Sadržaj

• Haldejski bunar
• Kaža o anadolijskom kupleraju
• Kaža o Nakelu Rozefiri iz Jurfe
• Kaža o Farhijevoj svadbi
• Kaža o vlasniku jedrenjaka bez senke
• Kaža o zlatnom ključu
• Beleška o piscu

Haldejski Bunar

"Gilgameš mu reče: Ur-Šanabi, ova biljka čuvena je; pomoću nje čovek stiče svoj životni dah. Ime joj je: Starac se u mladost vraća".

(iz epa o Gilgamešu, XI Ploča)

Zvao sam se Mesrop Hrand^[1] - a sad sam ovde sam i ne znam što sam sam? Ovde, kao da sam na dnu nekadašnjeg mora, ispisujem sudbinu mog novog, Drugog Imena. Na dnu sam bunara, u vlažnom grobištu, među brdima u straćari koja kao da nema senku.

Na početku svega o meni - moram te dobronamerne čitaoče zapitati: Da li ćeš poverovati u okolnosti koje su me dognale dovde? I u moje Slovo samoće iz Spisa koji je moj, čiji su redovi bolni i toliko zagonetni? Odgovoriću ti onako kako su meni govorila dva neobična jahača koja su videla ono što ja nisam video, koja su čula ono što ja nisam čuo. Samo, pitam se, da li ćeš mi poverovati? Kako češ verovati onome koji treba i sam da poveruje?

Ima li veće snage od smrti? I veće zagonetke od onoga što će biti posle naše smrti? Meni rekoše: "Četiri puta si bio, imao si četiri života i treba da ih se setiš, zlatnog Lanca karike da povežeš i Ruža će ti procvetati. Time ćeš steći svoju Istoriju". Ja sam čovek koji je doveden u tamu i koji bi da iz nje izađe. Imam Spis koji treba da se pretvori u uže za Rađanje u Dan. Spis će dobiti svoj smisao ako njegove Kaže (delove) rasporedim tako da se na kraju pojavi Ruža. Ta Ruža, s pravilnim rasporedom Kaža, biće srce istine o četiri života koje je vodio čovek po imenu Teofilo Kumbaradži! Jedino sada, u samotnome času, taj Teofilo Kumbaradži ne može ničega da se seti iz tih života! Našao se u svom četvrtom životu ovde u mraku beležeći svoja Slova tom Spisu, koji je svojevremeno tajanstveno doplovio jedrenjakom bez senke u Kufu.^[2]

Ja sam čovek koji je (tako su mi rekli) prolazio kroz smrti jašući svoja četiri konja iz Sidona! U Haldeji sam prolazio kroz četiri ogledala kao što običan smrtnik šeta na sve četiri strane ove zemlje! Potom plovih obalama Talijskim u jedrenjaku koji nije imao senku! - No, evo me sada gde drhturim nad svojom zagonetkom, pitajući se: hoće li se ovaj Spis pretvoriti u Ružu? Kao da sam pod nečijom nevidljivom rukom: neshvatljivo mije mirenje s ništavilom, slepoća i strah pred smrću - i ja moram da tragam. Moram!

Sve u ovom Spisu moram tako tolkovati da se na kraju pojavi Ruža, jedini moj smisao ovde. Moje uže koje će mi, kao da je bačeno odozgo, pomoći da izađem iz ovog Haldejskog Bunara. Dno je ovo sveta i tmica i hlad groba i vlaga - ali valjalo bi biti hrabar, treba, kao Kumbaradži, biti dvaput lav. Tražiti svetilo i biti na dva mesta odjednom: ovde u dnu samoće i u svemu što je ispisano u golemom Spisu kraj mene na stolu. Moram naći svoj put kroz mračnu sumu bez kraja, izvor nazvan životom Teofila Kumbaradžia i tajnom Vertabidovog prstena. Bdim nad Spisom. Ako to nešto znači - postao je moj još od onoga jutra kad sam napustio kuću-Hrand, bio je moj u plovidbi morem, za dugog puta u volujskim kolima po drumovima Rumelije i Vlaške, sve do Fisona (valjda je ovo ovde oblast Fisona?). Odavno ga izvadih iz slame s kola, odavno i ja siđoh s tih kola u pratnji Seva i Đermaka. Sada je to knjiga moje samoće i čami u svojim pitanjima isto kao i moj život ovde. Kako da je najbolji način protumačim? Šta ako u njoj nikada ne nađem istinu o svom poreklu? (zašto nema otkrića u njoj, bilo kakvog traga svetlosti toliko sam nedelja nad njom?)

