сваког корака који би ме водио до ма каких изјава и споразумевања. Ти знаш да она није у оним годинама у којима се "Проводи љубав", стоји целу ноћ пред авлијским вратима и чека се "љубавник", па се после цмака док не удари крв на нос, а не дајући себи никаква рачуна под богом. Хоћу да кажем: ниjе у годинама у којима се игра љубавних сцена и само јој "значајно" стегнути руку значи "пођи за мене". Нема ту, дакле шале. Ја још који месец па остављам скамију и ступам на своје ноге, и сваки, ма и неозбиљан корак у љубав био би корак у женидбу, а ти врло добро знаш да се ја њом оженити не могу. Боже мој! Шта би рекли моји, шта пријатељи, шта напослетку и поглавито ти сам? Прво, није ни Српкиња, можда ни лепа, а сирота. Па њена родбина, - хајде мајка и боже помози, али лајтнант! А ти знаш да сам престарео за ексцесе. Некада сам мислио да бих био у стању оженити се куварицом, живети с њоме о кори сува хлеба и бити најсрећнији смртни. То су, ваљда, године што чине човека "паметнијим". Ја бих пљунуо на њих, па ипак не могу да будем "луд". Прошло је све. Срамота би ме било од берберина који ме сапуни трипут недељно.

Аман, побратиме! Ја нехотично начиних некакав увод. Томе је свему крив Јоца који нас је, кад нам је био у гостима, узео на око, па после и теби којешта надробио, из чега си ти начинио читаву оптужбу, од које се ја само браним. Приповетка је свршена. Веруј! Ја сам према њој само галантан господин: пратим је на клавиру кад пева; додајем јој игле кад испадну; огрћем јој кабаницу кад пође у шетњу итд. Међутим, мирно и спокојно гледам своја посла, и за два-три месеца уздам се да ћу постати доктор. - Ко ће са мном!

Помисли шта је урадио луди Никола - обријао бркове и уписао се у буршеве! Ја, као најстарији медицинар, усудио сам се дати му једну лекцију, после које ми је он претио да ће ме звати на дуел, на што му је Видак дуванџија - ударио шамар!

Неко закуца на моја врата.

Ана ме зове на вечеру.

Твој побратим.

III Писмо

Од неко доба наша се преписка врзе само око Ане. Ја то чиним, ваљда, стога, да ти не би помислио: "А, сад се ућутао, сад ништа о њој не пише, знам ја шта ће то рећи!", јер таквог скептика као што си ти мало је. Сада ћеш ми бар веровати да нема ништа, јер је још пре пет дана отишла својој сестри у Готу. Остали смо сами, - немој да ми се смејеш кад ти кажем да нам је некако свима тужно. Она је држала свезу између нас, јер овако седнемо сви за сто, ћутимо, да се чује како мува вечера. Макс прави рђаве досетке на које се ми само званично смејемо. С Тумановом се наразговарам кад смо у својој соби, јер како он тешко говори немачки, то га мрзи да што почиње кад смо сви заједно, а да, опет, окрене руски у друштву где нико ван нас два не разуме - знаш да је врло "genant"^[2]

Наш "Дон Карлос" је непрестано она ужасна противречност имену које смо му дали. Онако исто гледа испод очију, чешља косу из потиљка на чело, носи кратке панталоне и огромне ципеле и црвене велике мараме у које се усекњује и које му из џепа вире. Има бритву од које је једна страна само за жуљеве. Ту сам опазио неки дан кад је Спалдинг узео од њега бритву да зареже плајваз. По цео дан чита новине којих су му пуни шпагови. Затури се у канабе и вади једне по једне. Покаткад, пошто је наишао на нешто важно, одмакне их држећи их у левој руци и гледа их из даљине, онда удари десном руком по њима, погледа онога који најближе седи до њега, климне важно главом и промумла: Natürlich!^[3] или Na-nu!^[4] или Donnerwetter noch einmal!^[5] онда стане ревносно све подвлачити црвеним плајвазом и, пошто одува бурмут што му је из носа пао на новине, завали се опет у канабе и чита даље.

Тим исподвлаченим новинама обично повезује баба сутрадан ћупове с компотом.

Он још непрестано говори страсно о њихову рату с Французима, о будућем свету који ће се састојати само из Немаца о "силном немачком царству", итд., итд. Нос му је већ поцрвенео, и како уђе на врата, чујеш како му се мућка пиво у трбуху. - Туманов обично прошапће: Kraftige deutsche Natur!^[6]

Спалдинг онакав као и пре. Пред свима говори како мрзи Немце. Бије келнере кад хоће да га преваре за десет пара, па им после даје динар бакшиша. Вуче још непрестано немачко-енглески речник куд год иде и доручкује татарски бифтек. Ја гледам те од њега учим што могу више енглески, па после казујем њој.

Њен брат лајтнант је онако исто отужан. Он је пресрећан кад може да нас уверава како једва чека да се опет дигне крајина на Французе: die'Hunde haben noch immer die Jacke nicht voll.^[7]

Кад је што говор о Србији, онда ми он непрестано доказује како ми треба да почнемо с Турцима, побићемо их ваљда.

- Ех, кад бисте ви имали нешто само један овакав кор као ми, ласно бисте ви свршили с Турском! Мени би и сувише:

- Кад бисте ви знали српску војску и њена дела, ви бисте се стидели тако што рећи.

Онда Туманов стане, натуцајући немачки, да прича. Ти знаш да он добро зна наше ствари. Сад је узео мемоаре Проте Ненадовића да преводи на руски.

Ти не знаш још два Румуна који с нама седе, - једар гимназист овде, а други математичар. Веома добар и озбиљан човек.

IV Писмо

Чудиш се, мора бити, што сам се ућутао, - болестан сам, или, боље да кажем, био сам болестан. Нисам ти хтео писати, да се не бринеш: сад је све добро.

Па и после толиког ћутања ипак немам ништа о чему бих ти могао писати. Последњим твојим писмом увераваш ме да из мојих приповедака с Аном нећеш изводити никаких закључака и тражиш само да ти све натанко пишем што буде између нас двога, и подвлачиш два пута речи натанко.

Добро, побратиме. Ти не знаш да ме ти сам увлачиш у некакав роман. Сад сам и ја почео да мотрим на сваки њен поступак према мени. Ти си, управо, крив што сам почео да се интересујем њоме, право да ти кажем, више но што бих хтео. Све се мислим: па шта сад да му пишем?

Ево шта сам још напабирчио за мршаво писмо, као што су обично сва моја писма.

Кад је дошла из Готе, ја сам се био толико придигао, да сам тај дан ручао с њима заједно: дотле сам јео у својој соби, јер ме мрзело облачити се.

Она је дошла увече. Чуо сам како јој Попеску и Туманов, весели, отворише врата и како се цела кућа напуни весеља. Туманов дотрча мени у собу (не знам шта је и њему наспело) и с некаком поузданошћу да ће ме обрадовати вели:

Хајдете, дошла Ана! Онда сам се и сам обукао и отишао у собу где једемо.

Кад сам ушао, она је вадила некаке поклоне од сестре за матер.

- А - рече она гласом који ме, бадава је, дирну - а ви сте слаби?

- Не, био сам, госпођице. А откуд ви знате? Она се мало збуни.

- Г. Туманов ми је казао.

- Да, - рече Туманов простодушно како га је бог створио - госпођица је питала, како је врата отворила, шта ви радите.

Ја је погледах испод ока. Она се чинила да ништа даље не слуша и вадила је даље дарове за матер.

Ја сам сео у угао до пећи и гледао је. Може бити што сам је се зажелео, може бити и што је била запурена од пута, тек мени се учини необично лепа.

Нисам ништа даље говорио. Кад баба изиђе да гледа вечеру, а Попеску да купи дувана, остасмо само ја и она. Туманов чита новине и сваки час пита: "Какъ это по русски?", она дошла и села до мене код пећи.

- Ал' ви сте сад сасвим здрави? - запита ме некако плашљиво.

_ На путу да будем сасвим здрав.

- Ал' сте тако бледи!

_ Нисам јео ништа већ осам дана.

_ Богу хвала, само кад је све прошло. Ви се не чувате, ја сам то знала. И ви сте ми леп доктор! - и поче весело да се смеје. - Ја не смем ништа учинити против ваших наредаба, а ви не дате себи ништа приметити. Нећу вас ни ја, богами, одсад слушати.

- Ви? Не, ви сте увек били добро дете. Нећете, ваљда, сад да проиграте ваш глас, нарочито у мојим очима, молим вас? - И ја почех да се смејем, хтевши показати да ја и не мислим присвајати себи толико интереса за ме с њене стране.

Није ми ништа одговорила. Погледао сам је испод ока, није ме гледала. Мени се учини као да сам јој ставио некакво питање на које није одговорила, и као да ми је врло стало до њеног одговора. Овакви случајеви мене само драже. Све ме копка неки ђаво да видим да л' она у ствари мари за ме, ко што ме ви сви уверавате.

Тог вечера после вечере играли смо даме. Она је играла врло добро. Доби прву партију и погледа ме оштро, ја сам разумео да то значи: зашто ви не играте озбиљно?

Другу партију ја сам се усиљавао да добијем, па ваљда стога и превидим њен колут који сам морао појести. Кад сам већ сам мицао, угледам да она има даму, турим је на крајно поље и покријем је још једним каменом, као што се то чини с дамом.

- Ви опет имате даму! - рекох јој.

Она промеша срдито руком колутове, отури даску од себе, подбочи се на руку и гледаше на клавир за којим Попеску свираше влашке потпури.

- А што мешате фигуре кад партија још није свршена?

- Ви хоћете да се спрдате мноме?

-- Бог с вама!

- А зашто не играте, него ме пуштате да ја добијам?

- Зар ви мислите да ја на тај начин хоћу да вам учиним некакву љубав? Будите уверени да се варате - ја сам играо како сам најбоље знао.

Она се опет одобровољи, али није хтела више играти даме. Ја окренем даску и одбројим себи и њој по девет зрна. Она пристаде да игра мица.

Опет ме је тукла, али сам на њену лицу видео да је она уверена да ја играм како најбоље знам и да је не пуштам хотимично да добија.

После три партије опет помеша зрна и отури таблу, али не срдито. Смејала се.

- Не, ви не знате да играте. Морате код мене учити.

- Свака лекција од вас биће ми драга - ја ударам гласом на "вас".

- Добро. Онда је прво: немојте да ласкате.

- Хоћете тј. да кажете: немојте ни одсад да ласкате као што ни досад нисте ласкали?

Она лако поцрвене.

Баба међутим донесе меда и ораха, па опет изиђе. Попеску беше угасио свеће на клавиру и свираше напамет, мени се учини лепше него икад, увертиру Телову. Она је међутим узела некакав ручни рад. Ја лупах орахе и давах јој, она им замакаше у мед. Попеску не хте јести. Он поче опет Weber-ово Aufforderung zum Tanze^[8].

Ја устах и донех чашу воде. Попијем пола чаше.

- Ах, опростите, ја нисам и за вас донео. Она ухвати моју до половине пуну чашу.

- Одатле сам ја пио; чекајте, ја ћу је изапрати, па ћу вам онда насути - и ухватих за чашу.

Она истрже руку и нагло искапи чашу.

- Али, госпођице!

Она ми изгледаше увређена. Не хте ништа више говорити. Ћутали смо обоје. Попеску доврши свирање, заклопи клавир и диже се.

- Лаку ноћ!

- Лаку ноћ! - рекосмо ми.

Кад остасмо сами, ја се подбочим на руку и гледах јој у очи које су биле управљене на рад у рукама јој. Опазила је да је гледам, није ни за један тренут дизала очију с рада.

- Госпођице, овај је прст мој болесник (њега је била опарила кључалом водом. Ја сам јој, пошто је прснуо мехур, мазао раствором сребрног нитрата), ја имам право да га у свако доба прихватим и да видим како му је. Молим овамо руку!

Ухватих је за руку и почех завиривати прст који је био залечен још давно пре њеног поласка у Готу.

