|
|
 |
Март ГорскиSch’dy (Ск'ди)2001Радици, Бојану, Селми, Мири 1995
СадржајПрва свеска
1996
Друга свеска
1997
1998-99
Прва свеска1995Посед и Ништавило11/11/95 Од намештаја имам гвоздену плаву столицу, лампу и кауч на расклапање које сам купио од претходне газдарице приликом одласка од ње, велику и малу кашику, чашу, шољу и џезву, телефон који се поставља вертикално али сад лежи хоризонтално, нож (убод спорне пчеле из кошнице смисла), црно-бели телевизор купљен у Т. 1978. (унешен, хвата само један канал - ПБС; изнешен, ћути у плакару међу непокретним стварима од памука), транзисторски радио пријемник купљен у Т. 1973. и подешен на 90.3 MHz (на осталим станицама крчи а и на тој јединој на којој ради данима искључен преноси неопозивост), послужавник од лима (дар Р., Б., С. и М.), машину за куцање Smith Corona XL1900 по којој кад куцам - механички јој се удварам, чинију, теглу, двоножан (значи колегијалан) однос са свим тим, али и некакве кутије (празне), нешто књига, поглед кроз прозор и (неопростиво нечујно) размишљање.
Кроз радијатор полако иде вода, пресипа се у круг - чује се само то. Нема никакве друге силе да се умеша у овај ток ствари. Као да је он, кружни обим ствари, најзад победио: тријумф му се у облости клати. (Пошто је оној тројици протагониста номиналне анегдоте о вођама, дакле овде њених срчаних епизодиста, прошли викенд био први сусрет са празнином овдашње провинције - Dayton, ОH - онда је, да прекрати себи дан (својски га осмисли), склапач послова, примарни банкар С. М. у секундарном потезу отишао у J.C.Penney (ланац робних кућа) и купио пар добрих (солидних) ципела!; писар једних (и то декларацијских!) глупости, А. И., подигнуте крагне (у мантилу дакле), појавио се на локалној утакмици америчког фудбала и, помпезно зинувши у непознат спорт и неинтересантан предео, провео мизерно поподне, а писар других (и то беспућних!) глупости, Ф. Т. свој недвосмислено гусанов траг урезао је у трећу трећину тог дана, пуног ничега а највише срамне послушности све тројице ђака. Јер дан је био толико ништаван, у сред капитализма, да су и ови "реформатори" комунизма остали без речи, а веште обрве сувопарности подигли још мало на горе). Свет у бунилу сручава се у неки други предео - овај предео овде само је мој, нити посед нити завољеност прете да га униште. Ко зна докле ова ситуација има да траје?
Ствар је у томе, под претпоставком да се и то деси, што се наша потрага за смислом тиме тек зачиње. А цео смисао неће нам допасти руку никад. Сам, човек ће своје време да докусури или ће оно њега. За сада победник се не зна иако се врло добро зна. * * * 11/12-15/95 Елементи: У соби је постављен, пре мањи него већи, "класичан" радијатор са у бело офарбаним ребрима од лива, недвосмислено јаким. Грејање му се контролише помоћу вентила. Ноћу га, тако, искључим, дању подесим. Пошто кроз њега кружи топла вода, чује јој се ток, како цури и капље. Значи, иако се у соби још најбоље не сналазим, три су елемента већ у везу доведена: (кроз гвожђе) земља, вода и (кроз њену топлоту) ватра. Четвртим елементом по Хераклиту (540-475 г. пре Нове Ере), ваздухом, соба је испуњена по дефиницији тако да, живећи у њој (соби) са сва четири елемента у дослуху, то јест саучеснички њима обложен, у мени се ковитла неспокојство само петог - душе. (Од Старе Грчке до данас променио се једино начин грејања стана). Како, међутим, душа није класификован елемент нити се уклапа у она четири, не преостаје јој друго него да се обавије око овог радијатора (од кога је све и почело), угреје се (ватра), очеличи (земља), уђе му у крвоток (вода), пресели у ваздух (ваздух). Пошто је, са друге стране, ово запажање потекло из, какве такве, утопљености собе, оно пада на испиту оних који се смрзавају или су се смрзли и, тако, сами постали елементи достигавши њихов, крајњи степен резолуције. За њих су земља, вода, ватра и ваздух тек некадашња разбибрига њиховог, од тада, залеђеног духа. Устанем, вентилом искључим грејање, гвожђе се охлађено врати земљи кроз руду, непомична као насушни ваздух у неиспуњеним плућима самца вода зимогрижљиво стане без ватре у себи, време је за пусти сан. * * * Привид и Суштина: Ако је (све ово) задато за размишљање - мисли се, нагомилане, претачу ван света и века: ни једно ни друго размислити се неће. Ако је, пак, смишљено да завара - ни ту већу вајду неће имати: заварано је, тада, и оно што је, то тако, смислило. Јер, када сам дошао овде задњег дана тадашњег Априла Пролеће је, од тада, сваким даном напредовало, прегрејало се одједном (преко ноћи) у Лето које се затим дуго топило да би се (и оно) нагло ублажило у Јесен и ова се сада, половином Новембра, огољеног и поцрнелог дрвећа ишибаног хладном кишом и упорним ветром, предаје влажном снегу, кратком и суморном дану, апогејско-перигејској (врхунски заокруженој) ноћи кроз коју пуст Месец (у борби са и самим напуштеним па ипак коректним облацима осенчености свиле, ублажености никла) пропорционално хладно сија, довршавајући опис тако прописаних догађаја и предела. Толико упорне промене доба смишљене су да заварају, да ми мисао о њима скреће пажњу са значајније и нерешивије константности мог присуства овде, да не бих о њему (том присуству) мислио. Обазриво, зато, склупчан, кроз такозване промене годишњих доба падам пажљиво као кроз временску осу вечито смањене пчеле, препознавши пре ја њено прашно легло тамо него она моје медно становање овде, макар колико да се са одговарајућим маниром она прерушила у моју суштину а ја у њен привид. * * * 11/16-17/95 Ново јутро али му звуци [неко пали ауто, некаква птица (мора бити гавран или врана - ово је њихово доба, Новембар) далеко