Садржај

• Витез грбоња
• Кула вавилонска
• Краљ шаха
• Црна јама
• Свињски папак и крокодил

• Ђорђе Ј. Јанић: Сага о Колубари и свету заумног (поговор)
• Напомене

Витез грбоња

Велибору Савићу Берку - његовом
пријатељству - посвећујем ово бледо слово,
једино што имам, у знак дубоког поштовања!

Сада, као да је све боље. Ипак, пред самим собом морам признати: било је боље некада, у болести.

Моје једногодишње лечење је при крају. Рекоше ми да ћу се исправити у леђима и прогледати на око, оно болесно које ми одувек гноји.

"Излечен си. Код куће те чека жена. Трудна је", каже Милева Брандић, моја мајка, силесија од жене, драгун наше старе турске кућерине.

Силно желим да останем овде, да све болести око себе припишем свом телу; да лежим и данима да гледам кроз прозор Пелиновачу, поља око болнице, ред жутих зграда ољуштених зидова, колоне уморних људи који гмижу после рада у фабрици, да бројим и превозим мртве ка мртвачници. То је јаче од мене, тај мрак. А зашто је тако - не могу да објасним, нити имам снаге да осветлим мрак у себи. Пожелим и тражим да гурам мртвачка колица, али ми не дају - кажу како сам слаб у рукама, а мртви су тешки, претешки, као црна земља. То веле, као да више ничег људског нема у лешевима, као да то нису били људи. Буним се, у себи, па мртвачница је ту, неких педесет корака од улаза; а за мене су рекли да сам скоро излечен!

У несаници, досади и умору тела од силног лежања, узимам свој дневник. (Кријем га само пред Милевом и очухом ми, Драгутином Брандићем.) Да ли сам ја, размишљам у тим тренуцима, као бивши несвршени гимназист, имао шта да запишем о свом животу?

Али, пре него што наумим да испричам нека места из дневника (она која ће осветлити моју судбину) желим да поменем једно осећање, које се овде, у данима уочи отпуста, неслућено разбуктало. Кајем се за све оно ружно на шта сам помишљао. Нисам имао прилике да га учиним, а да сам је имао - сигурно бих учинио! Тражим опрост за све оне презире према људима и свету, и оне вапаје за ружним и злочином којима беше испуњена моја ојађена душа - због тела ми - само због мојих грбавих леђа и једног ока. Јер, одлазећи овде почех да се надам: у оно толико светло и велико што ћу доживети баш овде, у болници!

Но, до потпуног излечења није дошло - то је само њихово варачење о мом здрављу - али моја душа, она скаче, она се сасвим изменила, она је излечена, она се гнуша ружног!

Како је све то почело? Мислим то, са душом? Умрла је једна млада жена, овде у соби. Копнила је данима лепота њеног тела. Једино су јој лице и очи, као последња оаза у болести, говорили о некадашњој лепоти. Уистину, очи су јој болесно сјактале с вечери, када је болест узимала маха; имала је рак дојке. У последње време давали су јој морфијум; то ју је смиривало и падала је у дубок сан.

Наша соба је била мешовита; на мене су гледали као на дете - нико ми није замерао што сатима стојим поред њеног узглавља и ослушкујем како дише у сну. Само сам ја знао шта осећам према њој. Уосталом, она беше једина особа у соби с којом сам разговарао: никада се није насмејала мојој болесној кичми и гнојном оку. Увек би ми се у разговору осмехивала; и све то, са мојом душом, почело је због ње. Она није више међу живима - али, као што рекох, све је почело због ње!

Четвртком и недељом су посете: тада долази блиска фамилија и пријатељи. Осмеси, једнолична питања која се понављају и која су досадна; охрабрења болнима, у којима сам почесто откривао пакост здравих. Најгоре је било зими кад се остајало у соби. Тада сам имао утисак да су ме изненада пребацили у пакао наше куће, старе и турске, код некадашњег Ђуниса.

За лепог времена, болесни би са својима ишетали у парк, али она, Марија, није могла да се креће. Лежала је. Могла је једино уз нечију помоћ да седне. и то је било све.

Кад је стао поред њеног кревета - човек средњих година, паперјасто плаве косе с дубоким залисцима, болесно црвеног лица и тамних колутова око очију - Марија му се осмехнула. Хтео сам да изиђем, али, верујте ми, видевши тог човека поред ње, реших да то не учиним. Остаћу, помислих, и стадох да навлачим ћебе преко лица. Није могао да ме истера напоље, али је могао да ужива у мом изгледу, те се увукох испод покривача.

У првом моменту, ни сам не знам зашто сам пожелео да останем? Чинило ми се као да је нешто нарочито хтео од ње, но нисам баш сасвим сигуран у то.

Знао сам, сви смо у соби знали: Марији су дани одбројани. Било је ту неких баба које то нису криле од ње. Страшне старе вештице: говориле су наглас о њеној смрти, уживајући у својим безубим осмесима. Ипак, као под невидљивом руком правде све бабе помреше пре Марије. И то ми је било довољно да задовољим свој бес: можда они који умиру имају осећање да живи остају вечито на земљи, ко зна?

Пожелех том билмезу (постао је, мада неоправдано, све најгоре за мене), исто што и оним бабама, јер на његовом лицу није било туге за њом, а она је умирала и тада, ту, пред његовим очима! Он је само оно желео. Тискао се крај њених колена, тражећи својим црним шакама полусасушено тело испод покривача. Она се опет осмехнула и бојажљиво погледала према мом кревету. Вирио сам испод ћебета правећи се да спавам. Није баш деловало уверљиво.

Да ли сам и њој тада ускратио жељу? Да ли је пожелела да изађем? Можда је имала нешто да му каже; нешто што је одувек крила у животу с њим? О, како сам желео да му тим признањем каже: како је ружан као стари шугави мачак и да га је одувек презирала!

Опазих како седа на њен кревет. Сада осећа топлину њеног полусасушеног тела, помислих, и затворих једино око.

"Ослабио си", чух њен тихи глас.

То ме порази до костију - он је требао први да је пита за здравље.

Какав је то човек, тај у лицу црвени чова, помислих с грозом.

Билмез, пребацио је ногу на кревет, испруживши је поред њених. Хтео је да легне поред ње! Али њена коштуњава прозрачна шачица грчевито је стезала руб ћебета, док јој је у очима сијао страх помешан с чуђењем.

"Пусти ме, Марија", мрмљао је, "само мало да се испружим крај тебе."

Она ћути, зубима гризе доњу усницу; сва је у чуду пред његовом насртљивошћу.

"Не, не", замуцала је.

Покајах се, згађен! Шта ми је требало да останем у соби?

Први пут зажалих за посетом гнусних Брандића; не бих гледао ово мрцварење, баш тако, на то ме је подсећало ово између њих двоје.

Све је у тој проклетој и неутољивој жељи пути, васцели свет! И мене је испустила (имао сам три месеца) мајчина сестра гледајући за ђувегијама.

Пожелех, као никад до тада, да обневидим и на оно једино око. Стезао сам капак, али се он изнова отварао: као да се неко налазио у мени, неко ко је желео да на силу гледам оно од чега ми се гадило. Као у некаквом страшном блеску, пожелех да истрчим напоље. Но, најежих се од те помисли: тај билмез, тај нитков, ако види моја леђа, моје око!? Плашио сам се понижења: не због Марије, она зна, али он! Не, закључих сав у грозници, док ми је зној пљуштао с лица, морам остати скривен под ћебетом. Горело је све око мене.

Покушах да не мислим о томе, нађох хиљаде разлога да ме њих двоје не занимају, да их не познајем: шта ме се тиче један пар у болници?

Уто Марија опет проговори опирући му се и погледа у мене.

Тај њен поглед! Видела је да их посматрам.

У мени је беснео мали једнооки грбави киклоп. Нешто груну у мени и подиже ме! Уместо да навучем ћебе преко главе од стида, ја га збацих и усправих се.

Седећи у кревету гледао сам га с нескривеном мржњом.

Био је то један од оних подмуклих створова који не желе да виде оно што им не одговара у животу. Али, не могавши да избегне мржњу из једног ока, ушепртља се и збуњено промрси нешто о својој следећој посети и без поздрава изиђе напоље.

Беше суђено да мојим мукама никад не буде краја.

Гледала ме је, тако ме је гледала.

Осетих како пропадам негде у бездан, у земљу која као да се отворила без дна.

И патње је било у том њеном погледу, и нечега као захвалности, и наглог пребацивања самртнице, и благе поруге у угловима зеница.

Исмејава ме - мој изглед - зашто неће да ме схвати? питао сам се, дрхтурећи, док сам се поново увлачио међу чаршаве. Знао сам: све се срушило с том вражјом посетом - с Маријом нећу никада бити као пре!