Она не отимаше руку, али изгледаше озбиљнија него што бих ја хтео.

Ово је згодна прилика да огледам њено "срце", помислим се.

- Госпођице, поклоните ми овај прст.

Она је непрестано у њега гледала. На моје питање врћаше главом у знак да ми га не поклања.

- Зар ни цигло један прст нећете да ми поклоните? Нисам се надао. - Ђаво га знао, то сам казао с доста осећања и, у ствари, као да осетих да ме боли њена хладноћа.

- А шта ћете с њиме?

- Ви мени њега поклоните, а шта ћу ја с њим, то ја знам. Она се усиљено насмеши.

- Ако ћете да га одсечете, ево вам га.

- Засад ништа. Само да ја знам да је он мој, а?

Она климну одобравајући главом.

Ја узех њен прстић и почех га миловати. Држао сам га за који минут у својој руци, она га онда, веома опрезно и као не знајући шта ради, извуче и настави плетење.

После пет минута ја извадих сахат.

- Већ 11. Ви знате - рекох ја као у шали - да сам ја болестан, па ипак ме не терате да идем да легнем. А ја сам, опет, смешан што и сам не идем, него вас само зановетам којекаким беспослицама. Ја знам да вам је дуго време кад сте са мном.

- А ви идите кад знате.

Учини ми се да ће то рећи: немојте да ме терате да вам кажем да вас волим. Па ипак устах и пођох.

- Лаку ноћ! Дајте ми бар руку.

Не гледајући одговори лаку ноћ, али ми не даде руке.

- Госпођице, то нисам заслужио. Е, па лаку ноћ!

Дођох у своју собу. Не знам откуд, па ипак осећах се увређен.

Ах, нема смисла заносити се, помислим. Треба оставити ствар. Нема ту онога што сам ја мислио, а напослетку и не треба. А шта сам ја и могао мислити? Да ме...

Будалаштине... Цело вече сам провео с њоме, а посла пуне шаке. Боље би било да сам што паметно радио, него што сам пиљио њојзи у очи. Шта сам хтео тиме?

После сам скувао чаја и радио до три сахата по поноћи да бих накнадио оно што сам изгубио.

Кад сам легао у кревет, изиђе ми она у памети.

Даље од мене! Имам ја својих послова. Ја сам Србин, ја имам стару матер, ја имам свој задатак - зар којеко да ме смета!

Побратиме, приповетка је свршена. Ти ниси ништа више ни очекивао. Ти знаш мене. Твој верни

V Писмо

Н...

Не знам којим си путем начинио онакав закључак у твоме последњем писму: "Ви се обадвоје узајамно волите. Док се пољубите, видећете да се ја не варам". Ти знаш да ме на тај начин доводиш на чудновате мисли. Он је утолико истинит што ја и после мојега последњег писма нисам престао "заносити се с њоме", као што сам ти био писао и као што сам мислио да ћу учинити.

Имам и опет чиме да ти се извиним, - био сам се "завадио" с њом. Ја сам ти причао како сам отишао из собе, а она ми није ни руке дала.

Сутрадан ја сасвим озбиљно уђем. у собу (обично, пак, ти већ знаш, све се то збива у шали и смеху) и доручкујем. Није било никога, но ми ипак нисмо говорили једно с другим. Чим сам попио кафу, одмах изиђем.

- Збогом!

- Збогом!

Није ме питала ни куда ћу тако рано, као иначе.

Дошао сам у два на ручак.

Она се била откравила. Изгледала ми је необично слатка.

За ручком нехотично је гурнем лактом.

- Mille pardons!^[9] - ритерски се клањајући.

Она врћаше главом: нема пардон.

За казну ја је још једаред такнем лактом.

Она начини некако детињски важно лице и погледа ме протестујући: шта се дирате?

Други су сви били занети у некакав разговор. Ја куцнем својом чашом у њену и шапнем јој:

- Буд'те здрави!

Она климну главом.

Дакле помирили смо се. Ама да л' се ја варам ил' се она збиља радује?

После ручка она села код прозора и преврће L'histoire d'un paysan - Erckmann-Chatrian.^[10] Ја стао више ње.

- Лепо време - рекох ја уздржавајући смех. Она напући уста, сушто дете.

- Ах, ви сте нека прзница!

- Нема више да се говори о томе. Дајте руку. Сад смо се помирили.

Она пружи руку, обрнувши главу к прозору. Ја је стискох за њу.

Дон Карлос, коме у тај пар донесе девојка флашу с пивом, накашља се некако исувише гласно. Ја се бејах нагнуо над књигу и гледах илустрације.

- Међед - прошапута она као одговор на Карлосово кашљање.

Би ми необично пријатно. Досад никад није у мом присуству говорила ма шта против ма кога члана наше куће.

- Чујете, госпођице, хајд' да закључимо уговор да се ниједно од нас не сме ни за што љутити.

- Ви се љутите, ја се никад и не љутим.

- Ко зна? Него пристајете л' ви на мој предлог? Она измахну руком да удари по мојој руци, па је полако спусти на мој длан и још озго притиште мало.

- Пристајем!

Ја не знам зашто сам се томе толико радовао. Чинило ми се да сам с њом подвезао некакав контракт пријатељства.

Онда привучем своју столицу до ње и почнем даље превртати Erckmann-Chatrian-а.

Наиђем на двоје загрљених.

- Допада л' вам се ово?

Она напући уста.

Опет наиђемо на слику истога смисла.

- А ово?

Она ме тако оштро, озбиљно погледа, да ме прође сва воља за даљу шалу и да ми се учинише моја питања и одвише бљутава. Као бајаги настављајући даље, нађем Marseillaise-у.

- А допада л' вам се ово?

Она посматраше слику који секунд, онда сасвим наивно одговори:

- Ја не знам шта се овде може човеку допадати. Нарочито у вашој књизи. Мора бити да је ово le plus apre lettre.^[11] Мало у ког човека да је читав нос. Све је тако замрљано да се једва распознаје. Не ваља ништа, ништа.

Поче се слатко смејати, па као бајаги задиркујући ме:

- Хајд' носите вашу књигу! Ко бајаги слике, а изгледају ко да их је наша куварица бркљом правила. Ја се противих и држах крепко отворену књигу коју она покушаваше да затвори.

- О, ви мислите да ћете је на силу затворити? Варате се.

Она се још већма напињаше. Ја напослетку одједанпут пустим, и обе поле лупише једна о другу и лако јој приклештише прст. Ја притиснем обе корице и не дам јој да извуче прст. Напослетку она га ипак извуче, но здера врло мало коже, а у исто доба и парче листа из књиге.

- Ах, опростите! - рекосмо обоје у један глас. Она што ми је отцепила лист, а ја што сам јој навукао рану на прст.

- Молим, - рекох ја - иако ја цигло имам права да молим за опроштај, ипак се не служим њиме, јер међу нама стоји контракт да се не срдимо, дакле да и пардон не иштемо.

- Могла бих доказати да имам више права но ви, ал' како је то право на нашем међународном, тј. српско-немачком конгресу укинуто, то нећу ни да се служим њиме. Дакле, ја изрично не тражим пардона - и поче се слатко смејати.

Да није било Дон Карлоса у соби, не знам шта бих јој казао, јер ми толико мила дође.

Изби четири сахата.

- Сад морам да идем. Морам вам само казати да се бојим е ћете се покајати што сте такав уговор са мном закључили, јер... остајте здраво! Сад ћете ми ваљда дати руку, јер ако ми је не дате, не остаје ми ни та утеха да се срдим.

Она ми пружи руку и смејаше се.

Ах, побратиме, знаш ли кака јој је ручица!

Од то доба било је стотину таквих ситнурија. Ја ти их не причам - на што? Resume^[12] је да смо нас двоје пријатељи. О, шта ми она којешта није причала! Ја сам у свима тим разговорима налазио нова и нова својства која су ме толико привлачила да не знам јесам ли довољно искрен кад ти кажем да се нисам заљубио (sit venia verbo!^[13]).

Ну на што све то? Игра, луда игра! Ја све мање радим и све се више заносим њоме. Пошло је све будибокснама.

Но још нисам толико загазио да се не могу повући, а, с друге стране, крајње је време да се оканим посла за који нисам, и то ћу учинити, тако не био твој

VI

Н... 1. I 187...

Почињао сам ти, душе ми, досад, двадесет писама и сва подерао. Већ су два месеца од мога последњег писма. Ти си писао, молио, запомагао, - ја ти ипак нисам ништа одговорио. Стид ме је било напослетку, јер бих се огрешио о своју искреност кад ти не бих све причао, а причати ти, опет, све, тако ми је тешко, тако тешко!

Ја сам слабији и нижи од црва. Вечно сам те уверавао да ћу прекинути све с њоме, па ипак... Него боље с почетка.

Све ћу ти испричати. Поделићу у главе. Даћу свакој мото. Развићу сву своју музу. Тим ће бити смешније. А ти се, молим те, смеј, смеј се онако од срца, како бих се ја од срца заплакао, да ме није срамота и да не морам место плача прегнути на дело поштена човека.

Рекох да ћу почети где сам стао.

Глава I

Од неко доба она ради сваку ноћ до 12 и дуже, јер спрема поклоне за Божић, - ти знаш да у њих на Божић сви даривају. Ја обично донесем књигу, па седнем с њоме, јер се моја соба не може добро да угреје.

Било је пре једно недељу дана. По ноћи се било приближило, и вампири су чекали да се минутна сказаљка на сахату помакне за један чеперак, те да дигне поклопце с њихових ковчега. Бледог месеца није било. (Штета! Уосталом, ти можеш целу сцену замислити спрам месечине!) Све је спавало, само сам ја с њоме седео у соби.

Она је радила. Ја сара гледао у књигу и мислио на њу.

На једном прозору белео се спуштен rouleau^[14], на другом није било завесе.

Ја, да бих почео разговор, дигнем се.

- Да спустим и на другом прозору завесу, а?

Говорили смо врло тихо, не знам зашто, па ипак ми се учини да сам исувише гласно говорио.

Она климну главом.

Ја дођох до прозора и гледах је са стране. Боже! Она је то опазила. Баци једанпут-двапут поглед на ме ништа не говорећи.

Ја наслоних главу на прозор. С прста дебео лед покривао је окна његова, а на њима се чудновато заиграваше светлост лампе с улице, нижући се у бесмислене дугуљасте и звездасте слике, саображавајући се осовини ледених кристала.

Дуго сам гледао ову, као што видиш луду, прљаво-светлу слику која се сваки час мењаше, кад се сув ветар на улици заигра пламеном лампе.

Мислио сам нешто, не знам ни сам шта. А у сваку сам мисао и нехотице уплетао њу. Паде ми како је светлост ту, и прозор да је пропусти, - требало је, дакле, само откравити лед, и зрак ће пасти на таваницу наше собе. Као што видиш, генијална мисао.

Она је седела за столом и везла некакав јастук.

На улици затутњаше пожарничка кола. Бакље просуше још јачу светлост на залеђене прозоре. Звоно удари неколико пута. Тутањ се изгуби у даљини, и наново све би тихо.

- Ватра! - рече она.

- Ватра! - одговорих ја.

Наново ућутасмо. Ја чух како у побочној соби Туманов дубоко дише; онда, како она забада иглом у јастук и како се вуница таре о tulle anglais.^[15]

Седох на столицу до ње и тако приближим главу њеном везу, да није могла више иглом пробадати.

Она спусти вез у крило и наслони се на руку.

Ја је узех за ту руку и спустих је на сто, миловах је. После легох на њу и затворих очи. Она није ништа говорила, није се опирала. Осетих да сав горим и да она тешко дише. Прибрах се. Несрећниче, шта радиш?

Скочим нагло са столице и турим руке у шпагове. Ваљало је почети ма какав индиферентан разговор. Ја извадим дуванкесу.

- Извол' те на поклон! - рекох некако промукло и покушах да се смејем.