"Drugi put ćeš se roditi tamo, u bunaru, ali kad Spis procveta" - rekoše mi čim stupih na prag ove proklete kućerine među brdima.

Bilo je časaka kad sam osećao kako nešto otiče, čini mi se kroz oko, iz mene i razliva se okolo. Onih momenata kad jedem za stolom ili se okrenem da vidim vatru u ognjištu ili se sagnem da s utabane zemlje podignem testiju s vodom - i tad osetim kao da nešto promakne, prhne, nešto svetlo i tiravo kao lelujava sen. I ja tu snagu nevidljivu, koja mi se tako iskazuje, pitam ja tu senku: kako je tamo s one strane svetlog zida, iz kojih je daljina, iza kog je neba? Ničim je ne nudim što predstavlja ovaj svet jer njoj zemlja ne treba. Pa kažem glasno, za sebe: "U ovom vremenu ja sam usamljeni gost. Jedan od retkih koji nije zaspao. A godina je zaboravljena i nezadrživo dolazi jesen".

2.

Evo, od mene su tražili da budem na vatri u keliji koju su izabrali, ukraj nepoznate brze reke visoko u planini. Ali, pitam se, čemu svako sećanje, kad su mi oči svikle na večernje duge i teške magle, a uho na buk reke i krik ptice na nebesima? Gde vodi sećanje ako i dalje ostajem na dnu? Da li me neko, dok se ja prisećam, vodi za ruku kroz tminu? Zavaravam li se ja ili nešto nazirem? Znam, kad bunardžija završi svoj posao: bunar ne postaje mesto uživanja jer majstor želi da izađe na svetlost dana. Tako bih želeo da izađem napolje odavde! Svi koje sam poznavao gde ste sada? Naučili ste me: Enki^[3] je dobio Tilmun al' na Tilmunu ničeg nema. Nema ni vremena pa kako onda bilo šta da se odvija? Pitam se, kako ću ja ovu svoju kulu izdržati, mesto samotno i bunar ispunjen mrakom? Mogu li biti snažan kao onaj hohami iz Toleda kome su ruže ispadale preko usana dok je pričao Karneri o Čistoj Svetlosti? Ovde kao da sam najmlađi i najomraženiji brat koga su starija braća ostavila na dnu bunara odnevši uže, pošto im je poverovao i spustio se na dno po blago. Može li ovaj Spis, u ovčijem povezu, biti uže pa da se uspnem iz bunara u Dan?

Jednoga dana među danima, jedne noći među noćima: uhvatih sebe, beležeći svoje Slovo, kako posumnjah u to da ceo Spis govori o Teofilu Kumbaradžiu. Množina mi događaja izgledahu bezumno:

U mračnom delu Carigrada do samih zidina, u blizini Hana mrtvih, na mestu za koje se pričalo da je omamljujuće i puno utvara - za sparne avgustovske noći (pisalo je u izveštaju carigradskog muselima) godine 1777, noćna gradska straža je pronašla telo iskasapljenog čoveka s probijenom čeonom kosti iznad desnog oka, bačeno pored ogromne raskomadane zmije. E, taj čovek (bolje reći taj leš) po ovom Spisu ustaje iz mrvih i živi kao vlasnik haldejskog cirkusa i zove se Ankel Arivafi Rozefira. Potom je u Toledu kao znalac hebrejike i aramejskog - tu mu je ime Isak Ben Farhi i stvara zapis "Svadba u velikoj Švajcarskoj Cipeli", u kome otkriva buduću sudbinu Evrope. U daljem životopisu Kumbaradžia, dok čitam, imam osećaj kao da sam u životinjskom krznu a ne pri svetlosti uma! Posle Carigrada, Haldeje, Toleda - Kumbaradžia će goniti, ovoga puta kao Bazolia a on će im izmicati kao čudesni vlasnik jedrenjaka bez senke. Biće među onima koji ga gone, pojaviće se skriven svojim vremenom, a susret s njim (neverovatan i sličan snu) ispričaće Solomon Levi Merkadić, carski službenik u ime Vijene frangistanske, u ime Beča evropskoga kako govore na Istoku. "Ja tražim Ružu. Vraćaću se sve dok se Ona ne pojavi." Stoji zabeleženo u "Kaži o Carigradskom Slučaju iz 1777."

***

Lice Spisa izgleda ovako: ono ima svoje Kaže, svaka govori o jednom novom životu Kumbaradžia. Samo naoko ti životi izgledaju nepovezani i odigravaju se na međusobno udaljenim stranama sveta. Vremena događaja imaju i nemaju svoj uzajamni tok, sliče olujama koje su drevni moreplovci uhvatili i zatvorili u veliku ružu vetrova. Tu su i događaji koji tek treba da se dogode - oni su prepušteni budućnosti sveta. Isto tako, Spis ima svoju opsenu: izgleda kao da ga je stvaralo više lica kojima je stalo da, po svaku cenu, rasvetle nečiju važnu sudbinu: odjednom i tako naglo (po njima) kao da nije samo o Kumbaradžiu reč!? Zašto je to tako? Čemu to skrivanje iza imena Teofila Kumbaradžia, Sidonskog ribara? Da se kaže kako je Sve kao Jedno i Jedno kao Sve? A jedno ako je samo jedno, pa makar i najdublje, ništa je, vejka, prah i mrtvilo?

Ja nisam siguran, jer da sam siguran ne bih bio ovde - neka sve to proveri onaj kome ovo dopadne ruku i pogleda.

Imam osećaj kao da treba svojim životom da uđem u ovaj Spis i time postanem ulov u sveopštoj mreži! Gde su pisari ovih Kaža da mi vide čelo znojno i mornu desnicu koja pero jedva pridržava, drešeći čvorove na velikoj mreži događaja, pun neizvesnosti pred sutrašnjim danom?

Ko je u Kažama glavni lik pošto se Teofilo Kumbaradži stalno menja? Vidim u Kažama dva su lika stalno prisutna: Tobija, grnčar od obala Antiohije svetlog lika kao u anđela i Gonzago satanski mrak i skot i bankar, tama i mržnja - i oni se bore za ono što je između njih, a što liči na telo i duh čovečanstva!

Postupiću kao mudar pisar koji zna: sam Srce onoga što i stvori ostaje i liči na Ružu, jer je ruka što je ispisala trošna i otići će u prah i ništa.

Da li neko zna kako izgleda Jedno Veliko Sveta? Možda zna Čamajev; videh ga i slušah u maloj ribarskoj luci na prilazu Svetoj Gori, dok sam s pratnjom išao ovamo k Bunaru. Poznavao je Seva i Đermaka, kad smo ga sreli pričao nam je o tri lica velike Jedinice Vaseljene. Ima li tragova toga što je Čamajev pričao u mojoj Knjizi Samoće? Ako pronađem te tragove, blede od najbleđih, hoće li mi preobraćaj Sidonca (prikriven u mom liku) biti shvatljiviji?

