Sadržaj

• Vitez grbonja
• Kula vavilonska
• Kralj šaha
• Crna jama
• Svinjski papak i krokodil

• Đorđe J. Janić: Saga o Kolubari i svetu zaumnog (pogovor)
• Napomene

Vitez grbonja

Veliboru Saviću Berku - njegovom
prijateljstvu - posvećujem ovo bledo slovo,
jedino što imam, u znak dubokog poštovanja!

Sada, kao da je sve bolje. Ipak, pred samim sobom moram priznati: bilo je bolje nekada, u bolesti.

Moje jednogodišnje lečenje je pri kraju. Rekoše mi da ću se ispraviti u leđima i progledati na oko, ono bolesno koje mi oduvek gnoji.

"Izlečen si. Kod kuće te čeka žena. Trudna je", kaže Mileva Brandić, moja majka, silesija od žene, dragun naše stare turske kućerine.

Silno želim da ostanem ovde, da sve bolesti oko sebe pripišem svom telu; da ležim i danima da gledam kroz prozor Pelinovaču, polja oko bolnice, red žutih zgrada oljuštenih zidova, kolone umornih ljudi koji gmižu posle rada u fabrici, da brojim i prevozim mrtve ka mrtvačnici. To je jače od mene, taj mrak. A zašto je tako - ne mogu da objasnim, niti imam snage da osvetlim mrak u sebi. Poželim i tražim da guram mrtvačka kolica, ali mi ne daju - kažu kako sam slab u rukama, a mrtvi su teški, preteški, kao crna zemlja. To vele, kao da više ničeg ljudskog nema u leševima, kao da to nisu bili ljudi. Bunim se, u sebi, pa mrtvačnica je tu, nekih pedeset koraka od ulaza; a za mene su rekli da sam skoro izlečen!

U nesanici, dosadi i umoru tela od silnog ležanja, uzimam svoj dnevnik. (Krijem ga samo pred Milevom i očuhom mi, Dragutinom Brandićem.) Da li sam ja, razmišljam u tim trenucima, kao bivši nesvršeni gimnazist, imao šta da zapišem o svom životu?

Ali, pre nego što naumim da ispričam neka mesta iz dnevnika (ona koja će osvetliti moju sudbinu) želim da pomenem jedno osećanje, koje se ovde, u danima uoči otpusta, neslućeno razbuktalo. Kajem se za sve ono ružno na šta sam pomišljao. Nisam imao prilike da ga učinim, a da sam je imao - sigurno bih učinio! Tražim oprost za sve one prezire prema ljudima i svetu, i one vapaje za ružnim i zločinom kojima beše ispunjena moja ojađena duša - zbog tela mi - samo zbog mojih grbavih leđa i jednog oka. Jer, odlazeći ovde počeh da se nadam: u ono toliko svetlo i veliko što ću doživeti baš ovde, u bolnici!

No, do potpunog izlečenja nije došlo - to je samo njihovo varačenje o mom zdravlju - ali moja duša, ona skače, ona se sasvim izmenila, ona je izlečena, ona se gnuša ružnog!

Kako je sve to počelo? Mislim to, sa dušom? Umrla je jedna mlada žena, ovde u sobi. Kopnila je danima lepota njenog tela. Jedino su joj lice i oči, kao poslednja oaza u bolesti, govorili o nekadašnjoj lepoti. Uistinu, oči su joj bolesno sjaktale s večeri, kada je bolest uzimala maha; imala je rak dojke. U poslednje vreme davali su joj morfijum; to ju je smirivalo i padala je u dubok san.

Naša soba je bila mešovita; na mene su gledali kao na dete - niko mi nije zamerao što satima stojim pored njenog uzglavlja i osluškujem kako diše u snu. Samo sam ja znao šta osećam prema njoj. Uostalom, ona beše jedina osoba u sobi s kojom sam razgovarao: nikada se nije nasmejala mojoj bolesnoj kičmi i gnojnom oku. Uvek bi mi se u razgovoru osmehivala; i sve to, sa mojom dušom, počelo je zbog nje. Ona nije više među živima - ali, kao što rekoh, sve je počelo zbog nje!

Četvrtkom i nedeljom su posete: tada dolazi bliska familija i prijatelji. Osmesi, jednolična pitanja koja se ponavljaju i koja su dosadna; ohrabrenja bolnima, u kojima sam počesto otkrivao pakost zdravih. Najgore je bilo zimi kad se ostajalo u sobi. Tada sam imao utisak da su me iznenada prebacili u pakao naše kuće, stare i turske, kod nekadašnjeg Đunisa.

Za lepog vremena, bolesni bi sa svojima išetali u park, ali ona, Marija, nije mogla da se kreće. Ležala je. Mogla je jedino uz nečiju pomoć da sedne. i to je bilo sve.

Kad je stao pored njenog kreveta - čovek srednjih godina, paperjasto plave kose s dubokim zaliscima, bolesno crvenog lica i tamnih kolutova oko očiju - Marija mu se osmehnula. Hteo sam da iziđem, ali, verujte mi, videvši tog čoveka pored nje, reših da to ne učinim. Ostaću, pomislih, i stadoh da navlačim ćebe preko lica. Nije mogao da me istera napolje, ali je mogao da uživa u mom izgledu, te se uvukoh ispod pokrivača.

U prvom momentu, ni sam ne znam zašto sam poželeo da ostanem? Činilo mi se kao da je nešto naročito hteo od nje, no nisam baš sasvim siguran u to.

Znao sam, svi smo u sobi znali: Mariji su dani odbrojani. Bilo je tu nekih baba koje to nisu krile od nje. Strašne stare veštice: govorile su naglas o njenoj smrti, uživajući u svojim bezubim osmesima. Ipak, kao pod nevidljivom rukom pravde sve babe pomreše pre Marije. I to mi je bilo dovoljno da zadovoljim svoj bes: možda oni koji umiru imaju osećanje da živi ostaju večito na zemlji, ko zna?

Poželeh tom bilmezu (postao je, mada neopravdano, sve najgore za mene), isto što i onim babama, jer na njegovom licu nije bilo tuge za njom, a ona je umirala i tada, tu, pred njegovim očima! On je samo ono želeo. Tiskao se kraj njenih kolena, tražeći svojim crnim šakama polusasušeno telo ispod pokrivača. Ona se opet osmehnula i bojažljivo pogledala prema mom krevetu. Virio sam ispod ćebeta praveći se da spavam. Nije baš delovalo uverljivo.

Da li sam i njoj tada uskratio želju? Da li je poželela da izađem? Možda je imala nešto da mu kaže; nešto što je oduvek krila u životu s njim? O, kako sam želeo da mu tim priznanjem kaže: kako je ružan kao stari šugavi mačak i da ga je oduvek prezirala!

Opazih kako seda na njen krevet. Sada oseća toplinu njenog polusasušenog tela, pomislih, i zatvorih jedino oko.

"Oslabio si", čuh njen tihi glas.

To me porazi do kostiju - on je trebao prvi da je pita za zdravlje.

Kakav je to čovek, taj u licu crveni čova, pomislih s grozom.

Bilmez, prebacio je nogu na krevet, ispruživši je pored njenih. Hteo je da legne pored nje! Ali njena koštunjava prozračna šačica grčevito je stezala rub ćebeta, dok joj je u očima sijao strah pomešan s čuđenjem.

"Pusti me, Marija", mrmljao je, "samo malo da se ispružim kraj tebe."

Ona ćuti, zubima grize donju usnicu; sva je u čudu pred njegovom nasrtljivošću.

"Ne, ne", zamucala je.

Pokajah se, zgađen! Šta mi je trebalo da ostanem u sobi?

Prvi put zažalih za posetom gnusnih Brandića; ne bih gledao ovo mrcvarenje, baš tako, na to me je podsećalo ovo između njih dvoje.

Sve je u toj prokletoj i neutoljivoj želji puti, vasceli svet! I mene je ispustila (imao sam tri meseca) majčina sestra gledajući za đuvegijama.

Poželeh, kao nikad do tada, da obnevidim i na ono jedino oko. Stezao sam kapak, ali se on iznova otvarao: kao da se neko nalazio u meni, neko ko je želeo da na silu gledam ono od čega mi se gadilo. Kao u nekakvom strašnom blesku, poželeh da istrčim napolje. No, naježih se od te pomisli: taj bilmez, taj nitkov, ako vidi moja leđa, moje oko!? Plašio sam se poniženja: ne zbog Marije, ona zna, ali on! Ne, zaključih sav u groznici, dok mi je znoj pljuštao s lica, moram ostati skriven pod ćebetom. Gorelo je sve oko mene.

Pokušah da ne mislim o tome, nađoh hiljade razloga da me njih dvoje ne zanimaju, da ih ne poznajem: šta me se tiče jedan par u bolnici?

Uto Marija opet progovori opirući mu se i pogleda u mene.

Taj njen pogled! Videla je da ih posmatram.

U meni je besneo mali jednooki grbavi kiklop. Nešto grunu u meni i podiže me! Umesto da navučem ćebe preko glave od stida, ja ga zbacih i uspravih se.

Sedeći u krevetu gledao sam ga s neskrivenom mržnjom.

Bio je to jedan od onih podmuklih stvorova koji ne žele da vide ono što im ne odgovara u životu. Ali, ne mogavši da izbegne mržnju iz jednog oka, ušeprtlja se i zbunjeno promrsi nešto o svojoj sledećoj poseti i bez pozdrava iziđe napolje.

Beše suđeno da mojim mukama nikad ne bude kraja.

Gledala me je, tako me je gledala.

Osetih kako propadam negde u bezdan, u zemlju koja kao da se otvorila bez dna.

I patnje je bilo u tom njenom pogledu, i nečega kao zahvalnosti, i naglog prebacivanja samrtnice, i blage poruge u uglovima zenica.

Ismejava me - moj izgled - zašto neće da me shvati? pitao sam se, drhtureći, dok sam se ponovo uvlačio među čaršave. Znao sam: sve se srušilo s tom vražjom posetom - s Marijom neću nikada biti kao pre!

Smatrali smo je najlepšom ženom u sobi, u više soba duž hodnika. Rekoh - lepom; ako bilo ko može da bude lep a nasmrt bolan.

Sada se pitam: da li me je sažaljevala? Iskusio sam sve vrste prezira zbog tela, ali Marija, kunem vam se, kao da nije primećivala moju povijenu kičmu.

Te noći, posle posete, oka nisam sklopio. Palo mi je na um da sebe mučim nesanicom. Jednook, u mraku, biću izbavljen od tuđih pogleda i Marijine ćutnje (konačno i neumitno je i preda mnom zaćutala); a danju ću, kad svi progledaju, spavati.

Ali noću, kako se strašno i grozničavo vrzmaju misli!

Njegova ljubav! Ne može bez svoje žene!?

Postoji li žena koja može da zameni Mariju?

Da li je on sposoban za prevaru? Ona je bolesna, ona ništa ne bi znala, ali on je toliko ružan! Koja bi žena s njim?

Pakostan sam, ja sam ništarija, jedna obična ništarija! Nikada neću osetiti ljudsku sreću.

Priznavao sam: on joj je bio veran jer ju je voleo. Danas - kad govore da nema ljubavi - među njima ljubav?!

On je jedan prostak; ona umire, na samrti je, a on na njenom bolesničkom krevetu hoće ono... I sve tako: u prokleti, ogroman krug gonila bi me misao za mišlju - sve do zore.

Jedne zore zaspah, a kad se uveče, pred večeru, probudih: Mariju behu odneli - umrla je.

Iste noći usnih san. Bio je dug, iskidan i ispunjen nekom ozarenošću. Beše to san koji mi je davao nade, i zbog njega pričam ovu priču; on je uzrok mom dnevniku i svemu onome što doživeh, počev od Đunisa.

U tom snu kao da sam bio pri kraju života, slično onim najtežim trenucima u mračnoj turskoj sobetini, gde mi je život jedva oticao. Bilo je to kao za onih dana kada sam, kao i očuh mi, bio nalik crknutoj peradi koju pronosi mutna Kolubara.

Počinjalo je, ili se završavalo (to je u snu teško objasniti, jer je sve obrnuto od jave, kao u krivom ogledalu) s dozivom - dugim i strašnim - Mileve Brandić, koja je želela meni, njenom grbavom evladu i nesvršenom gimnazisti, da nađe posao.

"To je teško naći i zdravome", čuh nečiji glas, koji se stopi s Milevinim ojkanjem.

Taj glas, ispunjen podsmehom, izaziva urlik kod draguna naše kuće. A ja pomislih: "To je neko ko zna istinu o meni, ali ne sme da je kaže pred Milevom Brandić."

Potom me zaluđeni zmaj, ogroman i masnih rubina na sebi, uzima za ruku i vuče ulicama, dok sam ja, više nego ikad, željan grobnog spokoja. U tom snu sam imao osećanje da s Milevom Brandić nigde neću dogaziti, jer će se sve to oko posla otegnuti unedogled; uvek iz početka, svaki dan. Grad ne beše Valjevo, niti pak varoš Koceljeva - već nešto ispunjeno mrakom, senkom i hladovinom, kao lagumi otvorenih tavanica; videla su se tmurna nebesa s kojih se cedila izmaglica i beše hladno.

Odjednom se to sa mojim poslom prekidalo. Kao da je sve postalo malo svetlije.

Onda se odnekud pojavila debela plava žena sa decom, koja, kad me videše, od straha briznuše u plač.

Dok ih je žena smirivala, ja se setih njenog lika još iz gimnazijskih dana. Sada, u snu, to beše mlohava mesnata telesina, nešto tanja od Mileve Brandić. Smeškala se gledajući me, dok sam ja razmišljao o njenim nogama, mišićavim i krivim kao u islužene cirkuske igračice.

Ona kao da shvati moju misao: obori pogled, a ja pomislih kako je sve prolazno, lomljivo i drobno, a najnesigurnija telesna lepota. I ako se ko promenio, ako je nekoga vreme pregazilo - mene je ponajmanje. Ostao sam isti, kao strašilo! Onakav kakav sam i bio: mali, žgurav, žuti kolubarski korov Mileve Brandić.

Zatim, u snu, ulazim u gornju sobu i u mrklini stajem pokraj žižljivih stvari, pa mislim: "Kad će doći kraj svemu?"

Opažam, kao da je večer, kroz uski prozor provlači se tanušna svetlost. Noć će - mislim tako - sve dok mi nanovo ne dođe misao o potpunom kraju:

"Kad bi ova noć ostala zasvagda."

No, istog momenta dešava se nešto neobično! "Mali nesrećni grbavko", čujem glas koji dopire iznad moje glave.

Užasnut, dižem lice ka tavanici i vidim: gleda me Marija i smeška se; smeška se tako tužno da mi se od bola kida utroba. Više ništa ne govori, jedino iz njenih zenica izvire misao: Zašto me izdaješ? - kao da mi kaže.

Posle toga, budim se, zapravo u snu imadoh osećanje kao da se budim. Izgledalo je kao da me je Mileva Brandić probudila svojim hrapavim glasom. Nisam čuo kada je ušla u sobu, stajala je iza mene u onoj pomrčini.

"Ko je ta plava žena, otkud je poznaješ? Sledeći put ću joj podaviti decu", rekla je.

"Ne smeš to da uradiš! Ne smeš!" vrištim izbezumljeno - pa se budim sav u znoju.

Osluškujem teško dišući. Čujem nečiji smeh, škripu poda, muziku sa tranzistora.

To je moj očuh sa svojim pijanim gostima - postajem siguran u njihovo prisustvo s druge strane vrata.

Dragutin Brandić, moj očuh, a Milevin puzavac, pauk koji bi, da nije mene, bio poslednji u ovoj kućerini. Mislim tako, ustajem iz kreveta i prilazim žilju na vratima.

Hoću (kao što to uvek besmisleno činim) da se uverim u prisustvo onog sveta, tamo iza vrata, koji me nerado prima. I gledam.

Vidim (odavde iz mraka) kratku, široku i bez kose lobanju Pregerovu; naliči mi na bledunjav mesec.