- Не! - рече она. Нечастиви ме и опет боцну:

- Зар поклон од мене нећете да примите? Она оћута. Ја почех да јуришам:

- Поклон од мене, госпођице!

- Такав! - рече некако збуњено, узимајући наново вез.

- Какав год ви хоћете. А какав ви хоћете? Опет је ћутала. Ја сам готово шапутао:

- Кажите какав хоћете!

Ништа не одговори.

- Госпођице, значи да бисте ви ипак какав други поклон хтели од мене; ви нећете моју дуван кесу. Кажите, дакле! Ја седох опет до ње и примакох јој се ближе. - Не! - рече она. - Нећете да кажете. Не, ви морате казати.

- Никад!

- Ал' ја знам шта је.

- Ви не можете никад знати шта је.

- Parole d'honneur^[16], велите да не знам. Она се збуни:

- Ја мислим да ви не знате.

- Parole d'honneur, ви мислите да ја не знам?

Она поцрвене сва.

- Оставите се.

Мени се учини да ме нестаде. Она је пробадала иглом без икаква реда. Да је ухватим за руку, да је пољубим хиљаду пута, па да умрем. Талас страсти (sit venia verbo) све ми јаче дизаше груди. Ја се нагох њојзи. У исти пар сину ми као муња кроз главу: Швабица, сирота, моја мати, Србија. Скочим и, не уздајући се у свој глас, без збогом одем у своју собу.

Било је већ 1 по поноћи. Чух како и она оде у своју собу и опрезно затвори врата.

Ту ноћ нисам ништа мислио, бар не знам да сам шта мислио, па ипак нисам заспао до 3 сахата. - "Она хоће срце" - то ми је непрестано излазило пред очи.

Глава II

Потражи сам аутора

Сутрадан била је озбиљнија него обично. Ја сам се опрезно клонио сваког диферентног разговора.

Тога дана била се очешљала како ја волим, а то је просто раздељена коса насред главе, а остраг покупљена у клупче. Тако и моје сестре чешљају своју децу, - може бити стога јој лепо стоји, што ми, у овим годинама у којима је, ипак изгледа као дете.

Тога дана чинила је све што сам је молио. Певала ми је песме које иначе за бога неће да пева, јер иду до г, а њој је глас чист само до eis. Па ипак није је глас нигде изневерио.

Увече је позовем у шетњу.

Снег је био нападао за једну судланицу и шкрипио је под ногама. Сви излози у дућанима осветљени и препуни свакојаких "божићних дарова". Људи пролазе пуних шака; кола у таквој гомили да једва миле; пред SPILLER-овом посластичарницом стоји једна руља и гледа свакојаке фигуре од шећера; пред SPILLER-овом ресторацијом транспарент и на њему стоји: Eisbahn bei brillanter Beleuchtung, Entree seporee^[17] и гурају се деца и људи с клискама. Поред нас сваки час протрчавају деца с оним чегртаљкама у рукама и људима од хартије, који, кад их повучеш за конац, шире руке и ноге и климају главом. Они људи с новинама у ковчезима, који им висе о врату, извијаху њима својственим гласом. Montags-Zeitung, Abendpost, Figa-Figa-Figaro! Један просјак који иђаше на коленима пружи нама руку, она извади пет гроша и спусти му у њу. Пред кућом за концерт, иако је било већ четврт после седам, уставише се једна господска кола. Ћирица скочи са седишта и отвори врата, од кола. С друге стране искочи један млад човек у белим рукавицама, пређе на другу страну кола и пружи руку у њих. На ту руку навеза се једна бела рукавица и једна дама за њом. Дама лако скочи напоље. Тресаше главом и затури косу за уши.

Ми и нехотично чекасмо док они пређоше преко тротоара. Онда пођосмо даље.

- Госпођице, овде је тако пуно света да се не може ићи. Хајд'моте, боље, у мање улице.

Она ћутећи пође за мном у Jahn'sstrasse. Ја опет ударих лево преко Brigadier-Brucke, и ми стајасмо пред огромним парком у коме владаше пуна ноћ, јер само главни пролази беху осветљени. Ја пођох још даље, не говорећи јој ништа; већ смо били неколико корака у шуми. Ноге нам упадаху до више чланака у неугажен снег; огромни храстови бељаху се с оне стране с које је ветар дувао кад је снег падао, те га наносио на њих. Време је било суво, тога дана било је на термометру - 10°, мени није било хладно и било ми је врло пријатно.

После пет минута били смо доста дубоко у шуми. Око нас било је тако тихо, тутањ варошки био се сасвим изгубио, нигде никога није било.

Нисмо ништа говорили. Ја сам мислио на њу и испредао свакојаке снове. Замислих себи моје Ваљево, и њу у њему, и свет који прича о нама кад прођемо улицом: "Гледај га, завртила му памет Швабица", и моја мати, црвених очију, која своје сопствене снахе не разуме, и деца мојих сестара и браће која се либе доћи мени откако сам довео њу у кућу, и њено вечно осећање усамљености, јер је нико не разуме и она никога не разуме... да се опростим с њом, да је оставим за свагда. Она уједанпут стаде и гледаше оштро напред у помрчину. - Да се вратимо? - рече она.

Ја је погледах. Око главе је имала црн свилен шал, бачен преко темена, крајеви укрштени под вратом па забачени на леђа. Из тога шала провириваше јој лице као из неког црног оквира. - Изгледаше ми необично лепа.

- Да се вратимо? - питах ја. - А што? Она смакну раменима.

- Ви се бојите ићи даље у пусту шуму?

Она баци поглед на ме. Поглед у коме је било нечега што ти не умем казати. Некакво поуздање, поверење, сила. Тај се поглед разли преко свега мене. Учини ми се да сам пирамида и да она не може да ме прегледа.

- Зар с вама кад идем да се бојим чега? - рече она с некаквом детињском равнодушношћу. - Та ви сте тако јаки!

- И не треба да се бојите - рекох ја гласом који је требало да изгледа силан и поуздан, но испаде некако промукло и загушљиво.

У тај пар духну ветар појаче, и с једног суварка сроза се снег и паде на рукав њене ђуде.

Ја извадих мараму и почех јој стресати снег.

Она гледаше све то некаквим равнодушним погледом. Кад сам био готов, она се лако поклони:

- Хвала!

- На малу.

Опет заћутасмо. Она окрете левокруг и пође натраг, не говорећи ништа.

- Вама је хладно? - рекох ја.

- Не!

- Рђаво?

Она слеже раменима.

- Да?

- Да! - рече она.

- А шта вам је?

Она опет слеже раменима.

Ја се не усудих питати је још шта даље.

Уз пут почех причати јој што сам могао индиферентније ствари само да не бих дошао на оно чега сам се тако бојао, јер ми је тако мило, тако пријатно и опет тако опасно. Причао сам јој по стоти пут о Хајдук-Вељку, о Рајићу, о појединим песмама, после сам је испитивао да ли је запамтила друге песме које сам јој преводио. Одговарала је некако лењо, па ипак све тачно. Онда сам јој причао о Ваљеву, о маленим кућицама, о воловским колима на којима нема ни за грош гвожђа, о Циганима како свирају и певају и који за десет пара дају да им одвалиш шамар. Напослетку којекакве досетке о Банаћанима. Донекле је ишло којекако. Кад смо већ ушли у варош, није ми више ишло за руком, иако сам се усиљавао. С друге стране, опет, кола и тутањ и не дадоше да се шта говори. Ја ућутах.

Кад дођосмо близу кући, ударисмо на Albrechtsstrasse.

Ти знаш како је ту тихо.

Ја не знам зашто, окретох се њојзи:

- Још који корак, па ћете се ослободити мојега досадног друштва.

Она срдито-тужно развуче крајеве усана:

- На то нећу ништа да одговорим.

Ја хтедох да окренем све у шалу. Почех кроз усиљен смех:

- Молим, ви на то не можете ништа да одговорите.

- Не, ја нећу да ласкам.

- Сад сте се тачно изразили; нећете да ласкате. А кад бисте истину казали, она не би била ниуколико ласкава за ме. Нисам се више могао насмејати. Она окрене главу од мене.

- Ја... ја... - поче загушљиво и преста.

Мени помрче свест. Ама јесам ли ја будала? - питах се. - Куда сам загазио?

Дођосмо пред нашу кућу и ћутећки прођосмо је. Она се оклизну и посрну мало, ја је ухватих за мишицу:

- Госпођице, молим вас, узмите ме под руку, овде је клизаво.

- Хвала вам - рече она и не узе ме под руку. Онда се опет вратисмо, опет прођосмо. Кад се по трећи пут вратисмо (ти знаш да су овде по цео дан закључане капије), она стаде.

- Имате ли кључ са собом? Ја откључах капију.

Она уђе тромо. Под степенима отресаше ноге на асури, и то чињаше некако тромо. Била је веома бледа.

- Госпођице, вама је озбиљно рђаво? Она климну главом.

- Па кажите ми шта вам је?

- Не знам - рече она.

- Дајте ми бар руку да вам помогнем пети се уза степене.

Она прузи руку. Ја иђах за три степена више и водих је за руку. Кад бисмо на по басамака, стегнем је крепко за руку и погледам је.

Она се заљуља и прислони се на зид. Била је бледа као снег који малопре газисмо. Из очију јој грунуше сузе.

- Боже! - прошапута она некаквим гласом којим, ваљда, удављеници говоре.

У тај пар чуше се нечији кораци низа степене.

Не говорећи ништа пођем даље и повучем је за руку. Поред нас прође један човек, скиде капу и поклони се.

- А, ви сте, Хермане, - рече она као прибирајући се. - Шта ради госпођица Ведел?

- Ја сам баш сад допратио госпођицу к вама - рече момак учтиво се смешећи. Опет се поклони, па оде низа степене.

Ја бејах већ на горњем степену, она за три ниже. Беше извадила мараму и усекњиваше се. Ја видех како она разастре мараму по целом лицу и како двама прстима притиште очи.

Свест ме остави. Ја је повукох да је притиснем на груди. Брава шкљоцну и њена се мати појави на вратима.

Она трже своју руку из моје, но ја је крепко држах.

- Та пењите се! - виках ја смејући се. - Зар вас није стид? У вашим годинама не можете да узиђете двадесет степена.

Присуство бабино толико ми респекта ули да се озбиља почех смејати и шалити. Тргох је за руку и извукох на горњи степен.

Баба се слатко смејаше. Није ништа опазила, а није ни могла ништа опазити.

Одем у своју собу, скинем зимски капут и одем у општу собу.

Представише ме гђици Ведел. То је образована девојка. Свирала је врло добро у клавир и говорила француски и енглески. Њен је отац професор на универзитету и није жалио ни труда ни новаца да васпита своје дете.

Ана је врло мало јела за вечером. Ћутала је, тужила се да њој није добро.

Ја сам се усиљавао да забављам гђицу Ведел.

После кратког разговора начини ми она комплименат како добро говорим немачки.

- Опростите што морам ваш комплименат да разумем као укор, мало има мојих земљака који за пет година овако рђаво говоре као ја.

- Молим вас, ви сте врло скромни. Ја вас уверавам да човек мора бити врло пажљив па да вам само на акценту запази да сте странац. Уосталом, лако је то разумети, јер вам је језик врло сродан с нашим! - рече она.

- Опростите, госпођице, што вам морам противречити. Српски језик нема апсолутно никака сродства с немачким!

Ја погледах Ану. Она беше поцрвенела.

- Али, Кларо, - рече она обраћајући се гђици Веделовој - како можеш тако што питати! Срби су Словени.

- Ах, тако! Молим, опростите, - извињаваше се госпођица.

- Знам, сад се сећам. Ваш је језик сродан с мађарским? Ана ми не даде одговорити, она се уплете.

- Кларо, Кларо, - рече она усиљено смејући се. - Зар су Мађари Словени? То је као кад би неко тврдио да наш језик има сродности с персијским.

Госпођица Ведел беше црвена ко паприка.