Сматрали смо је најлепшом женом у соби, у више соба дуж ходника. Рекох - лепом; ако било ко може да буде леп а насмрт болан.

Сада се питам: да ли ме је сажаљевала? Искусио сам све врсте презира због тела, али Марија, кунем вам се, као да није примећивала моју повијену кичму.

Те ноћи, после посете, ока нисам склопио. Пало ми је на ум да себе мучим несаницом. Једноок, у мраку, бићу избављен од туђих погледа и Маријине ћутње (коначно и неумитно је и преда мном заћутала); а дању ћу, кад сви прогледају, спавати.

Али ноћу, како се страшно и грозничаво врзмају мисли!

Његова љубав! Не може без своје жене!?

Постоји ли жена која може да замени Марију?

Да ли је он способан за превару? Она је болесна, она ништа не би знала, али он је толико ружан! Која би жена с њим?

Пакостан сам, ја сам ништарија, једна обична ништарија! Никада нећу осетити људску срећу.

Признавао сам: он јој је био веран јер ју је волео. Данас - кад говоре да нема љубави - међу њима љубав?!

Он је један простак; она умире, на самрти је, а он на њеном болесничком кревету хоће оно... И све тако: у проклети, огроман круг гонила би ме мисао за мишљу - све до зоре.

Једне зоре заспах, а кад се увече, пред вечеру, пробудих: Марију беху однели - умрла је.

Исте ноћи усних сан. Био је дуг, искидан и испуњен неком озареношћу. Беше то сан који ми је давао наде, и због њега причам ову причу; он је узрок мом дневнику и свему ономе што доживех, почев од Ђуниса.

У том сну као да сам био при крају живота, слично оним најтежим тренуцима у мрачној турској собетини, где ми је живот једва отицао. Било је то као за оних дана када сам, као и очух ми, био налик цркнутој перади коју проноси мутна Колубара.

Почињало је, или се завршавало (то је у сну тешко објаснити, јер је све обрнуто од јаве, као у кривом огледалу) с дозивом - дугим и страшним - Милеве Брандић, која је желела мени, њеном грбавом евладу и несвршеном гимназисти, да нађе посао.

"То је тешко наћи и здравоме", чух нечији глас, који се стопи с Милевиним ојкањем.

Тај глас, испуњен подсмехом, изазива урлик код драгуна наше куће. А ја помислих: "То је неко ко зна истину о мени, али не сме да је каже пред Милевом Брандић."

Потом ме залуђени змај, огроман и масних рубина на себи, узима за руку и вуче улицама, док сам ја, више него икад, жељан гробног спокоја. У том сну сам имао осећање да с Милевом Брандић нигде нећу догазити, јер ће се све то око посла отегнути унедоглед; увек из почетка, сваки дан. Град не беше Ваљево, нити пак варош Коцељева - већ нешто испуњено мраком, сенком и хладовином, као лагуми отворених таваница; видела су се тмурна небеса с којих се цедила измаглица и беше хладно.

Одједном се то са мојим послом прекидало. Као да је све постало мало светлије.

Онда се однекуд појавила дебела плава жена са децом, која, кад ме видеше, од страха бризнуше у плач.

Док их је жена смиривала, ја се сетих њеног лика још из гимназијских дана. Сада, у сну, то беше млохава месната телесина, нешто тања од Милеве Брандић. Смешкала се гледајући ме, док сам ја размишљао о њеним ногама, мишићавим и кривим као у ислужене циркуске играчице.

Она као да схвати моју мисао: обори поглед, а ја помислих како је све пролазно, ломљиво и дробно, а најнесигурнија телесна лепота. И ако се ко променио, ако је некога време прегазило - мене је понајмање. Остао сам исти, као страшило! Онакав какав сам и био: мали, жгурав, жути колубарски коров Милеве Брандић.

Затим, у сну, улазим у горњу собу и у мрклини стајем покрај жижљивих ствари, па мислим: "Кад ће доћи крај свему?"

Опажам, као да је вечер, кроз уски прозор провлачи се танушна светлост. Ноћ ће - мислим тако - све док ми наново не дође мисао о потпуном крају:

"Кад би ова ноћ остала засвагда."

Но, истог момента дешава се нешто необично! "Мали несрећни грбавко", чујем глас који допире изнад моје главе.

Ужаснут, дижем лице ка таваници и видим: гледа ме Марија и смешка се; смешка се тако тужно да ми се од бола кида утроба. Више ништа не говори, једино из њених зеница извире мисао: Зашто ме издајеш? - као да ми каже.

После тога, будим се, заправо у сну имадох осећање као да се будим. Изгледало је као да ме је Милева Брандић пробудила својим храпавим гласом. Нисам чуо када је ушла у собу, стајала је иза мене у оној помрчини.

"Ко је та плава жена, откуд је познајеш? Следећи пут ћу јој подавити децу", рекла је.

"Не смеш то да урадиш! Не смеш!" вриштим избезумљено - па се будим сав у зноју.

Ослушкујем тешко дишући. Чујем нечији смех, шкрипу пода, музику са транзистора.

То је мој очух са својим пијаним гостима - постајем сигуран у њихово присуство с друге стране врата.

Драгутин Брандић, мој очух, а Милевин пузавац, паук који би, да није мене, био последњи у овој кућерини. Мислим тако, устајем из кревета и прилазим жиљу на вратима.

Хоћу (као што то увек бесмислено чиним) да се уверим у присуство оног света, тамо иза врата, који ме нерадо прима. И гледам.

Видим (одавде из мрака) кратку, широку и без косе лобању Прегерову; наличи ми на бледуњав месец.

Питам се шта та задригла лабушина - с диплама испод ушију - тражи овде у Ђунису свако боговетно вече? Пре ће жбука изнад моје главе - сав тај ољуштени испуцали блатњави леп набацан на плафон ко зна кад - попустити и сручити се одозго на мене него што ће Прегер престати да долази овамо. Подсећа ме на човека који је сав испуњен трагањем за бољитком, у коме цео свет губи, а само он добија; као да му је душа била изгубљена у тој свеопштој пакости па је тражи по свету. Увек је овде ноћу, долази с вечери озарена лица као да је пронашао душу у једном од ових турских дувара. Но, ја сам сигуран: он долази код Драгутина Брандића због ракије; пију потајно, да нико не зна.

После, као Арум Ајшин, одлазим до малог прозора испод саме таванице, на педаљ испод ње, који изгледа као шубер. Помичем капак и гледам низ улицу.

Све што видим одозго јако је тужно: локоти и резе, што се ноћу намичу, а преко дана висе прекривени рђом, натрули дрвени заклопи бивших дућана, лажни сјај скоројевића, који од свега што га окружује изгледа најжалосније; црни храстови архитрави са својим мрачним сенкама на заласку сунца понад Колубаре, задах стоке која се уморно вуче гоњена с пијаце, и замиче, као да одлази негде високо у брда, и даље, негде под зажарена небеса. Почесто кроз тај мали прозор, испод стрехе Ђуниса, видим зачуђујуће мале двоношце; личе ми на кепеце окачене о невидљиве конце које држи Свевидећи. Онако патуљасти, назиру се кроз сплетове врбовог грања и лелујају замичући преко малог моста незнано куд. Знају ли сва та ходала, створења занета собом, да постоји заточеник горње собе "Код Ђуниса"? Знају ли они како је дошло до тога да једном дојенчету напрсне кичма и исцури око?

Али некакав ђаволски хладан глас буни се у мени: "Зашто би то знали?!

"Знаш ли ти за њихов крст који носе?", као да ме пита глас из мог дубоког једногрбог бунара.

Нема шта, овде ћу остати жив закопан вечито гледајући друге кроз жиљ на вратима; у смрти ћу се одморити.

Сећам се, некада, у детињству, прекривали су све сјајне површине пешкирима и крпама - нисам смео да видим свој лик. А кад сам све схватио, налазио сам се жив сахрањен у соби Ђуниса. Одувек је за мене све било касно.

Моја смрт је почела у другом сну.

Први пут га усних у болници, негде после Марије, кад је већ умрла за овај свет. Као да сам падао с огромне висине, дуго и бескрајно споро. Доле, испод мене, дно нисам назирао.

"Ништа неће остати од мене!" - помислих усковитлан страхом.

Но, за дивно чудо - баш као у сну - падао сам лагано као перце, и тањи сам био, као вејка, као трун! Коначно се пода мном указа дубоко рака. Постранце падох у ту мрачну звекару, потом се тешка и влажна земља склопи нада мном.

"Земља! нећу да умрем, нећу жив у гроб!" - помислих у очајању.

"Зар ниси одувек желео вечни спокој? Ево, услишено ти је" - чух разговетан глас крај самог уха.