Pitam se šta ta zadrigla labušina - s diplama ispod ušiju - traži ovde u Đunisu svako bogovetno veče? Pre će žbuka iznad moje glave - sav taj oljušteni ispucali blatnjavi lep nabacan na plafon ko zna kad - popustiti i sručiti se odozgo na mene nego što će Preger prestati da dolazi ovamo. Podseća me na čoveka koji je sav ispunjen traganjem za boljitkom, u kome ceo svet gubi, a samo on dobija; kao da mu je duša bila izgubljena u toj sveopštoj pakosti pa je traži po svetu. Uvek je ovde noću, dolazi s večeri ozarena lica kao da je pronašao dušu u jednom od ovih turskih duvara. No, ja sam siguran: on dolazi kod Dragutina Brandića zbog rakije; piju potajno, da niko ne zna.

Posle, kao Arum Ajšin, odlazim do malog prozora ispod same tavanice, na pedalj ispod nje, koji izgleda kao šuber. Pomičem kapak i gledam niz ulicu.

Sve što vidim odozgo jako je tužno: lokoti i reze, što se noću namiču, a preko dana vise prekriveni rđom, natruli drveni zaklopi bivših dućana, lažni sjaj skorojevića, koji od svega što ga okružuje izgleda najžalosnije; crni hrastovi arhitravi sa svojim mračnim senkama na zalasku sunca ponad Kolubare, zadah stoke koja se umorno vuče gonjena s pijace, i zamiče, kao da odlazi negde visoko u brda, i dalje, negde pod zažarena nebesa. Počesto kroz taj mali prozor, ispod strehe Đunisa, vidim začuđujuće male dvonošce; liče mi na kepece okačene o nevidljive konce koje drži Svevideći. Onako patuljasti, naziru se kroz spletove vrbovog granja i lelujaju zamičući preko malog mosta neznano kud. Znaju li sva ta hodala, stvorenja zaneta sobom, da postoji zatočenik gornje sobe "Kod Đunisa"? Znaju li oni kako je došlo do toga da jednom dojenčetu naprsne kičma i iscuri oko?

Ali nekakav đavolski hladan glas buni se u meni: "Zašto bi to znali?!

"Znaš li ti za njihov krst koji nose?", kao da me pita glas iz mog dubokog jednogrbog bunara.

Nema šta, ovde ću ostati živ zakopan večito gledajući druge kroz žilj na vratima; u smrti ću se odmoriti.

Sećam se, nekada, u detinjstvu, prekrivali su sve sjajne površine peškirima i krpama - nisam smeo da vidim svoj lik. A kad sam sve shvatio, nalazio sam se živ sahranjen u sobi Đunisa. Oduvek je za mene sve bilo kasno.

Moja smrt je počela u drugom snu.

Prvi put ga usnih u bolnici, negde posle Marije, kad je već umrla za ovaj svet. Kao da sam padao s ogromne visine, dugo i beskrajno sporo. Dole, ispod mene, dno nisam nazirao.

"Ništa neće ostati od mene!" - pomislih uskovitlan strahom.

No, za divno čudo - baš kao u snu - padao sam lagano kao perce, i tanji sam bio, kao vejka, kao trun! Konačno se poda mnom ukaza duboko raka. Postrance padoh u tu mračnu zvekaru, potom se teška i vlažna zemlja sklopi nada mnom.

"Zemlja! neću da umrem, neću živ u grob!" - pomislih u očajanju.

"Zar nisi oduvek želeo večni spokoj? Evo, uslišeno ti je" - čuh razgovetan glas kraj samog uha.

Htedoh da vidim neznanca koji mi to reče, ali ničim ne mogoh da mrdnem; bio sam đavolski stešnjen vlažnom i teškom zemljom. Taj koji leži pored mene sve može. Može da ustane i da otvori svu tu zemljurinu iznad mene. Toliko toga neopisivog može da uradi taj koji leži pored mene, a ja nisam u stanju čak ni da ga vidim! Neizreciv beše moj jad zbog toga. Osećao sam se toliko jadnim i ništavnim da je sve ono gore za života, što preživeh, bilo nalik durenju glupog Avgusta ispod cirkuske šatre.

"Bože, koliko sam jadan", rekoh kroz suze.

Onda, nekakva sila podiže svu onu zemljurinu s mene i razagna tamu iznad mog lica, te ustadoh! Mojoj radosti nigde kraja!

Idem tako i pokušavam da se setim koliko je vremena prošlo od moje pogibli? Činilo mi se da se dogodilo malopre ili pre hiljadu godina, hoću reći da sam izgubio pojam o vremenu, kao da mi ono (sad po ustajanju iz smrti) nije značilo ništa. Ubrzo prepoznadoh predeo: koračam prašnjavim putem s groblja, potom prelazim gvozdeni most i ulazim u čaršiju. Pomalo sam zbunjen, čudim se: zašto se ljudi ne okupljaju oko mene, zar ja nisam ustao iz groba!?

Ali sve je kao s Đunisovog prozora: prolaze pokraj mene otvorenih očiju, kao u snu. Dalje u putu postajem ravnodušan; smatram njihovom glupošću to što nisu svesni moje promene. Ponovo me zahvata radost - ustao sam iz mrtvih, pobedio sam smrt!

Srećan stigoh pred Đunis, a Đunis sija, sav je u svetlosti, kao dvorac.

Stadoh lagano da otvaram ulazna vrata. Nestrpljiv sam, hteo bih što pre da ih vidim, a pokreti su mi spori. Kad, i unutra sve izmenjeno, svetlo i novo.

Jedva prepoznah očuha i majku: lepši su i mlađi, kao neki drugi, nepoznati ljudi. Vidim i čujem kako plaču i pominju moje ime - bili su u crnini. Strašna misao prostruja kroza me: ja sam za njih mrtav i nevidljiv!

"Evo me, tu sam!" - vičem, ali me oni ne primećuju.

Vičem, urlam sve jače i jače, zaglušen sam sopstvenom vikom, ali me oni ne čuju. U očajanju sedam za sto i zarivam lice u šake. Kako da ih dozovem kad su ubeđeni u moju smrt?

Trzam se, čujem neko klepetanje, kao kost o kost, podižem pogled. Užasnut sam: dva kostura tumaraju oko mene po Đunisu mračnom i prljavom, kao nekada. Znam da su to moji. Ne vide me i ne čuju, jer su mrtvi sasvim, dokraja.

I tada se probudih, s maglom u očima, u bolničkoj belini. Nekoliko staračkih lica beše nadvijeno nada mnom. Neko mi prinese čašu vode, upitavši kako mi je?

"Vazduha", promucah, i oni se ukloniše.

Nekako tih dana reših da zabeležim sve ono što sam smatrao presudnim u dotadašnjem životu, ne gubeći iz vida da su ova dva sna najpresudnija u svemu što je činilo moj život.

U nadi da ovo moje telo i ovaj moj jednogrbi oklop nisu konačni i usudni, postadoh svestan da nisam toliko važan koliko ono opšte i nedokučivo u kome se ogleda, pored svega, i moja sudbina.

To što ima oblik dnevnika stavljam pred vas. Događaji u njemu nemaju datuma, jer život podelih od rođenja do Marije - presudnih snova - i onoga posle. Mislim da je vreme varljivo, jer je ono što nazivamo sada neuhvatljivo i liči na blesak munje.

Elem, evo mi ispisanog života. Kaža Viteza Grbonje; da je mogao nekome da je kaže (i da je imao kome) rekao bi je; ovako sve prepušta dobronamernom srcu i krotkom duhu čitaoca.

Dnevnik nekadašnjeg Čamila

O mom čamovanju počinjem sa dna ada.

Rođen sam pedesetih godina "Kod Đunisa". Nekada davno, za turskog zemana ta sura kućerina na dva boja bejaše kupleraj; zvana je mestom boleščina i čuma.

Malo šta je promenjeno u njoj i na njoj; tu i tamo ako je iznutra dodan poneki pregradni zid, kriv, trbat i napukao, kao da je zidan pre trista leta. Koliko ja pamtim, spoljni zidovi Đunisa jedva da su u dva maha okrečeni.

Tu šuplju kućerinu, vetroviju i mesto vilenjačko, tu svoju zamuku stekli su: Dragutin Brandić. - jednobubrežac od svoje desete godine, sa ogromnim ožiljkom preko leđa, većim, čini mi se, od njega samog, i zamladama, koje kao da su planule, po šakama - i mater mi, golemo mlohavo stvorenje, razlivenog mesa, s brdom masnih haljina na sebi. Govorka se da je Dragutin Brandić dođoš iz nekog kraja gde je sve sami kamen. Meni se čini da je stigao iz neke tajanstvene zemlje, možda iz Tamnog Vilajeta. Isprva ga se plaših onako zakrabuljenog i malog, upola čoveka. Ličio mi je na nekog ko želi zločin da počini, a ne može jer mu fali bubreg, srce mu je kao u pauka, a telo sagnjilo. Otkako ga znam nije bio u stanju da stoji uspravno pred svojom ženom Milevom Brandić, bivšom Miklovdžić.

U mom grbavom očaju jedino zadovoljstvo sam doživljavao ovde, u sobi, kada bih čuo udarce kojima ga je zasipala Mileva Brandić.

Ovo mu je poslednje, mislio sam, neće ustati.

Ali, Dragutin Brandić. je sličan meni, nesavladiv kao kolubarski korov. Godinama se diže posle teških batina ljušteći rakiju; pije je i Mileva, ali joj to ne smeta da ga, zbog rakije, gazi do krvi. Uostalom, ruku na srce, bila je pet puta teža, viša za dve glave i muški izglednija od njega.

Ako bih potegao sećanje iz najranijeg detinjstva, čega bih se prvo setio? Obrena Miklovdžića, mog oca, kako obasjan jesenjim suncem, s vilama okrenutim uvis, stoji zagledan kao nekakvo morsko čudo, dok se oko njegovih nogu puše omanje gomile stajskog đubreta. Ko zna, možda to nije bio Obren Miklovdžić, čovek koga je pogodilo zalutalo zrno iz revolvera u trenutku kada je ulazio u kafanu u kojoj je izbila gužva?

U blizini, tu odmah iza čoveka s vilama, bile su neke štale podignute na sabijenoj nizini Sepija. Vidim sebe, ili mi se čini, kako na obali muljave, žabokrečne Kolubare bezuspešno pokušavam da ubijam žabe prutom.

No, od svega iz detinjstva, dolazi taj događaj kao sama sudbina; trag na mom telu pokazuje da nema dvoumljenja. Negde, u nekom koceljevačkom džematu, Jermina je držala dojenče na rukama, dete svoje starije sestre Mileve Plavšić, udate Miklovdžić. Klateći se uspavljivala je dete.

Šta se to dogodilo osamnaestogodišnjoj devojci kad joj je dete ispalo iz ruku?

Možda joj se neobični potukač osmehnuo prolazeći tuda? Možda je ugledala vilinsko kolo? Ili je, kao i dete, zaspala?

Za moju grbavu sudbinu nije bio kriv Obren Miklovdžić, neumitno mrtav, već zaluđeni zmaj Đunisa, koji me je, tog dana, prepustio sanjivim devojačkim očima.

O, Đunisu - kućo omađijana - kakve su ovo godine i dani provedeni u tebi? Ima li nade za ovakve kao što sam ja?

Zanosio sam se otrovnom mišlju, kao da sam u paklu, a ne među živima: kada bih mogao da budem onaj koji donosi nesreću svakome ko ga pogleda; jedino me ta mržnja držala među živima.

Odavde, iz sobnog mraka, čujem ih kako se klibere. Do uha mi dopire glas pijanog šlosera Samuila Pregera, iz Bairske, kako kroz smeh nagovara očuha da me istera iz sobe pred njih, zabave radi, ne bi li im grbonja razbio čemer i dosadu.

Čitav sat žvalavili su o politici; nedostajao im je Borislav Vujičić pa da urlanje bude potpuno.

Podele se i svađaju između sebe, šišteći jedni na druge kao zmije, onda se umore i navale na rakiju i meze.

Bez sumnje, pijanim politikantima je do zabave.

Žilj na vratima sobe (ta naprslina je moj prozor u svet "Đunisa") prilika je da ugledam tri pijana svračija lica kako se o nečemu tiho dogovaraju. Preger, Mihailo Buđevac i očuh se došaptavaju u svojoj bekrijskoj podmuklosti, ispod trošave svetlosti sijalice, kako da me izvedu iz sobe. Jedino je očuh siguran da ih posmatram; zna da ga to može stajati teških batina kada se vrati Mileva Brandić, zato bojažljivo pogleda preko ramena na vrata sobe.

Njihovo zdušno pijanstvo trajalo bi sve dok se na sivim vratima Đunisa ne bi pojavila mesnata telesina Mileve Brandić. Zastala bi u vratima, kao da se zaglavila, streljajući očima zatečene.

U kuhinji bi za trenutak zavladao mrak, samo bi jače prodisao očuh, a tegla dopola ispunjena prljavom vodom, zaboravljena na vrhu kredenca, zasijala bi kao krupno, dobrodušno, iskopano i tu ostavljeno riblje oko.

Pokunjene pijandure izlazile su napolje provlačeći se stidljivo pokraj Mileve; tako bi se okončao najsmešniji, najpijaniji i najmizerniji politički cirkus što ga je moje oko videlo ovde u Đunisu.

Očuh bi uzmicao duboko u senku kuhinje; sedao bi na sklepan otoman od čamovih dasaka, nabijen natrulim dušekom kome su gute izbijale ispod stanjenog ćilima. Mileva se bacala na šerpe, satirući gomilu hrane.

Očekivao sam - još masnija i punija - ući će kod mene i ljuljaće me zajedno s krevetom, tiho ponavljajući: "Sav boljitak naše kuće srušio se s tobom."

"O, Gospode" - misliću tada - "i ti sunce da se spustiš ovde i ti bi se ugasilo!"

"Takav si zbog oca ti. To je prokletstvo", nastaviće ona jadikovku.

Kao da sam nestajao, kao da to više i nisam bio ja, Petar Miklovdžić, već nekakav vodenjak, kolubarski duh koji samome sebi preti da nestane u trošnim temeljima Đunisa.

Njen mumlavi popevak, kao da je dopirao s kraja sveta, pržio mi je mozak: "Sav boljitak naše kuće srušio se s tobom", ponavljala je i ponavljala.

Čudo se neće desiti: ja nisam Vitez Grbonja, nikada se preko noći neću pretvoriti u krasnog čoveka bleštavih rubina na sebi, niti će oko mene biti dvorani i sva lepota ovoga sveta!

Obično me je budilo moje procurelo oko, moje levo oko, i bolovi u kičmi. Postajao bih svestan da je nastupio još jedan guravi dan, sumračan, truo i kriv kao drveni basamci Đunisa. U samštini, prilazio sam drhteći velikom žižljivom ogledalu i u njemu video grbavu spodobu s kokošijim grudama kako zaneta stoji u polumraku sobe. Video sam grbonju dopola svučenog i čuo njegov glas: "Nema nikoga ovde. To sam samo ja, prezreni Petar Miklovdžić. I niko više."

U kući bi im laknulo, pomišljao sam, kada bih se obesio, ali ja im neću priuštiti to zadovoljstvo; moraju me gledati, možda sam ja njihova slika i prilika?

Gde je ležao pravi uzrok podmuklim pričama među klatežom Đunisa?

Najverovatnije da je to bilo zbog mlade koju je trebalo zaručiti za mene, a da ja ne idem na viđenje. Trebalo je dovesti mladu u Đunis, na zaruke, a da ona ne primeti moju grbu! Ideja da mi nađu dvojnika otpala je, jer je mlada kad-tad morala biti sa mnom. Prisluškivao sam i viruckao (moj žilj moj prozor u svet!); to me je zabavljalo.

Danima sam bio veseo. Vreme mi se ispunilo onim pravim, nečim što je ličilo na život i imalo njegov smisao. Razmišljao sam kako jednim potezom da pokvarim njihove napore?

Onda se dosetih: ako je noću uguraju kod mene, upaliću svetlost! Prvo ću se u mraku skinuti pa ću posle pritisnuti prekidač (već čujem njen krik!). Samo da ne pristane pošto joj sve kažu o meni - pokvariće mi zadovoljstvo!

No, lecnu me misao: a šta ako dovedu grbavu, ovakvu kao što sam ja?

Ali potraga za mladom se odužila danima, tako da je u meni splasnula bilo kakva želja da odlučujem s kim ću biti celog života u ovoj gluvari od sobe.

Međutim, od onog časa kad čuh šta je sve radio Bogdan Maričić, promenih mišljenje o izgledu svoje supružnice. Izvršiti pet silovanja, koje polujavnih, koje tajnih, napraviti proneveru i imati tako zgodnu ženu i četvoro dece - e to ne može! Reših da biram i da probiram.