Ја се нисам ништа срдио. Ти знаш да Србин на страни, а особито у класичној Немачкој, мора огуглати на овака питања; нас су толико пута питали немачки студенти (класично образовани - говоре латински и грчки као свој рођени језик) је ли Србија у Малој Азији; чудили се кад смо им казали да и ми пијемо кравље млеко, да месимо хлеб исто као и они, да имамо чак позориште и да смо хришћани.

- Надам се да ми нећете за зло примити - рече гђица Ведел - што сам тако слаба у географији.

- У географији! - прошапута Ана подругљиво.

- О, молим вас - рекох ја клањајући се.

Ани би очевидно досадно и непријатно. Она се сама стидела. Да би прекинула паузу, а, друго, да би сврнула пажњу на што друго, уста и упали свећу на клавиру.

- Кларо, свирај штогод!

И гђици Ведел као да беше ова прилика добро дошла. Она одмах скочи и отпоче свирати. Ја нисам слушао, мислио сам на наш разговор, онда одох у нашу земљу, онда уђох у своје Ваљево, па у своју кућицу. Тамо је било све тако тихо и тако пријатно. Моја мати просто обучена и старачки смешећи се, - та ја сам уз њу, моје сестре, моја браћа, па деца, па моји будући болесници у пеленгирима, с раздрљеним рутавим прсима. Па ниске чисте собице, па мршав коњић и проста кола, - екипажа господин-доктора. Пред Ћуковом механом седео је Јово шаркијаш с његовим загушљивим гласом и песмом, крај које се само Србин топи. Па пијани Ђоза који ме је, кад сам о распусту био код куће, сто пута уверавао да је пијан, "али теби, господине, чест и поштовање", и баци капу у блато. Па орах у мојој авлији који је посађен кад сам се ја родио, и који већ на својој периферији носи суве гране. Па господин начелник коме се на велике празнике мора правити визита и који увек за собом води Тијосава пандура под пусатом. Па Тијосав који у десној руци носи дренов штапић и њиме се поштапа, левом размахује и одмакао је за читав аршин од себе, јер му јатаган смета. Па Никола Ђеро који сваки час долази мојој кући и пита: "Треба л' што за кућу?" Моја мати зна шта то значи и момче одмах дотрчи с полићем ракије, те га даје чича-Николи.

Онда уведох Ану у тај мој завичај, и цела слика потамне. Људи ме гледаше као странца. Мојој матери неста смеха с усана. Моји нећаци и сестрићи клоне се своје тетке и ујне. Ја гледах само у њу. И њој беше тужно и хладно.

Не, ми не бисмо ниједно на тај начин били срећни.

Госпођица Ведел беше међутим свршила свирање. Ја јој начиних неколико обичних комплимената.

- А има ли у вас клавира? - питаше ме.

- Наравно да има, - рекох ја, без икакве воље за даљи разговор.

- Опет лудо питање, - рече она. - Свирате ли ви у што, ако смем питати?

Ђаво га знао шта ми би! Ја одговорих:

- У дромбуљу, госпођице.

Она се мало збуни:

- Опростите, ја не знам шта је то дрр..., молим вас, како сте казали?

- Дромбуља - рекох јој. Туманов лако прсну у смех.

- То је флаута - истакла се Ана -; г. Маричић свира врло дивно у флауту. - Онда баци на ме један поглед пун молбе.

Разумем је и уједно се постидех што сам хтео с "дамом" да терам некакав инат. Да бих се поправио, узмем сасвим озбиљно лице.

- Да, флаута, - рекох ја - управо није флаута, али је јако налик. Онако као кларинет, а заноси на фаготу.

Би ми непријатно што сам тако неспретно излетео. И на лицу госпођичином показа се нешто налик на понижење.

Би ми криво. Да бих угасио у њој и најмању сумњу да се ја само спрдам, рекнем јој:

- Ако дозволите, ја ћу вам свирати што. - Скочим као да идем, и очепим двапут јако ногом Туманова. Ана ме гледаше поплашено. Туманов ме је разумео.

- Ваш је инструмент однео ваш земљак данас кад је био. Ја сам заборавио да вам кажем.

- Штета! - рече гђица Ведел сасвим успокојена.

- О, нисте много изгубили, међутим, кад опет узимаднем част наћи се у вашем друштву, дозволићете ми да вас уверим како сам лош свирач.

- Унапред сам уверена да ћу јако уживати.

Ана брзо поче некакав други разговор.

Ја се међутим дигнем и опростим се. Ана изиђе за мном.

- Ви сте рђав човек - рече ми она у ходнику. Ја јој пружих руку коју она узе.

- А ви сте добра девојка - одговорих јој. - Лаку ноћ!

Ту ноћ сам писао матери, сестрама, браћи и почео ово писмо, за тебе.

Био сам уморан, стога сам легао у 11. Кад ме већ хваташе сан и нејасне успављиве слике почеше се ређати, изиђе ми она у црном шалу. У исти пар точак од кола хтеде да ми прегази стопало, ја тргнем ногу и лупим главом о кревет.

Сан ми се разби. Њена слика непрестано ми лећаше испред затворених очију у свим могућим облицима. Ја опет ходах с њом по Ваљеву, и би ми необично тужно.

Не знам колико је то трајало. Брава на ходнику шкљоцну и ја чух Максове несигурне кораке и загушен кашаљ.

Мора бити да је већ 3, јер данас је субота, а Макс има седницу са студентима његова кора - у овој крчми.

Опет ми се ређаше слике. Опет она с црним шалом око главе... Ама само један једини пољубац, ал' онда, - онда бих се морао оженити њоме!...

Не знам како, опет се нађем с њом у истој шуми. Било је као лето. Ми смо ишли кроз некакве орахе, и она је купила у кецељу оне спољашње зелене љуске што отпадају кад орах узри. Био је сутон. Сунце је заилазило за Гучево. Она је водила однекле најмлађе дете моје сестре, које нам је говорило нешто немачки - ја не знам шта. После је нестало тога детета. Нешто смо као говорили - ничега се више не сећам. Ја сам у левој руци носио једну ћерамиду с крова мојега чардака и на њој је било малтером написано њено име.

Она је имала исти црни шал око главе. Ја сам јој непрестано гледао у очи. Била је лепа као вила.

Ја не знам кад сам је научио српски, она је говорила српски и ја сам говорио српски.

Сели смо после на траву под један орах. Она је била тужна. - Зашто си тужна? - рекох ја.

Она метну прстић на своја уста у знак да ћутим. Однекуд допираше до нас тонови од фаготе. Били су необично тужни. Ја осетих како се они лију у таласе и како нас ти таласи подигоше. Ми корачасмо по њима даље, све даље.

Ја је обухватих око паса. Приближих јој се све ближе, онда јој притиснем један пољубац на лево слепо око.

Она дође још тужнија.

Ти ћеш ме узети? - рече она, а сузе јој ударише низ образе.

Ја је стегох и почех дивљачки љубити. Сваки део лица и руке, сваки прст и сваки нокат. Нисам се радовао; напротив, било ми је тужно и слатко.

Онда угледах тебе. Ти си имао шубару коју си био натукао очи. Био си страшно намргођен. Пушио си и прошао поред нас.

Ниси ни бога назвао.

Ја разгрнух њен црни шал и сакријем од тебе лице у њега.

Дакле, ја сам све свршио, ја имам жену која ме воли.

А моји: моја мати, мој побратим, моја земља?

Осетих се остављен од света и пљунуо на све што сам досад волео. Сам самцит, с њоме у мом загрљају. Ја бризнух у плач иако сам из поноса престао плакати још кад ми је било 15 година. Сузе су ми текле кроз груди, и ја осетих да ми је топло од њих.

У тај пар зачух некакав тежак ход. Отворих очи и угледах момка који је ложио фуруну.

- Сан! - рекох ја. - Сан! - И све ми изгледаше неверица. Поклопих руком очи и покушах да наново саставим разбијену слику.

Ватра се у пећи беше разгорела. Још није било свануло. Црвени зраци из пећи удараху у моју постељу.

Дуго нисам устао. Преметало ми је се по памети будибокснама шта. Највише сам мислио на кућу и на матер.

Кад сам устао и умио се, осећао сам се свеж. Било ми је тужно кад сам се сећао сна, и било ми је право и тихо у души што је то све само сан. Бар ћу се сад још јаче чувати јаве. Ово је некаква опомена на дужност.

Побратиме, опрости ми што сам те намучио и овом лудом сликом. Ја знам да ти све ово мора наличити на отрцане немачке приповетке. Ја не знам иначе кака би смисла имала овако сентиментална љубав, кад не би бар једног тричавог сна било. Прогутај га, дакле.

Уосталом, да бих те успокојио, дајем ти реч да ћу одсад спавати као топ и да нећу ништа сањати.

Сад ћеш ми ваљда веровати да ме је прошла сва воља на даље ашиковање. Па ипак, ех, брате, она је, тако ми бога, тако добра, тако добра!...

Ну, "велико писмо" је готово. Сачувај га. Можда ћемо му се кад слатко смејати.

Твој побратим

VII Писмо

У Н., 17. X 187... Драги побратиме,

Одавно ти нисам писао писма без "свионе косице", "порумењених и побледелих обрашчића", "малених ручица да их провучеш кроз иглене уши", "потока суза и уздисаја" дубоких ко артески бунар и дугачких ко Трифко јекмегџија, "жарких очију као небо" (разуме се италијанско), час црних ко..., уосталом, лажем. Ако сам кад говорио о очима, то сам могао говорити само о плавим, јер у ње су плаве. Па онда, брате ми си га мој, о "слаткој тузи и тужном весељу", "жуборећем поточићу", "успављивом гласу звона", итд., итд.

Хвала богу, кажем ти, једва једном опаметих се. Е, брате, ти знаш да има у нашем животу тренутака у којима се, хоћеш-нећеш, подетиш. Тако је и са мном било. Ко ће томе дати рачуна? Читао си, ваљда, како је неки дан у Баварској легао во на железничку пругу, и воз се осакатио. Неки дан, опет, прошао овде један писмоноша поред куће која се зида, а ћускија са скела пуп!, па њега управо посред тикве. Нико се није убио (бар ја не знам) ни због једне ни због друге несреће.

Јуноша! Овде лежи дубока мудрост. Потражи је и наћи ћеш!

Мене је мимоишла чаша која је, истина, слађа од оне коју служе у Гетсиманском врту. Ђаво ме је терао, два-трипут сам лапнуо да сркнем из ње, но мој добри геније држао ме је за њушку.

Охладио сам се. Ти си се насмејао сну који сам ти послао, - и ја се сад смешим и тарем руке ко Чифути кад подвале стари шешир под нов.

Охладио се, рекох. Њој не прилазим, ко пуном топу, и тако се чувам и још јаче хладим, и ваљда ћу се сасвим охладити.

Мило ми је што је у овој историји била моја част ангажована. сам је очувао, и достојан сам да будем твој побратим. А сад, опрезно се чувајући и непрестано мислећи шта ће бити a la fin de finis^[18], престао сам да певам песму "Што се боре мисли моје", више ми не дршће лице и не горе груди, тј. не дршћу груди и не гори лице, како ли се каже. Начинио сам таблице за пулс и температуру. Трипут идем на дан њојзи у собу: на доручак, ручак и вечеру. Увек ми је термометар под пазухом. Како се вратим у своју собу, прочитам топлоту на термометру и одбројим пулс, па забележим. Грозница је сасвим попустила, не бој се ништа.

Почео сам и да радим. Отворио сам књиге које сам пре по године читао. Нашао пуно којекаких бележака по њима и исподвлачених редова, - чудио сам се да сам ја то све некад радио, јер се ничега не могу сетити.

Стресао сам прашину с мојих чашица, флашица, микроскопа, лампица. Својим жабама мењао уредно сваки дан воду и питоме зечеве храни момак сваки дан у мом присуству.

Распремио сам сто. Побацао сам у пећ много којешта. Опрао сам дивит и налио тазе мастила. Писао кући, извињавао се: којечим што сам тако неуредан, и клео се чим сам год стигао да ћу одсад бити уреднији.