Хтедох да видим незнанца који ми то рече, али ничим не могох да мрднем; био сам ђаволски стешњен влажном и тешком земљом. Тај који лежи поред мене све може. Може да устане и да отвори сву ту земљурину изнад мене. Толико тога неописивог може да уради тај који лежи поред мене, а ја нисам у стању чак ни да га видим! Неизрецив беше мој јад због тога. Осећао сам се толико јадним и ништавним да је све оно горе за живота, што преживех, било налик дурењу глупог Августа испод циркуске шатре.

"Боже, колико сам јадан", рекох кроз сузе.

Онда, некаква сила подиже сву ону земљурину с мене и разагна таму изнад мог лица, те устадох! Мојој радости нигде краја!

Идем тако и покушавам да се сетим колико је времена прошло од моје погибли? Чинило ми се да се догодило малопре или пре хиљаду година, хоћу рећи да сам изгубио појам о времену, као да ми оно (сад по устајању из смрти) није значило ништа. Убрзо препознадох предео: корачам прашњавим путем с гробља, потом прелазим гвоздени мост и улазим у чаршију. Помало сам збуњен, чудим се: зашто се људи не окупљају око мене, зар ја нисам устао из гроба!?

Али све је као с Ђунисовог прозора: пролазе покрај мене отворених очију, као у сну. Даље у путу постајем равнодушан; сматрам њиховом глупошћу то што нису свесни моје промене. Поново ме захвата радост - устао сам из мртвих, победио сам смрт!

Срећан стигох пред Ђунис, а Ђунис сија, сав је у светлости, као дворац.

Стадох лагано да отварам улазна врата. Нестрпљив сам, хтео бих што пре да их видим, а покрети су ми спори. Кад, и унутра све измењено, светло и ново.

Једва препознах очуха и мајку: лепши су и млађи, као неки други, непознати људи. Видим и чујем како плачу и помињу моје име - били су у црнини. Страшна мисао проструја кроза ме: ја сам за њих мртав и невидљив!

"Ево ме, ту сам!" - вичем, али ме они не примећују.

Вичем, урлам све јаче и јаче, заглушен сам сопственом виком, али ме они не чују. У очајању седам за сто и заривам лице у шаке. Како да их дозовем кад су убеђени у моју смрт?

Трзам се, чујем неко клепетање, као кост о кост, подижем поглед. Ужаснут сам: два костура тумарају око мене по Ђунису мрачном и прљавом, као некада. Знам да су то моји. Не виде ме и не чују, јер су мртви сасвим, докраја.

И тада се пробудих, с маглом у очима, у болничкој белини. Неколико старачких лица беше надвијено нада мном. Неко ми принесе чашу воде, упитавши како ми је?

"Ваздуха", промуцах, и они се уклонише.

Некако тих дана реших да забележим све оно што сам сматрао пресудним у дотадашњем животу, не губећи из вида да су ова два сна најпресуднија у свему што је чинило мој живот.

У нади да ово моје тело и овај мој једногрби оклоп нису коначни и усудни, постадох свестан да нисам толико важан колико оно опште и недокучиво у коме се огледа, поред свега, и моја судбина.

То што има облик дневника стављам пред вас. Догађаји у њему немају датума, јер живот поделих од рођења до Марије - пресудних снова - и онога после. Мислим да је време варљиво, јер је оно што називамо сада неухватљиво и личи на блесак муње.

Елем, ево ми исписаног живота. Кажа Витеза Грбоње; да је могао некоме да је каже (и да је имао коме) рекао би је; овако све препушта добронамерном срцу и кротком духу читаоца.

Дневник некадашњег Чамила

О мом чамовању почињем са дна ада.

Рођен сам педесетих година "Код Ђуниса". Некада давно, за турског земана та сура кућерина на два боја бејаше куплерај; звана је местом болешчина и чума.

Мало шта је промењено у њој и на њој; ту и тамо ако је изнутра додан понеки преградни зид, крив, трбат и напукао, као да је зидан пре триста лета. Колико ја памтим, спољни зидови Ђуниса једва да су у два маха окречени.

Ту шупљу кућерину, ветровију и место вилењачко, ту своју замуку стекли су: Драгутин Брандић. - једнобубрежац од своје десете године, са огромним ожиљком преко леђа, већим, чини ми се, од њега самог, и замладама, које као да су плануле, по шакама - и матер ми, големо млохаво створење, разливеног меса, с брдом масних хаљина на себи. Говорка се да је Драгутин Брандић дођош из неког краја где је све сами камен. Мени се чини да је стигао из неке тајанствене земље, можда из Тамног Вилајета. Испрва га се плаших онако закрабуљеног и малог, упола човека. Личио ми је на неког ко жели злочин да почини, а не може јер му фали бубрег, срце му је као у паука, а тело сагњило. Откако га знам није био у стању да стоји усправно пред својом женом Милевом Брандић, бившом Микловџић.

У мом грбавом очају једино задовољство сам доживљавао овде, у соби, када бих чуо ударце којима га је засипала Милева Брандић.

Ово му је последње, мислио сам, неће устати.

Али, Драгутин Брандић. је сличан мени, несавладив као колубарски коров. Годинама се диже после тешких батина љуштећи ракију; пије је и Милева, али јој то не смета да га, због ракије, гази до крви. Уосталом, руку на срце, била је пет пута тежа, виша за две главе и мушки изгледнија од њега.

Ако бих потегао сећање из најранијег детињства, чега бих се прво сетио? Обрена Микловџића, мог оца, како обасјан јесењим сунцем, с вилама окренутим увис, стоји загледан као некакво морско чудо, док се око његових ногу пуше омање гомиле стајског ђубрета. Ко зна, можда то није био Обрен Микловџић, човек кога је погодило залутало зрно из револвера у тренутку када је улазио у кафану у којој је избила гужва?

У близини, ту одмах иза човека с вилама, биле су неке штале подигнуте на сабијеној низини Сепија. Видим себе, или ми се чини, како на обали муљаве, жабокречне Колубаре безуспешно покушавам да убијам жабе прутом.

Но, од свега из детињства, долази тај догађај као сама судбина; траг на мом телу показује да нема двоумљења. Негде, у неком коцељевачком џемату, Јермина је држала дојенче на рукама, дете своје старије сестре Милеве Плавшић, удате Микловџић. Клатећи се успављивала је дете.

Шта се то догодило осамнаестогодишњој девојци кад јој је дете испало из руку?

Можда јој се необични потукач осмехнуо пролазећи туда? Можда је угледала вилинско коло? Или је, као и дете, заспала?

За моју грбаву судбину није био крив Обрен Микловџић, неумитно мртав, већ залуђени змај Ђуниса, који ме је, тог дана, препустио сањивим девојачким очима.

О, Ђунису - кућо омађијана - какве су ово године и дани проведени у теби? Има ли наде за овакве као што сам ја?

Заносио сам се отровном мишљу, као да сам у паклу, а не међу живима: када бих могао да будем онај који доноси несрећу свакоме ко га погледа; једино ме та мржња држала међу живима.

Одавде, из собног мрака, чујем их како се клибере. До уха ми допире глас пијаног шлосера Самуила Прегера, из Баирске, како кроз смех наговара очуха да ме истера из собе пред њих, забаве ради, не би ли им грбоња разбио чемер и досаду.

Читав сат жвалавили су о политици; недостајао им је Борислав Вујичић па да урлање буде потпуно.

Поделе се и свађају између себе, шиштећи једни на друге као змије, онда се уморе и навале на ракију и мезе.

Без сумње, пијаним политикантима је до забаве.

Жиљ на вратима собе (та напрслина је мој прозор у свет "Ђуниса") прилика је да угледам три пијана сврачија лица како се о нечему тихо договарају. Прегер, Михаило Буђевац и очух се дошаптавају у својој бекријској подмуклости, испод трошаве светлости сијалице, како да ме изведу из собе. Једино је очух сигуран да их посматрам; зна да га то може стајати тешких батина када се врати Милева Брандић, зато бојажљиво погледа преко рамена на врата собе.

Њихово здушно пијанство трајало би све док се на сивим вратима Ђуниса не би појавила месната телесина Милеве Брандић. Застала би у вратима, као да се заглавила, стрељајући очима затечене.

У кухињи би за тренутак завладао мрак, само би јаче продисао очух, а тегла допола испуњена прљавом водом, заборављена на врху креденца, засијала би као крупно, добродушно, ископано и ту остављено рибље око.

Покуњене пијандуре излазиле су напоље провлачећи се стидљиво покрај Милеве; тако би се окончао најсмешнији, најпијанији и најмизернији политички циркус што га је моје око видело овде у Ђунису.

Очух би узмицао дубоко у сенку кухиње; седао би на склепан отоман од чамових дасака, набијен натрулим душеком коме су гуте избијале испод стањеног ћилима. Милева се бацала на шерпе, сатирући гомилу хране.

Очекивао сам - још маснија и пунија - ући ће код мене и љуљаће ме заједно с креветом, тихо понављајући: "Сав бољитак наше куће срушио се с тобом."