Čije me to oči gledaju iz mraka, kao iz nekog drugog vremena, ko to hoće da mi kaže kako postoji i druga vrsta tišine? Ko to želi da mi kaže kako je najveća java san? Sva ta pitanja vidim u ovome što radim i zbog čega sam ovde. Kao da neko ispisuje želje i namere preko mog pera i desnice. Čiji ja to nalog izvršavam? Kakva mi se to senka prikrada iza leda onda kad pomislim da sam pred rešenjem svoje tajne? Dokle ću Spis da listam iznova i iznova - od njegovog izora do uvira, sve u traganju za smislom? On je moja mutna neprosvetljena sudbina! Moj prokleti Spis s dna ovog groba.

Rekli su mi: ima jedna biljka s kojom se sve može, Kremanska Ruža joj je ime. Nju moram naći za svoj Haldejski Bunar!

3. Promena

Od nekog svog životnog početka i s nekim redosledom stvari i događaja treba da krenem i da dođem do ovoga ovde kako bih rešio tajnu. Mada, iskreno rečeno, nisam siguran u to, ali čovek mora od nečeg da počne.

Posle toliko godina mislio sam da znam ko sam i odakle sam, no ljudi iz kuće-Hrand baciše me u zbunjujuće života. Promena je bila nagla - dadoše mi ovaj Sidončev Spis i burmuntiju u kojoj je pisalo moje novo, drugo ime!? Ispalo je da se više ne zovem Mesrop Hrand, niti je sigurno da sam Gregorijanac i kako sad shvatam: to nisu ni ostali koji ostadoše na Kufi. Na put sam krenuo kao Mesrop Kumbaradži. Rekli su mi da sam nekada bio Teofilo Kumbaradži ribar iz Sidona, i da ću to opet biti kad se pojavi Kremanska Ruža.

I pored svog znanja o Veštini Vrha - ne mogu da dokučim šta bi sve to značilo oko mog novog imena?

Gospode, samo da nađem neku nit u svemu ovome! Srce moje majke koje nemam, koju ne znam, koju sam izgubio - ja, njen sin a stariji od nje, kao Visina (koju malopre spomenuh) i koja se ne vidi iz Tel-el-Kedaha severno od Genezaretskog jezera ili Amarne kako je još zovu. Samo, Gospode, da dođem do svog znaka kao svi ti tajanstveni posetioci kuće-Hrand. Prosto rečeno, kao ti neobični posetioci koji su postavljali tela, ruke i šake u položaje posle kojih su dugo do kasno u noć pričali razmenjujući iskustva sa sve četiri strane sveta.

Odlažem pero jer sam nemoćan: sve je zaogrnuto tajnom. Raščinja se, plovi i leluja sve vidljivo oko mene. Sumrak s planine prodire unutra i sve je mračnije a slaba svetlost iz ognjišta baca svetlu nit, tanku i jedinu, kao što je moja nada da ću sve ovo što mi se desilo, jednog dana među danima, rešiti. Ponekad, kao što to činim sada, ulažem napor da mislim na nešto i o nečemu. Avaj! sem fijuka vetra s planine i odsjaja poleglog plama u zenicama - ničega drugog nema, ni najmanje misli da iskrsne! Ipak, predosećam, biće onako kako je znao da kaže stari učitelj iz Španije, iz Toleda grada svetlosti iznad kog je Gospod zaustavio sunce: "Ne postoji Ništa, Nigde i Niko jer čim kažeš to - to je već Nešto!"

Beležim samo za svoju slabu senku na trošnom ćerpičnom zidu iza mene, za senku povijenih mi leda koja je slična nekadašnjoj senci znalca iz Toleda usred mržnje i zla. Kao da je sve ono prošlo u mome životu bila samo opsena, varka, odbegla i daleka slika nečijeg života, san nekog tuđinca koji se obistinio u mojoj javi i u mome telu?

Kuća-Hrand

Vreme dolazi svemu - pa da pomenem život među Hrandovima i ono što znam o njihovoj kući. Na početku, ako je moguće objasnio bih (pre svega samome sebi) ko su bili njihovi gosti i zašto su susreti s njima bili praćeni malim sobnim pozorištima? Šta su to Nosači Budućih Vremena: da li su to obični ljudi? Možda je Šaen-Hrand našao svoju braću - ili ja prisustvovah tajanstvenim skupovima ljudi koji su tražili ljubav među svetovima, ono veliko i toliko svetlo a što je Čovečanstvo izgubilo pre Potopa?