У болнице идем опет уредно, и опет се професори обраћају на ме кад треба начинити какву потежу дијагнозу.

Опет уредно играм гимнастику и испружам руку са тридесет шест фуната у њој. Јуче сам пешице ишао у М., вратио сам се у 8 увече и појео две ћулбастије.

С новом куварицом, коју смо пре два дана добили, стојим на доброј нози. Синоћ сам јој обећао купити јој нове ципеле. Она је "оборила очице и поцрвенела".

Узео сам наново лозове за лутрије и како добијем, платићу Чифутину Левенхајму мој дуг.

И тако даље. Једном речи: постао сам уредан човек.

Стооој, јаваш! - вичеш ти. - Ама како се све то окрену, шта се то учини?

- Како? Врло просто! Није ми баш право да пређем на тај предмет, ја сам рад да га сасвим избришем из памети. Али што се мора, - мора!

Дакле, оне ноћи, јутра, који ли је ђаво био, ја сам се мислио и тврдо сам одлучио да није поштено од мене играти се њоме кад не смем да мислим на женидбу.

Одем у собу на доручак. Уозбиљим се и чинио сам се као да ништа и није било међу нама. Она ко да је и сама дошла на исте мисли. Кад сам ушао, била је тужна, но чим ме угледа промени се. Смејала се. Насула ми је кафу. Пресула преко шоље. Ја сам правио рђаве досетке и смејао се раскалашно.

Одмах у 8 сахата одем у болницу. Гледао сам сваког болесника. Препирао се с једним о курари. После сам купио Херманову Физиологију да је учим за испит. Дошао у 2 кући. Отишао у 3 опет на клинику. Увече седео сам док смо вечерали. После сам засео и читао до 12. Кад сам легао, било ми је тако пријатно и тако тихо. Некакво осећање испуњене дужности голицало је пријатно моје груди.

Ах, овако је дивно! - помислим се ја. - Шта ме веже за њу? Нисам ничим ангажован. Даље, дакле! "Одсада ће браца Мика овако да ради."

Хтео сам после да устанем из кревета. Да се ударим десном руком по грудима, а леву да испружим. Онда десном ногом да лупим о под: dixi^[19] и да се наслађавам својом непоколебљивом одлуком. Нисам скочио из постеље, јер ми је соба била хладна, а после морао бих бар на једну ногу обући ципелу којом бих лупио о под.

Али одлука није ништа изгубила од своје важности. И она ми својом равнодушношћу необично потпомаже.

Ко зна, напослетку, може бити да сам ја цело досадање њено понашање криво разумео. Можда сам ја њој ама тако равнодушан ко старе ципеле?

Но о њој нема више разговора. Она долази у "пријатне успомене".

Остај здраво

VIII Писмо

У Н., 17. X. 187...

О њој нема ништа. Ти се, разуме се, не чудиш, јер знаш да ништа и не може бити.

Ја сам сасвим уредан човек и задовољан собом.

Само сам од неко доба зловољан - не знам шта ми је. Најмања ситница наједи ме да дођем ко скорпија.

Јуче сам хтео да лупам Макса.

Не знам јесам ли ти причао да сам се ја још пре месец дана завадио с њиме и да му не називам ни бога.

Од то доба он је неколико пута гледао да ме изазове, но ја сам га се клонио. Бојао сам се клепнућу га незгодно, па се неће више дигнути.

Дошао на ручак. Сав се улепио фластерима по лицу, био чова на дуелу. Покрај тога био је напит.

Мени дође гаднији него икад, хтедох да пљунем. Туманов ме још подбадаше, непрестано шапћући: Вотъ гадостъ!

Ја не знам знаш ли ти њихове дуеле. То је иронија на част, на јунаштво, на раздрљене груди пред оштрим врхом сабље и ведро чело пред брзим зрном из пиштоља. Да то чине деца од десет година, било би разумљиво, овако је гадно.

Они, знаш, туре на очи наочаре од жице, подвежу свиленим крпама и концима сваку јачу артерију на врату и лицу, умотају десну руку такође свилом. Кроз ту свилу не може прорезати сабљица којом се они дуелишу. А та је сабљица, такозвани "рапир", оштра само до половине, и они се секу само врхом, и то само по лицу - да види свет њихово јунаштво. Рана коју та сабљица задаје потпуно је безопасна, јер не може погодити ниједан део тела који би био опасан за цео организам. Залепи просто фластером и сутрадан све је зарасло.

Они имају једно време у години кад се морају да "дуелишу". Онда се ревносно чепају ногама и позивају на дуеле.

Макс се искашљиваше кад уде у собу. Седе немарно за сто и узе некакво важно лице, као да је делио мегдан с Курсулом, па ипак он хтеде се начинити равнодушним, као да он и не мотри на тако обичну ствар и као да је и заборавио да је сав ишаран као Сидовљева карта Европе.

Он очигледно чекаше да га ко запита за његово јунаштво Попеску не могадијаше дуже издржати. Он намигну на ме па се окрете Максу:

- Ви као да сте с поља где се гази крв? - рече он гледајући мене и Туманова.

Макс хтеде да остане хладан.

- Ха, - рече он - није баш тако опасно.

- Богами, стојати пред голом сабљом, ту треба петља! рече Попеску.

Макс ћуташе. Онда прсну у смех, очевидно био се збунио па хтеде да се извуче из забуне. Поче се још усиљеније смејати

- Ха, ха, ха!

Попеску погледа мене слежући раменима.

- Cela ne vous concerne pas^[20] рекох му. Француски је осим нас и Туманова, Ана слабо разумевала.

Макс се још гласније смејаше купећи уста да му се не одлепи фластер.

Попеску удари ватра у лице.

- Шта вам је смешно? - рече он и промени се у лицу. Макс се ухвати за трбух. Смех је био усиљен, али он није знао како да престане; онда, као бајаги устављајући смех, погледа по свима:

- Одсекао сам моме противнику половину носа - рече он и прсну у смех.

Од нас се нико није смејао.

Макс се опет прибра и обрати се мени онако avec nonchalance^[21]:

- Хтео сам да вас молим јутрос да нам подвежете мензуру - рече он.

Ја ћутах. Туманов глеђаше час у мене час у Макса, онда запита Макса.

- А шта је то мензура?

- Па ето, ове ране. Бисте ли пристали на моју молбу? - обрати се он мени.

Дође ми ужасно гадан.

- Не бих - рекох му и почех да дршћем.

- Не бисте? А зашто? Молим, опростите, ја немам права поставити вам такво питање.

Ја не одговорих ништа.

Макса сами ђаво тераше да ме задиркује. После мале паузе видех како му лице дође пакосно. Опет ми се заједљиво обрати.

Да ли сте ви пристали на моју молбу, могли бисмо попити оно што смо платили једном вашем колеги који, уосталом, није чинио изузетка од осталих лекара: није ништа знао.

Мене свега обузе нека језа. За столом су седеле и "даме", ја се стегох и уздржах се.

Макс побесни.

- А зашто ви не бисте хтели подвезати мензуру, - рече он наново, као с некаквим правом.

Ја прво духнух на нос да не прснем, онда се опет стегох и одговорих му што сам могао хладније:

- Јер је на вашим дуелима и берберин излишан.

Он сав позелени:

- Ви изговарате реч берберин некако презриво, то је неколегијално од вас.

- О, о! - говорише увређени Туманов и Попеску. Баба устаде.

- Господо, господо!

Мени се одсекоше ноге.

Ана ми беше стала на ногу и притискиваше је што боље могаше.

У мени се куваше. Ја не одговорих ништа Максу, чини ми се и не бих ништа могао проговорити, јер би ме реч удавила. Морао бих викати да би и полиција дошла.

Ја устадох од стола и стах крај прозора. И други поустајаше. Сви ћуташе. Баба изиђе плашљиво из собе носећи у руци чинију; и Ана оде за њом.

- Николай Ивановичь, - рекох ја Туманову - пожалуйста пойдите вонъ и не пускайте никого изъ дамъ въ комнату.^[22]

- Толъко пожалуйста колотите какъ слъдуетъ.^[23] Остали смо у соби сами ми људи и Макс пође к вратима. Ј. га стигох кад беше ухватио за кваку. Ухватим га за руку извучем до сред собе.

- Куд ћеш, ти? - рекох му.

Он ме гледаше блесаво. Био му је исувише неочекиван овакав поздрав.

Лајтнант дође и стави се међу нас:

- Господо, молим вас, господо!

Макс се осети посрамљен. Истури груди и, обичним тоном и речима којима се они зову на дуел, рече ми:

- Ја вам стојим у сваком погледу на располагању. Само не тако српски... варварски - рече он мислећи ваљда да ће ме на тај начин посрамити и да ћу га пустити.

- Ја ћу и сам тебе ставити себи на располагање - рекох му и ја и почех већ викати.

Он пробаше да ишчупа руку коју сам му ја тако био стегао да се све увијао. Другом руком опре се мени о прси.

- Хоћу ја теби показати - рекох му - с киме ти мислиш да се шалиш - и још крепче га стегнух и гледах му у очи.

Лајтнант ухвати нас обојицу за руке. Попеску метнуо руке на леђа и прислонио се уза зид. Дон Карлос приђе и сам.

Макс се још јаче постиде. Уједанпут се напреже и, што је игда могао, гурну ме, па онда трже руку да је ишчупа.

- Сербе! - реч он подругљиво.

Ја га скопах руком за прси и гурнем га о зид. Он опусти руке и гледаше ме блесасто. Ја не знадох више за себе.

- Лежи! - виках ја.

Он ме само блесасто гледаше.

- Лежи, бре! - цикнух ја и притиснем га на груди. Он се сроза низа зид на патос. У тај пар уђе баба плачући.

- За име божје! - кукаше она и ухвати ме за руку. Ана вираше уплашено кроз одшкринута врата.

Ја се одмакнем од своје "жртве". Поклоним се на све стране као акробати кад начине салто мортале, и изиђем ћутећи из собе.

Туманов ми прича да се одмах за мном и Макс извукао, да је с њега капао зној, да је запео за столицу и посрнуо на Ану, а она цикнула и побегла.

После су и он и Попеску дошли мени и радовали се целом "сраженију".

Дон Карлос је остао с лајтнантом. После једно пет минута њих двојица одоше опет у општу собу да пију кафу. Ја сам им поручио да мене не чекају.

Туманов ми после прича како је он узео новине и чинио се да не слуша, а лајтнант говорио с Дон Карлосом о афери.

- Barbarisch!^[24]

- казао је лајтнант.

.- Barbarisch - пристао је Дон Карлос.

Онда је Туманов упао у реч.

- Keinesusegs!^[25] - казао је лајтнант и избечио очи.

- Зашто не на рапире? - питао је Дон Карлос.

- А зашто баш на рапире? - питао је Туманов.

- Јер је то довољно за задовољење части: потече крв - рекао је лајтнант.

- Па онда је још простије да дуеланти пуштају себи пијавице - рекао је Туманов.

Ана се насмејала и била се сасвим умирила. Лајтнант ништа није одговорио, само је мрднуо обрвама. После је Попеску сео за клавир и свирао Kronungsmarsch iz Prophet-a^[26]

Кад сам увече дошао кући, сретнем Макса који иђаше низа степенице, и за њим хамалина који му је носио ствари. Прошао је поред мене гледајући себи у ципеле.

Три дана је откако се то збило. Од то доба сви ћуте за столом. Нико ни речи. Тек синоћ почесмо опет помало говорити. Ја сам миран. Афера с Максом није на мени оставила никаква утиска, она је само чинила да сам ја ћутао, те и с Аном нисам ништа говорио, ван обичних поздрава.

Само да овако остане!

А што и да не остане? Просто не треба на њу ни мислити а то је лака ствар. Твој побратим

IX Писмо

У Н., 14. XII 187.

Драги побратиме!

То је било овако.

Она је била весела ко што сам ти већ казао.