"О, Господе" - мислићу тада - "и ти сунце да се спустиш овде и ти би се угасило!"

"Такав си због оца ти. То је проклетство", наставиће она јадиковку.

Као да сам нестајао, као да то више и нисам био ја, Петар Микловџић, већ некакав водењак, колубарски дух који самоме себи прети да нестане у трошним темељима Ђуниса.

Њен мумлави попевак, као да је допирао с краја света, пржио ми је мозак: "Сав бољитак наше куће срушио се с тобом", понављала је и понављала.

Чудо се неће десити: ја нисам Витез Грбоња, никада се преко ноћи нећу претворити у красног човека блештавих рубина на себи, нити ће око мене бити дворани и сва лепота овога света!

Обично ме је будило моје процурело око, моје лево око, и болови у кичми. Постајао бих свестан да је наступио још један гурави дан, сумрачан, труо и крив као дрвени басамци Ђуниса. У самштини, прилазио сам дрхтећи великом жижљивом огледалу и у њему видео грбаву сподобу с кокошијим грудама како занета стоји у полумраку собе. Видео сам грбоњу допола свученог и чуо његов глас: "Нема никога овде. То сам само ја, презрени Петар Микловџић. И нико више."

У кући би им лакнуло, помишљао сам, када бих се обесио, али ја им нећу приуштити то задовољство; морају ме гледати, можда сам ја њихова слика и прилика?

Где је лежао прави узрок подмуклим причама међу клатежом Ђуниса?

Највероватније да је то било због младе коју је требало заручити за мене, а да ја не идем на виђење. Требало је довести младу у Ђунис, на заруке, а да она не примети моју грбу! Идеја да ми нађу двојника отпала је, јер је млада кад-тад морала бити са мном. Прислушкивао сам и вируцкао (мој жиљ мој прозор у свет!); то ме је забављало.

Данима сам био весео. Време ми се испунило оним правим, нечим што је личило на живот и имало његов смисао. Размишљао сам како једним потезом да покварим њихове напоре?

Онда се досетих: ако је ноћу угурају код мене, упалићу светлост! Прво ћу се у мраку скинути па ћу после притиснути прекидач (већ чујем њен крик!). Само да не пристане пошто јој све кажу о мени - поквариће ми задовољство!

Но, лецну ме мисао: а шта ако доведу грбаву, овакву као што сам ја?

Али потрага за младом се одужила данима, тако да је у мени спласнула било каква жеља да одлучујем с ким ћу бити целог живота у овој глувари од собе.

Међутим, од оног часа кад чух шта је све радио Богдан Маричић, промених мишљење о изгледу своје супружнице. Извршити пет силовања, које полујавних, које тајних, направити проневеру и имати тако згодну жену и четворо деце - е то не може! Реших да бирам и да пробирам.

Рећи ћете: "Ти си, Петре, грбавко".

"Ако" - одговорићу вам - "грбав је и он, само му се грба не види. Ето, у томе је разлика између њега и мене, само у томе."

И још нешто: његова грба је страшнија, унутра је, од ње му се душа не види, поцрнела је! Да, душа му је толико грбава и црна, а тело му је човечије, и оно заварава. Питање је ко је већа звер: он или онај чергар, берач шљива, који уради ону страхоту с деветогодишњим дететом?

То ћу касније, касније ћу упоредити звери у људском облику, занима и мене која је већа од њих двојице?

Мислим да је Маричић мања; исто мишљење дели и клатеж Ђуниса.

Оне девојке су ступале у односе с њим, неке као заљубљене, а неке зато што им је Богдан обећавао посао; наводно, могао је да их протежира, што се каже.

А тај чергар? Па он је силовао дете!

"Уза зид с њим!" - чух Борисава Вујичића како у кухињи Ђуниса урла против тог болесника који се нашао на берби шљива у овим пределима и који је пресрео дете на путу из школе.

Истину говорећи, и Борислава би човек мирне душе могао упоредити с оном двојицом, због његових предратних гладних година и његових поратних батинања другова из детињства.

Живео је некада у овом вилајету чувени правдољубац и жива реч гладних, Кока ћевабџија, и кажу да му око није могло издржати глад сиротиње па је давао и давао. Од седморо деце остану му само ћерка Вида и син Цале, остале однесе рат, туберкулоза и пакао Колубарја.

У освит мразне јануарске зоре, оштре као бријач, Коку стреља црна фаланга; фашија није могла да слуша приче Кокине о томе како ће њена раса завршити под Москвом.

На несрећу Цалову, годинама касније, он сазна за неке сумњиве послове својих пајташа с улице; а како је био ивер од тврде кладе, не хте издати. Обрађивао га је друг из детињства Борислав Вујичић, изнуђивао из њега признање, као што су то чинили Турци Лијевљани са старим Вујадином и његовим синовима.

Ваљало је бити тврд и издржати прст дебео глогов штап, одељан и бео као Кокина смрт.

Звизне Борислав оним глоговњаком, а Цале види рука му у крзну, само она којом удара - "Је л' то враћаш оно што си појео код мене и у шерпи однео за своје?" пита Цале, па му каже време и годину када је то било.

Одриче Борислав Вујичић и удара ли удара.

А Цале види: и друга му рука, до рамена, у крзну - "Је л' то враћаш шерпу чварака од Кокиног посека у зиму тридесет и осме, Бориславе?" пита га.

Вујичић, бесан као звер, удара зато што га Цале подсећа на оно време кад је био гладан као пас, а његов друг из детињства види: нема Вујичић више људског лика, већ лика пасијег и тело му допола у крзну.

Елем, носила младост Цала, оно једино што је одувек сиротињу држало, али дошле године, стала да притиска старост. Не може, кажу, Цале кашику да држи док једе. Жена га храни, руке му се одузимају.

Живи Цале, веле, негде у преку, у Сремској Митровици. Па кад уз помоћ. женину с јелом заврши, каже: "Нећу умрети док му о крају не чујем. И за Ђуричићев сам чуо."

Него, да се вратим на мог исписника, тог типуса, Богдана Маричића, познавао сам га још из гимназијских дана. Био је то момак горилскога тела, грбавог носа, очију усађених под ниско чело. Деловао ми је гуштерски, мада је још тада, као ђак реалке, био вучје напастан; женскадија је вечито с њим имала муке.

Временом, као пуно тога, изгубио сам га из вида. Тек недавно чух како је нада и перјаница. грађанин што кажу, првога реда.

Кад је све то пукло с њим, мислим, кад су га затворили, испостави се у чаршији да није баш све тако фино и по лоју у његовом животу, а у београдској "Политици" изиђе о његовим најновијим делима. Него, да не дужим, повуци-потегни, на суду испадне да су оне женске злоупотребиле његов најновији незавидан положај, у који га је гурнула градња куће од осам стотина квадрата, па су га и оне тужиле!? Утврђује се да оне нису биле принуђене на сполно општење, већ су биле заљубљене у њега, а пред судом су њихове изјаве биле недоречене и малтене безумне!?

Што се тиче уцена око запошљавања, општи закључак је да је тих неколико девојака пристало да легне с њим надајући се послу, што је ствар личног морала. С обзиром да у борби за опстанак човек нема великог избора (узмите колико ја имам мука око тога), тим девојкама би требало опростити, али је недопустиво што се поводом прве афере оптуженог јављају као оштећене стране.

А сад, доста о глупостима! И гадостима! Замислите мене, грбоњу који би требало да дође до посла преко кревета? Какве су, молим вас, моје шансе? Никакве, драги моји, Никакве! Шта мени остаје у таквој прилици? Ево, покушаћу то да разјасним.

Пошто је, сам по себи, мој највећи проблем женидба (то исто мишљење дели фукара око мене), желим да ме неко оповргне у тврдњи да ми мој положај кичме даје за право да будем убица!

Шта кажете, врло смела тврдња, зар не?

Убица, драги моји, и то врло јавно! Последњи, најнеспособнији адвокат би ме одбранио! Мене, ваљевског Чесмена или Џека Трбосека, узмите како хоћете. Они су крили своју крвштину и злочин, а ја не бих морао! Ја сам грбавац, то ми даје за право да убијем и давим наслађујући се женском пути.

Петре Микловџићу, Перице, Петрушка! па ти претерујеш, стрељали би те, то је злочин, не би те грба спасла.

А, јок, не претерујем ја, ви ме не схватате довољно, нити овакав живот као што је мој. Кад један прав, здрав и, кажу, неодољив заводник долази силом до сласти телесне, ја с грбом могу да радим што ми је воља!

Овакав начин размишљања довео ме је у крајност, запао сам у проблем који се односио на жену која је требало да ме прати кроз грбави живот.

Све се одиграло напречац.

Као ни о много чему у кући, тако ни поводом своје будуће жене нисам хтео да се изјашњавам.