Reći ćete: "Ti si, Petre, grbavko".

"Ako" - odgovoriću vam - "grbav je i on, samo mu se grba ne vidi. Eto, u tome je razlika između njega i mene, samo u tome."

I još nešto: njegova grba je strašnija, unutra je, od nje mu se duša ne vidi, pocrnela je! Da, duša mu je toliko grbava i crna, a telo mu je čovečije, i ono zavarava. Pitanje je ko je veća zver: on ili onaj čergar, berač šljiva, koji uradi onu strahotu s devetogodišnjim detetom?

To ću kasnije, kasnije ću uporediti zveri u ljudskom obliku, zanima i mene koja je veća od njih dvojice?

Mislim da je Maričić manja; isto mišljenje deli i klatež Đunisa.

One devojke su stupale u odnose s njim, neke kao zaljubljene, a neke zato što im je Bogdan obećavao posao; navodno, mogao je da ih protežira, što se kaže.

A taj čergar? Pa on je silovao dete!

"Uza zid s njim!" - čuh Borisava Vujičića kako u kuhinji Đunisa urla protiv tog bolesnika koji se našao na berbi šljiva u ovim predelima i koji je presreo dete na putu iz škole.

Istinu govoreći, i Borislava bi čovek mirne duše mogao uporediti s onom dvojicom, zbog njegovih predratnih gladnih godina i njegovih poratnih batinanja drugova iz detinjstva.

Živeo je nekada u ovom vilajetu čuveni pravdoljubac i živa reč gladnih, Koka ćevabdžija, i kažu da mu oko nije moglo izdržati glad sirotinje pa je davao i davao. Od sedmoro dece ostanu mu samo ćerka Vida i sin Cale, ostale odnese rat, tuberkuloza i pakao Kolubarja.

U osvit mrazne januarske zore, oštre kao brijač, Koku strelja crna falanga; fašija nije mogla da sluša priče Kokine o tome kako će njena rasa završiti pod Moskvom.

Na nesreću Calovu, godinama kasnije, on sazna za neke sumnjive poslove svojih pajtaša s ulice; a kako je bio iver od tvrde klade, ne hte izdati. Obrađivao ga je drug iz detinjstva Borislav Vujičić, iznuđivao iz njega priznanje, kao što su to činili Turci Lijevljani sa starim Vujadinom i njegovim sinovima.

Valjalo je biti tvrd i izdržati prst debeo glogov štap, odeljan i beo kao Kokina smrt.

Zvizne Borislav onim glogovnjakom, a Cale vidi ruka mu u krznu, samo ona kojom udara - "Je l' to vraćaš ono što si pojeo kod mene i u šerpi odneo za svoje?" pita Cale, pa mu kaže vreme i godinu kada je to bilo.

Odriče Borislav Vujičić i udara li udara.

A Cale vidi: i druga mu ruka, do ramena, u krznu - "Je l' to vraćaš šerpu čvaraka od Kokinog poseka u zimu trideset i osme, Borislave?" pita ga.

Vujičić, besan kao zver, udara zato što ga Cale podseća na ono vreme kad je bio gladan kao pas, a njegov drug iz detinjstva vidi: nema Vujičić više ljudskog lika, već lika pasijeg i telo mu dopola u krznu.

Elem, nosila mladost Cala, ono jedino što je oduvek sirotinju držalo, ali došle godine, stala da pritiska starost. Ne može, kažu, Cale kašiku da drži dok jede. Žena ga hrani, ruke mu se oduzimaju.

Živi Cale, vele, negde u preku, u Sremskoj Mitrovici. Pa kad uz pomoć. ženinu s jelom završi, kaže: "Neću umreti dok mu o kraju ne čujem. I za Đuričićev sam čuo."

Nego, da se vratim na mog ispisnika, tog tipusa, Bogdana Maričića, poznavao sam ga još iz gimnazijskih dana. Bio je to momak gorilskoga tela, grbavog nosa, očiju usađenih pod nisko čelo. Delovao mi je gušterski, mada je još tada, kao đak realke, bio vučje napastan; ženskadija je večito s njim imala muke.

Vremenom, kao puno toga, izgubio sam ga iz vida. Tek nedavno čuh kako je nada i perjanica. građanin što kažu, prvoga reda.

Kad je sve to puklo s njim, mislim, kad su ga zatvorili, ispostavi se u čaršiji da nije baš sve tako fino i po loju u njegovom životu, a u beogradskoj "Politici" iziđe o njegovim najnovijim delima. Nego, da ne dužim, povuci-potegni, na sudu ispadne da su one ženske zloupotrebile njegov najnoviji nezavidan položaj, u koji ga je gurnula gradnja kuće od osam stotina kvadrata, pa su ga i one tužile!? Utvrđuje se da one nisu bile prinuđene na spolno opštenje, već su bile zaljubljene u njega, a pred sudom su njihove izjave bile nedorečene i maltene bezumne!?

Što se tiče ucena oko zapošljavanja, opšti zaključak je da je tih nekoliko devojaka pristalo da legne s njim nadajući se poslu, što je stvar ličnog morala. S obzirom da u borbi za opstanak čovek nema velikog izbora (uzmite koliko ja imam muka oko toga), tim devojkama bi trebalo oprostiti, ali je nedopustivo što se povodom prve afere optuženog javljaju kao oštećene strane.

A sad, dosta o glupostima! I gadostima! Zamislite mene, grbonju koji bi trebalo da dođe do posla preko kreveta? Kakve su, molim vas, moje šanse? Nikakve, dragi moji, Nikakve! Šta meni ostaje u takvoj prilici? Evo, pokušaću to da razjasnim.

Pošto je, sam po sebi, moj najveći problem ženidba (to isto mišljenje deli fukara oko mene), želim da me neko opovrgne u tvrdnji da mi moj položaj kičme daje za pravo da budem ubica!

Šta kažete, vrlo smela tvrdnja, zar ne?

Ubica, dragi moji, i to vrlo javno! Poslednji, najnesposobniji advokat bi me odbranio! Mene, valjevskog Česmena ili Džeka Trboseka, uzmite kako hoćete. Oni su krili svoju krvštinu i zločin, a ja ne bih morao! Ja sam grbavac, to mi daje za pravo da ubijem i davim naslađujući se ženskom puti.

Petre Miklovdžiću, Perice, Petruška! pa ti preteruješ, streljali bi te, to je zločin, ne bi te grba spasla.

A, jok, ne preterujem ja, vi me ne shvatate dovoljno, niti ovakav život kao što je moj. Kad jedan prav, zdrav i, kažu, neodoljiv zavodnik dolazi silom do slasti telesne, ja s grbom mogu da radim što mi je volja!

Ovakav način razmišljanja doveo me je u krajnost, zapao sam u problem koji se odnosio na ženu koja je trebalo da me prati kroz grbavi život.

Sve se odigralo naprečac.

Kao ni o mnogo čemu u kući, tako ni povodom svoje buduće žene nisam hteo da se izjašnjavam.

Tog jutra, za stolom, našli smo se samo mi Brandići. Očuh je nagvaždao o mojoj ženidbi, kao da ima zauške, dok se mater uzdržavala da ne prasne. Dragutin Brandić je tom prilikom pokazao svoju najružniju osobinu: oduvek se trudio da svoje metiljave stavove prikaže kao neprikosnovene. Mogla je to biti, kunem vam se, poslednja belosvetska glupost, ali ako on misli da je vredna pažnje, morala se priznati.

"Ne mo'š biti više devstvenik. Šta će reći svet?" najzad propišta očuh, pa dodade kako je ovih dana izdan molban za mene i da ne bi bilo loše da preko balega, za punog meseca, mokrim u reku, možda ću se ispraviti.

Ovo poslednje što je rekao toliko me razgoropadi da mi iz šake ispade dusa hleba, odgurnuh šolju s mlekom, isprsih se i rekoh promuklo: "Hoću da bude lepa da se za njom okreću!"

Pogledali su me u čudu.

Istinu govoreći, pribojavali su se da ću odreći ženidbu, ali način i glas s kojim sam zahtevao ženu, to ih je zaprepastilo.

"Vidi, vidi đuvegiju", pokuša očuh da se našali.

"Nemoj slučajno da dovedete kakvu grbušu", rekoh još bešnje.

"E, to će ići malo teže", zajedljivo će očuh, uvukavši glavu u ramena, jer je Milevin udarac mogao da dođe kao grom iz vedra neba.

"Onda nema ništa od ženidbe", kazah, ustajući od stola.

"Al' ti ne radiš", zavapi očuh, osetivši da je preterao.

"Dosta!", izdera se Mileva i udari šakom o sto - "Za mnoge nema posla pa svet živi i dalje! Ženićeš se, pa da ti je majka-Janja!"

"Hoću, al' da bude ko vila Raviojla." "Koju ti mi dovedemo!" "Neće moći", odgovorih joj.

"Vidi, vidi kako bira", stavi se podmuklo očuh na Milevinu stranu.

"Dragutine! Smanji piće!" vrisnuh van sebe od besa.

Milevin pauk skoči, pa će ti meni: "Kuš!" - i ko sanćim uhvati se za kaiš.

"Što ga cveliš? Oćeš malo da te bacim u Kolubaru?" zapita ga Mileva i sevnu očima.

Dragutinu izbi žvak po usnama i on polagano odšepa do svog otomana.

Kad sam zatvorio vrata iza sebe, pomislih: "Bože, ništa nema upornije od ove žgadije koja me okružuje."

Jednoga dana, s večeri, poslali su me negde, izmislivši posao. To sada nije ni važno.

U varoš iziđoh zajedno s očuhom. Kad se vratismo, odavno beše mrkla noć. Osetio sam da su mi nešto spremili te odbih večeru i zakoračih u sobu. No, sa stolice skoči Mileva, snažno me uhvati i privuče k sebi.

Zenice su joj gorele i bile ogromne.

"Ako me ne poslušaš, izvrengijaću te po mokrom telu. Svetlo da ne pališ, flaster sam stavila na prekidač jer je došla!" prosikta i gurnu me prema vratima sobe.

Unutra beše nešto oskudne svetlosti koja se provukla pored Mileve. Potom čuh, sasvim dobro, vrata se iza mene pritvoriše i škljocnu brava.

Prvo što nazreh, jednim okom, bili su peškiri zastrti po staklariji. Kao nekada, pomislih, u detinjstvu, samo ovog puta nije zbog mene već zbog nje.

"Dođi 'vamo", čuh ženski glas.

Ja koraknuh prema krevetu. I pored toga što me je Mileva upozorila, uplašio sam se prilike u mraku, pod jorganom.

"U krevetu sam", ponovo se oglasi ona.

"Znam", glasnuh. "Slabo vidim."

"Ništa, ništa, evo me!"

Osetih joj šaku odozgo po svojoj. Trgoh ruku. Poželeh da priletim prekidaču, ali se setih.

To dolazi na kraju, moj Petre Miklovdžiću", pomislih.

"Čega se plašiš? Da skinemo ove krpe, barem onu s prozora. Možda se bojiš mraka?"

"Ne, ne", glasnuh.

"Ja se plašim mraka."

"Kao da smo mrtvi", rekoh i prestadoh da drhtim.

"Ja sam Kosara."

"Poprstenovali su nas?", upitah.

"Biću tvoja žena."

"Nećeš."

"Hoću, tako je rekla tvoja majka."

"To mi je nemajka, a ono mi je očuh."

"Nesrećan si. I ja sam bila."

"To je tvoja stvar!", rekoh grublje i primetih da je prestala da diše. Uplašila se, a ja sam bio nervozan. Trebalo je da zatražim da mi napravi mesta pored nje, u krevetu, ali nemadoh smelosti za to.

"Odi", reče mi pomerivši se.

Umesto da legnem, sedoh na krevet.

"Nećemo biti srećni!" uzviknuh očajno.

"Bićemo, samo lezi pored mene."

"Nećemo", odgovorih, osećajući kako me steže oko pasa. Stadoh da uzmičem; činio sam to sporo, u mraku su me stizale njene šake.

"Lezi pored mene", čujem njen molećiv glas i osećam kako mi se suze slivaju niz obraze. Više nisam mogao da izdržim. Ispružih se pored nje.

Bila je topla i glatka.

"Nemoj da me dodiruješ, budi mirna", mucao sam ispunjen strašću i strahom da će, pod prstima, osetiti moja nakazna leđa. Bila je vrela i vlažna između bedara dok sam je nasumce, van sebe od sreće, ljubio.

Kad je zaspala, polako ustadoh i poskidah peškire s ogledala i prozora.

Napolju se zarila neka čelična svetlost po nebesima; iz daljine se oglasiše petlovi. Stao sam iznad nje.

Zna li šta će ugledati kada se probudi? Čim se razdani, rešio sam, probudiću je da vidi svog ženika pored sebe, onoga koga će gledati celog života, ako ostane.

Onog momenta kad sam osetio drmanje shvatio sam da se budim. Kosara se probudila pre mene, želela je nešto da mi kaže.

Razdanjivalo se, u sobi je bilo polumračno, a ona je bila nagnuta nada mnom pričajući mi svoj san: "Čudno, kažu, kad promeniš krevet i sanjaš, to je istina. Prosi me strašna nakaza i rugoba, grbav čovek, a ja se branim pominjući tebe; kažem mu da imam verenika, a on mi odgovara: Pa, to sam ja, Kosara! i pretvori se u lepog mladića sjajnih rubina na sebi."

Obli me hladan znoj, stadoh da ceptim, učinilo mi se da me trese sedam groznica. Lagano se pridigoh i sedoh. Još ništa nije primećivala. Možda su joj saopštili, pomislih, i okrenuh se k njoj malo postranice. I dalje je ćutala. "Kosara, ja sam patnik", rekoh i zakoračih ka prekidaču.

A kad svetlost planu ona ciknu i poskoči u krevetu pa se pribi uza zid.

"Nisi grbava kao ja!" viknuh i pođoh k njoj. Drhtala je. Uto se zabele dan. Sjaj njenog vrata i ramena me zaseniše, nikada ništa lepše nisam video u svom grbavom životu. Gorko se pokajah što upalih svetlost. Ali drukčije nije moglo; kad-tad bi primetila.

Bacih se na kolena pred njom! Molio sam je da ostane, tako, samo da je gledam.

"Uneću drugi krevet u sobu. Ti spavaj na njemu. Molim te, ne ostavljaj me!" vikao sam izbezumljeno.

Bila je preplašena mojim ružnim telom, mojom grbom i jednim okom!

"Bože!" uzvikivao sam u očajanju, "nema ničeg ružnijeg od mene! Ničeg tužnijeg!"

"Petre", progovori grcajući, "ostajem pokraj tebe, samo prestani, smiri se."

Preletelo je nešto preko njenog bledog lica nalik na senku novog dana. Pomogla mi da ustanem s poda. Čak me i zagrlila! Mene, svoga jedinog grbonju! I tada, ne znam zašto, počeh da se smejem. Smejao sam se i plakao raširenih ruku u slaboj svetlosti sobe, u prasku zore kraj njenog bledog anđeoskog lika. Smejao sam se i plakao kao lud, dok je ona tiho ponavljala: "Smiri se, Petre, smiri se."

Posle nepunih godinu dana provedenih s Kosarom, moje zdravlje se naglo pogoršalo, dopao sam bolnice, a žena mi je očekivala dete. Nagovarao sam je da me napusti. Sve ću ti oprostiti, govorio sam joj, nađi drugog. Ali ona je odbijala. Moja Kosara je čeljade s dva razreda škole, svetlih očiju, širokog osmeha. Obećavam, kad se vratim u Đunis - kleknuću pred njom, sklopiću šake, i reći: "Molim te, nauči me da ništa ne znam! Da budem nasmejan i nevin kao ti!"

Kula vavilonska

Beše rešio Mitar Črmanović da zida kuću: ogromnu, s više spratova; kakvu ljudsko oko još nije videlo u ovoj varoši.

U nedelju, sve do podne, pričao je grozničavo svojoj ženi o tome kako će je sazidati. Strpljivo ga je slušala povijenih leđa, oborenih očiju, sva tamna u licu. Kad je završio svoju dugu, nervoznu priču, ona ga upita: "Zašto? Mi nemamo decu. Ova kuća je dovoljna za nas dva živa groba."

Tako je Jerina završavala s njim svaki razgovor; uvek je bilo to - "dovoljno za dva živa groba." I decu je uvek pominjala, mada nije uvek imala razloga za to; ali, uvek ih je pominjala. Tada bi joj se lice smračilo, postajalo bi još ružnije, a sitne crne malje ispod nosa uočljivije.