Међутим, ја сам опазио да је она увек, кад је сама, озбиљна и замишљена. Опазио сам и по томе што, кад год сам ушао у собу, она се трзала као иза сна, и онда бивала весела. А друго, чак је и Туманову пало у очи да она, кад нисам ја у соби, вечно ћути, и да је опет, кад ја уђем, неприродно разговорна.

Мене поче копкати. Шта је то?

Једнога дана, кад ње није било код куће, преметао сам по њену столу где ради. Извучем једну фиоку и на дну њеном нађем једно парче беле свиле. На њему златно извезена три почетна слова мојега имена. М је било сасвим готово, Г до половине, а друго М тек плајвазом обележено. То парче свиле било је згужвано, и оно писаљом М растрљано.

Ја извадих то парче свиле и метнем га у шпаг. То цело послеподне мислио сам на њега.

Видело се да је поодавна почето, и видело се да је бачено да се више не доврши.

X писмо

Call me but love, and I'll be new baptiz'd.^[27]
My name is hateful to myself
Because it is an enemy to thee;
Had I it mritten, I would tear the word^[28]

Драги побратиме!

На сваки начин ти ниси очекивао тако брзо мојега писма, ниси ни могао очекивати. Могао си себи замислити мој положај: ја стојим на мору, сам на једној дасци, у страшној бури, и давим се.

Шта да радим? Што да те лажем? - ја је волим! Та то си и сам знао, - ниси ме, ваљда, држао за каквог фићфирића који се вуцара с девојкама да их вара.

Првих недеља, откако сам је пољубио, ја нисам ништа мислио. Угушивао сам сваки глас савести и помисао на своју кућу и мене с њоме у кући. Па баш и да сам хтео да мислим на излазак, - нисам могао. Ја сам био и одвише срећан да би могла икаква мало црња мисао осилити се у мени и превући овај сладак сан горком јавом.

Вечно сам био с њом. Она, чим баба изиђе на пијацу или иначе у варош, дође у моју собу. Уређује књиге, диже моју ђулад за гимнастику и диви се мојој снази, после се мази, умиљава се - ја седим на канабету, гледам је и топим се.

Сваким даном газио сам све дубље и дубље. Кад сам што говорио за се, увек сам казао ми. Она ме је само гледала, љубила, - живела је срећно. Од то доба, кад год смо ишли да ходамо, чинили смо то у шуми. Обоје смо мрзели свет. Тамо нас нико није сметао.

Једно вече ходали смо опет заједно. Говорили смо француски.

Поред нас прођоше два пруска наредника.

Кад су били неколико корачаја за нама, окрете се један и подругљиво рече:

- Grand natijong!^[29]

Ја се окретох да га видим. Она ме држаше испод руке и повуче напред.

- Одмах си се наљутио - рече она умиљавајући се. Ја махнух равнодушно главом.

- Мишо, - говори ми она плашљиво - ти не волиш Немце.

Ја се малу збуних:

- Како да ти одговорим? ... Да! Ја их не волим. Но ти ми сама причала да је твој деда био Пољак.

- Отац, мати, браћа, сестре, сви су Немци - рече она некако жалостиво.

- Ти си моја - рекох ја - ма шта да си.

Она се припи уза ме.

Ишли смо даље. Мени је било необично пријатно. То је било крајем марта. Ја сам први пут тога вечера изишао у јесењем капуту. Ваздух је био благ. Шума је почела да пупи.

Дошли смо до језера и сели на клупу.

Жабе су крекетале. Један лабуд је пловио средином и остављао за собом бразду. Било је тихо.

Мени су зујале уши. Ја легох њој у крило. Гледах у небо и слушах крекетање жаба.

Би ми необично благо. Она ме час по љубљаше у чело.

Ја извадих дуванкесу и рекох јој српски:

- Начини ми цигару!

Она је видела да ће то рећи: drehe mir eine Cigarette!

Она ми којекако смота цигару и пружи ми.

- Видиш како сам разумела - рече она радујући се.

- Ана, хоћеш ли да те учим српски?

Њој се лице разведри. Некаква бескрајна срећа накупи јој се око очију и усана. Уместо одговора, притиште ме наново љубити.

Кад смо се вратили, ја сам јој уз пут давао прву лекцију у српском. Објашњавао сам јој трајне и свршене глаголе. Научио је неколико речи и реченица. После је испитивао и - она се радовала као мало дете.

Кад смо дошли кући, било је време вечери. После вечере ја одем у своју собу. Осећао сам некакав пријатан умор. Не знам зашто ми нису донели лампу. Ја упалим свећу и метнем је на сто. Отворим после прозор, и чист ваздух промахиваше ми кроза собу. Ја раскопчам прслук и кошуљу, па легнем на канабе. Мисли су ме пријатно галичале. Непрестано је била она уза ме, весела као грлица.

Ја почех себи давати рачуна о свему томе - нисам се могао прибрати. Слике су ми пролетале испред очију без икаква иа ниједну не могох ухватити. Неколико пута понављао је у себи реч женидба, али никака појма нисам могао за њу везати.

Тако сам заспао, иако није било још ни девет сахата. Нисам ишта сањао. Нешто ме је притискивало на груди и гушило.

Кад сам опет отворио очи, било је дубоко у ноћ. Свећа беше сасвим изгорела, и она хартија, којом је на дну умотана била, беше се упалила и уз нејасну светлост дизаше се густ дим који дохваташе чак до гредице, јер је било тако тихо да ништа није сметало његову путу к небу.

Тај дим ме је и пробудио. Ја, онако сањив, дохватим чашу воде и саспем је на свећник. Онда устанем те отворим и други прозор да дим изиђе. Стајао сам подуже на прозору који је гледао у врт.

Био сам бунован. У врту је било тихо. У даљини пиштао је железнички воз.

Мене одједанпут обузе нека туга, неразумљива, нејасна. Чинило ми се да се ничим не могу утешити, иако нисам знао шта је то што ме тако притискује. Наједанпут ми излети њена слика пред очи. Ја се стресох и осетих како ми ваздух хлади груди.

Бојао сам се не знам зашто, да и даље мислим на њу. Хтео сам да упалим свећу, да се скинем и да легнем у постељу.

Потражим жигице на столу. Он је сав био мокар од воде коју сам сасуо на свећњак. Жигице су се биле уквасиле, и ниједна не хте упалити. Онда се сетим да имам у новом капуту кутију са жигицама. Нађем је и паљкајући једну по једну потражим читаву свећу.

Усијан свећњак био је прснуо кад сам на њега воду сасуо. Ја углавим свећу у пескаоницу од дивита и метнем је на мокар сто.

Моја ми соба дође тако тужна да ти не умем казати. Научио сам да ми увек гори лампа, а свећа ми је, опет, тако шкиљила, да ми се чинило да ништа не распознајем у соби.

Сто је био сав мокар, и с његових крајева капала је вода с мрвицама од дувана и пепелом од цигара, који сам ја отресао на свећњак. Ја исподизах књиге којих се хартија на корицама беше подклобучила од воде. Уједанпут угледам писмо на столу.

Познао сам да је од моје сестре. Отворим га.

Ти знаш како сестре пишу. Цело писмо био сам ја. Писала ми је како ме непрестано помињу, како деца непрестано питају кад ћу ја доћи, како су ме се сви зажелели и како им се чини да већ неће доживети тај срећни час кад ћу ја свршити и вратити се њима да их више не остављам.

Нешто ме још теже стеже у грлу. Ја затворих прозоре и стадох ходати по соби. Онда сам опет читао писмо и опет ходао по соби.

Учини ми се да се спремам за некакав бој и да за њега треба храбрости. Почнем да се прикупљам. Скрстим руке, гледам у дивит са свећом и, као да чикам некога, запитам се: па добро, шта је?

Учини ми се да се прси сасвим испразнише, и да слушам глас своје савести који ме је питао: Шта чиниш ти од себе?

Сирота Ана! Ја се ухватих руком за груди и хтедох да очупам парче свога меса.

Писмо сестрино бацило ме је тамо одакле се Ана не види.

Ја почех да очајавам - шта да радим!

Она се одриче имена, народности, језика! И то све само мене ради. Она тврдо верује да ћу се оженити њоме. А ја?

Биваше ми све нејасније, ја се опраштах с њоме и опет је тражих и грлих је и бејах готов да је не оставим до смрти. Онда ми уједанпут изиђе моја мати и сестрино писмо, и онај сасвим други живот.

Ја хтедох да вичем: шта да радим?

Не знајући ни сам шта да радим, извадим мараму и почнем брисати влажан сто. Онда седнем за њега и подбочим се на руку.

- Идеја! - рекох ја себи чисто радостан - пишем сестри и брату, да их сондишем, да видим шта ће они отприлике рећи.

Напишем писмо, и не знам му више садржаја. Знам само да је почињало једним сном, и у том сам сну отприлике нацртао како сам ја заволео Немицу која није лепа, која је пука сирота и којој су већ двадесет и четири године. Питао сам их, као у шали, шта би они радили кад бих се ја оженио њоме, шта би рекла наша мати на све то, итд., итд. Писмо је било написано пола у шали пола у истини, или, боље рећи, тако да сам се ја у свако доба могао повући и казати им да је то све шала и да сам их ја хтео поплашити.

После га савијем и запечатим, па легнем у кревет, али никако да заспим. Претурао сам се, мучио сам се. Свршавао сам са собом. Једанпут сам казао: Па добро! Сутра ћу јој рећи да је не могу узети. Ствар је свршена. Хајд' да се спава. - Онда на врата кавеза у коме је била та мисао "чврсто" затворена ушуњала се друга: Ала, кад би ми они, нешто одговорили!... Ех на то не треба ни мислити.

Све је било узалуд, заспати нисам могао. Онда сам почео да се једим; анасана, мислио сам, та то ја морам једанпут свршити.

Бадава, ја нисам па нисам могао заспати с мишљу да ћу је оставити, а нисам имао никаква ослонца да испредам пријатније снове. После дуге муке скочим с кревета, докопам писмо. - Ко зна?... мислио сам се. Обучем се и изиђем у варош. Све је било тихо. Одем до првог поштанског ковчежића и бацим писмо у њега. - Ко зна?

Боже, зашто је тако слатко залагивати се?

Кад сам већ стрпао писмо, вратим се кући. Поред мене прођоше два пијана човека. Један се бекељаше на ме и гурну ме лактом. Нисам му полетео у очи, нисам тражио никаква "задовољења", као што би то другда може бити радио (та ви ме сви зовете прзницом). Ћутао сам и ишао сам даље. Нисам ни мислио да ме је неко хотимично гурнуо лактом. Ја сам се бавио некаквом нејасном мишљу: бацио сам писмо - ко зна?...

Кад сам опет легао у постељу, било ми је много лакше, не знам ни сам зашто.

Њене се слике нисам више плашио. Мислио сам на шетњу с њом. Паде ми на памет како она оставља своје име, језик, веру, - чини све што хоћу, на све одговара: како ти рекнеш!

Сан ме хваташе. Слике се измешаше. Изиђе ми сестра и писмо. Сахат изби четири. Ја почех да тонем у некакву дубину, све ми биваше нејасније. - Може бити... ко зна?...

Не гледајући на то што сам се ту ноћ био смирио, био сам од то доба врло немиран. С једне стране било ми је неправо што сам оправио оно писмо, - та на што? - мислио сам се знам најбоље какав ћу одговор добити; с друге, опет, чинило ми се све: добро ће бити.

Тако сам и према њој последњих дана бивао. Час сам је се клонио и бежао од ње, час, опет, тражио је, ћеретао с њом ходао којекуда, љубио је ко Циганка дете.

Ну на што да ти причам то? Ти и сам можеш замислити шта раде двоје "заљубљених". Час се завадимо, после се опет помиримо, па опет цмакај се, итд.

Ну теби је већ постало отужно.

Боље да идем даље.

Било је то једног вечера, на једно две недеље после мојега писма. Никога није било код куће осим нас двога.

Ја сам седео цело послеподне и читао. Пред вече устанем, отворим прозор и гледах у врт. Доле је вратар преривао будаком црну земљу која је распростирала око себе онај влажни пролећни мирис. Он уређиваше стазе по врту. Време је било благо.