кричи, још даље авион из чујног прелази у бешчујно стање (као вода из провизорности котла у неумољивост радијатора), периферна светлост све блеђе лампе која све више шушти јер се све више губи, откуцаји сата скинутог са руке као да је и даље на њој (сипи време из њега непрестано и у сваком случају)] разголићавају исту суштину као и претходног јутра, и оног пре њега. Погледати кроз прозор или не? И у једном и у другом случају стални призор света, погон који га одржава да се пред нама представља док лебди у ваздуху, духови умрлих и још нерођених и душе живих, стена на мору као силиконска истуреност овешталости, тутањ животиња кроз обећавајућу јару на Јужним Континентима и прагматичност леда на Северним, исијавање свега и свачега а највише глупости преко новина, телевизије, филмова и радија, очај и нада, опсена и стварност, твар и прах, говор и ћутња, покрет и мировање, одлазак и повратак, космичка провалија у коју је, најзад, све то заједно са овим јутром смештено, кроз овај прозор већ имају мене унутра пре него што ја погледам њих напољу. * * * Усамљеност учвршћује став о грађанској и политичкој бесмислици - тишином становања као резиденцијалном потврдом прегнућа разлажући главу, сабирајући у њој и најмањи знак и покрет поремећаја и затим га дробећи у основну/почетну прашину, држи се непреломљена: васионска кичма заправо је она. Тако се, у самој кичми света, самоћа налази без поговора. Никакав наш трзај ни скок, поклич ил' прелом у души, векове уредно наслагане тишине неће моћи да напусти. Брижљиво се обавијајући око свачег што верује да је ремети, усамљеност се, као једина космичка судбина, на крају увек испостави као коначни рачун. Ова моја усамљеност, утапајући се тако у космичку општу, ничим се из ње не издваја, једино што, за разлику од васионске, нема меру. Зато што се самоћа васионе поремећује гуштером, птицом, травом и историјом а моја, између ових зидова, ни тиме. 11/18-19/95 Поводом Емила СиоранаУ среду, 22-ог Фебруара 1995, негде око 9:30 ујутру, прво ко' видра прошавши (по чему је био препознатљив), затим нагло се вративши (вероватно видевши ме унутра), хитро уђе у мој оградак од канцеларије (пар плоча), шеф одсека F.D. (Desjardins). Отприлике рече (приметих: усплахирено): "У два по подне треба да се видимо". Рекох "у реду" слутећи да, уствари, нешто није у реду али, са друге стране, желећи да верујем, и како су сати одмицали све више верујући да се, ипак, ради о каквом новом пројекту. (Претходни сам управо био завршио и тих дана отишао је у производњу. Њиме сам постигао и некакву значајну уштеду). Тих неколико сати од преподнева до послеподнева провео сам, дакле, у тој врсти размишљања, уз пут нешто и радећи. У 2:00 по подне ево га, рече: "Хајд'мо". Одосмо у једну собу, радије собицу, у коју ме је одвео и пар година пре тога да ми саопшти како ће да отпусте с' посла једног од мојих, и то најбољег из групе, инжењера, и сетивши се тога у свакој следећој секунди нагло сам се пребацивао у тај прошли тренутак, осећајући да ми је спремљено исто. У тој просторији већ је седео шеф кадровског одељења, W.R. (Roy). Како уђох и потражих где да седнем, прођох поред њега и некаквих папира на столу пред њим и на једном од њих у магновењу видех некакав Фебруарски или Мартовски датум, тако нешто и, учини ми се, моје име. Тог момента било ми је јасно да ће да ме отпусте (у току дотадашњих 25 година рада без посла сам остајао још пар пута и сам сам одлазио с' једног на други посао више пута (или због даљине, или повратка у школу, или професионалног интереса), тако да сам радио у одговарајућем броју предузећа). Тако се и десило. W.R. је почео, увежбано загробним гласом, да паламуди, F.D. се, додуше у пропорцији с' природом догађаја уозбиљен, јарећи узврпољио, мада више у смислу као кад човека снађе нужда, ја их гледам, час једног час другог, право у очи, сам себи не верујући да су они ти који ми то саопштавају, толико је њихова претходна и садашња имбецилност управо тријумфовала. Све у свему, отпустише ме, при том рекоше да покупим ствари и одем са посла до 24-ог Фебруара, петка, 16:00. За 50 сати. (Њихово званично објашњење је било да се, на дужи рок (дотле сам за њих радио 3 године), моје амбиције, стремљења и квалификације не подударају са њиховим (од предузећа) потребама). Да не дужим причу, имао сам пуно књига и материјала које сам требао да иселим, падала је некаква ледена киша, одем до пословође у погону и од њега позајмим колица (као санке али на точковима), из доста пута пренесем ствари до кола и, из исто толико пута, превезем их кући. Узело је од јутра до вечери, следећег дана. (Жена заузета, деца по школама). Завршивши то и пре него ћу, коначно, отићи, седнем и свим запосленим (пар стотина људи, почетно име/адреса: AGOETZ, задње име/адреса: TSCOTT) пошаљем преко електронске поште (02/24/95, 10:21 А. М.) дух Emila Siorana који сам, раније, био пустио из боце куцајући, на истом компјутеру, "Писмо Поводом Горког" које су они, заједно с' материјалом који је, у генералном смислу, позивао на побуну против система, пронашли тако што су кроз мрежу упали у компјутер. Напишем и пошаљем, дакле, следеће: "I, N.,took a liberty, ladies and gentlemen, to choose from "The New Gods/Strangled Thoughts" by Emil M. Cioran, The New York Times Book Co., 1974, for this occasion, in descending order - Ја, Н., даме и господо, узео сам слободу да изаберем из "Нових Богова/Удављених Мисли" од Emila Siorana, за ову прилику, од краја ка почетку":