Sve u svemu, ti Hrandovi bili su, na neki način, zanimljivi ljudi. Naročito Halmerija ćutljiva kao riba, za koju sam bio ubeđen da mi je bila majka. U Šaen Der-Hrand koji jedne noći u svojoj kući ubi čoveka iz trgovačke kuće Vade. Ubijeni se zvao Sonasi Anahidor i pre nego što se od smrtne rane srušio tvrdio je da je Gregorijanac. U kući-Hrand su ustvrdili (pre nego što je došao kod njih) da je pripadao Nevidljivoj Crkvi. Dolazio je, pričali su, iz šuma Dodone gde su zmije rasle umesto grana, a ptice imale dečije glave. Anahidor je hteo da zloupotrebi zaumne tekstove u cilju crnog obvladavanja materijom i vascelim sirovim i grubim kamenom. Umesto da dobije te zaumne tekstove - što ih je Šaen nazvao svojim "SPISIMA IZ KUFE" - stranac je dobio nož u leda; nož koji je te noći sijao ljubičastom svetlošću. Nepoznati je u gluvo doba noći doplovio u Kufu na lađi čiji je bio jedini putnik. Bio je pregrnut crnom mornarskom pelerinom i da na glavi nije nosio crni šešir širokog oboda ličio bi na alžirskog gusara. U trenutku kad se sručio pored vrata nož je ispuštao zuj iz njegovih leđa; imao je dršku ukrašenu amnetistom kupljenim u Tiflisu. Amnetist je menjao boju u zavisnosti od astrološkog znaka u koji ulazi, od meseca do meseca, njegov vlasnik. Dokučio sam, nekim glasom koji mi je došao u snu i koji je ličio na Dihranov, da u smrti vlasnika amnetist na nožu dobija crnu ili belu boju, zavisno do toga kakav je život vodio onaj koji ga je nosio - a morao je da ga nosi na nožu. Šaenov nož (evo gde ga pominjem kao u tajnopisu, drhtavom rukom kao o živom stvoru), s drškom od kornjačine kosti i tim amnetistom leteo bi kroz vazduh tamo ovamo, dok bi iz zidova dopirao glas opomene: "Prvo slovo iz reči moć promeni bliskim i dobićeš noć, suštinu moći! U istom stanju su i oni koji rade protiv Gospodara Vasione. Tu izmakni dva slova i otkrićeš ih!"

Te noći, Šaen je stajao iznad leša u čizmama od samurovine i s ogrtačem od kamilje dlake kupljenim u Erzerumu, dok je iz zidova dopirao strašan glas: "Još jedan zeleni gušter manje! Ala je gorko srce mržnje!" - Potom su ćuteći prišli Astik i Dihran odvlačeći leš, a Halmerijariba otirala je mokrom krpom tragove ubistva. I tada uistinu čuh Šaena da reče ono o čemu mi je Dihran pričao: polako je skidao ogrtač od kamilovine, pominjući sporu, kao kornjača, ali pravednu osvetu zelenoj potkovici koja čuva fes u Konstantinopolju. - Tako je drška noža od kornjačine kosti dobila svoj krvavi smisao, a tajnom mi je ostala smrt Anahidora iz Dodone i potreba Hrandovih da odaju počast Šaenovom ogrtaču od kamilovine?

Nedeljama kasnije, kad htedoh taj događaj glasno da ponovim bejah prekinut, a ono što izrekoh nazvaše mojim ružnim snom!? Ništa više nije jasno (pomislio sam tada) onome koji pristaje da shvata. Razumni čovek treba rečima sve manje da veruje i sve više da ne veruje.