Iako nije svaljivala krivicu na muža, kako to često među supružnicima biva, Mitar se, kao pod žestokim udarima, povijao, stiskajući zube do prskanja. Posle takvih njenih reči obično bi ćutali satima; odmeravali bi se, zagledani jedno u drugo, kao da su videli, negde u dubinama svojih tela, ono nerođeno dete. Čija je krivica, nisu ispitivali, a za tolike godine zajedničkog života lekara i lečenje nisu pominjali. Kao da su se dogovorili da krivica bude obostrana; i da je tako nešto, bez dece biti, jedino moguće.

Črmanovići behu rođaci iz drugog kolena. Otac Mitra Črmanovića, jedna časna starina, opominjao je svoga sina, no kako on beše uporan u svome naumu, otac mu prepusti na volju rekavši: "U moju kuću gledaj da s njom dolaziš što manje. Daj Bože da budeš srećan."

Minuše godine neosetno, kao prah i dim. Jednog dana, Mitar primeti da je zaboravio da se smeje, osećajući negde, u dubini duše, kako mu je zanavek izmaklo nešto veliko i svetlo. Ipak, ne htede da poveruje da je sve izgubio.

"Za koga da radim?" glasno se upitala Jerina Črmanović, jednog dana, po izlasku iz kancelarije. I više nije otišla na posao.

A Mitar se na poslu zadržavao što je duže mogao; kasno uveče vraćao bi se kući, i tu postajao svestan da u praznim ženinim pogledima leži njegov najveći umor, beznađe i strah od onoga što će biti sutra, i što će (znao je) ličiti na ovo danas.

San nije hteo na telo samleveno umorom: sve što je u radu, za dana, uspevao da zaboravi, vraćalo se u mraku nesanice. Otac ga je nemo posmatrao; činilo mu se da stari zna njegovu sudbinu, iz dana u dan, sav njegov sutrešak, čak i kraj! Mnoga lica i najmanji događaji - sve bi odjednom postajalo tako važno u mraku sobe i nesanici, sve bi se okrenulo protiv njega.

Te nedelje, kad je počeo razgovor o novoj kući, reči su provalile iz njega kao bujica: o tome kako mora zidati, zidaće je i ako ne htedne ona da mu pomogne! Kako sazidati kuću, onu najveću, znači biti prvi u varoši, i on će sve učiniti da taj san ostvari!

Žena mu ništa nije odgovarala, ćutala je i gledala prazno i odsutno. On se nije dao, ličio je na davljenika koji se hvata za slamku. U jednom trenutku pomenuo je dete; ali tek pošto sazidaju kuću! "Da!" uzviknuo je, "ono će doći zajedno s novom kućom!"

Blesnula je čudna svetlost u njenim očima. Potom je na njenim tankim usnama zaigrao smešak, tanušan i jedva vidljiv, i njemu je postalo jasno: "Zidaćemo! Zidati!" povikao je, osetivši suze u očima.

Ko zna koliko godina posle ženidbe nije stupio na prag kuće u kojoj se rodio?

Posle majčine smrti, na dan sahrane, našao se sa svojima na seoskom groblju, u dubokom snegu Gornjih Košlji, negde u planini visoko iznad Drine.

Nije ni otresao prašinu sa sebe, a otac mu je rekao: "Znam, došao si da prodaš svoj deo."

Pokušao je da objasni kako je u pitanju nova kuća. Objašnjavajući, silio je sebe da se osmehne.

Posmatrali su ćutke grčeve na njegovom licu.

Činilo mu se da ga jedva prepoznaju, kao da im je u kući stranac, i to iz grada, što uvek ide na loše; u svakom slučaju, nekakav nevoljko koji je zalutao u ovoj vrleti.

"Ja sam još živ" - rekao je stari, a to je značilo da nema deobe.

Od njih bi mogao dobiti samo kreč i nešto drvne građe; ništa više s ove vrleti; a i to što bi dobio od njih koštalo bi ga đavo i po dok prebaci do Valjeva. Onda je nastala tišina, kao da do groba nisu imali više šta da mu kažu. Braća su očekivala da ustane i napusti kuću. Želela su to iz dubina svojih bića, i (on je to lepo osetio) kroz njega su videli jednu prokletu nerotkinju, ženu kojoj je do gradnje kućerine s dva sprata a koja nema dece.

Osetio je kako mu znoj probija kroz kragnu bele košulje, nervozno je popuštao čvor na kravati.

To što se pojavio pred njima kao činovnik s dobrom platom - rušilo se i topilo kao lanjski sneg. Gledali su pred sobom lepo obučenu i nagojenu lisicu sapetu gvožđem ispred kokošarnika; na njegovom znoju naslađivala su se braća.

Prema njima i ocu nije osećao nikakvu ljubav, bio je ravnodušan za sve njihove nedaće ovih godina, a po prelasku u grad nije ga zanimalo više ništa što se odnosilo na njihove živote. Međutim, ovo što je sad video u njihovim očima bilo je oličenje prigušene mržnje, bez glasa i pokreta.

"To je zato što su ostali ovde, a ja se dočepao varoši", prođe mu misao kroz glavu.

Napetost je prekinuo otac koji je ustao od stola i lagano ušao u sobu s podom od nabijene posivele zemlje. Dugo je nešto lupkalo tamo, iza zatvorenih vrata, kao da je stari Črmanović preturao sedam začaranih kovčega s blagom.

Mitar je gubio dah od tog šuma, dok su se braća zbunjeno zgledala.

A kad se Nikodim Črmanović vratio iz sobe, izgledalo je da ništa nije izneo iz nje. Prišao je stolu, stavši tačno iznad njegovog znojem orošenog vrata.

"Evo ti, ovo je tvoj deo. S kućom i malom nemaš ništa više", rekao je vadeći iz džepa novac uvijen u novinsku hartiju.

Srednji brat poskoči i nešto zausti. "I on mi je sin", preduhitri ga Nikodim; i na tome se svrši.

Dobijeno pred njim nije prebrojavao. Dobro je poznavao svog oca i bio je siguran da je tačno dobio svoj deo. Znojavih dlanova, strpao je novac u džep i odmah ustao. Pokušao je da kaže nešto, mrmljajući. Tek na vratima uspeo je da izusti ocu, koji je sam pošao da ga isprati: "Svi grade."

U rasklimatanom autobusu, na lokalnoj liniji, osećao je pod laktom, duboko u džepu, gutu s novcem i smeškao se zagledan u brda, dok mu se znoj hladio po leđima. No, baš tada, u tom trenu, pomisli na Jerinu. Šta će ona reći kad joj ispriča ovo sa svojima?

U poslednje vreme se sve više oslanjao na njene sudove. A i ona kao da je postala drukčija, mekša i privrženija; kretala se življe po kući, pričala kao nikad do tada, zapitkivala kako ide sa nabavkom materijala; ništa nije moglo bez nje: htela je o svemu da se pita i da odlučuje.

Jednom prilikom pokušao je da je nagovori da se obrati za pomoć svojima. Odbila je to s gnušanjem i srdžbom; činila mu se kao žena koja nigde nikog svog nema, a imala je. Ta misao da je Jerina imala svoje nagna ga da razmišlja o sopstvenoj braći.

Dok se autobusom tresao, pokušavao je da ih odagna iz misli; upinjao se (u mislima) da brani svoju ženu. Zašto bi ona bila prokleta žena? Zašto? To je njihova zavist zbog nove kuće! Imaćemo decu! Imaćemo! grozničavo je razmišljao Mitar Črmanović, ali pogledi njegove braće, kao da su imali hrastovo korenje, lebdeli su mu pred očima.

U ulici, po dolasku, skoro pred samom kućom - sinu mu misao, vrela kao žiška, da kaže ženi kako je ovaj novac pomoć od njegovih, a deoba će doći posle očeve smrti. S tom mišlju čvrsto stupi na prag svoje stare kuće.

Zida se kad vrana počne da zeva, kaže narod, a Mitar je krenuo s gradnjom ranije, negde posle Đurđevdana. Isprva je mnogima bilo čudno što njih dvoje, tako sami, zidaju novu kuću?

Jednog dana, iznenada, pojaviše se Jerinini - Zlotovići. Postajali su malo ispred gradilišta, pa se okrenuli bez pozdrava i otišli, nije ih ni primila u kuću.

Glavni majstor na dvospratnoj zidanici Črmanovića beše Ranđel, zvani Grba, poreklom iz sela Osata u Bosni. Njegovi ga dali da izuči zanat kod nekakvog Crnotravca, posle čega je Ranđel stekao glas dobrog majstora gradeći širom zapadne Srbije. Bio je to onizak čovek, širokih ramena, žute kose, povijenih leđa; ničega nije bilo na njegovom telu što bi opravdavalo takav nadimak. Utisak da je Ranđel grbav dolazio je usled njegovih dugih ruku i povijenih leđa. Jedino što beše čudno u izgledu Ranđelovom behu njegove oči - jedno mu beše žuto, a Drugo ljubičasto. Isprva; s gradnjom beše sve u redu. Mitar je poštovao rad i zahtevao majstora Ranđela, njegovog suvonjavog kalfe dečijeg lica i ostalih pet zidara. Ni oko materijala nije bilo većih problema, mada se govorilo kako cementa i cigle s vremena na vreme nestaje. Mitar je vodio računa da zidarske nadnice isplaćuje tačno i na vreme, svake subote, uočivši da je glavnom majstoru naročito stalo do toga.

Ali Mitar iznenada promeni naum. Reši da dozida treći sprat. I pored toga što je bio svestan da novaca neće biti i za taj sprat (koji nije bio predviđen prvobitnim projektom) Mitra Črmanovića je nešto gonilo na to, nešto mnogo jače od njega samog.

Redovna isplata zidarima je, u prvo vreme, počela da kasni, a potom i da izostaje. U sveopštoj gradnji materijala nije bilo nedeljama, a kad bi se pojavio na skladištima planuo bi za tili čas. Zidari su zbog njegovih neispunjenih obaveza prikriveno gunđali i radili sporije; ono što bi ranije ozidali za dan, sada su podizali tri dana.

Mitar postade grub i osoran prema graditeljima, njihov rad ga nije više zadovoljavao. U zidarima je video svoju braću i mrzeo je te ljude iako je bio svestan da je krivica njegova. U raspravi oko nadnica kao da nisu govorili istim jezikom!? Mitar im je zakidao naplaćujući ono što im je dao da pojedu u toku dana.

S večeri, po odlasku zidara sa građevine, on bi odmah izlazio gore među skele i tu ostajao dugo u noć, posmatrajući odozgo prolaznike.

"Kako su ništavni. To je zato što ih gledam s trećeg sprata", vrtela mu se jedna te ista misao po glavi.

"Hoćeš li leći, čoveče?" pozivala ga je Jerina, držeći ručku lampu u rukama - "Gluvo je doba noći", dodala bi, čuvši teški bat koraka odozgo iz mraka.

Ponavljalo bi se ovo skoro svake noći. Črmanović je posrtao, umoran kao zver svaljivao bi se na ležaj.

"Mitre, neke džukele dižu treći sprat. Mi moramo četvrti", reče mu Jerina jedne noći, pošto ga je svela s nedovršenog sprata.

"Moramo", odgovorio je, dok mu je san gasio sjaj u zenicama kao da je smrt, a ne odmor.

Dolazila je rana jesen. Rad na Črmanovića zidanici nekako je odmicao. Svaku ciglu umalterisanu u zid Mitar je osećao u venama kao krv.

Jednog jesenjeg dana priđe mu Ranđel na gradilištu i reče: "Neću više ovako, domaćine. Nismo se ovako dogovorili. Isplati mi i traži druge ljude, ja povlačim svoje."

Bunio se protiv ovakvih reči Ranđela majstora, ali je to radio nevešto i ispadao smešan pred njim. Osećao je jezu od pogleda koji je dolazio iz žutog i ljubičastog oka; sličan beše detetu koje je pogrešilo u svojoj igri.

"Svi ste se dali u gradnju, kao sumanuti, a niko neće na vreme i pošteno da plati", reče Ranđel Grba, i nehajno podiže dugu ruku ispred sebe, pa je opusti. Odmah iza njega stajao je kalfa dečjeg lika, s mistrijom umazanom krečom u ruci, i posmatrao Mitra naivno kao dete.

"Važno je da ću platiti. Sačekaj", promuca Črmanović.

To izazva jedak osmeh na majstorovim usnama: "Za mene je najvažnija subota kad dobijam novac, to je moj dan u godini! Imaš li ili nemaš da isplatiš?"

Nije imao kud. Pristao je da isplati sve do dinara u prvu subotu koja je dolazila. Tako su dugovi prema zidarima bili izmireni, ali Mitar nije imao više čim da kupi materijal koji mu je nedostajao za dalju gradnju. Ubrzo cene građevinskom materijalu skočiše skoro duplo.

Nekako tih dana stiže Črmanoviću najmlađi brat. Otac im beše na samrti. Njegova želja je bila da pored svog samrtnog odra vidi sva tri sina.

"Kako mogu da ostavim kuću? Neka dođe u bolnicu, biću pored njega svaki dan", izlete iz Mitra laž koju kao da je godinama spremao.

"Otac kaže da beskućnici i ološ umiru u bolnicama sveta, bez sveće. Ti dobro znaš, on u bolnicu neće", kaza najmlađi brat, i ostade kod Mitra tri dana da ga sačeka da svrši preke poslove pa da krenu u selo. No, sva tri dana, do duboko u noć, pri svetlosti sijalice, Mitrov najmlađi brat je radio s njim na kući. Počinjali su s poslom pošto bi zidari s prvim sumrakom napustili građevinu. Onako u noći, pri svetlosti sijalice, Mitrova kuća, puna tesnih hodnika koji se dizahu uvis činila se najmlađem bratu kao džinovski oglodan volovski kostur uspravljen i mračan.

Izjutra rano, četvrtoga dana po svom dolasku u grad, trže se iz sna najmlađi brat i reče starijem:

"Moram da idem. Usnih, čini mi se da je otac izumro."

Mitar je pokušao da ga zadrži, ali kako je brat bio uporan, on ga isprati s rečima da će i on odmah poći za njim.

"A sad", reče Jerina mužu pošto se vratio, "nećeš ići u Košlje, već kod advokata da tražiš svoj deo!"

Samo za trenutak bi zbunjen, a onda se seti pređašnje namere: "Da", reče, - "sudom ću tražiti svoje."

Kako je došao narečeni dan da se izmire novi zidarski dugovi - i kako to Mitar ni ovoga puta nije učinio na vreme, Ranđel sa svojima reši da ga napusti, a dužnika da preda sudu. Tada Mitar, po Jerininom nagovoru, pokaza svoje svinjsko lice rekavši: "Oni koji imaju zidarske dozvole za rad dobiće novac, a oni koji nemaju, s njima neću više da razgovaram." Potom između njih izbi svađa, koju Ranđel prekide s neobičnim izrazom na licu, pristavši da sačeka isplatu nadnica.

Od tog trenutka Mitar je prisluškivao svoje zidare iz prikrajka; kad god bi mu se ukazala prilika za to, bio je u njihovoj blizini. Jedan od njih petorice, čuo ga je, kleo mu je kuću poželevši da se sruši.

"Mogla bi i da se sruši, kao što kod mene može da stoji bez temelja", odazva se Ranđel na to, "ali šta bi drugi rekli? Srušila se pod Ranđelovom rukom"

Imao je osećanje da mu se utroba prevrće od ovih reči.

"Srušiće je ludaja sam, jer hoće četvrti sprat" - završi Ranđel Grba, što izazva smeh kod ostalih zidara.

Jednoga dana, iz prikrajka, ču novu priču: "Nekakav nesrećnik", poče Ranđel, "koji je argatovao godinama po Austriji, reši da za kratko vreme sazida ogromnu kuću s liftom. To se dogodilo negde u okolini Ćuprije. Dao on zidarima mnogo hiljada šilinga, samo da što pre sazidaju. A kad dođe vreme da se useli, prolomi se strašan tresak i pola kuće se sruči na zemlju odakle je dignuta. Skupi se celo selo da vidi pad najveće kuće u okolini. Pade i istraga povodom rušenja, ali niko nije mogao da rastumači zašto je pala. U zlo doba pojavi se beloglavi starac koji reče: Ljudi koji su ovu kuću digli nisu vični zidanju ovolikih kuća na ovom tlu. Do mraka će pasti i ostalo, čim se dosuši. I stvarno, s prvim mrakom sruši se i ona druga polovina. Kažu da se onaj vratio u Austriju i da još argatuje tamo ne bi li podigao još veću kuću, ili umro u tuđini ako to ne ostvari."