Тог јутра, за столом, нашли смо се само ми Брандићи. Очух је нагваждао о мојој женидби, као да има заушке, док се матер уздржавала да не прасне. Драгутин Брандић је том приликом показао своју најружнију особину: одувек се трудио да своје метиљаве ставове прикаже као неприкосновене. Могла је то бити, кунем вам се, последња белосветска глупост, али ако он мисли да је вредна пажње, морала се признати.

"Не мо'ш бити више девственик. Шта ће рећи свет?" најзад пропишта очух, па додаде како је ових дана издан молбан за мене и да не би било лоше да преко балега, за пуног месеца, мокрим у реку, можда ћу се исправити.

Ово последње што је рекао толико ме разгоропади да ми из шаке испаде дуса хлеба, одгурнух шољу с млеком, испрсих се и рекох промукло: "Хоћу да буде лепа да се за њом окрећу!"

Погледали су ме у чуду.

Истину говорећи, прибојавали су се да ћу одрећи женидбу, али начин и глас с којим сам захтевао жену, то их је запрепастило.

"Види, види ђувегију", покуша очух да се нашали.

"Немој случајно да доведете какву грбушу", рекох још бешње.

"Е, то ће ићи мало теже", заједљиво ће очух, увукавши главу у рамена, јер је Милевин ударац могао да дође као гром из ведра неба.

"Онда нема ништа од женидбе", казах, устајући од стола.

"Ал' ти не радиш", завапи очух, осетивши да је претерао.

"Доста!", издера се Милева и удари шаком о сто - "За многе нема посла па свет живи и даље! Женићеш се, па да ти је мајка-Јања!"

"Хоћу, ал' да буде ко вила Равиојла." "Коју ти ми доведемо!" "Неће моћи", одговорих јој.

"Види, види како бира", стави се подмукло очух на Милевину страну.

"Драгутине! Смањи пиће!" вриснух ван себе од беса.

Милевин паук скочи, па ће ти мени: "Куш!" - и ко санћим ухвати се за каиш.

"Што га цвелиш? Оћеш мало да те бацим у Колубару?" запита га Милева и севну очима.

Драгутину изби жвак по уснама и он полагано одшепа до свог отомана.

Кад сам затворио врата иза себе, помислих: "Боже, ништа нема упорније од ове жгадије која ме окружује."

Једнога дана, с вечери, послали су ме негде, измисливши посао. То сада није ни важно.

У варош изиђох заједно с очухом. Кад се вратисмо, одавно беше мркла ноћ. Осетио сам да су ми нешто спремили те одбих вечеру и закорачих у собу. Но, са столице скочи Милева, снажно ме ухвати и привуче к себи.

Зенице су јој гореле и биле огромне.

"Ако ме не послушаш, извренгијаћу те по мокром телу. Светло да не палиш, фластер сам ставила на прекидач јер је дошла!" просикта и гурну ме према вратима собе.

Унутра беше нешто оскудне светлости која се провукла поред Милеве. Потом чух, сасвим добро, врата се иза мене притворише и шкљоцну брава.

Прво што назрех, једним оком, били су пешкири застрти по стакларији. Као некада, помислих, у детињству, само овог пута није због мене већ због ње.

"Дођи 'вамо", чух женски глас.

Ја коракнух према кревету. И поред тога што ме је Милева упозорила, уплашио сам се прилике у мраку, под јорганом.

"У кревету сам", поново се огласи она.

"Знам", гласнух. "Слабо видим."

"Ништа, ништа, ево ме!"

Осетих јој шаку одозго по својој. Тргох руку. Пожелех да прилетим прекидачу, али се сетих.

То долази на крају, мој Петре Микловџићу", помислих.

"Чега се плашиш? Да скинемо ове крпе, барем ону с прозора. Можда се бојиш мрака?"

"Не, не", гласнух.

"Ја се плашим мрака."

"Као да смо мртви", рекох и престадох да дрхтим.

"Ја сам Косара."

"Попрстеновали су нас?", упитах.

"Бићу твоја жена."

"Нећеш."

"Хоћу, тако је рекла твоја мајка."

"То ми је немајка, а оно ми је очух."

"Несрећан си. И ја сам била."

"То је твоја ствар!", рекох грубље и приметих да је престала да дише. Уплашила се, а ја сам био нервозан. Требало је да затражим да ми направи места поред ње, у кревету, али немадох смелости за то.

"Оди", рече ми померивши се.

Уместо да легнем, седох на кревет.

"Нећемо бити срећни!" узвикнух очајно.

"Бићемо, само лези поред мене."

"Нећемо", одговорих, осећајући како ме стеже око паса. Стадох да узмичем; чинио сам то споро, у мраку су ме стизале њене шаке.

"Лези поред мене", чујем њен молећив глас и осећам како ми се сузе сливају низ образе. Више нисам могао да издржим. Испружих се поред ње.

Била је топла и глатка.

"Немој да ме додирујеш, буди мирна", муцао сам испуњен страшћу и страхом да ће, под прстима, осетити моја наказна леђа. Била је врела и влажна између бедара док сам је насумце, ван себе од среће, љубио.

Кад је заспала, полако устадох и поскидах пешкире с огледала и прозора.

Напољу се зарила нека челична светлост по небесима; из даљине се огласише петлови. Стао сам изнад ње.

Зна ли шта ће угледати када се пробуди? Чим се раздани, решио сам, пробудићу је да види свог женика поред себе, онога кога ће гледати целог живота, ако остане.

Оног момента кад сам осетио дрмање схватио сам да се будим. Косара се пробудила пре мене, желела је нешто да ми каже.

Раздањивало се, у соби је било полумрачно, а она је била нагнута нада мном причајући ми свој сан: "Чудно, кажу, кад промениш кревет и сањаш, то је истина. Проси ме страшна наказа и ругоба, грбав човек, а ја се браним помињући тебе; кажем му да имам вереника, а он ми одговара: Па, то сам ја, Косара! и претвори се у лепог младића сјајних рубина на себи."

Обли ме хладан зној, стадох да цептим, учинило ми се да ме тресе седам грозница. Лагано се придигох и седох. Још ништа није примећивала. Можда су јој саопштили, помислих, и окренух се к њој мало постранице. И даље је ћутала. "Косара, ја сам патник", рекох и закорачих ка прекидачу.

А кад светлост плану она цикну и поскочи у кревету па се приби уза зид.

"Ниси грбава као ја!" викнух и пођох к њој. Дрхтала је. Уто се забеле дан. Сјај њеног врата и рамена ме засенише, никада ништа лепше нисам видео у свом грбавом животу. Горко се покајах што упалих светлост. Али друкчије није могло; кад-тад би приметила.

Бацих се на колена пред њом! Молио сам је да остане, тако, само да је гледам.

"Унећу други кревет у собу. Ти спавај на њему. Молим те, не остављај ме!" викао сам избезумљено.

Била је преплашена мојим ружним телом, мојом грбом и једним оком!

"Боже!" узвикивао сам у очајању, "нема ничег ружнијег од мене! Ничег тужнијег!"

"Петре", проговори грцајући, "остајем покрај тебе, само престани, смири се."

Прелетело је нешто преко њеног бледог лица налик на сенку новог дана. Помогла ми да устанем с пода. Чак ме и загрлила! Мене, свога јединог грбоњу! И тада, не знам зашто, почех да се смејем. Смејао сам се и плакао раширених руку у слабој светлости собе, у праску зоре крај њеног бледог анђеоског лика. Смејао сам се и плакао као луд, док је она тихо понављала: "Смири се, Петре, смири се."

После непуних годину дана проведених с Косаром, моје здравље се нагло погоршало, допао сам болнице, а жена ми је очекивала дете. Наговарао сам је да ме напусти. Све ћу ти опростити, говорио сам јој, нађи другог. Али она је одбијала. Моја Косара је чељаде с два разреда школе, светлих очију, широког осмеха. Обећавам, кад се вратим у Ђунис - клекнућу пред њом, склопићу шаке, и рећи: "Молим те, научи ме да ништа не знам! Да будем насмејан и невин као ти!"

Кула вавилонска

Беше решио Митар Чрмановић да зида кућу: огромну, с више спратова; какву људско око још није видело у овој вароши.

У недељу, све до подне, причао је грозничаво својој жени о томе како ће је сазидати. Стрпљиво га је слушала повијених леђа, оборених очију, сва тамна у лицу. Кад је завршио своју дугу, нервозну причу, она га упита: "Зашто? Ми немамо децу. Ова кућа је довољна за нас два жива гроба."

Тако је Јерина завршавала с њим сваки разговор; увек је било то - "довољно за два жива гроба." И децу је увек помињала, мада није увек имала разлога за то; али, увек их је помињала. Тада би јој се лице смрачило, постајало би још ружније, а ситне црне маље испод носа уочљивије.