Ја мишљах, не треба ни да ти кажем, о себи и њој. Чудио сам се што нема писма и зебао сам некако. А нисам себи смео дати рачуна о садашњем свом одношају према њој.

Осетих да се неко прислони уза ме. Тргох се и угледах њу.

- А гле! - рекох ја весео.

- Нема никога у кући, па ме страх.

- А ти седи код мене.

Ја је узех за руку. Доведох је до канабета. Седох сам и понудих је да седне до мене, оставивши јој толико места да је морала сести пола на канабе, а пола мени на крило.

Она се мало устезаше, после седе.

Ја сам је миловао и мазио.

Она плашљиво сеђаше мени на крилу. Неколико пута покушаваше да устане, но ја јој не дадох. Она окрете главу од мене:

- Мишо, шта радимо ми?

- Ништа рђаво, дете моје.

- Мишо, - рече она стидљиво - што би твоја мати...

Мене пресече.

- Ћути! - рекох јој.

Мора бити да сам изгледао исувише озбиљан. Она се полако диже и под некаквим изговором изиђе. Ја се дигнем и одем да шетам.

Сад ми је све јасно - рекох себи. - Више је ни минута не смем лагати. А и писмо ће ваљда доћи.

XI Писмо

Побратиме!

Добио сам писмо и од тебе и од куће. Оба су подједнака, само је од куће замотано и завијено, а од тебе јасно и разговетно. И ти, дакле! Па добро, - нећу се убити. Или сам ја кукавица или си ти паметан исувише. Ја пристајем, налазим да је све разложито и паметно у твом писму. Ти си правник, ја лекар - шта нам је стало што ће се скрхати једно срце? - нек живи резон! Ми смо модерни људи, поштени људи. Не седимо на друму да дочекујемо богате путнике, враћамо што узајмимо на облигацију, - поштени смо! Шта ће врлина? - доста је дужности. Па, истина, и чиме сам ја обавезан? Људи се и прстењују па се разиђу на миру и не убијају се. А, после, - ја не могу казати оно што се мора осећати. На то се туже и велики људи, - а ја нећу да сам велики. Хоћу мира, хоћу слободе, да је трошим без рачуна и без уживања као масарош који данас да на карте пола имања не водећи рачуна што ће сутра доћи до просјачког штапа. И ја сам расипао своја осећања и замало па их више нећу имати ни за тебе, ни за себе, ни за кућу. Тврдо сам се одлучио да раскрстим с њоме. То морам учинити, како ти рече, ради себе, ради ње, ради тебе, ради куће... Па добро, дакле. Немој мислити да немам за то куражи, - боже мој! То ће бити добро дело! Ох, кад би знала моја мати на како се велико дело спремам, она би се молила богу да ми да снаге. А шта је, истина, њојзи учинила сирота Ана? А шта сам, као бајаги, опет ја учинио Ани и шта ћу јој то урадити, чега се као плашим? Ја видим, и ти видиш да ја нећу бити с њом срећан - па чист рачун. На што натезати, на што глодати своје рођено срце? Сви разлози су за, један лакомислен крај срца против. Доле са срцем!

Али, молим те, промисли само: шта мене веже за њу? Зар има момка на свету који није "проводио љубав" из које излази само лук и вода? Па и ја сам само обичан човек, и ја сам куснуо од те сласти којој некажњено певају песници свих времена и народа. Па зар само ја да улетим у тај страшни обруч непрорачуњене женидбе? Аја! Идем одмах њојзи. Казаћу јој .. ., знам већ шта ћу јој казати.

Твој

XII Писмо

Лајпциг

Већ си по поштанском жигу познао да сам оставио места мога, моје, мојих..., како да кажем?... моје патње. Све јe свршено, - ја сам слободан. Слободан као птица којој је запаљено гнездо и подављени птичићи. Ланци су ми скинути, али руке су ми узете.

Не могу редом, и не знам како је све било. Знам само да сам био хладан као дипломата, да сам почео са "госпођице", да сам вишекратно помињао "дубље разлоге" и како ја "не смем мислити само на себе", "не смем њу унесрећавати", "ја, нестална природа", "фамилијарне обавезе", "моје срце зна како ми је, али...", итд.

Она ме је гледала, бледа као јака на кошуљи јој, с разрогаченим очима у којима је била нека сува ватра. Кад сам ја свршио, кад сам патетично одекламовао ваљда десети пут: - Ана, промисли се! Не ја, не моја, него твоја срећа, твоје спокојство. Реци само, ако мислиш да при свем том наш брак не би имао негда, можда, последица..., како да кажем?... Промисли. - ја сам ипак на све готов!

Она скочи и наслони се само врхом од прстију на клавир, Глас јој је био тако промењен, да ме свега језа прође:

- Мишо, - рече она - то је све тако неишчекивано, да је не знам шта да ти кажем. Ја нећу сажаљења. Ти си... ви сте слободни!

Онда се стропошта на столицу, лупи лактом по тастерима од клавира и наслони главу на руку.

Жице јекнуше збркано и без реда, баш као што беше у мојој глави. Шешир на лампи обојио је собу неком зеленкастом светлошћу - У угловима је било мрачно. Из споредне собе чуло се дубоко дисање.

Ја сам стајао као осуђеник. "Трпи, зликовче", говорио сам себи, "ти си још много више заслужио"!

Можда после пет минута она диже главу и погледа ме онако јадног, без достојанства, без величине, без мушког поноса. Поглед њен беше влажан, хладан као прва зимња киша која се неприметно хвата у лед. А тамо иза очију нешто безгранично шупље, где извесно нисам био више ја. - Видех да је однос наш као ножем пресечен, да више не могу натраг.

Ја приђох њојзи, клекох и узех њезину хладну руку па је притискох на уста; опет сам нешто неспретно трабуњао, чини ми се: "Бог ми је сведок, ја нисам никад никога као вас љубио, нити ћу икад икога. Али промислите. Можда су ови моји разлози ништавни, и ја сам натура за презрење, незаслужна онога плама којим сте ме ви обасјали. Можете ли ми опростити?"

Она не оте руке.

XIII Писмо

Данас је управо две године дана како је Ана умрла. Шта се није од то доба променило! Ја сам постао сасвим други. Побратиме, пусти ме да се исплачем - последњи пут! Све ме је оставило. Идеали и идеје, широке груди и тесне ципеле, патриотство, рад, - на све да се насмејем. Купио сам још пре годину дана једну качкету, она је тако умашћена да ниуколико не заостаје од јаке с капута. Књиге ми леже још непрестано у истом ковчегу у коме сам их донео кад сам дошао овамо. Само сам извадио ону с рецептима и носим је непрестано у џепу. Хемикалије леже без икакве употребе, само што мој сестрић покаткад претура. Јока Чукарова наишла на азотну киселину, те њоме шара јаја за Васкрс. Моје је ножеве искухала моја баба Мага, те њима сад љушти кромпире и пори рибу.

Мојим микроскопом играју се деца, гледају буве. Све јаче системе позабацивали су којекуда, веле да се на њих ништа не види. Синоћ сам нашао имерзион у калочинама. Кецељу за обдукцију нашао Трифун на тавану, па је сад облачи кад тимари коње. Од неисечених медицинских журнала које сам некад добијао праве деца змајеве и генералске капе.

Ја све то гледам.

Идем сваки дан уредно трипут у Ћијукову механу на пиво и играм санса с Јовом адвокатом и Николом поручником.

Деца моје сестре још ме непрестано воле - не избијају из моје собе. А моја сестра, - ех, побратиме!

Ти ме питаш: ама тргни се, болан, стреси ту прашину, дигни још једном поносно главу! - Покушавао сам.

Сестра ме одведе кројачу, изабере ми хаљине, уреди ми собу, обрише микроскоп и запрети деци да ће одбити прсте ономе који у ма што ујкино прихвати.

И ја отпочнем. Уредим којекако ствари. Извадим неколико књига и наређам на сто. Болесницима одредим извесно доба дана кад сам код куће, итд., итд. Други дан све опет по старом. Отворим албум и гледам њену слику, и све ми се замота у црно. Неки дан тражим њену слику и нигде да је нађем. Одем сестри у собу.

- Сешо, да ниси ти узела њену слику?

Она мрдну главом, тури доњу усну у уста и гледаше ме питајући да л' се срдим.

- А што ће ти, сешо?

- Поклони ми је - рече она.

- Сешо, све ти поклањам шта хоћеш, и њену слику, ако хоћеш баш да је узмеш. Ал' што ће ти? Дај ми је, молим те!

Извади њену слику из недара и даде ми је, па бризну у плац и тури главу мени на груди:

- Бато, бато!

- Не плачи, сешо, - рекох јој. Узех слику и одох напоље...

(1879)

Напомене

1. Високи (одлични) укус

2. Зазорно, стидно

3. Наравно

4. Е-е!

5. Гром и пакао, још једном!

6. Снажна немачка природа.

7. Овим псима још једнако није довољно батина.

8. Позив на игру

9. Хиљаду пута (молим) опроштај.

10. "Историју једнога сељака" Еркмана-Шатријана.

11. Најопорије писмо

12. Суштина

13. С допуштењем да кажем.

14. Застор

15. Енглески тил (ретко ткање)

16. (Тако вам) часне речи.

17. Клизалиште сјајно осветљено, улазак засебан

18. На крају крајева

19. Рекао сам

20. То се вас не тиче.

21. Нехатно (немарно), небрижљиво

22. Никола Ивановичу, молим, изиђите напоље и не пуштајте ниједну од дама у собу.

23. Само, молим вас, удрите поштено.

24. Варварски

25. Никако

26. Крунидбени марш из Пророка, опере немачког музичара Мајербера

27. Зови ме само љубав (драги), и бићу изнова крштен.

28. Име ми је своје мрско, Јер је теби непријатељ; да је написано, ја бих истргао реч.

29. Велики народ! (Написано онако како Немци изговарају француски.)

Први пут с оцем на јутрење

- Било ми је - вели - онда девет година. Ни сам се не сећам свега баш натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем!

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца!

Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се облачи: џемадан од црвене кадифе с неколико катова златна гајтана; поврх њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна харбија с дршком од слонове кости, и један ножић са сребрним цагријама и с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама извезена дуванкеса. Прави кицош!

Нарави је био - отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди шепртљати -, нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и то он једанпут што рекне, па ако не урадиш, - бежи куд знаш! Осорљив и увек хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно њему. Кад се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао је само шамаром, и то само једанпут, али, брате, кад одалами, од часа се прућиш! Лако се наљути; натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да нисам знао "алекције"! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут!

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, један, пут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа. То је била велика реткост, и ето тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио вилице да би се чуло у Тетребову механу.

А знам, опет, кад је умро мој чича с којим је бабо ортачки радио и кога је јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца -удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни "ух!" да рече. Само кад га понеше из куће, а баби заигра доња усна, дршће, дршће; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака. Знам само једанпут да га је ударио што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачци, па скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, слао га у села по вересију и којешта. - А знате што га је отпустио? - На правди бога!... Видео га да игра крајцара! - Тек ћете се ви после чудити!

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. Бабо извади деведесет гроша, па каже: "На, ево ти ајлука! Мени више не требаш; иди па тражи где се може играти крајцара!" Турио Прока фес на очи, плаче као киша и моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? - Боже сахрани! Извади само још један дукат па му даде: "На, па пут за уши!" Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка.

Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно је живео с мојом мајком. Није то да рекнеш да је он, не дај, боже, као што има људи, па хоће да дари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, гори од туђина, па то ти је! А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи у њега као ноје у јаје. Кад се он што обрецне, она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме ишао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и његова посла. Каже она једанпут:

- Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где ћеш је?

А тек се он издрачи на њу:

- Јеси ли ти гладна или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кад ти нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи!

Покуњи се мати па ћути.

Са светом је такође мало говорио. У кафани имао је своје друштво, и само међ' њима што рекне покоју. Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао.