Hvatao ga je stid - i više od toga: osećao se jadnim, ali te Ranđelove priče prosto su ga mamile da ponižavajući se osluškuje kao zver; a i kuća ga je progonila; nije prezao ni od čega samo da je završi.

Svi (osim njega) znali su da je tu negde i da ih prisluškuje.

"Proklet čovek, i kad mu ponudih posao na kući", pomisli sav napet zbog onog o čemu su zidari pričali. Mogao je da namesti Ranđel majstor (čuo ga je kako tvrdi) gredu venčanicu na rogovima kuće da škripi uvek u gluvo doba noći, bilo-ne bilo vetra.

A svog kalfu Ranđel je našao ovako: imao je mnozinu zamenika, neki poumiraše kao domajstori kod njega celog života. Ali, dete Rada (tako je nazvao kalfu kome beše drugi kum) izabra zato što je osetio da će jedini moći da primi zidarsko znanje do kraja - krunu zanata. Već. je dugo, ima tome godina, dete Rade kalfa kod njega, ali niti je on više dete, niti je majstor sredovečan čovek; tvrde da je Radu već četrdeseta, a Ranđelu se ne mogu izbrojati. Kad ga je prvi put sreo, Ranđel ga ovako primi: postavio mu je nekoliko čudnih pitanja, od kojih je najčudnije bilo ovo:

"Je l' ti babo živ?" a znao je da mu je otac odavno mrtav.

"Jeste. Samo, odavno ode na dalek put", odgovori dete Rade.

"Vele, sinko, kako ti je babo umro, a ti se nisi ni rodio?" upita ga Ranđel, tobože kao da ne zna.

"I meni tako rekoše, al' im ne verujem. Babo mi je na dalekom putu i vratiće se."

"E! od tebe će biti nešto, sinkoviću!" uzviknu Ranđel majstor, te tako dete Rade osta kod njega. No, istinu govoreći, beše to samo priča koja je kružila o njima.

Zašto Ranđel majstor s kalfom ostaje pošto zidari odu? Šta oni traže po mraku u vrhu nezavršene kuće? pitao se Mitar Črmanović, drhteći kao liska javorova.

Jedne večeri nije mogao da izdrži. Presreo ih je na izlazu. "Šta ti, Ranđele, tražiš s njim gore u mraku?" upita ga drhteći od besa.

"Tražim tvoju sreću u ovoj kućerini, pošto se uselih u nju", odgovori dubokim prigušenim glasom Ranđel majstor.

Mitra obli hladan znoj duž kičme. "Slušaj ti!" uzviknu pošto se pribra. "Da te više nisam video da dođeš! A za ovo ću te tužiti, da znaš!"

"A ko će ti poverovati, jado, u nevidljivo, u ono do čega takvi kao ti ne drže?" upita Ranđel, nekako tiše i još prigušenije.

"Da te ovde više nisam video!" prodera se očajnički Mitar Črmanović.

"I nećeš, nećeš! Ništa ne duguješ, strvu. I da znaš, mogu te kupiti za puor, toliko imam!" - dobaci mu, i nesta u mraku zajedno sa kalfom.

Po svom običaju, Mitar zakorači s namerom da obiđe ono što su zidari uradili tog dana, no zasta motreći uznemireno u tamnu unutrašnjost svoje buduće kuće.

Neka, sutra ću, pomisli, i uputi se, sav znojav, ka staroj kući. O ovome, s Ranđelom, Jerini ne reče ni reči; kaza joj samo da od sutra ne prima više zidare na građevinu.

Očekivalo ga je suđenje s braćom oko deobe očevine i s gradnjom je imao nameru da stane; a i novaca nije bilo više.

Parnica sa braćom se otegla. Mitar beše zapao u neko grozničavo i razdražljivo stanje. Bio je povazdan na novoj kući; sklanjao je gomile maltera i prašine, potom je čistio neomalterisane zidove skidajući paučinu i prašinu s njih, grebao ih je besmisleno i ono malo materijala vukao tamo-amo po hodnicima. Noću je sanjao da joj diže rogove i krov, sam, u nekakvoj zelenoj izmaglici.

Na poslednje suđenje braća su dovela čoveka koji je tvrdio da je bio prisutan u momentu kada je stari Nikodim Črmanović isplatio deo nasleđa u novcu svome najstarijem sinu.

Mitar se vratio s tog suđenja slomljen.

Nekako tih dana počelo je da se priča o nezakonito stečenoj imovini i bespravno podignutim kućama koje je trebalo rušiti. Sav užasnut, Mitar je osluškivao taj glas čaršije koji je postajao sve glasniji.

Svi papiri oko zidanja kuće bili su mu u redu. Priznanice od kredita je besomučno čitao, razgledao i nanovo slagao u kartonske kutije od obuće. I za najmanji deo kuće imao je pokriće, ali njegov strah je bio stoglav, nagonio ga je da drukčije misli i oseća.

Zatim se dogodilo ono sa nekadašnjim obućarom, koji se zapalio u kući koju su hteli da mu oduzmu. Bio je to jedan jedini slučaj od stotine stotina koje je valjalo ispitati i goniti. I, valjda, jednoga su stigli u bezakonju njegovom.

Samopogorelac je polio sebe i zidove benzinom. Ostalo je samo pocrnelo zgarište i suri spoljašnji zidovi.

Jedno od lica koje je utvrđivalo uzroke požara i smrti izvuklo je iz nagorele školske torbe knjigu na čijim je koricama sed, razbarušen čovek palio salaš iza sebe: Sluga Jernej i Njegovo Pravo - pisalo je na slučajno zaostaloj nagoretini.

U strahu, kažu, utvrditelj trže ruku, kao pred mogućnošću prvog plamena, i korice skliznuše u prah i pepeo zgarišta.

Već. uveliko beše pala noć. Na kući se Mitar Črmanović zadržao duže nego obično. U stvari, Jerina se nije pojavila da ga, po običaju, pozove na spavanje. Lutao je po zidanici. Uspinjao se i spuštao niz njena stepeništa. Kraj njegovih stopala, između šalovanih betonskih greda, zjapile su tamne dubine. Velika je! Visoka je! kliktalo je nešto u njemu. Na momente je osećao umor, i pitao se: zašto po noći toliko, kao nikad do sada? I sutra će svanuti dan, nagledaću se lepotice. Potom je iskrsnula misao, jaka kao sudbina: zašto sam pristao na zidanje tolikih hodnika!? Zašto, zar nije bilo bolje još dve prostorije umesto njih? A znoj mu je pljuštao niz lice.

Tu, u mraku, gde je spustio stopalo, bio je stepenik. Ili mu se činilo da je nekada bio tu?

Padao je s visine i udarao zidove, sve do dna gde je izgubio svest.

Sutradan ga je našla žena sveg u skoreloj krvi. Ničeg se nije sećao. Nije mogao da govori. Noge su mu bile polomljene i rebra smrskana. Beše skvrčen i crn u licu, podsećao je na veliku crnu bubu s ljudskim likom.

U bolnici (tamo gde je želeo da obiđe oca na samrti) posetila ga je Jerina. Bio je u šok sobi. Ležao je i posmatrao je kao da je ne poznaje. Napolju je besnela kasna jesen. O prozore sobe udaralo je suvo granje koje je vitlao vetar.

Negde smo pogrešili. Samo, gde? U Labudice, Perine, dva sina, oba kuljava, oba potuljena kao zmije. Imaju dve kuće. Jedna je ogromna, kao Kula Vavilonska, eno je iza nekadašnjeg Gođevčevog hana. Sva je u mermeru, a unutra sve od kristala, sve od suvog zlata. Kada Nađa, zvana Labudica, pljune, to je na stotine hiljada dinara. Neće nečiste sile, za veštičijih noći, u han, Gođevčev han, nego svrate preko puta, jer Kuću vavilonsku Labudica samo očisti, istrese od prašine, provetri i ponovo zatvori, kao da je grobnica koja očekuje večite stanare. A evo, nama? Zašto? razmišljala je tako Jerina Črmanović posmatrajući bogalja na krevetu.

"Povratila mu se moć govora", tiho je rekla sestra iza njenih leđa.

Sela je bez reči na ivicu kreveta.

On pokuša da se pokrene, ali klonu. Pomogoše mu da podigne glavu.

Jerina se savi prema tom telu u gipsu, prema tom crnom licu.

"Čim ustanem, gradićemo dalje", jedva dopreše reči.

Učinilo joj se da taj glas, koji je jedva doplovio do njenog uha, uopšte nije ljudski, kao da je dolazio iz groba.

Kralj šaha

Samo da ne bude podvale ili da neko ne bude brži, spretniji; da bude najbolji u prognozi (opklade idu i do stotine hiljada).

Dao bi i figuru prednosti protivniku (jer on je Kralj Šaha) samo da se, kojim slučajem, ne nađe bolji majstor! Ali, ovo sada, sve je tako mirno; u prigušenoj svetlosti letnje večeri, pod prisenkom kržljave šljivine krošnje, tako je mirno, kao da ne ide na dobro.

A i te, još uvek nerešene, tužbe sudu; šta li čekaju? Nova parničenja? Stari svedoci se neće pojaviti, a onda sve iz početka. I dokle?

Pravi vrtlog misli, sve zloslutnije jedna od. druge, zahvatao je srce Mikijana Filipeskua i ono je tuklo kao u deteta.

"Ne, nikada se isti svedoci ne pojavljuju na obnovljenoj parnici. Ako se pojave, onda, prevaranti, svedoče protiv mene. I, gubitak. Gubitak!" razmišlja posmatrajući modre pruge sunca koje se razlivaju na zapadu.

Biti izvaljen u poljskoj stolici nije loše; onako pozamašnog stomaka, uz oblak parfema koji lebdi iznad kose, dok se oglašavaju kokoške, a krupan vučjak udara kosmatim repom o platno naslona.

Samo da nije tog prokletog fiksa (pored briga oko parnice). Prosto da čovek ne veruje svojim očima kako je neuhvatljiv dobitak na velikom tiketu.

"Na koga da fiksiram? Oba tima su karakušljiva i bore se za opstanak u ligi", mrmlja Filipesku i na nebesima vidi nešto kao modru reku, pa sklapa oči opirući se ružnim mislima. Ipak, ne može da odoli šumu tople večeri; gvirne ispod kapaka, a ono: sve treperi, čini mu se sve oko njega, do nebesa. Kriva taraba obrasla divljom lozom, mali zeleni prozori, redovi saksija pored ljubičastog istrbuljenog zida tamnocrvena ćeramida - po kojoj su se načetili bokori čuvarkuće - sve to lebdi kao da poskakuje u letnjoj večeri. "Divna mi je kuća. Prava vila. Šteta što nije veća, ali neko nema ni ovoliko", uljuljkivao se u poljskoj stolici, utišavajući i smirujući svaku neprijatnu misao - i njemu se učinilo da se popeo i legao, kao u sedmoj godini, na Kavjor Samaljot, na Aljošin Čarobni Ćilim.

Kraljevsko detinjstvo

Kako je samo znao da priča o čudesima Čarobnog Ćilima Nikolaj Fotič Beljajev. I, evo (stvarno kao u snu), kako ga za ruke drže Nikolaj i Darja Filipesku, a on skakuće, u matroskom odelu, usta punih Aripovih luša i orasnica. Dovodili su ga pred uskršnje milhbrote pune suvog grožđa, koje su tako lepo mesile Olga Teplov i Klavdija Iljinski. Žene su ga nutkale milhbrotom, milujući ga i pominjući male nestale dečake iz Voronježa, Kijeva i ko zna kojih sve gradova iz nemerljivih daljina.

Kolutao je očima posmatrajući kako Nikolaj salutira pred svojim starim prijateljima, pozdravljajući ih kao da ih godinama nije video.

"Opet smo čuli za vaše bekstvo, dragi naš Fotenjka! uzviknuo bi Leonid Oševnee, poskočivši u mestu, nasmejao se i zagrlio Nikolaja.

"No, no, baćuška! Šta ste to hteli, zaboga miloga!? E, čemu to, baćuška?" cupkao je dežmekasti Leonid oko visokog Nikolaja Fotiča Beljajeva, bivšeg kapetana sedamnaestog pešadijskog puka iz Voronježa.

Leti kroz detinjstvo Mikijan Filipesku u tanušnom snu kao u mehuru od sapunice.

Ono kad je Nikolaj prvi put otišao od kuće strašno je bilo slušati: Darja je vrištala čupajući kose, dedica Pantelej je sipljivo ponavljao, krešteći kao stara očerupana kreja koja natuca ponešto od govora: kako njena tuga nije na mestu - Nikolaj je samo njihov samac, doduše trideset godina, ali samac, da Darja ima mrtvog muža i da on, Jerolim Filipesku, sada u grobu, naslućuje njenu vezu s Nikolajem.

"Ućuti, dedice! Ostajemo sami! Kako ćemo bez njega!?"

Tako se Darja nadvikivala sa svekrom do duboko u noć. A negde u gluvo doba noći, kad je sve spavalo dubokim snom, začuo se hrapav glas Nikolaja Beljajeva. Vraćao se bivši kapetan iz Voronježa, ali nikako mu nije polazilo za rukom da pogodi kvaku na vratima. I pevao je Nikolaj, pijan od tuge; pevao je o belim orlovima koji spavaju, pominjući njihove dušice. I Volgu je pominjao, stepe i mrtve prijatelje, plačući kao nikad do tada.

Kako je samo vrisnula Darja Filipesku, rodom iz Kišnjeva - tamo gde su šareno namalane kuće, plotovi i kapije, kola i konjski amovi - gde su ljudi i nebesa našarali.

Čim je ušao u kuću, neuspeli povratnik u Rusiju, plakao je i govorio da od Ruskog groblja u Beogradu nije mogao dalje. Grlio je i ljubio pospanog dedicu, kunući se da je mnogo zgrešio prema njegovom počivšem sinu Jerolimu, a sve zbog Darje, sve zbog žene.

"A što bih se vraćao, dedice? Svi ćemo se ponovo videti na kraju vremena, tamo, sve od Vavilona, zar ne dedice?"

"Jes, jes, sinko, od Vavilona", kao da je skočio glas s vrha dedičinog nosa. "Jes, jes, idi da legneš, Nikoljaj, umoran si, umoran", drhtao je glas dedici Panteleju.

Darja je vukla Nikolaja prema krevetu, udarivši ga (više od milošte što ga opet vidi) papučom po leđima.

Nekako je legao, očajavajući što je nesrećni kapetan, koji više nema baćušku cara i Otadžbinu. Ispovedao se Kijevskoj Trojičici moleći je da mu patnju ne zaboravi. Tražio je da probude dečaka da mu ispriča o Čarobnom Ćilimu. Pokušavao ponovo da otpevuši one stihove i - konačno je zaspao. Bekstvo kapetana Beljajeva nije se ovim završilo: morao je pred starim generalom Satnikovim da obrazloži svoj postupak, što je i učinio, nazvavši ga ludom idejom koju može da poseduje samo čovek bez Otadžbine.

Međutim, Nikolaj je vremenom učestao u svojim bekstvima i noćnim pokajničkim povracima. Ma koliko Darja bila sigurna da će se vratiti, dovoljno je bilo da ne dođe na vreme na ručak pa da ona, sva u suzama, otrči do generala Grigoria Satnikova i saopšti starom kozaku da ju je Nikolaj napustio. No kako se u taj slučaj oko bivšeg kapetana umešao Vladimir Sergejevič Iljinski (po činu kapetan u istom puku u kome je služio i Nikolaj Fotič) ta stvar je nekako legla sama od sebe. Kao da se podrazumevalo da neko od izgnanika mora da pokuša nemoguće u ime svih. Bivši kapetan iz Voronježa i dalje je odlazio, posle tih ispada, na viđenja kod Satnikova; učestvovao je na svim čajankama, kajući se svaki put zbog svojih nepromišljenih bežanija i primajući izdašne savete generalovog ordonansa Leonida Oševnee.