From page 107 (са стране 107): "Alone, even doing nothing, you do not waste your time - Сами, чак ништа ни не радећи, ви ваше време не бацате узалуд. You do, almost always, in company - То чините, скоро увек, у друштву. No encounter with yourself can altogether be sterile: something necessarily emerges, even if only the hope of some day meeting yourself again - Ниједан ваш сусрет са вама самима не може бити потпуно стерилан: нешто неопходно проистекне, чак ако је то само и нада на поновни сусрет са самим собом, једнога дана". From page 92 (са стране 92):"Confronted with this bug the size of a comma running across my desk, my first reaction was charitable: to squash it - Суочен са овом бубом величине запете што је трчкарала преко писаћег стола, моја прва реакција била је доброчинска: смрвити је. Then I decided to abandon the creature to its panic: what was the use of liberating it? - Али затим одлучих да створење препустим његовој паници: каква би била корист ње га ослободити? Only, I should so much have liked to know where it was going!- Једино, толико сам волео да знам где је ишло!". На крају напишем, овог пута на Српском, из "Писма Пуковнику" (накнадног дела рукописа "Waterloo Manifesto") - с' претходним уводом: "And...for those of you who understand at least one more language, and in the same order - А... за оне од вас који разумеју бар још један језик, и опет од краја према почетку": "Ми се огледамо у оном што нам се чини", ст. 96. "Национализам је очајање обезглављеног пролетаријата", ст. 71. "Космос, све што је више луд, све је мање", ст. 53. Пошавши, након тога и још пар обављених послова, кући, сретох секретарицу, неколико инжењера, још неко особље; секретарица рече: "Ја оно ништа нисам разумела, ко је тај Cioran, шта си хтео да кажеш?". Остали су ћутали и брзо се разишли. * * * (Дијагноза). Недеља у јутро. Prosit! Нити шта предстоји нити се ишта завршило. (Oeil de boeuf - око бика). (Напољу, некаква птица крешти као да је деру. Мора да је од оних невеликих, црних као ова јесен, птичурина ваздан незадовољних. Као да не зна: di buona volontà sta pieno l'inferno). Дуго се питам на какву ме собу ова подсећа. Сетих се да, највероватније, личи на болничку собу. Hôtel Dieu. Из неколико разлога. Пре свега врло је бела, толико да се граничи са стерилношћу: не само што су јој зидови, таваница и прозорски оквири бели - и ролетне на прозорима су јој беле (као Ескимски пси, Сибирски пси, псећи трк у Zeitgeist - дух доба, лавеж скривености). Затим - у њој царују мук и тишина својствени безнадежној ситуацији у каквој болничкој соби. (Iüdicium форме, њена неизбежност). Коначно - можда сам ја са својим уверењима, питањима и неслагањима због којих сам, уосталом, и доспео у ову ситуацију, уствари болестан и послат, зато, овде, једног празничног то јест јефтиног дана као што је овај, који сам сањао у хроматски-белом и затим га одбацио због замора од бљештавости те сложене боје. In bianco. Ut supra. Ut infra. * * * 11/20-21/95 Раније ми је било теже нерадним данима. Прошло је, тако, неколико месеци док претпрошле суботе и недеље нисам узео оловку и папир и описао их. (Описујући дане, не изневеравамо ноћи: што забљешти - поцрни, што се забеласа - одмах се и круни). Надам се да ће ме тај посао држати. (Грозничав прескок недоумице - еванђелистичка опаска анахроничног комесара смисла). Када се, радним даном, вратим у собу (сад, у касну јесен, тада је већ мрак), седнем на ону (плаву) столицу, нешто читам, или просто зурим у (не)извесну (спасоносну?) тачку - записивање оставим за рано јутро. Ионако се раније будим (слабо спавам), па седнем и записујем, као ово сад. Обично не знам шта ћу да запишем ни у тренутку када започињем записивање. Ставим датум и гледам га с’ неверицом (и њега!). (Наравно, мислим се. Стављам се у борбу). Док то радим видим како се ништавило повлачи. Излази кроз прозор али улази на врата. (Церека се, моли да остане). Устанем и затворим врата: кроз прозор видим како, бежећи, још мало се плази док издише под пером на путу ка хартији пуној вештих речи неког пустог претка или, уопште, старијег човека који је кроз све ово тако давно прошао судећи по причи која је само његова од сијасет варијанти од којих је моја ова која се знатно разликује од пристанка на конвенцију или прерушене помирљивости. * * * За дан, два, овде ће бити празник - такозвани “Дан Захвалности” (“Thanksgiving”). Људи су се ужурбали, нарочито око набавке традиционалног јела за тај свечан дан, ћурке, и осталих потрепштина. (Протеклог викенда, послом се обревши на овдашњем, локалном аеродрому, тешко сам нашао место на паркиралишту. Навала путника пред долазећи празник била је приметна: једни су одлазили, други долазили, као што се то, уосталом, у таквим приликама дешава). И ја ћу, сутрадан, колима на пут, до Р., С. и М. Гледаћу, ако могу, да раније изађем са посла јер пут је дуг (око 700 км) и ноћ брзо пада, па да бар делом возим по дану. (Доћи ће и Б., први пут овог семестра). Сви се радујемо. У нашој ситуацији долазећи празник има већи значај него у уобичајеним околностима, сконцентрисаним на припрему вечере од ћурке. (Чак сумњам да ће је Р., С. и М. и купити. Није нам толико до тога). Можда ћемо отићи у шуму код Laurel Creek-а (није далеко) - тамо смо некад често шетали, ходали сатима. (Имамо прилику опет). Пошто нас је (трећи пут за задњих пет година) живот развукао на разне стране (у борби да га одржимо изнад пада у непоколебљиву сумњу), гледаћемо да га, за време овог празника, саставимо на тој (попут песка у зеници циља) растреситој путањи кроз (квазиструктуралну?) шуму као кроз грчевиту успомену пуну неописиве намере о коначном уједињењу по дубоком плану неизбрушене маховине између празничне самоће и дечијег смеха испод жила пресеченог предела на пола. * * * 11/30-12/04/95 Има десет дана како