Нас је децу, као и мајку, волео, није фајде, то се види, али нас је држао престрого. Ја се не сећам никад и никаква знака нежности од њега. Покривао нас је истина, ноћу кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар и пењемо на дуд, - али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци и шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што скаче с врх јаблана!

У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кафану свако вече. Вечерамо, он тури чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд! Долазио је лети у девет, а зими и раније, али неки пут превали и поноћ, а њега нема. То је моју сироту мајку и сестру пекло - ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. - Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима - не смеју ни свећу да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа:

- Шта ће та свећа у ово доба?

- Па да се видиш свући, Митре, - каже моја мати.

- А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи?

- Па није, Митре - увија се моја мати - него као велим...

- А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући!

Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство! Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку и одласку, па не зна од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то.

Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, па накисели лице. Ни за кафу није богзна како марио... Па шта је радио сву ноћ по механчинама? питате ви.

Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него... Видећете!

То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада.

Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан - ништа... Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га:

- А где ти је, Митре, сахат?

Он се намргодио. Гледа на страну, каже:

- Послао сам га у Београд да се оправи.

- Па добро је ишао, Митре.

- Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде!

Моја мати шта ће, ућута.

Кука после с мојом сестром: "Е, тешко мени! Даће све што имамо, па под старост да перем туђе кошуље!"

Једанпут опет - јали је било десет, јали није - а њега ето из кафане. Накривио једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за појасом један сребрњак искићен златом и драгим камењем. Уђе он, а као да му се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље.

Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је.

- Зар си повратио?... - трже се. - Зар ти је већ оправљен сахат?

- Оправљен! - каже он.

- А какав ти је то ланац?

- Ланац као сваки ланац - каже он, али некако мекано, није да се издире.

- Знам, - каже моја мати - а откуд ти?

- Купио сам!

- А та шубара? То има само у Миће казначеја.

- Купио сам и њу!

- Продао ти?

- Продао!

- А какав...?

Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче.

Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак колик песница па баци на сто, и оно звекну: сам самцит дукат, брате!

- На, - рече - остави ово! - Па онда изиђе у кухињу. Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву дечју пелену.

- А шта ћу - каже сестри - с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... Ово ће ђаво однети како је и донео!...

Као што видите, нема ту среће ни живота!

И тако је моја мати била несрећна, и ми смо сви уз њу били несрећни...

Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом апотекаром и још тако некима, све се окрену и пође како не треба.

Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах испречи: "Гледај своја посла!", или: "Имаш ли ти друге каке бриге?"

Није фајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео будибокснама на своју руку, па га не пушта.

Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! Али тако...

Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију. Чујемо ми мало после коњски топот и рзање. Не знам ја шта је то.

Кад он после уђе, ја почех хркати и моја се сестра учини да спава. Назва добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка чекам ја.

Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао:

- Одведоше вранца!

- Одведоше - каже он.

Опет ћуте, само мати час по усекњује се, а ја чисто осећам како плаче.

- Митре, тако ти Бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај свет. Ено ти Јове карташа па гледај! Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од другог кору хлеба и да ова наша дечица служе туђину?... - Па онда поче јецати.

- А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао него ја њега! Сутра, ако хоћеш, да купим десет!

Моја мати плаче још јаче:

- Знам, Митре брате, - каже она милостивно - али хоће душмани све да однесу. Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да ме којекакве изелице из мог добра истерају?...

- А ко те тера?

Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати ако тако и даље радиш. То је занат од Бога проклет!

- Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да слиниш без невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор!

Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, падају на срце и камене се.

Дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне фишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата, без златна силаја. Доносио је други пут и по два-три ахата и по неколико прстенова. Једанпут: једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после, опет: туце сребрних кашика; а једном: пуно буре лакерде и - свакојаких других комендија. Једанпут доведе увече вранца, оног истог, нашег.

Сутра му купио нове 'амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу.

Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се. Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један одпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша.

Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им кафе (а сутрадан показује по неколико дуката што је надобијао напојнице). А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке суве, и час по понавља: "Боже, ти нама буди пријатељ!"

И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује, ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету. За јело је куповао све што је било најлепше у вароши. Моје хаљине најлепше у целој вароши. Али опет нешто ми је тако тешко било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле, бледе тужне, озбиљне. Никуд подбогом не иду, па и на славу слабо ком да иду. А и нама су жене слабо долазиле већ само људи и то готово све само оне "лоле" и "пуста'ије", као што их је моја мати звала. Дућан готово и не ради. "Зар ја - каже мој отац". - Да мерим гејаку за дваест пара чивита? Ено му Чифута - Мати не сме ништа више ни да прослови. Каже, једанпут и казао:

- Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени цигло једанпут још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу; па се иселити; а ти овде попуј коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!"

Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана дан, а све се моли Богу: "Боже, ти мене немој оставити!"

Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде!

Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав П. Зелембаћ, некакав свињарски трговац који, веле, "ради с Пештом". Бркове ушиљио, косу остраг разделио, а золуфе пустио, до јагодица. Дебео у лицу, шишкав у телу; накривио некакав шеширић, а преко прслука златан ланац; исти онакав какав је: бабо имао. На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да, у се погледати. Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге.

Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци кафу.

Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из димњака. Пију кафу, ћуте као Турци, само карта клизи, и чујеш како звечи дукат.

То је била страшна ноћ.

Ми се с мајком затворили у другу собу. Она више не плаче. Ни сестра. Испијене у лицу, очи упале па гледају страховито уплашено. Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро.

Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио се као Турчин.

- Дај још! - вели мојој мајци.

Она стегла срце. Чути као камен, отвара ковчег па шаком сипа у његову, а он везује у мараму.

Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: "Још само ово!" И онда чисто бежи из собе. Али "још ово", уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако око три сахата по поноћи.

- Дај! - вели мајци, а дошао у лицу као земља.

Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац стресе и како се прихвати за пећ.

- Брже! - каже мајци, а одлаже ногама и рукавом брише зној.

Мати му пружи.

- Дај све! - рече он.

- Последњих десет дуката! - рече она. Али то не беше више глас, ни шапат, већ нешто налик на ропац.

Он скопа оне новце и управо истрча из собе.

Моја мати клону крај ковчега и онесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: "Нано, нано!"

Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац па прижеже кандило пред светим Ђорђем.

- Одите, децо, молите се Богу да нас избави од пропасти! - рече она. Глас јој звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу.

Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину Оченаша што је већ био научио. Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа у њу. Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен Бог ког је она гледала и који је њу гледао. И онда јој се по лицу разли некакво блаженство и некаква светлост, и мени се учини да је Бог помилова руком, и да се светац насмеши, и да аждаја под његовим копљем зе'ну. После ми заблеснуше очи, Па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: "Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бабу!" И онда, а не знам зашто "Боже, убиј онога Зелембаћа!"

Дуго смо се тако молили.

После моја мати уста, попе се на столицу па целива светог Ђорђа. И моја сестра то исто учини, а после диже и мене и Ђокицу, те и ми целивасмо. Онда мати узе суву киту босиока што је стајала за иконом и стакленце с богојављенском водицом што је висило под иконом, покваси оном водом босиљак, па, нешто шапћући прекрсти њиме собу. Онда полако отвори врата на прстима дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње.

Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен као окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако?

Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зелембаћ једанпут викну, колико игда може:

- А ко мене може натерати да играм више? Камо тога?

После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се врата отворише, гунђање и кораке.

Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забели ја и Ђокица заспасмо, а он још не дође.

Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан и празан, али не могах више затворити очију. Устанем.

Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом дршће пламичак у кандилу. Моја мати и сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу.

- Шта је ово? - питао сам се ја. - Је ли овде мртвац у кући или се мој покојни стриц вратио па га ваља наново сахрањивати.

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било и механички прошаптах: "Боже, знаш оно за бабу;" и опет: "Боже, ама убиј оног Зелембаћа!"

Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођем вратима од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку.

Ја се окретох, али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом - не знам шта да мислим.

Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз кључаоницу.

Гледам.

Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре једна разбијена кафена шоља и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране скоро до половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина и непела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван истресен из луле. Четири празна свећњака; само у једном што букти дебела хартија којом је свећа била омотана и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван.

На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче.

Гледао сам тако дуго, али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример, - а не знам, управо, зашто - да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може више њом ударати, - и све тако којешта.

Бог зна докле бих ја тако вирио да ме се опет не дотакну мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата.

Ја - не знам зашто - одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох напоље.

Тај дан био је субота.

Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. Сретен ћата иде добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње по улицама. Тривко извадио јагње па виче: "Ходи, вруће!", а пијани Јоза игра у једној барици.

- А што је, море, ваш дућан затворен? - запита ме Игњат ћурчија који у тај пар прође.

- Тако! - кажем ја.

- Да није болестан Митар?

- Није - кажем ја.

- Отишао, ваљда, некуд?

- У село - рекох ја, па побегох у авлију.

Ето ти затим два такозвана "девера", тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.

Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а гледам мајку и девере.

- Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи имао је посла.

О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим, кад она спава, кад ме не види!

Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи - не знам... То јест, знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати и сестра седе с рукама у крилу; не кува се ни ручак; пролазе на прстима покрај велике собе и само отхукују - исто онако као кад ми је стриц умро. Ђокица у авлији везао мачки џезву за реп, па се увесељава њеном трком. Момци шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено па хрче као да је по ноћи.

Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких леђа, а око појаса се размиче од дубока даха.

Одавно је већ било звонило на вечерње.

Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина, - нигде краја да видиш, само што се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније. - Боже, ти на добро окрени!

Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некакву школску књижицу, али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере наслоњено на суву јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим.

Уједанпут шкљоцну брава. Моје мајке неста с прозора. Ја претрнух.

Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац!

Фес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На лицу некакав тужан и милостиван осмејак - није то никад пре било! Такав је изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте.

Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли само главу унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче. Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној кући.

Причао ми је после Тома, кум-Илијин син, да се мој отац с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако разговарали, да им је после донето хартије и мастила, да су нешто писали, ударали печате и тако даље. Али шта је то било, то се не зна нити ће икад ико знати.

Око десет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет.

Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима.

Врата се отворише и мој отац уђе. Обрте се једном-два по соби, па онда, не палећи свеће, скиде се и леже. Дуго сам још слушао како се преврће по кревету, па сам после заспао.

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу.

Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. Дође опет насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута:

- Спавају! - Али се трже од свог шапата и као да се ока мени насред собе. Дуго је тако стајао не мичући се, само што опазим покаткад како му се'ну очи, гледајући час на нас час на матер.

Али ми ниједно ни увом да макнусмо!

Онда он пође поребарке на прстима чивилуку, а не скида ока с нас; скиде пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе натуче фес на очи, па брзо и целом ногом ступајући изиђе напоље.

Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. За њом се диже и сестра. Као какви дуси!

Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима; за њом приста и сеша.

- Остани код деце! - прошапута мајка, па изиђе напоље. Ја скочих па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку, али ја се отргох и рекох јој:

- Остани код деце!

Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота а испод вишања довучем се до бунара и чучнем иза њега.

Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж - нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се надвири над прозор од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па извади пиштољ.

Али у истих мах, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега.

Пренерази се човек. Упро поглед у њу па блеји.

- Митре брате, господару мој, шта си то наумио? Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас му као разбијено звоно.

- Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао!

Како си пропао, господару, Бог с тобом! Што говориш тако!...

- Све сам дао! - рече он па рашири руке.

- Па ако си, брате, ти си и стекао! Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер.

- Ама све, - рече он - све, све!

- Ако ће! - рече моја мати.

- И коња! - рече он.

- Кљусину! - каже моја мати.

- И ливаду!

- Пустолину!

Он се примаче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један божји светац.

- И кућу! - рече он, па разрогачи очи.

- Ако ће! - рече моја мати. - Да си ти жив и здрав!

- Марице!

- Митре!

- Шта ти то велиш, Марице?

- Велим: да Бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ нама!