Kad pomislim na podnošljivost života u kući iz Kufe, u toj mojoj Odaji Rođenja, ja podrazumevam bledi lik čudesno dobrog Dihrana sa svojom noćnom navikom da piše duga pisma meni nepoznatim ljudima svuda po svetu i vilinske osmehe ćutljive Halmerije-ribe koja je bila sestra Sirarpe Melikijan stogodišnje starice koja se poštapala štapom koji je noću svetleo.

Pre nego što bi počeo sa svojim noćnim pismima, kao da su bila tajna tako je izgledalo, Dihran bi me dugo milovao po glavi i pričao o kraljevstvu Urarta: o njegovom princu koji je imao tar iz koga bi uvek dok je prolazio pored vode jezera Vana ispadale ruže. O tom kraljevstvu Urarta koje se celo preselilo na Nebo pred hordama koje su upale u njega - Dihran je znao o njemu bolje da priča nego Mojsije Herenski. Nebeska Kraljica u belom, u znaku zvezde Aldebaran, kad se sve suprotnosti pomire - u krugu koji znači početak i kraj Svega - zavladaće u sveopštoj harmoniji Vaseljene: sve će se znati, neće više biti smrti, zavladaće ljubav, nestaće mržnje i podele. Tako mi pričaše Dihran, čovek za koga nisam znao u kakvim je rodbinskim vezama s ostalima iz kuće-Hrand? Drhtao sam dok me je opominjao da slučajno ne otvorim jednu malu sobu u potkrovlju gde živi nekakav starac po imenu Asajan. Starac je u toj sobi samo telom (pričaše Dihran), dok mu duh luta prostranstvima. Kad se vrati (jednom kada se vratio) ispriča da će Manda-de-Hajje^[4] spasti duše koje su zakopane u tami a koje misle da se nalaze u životu. Govorio je o tome kako je Nazarećanin bio prividno čovek; anđeli su ga nosili od Gospoda, kao Čistu Svetlost, kroz ogromna prostranstva i kako su se približavali zemlji materija se sve više i više lepila za Njega, tako da je na kraju svog kosmičkog puta a na početku svog zemaljskog života dobio oblik Marijinog ploda. Sve što se desilo s Njim dogodilo se odavno u budućnosti, mi smo to saznali u sadašnjosti, a kroz Sveto Pismo zabeleženo je u prošlosti. Sidon, Efes i Rim sodomski su i mnogogrešni gradovi - treba se čuvati broja i učenja koje ima znak triju šestica.

Pitam se, ovde u bunaru - da li je postojao taj Asajan ili je to ipak bio Vertabid sa svojim prstenom? Imao je prsten, taj Vertabid, u kome se sve ogledalo - i ono što čovek vidi i ono što ne vidi. Svakom u kući mogao je da skreše u brk, što je i činio: "Šta čekate? Ja sam se oslobodio krzna! A vi ? Mislite na svoje kese, kesaroši jedni!"