нисам био у прилици да ишта запишем: са једног пута на други, трећи - идем и сутра; овог јутра грабим прилику за записивање. Упоређујући константност собе с’ променама пута увиђа се несталност одласка након сигурности повратка. (Да ли је требало да се остане? Где и зашто?). Јер, промена пејзажа, одједном видљив положај дотле непознатог предела, другачији појмови и схватања локалног становништва (благо препуштање постојаности утврђеног места становања), околна, лепо смишљена брда и бескомпромисност гранита, геолошке константе непокретних година кроз које (као кроз перле примордијалног стања) племенитим резом просеца аутопут (за Northfield, VT), зимљива кап главне улице по којој лута (и сам се цедећи) невелик број возила и још мање људи (Saratoga Sp., NY), нешто преосталих, мокрих птица које у овим, задњим данима актуелне године покушавају да одреде где је оно, некада сложно али већ дуго издајничко јато, сва та, дакле, исконструисана набораност заправо исте сцене потврђује да се, ипак, ради о Масци: Бело Лице Неминовне Суштине вири под њом на сваком од ових случајно виђених места (кревељи се из невиђених) док се са Белим Зидовима Неизоставне Собе победоносно шминка припремајући се да је пред спавање скине и мирно сања своју малу али кобну мудрост да од пута нема ништа док се овај не сазна. * * * По (Небројеном) Повратку: Вративши се ноћас (изнова доспевши овде), и тако и овог јутра сручен у онај механизам ствари који је претходно установљен, не преостаје ми друго сем сагласности, макар и баналног - мачјег уклопљења. (Помислих како је то, сасвим сигурно, случај општији од мог). Када бисмо знали шта нас овог дана тако тихо чека, нити би путовали нити се враћали. Довољно би било само једно (иреверзибилност као избор пре сећања). Али, у неизвесности исхода, у илузији поправке и, највише, у присиљености опстанком (ћелијска уљудност запремине хрта), лежи покрет: пристанак на спас. Колико је неминован, толико нас ставља у исту, почетну, ситуацију. Ни већег покретања, ни јачег кавеза. (Једно другим као да се храни). Зато, нешто већ једном треба урадити и победити, уручити оружје у руке непоткупљивих побуњеника чим се све ово лажно олакша. * * * 12/05-06/95 Стварност и Слутња: Објективна реалност (стварност) је то у толикој мери у коликој се представља. Густином (концентрисаношћу) представљања она се прва, и заправо једина, види. Све остало може само да се слути. (Испод коре - језгро). Како је, међутим, слутња најчешће магловита, искидана, кратког даха или чак тренутна, њен утицај и важност са правом се занемарују у поређењу са свакодневним притиском објективне реалности из близине (дрво, камен, вода, планина, звер, анђео) и даљине (дим, брод, сећање, небеска тела, потонула нада). Тако да слутњи (привиду, искључености из света) ни не преостаје друго сем другоразредне улоге докле год дрво шушти, камен ћути, вода се прелива, планина се испречава, звер бдије, анђео спава, дим прекрива, брод се удаљава, сећање све је нејасније - и небеска тела безнадежно лебде. * * * Нашавши се у конкретном времену и ситуацији, какви год они да су, и суочавајући се с’ њима у већој или мањој мери, ми се, заправо, понашамо локализовано, слабо или никако размишљајући да се све ово, или горе, већ догађало другима, и појединцима и скупинама, у претходном времену - Историји. (Дешавало се, можда, и боље али по правилу не већини). Наш тренутни положај и то што нас овог часа мучи чини се да имају одлучујући утицај на нас. У том смислу ми смо тренутна бића: перманентно смећемо са ума целокупни, већи проток времена. Као да, како узречица каже, све почиње и завршава се с’ нама. Осећање припадности неком дужем току (дуговечнијем организму?) практично не постоји. (Једино су историчари нешто свеснији тога али и они, вероватно, због професионалног бављења тиме (хронологијом), не и у суштини). Тако, наша тренутност, макар трајала цели људски век (што и јесте случај), своди нас на дневне фигуре. Једна фигура ово, друга оно: свака своје. Збир фигура, њихових доживљаја и деловања данас ће да чини овај дан. (Као да јучерашњи ни постојао није). Као да у кратковечном метежу, дневној пометњи, свеколико време налази потврду да (и даље) ћути. Не хајући за припадност нечему општијем (дужем), наш се тренутак некако јалово, за кратко, издвојио из калцијумске тишине временског зуба, без неког већег оправдања. * * * 12/07-09/95 Између: На савршеној смо средини света - удаљени подједнако и од микро и од макро простора. Ни ближе једном ни даље од другог. Колико је једно мало толико је друго велико. Зурећи у једно или у друго, не видећи ни једно до краја, наш се положај учвршћује у средини. Ту боравећи, више и не мислимо о крајностима света. Бавимо се средњим стварима. Никако да некуд продремо. Као да нас је нешто намерно ставило у ову кутију средње величине и пустило нас да (само) по њој тумарамо. А оно се, за то време, протеже са једне стране и скупља са друге. * * * Прво их чекамо да дођу, после да прођу, такав је наш однос према данима. (Неверност је наш уговор са вечношћу). Ухваћени у њих првим јутром, решавамо их се опрезније - у поноћ. Ваљда ће сутрашњи дан нешто променити, мислимо. Али, ништа од тога - време установљености обазриво траје, не трпи различите дане. (Необазриво - и сказаљке би прокоцкало). Слаже их, једног на други, исте. И, у очекивању следећег дана, када би нешто друкчије требало да се деси, овај нам пролази. Боримо се с њим или му се склањамо са пута - у оба случаја, својим равнодушним протицањем, он као да се нечег другог и важнијег сећа, додирује нас овлаш. На заласку овог дана јучерашњи су већ сви заборавили, а од сутрашњег очекују чудо. Како се оно неће догодити (а шта ако се догоди?), људи гасе лампе и лежу на крају и овог дана, који их је издао као и претходни, свако у свој љупки пораз. (Овај дан је за нашу породицу значајнији: М.