U takvim prilikama, stari kozak kao da se pribojavao nečeg drugog: "Nikolaj! Samo da ne budeš onaj Tatarin, onaj Levkovič, onaj izrod koji kaže da nije Rus! Zamisli, Nikolaj! On odriče! Odriče!" viknuo bi general, pa bi odmah, sav zajapuren, seo u stolicu.

Svi bi zaćutali.

Leonid bi leteo oko svog generala, preklinjući ga: "Vaše blagorodstvo! Ne uzbuđujte se! Vaše srce! Kako ćemo bez vas, baćuška! Smirite se, tako ste uzbuđeni! Ah, taj Mihailo Levkovič, taj izrod! Srpska zemljica mu kosti izbacila!" - padao je u vatru ništa manju od one u kojoj je bio general.

Dok strašno šišti iz grudi uzbuđenih staraca, čuje se tihi iskidan glas Nikolaja Fotiča: "Praštajte generale, praštajte mili moji. Jedino sam želeo da vidim Vladičicu našu, Kijevsku Majčicu, ali tako je daleko, toliko daleko", zamuca i obori glavu kapetan.

"Šta to pričate, dragi naš Nikolka? Zar vaša dušica ne zna i srce vam ne oseća kako je Vladičica naša, Spas naš, svuda s nama? Tu, u grudima, Fotenjka! Tu Ona prebiva! Nema mesta pod nebom, ni koraka po zemljici, a da Ona nije s nama! Nikolka, mili naš, izdrži još malo, brzo će ovaj život. I ne tuguj, Nikolka, ne tuguj."

Muk je zavladao posle ovih reči Klavdije Iljinski. Njene oči pune suza, sjajne kao kubeta Kijevskih crkava, i beskrajno tužan osmeh na bledom licu najbolje su govorili o malim drvenim ikonicama iz Novgoroda i Kijeva koje su ispunjavale njenu sobu.

Kod Klavdije, čim uđeš u sobu, sedam stotina sedamdeset i sedam ikonica dobijaju krila; lete i pričaju, šište krilcima oko tvoje glave, a ti, ako si nešto zgrešio, plačeš od sreće i postaješ dobar kao anđeo. Tiho mu pričaju unuke starog generala, pokušavajući da ga uguraju u Klavdijinu sobu, dok ih on moli da mu pokažu fotografiju njihovog oca, glavnog veterinara na dvoru abisinskog cara. Lep, krupan čovek s osmehom stoji među konjima, a oko njega je grupa crnih ljudi u belim odorama do zemlje.

"Ah, kakav san! Malo ih je ovako lepih", pomisli Mikijan Filipesku i poskoči iz poljske stolice. Protegnu se i, opazivši da je sunce poodmaklo u svom luku, premesti stolicu u sunčaniji deo dvorišta. Bacivši pogled na nebesa kao da se uveri da su mu dragi i mili sada u miru i spokoju. Kako samo čovek može da bude tužan u ovom strašnom životu.

Imati dedicu kome sve smeta i samo proklinje, toliko živi kao da nema nameru da umre. Pa tri sina bez majke. A da se ne govori o kanarincima, mačkama koje vrve po kući, rasnom vučjaku (kako taj jede!); sve to treba nahraniti. Sve je to na leđima čoveka koji mora, u svoj muci, da zadovolji svoju strast za šahom.

Toliko putovanja (sva ta muka oko preprodaje), turniri, igre na sreću i varoš koja te mrzi.

Mrzi! A zašto? Zar samo zato što mora nekako da se živi? Osećao se kao njegov kanarinac u igri. Izvrne se ptica glavom nadole preko visuljka i gleda ga. On joj se smejulji, ipak, hvata ga zebnja. Negde u dubini duše misli: kao i ja, kao moj život.

Taj hod, s glavom nadole, kroz život počeo je nekako posle Darijine smrti i smrti blagopočivšeg Nikolaja. Odjednom ga izvikaše: hoće na lak način da dođe do novca, kažu!

A dedica Pantelej im veruje: "Bićeš bankrot, jes, jes, pazi što ti reko!" Tako ga je ispraćao, dok je on polazio, u sitne sate, da po kafanama obrne svoj alat: s kuferčetom punim čokolada i karticama s golišavim ženskama. I, šta tu ima? Ko hoće da kupi nek kupi, ko neće i ne mora; on hoće samo da preživi.

Vremenom je sve strašnije. Cela varoš kao da postaje začarana; nekakav grad Ludiburg, a on njena glavna ličnost s glavom nadole.

"Taj život vođen natraške toliko je strašan da ne možeš ponovo da se oženiš. A ko će o deci da vodi računa? Njima treba majka", razmišlja tako Filipesku i postaje siguran da je mrtvima lakše. "Oni su bez brige" - misli, i siguran je u to.

Hotel "Bentano"

"Šta čini život teškim?" pitao se. "Ljudi! Dabome, oni, još ako su prevaranti u ortačkim poslovima, švercu i opkladama, to je tek strašno."

Ne zna ni sam zašto, ali na pamet mu pada Đan Karlo Ulkinus, inače jednostavnog imena Radomir Bašagić iz Koreje, pod Petim Pukom. Iskezi se taj, a lukav osmeh od uveta do uveta. Pa još doda: kao on je iz Palerma, sa Šičilije. Filipesku ga ispravlja: Sicilije, kaže mu, ali ne vredi, Ulkinus tera po svome; to je otmenije, kaže mu i kliberi se. Sad, to i nekako, neka radi sa svojim imenom šta hoće (shvata Mikijan, Ludiburg je ovo), ali šta mu smeta njegova kilaža!?

"Mikice, pući će vam jednoga dana debelo crevo! Sram vas bilo, pojedete najmanje tri obroka dnevno žrtvama gladi u svetu!"

Eto kakvim ga rečima obavezno presreće grozni Ulkinus. Kad zatraži savet za mršavljenje preporučuje mu vodu petnaest dana, a sledeće dve nedelje: "Akvadestilata plus dvopek s nešto soli."

Filipesku je užasnut: "Pa, mačka više jede! To je kao na teškoj robiji!"

"Jedini način da likvidirate menzu! Setite se samo hotela "Bentano" i kure mršavljenja koju sam preduzeo u borbi s vašom labušinom. Da ste imali tada poverenja u mene, ne biste pali na akvadestilatu!"

Pri pomenu tog tršćanskog hotela Filipeskua je zahvatala groznica; bio je to udarac koji nije mogao da zaboravi.

"Što li mi pada na pamet? Ulkinus je mrtav, odavno", razmišlja Mikijan i gnezdi se na stolici; oseća svuda po telu, hladno mu je, ali još bi da ostane. Da li će dedica čuti ako vikne da mu donese ćebe; starac ili dečaci, svejedno, samo da je toplije; a i sećanja naviru.

Tršćanski hotel "Bentano" imao je svoju - istoriju. Našao se, jedne godine, Mikijan Filipesku sa Ulkinusom, u Trstu. Kao i obično, zbog poslova. Samo tom prilikom, bio je s njim u ortakluku. Međutim, nađe se neka prokleta roba po povoljnoj ceni. Vidi Mikijan: mogla bi da se trostruko proda u zemlji Šumadijskoj ili Karavlaškoj. Zahvaćen poslovnom groznicom, Mikijan Filipesku uloži skoro sve u taj posao, ostavivši samo toliko koliko da plati povratak. Mogao je on, tom prilikom, da ostavi za prenoćište i večeru u hotelu "Bentano", ali mu Radomir iz "Koreje" čvrsto obeća da će mu za toliko pozajmiti kao svom starom poslovnom partneru. I dođe vreme toj sudbonosnoj večeri.

Pred Ulkinusa stiže gomila hrane, a Mikijan se osvrće u pravcu konobara, preznojava se, žali se na glad. "Prijatno, gospodine Ulkinus" - kaže mu.

A Ulkinus, preko zalogaja, odgovara: "Gracia, senjore, gracia. Uh, što je lepa večera! Grande belisimo, senjore!", i pljeska se po stomaku.

"A za mene, gospodine Ulkinus?" zavapi Mikijan.

"Uno momento, senjore, sad će stići, uno momento!" i pozove konobara: "Akva minerale za senjora" - ??? i završi s obilnom večerom. Onda elegantnim pokretom ruke izbrisa usta salvetom i pođe ka portirnici.

Očajni Filipesku, videvši da uzima od portira samo jedan ključ, sve shvata. Pritrčava mu, hvata ga za rukav. "Ne treba mi večera! Platite mi prenoćište, vratiću vam pošteno! Gde da spavam noćas!?" pita ga užasnut.

"Tamo gde sam i ja spavao šezdeset i druge u Obrenovcu, kad ste me ostavili na cedilu. Zbog onih dama, frajeri mi slomiše vilicu i baciše u jarak pored Save."

"Ali, ja sam vam tada platio večeru! Pojeli ste dve porcije šarana!"

"Jeste, ali to mi je preselo."

"Bio sam galantan, nudio sam vas!"

"To je bila vaša parada pred damama koje sam jurio zbog vaše strasti i zadovoljenja vaših osnovnih potreba - za šta niste sposobni. Zbog tih žena slomiše mi vilicu, a vi pobegoste. Uostalom, treba da skidate kilažu, a za to je potrebno spavati pod otvorenim nebom. Izvolte, čim izađete levo, odmah vam je soba bez broja, zvana Klupa."

"Prehladiću se, znate da sam osetljiv!", povikao je očajnički Mikijan.

"Imate novaca pa platite sobu. Nemojte na krstima da štedite, čuvajte se išijasa da ne dođete krivi u Valjevo."

"To mi je za povratak!"

"Poslušajte me i platite prenoćište, a sutra se peške vratite u Valjevo. Tako ćete skinuti najmanje dvaes kila."

"Ali, gospodine."

"Moram ovu jaku večeru da svarim nekako, da nemate slučajno bikarbone sode?"

"Ulkinus! Izvin'te, vi me..."

"Ćao, Mikijanuška! Spava mi se!"

Ulkinus je odskakutao stepenicama naviše. Onako, sav u kariranom odelu, činio mu se kao da će poleteti, šaren poput štiglica.

Ipak, na ovome se ne završava tršćanski slučaj Bentano - on postaje prava mora. Nekoliko nedelja kasnije, Mikijan Filipesku dobija iz Trsta razglednicu koja je adresirana na ime: Mikice Filopoviča. Prezime je nedvosmisleno govorilo o kakvom je čoveku reč. Na razglednici je bila fotografija u boji hotela "Bentano" s parkom ispred ulaza. Iznad jedne klupe bila je hemijskom olovkom ucrtana strelica, a na poleđini je pisalo da je osoba, po imenu Veronika Marićuzel, nezadovoljna posle prespavane noći s dotičnim M. F., i to na klupi, što najbolje govori o njegovom finansijskom stanju. Da je dobila reumu i da neće ni da čuje za njegove bračne ponude. Obaveštena je da dotični ima tri deteta iz prvog braka, da nema kuću na sprat, već nešto što pre liči na trap. Pošto joj je Mikica pričao kako će staru dići na sprat, ona se pita: kako će trap na sprat? Umesto potpisa, pisalo je: "Zaboravi me, nikad tvoja Veronika!"

Kakva je samo košmarna noć nastupila za Mikijana. Ustajao bi u bunilu, palio svetlost i čitao, samo čitao i uzdisao. Jedva je sačekao svanuće. Negde oko osam časova izjutra predao je tužbu sudu. Bio je među prvima; odmah iza nekih pocrnelih, prljavih i nesrećnih seljaka. Rukopis je prepoznao - to je on i niko drugi! Niko drugi do Ulkinus, Radomir iz Koreje!

"Valjam dvesta hiljada sa isplaćenim sudskim troškovima! Tražiću više, mnogo više!", kliktala je misao u njemu, dok je sav u groznici trčkarao varoškim ulicama.

Na prvom suđenju optuženi se nije pojavio, pa je ono odloženo. Na drugom se utvrđuje da je tog datuma, Đan Karlo Ulkinus boravio u Sarajevu. Silom okolnosti, kao da je znao, Ulkinus je imao putne karte i izjave svedoka s kojima je toga dana bio u dodiru.

Odavno Mikijana nisu tako izneverili paragrafi i tačke u zakonu kao tada. Pokušao je nemoguće: da podmiti svedoke. Opet krah - unapred su mu uzeli novac i nisu se pojavili na trećem suđenju.

Na ponovnom, četvrtom po redu, vapio je za izmirenjem u parnici. Ulkinus je prihvatio izmirenje pred sudom i Mikijan se jedva izvukao da plati samo polovinu sudskih troškova.

Strašni sud

Strese se od jeze. Pet mačaka, velikih kao njegov vučjak, prilaze mu sa repovima zakovrnutim uvis. Lina cvili, a dečaci, jedan drugom do uveta, smeju se i nose ćebe.

"Dobro je", misli, "to su moje mačke. Gadnog li pričinjenja", i oseća da je sve lakši i lakši.

Ćebe, kao perce, pada preko njega; toplo mu je pa se meškolji; i lagano kliznu u san.

Šta je to!? - užasnu se.

Stajao je pred nekakvim beskrajnim surim zidom. Pusto oko njega, on sam samcit. Naglo, zid se prosto otvori sam od sebe. Vidi vrata u tom zidu, a maločas su bila nevidljiva. Pomisli da pobegne kroz njih. Hoćeš vraga! iz njih izleteše preda nj dve nakaze, dva Čudajuda! Tela im čovečija, ali umesto glava i lica imaju goleme čireve, velike kao lubenice. Usta km tanki prorezi, kao što deca za Belu nedelju naprave na bundevi.

"Joooj! Majko Božja! Ko ste vi?" propišta sleđen.

"Odi der 'vamo, čekamo te!"

I hop, pa ti njega za ruke i uvukoše ga unutra. Kad uđoše, ima šta i da vidi: mračna duboka i široka prostorija. Sva je od kamena, s tavanice visi dug gajtan sa sijalicom od mutnjikavog crvenkastog stakla.

Vrata se s treskom zatvoriše iza njega, ču se lomljava kao kad se stene ruše.

Nanovo se ukaza ona sura zidina, samo sad je još mračnije. Spazi u dnu odaje dug sto od zida do zida. Za stolom sede tri prilike s crnim kukuljicama. Na zidu, iza njih, visila je ogromna sekira. Na korak ispred stola beše klupa sa nogarima visokim do grudi čovečijih. Kadli, odnekud iskrsnu Ulkinus!? Mali kao patuljak. U kariranom odelu. Nekako kao da je sav prignječen od temena pa do peta, a stomak mu veliki.

"Dobar dan, gospodine Radomire! Kako se radujem što vas vidim!" vikne, ispunjen srećom.

"Marš! Ja sam za tebe Don iz Palerma, grof sa Šičilije!"

Posle, gle ti čuda! Ulkinus ide po zidu kao mesečar, koračajući postranice po onoj suroj zidini. "Pašćete, mili moj!" krikne u strahu. "Prevarantu! Lažni šahisto!" odbrusi mu Ulkinus.

"Izvin'te mi se, Ulkinus, il' ću vas tužiti!" "Sikter! Krezubi Fišeru!" izdera se Ulkinus, pa ti skoči s onog zida, kao da nema težine, i uhvati se za gajtan, te stade da se ljulja tamo-vamo. "Pevac ti ima gonoreju!" viče i ljulja se. "Propašće ti farma, propašće ti farma!"

"Tužiću vas, čim nađem dobrog advokata!" izreče tek da nešto kaže.

"Ti si mućak jaje iz potaje! Skinućeš labušinu kad u baba-Naste trtica zaraste!" opet zakrešta Ulkinus.

Zagledavši ga malo bolje, vide da Ulkinus ima male zelene uši i da je sav žut po telu, kao kanarinac, a glas mu beše kreštav kao da je ptičiji. I Filipesku se ukoči od straha.

Iznenada, poviče jedan od onih s kukuljicom: "Ministarstvo je ovo na zemlji spremljeno za tebe, Filipesku!"

Pogleda on: a sudije listaju veliku knjižurinu.

"Ovde je sve tvoje upisano", čuje glas odnekud a u njemu snaga otkazala. Optužba beše strašna, da je nema strašnije. Uzimao je ljudima i poslednje, do kože, na svom ručnom ruletu. Krali su da bi imali da igraju kod njega. Krivokletnik i podvodač lažnih svedoka. Filipesku se pozivao na težak život, opštu skupoću, mnogočlanu porodicu, pominjao je da nema posla iako je abadžija po struci. U jednom trenutku okrenuo se da zatraži pomoć od Ulkinusa.