Иако није сваљивала кривицу на мужа, како то често међу супружницима бива, Митар се, као под жестоким ударима, повијао, стискајући зубе до прскања. После таквих њених речи обично би ћутали сатима; одмеравали би се, загледани једно у друго, као да су видели, негде у дубинама својих тела, оно нерођено дете. Чија је кривица, нису испитивали, а за толике године заједничког живота лекара и лечење нису помињали. Као да су се договорили да кривица буде обострана; и да је тако нешто, без деце бити, једино могуће.

Чрмановићи беху рођаци из другог колена. Отац Митра Чрмановића, једна часна старина, опомињао је свога сина, но како он беше упоран у своме науму, отац му препусти на вољу рекавши: "У моју кућу гледај да с њом долазиш што мање. Дај Боже да будеш срећан."

Минуше године неосетно, као прах и дим. Једног дана, Митар примети да је заборавио да се смеје, осећајући негде, у дубини душе, како му је занавек измакло нешто велико и светло. Ипак, не хтеде да поверује да је све изгубио.

"За кога да радим?" гласно се упитала Јерина Чрмановић, једног дана, по изласку из канцеларије. И више није отишла на посао.

А Митар се на послу задржавао што је дуже могао; касно увече враћао би се кући, и ту постајао свестан да у празним жениним погледима лежи његов највећи умор, безнађе и страх од онога што ће бити сутра, и што ће (знао је) личити на ово данас.

Сан није хтео на тело самлевено умором: све што је у раду, за дана, успевао да заборави, враћало се у мраку несанице. Отац га је немо посматрао; чинило му се да стари зна његову судбину, из дана у дан, сав његов сутрешак, чак и крај! Многа лица и најмањи догађаји - све би одједном постајало тако важно у мраку собе и несаници, све би се окренуло против њега.

Те недеље, кад је почео разговор о новој кући, речи су провалиле из њега као бујица: о томе како мора зидати, зидаће је и ако не хтедне она да му помогне! Како сазидати кућу, ону највећу, значи бити први у вароши, и он ће све учинити да тај сан оствари!

Жена му ништа није одговарала, ћутала је и гледала празно и одсутно. Он се није дао, личио је на дављеника који се хвата за сламку. У једном тренутку поменуо је дете; али тек пошто сазидају кућу! "Да!" узвикнуо је, "оно ће доћи заједно с новом кућом!"

Блеснула је чудна светлост у њеним очима. Потом је на њеним танким уснама заиграо смешак, танушан и једва видљив, и њему је постало јасно: "Зидаћемо! Зидати!" повикао је, осетивши сузе у очима.

Ко зна колико година после женидбе није ступио на праг куће у којој се родио?

После мајчине смрти, на дан сахране, нашао се са својима на сеоском гробљу, у дубоком снегу Горњих Кошљи, негде у планини високо изнад Дрине.

Није ни отресао прашину са себе, а отац му је рекао: "Знам, дошао си да продаш свој део."

Покушао је да објасни како је у питању нова кућа. Објашњавајући, силио је себе да се осмехне.

Посматрали су ћутке грчеве на његовом лицу.

Чинило му се да га једва препознају, као да им је у кући странац, и то из града, што увек иде на лоше; у сваком случају, некакав невољко који је залутао у овој врлети.

"Ја сам још жив" - рекао је стари, а то је значило да нема деобе.

Од њих би могао добити само креч и нешто дрвне грађе; ништа више с ове врлети; а и то што би добио од њих коштало би га ђаво и по док пребаци до Ваљева. Онда је настала тишина, као да до гроба нису имали више шта да му кажу. Браћа су очекивала да устане и напусти кућу. Желела су то из дубина својих бића, и (он је то лепо осетио) кроз њега су видели једну проклету нероткињу, жену којој је до градње кућерине с два спрата а која нема деце.

Осетио је како му зној пробија кроз крагну беле кошуље, нервозно је попуштао чвор на кравати.

То што се појавио пред њима као чиновник с добром платом - рушило се и топило као лањски снег. Гледали су пред собом лепо обучену и нагојену лисицу сапету гвожђем испред кокошарника; на његовом зноју наслађивала су се браћа.

Према њима и оцу није осећао никакву љубав, био је равнодушан за све њихове недаће ових година, а по преласку у град није га занимало више ништа што се односило на њихове животе. Међутим, ово што је сад видео у њиховим очима било је оличење пригушене мржње, без гласа и покрета.

"То је зато што су остали овде, а ја се дочепао вароши", прође му мисао кроз главу.

Напетост је прекинуо отац који је устао од стола и лагано ушао у собу с подом од набијене посивеле земље. Дуго је нешто лупкало тамо, иза затворених врата, као да је стари Чрмановић претурао седам зачараних ковчега с благом.

Митар је губио дах од тог шума, док су се браћа збуњено згледала.

А кад се Никодим Чрмановић вратио из собе, изгледало је да ништа није изнео из ње. Пришао је столу, ставши тачно изнад његовог знојем орошеног врата.

"Ево ти, ово је твој део. С кућом и малом немаш ништа више", рекао је вадећи из џепа новац увијен у новинску хартију.

Средњи брат поскочи и нешто заусти. "И он ми је син", предухитри га Никодим; и на томе се сврши.

Добијено пред њим није пребројавао. Добро је познавао свог оца и био је сигуран да је тачно добио свој део. Знојавих дланова, стрпао је новац у џеп и одмах устао. Покушао је да каже нешто, мрмљајући. Тек на вратима успео је да изусти оцу, који је сам пошао да га испрати: "Сви граде."

У расклиматаном аутобусу, на локалној линији, осећао је под лактом, дубоко у џепу, гуту с новцем и смешкао се загледан у брда, док му се зној хладио по леђима. Но, баш тада, у том трену, помисли на Јерину. Шта ће она рећи кад јој исприча ово са својима?

У последње време се све више ослањао на њене судове. А и она као да је постала друкчија, мекша и приврженија; кретала се живље по кући, причала као никад до тада, запиткивала како иде са набавком материјала; ништа није могло без ње: хтела је о свему да се пита и да одлучује.

Једном приликом покушао је да је наговори да се обрати за помоћ својима. Одбила је то с гнушањем и срџбом; чинила му се као жена која нигде никог свог нема, а имала је. Та мисао да је Јерина имала своје нагна га да размишља о сопственој браћи.

Док се аутобусом тресао, покушавао је да их одагна из мисли; упињао се (у мислима) да брани своју жену. Зашто би она била проклета жена? Зашто? То је њихова завист због нове куће! Имаћемо децу! Имаћемо! грозничаво је размишљао Митар Чрмановић, али погледи његове браће, као да су имали храстово корење, лебдели су му пред очима.

У улици, по доласку, скоро пред самом кућом - сину му мисао, врела као жишка, да каже жени како је овај новац помоћ од његових, а деоба ће доћи после очеве смрти. С том мишљу чврсто ступи на праг своје старе куће.

Зида се кад врана почне да зева, каже народ, а Митар је кренуо с градњом раније, негде после Ђурђевдана. Испрва је многима било чудно што њих двоје, тако сами, зидају нову кућу?

Једног дана, изненада, појавише се Јеринини - Злотовићи. Постајали су мало испред градилишта, па се окренули без поздрава и отишли, није их ни примила у кућу.

Главни мајстор на двоспратној зиданици Чрмановића беше Ранђел, звани Грба, пореклом из села Осата у Босни. Његови га дали да изучи занат код некаквог Црнотравца, после чега је Ранђел стекао глас доброг мајстора градећи широм западне Србије. Био је то онизак човек, широких рамена, жуте косе, повијених леђа; ничега није било на његовом телу што би оправдавало такав надимак. Утисак да је Ранђел грбав долазио је услед његових дугих руку и повијених леђа. Једино што беше чудно у изгледу Ранђеловом беху његове очи - једно му беше жуто, а Друго љубичасто. Испрва; с градњом беше све у реду. Митар је поштовао рад и захтевао мајстора Ранђела, његовог сувоњавог калфе дечијег лица и осталих пет зидара. Ни око материјала није било већих проблема, мада се говорило како цемента и цигле с времена на време нестаје. Митар је водио рачуна да зидарске наднице исплаћује тачно и на време, сваке суботе, уочивши да је главном мајстору нарочито стало до тога.

Али Митар изненада промени наум. Реши да дозида трећи спрат. И поред тога што је био свестан да новаца неће бити и за тај спрат (који није био предвиђен првобитним пројектом) Митра Чрмановића је нешто гонило на то, нешто много јаче од њега самог.

Редовна исплата зидарима је, у прво време, почела да касни, а потом и да изостаје. У свеопштој градњи материјала није било недељама, а кад би се појавио на складиштима плануо би за тили час. Зидари су због његових неиспуњених обавеза прикривено гунђали и радили спорије; оно што би раније озидали за дан, сада су подизали три дана.