Više se plaših pomena tog nevidljivog starca Asajana nego unakaženog lica Astikovog. Uredni, mrki popisivač i beležnik trgovačkih poslova kuće-Hrand s centralom u Alepu, poznavao je na stotine načina da se zaradi. Govorili su da mu je data spoznaja nekih vrsta robe koja tek treba da se pojavi među čovečanstvom. Biće to roba, rekoše mi, koja neće moći da istruli, menjaće samo oblik i čovek će gaziti po njoj kao po đubrištu koje je neuništivo. Astik je znao cene sedam hiljada roba na svetskim berzama. Sve je podređivao zaradi Astik Hudijan, rođen negde na zapadu sveta. Ta ga je strast za poslom odvela u jedan haldejski cirkus gde je nameravao da obrne zaumno znanje mutavog roba iz Evrope. No, vlasnik cirkusa imaše dresiranog majmuna iz Misirije koji kako ga vide zaskoči i raskida mu meso s lica. Da vlasnik ne beše u blizini Astik bi teško ostao živ, zver beše obučena u ljudske haljine, što je Vertabid koristio da mu se podsmehne: "Da nisi poželeo s njim da sklopiš trgovačke poslove?" Hudijan je posramljen brzo navlačio strašnu masku od ljudske kože, dobavljenu iz Bengala, kako bi sakrio duboke ožiljke. Jedva da je bio visok četiti lakta a jeo je za šestoro ljudi. Dihran mi je šaputao da u Astikovim crevima prebiva demon materije kog valja nahraniti. A Sirarpa Melikijan je vazdan molila Gospoda za dve stvari: da je uzme na onaj svet jer ne može više da gleda zemlju i da Astiku poveće creva i da za svagde mu ugasi želju za hranom. I dođe vreme da se ispuni Šaenova tvrdnja: da je Hudijanu događaj s misirskim majmunom predočio groznu smrt zbog trgovine, a u ortakluku s nekim Jevrejinom iz Solunske kolonije - živ je odran negde u Karavlaškoj il' Karabogdanskoj. (Od tada, u kući- Hrand, postoji strašan časovnik na kome su kazaljke zaustavljene i on se nazivlje: Pre i Posle - Majmuna iz Misirije.) Po njemu se, u svome tajnopisu, upravljao čudesni Dihran u množini svojih beležaka.

Ako su svi u kući-Hrand mrzeli Astika Hudijana zašto su ga trpeli u svojoj blizini? "Zbog čeda Agarjanskih, zbog čeda prožderskih i obrtničkih koji rade na omrazi duše" - čujem glas Georga Vertabida, duboko iz mog ponora koji se naziva sećanje. I kako saznadoh: Astik Hudijan beše preko potreban kući-Hrand - vodio je njenu trgovinu i sve sile zemaljske poštovahu je (i nju i celu Kufu) i ne sanjajući da je ta trgovina samo njen plašt.

Nerazumna i nepresušna mržnja beše Astikova prema Dihranu. "Ti ćeš biti moj grobar a ja ti ništa ne mogu" siktao je kao zmija na Dihrana za vreme obeda. "Dosta!" - vrisnula bi Sirarpa, udarajući o pod štapom koji svetli. "Ne dozvoljavam takve reči za vreme harise!"

Nekako pred svoj nestanak s Kufe, Astik je ispisao svoje brojke preko Dihranovih tajnopisa. "Šta će ti ovo nevidljivo što će biti vidljivo iza ovog vremena. Sad je važniji moj posao" - kaza anđeoskom Dihranu i zapalaca račvastim jezikom.

"Ipak je moj važniji, nesrećniče. Samo ti nećeš to da priznaš" - odgovori mu blaženi Dihran.

A ja se nagnuh s trokrakim svećnjakom nad njegov tajnopis (kakva sreća te se udostojih toga!) pa spazih kako prokleti računi blede u svojoj sotijskoj nemoći, a Dihranov zapis perom ne gubi od svoje svežine!? I, gle! - pisalo je sledeće:

Trebalo bi preduhitriti ogromnog čoveka sa glavom među zvezdama i nogama duboko pod zemljom, zaljubljenog u svoje znanje. Čime tog nadutog kiklopa opomenuti? Biće to povešću o jednoj lepoj Devojci, zvanoj Istočnica koja je zalutala u mračnoj i vlažnoj močvari među akrepe i zmije. Dom će njen, posle njenog odlaska, biti rasturen a njene sestre razjurene po bespućima. A kad se sestre nađoše u onoj močvari gde bejaše Najstarija - a to beše crvena močvara, crven vetar okolo i paklensko bilje. Sestre će biti spasene onde kad jedan hrabar ženik zapuca te pronađe onu najstariju Sestru pa s njom hop! iz one močvare napolje! Posle će se okruniti i oženiti s njome!

Odmah ispod tog zapisa guščijim perom, beše ova rečenica:

Mislim da je kraj Sonasi Anahidora jedna od tih cena.