-и је данас дванаест година, мада се наше поимање времена не може сматрати непристрасним. Правилније би било рећи да је 12 пута прошла кроз њен Децембар Сунца, избељујући све пеге те звезде, трчећи за искусним псом). * * * (Домет Избављења). Субота је. Четврта од оне, сите од Поседа, гладне од Ништавила. (Док се једно оштри, друго отупљује). Завејао је, и још пада, велики снег. (Као управо пристигао из провинције, очаран гост. Не престаје да хвали варку, прави од ње залихе). Кроз прозор собе, предео се представља лепшим, бељим него што јесте. (Ништа није онако како изгледа). Падајући, снег прекрива ружноћу, утишава звуке, црно, мрко и сиво за чудо прелазе у бело. (Значи да су чуда могућа). На тај начин снег побољшава изглед и звук иначе депресивне околине. Мења јој боју у бељу, оставља је све више без даха. (Да је не дави можда?). Најзад, потпуно тиха, доспела до крајње белине, клати се пред прозором једна друга васиона. (Зар је и та ухваћена тако простом зверком?). Ни трага прљавштини, шкрипи, суморном сивилу зимских дана. (Где ли су се били сакрили ти лажни делови поларне лисице?). Све гушћи, све бељи, све тиши, снег је овог тренутка победио. За кратко, док се не отопи. И сигурно је у томе, у тренутку лепшег (ружно траје, лепо бљесне), мудро прорачунат домет избављења. Када би трајао дуже, ни сам се не би избавио на време. Човек са Усном Хармоником12/09/95-II И не слутећи да ћу се (и) овде преселити мада сам већ становао, додуше тек неколико месеци, у малтене истом крају, негде у Августу враћајући се с' посла видех човека који је силазио (заправо јурио) пешице низ пут уз који се ја пењах аутомобилом. Био је топао, можда и претопао, тај дан, сећам се сада подсетивши се да је на себи имао панталоне али не и кошуљу. Личио је на Швабу, Норвежанина, таквог некаквог типа - коса му је била плава и оштра. Његова старост могла се проценити на између 25 и 35 година. Како смо се мимоилазили, он дакле трчећи низ улицу, ја возећи уз њу, поче да маше и гестикулира и, пошто ми је прозор на ауту био отворен, чух како, у тренутку мимоилажења, узвикну да су предња светла на колима упаљена (а био је дуг летњи дан, далеко од мрака). При том, некако је тресао рукама, понашао се грозничаво те помислих да је то, можда, неки лудак. (На овом аутомобилу светла се упале чим се укључи мотор, без обзира на доба дана, али он то, наравно, није морао да зна. Нити сам ја, због тога, реаговао на ту његову, у сваком случају добронамерну опомену). У међувремену, заборавих на њега. Пар месеци после тога, стицајем околности преселих се управо у крај у коме је, испоставило се, живео и он. Крај се тај састоји из стамбених павиљона (ни више, ни мање, уредност станарске учености, стална ларва недовршене помпе). Од онда га виђах ту и тамо. Има неки полуспортски црвени ауто (Dodge, Daytona), прекривен спреда црном кожном маском, али слабо га вози, тек понекад. (Знам то јер му је аутомобил паркиран на истом паркиралишту где и мој, то јест видех га, неколико пута, како га ту довози или га одатле одвози). Такође га пар пута видех како и даље иде, боље рећи трчи, вероватно доле до самопослуге, затим се исто тако убрзано враћа, са кесом у руци. Значи, док хода, он уствари трчи, трчкара, тако некако, управо онако како га и први пут, у Августу, спазих. Млати рукама журећи, забацује главу, чуди се. У међувремену, опет, изгледа да се и он мене присетио (значи да није тако луд како изгледа): кад ме види махне ми, задњи пут сам и ја њему одмахнуо, било ми жао. Све у свему, мислио сам да је, ипак, луд. (Зашто би неко нормалан, на овој страни света, неком махао, или га упозоравао, или било какву интеракцију направио са особом коју не зна?). Али, пре неки дан, заправо било је јутро, пошавши на посао сиђем на паркинг и, док сам чистио прозоре од првог леда и задњег иња, видех њега и чух га поред његовог аутомобила. Био је узео усну хармонику и у њу свирао, стојећи са стране аутомобила који се упаљен, претпостављам, грејао. Јутро је, по обичају, било смрзнуто - није указивао ни на шта топлије ни хоризонт тог дана. (Тек се раздањује а већ се хвата у крајњој грешци). А он је нешто свирао, при том је поцупкивао то јест ударао, додуше благо (увиђавност наводне жустрине), петом у асфалт. Затим нагло седе у свој црвени аутомобил и одјезди, махнувши опет. Помислих како он уопште није луд него је то цели остали свет, свакако и ја, подлегавши, бар у неким тренуцима, предрасудама и фобијама тог света, овако заслужено здробљеним једном обичном величанственом хармоником, у расипно празном седлу увек истог, практично непомичног јутра. Симболизам и Значење12/10-11/95 Данас је недеља и истовремено двадесет и две године како сам овде, на овај континент, дошао из, тадашње, СФРЈ. Размишљајући о томе (пребирајући по протеклом времену), један ми се исход чини вероватнијим од других: нити је тај потез по било чему јединствен нити се јединственост треба приписати другим догађајима који су се, за то време, збили. (Ствари су константне, бар на људској скали - исти део понављања стеже нас за руку а у глави, безразложна, штрчи помна честитка). У јутро 10-ог Децембра, 1973 године, испраћен од мајке, девојке, сестре, пријатеља и рођака, отишао сам с' Београдског аеродрома. Увече, око осам часова, стигао сам у Т. (У Б. је већ био стигао други део ноћи: искрсавао је из првог као врат из фламинга већ читава два сата). Таксиста ме одвезао у (вероватно његов омиљени) хотел "Warwick" (касније срушен због убистава и проституције у њему), на углу улица Dundas E. и Jarvis. Распаковао сам један од два кофера који су, заједно са $600, били све што сам донео (посао нисам имао нити сам икога знао), узео сапун и калодонт, опрао руке и зубе, умио се и сишао на улицу да видим како изгледа. Ваздух је у то доба године, у том граду, оштро хладан (значајно оштрији него у Б.) али чист (хладноћа као прва апроксимација чистоће) и, запазивши ту прву разлику, запазих прву сличност: трамвај који је прошао био је налик онима што смо их у Б., некада давно, звали "Белгијанцима". (Све друго било је различито - та једина сличност била ми је значајна толико да сам је, значи, упамтио). Наравно, за даљу хронологију тог времена у овом запису нити има места нити интереса (а ни оправдања). Али, ако би човек морао да изведе круну и есенцију овог боравка овде, укључујући и изналажење некаквог објашњења у дешавању свега другог за сво то време (повезаност појмова и ствари: грозничавост перли око врата опасне лепотице), онда би се та, врховна значења најрадије дала свести на: освешћивање, повећање свести и губљење свести. Освешћивање у смислу да ови људи овде и они људи тамо два су антипода једне исте, универзалне ефемерности (док се нешто лепше не деси са болом у души). Повећање свести у смислу да овдашњи систем власти, то јест његови прави корисници неће презати да униште свет, иако вероватно тиме невољно и себе, у случају да буду доведени у опасност да буду раскринкани и дотучени пре времена у коме би могли да реагују на уобичајено препреденији (њима својственији) начин. (За то уништење они већ имају али и даље производе средства о чијим параметрима и карактеристикама лаици, осим какве популарне уопштености, готово ништа не знају). Губљење свести у смислу да већина људи, и у крајевима из којих сам отишао и из већег дела света (нарочито на тој страни) ове плаве кугле, није, бар делимично, кроз све ове године, постала свега овога свесна него се, у овом времену, недорасла, актуелизује кроз религије, лажне то јест неаутентичне у односу на њене интересе политичке партије (од непотистичко-кастинских до директно издајничких), трабуњања и теорије (произведене од овдашњих, осорно утегнутих, и тамошњих, папагајско снисходљивих, квази-интелектуалаца и псеудоелите) које са правим стањем ствари немају везе. Толико, и сувише, о значењу данашњег датума при свођењу његове суме. Његовог симболизма што се тиче: од данас, ове недеље, има 109 дана до мог 50-ог рођендана што, само по себи, не би имало симболички значај да мој отац, А. Л., пре много година, док сам још био у оној првој земљи, није умро у ту недељу, 109 дана пре свог 50-ог рођендана. (Превршеност ивице у тачки). Тако да ће, пошто ћу сваким следећим даном, настави ли се овако, бити старији од његове утврђене сенке у значајној шетњи, моје освешћивање, повећање и, коначно, губљење свести њему тамо (где се тако хитро шета, макар се не знало кроз шта) да се приказује као све искуснија и дораслија активност једног самца у коју је и сам одједном необјашњиво запао док се трудио да ме у овом дану замисли како га се сећам упорно. * * * Поточји, протекао је и овај викенд (понедељак је ујутро: већ ушће а извор тек што је почео) - сам са собом опет сам причао. Јесте да ме спасава ово записивање али питање је докле ће и то да траје. Најочигледније у свему што нам се дешава јесте космичка непристрасност, чак равнодушност. Као да васиону море веће бриге или као да у њој, што се ње тиче, ни нисмо. И вероватно нисмо, због грешке коју сво време правимо: очекујемо да је објаснимо (и да она, за узврат, да знака од себе) гледајући у њу (сваког овог дугоноћног бљеска) - гледамо у небо уместо у себе где објашњење и њена, евентуално добра воља, сво време леже. Није ни чудо што са тако неуким посматрачима (васиона) неће да има ништа. Да знају шта раде, сетили би се да су то са њом разговарали мислећи да говоре са собом преко пустог викенда у космичкој соби. * * * 12/12-13/95 (Сарадници). Приметио сам да их нема, али некако нејасно, држао сам ту информацију у подсвести. А онда, пре неки дан, не знам како баш о њима тог тренутка да помислим (вероватно гледајући у зидове по којима су обично плели своју мрежу), увидех да их стварно нема - тих паукова. Била су два, невелика, један се пео по свом, други силазио низ свој зид, мени су била довољна два остала зида (ни са њима нисам знао шта да радим): нисам их терао. Шта су хтели, где су путовали горе доле свако по свом зиду, да ли су можда нешто сакупљали и то онда нечујно слагали, нисам знао. Мислим да су се први пут појавили пре два месеца, некако око времена када је стан почео да се греје па их је, претпостављам, привукла топлота радијатора. (Дотле су, вероватно, живели од успомена). Зеленкастог, дводелног тела (као у човека), ногу као у муве само свиленијих, понекад жустрих покрета али углавном мирних (као да спору, и зато темељиту мисао преду), често непомични - њихов се задатак знатно разликовао од мог. Ја сам излазио и улазио, био на послу, у самопослузи, ишао на бензинску пумпу када би се бензин примакао крају, носио се мишљу, слушао како пролази воз, шетао по патосу (зурио у даске - уместо да их олакшава време их, видим, шкрипом притиска), очистио ципеле, нагао се над провалију кад одатле они (тамо су, значи, у обредној јазбини нестали), који од свега тога ништа нису радили, засијаше малим али уверљивим очицама оставивши ме да нађем ослонац стојећи на њиховој мрежи: нису ме терали. * * * (Усхићеност). Неком ко само цвркуће и пева (а није дете ни птица) ови записи мора да су с' ону страну ума. Не знам тачно колики, али добар део