Митар постаде груб и осоран према градитељима, њихов рад га није више задовољавао. У зидарима је видео своју браћу и мрзео је те људе иако је био свестан да је кривица његова. У расправи око надница као да нису говорили истим језиком!? Митар им је закидао наплаћујући оно што им је дао да поједу у току дана.

С вечери, по одласку зидара са грађевине, он би одмах излазио горе међу скеле и ту остајао дуго у ноћ, посматрајући одозго пролазнике.

"Како су ништавни. То је зато што их гледам с трећег спрата", вртела му се једна те иста мисао по глави.

"Хоћеш ли лећи, човече?" позивала га је Јерина, држећи ручку лампу у рукама - "Глуво је доба ноћи", додала би, чувши тешки бат корака одозго из мрака.

Понављало би се ово скоро сваке ноћи. Чрмановић је посртао, уморан као звер сваљивао би се на лежај.

"Митре, неке џукеле дижу трећи спрат. Ми морамо четврти", рече му Јерина једне ноћи, пошто га је свела с недовршеног спрата.

"Морамо", одговорио је, док му је сан гасио сјај у зеницама као да је смрт, а не одмор.

Долазила је рана јесен. Рад на Чрмановића зиданици некако је одмицао. Сваку циглу умалтерисану у зид Митар је осећао у венама као крв.

Једног јесењег дана приђе му Ранђел на градилишту и рече: "Нећу више овако, домаћине. Нисмо се овако договорили. Исплати ми и тражи друге људе, ја повлачим своје."

Бунио се против оваквих речи Ранђела мајстора, али је то радио невешто и испадао смешан пред њим. Осећао је језу од погледа који је долазио из жутог и љубичастог ока; сличан беше детету које је погрешило у својој игри.

"Сви сте се дали у градњу, као суманути, а нико неће на време и поштено да плати", рече Ранђел Грба, и нехајно подиже дугу руку испред себе, па је опусти. Одмах иза њега стајао је калфа дечјег лика, с мистријом умазаном кречом у руци, и посматрао Митра наивно као дете.

"Важно је да ћу платити. Сачекај", промуца Чрмановић.

То изазва једак осмех на мајсторовим уснама: "За мене је најважнија субота кад добијам новац, то је мој дан у години! Имаш ли или немаш да исплатиш?"

Није имао куд. Пристао је да исплати све до динара у прву суботу која је долазила. Тако су дугови према зидарима били измирени, али Митар није имао више чим да купи материјал који му је недостајао за даљу градњу. Убрзо цене грађевинском материјалу скочише скоро дупло.

Некако тих дана стиже Чрмановићу најмлађи брат. Отац им беше на самрти. Његова жеља је била да поред свог самртног одра види сва три сина.

"Како могу да оставим кућу? Нека дође у болницу, бићу поред њега сваки дан", излете из Митра лаж коју као да је годинама спремао.

"Отац каже да бескућници и олош умиру у болницама света, без свеће. Ти добро знаш, он у болницу неће", каза најмлађи брат, и остаде код Митра три дана да га сачека да сврши преке послове па да крену у село. Но, сва три дана, до дубоко у ноћ, при светлости сијалице, Митров најмлађи брат је радио с њим на кући. Почињали су с послом пошто би зидари с првим сумраком напустили грађевину. Онако у ноћи, при светлости сијалице, Митрова кућа, пуна тесних ходника који се дизаху увис чинила се најмлађем брату као џиновски оглодан воловски костур усправљен и мрачан.

Изјутра рано, четвртога дана по свом доласку у град, трже се из сна најмлађи брат и рече старијем:

"Морам да идем. Усних, чини ми се да је отац изумро."

Митар је покушао да га задржи, али како је брат био упоран, он га испрати с речима да ће и он одмах поћи за њим.

"А сад", рече Јерина мужу пошто се вратио, "нећеш ићи у Кошље, већ код адвоката да тражиш свој део!"

Само за тренутак би збуњен, а онда се сети пређашње намере: "Да", рече, - "судом ћу тражити своје."

Како је дошао наречени дан да се измире нови зидарски дугови - и како то Митар ни овога пута није учинио на време, Ранђел са својима реши да га напусти, а дужника да преда суду. Тада Митар, по Јеринином наговору, показа своје свињско лице рекавши: "Они који имају зидарске дозволе за рад добиће новац, а они који немају, с њима нећу више да разговарам." Потом између њих изби свађа, коју Ранђел прекиде с необичним изразом на лицу, приставши да сачека исплату надница.

Од тог тренутка Митар је прислушкивао своје зидаре из прикрајка; кад год би му се указала прилика за то, био је у њиховој близини. Један од њих петорице, чуо га је, клео му је кућу пожелевши да се сруши.

"Могла би и да се сруши, као што код мене може да стоји без темеља", одазва се Ранђел на то, "али шта би други рекли? Срушила се под Ранђеловом руком"

Имао је осећање да му се утроба преврће од ових речи.

"Срушиће је лудаја сам, јер хоће четврти спрат" - заврши Ранђел Грба, што изазва смех код осталих зидара.

Једнога дана, из прикрајка, чу нову причу: "Некакав несрећник", поче Ранђел, "који је аргатовао годинама по Аустрији, реши да за кратко време сазида огромну кућу с лифтом. То се догодило негде у околини Ћуприје. Дао он зидарима много хиљада шилинга, само да што пре сазидају. А кад дође време да се усели, проломи се страшан тресак и пола куће се сручи на земљу одакле је дигнута. Скупи се цело село да види пад највеће куће у околини. Паде и истрага поводом рушења, али нико није могао да растумачи зашто је пала. У зло доба појави се белоглави старац који рече: Људи који су ову кућу дигли нису вични зидању оволиких кућа на овом тлу. До мрака ће пасти и остало, чим се досуши. И стварно, с првим мраком сруши се и она друга половина. Кажу да се онај вратио у Аустрију и да још аргатује тамо не би ли подигао још већу кућу, или умро у туђини ако то не оствари."

Хватао га је стид - и више од тога: осећао се јадним, али те Ранђелове приче просто су га мамиле да понижавајући се ослушкује као звер; а и кућа га је прогонила; није презао ни од чега само да је заврши.

Сви (осим њега) знали су да је ту негде и да их прислушкује.

"Проклет човек, и кад му понудих посао на кући", помисли сав напет због оног о чему су зидари причали. Могао је да намести Ранђел мајстор (чуо га је како тврди) греду венчаницу на роговима куће да шкрипи увек у глуво доба ноћи, било-не било ветра.

А свог калфу Ранђел је нашао овако: имао је мнозину заменика, неки поумираше као домајстори код њега целог живота. Али, дете Рада (тако је назвао калфу коме беше други кум) изабра зато што је осетио да ће једини моћи да прими зидарско знање до краја - круну заната. Већ. је дуго, има томе година, дете Раде калфа код њега, али нити је он више дете, нити је мајстор средовечан човек; тврде да је Раду већ четрдесета, а Ранђелу се не могу избројати. Кад га је први пут срео, Ранђел га овако прими: поставио му је неколико чудних питања, од којих је најчудније било ово:

"Је л' ти бабо жив?" а знао је да му је отац одавно мртав.

"Јесте. Само, одавно оде на далек пут", одговори дете Раде.

"Веле, синко, како ти је бабо умро, а ти се ниси ни родио?" упита га Ранђел, тобоже као да не зна.

"И мени тако рекоше, ал' им не верујем. Бабо ми је на далеком путу и вратиће се."

"Е! од тебе ће бити нешто, синковићу!" узвикну Ранђел мајстор, те тако дете Раде оста код њега. Но, истину говорећи, беше то само прича која је кружила о њима.

Зашто Ранђел мајстор с калфом остаје пошто зидари оду? Шта они траже по мраку у врху незавршене куће? питао се Митар Чрмановић, дрхтећи као лиска јаворова.

Једне вечери није могао да издржи. Пресрео их је на излазу. "Шта ти, Ранђеле, тражиш с њим горе у мраку?" упита га дрхтећи од беса.

"Тражим твоју срећу у овој кућерини, пошто се уселих у њу", одговори дубоким пригушеним гласом Ранђел мајстор.

Митра обли хладан зној дуж кичме. "Слушај ти!" узвикну пошто се прибра. "Да те више нисам видео да дођеш! А за ово ћу те тужити, да знаш!"

"А ко ће ти поверовати, јадо, у невидљиво, у оно до чега такви као ти не држе?" упита Ранђел, некако тише и још пригушеније.

"Да те овде више нисам видео!" продера се очајнички Митар Чрмановић.

"И нећеш, нећеш! Ништа не дугујеш, стрву. И да знаш, могу те купити за пуор, толико имам!" - добаци му, и неста у мраку заједно са калфом.