Radomir Bešagić je mirno sedeo i, videlo se po izrazu lica, uživao u njegovim mukama pred strašnim sudom.

"Maločas ste bili, izvin'te, kao veliki kanarinac!" oduševljeno će Mikijan, srećan što je Ulkinus opet kao nekad.

"Tužio si me, tužio, a ja mrtav", odgovori mu Radomir Bašagić, i gleda ga tužno.

"Tri mi moja deteta, nisam znao! Zapalio sam vam svećicu za dušicu! Oprostite mi!" krikne Filipesku, i vidi:

Diže se jedna kukuljica, uzima sekiru sa zida, govoreći mu: "Stavi glavu na panj, Mikijane Filipesku!" Pogleda prema panju.

Ima šta i da vidi: tamo iz panja kulja krv, kao voda izvorska, kulja i sliva se niz korenje panja. Vrisne i stane da beži po kamenoj odaji. Potom izbije na svetlost. Obraduje se suncu i belome danu; vidi da je pred Klještavicom.

"Još malo pa sam u Bairskoj, kod kuće. Šta li mi rade deca?" razmišlja, ushićen iznenadnim spasenjem.

Odjednom, širom se otvaraju vrata na Klještavici i iz nje izlaze: Nikolaj, Ulkinus i još neki ljudi, čija lica ne može da prepozna. Svi su šareno obučeni, odela ispunjenih kockastim zakrpama kao vertepi. Obradovao se videvši Nikolaja, a podozriv je prema Ulkinusu, koji se smeje od uveta do uveta. Svi idu prema njemu, sporo, kao da lebde. Kad mu priđoše, vidi: Nikolaj čudno obučen. Na njemu nešto kao gvozdeno odelo, u ruci drži vojničku manjerku, kao da mu je ovog trena Darja stavila ručak u nju pred polazak u "Vistad".

Iza Ulkinusovih leđa izranjaju Mile Mrčak i Mile Lisac, isto su obučeni kao i Radomir iz Koreje, liče na ilindanske glupe Avguste.

Onda Ulkinus viknu: "Za tvoju nezaboravljenu ljubav iz Trsta!" pa rasteže iz sve snage malu ručnu harmoniku.

On se seti, još iz detinjstva, Nikolajeve garmoške koju je doneo čak iz Voronježa. "Što si mu je dao? Uzmi je! Uzmi!" navaljuje na Nikolaja kao dete.

"Neka je. Hoće da nam svira. Neka svira", kaže blago Nikolaj.

Ulkinus razvi harmoniku, iskrivi usta i zapeva hrapavim glasom:

"O, Veronika, kad zlatno sunce zađe,
na tebe setim se ja,
jer nema ni lepše ni slađe!
Neverne žene su sve!
Usta su tvoja kriva,
izgledaš tako vrljava
kao da nisi živa!
I Veronika drugog pronađe,
neverne žene su sve!
Ipak, sve što se desilo
bilo je veselo
kod Veronike!"

Mrčak i Mile Lisac se uhvatili za ruke, kao da je valcer, pa igraju uz takt harmonike. Ulaze, kroz oblak perja koje se odnekud stvorilo u kafani. Lebdi ono perje svuda po Klještavici, a oni igraju svoj valcer uz Ulkinusovu svirku; njihovi starački baburasti nosevi podignuti su uvis i polovina reči izlazi kroz njih:

"I Veronika drugog pronađe!
Ipak, sve što se desilo
bilo je veselo
kod Veronike!"

I tako - sve je tiše, užasno tiše ono: "Koood Verooonikeee"; odlaze im glasovi i zvuk harmonike u neznane dubine. Tela im se raspadaju kao da su od magle i dima, jedino je oblak perja gušći i sve veći.

"Stani, čika Nikolaj! Stani! Gde ćeš?" viče i tužan je Mikijan Filipesku.

Top od slonovače

Nestalo mu daha. Prenu se čuvši glas dedice Panteleja.

"Uh! U kući sam!" prostenje i podigne znojavo lice ispod ćebeta.

"Bićeš bankrot! Jes, jes, pazi što ti rekoh! Moje penzije ne dam! Ne dam!" - krešti stari Pantelej više njegove glave, žuti mu se samo onaj jedan zub u gornjoj vilici.

"Dedice, ne muči me. Grdnih li snova, Bože moj", reče, i jedva se podiže iz stolice.

Beše pao mrak, a nebom se osule zvezde.

"Koji je datum, dedice?" pita, ušavši u kuću.

Dečaci zaglavili kašike i srču čorbu.

"Prvi avgust, što pitaš?" odgovori dedica, i već se gnezdi na krevetu u ćošku.

"Jao, prvi! Plate! Moj posao, zakasniću!" - povika Mikijan i ulete u sobicu; zgrabivši bočicu s mirisom stade pred ogledalo.

"Jes, jes, pošten svet danas prima, a ti otimaj, otimaj! Bićeš bankrot, pazi što ti rekoh! Deca ti plaču, nema u šta da umaču, a ta juri, otimaj! Bićeš bankrot!" - šišti Pantelej preko jedinog zuba u glavi.

Deca se smejulje i stružu kašikama po šerpi.

Mikijan pred ogledalom naliva iz bočice briljantin na kosu; zvižduće Tarantelu, krivi glavu, mrštim se, značajno podiže obrvu - zanesen je mišlju: "Neka misle da će se kod mene izvaditi na gubitku posle tombole. Kad im promuvam u mojoj kesi brojeve, od dvadeset neće valjati ni jedan. Ako bih naleteo na nekoga da se secamo na skraćeni tiket. Dao bih koji hoće tip. Igram sa više njih, u sredini sam, kao krupje, uvek moram da valjam" - pa opet zazvižduka svoju Tarantelu.

Zgrabivši kuferče s čokoladama i mantil, izlete napolje. Pantelej pokuša da mu nešto kaže, ali je on već bio na kapiji. Škripnu kapija i Mikijan nesta u zvezdanoj noći obasjanoj mesečinom. Ide, kao da lebdi, leprša mu mantil, a kuferče leti iz ruke u ruku, pa izgleda kao da je čas među zvezdama, a čas dole gde je teško živeti.

Vrelo je u maloj kuhinji molovanoj ljubičasto, svetlost sijalice blešti nad mušemom punom islikanog cveća i leptira, sjakte šoljice poređane u kredencu, na fotografiji zadenutoj u ram kredenca, nasmejanoj Lini, visi jezik sve do ogrlice, znoji se Mikijan, vrte se dečaci, šišti Pantelej i tiho ponavlja: "Otvaraj pendžere, vrućina, vrućina je."

Zuji magnetofon, nad njim je povijen razgaćeni Mikijan.

"Sad ćete, deco moja, da čujete tatu kako govori Sabo - Petrosijan, šahovski meč za prvaka sveta." Krrrzzzuuummm, čuje se iz naprave.

"Sklanjaj to čudo iz kuće, ne mogu da spavam!" - zavapi Pantelej.

"Smirite se, dedice, pa ćete zaspati" - umiruje ga Mikijan, premotavajući traku.

Naglo, u tišini, glas iz plastične kutije tresnu kao da je s onog sveta: "Provereno je ono oko bolesti pevca! Ima..."

"Uh!, izvin'te, tu su me mangupi prekinuli!" kaže, i munjevito pritiska, po ko zna koji put, dugme na magnetofonu.

Uspravlja se, isključivši magnetofon, s izrazom na licu kao da je nešto važno zaboravio: "Draga deco, sinovi moji!" počinje teatralno. "Vi znate, top ide..."

"Samo pravo!" povikaše tri dečaka, tiskajući se oko njega.

"Jeste, čestitam! Ali ako s topom odigrate nemoguće, naročito u završnici, on postaje slonovača! Zlato!"

"Zlato!" klikću deca.

"E pa, sinovi moji, beli topovski par rešio je ovu partiju u trideset i osmom potezu!"

Ponovo se čuje ono zzzuuummm, oči dečaka su širom otvorene.

"Pst, sa'će", kaže tiho Mikijan.

Dečaci se pretvorili u uho, ne guraju se, samo im se glave vide iznad stola. Naglo, gromoglasni glasovi iz naprave: "Hoćemo Bamberg! Hoćemo Bamberg!" čuje se iz desetine grla.

"Pst, to su kibiceri, na snimanju", šapuće Mikijan. Potom tišina, pa njegov glas, uzdrhtao i grozničav: "Bamberg! Hiljadudevetstotinašezdesetsedme, meč za prvaka sveta u šahu: Sabo-Petrosijan! Sabo, crni! Petrosijan, beli!..."

Depa su zaprepašćena: kakva su to slova, ta brojevi koji ispadaju iz kutije kao samleveni? Čini im se da ni otac više nije njihov? Posmatraju ga kako se zavalio u stolici - pogleda odlutalog ko zna gde?

"Vedžbaj! Samo mališne vedžbaj! Biće ti bankrot, pazi što ti reko", - zakrešta iznenada, iz kreveta, Pantelej.

"Dedice, ne prekidaj! Oni će biti prvaci Balkana!"

"Vedžbaj! Vedžbaj i mangupskome poslu! Bolje školu da uče!"

"Dedice, nije vedžba nego vežba! Kaži, vež, žžž", pokazuje Mikijan Panteleju.

"Samo i ti vedžbaj! Ja penzije ne dam!"

"Ne treba, dedice, biće prvi!"

"Bićemo prvi!" viču dečaci i skaču po krevetu i po dedici Panteleju.

"Bež' oda me! Bež' oda me! Bićete bankrot! Paste što vam rekoh!" - sikće, kao pun je ljutnje, dedica Pantelej.

Mačke se bude i skaču s kreveta, iz druge sobe laje Lina, dečaci vrište, magnetofon zuji, a samouvereni Mikijan Filipesku prigovara svome dedi, Panteleju Filipeskuu, starom kožaru rodom iz Kišnjeva: "Dedice, šta vam je? Da vas ne boli glava? Nećete valjda živeti sto dvadeset godina? Sad vam je devedeset pet, kako znate šta će mi deca biti kad porastu? Mislio sam da navijate za praunuke?

"Jes, jes, ti navijaš! Vidim ja! Samo ti nji' vedžbaj za propast! Biće ti bankrot! Ja još malo pa me nema, a ti vidi šta ćeš!"

Gluvo doba noći.

Deca su, kao pilići, polegala i zaspala oko svog dedice Panteleja, koji ih je prigrlio i šišti, u snu, na usta; vidi mu se onaj žuti zub. A Mikijan Filipesku je na svom topu od slonovače; ne može da zaspi, posmatrajući velikim sjajnim očima decu, svoje male pešake.

"Da nam je mali moji pešaci samo jedna dama, majka za vas, pa makar od drveta, imali bismo potez kakav nije video Balkan", razmišlja on tako, a iz zujave naprave podrhtava njegov glas odlazeći, kroz otvoren prozor, u noć.

Crna jama

Bašta koja ne rađa

Ko li vas je tako promenio u vašoj gordosti, da mi je znati? I dokle ste nameravali da me ubeđujete kako će vreme sve učiniti i da nikakvi ciljevi ne zavređuju žrtve? Dragi moji mrtvi, i vi još uvek živi, ipak sam na vašoj strani.

Dobro sam znao za vaše slabosti. Onaj sam kome ste se rugali i prepuštali poslednja mesta u vašim taštinama; čovek koji je uvek igrao glavnu ulogu na vašoj malovaroškoj pozornici. Vaš Tomislav Cvetičanin, poslednji koji sve o vama bolje zna od te trave što vas pokriva!

Duboko ste zakopani, dragi moj. Semenje ste koje neće nići. Ništa ne niče iz tih raka. Ništa.

Vreme prolazi, Tomislave, govorili ste mi. Oduvek sam znao da ne prolazi ono. Vi prolazite, gordovići i prožderi! A ono stoji; vavek je isto i sve se dešava u njemu.

Kamo vas je odvelo vaše vučije otimanje? Nijedan muzej od vaših zgradurina, nijedan park od vaše zemljurine. Samo trava i zelen zaborav. Ha! eto prave reči za vas: samo zelen zaborav. Svi ste vi jedan veliki kolubarski Zaborav!

Među grobovima Prve parcele Novog gračanskog groblja, razmišljao je i pocupkivao omanji čovek u Crnom dotrajalom sakou, sa sivim šeširom preko grgurave sede kose, i setnim osmehom, ispod brkova na napućenoj donjoj usni. Izgledalo je kao da će se zbog silne junske pripeke rasplakati; ličio je na dete čiji je nos obrastao gustim velikim brkovima, i koje je nosilo, zbog junskog pljuska, zimski kaput preko ruke. Dok su mu se rukavi od kaputa svaki čas uplitali među trnje divljih ruža, koje su u bokorima rasle po humkama, čovek je oznojenog lica, sa strahom razmišljao o zmijama: "Toliko puta su me ujedali za života, ne bi me čudilo da mi neka iz njihovih humki domili u nogavicu."

Skakutao je Tomislav Cvetičanin, a svaki trn u njegovom odelu bio je znak ujeda zmije i bliskog prisustva smrti. "Ovoliki strah od smrti, postajem mali! Mali!" nervirao se Cvetičanin.

Ubrzo je došlo olakšanje: "Ružo! Ružo, neka me tvoje ime spase straha zbog ovih divljih ruža", pomisli i kao da se ohrabri.

Zujali su popci, a zrikavci zrikali; bleštalo je sunce u vrelini podneva i u visokim krošnjama grobljanskih borova.

"Jedina zadužbina valjevskih silesija je ova crkvica, ova kapelica. Hvala im i na tome", ponavljao je tiho Cvetičanin.

Zalazio je u dno Prve parcele; izgledalo je kao da traži nečiji grob kao da je to mesto zaboravio, a eto, do njega mu je sad mnogo stalo. Teško je prihvatao saznanje o neumitnoj smrti te osobe.

"Ti, Ružo, nisi mrtva! Samo si zaspala. Zaspala", ubeđuje sebe, hoće da poveruje u to, a dobro zna da ne može. Naglo zastaje, zgranut: humka je zarasla u travu, odavno nije bio pored nje.

Drveni krst je nakrivljen i siv od vremena, a slova na njemu bleda i u žarkom danu jedva čitljiva: "Ruža Cvetičanin, rođena Stratimirović, 1910-1976. god.", srico je čovek, drhtureći od zime u onoj vrelini, kao da mu nešto na ovom mestu nije jasno dokraja.

Ako je, sve one tamo, unaokolo, njihova gordost dovela do ovog nimalo slavnog mesta, onda, šta je nju ovde dovelo? "Šta?! A Agnes je dobro, dobro je", šapće - "još uvek poneki put zaplače za tobom naša Anja... Nemoj, Anjočka, molim je ja: Tata će tebi ispržiti jaje na oko, onako kako ti voliš, kažem joj, pun sreće što naša Anja raste. I nema velike prohteve naša Agnes. Sve sama radi po kući... Ružo, kako naša Anja lepo kuva!... Jedino oko škole, ali ona nije kriva, veruj mi, ona nije kriva! To je zato jer me mrze. Ti znaš, to traje odavno. Mrze me jer obaram lažno znanje, sve te formule moderne fizike. Lažna čuda, eto!... Tu skoro, štampao sam brošuru: ZABLUDE MODERNE FIZIKE. Šta misliš, šta je bilo? Napali su me! Ti gnusni, pokušali su opet da me ospore i izvrgnu ruglu. Idem, napuštam ovu rupu od varoši!"

Oči mu zaiskriše, a lice, izborano kao zgutljeni islužen sunđer, lagašno se razvuče.

Groblje je bleštalo pod suncem, puno zuja; unaokolo nije bilo žive duše, a čovek s kaputom preko ruke opet poskoči: "Izvini, Ruška, zaboravih", izusti i iz džepa od kaputa izvadi duguljasti smotuljak novinske hartije. Razvi ga i uze pet voštanih svećica, prekrsti se i prinese ih usnama: "Za duše, mojoj ženi Ruži, sinu Bošku, ocu Milenku i majci Jeli. I za ćerku Svetlanu, koje nema iz belog sveta da mi se vrati... ako je mrtva..." prošaputa, a suze mu zablistaše u očima. Dugo se mučio da ih pobode pored krsta.

Suva zemlja, puna trave, nije htela da ih primi. Najzad mu pođe za rukom. Zapalivši ih, uspravi se i duboko odahnu.