овдашњег становништва приближно се тако нечему (цвркутању, певушењу, бујицама смеха, раздраганим конверзацијама углавном ни о чему) без одговарајућег повода понаша. (Постоји таква врста људи и другде на свету али се чини да их овде има више). Наравно да сви они не требају да очајавају и плачу, нарочито ако немају разлога за то, то јест ако им се живот колико толико одвија потаман. Међутим, и то њихово, сувише олакшано и безбрижно разумевање и схватање света далеко је од његове суштине и историјског искуства. Лебдећи и кикоћући се у свему овоме (док се лажни мир руши као кула од карата, а побуњеници се гађају осиромашеним уранијумом (depleted U-238)), слабо утонувши у нечију муку осим понекад, површно и, уствари, рекламерски, без већег обзира за нешто општије од личних интереса и перипетија, сва таква бића трчкарају около као лажна звонца. (Б. Л.: "surface dwellers - становници површине"). У таквом њиховом понашању доста утицаја имају религија и њене институције: већина их одлази у цркве, лакоћа обреда дарива их самоуверењем - тако растерећенима дође им да запевају још више. Гледајући их и слушајући кроз све ове године (у почетку сам, изненађен таквим понашањем, помислио како је то неки нов, невин, свет), у мени су се осећања ковитлала од једног до другог краја спектра: од сажаљења према таквој овчијој представи света до огорчености. Али, све више, и оно прво осећање којим им се даривала нека врста опроштаја (помози им Боже, не знају шта раде), и оно друго (огорчење), замењивана бивају оценом о непоправљивој недозрелости провинцијске/малограђанске усхићености самим собом и својим баршунастим спасом. * * * 12/14-15/95 (Пробдевене Ноћи). "У одлучујућим тренуцима цигарета нам може помоћи више од Јеванђеља... У бесаној ноћи човек више научи него у годинама сна", E. C., "Историја и Утопија". Да ли услед самог себе, или услед свега около, тек углавном слабо спавам, скоро никако. Пробудим се око поноћи, један, два, након тога често више не могу да заспим. Мерим мисао у мраку.(Мери она мене). Помислим како ни од ове ноћи космос не преза, напротив, прождирући једно друго, међусобно се хране. (Осигуравају оброк, космос ноћи, ноћ њему). Још само покривач што задржава мисао да ме се и она не отресе. (Куда год пошла врати се најежена, да се под њим згреје). Оде, тако, до нестварног и стварног (до живих и мртвих, заробљених и ослобођених, целих и преполовљених), до свега оде што се види и што се не види - али се у истом тренутку врати, извештава о налазу, подноси реферат. (Преврће се са једне стране на другу, покушава да се скраси, бучи као да пада низ улицу). Не пробудим се (јер нисам ни заспао) - а већ праскозорје. Свака зграда и даље је на свом месту, из сваке излазе станари, подстакнути навиком. А ја сам, ноћас, створио одлуку о којој они, испавани, не слуте. Да заспим у невреме и пробудим се у време пуно ископнеле али и подстицајне вере у чудо. * * * Увече, око шест, са спрата испод мене (та два су и једина у згради) чује се разговор. (У то време седим на столици у кухињи, мислим о спасоносном решењу). Доле, у два суседна стана, живе две старије жене, старице: претпостављам да једна дође код друге да разговарају. У почетку ми је то одвраћало пажњу (реметило тишину). Касније сам се навикао. Уз разговор, који је нормалне јачине, чује се и удар кашике у шољу - сигурно, помислим, док разговарају пију чај. Речи им се, при том, не могу разабрати, не може се разазнати о чему разговарају, прича им се претвара у једнообразне звучне импулсе који равномерно, у континуитету, све блеђи допиру до кухиње у којој, не доспевши даље од почетка, и сам бледим. Након пола сата, сат, разговор се изгуби. (Вероватно се она што је била у посети врати у свој стан). То ме прене. (Повратим и боју). Све неразговетне речи које су разговор чиниле (равнодушно, још тада, апсорбоване у зидове), на растанку леђима окренуте једне другима (акцент протоплазме и неизвесност значења), остављене саме себи озваничавају повратак кухињске тишине - смисао им се расуо и, ако је и постојао, више не постоји. А у поново успостављеној тишини, будност ми више не да да задремам. Продавница12/16/95 У крају у коме живим, да би набавили прехрамбену робу, људи иду у продавницу "Price Chopper" ("Секач Цена"), унутар малог тржног центра "Sheridan Mall", на углу улица Rosa и Gerling. И сам одем тамо, отприлике једном недељно - врло је мало потребно самцу. Та је продавница, као и већина њих овде, тек једна од сијасет истих у, такозваном, ланцу (истог имена). Али, и продавнице истог ланца разликују се по уређености, квалитету робе и чистоћи паркинга. Како је овај крај у друштвеном смислу на граници између пропалог слоја (људи на социјалној помоћи) и доњег нивоа такозване средње класе (кога чине углавном неписмени али вредни радници (сада у пензији) који су успели да стекну и одрже, какву такву, кућу и окућницу) тако и ентеријер и екстеријер продавнице о којој је реч, сем што својом суморношћу, кичом, нечистоћом и дроњавошћу у човеку једино ствара жељу да, ако је икако могуће, одавде што пре побегне, својим поразним резултатом балсамује и кроти: ретко сам где видео толико људи помирених са судбином, лошег изгледа (и физичког и менталног), отупелих на неке веће подстицаје сем задовољења основних. У продавници има доста црнаца али је више белаца. Дође, ту и тамо, и понеки примерак (очигледно залутао, у пролазу) средњег или, чак, вишег средњег слоја, који своје куповине иначе врше по чистијим, снабдевенијим и помпезнијим местима. Како изглед једног одређује меру другог и продавци у продавници о којој је реч мусави су, недотупави и неотесани, отаљавају посао како приличи