По свом обичају, Митар закорачи с намером да обиђе оно што су зидари урадили тог дана, но заста мотрећи узнемирено у тамну унутрашњост своје будуће куће.

Нека, сутра ћу, помисли, и упути се, сав знојав, ка старој кући. О овоме, с Ранђелом, Јерини не рече ни речи; каза јој само да од сутра не прима више зидаре на грађевину.

Очекивало га је суђење с браћом око деобе очевине и с градњом је имао намеру да стане; а и новаца није било више.

Парница са браћом се отегла. Митар беше запао у неко грозничаво и раздражљиво стање. Био је поваздан на новој кући; склањао је гомиле малтера и прашине, потом је чистио неомалтерисане зидове скидајући паучину и прашину с њих, гребао их је бесмислено и оно мало материјала вукао тамо-амо по ходницима. Ноћу је сањао да јој диже рогове и кров, сам, у некаквој зеленој измаглици.

На последње суђење браћа су довела човека који је тврдио да је био присутан у моменту када је стари Никодим Чрмановић исплатио део наслеђа у новцу своме најстаријем сину.

Митар се вратио с тог суђења сломљен.

Некако тих дана почело је да се прича о незаконито стеченој имовини и бесправно подигнутим кућама које је требало рушити. Сав ужаснут, Митар је ослушкивао тај глас чаршије који је постајао све гласнији.

Сви папири око зидања куће били су му у реду. Признанице од кредита је бесомучно читао, разгледао и наново слагао у картонске кутије од обуће. И за најмањи део куће имао је покриће, али његов страх је био стоглав, нагонио га је да друкчије мисли и осећа.

Затим се догодило оно са некадашњим обућаром, који се запалио у кући коју су хтели да му одузму. Био је то један једини случај од стотине стотина које је ваљало испитати и гонити. И, ваљда, једнога су стигли у безакоњу његовом.

Самопогорелац је полио себе и зидове бензином. Остало је само поцрнело згариште и сури спољашњи зидови.

Једно од лица које је утврђивало узроке пожара и смрти извукло је из нагореле школске торбе књигу на чијим је корицама сед, разбарушен човек палио салаш иза себе: Слуга Јернеј и Његово Право - писало је на случајно заосталој нагоретини.

У страху, кажу, утврдитељ трже руку, као пред могућношћу првог пламена, и корице склизнуше у прах и пепео згаришта.

Већ. увелико беше пала ноћ. На кући се Митар Чрмановић задржао дуже него обично. У ствари, Јерина се није појавила да га, по обичају, позове на спавање. Лутао је по зиданици. Успињао се и спуштао низ њена степеништа. Крај његових стопала, између шалованих бетонских греда, зјапиле су тамне дубине. Велика је! Висока је! кликтало је нешто у њему. На моменте је осећао умор, и питао се: зашто по ноћи толико, као никад до сада? И сутра ће сванути дан, нагледаћу се лепотице. Потом је искрснула мисао, јака као судбина: зашто сам пристао на зидање толиких ходника!? Зашто, зар није било боље још две просторије уместо њих? А зној му је пљуштао низ лице.

Ту, у мраку, где је спустио стопало, био је степеник. Или му се чинило да је некада био ту?

Падао је с висине и ударао зидове, све до дна где је изгубио свест.

Сутрадан га је нашла жена свег у скорелој крви. Ничег се није сећао. Није могао да говори. Ноге су му биле поломљене и ребра смрскана. Беше скврчен и црн у лицу, подсећао је на велику црну бубу с људским ликом.

У болници (тамо где је желео да обиђе оца на самрти) посетила га је Јерина. Био је у шок соби. Лежао је и посматрао је као да је не познаје. Напољу је беснела касна јесен. О прозоре собе ударало је суво грање које је витлао ветар.

Негде смо погрешили. Само, где? У Лабудице, Перине, два сина, оба куљава, оба потуљена као змије. Имају две куће. Једна је огромна, као Кула Вавилонска, ено је иза некадашњег Гођевчевог хана. Сва је у мермеру, а унутра све од кристала, све од сувог злата. Када Нађа, звана Лабудица, пљуне, то је на стотине хиљада динара. Неће нечисте силе, за вештичијих ноћи, у хан, Гођевчев хан, него сврате преко пута, јер Кућу вавилонску Лабудица само очисти, истресе од прашине, проветри и поново затвори, као да је гробница која очекује вечите станаре. А ево, нама? Зашто? размишљала је тако Јерина Чрмановић посматрајући богаља на кревету.

"Повратила му се моћ говора", тихо је рекла сестра иза њених леђа.

Села је без речи на ивицу кревета.

Он покуша да се покрене, али клону. Помогоше му да подигне главу.

Јерина се сави према том телу у гипсу, према том црном лицу.

"Чим устанем, градићемо даље", једва допреше речи.

Учинило јој се да тај глас, који је једва допловио до њеног уха, уопште није људски, као да је долазио из гроба.

Краљ шаха

Само да не буде подвале или да неко не буде бржи, спретнији; да буде најбољи у прогнози (опкладе иду и до стотине хиљада).

Дао би и фигуру предности противнику (јер он је Краљ Шаха) само да се, којим случајем, не нађе бољи мајстор! Али, ово сада, све је тако мирно; у пригушеној светлости летње вечери, под присенком кржљаве шљивине крошње, тако је мирно, као да не иде на добро.

А и те, још увек нерешене, тужбе суду; шта ли чекају? Нова парничења? Стари сведоци се неће појавити, а онда све из почетка. И докле?

Прави вртлог мисли, све злослутније једна од. друге, захватао је срце Микијана Филипескуа и оно је тукло као у детета.

"Не, никада се исти сведоци не појављују на обновљеној парници. Ако се појаве, онда, преваранти, сведоче против мене. И, губитак. Губитак!" размишља посматрајући модре пруге сунца које се разливају на западу.

Бити изваљен у пољској столици није лоше; онако позамашног стомака, уз облак парфема који лебди изнад косе, док се оглашавају кокошке, а крупан вучјак удара косматим репом о платно наслона.

Само да није тог проклетог фикса (поред брига око парнице). Просто да човек не верује својим очима како је неухватљив добитак на великом тикету.

"На кога да фиксирам? Оба тима су каракушљива и боре се за опстанак у лиги", мрмља Филипеску и на небесима види нешто као модру реку, па склапа очи опирући се ружним мислима. Ипак, не може да одоли шуму топле вечери; гвирне испод капака, а оно: све трепери, чини му се све око њега, до небеса. Крива тараба обрасла дивљом лозом, мали зелени прозори, редови саксија поред љубичастог истрбуљеног зида тамноцрвена ћерамида - по којој су се начетили бокори чуваркуће - све то лебди као да поскакује у летњој вечери. "Дивна ми је кућа. Права вила. Штета што није већа, али неко нема ни оволико", уљуљкивао се у пољској столици, утишавајући и смирујући сваку непријатну мисао - и њему се учинило да се попео и легао, као у седмој години, на Кавјор Самаљот, на Аљошин Чаробни Ћилим.

Краљевско детињство

Како је само знао да прича о чудесима Чаробног Ћилима Николај Фотич Бељајев. И, ево (стварно као у сну), како га за руке држе Николај и Дарја Филипеску, а он скакуће, у матроском оделу, уста пуних Арипових луша и орасница. Доводили су га пред ускршње милхброте пуне сувог грожђа, које су тако лепо месиле Олга Теплов и Клавдија Иљински. Жене су га нуткале милхбротом, милујући га и помињући мале нестале дечаке из Вороњежа, Кијева и ко зна којих све градова из немерљивих даљина.

Колутао је очима посматрајући како Николај салутира пред својим старим пријатељима, поздрављајући их као да их годинама није видео.

"Опет смо чули за ваше бекство, драги наш Фотењка! узвикнуо би Леонид Ошевнее, поскочивши у месту, насмејао се и загрлио Николаја.

"Но, но, баћушка! Шта сте то хтели, забога милога!? Е, чему то, баћушка?" цупкао је дежмекасти Леонид око високог Николаја Фотича Бељајева, бившег капетана седамнаестог пешадијског пука из Вороњежа.

Лети кроз детињство Микијан Филипеску у танушном сну као у мехуру од сапунице.

Оно кад је Николај први пут отишао од куће страшно је било слушати: Дарја је вриштала чупајући косе, дедица Пантелеј је сипљиво понављао, крештећи као стара очерупана креја која натуца понешто од говора: како њена туга није на месту - Николај је само њихов самац, додуше тридесет година, али самац, да Дарја има мртвог мужа и да он, Јеролим Филипеску, сада у гробу, наслућује њену везу с Николајем.

"Ућути, дедице! Остајемо сами! Како ћемо без њега!?"

Тако се Дарја надвикивала са свекром до дубоко у ноћ. А негде у глуво доба ноћи, кад је све спавало �