Plamičci sveća skoro da behu nevidljivi u žarini dana; jedini znak da su gorele bilo je njihovo slabašno pucketanje. Pravio je besmislene pokrete rukom skidajući trunje s rukava; tužan i zanet, kao da je pred nečim teškim i neprijatnim dobrovoljno pristao na dugo mučaljivo suočavanje.

Bio je svestan da je to, u isto vreme i tugaljivo i trezveno stanje duše, posledica ničeg drugog doli najsvetlijih uspomena koje su tako toplo grejale njegovo srce. Setio se: bilo je to nekada davno, kao u nekoj prastaroj priči; izgovorio je pred jednom ženom jednu od svojih najpresudnijih rečenica u životu: "Ružo, udajte se za mene!"

I evo, sad je se setio, i strašno ga je začudila, pa i uplašila, nateravši ga da munjevito prihvati misao o svom, svačijem kraju. Zgranula ga je ta misao svojom običnošću i jednostavnošću. Ali ga je još većma opomenula, te pomisli: kako je sve to pomalo šarlatanski, i kako je sve to odavno (pre njega i izvesne Ruže Stratimirović), izigrao vrstan komedijant, koji sve zna i koji se naziva sudbinom čovekovom. Časovi sreće koji su tiho prominuli, podmuklo kao fijuk dželatove sekire, posle kojih nema obezglavljenog trupa niti krvi. Sve ostale kako je i bilo, čini se po starom; jedino ta praznina, dublja od najdubljeg ponora, koji se otvara uvek na groblju. Jedino ta praznina; jedno ništa.

"Eto šta je ostalo, Rozo moja", pomisli, "ništa, baš to."

Dvoumi se, razmišlja da li da legne naspram njene humke, u travu? Nije je odavno sanjao. Kažu: ako legneš nasuprot groba i razmišljaš o umrlom - sanjaš ga. Baca kaput, spušta se lagano na njega. Još se dvoumi: šta ako to znači sopstvenu smrt?

Na kolenima je; zuj iz trave je još jači, dok iz njega provaljuje sećanje kao reka koja nema obala, kao more: "Možda to ti i ja nismo bili? niti te rascvale lipe na keju Kolubare? ta šetnja do Lovaca ispod panoa na kome je stajalo: "Društvo za zaštitu Pećine?" ili taj iscrtani nezgrapan Bahus, iskrivljeni vodenjak sa svojim vilama "Kod Platana?"... Šta nam je trebalo da se ponovo vratimo u ovo gorko mesto? Zar smo ga se nasmrt uželeli? Istinu govoreći, tek posle smrti mog oca, sećaš li se? Ili zbog onoga u onom prokletom gradu gde su moj komad za školu Veliki falsifikatori proglasili drskom krađom Andre Žida i njegovih Kovača lažnog novca!? - pisca za koga nisam čuo taman toliko koliko ni za njegovo delo. Mada ja nisam stajao s bečkom disertacijom ispred profesora Pirtsa Ehenbauna (u kojoj se obarala fizika, a da se nisu poznavala ni najosnovnija svojstva galvanskih elemenata), meni su pripisali postavke gospodina Petronijevića u kojima se obarala množina zakona fizike!? Silom su me uveli u ludnicu! Draga moja, ludnice sveta su sve više i više prinudni azili za protivnike. Kad se setim života njegovog visočanstva princa Đorđa, i o tome gde su ga smestili. Prepustih im se, ženi i čoveku u belim mantilima. Žena je žvakala jabuku s dosadom u očima i postavljala mi još dosadnija pitanja, a onom čoveku se spavalo. "Dobro" rekli su mi. "Obradili smo vaš slučaj..." Smestili su me u svetlu sobu, a ja sam osetio da se nalazim u predvorju smrti... prve noći sam im pobegao. Zatim su pokušali da me penzionišu, ali ja izdržah još koju godinicu. Verujem da sve znaš... znam da znaš... zato što ja ništa o tebi tamo ne znam. Hoću da verujem da pripadaš takvom obliku koji sve zna! Eto, to je pravi razlog zašto smo se vratili u domaju."

Dvoboj

Ponovo su ga zanele misli i sećanja na tu sudbonosnu rečenicu upućenu posle višegodišnjeg oklevanja jednoj ženi, koja je sada bila trava. "Zašto čovek, u tim stvarima, toliko okleva?" pitao se.

"Niste vi za tu devojku" - kaza mu uparađen oficir molovane kose.

On ga začuđeno pogleda.

Stajali su pred samim ulazom u Lazićev "Grand".

"A vi, jeste? Ili neko vama sličan? I ona je za vas, zajedno sa svojom nameštenom sobom i osamdeset hiljada miraza, gospodine?"

"Mogu li ovo da smatram za uvredu, mene i mog čina!"

Smatrajte da je ovo vama lično upućeno. Ne znam što bi mi smetao vaš čin, koji je na dnu koterije kojoj pripadate, gospodine!"

Oficir polako skide rukavicu.

Kao da je kanija tandrknula po pločniku.

Pretrnuo je; više ga je zapahnuo miris rukavice, na duvan i parfem, nego što je osetio udarac po obrazu.

"Izazivam vas na dvoboj! Birajte oružije!"

Sve se desilo za vreme praznika, u nedelju, svet ih je opkolio.

Onda je došao jedan od najstrašnijih udaraca u njegovom životu (mada je danima posle toga ponavljao: ja nisam tašt čovek). "Ali ja ne umem da baratam nikakvim oružijem, gospodine!?"

Još nije izgovorio tu rečenicu do kraja, kad je čuo reči tog odvratnog ženskog lica iz te, ne može biti odvratnije, trgovačke porodice: "Zaboga miloga! Gospodine Milunoviću, urazumite se! To je naš, ovdašnji, kako da kažem..." Pokret njene šake u rukavici od čipke, ispod roze suncobrana, nedvosmisleno je pokazao o kakvom, je čoveku reč. "Znate", - nastavila je, "naš Cvetičanin je sav u oblacima." Potom se diskretno nasmešila oficiru: "Nadam se da ćete večeras biti na matineu kod Sekulića?"

Kako je samo pomno pratio ovaj poluprostituisani poziv, koji verovatno niko, pa ni lice koje ga je izgovorilo, ne pamti.

Lagan, odmeren udarac potpeticama čizama i naklon lica s brčićima ispod šapke.

"Hvala vam, madmazel! Dotični nije dostojan!"

Njemu se prosto ljuljalo pred očima, dok se poručnikovo lice zlurado krivilo u nakazni osmeh. Deo gomile polazi za Cvetičaninom. Prate ga sve dok nije ušao u prodavnicu kolonijalne robe da se objasni s ocem zbog odvratnog ženskog lica. I tu je tek skandal postao potpun.

Uveče je seo s ocem za sto. "Ja moram. da se odselim iz ove proklete, smrdljive varoši", rekao je ocu.

Stari je otpuhnuo dugačak dim i odgovorio: "A ja sam samo siromašni opančar Milenko Cvetičanin, koga će srušiti gumeni piroćan, kao i mnoge. Kako da ti pomognem da odeš?"

Kao da je osetio lako strujanje vetra po licu? Prenuo se iz sećanja.

"Taj prokleti miris rukavice!", pomisli Cvetičanin, i pogled mu ponovo pade na ženin grob.

Podnevno sunce se samo malo pomerilo; zuj iz trave se nije smanjivao; jedino je lahor pirkao.

Pomisao na tridesete, lica i okolnosti koje su pratile početak njegove veze sa Ružom Stratimirović, podsetile su ga na tog provincijskog mondena, sina krojačevog, gospodina poručnika Miodraga Milunovića, prozvanog posle drugog rata Mija Cicovani. Završio je taj čaršijski klovn kao vlasnik vašarske šatre s rumenilom od tucane cigle. Skončao je u toj istoj šatri, negde na putu između Kosjerića i Užica. Seljaci su, najzad, dokučili njegov metod za ulepšavanje ženskih lica. Prebili su ga; podlegao je batinama usred izlomljene šatre.

I eto, sada, probudila se u njemu uspomena na čoveka koji je bio opsednut ženama. Kakvi su bili njegovi uspesi kod žena?

Negde pred rat gubila su se kormila, dolazili su slomovi malih i velikih kapitala; za jednu noć dobre partije padale su u prah, pod stečaj.

Stečajevi! Stečajevi! bubnjalo mu je u ušima. Vrelina je bila nepodnošljiva, a miris grobljanske trave teži; činilo mu se kao da sve vapi za junskim pljuskom.

U sumrak trideset devete (trideset deveta, a i četrdeseta bile su u sumraku i zaudarale su na ljudsku krv), negde sredinom jeseni, evropska berza je preko svog naložnika u ovoj varoši, Hendla, otvorila svoje nezasite čeljusti, kao da je bila delo mračnog Sodoma, a ne Evrope. Neka žena je vrištala ispred ulaza u valjevsku Štedionicu. Proklinjala je raspletenih sedih kosa, devojka pored nje je cvilela.

Devojka je bila lepo obučena: haljina i bluza od baršunastog somota, šešir žizel.

"Sutrašnji proleter je još uvek lepo obučen", čuje nečiji glas u gužvi i priliče se, radoznao. Milunović je pripijen uz lepu, već osiromašenu devojku. Tiho joj se obraća.

Na njenom licu je prezir. Da li zato što on nije više u uniformi? Tomislav se okreće, hvata ga strah i hoće da ode odatle. Ali iza njegovih leđa stoje tri čoveka, svečano su obučeni, imaju crvene cvetove u reverima.

"Sad je trenutak", prigušeno šapće jedan od njih.

"Gore je nego što je bilo između dvadeset devete i trideset pete" - uzviknu drugi.

"I Mladenović je pao pod stečaj kod Štedionice. Juče je došlo do sloma cene na bečkoj berzi. Pala je suva šljiva", dodaje treći, s crvenim cvetom u reveru.

"Čoveče, skočile su cene šljivi!?" "To je danas, a njemu se desilo prekjuče." Čovek s crvenim cvetom upita Tomislava: "Gospodine, kako nazivate onoga ko vam nudi novčane usluge kad god mu se ukaže prilika za to, da bi vam na kraju doveo doboš pred kuću?"

"Ne, ne znam, ja nisam komunist. Ovaj grad nema pristojnu knjižnicu, a ima petnaest hiljada stanovnika", kaže on i bledi od straha.

Okreće se oko sebe. Nemoćan je kao dete: očekuje da odnekud izlete žandarmi i eskadron konjice koji će sabljama, pljoštimice, rasterivat ovu gužvu. (Ta scena s mnogobrojnim snagama reda potkrala se negde iz belog sveta; Valjevo ima desetak lenih, nagojenih žandarma.)

Oko one žene je sve više sveta. Devojka je vuče za ruku i moli: "Mama, idemo! Mama!" Žena kao da je poluluda, bogoradi i okreće se ukrug.

"Eto o čelu razmišlja malograđanin! Ćifta! Kao da je biblioteka sada važna! Ovolika patnja!" kaže, pun gneva, jedan od onih s cvetovima, i unosi mu se u lice.

Hoće da mu odvrati, ravno u oči ispunjene mržnjom: da je bilo pristojne biblioteke svuda po Srbiji, s obiljem pravih knjiga, možda do ovoga, i. sličnog, ne bi ni došlo? Ali, nedostaje mu hrabrost, noge mu podrhtavaju. I onome je potrebna hrabrost: dah mu zaudara na šljivovicu.

"Gospodine, manite biblioteke!", opet će onaj. "Taj čovek se naziva lihvar. A kad lihvar stekne svoje činovnike, onda vam je to bankar! Eto, čije smo žrtve! Danas ove nesrećne žene, a sutra svi mi!"

Govornik počinje da viče, dok se on polako izvlači iz njihove blizine. Razmišlja grozničavo; setio se: negde uoči pogibije Miljka Koraća, jedan njegov prijatelj je viđen u društvu s Dudićem pa je suspendovan s posla. Uspeva da dočuje neke glasove iz gužve: "Dobro je, nije zatražio da se otvori Institut za fiziku u Valjevu!" Potom čuje smeh iza leđa. Ubrzava korak, zamiče iza prvog ugla. "Na pomolu je haos", ponavlja u sebi koračajući sve brže, "na pomolu je haos".

Šta li je bilo s onom lepom devojkom? A s Milunovićem? Još tada ga je bio glas proverenog kupler-majstora; negde pred rat je napustio vojsku.

Odjednom kao da se umesto Milunovića pojavilo neko drugo lice u njegovoj svesti, važno isto toliko koliko Cicovani. Sin one trgovačke kćeri, s roze suncobranom, kasnije nastavnik muzike (ili neke druge lepe veštine), oženjen rasnom lepoticom, danas je, zajedno s nekadašnjom lepotom svoje žene, ruglo; drhtavim koracima svakodnevno beži nekud pred pomišlju na sopstveni kraj. Životari zavaravajući se da znači nešto toj novourbanoj sredini, u kojoj nema granice sa selom i gde se po svemu živi u znaku pazarnog dana. Tu nedavno, na ulici, pomirili su se. Zastali su u mimohodu i progovorili posle četrdeset godina!

I šta sada? Šta?

Zar ne bi bilo bolje da su odavno mrtvi? I ona, žena savršene lepote (dabome da je to bilo daleko od svake savršenosti, jer zašto bi prošla?), i on, koji je zajedno s Čehom Urbanom osnovao, dvadeset osme, kamernu muzičku scenu u ovoj varoši, koju je sa svetom spajala konjska zaprega i pruga uskog koloseka.

Trgao se.

To je strašna misao, to o njihovoj smrti! Kao da ju je sam đavo izmozgao!

A gde bi sebe u smrtnim okolnostima? - misli sam sred groblja.

Samo da sve to zaboravi.

Ne postoji li nešto u nama (i oko nas) što se za života prikriva, nešto što uporno izbegava svetlost dana i duše, kao da je u smrtnoj tmini, a onda, tako iznenada, izbija i obelodani se: i čovek sve iznova vidi novim očima, kao da je postao neko drugi? Oseti želju da u sebi ponovi stihove: "Primi, Gospode, mene u mesto Svetlo i Cvetno... Ti koji si srubio..." Ali Novozavetni glas mu se meša sa jednim događajem iz pedesetih godina.

Jedna žena, u poodmaklom dobu, uhvatila ga je iznenada za ruku na Terazijama. Bivša glumica rasformiranog pozorišta grada Valjeva; bila je ljubavnica jednog varoškog politikanta, Milunovićeva dok nije dobio nadimak Cicovani, a kasnije i njegova. Zapahnuo ga je miris jeftinog parfema; neukusno namazan ružna debelim usnama.

"Sada prodajem cigarete u Lotosu", kaže mu ona, htela bi da se nasmeje, ali na licu joj je samo smešak.

"Šta ćete, to je sudbina glumca u provinciji kakva je ona gde ste bili" - odgovara, dok ga podilaze žmarci.

"Vi ste još sufler?"

"Ne. Niti ono postoji, niti sam ja sufler. To je bio posao u očekivanju onog pravog."

Posmatrao ju je dok je odlazila i razmišljao:

"Gospode, ima li nešto na čoveku što može večno da se zadrži? Osim to malo lepote u crtama lica, a često ni to?!"

Želi a ne može, da odagna misli o valjevskom pozorištu, njegovim ženama. legalizovanom flertu i predratnim kuplerajima sa sobama izlepljenim ružama od raznobojnog krep-papira. Ko je kriv, misli, za njenu sudbinu - on, Mija Cicovani, ili onaj politikant? Možda Hendl, koji je primenio pravilo evropskih berzi ovde? Ko je kriv? Ne, niko. Niko.

Velika, svetla sala bivše Drinske divizije, u kojoj pedagozi treba da izgovore sve što znaju o temi: ljubav.

Sala je puna i priča se; priča se satima. Pedagozi znaju mnogo toga. Tabu tema: spolni kontakt, stidljivo se izbegava (zato su im referati trivijalniji).

U tome što oni silovito izlažu nema ni duše ni srca. U svakoj rečenici govornika mladost, vedrina i prirodnost odavno su ugašeni; na ono najmoralnije u ljubavi gleda se kao na nešto zaostalo i nazadno!?

Uzbuđen je, i to primetno, lice mu je pokriveno crvenim pečatima.

"Kada sam ja bio mlad, na sastanak s devojkom dolazio sam kao u snu. Davao sam joj uvek cvet pri susretu. Bio sam željan njenog glasa i pogleda. Hvala!" - naklonio se prisutnima i