слици и прилици локације. (Симптом општији од ове приче). Својом, дакле, непроходношћу ка циљу, ова продавница не разликује се од краја у коме се налази. (Ко је на кога узео да личи неважно је). Само по себи, све је то навика једног предела, и његов усуд наравно - таквих, и много горих сцена препун је пут по коме сви ми, мање више навикнуто, искусно тумарамо. ("Travelers destroy what they seek - Оно за чим трагају, путници уништавају", са Б. - ове карте). Ужасност се, у овом случају, налази у томе што се постојање и једног и другог (и овог краја и његове продавнице) одвија потпуно независно и равнодушно у односу на моје или било чије присуство овде или одсуство одавде. Као да постоји један већи механизам ствари у коме су сви објекти на својим местима тако чврсто уграђени да би том, необоривом непроменљивошћу заштитили предворје повлашћених, макар колико да је и оно илузорно. Јер једном, кад све ово пукне, илузија ће се распасти највише а ова продавница само ће се слећи. Сан - 112/16/95-II Као, изашавши из јасно наручених кочија, нађем се у овећој просторији на чија се два руба, у сумњивом огледалу рефлектованог Грчког слова гама ( ), природно (непогрешиво) настављала друга просторија, отприлике исте величине, међутим издигнута за пар степеника преко којих се у другу просторију улази из прве. Између просторија није било зида - налазила се само мала, не више од метра висока, кроз касну руковет изрезбарена нада: дрвена ограда. (Тајни делови истог амбијента, сумњива двострукост влакнасте једнине). У том доњем делу, где се нађох, тихо су вечеравали људи и жене - као да се радило о бољем ресторану. Мени припаде место за једним од столова: без чуђења што никога од људи за столом нисам познавао, геометријски правилно, уклопљено седео сам с' њима. Али на оном, уздигнутијем делу заједничке просторије налазило се још стотинак људи, жена, деце. Мушкарци су били обучени у фракове (имали су и лептир машне), жене су биле у дугим свечаним хаљинама (испред белог летњиковца пијан трем, у трему црна ружа касног отрежњења), деца су била у истој таквој, само смањеној одећи, и она умивена и чиста. Горња група није вечеравала, певала је. Додуше, није певала за ове доле што су вечерали (те две групе људи постојале су независно - свака се само својим послом бавила) него им се, у горњој просторији, певање одвијало само од себе - у доњој сам га чуо само ја, остали су незаинтересовано жаморили; вечеравали су не хајући за овај, наоко углађен а уствари судбоносан концерт. Сви људи, и горе и доле, били су са ове, англосаксонске стране света: певало се, горе, и тихо причало, доле, на енглеском језику. Међутим, обративши већу пажњу на мелодију и речи песме увидех, на моје изненађење (са отаџбинском језом), да су заправо певали, и то лепо, снажно, понесено, као врхунски хор (ти, наизглед обични, мада нападно обучени људи, жене и деца), стару градску песму с' другог краја света: "Што се боре мисли моје". Пошто су мелодија и речи те песме поуздан знак разложног финала (тек ћелија смисла а пун удар сребрних чинела), ишчекивање катарзе пре бљеска повећавало се пре као шуштање него као законит, молекуларни удар циља. Нарочито ми је било драго то што су описану песму, они из горњег дела, већ певали на нашем језику, природно и без напора.(Дворечје безболног пролаза ствари, саосећање са тишином, брза и зато нејака смрт). Али, уместо крешенда (катарзичне здробљености испод праска песме), а у неко доба (песма је и даље трајала горе, људи за мојим столом, препуштени одсутности у форми благог ћаскања, и даље су вечерали доле), појави се, дотле скривен, диригент хора, приђе мени и рече на енглеском језику: "Ти што волиш ову песму и једини је чујеш, пођи за мном". Осетивши да ту нису чиста посла, невољно устадох од стола за којим сам дотле, разборито слушавши ту лакомислену песму, ћутке седео и пођох за овим човеком ка, дотле празном, столу за који, на његов знак, седосмо. И тада, док сам се на наређење овога нерадо премештао, приметих како даде (пун жутила овса) знак онима горе те они, још увек певајући тако лепо замишљену песму, почеше наједном да се издајнички тресу, да играју неку игру све бржег ритма, млатарајући рукама и скачући ногама: неким мушкарцима међу њима откопчане кошуље показиваху на ознојеним грудима претеране маље, жене подврискиваху, деца се кикотаху - цела та скупина људи, жена и деце на горњем делу одједном је, дакле, почела да се убрзава скачући и млатећи по ваздуху насупрот мирноћи песме коју, додуше, више нису певали, пре су је шкргутали. Двострукост таласа/честица простире се преда мном, сетио сам се после да сам помислио. (L.V.P.R. Princ de Broglie (1892-?), видех, обешењачки се смеши испод електрона: елегична ускогрудост пресутог сигнала њему не личи на смртну заразу).
У очајању већ, покушам да се сетим механизма буђења. Не вреди, заборавио сам како се буди, видим и при том осећам како ме све откривенија прерушеност оних на горњем нивоу и све потпунија незаинтересованост ових на доњем дробе у све пунију кашику, сад већ огољене, Клопке. Не могу чак ни да се пробудим, панично установим. Кад бих само могао да се сетим како се буди, шта ми је, па то сам знао, и раније сам свашта сањао али сам знао и како се буди. А сад не могу да се сетим. У том сну то ми је било најтеже - што нисам знао како да се пробудим. Јер, опасност се све дрскије приближавала (кашика Клопке је све немелодичније шкљоцала), а ја сам био заборавио шта треба да се ради да се пробуди. Ни сада нисам сигуран да ли сам се тога сетио из простог разлога што нам је, обојици, Оркестратор на моје очи наручио кочије за некакав концерт. St. Ellis Hospital
|