A ispod te, sledeći redovi:

Nesagledive su duhovne borbe koje izmiču ljudskom oku i koje postaju vidljive tek u granicama čovekovog vremena i prostora - onda kad dobiju oblik zemlje, a i tada su pristupačne samo odabranim. Ko bude znao da ispriča Istinu o pet živih carstava, četiri vida bića, i o Nedostižnom koje krije u sebi smisao svega - taj će pobediti i Dole i Gore!

Gde god da si Dihrane, blažen bio blažen i ostao, neka ti sila mnogookog Anđela Okstara otkloni svaku pogibao!

4. Prva pojava gospodina Gonzaga

Primetio sam da nešto pripremaju u kući-Hrand a što se ticalo moje dalje sudbine. To da treba da krenem na dug i neizvestan put, da mi se promeni ime i kaže kako više ne pripadam kući-Hrand - to zaista nisam, očekivao! I želim sada, dok pišem i sređujem Spis u mrklini, svega podrobno da se setim!

Nepoznati gosti su obedovali. Unutra, pored njih bili su Šaen, Sirarpa i Dihran. Halmerija-riba je posluživala. Ćuteći su jela dva crna namrštena gosta. Rekli su da se zovu Sev i Đermak, crni i beli, kako kažu Jermeni. Ništa nisu govorili ni pre ni posle jela, samo su me pažljivo posmatrali. Kad obed završiše, pokloniše se Halmeriji i rekoše joj da je, u kući-Hrand, ona najbolja. A potom izađoše napolje. "Hodočasnici na sveta mesta iz svetih mesta, kao da su tvoja sudbina" - došapnu mi Dihran, posmatrajući me svojim toplim zenicama.

Odmah (nekako posle izlaska stranaca), valjda je bio dan, dan ili noć? Vrata se škripavo otvoriše, ona velika na gostinjskoj sobi. Unutra ulažaše nezvani gost, lagano kao zmija, sav u crnom. Smeškao se, a meni se od njegovog smeška ledila krv u žilama. Nikad do tada ne vidoh tog, niti sličnog gosta u našoj kući. Kapci mu behu otekli, kao da godinama nije spavao, a zenice podlivene krvlju. Glatka i blještava crna kosa beše mu zalizana unazad, toliko jako da mu je zatezala još više kožu oko njegovih kosih očiju. Imao je bele krupne zube i debele usne na kojima je lebdeo onaj strašan smešak. S njegovog bledog duguljastog lica, ispod povijenog nosa, visila je brada s uvrnutim okruglastim zadebljanjem na vrhu. Bledilo njegovog lica i prstiju prosto je isijavalo iz njegovih crnih haljina. Odmah je, još s vrata, rekao glasom kao da zvoni: "Gospodine Šaen, daću vam dve hiljade bečkih dukata za spis o Stricu i Sinovcu!" - To me je zgromilo; nisam znao o čemu je reč, a glas neznanca bio je tako drzak, kao da se s hajrikom poznaje hiljadu godina. "Ne prodajem, Mlečanine" - odgovori mu mirno hajrik.

"Tri hiljade, gospodine! Dugo sam putovao". "Ne prodajem!" - ponovi nervozno Šaen.

"Možda je cena mala?" - upita stranac, glasom koji je podrhtavao.

"Cena me ne interesuje. To nije za prodaju. Isto odgovorih i Anahidoru" - procedi muklo kroz zube Šaen Der-Hrand.

"A on?" - upita gost u crnom. "Koliko tražiš za njega?" - i pokaza belim prstom, kao smrt, na mene. "Priča se, tamo odakle ja dolazim, da ovde među vama postoji čovek koji se stalno rađa prateći svoj spis o budućnosti Sveta. Da to nije ovaj dečak koji je bio dečak?"

"Samo je Nazarećanin ustao. Ali vi u to više ne verujete" - kaza Dihran glasom smirenim i tihim.

"Da, samo pitam" - na to će suvo crni gost.

"Nemoj ni da pitaš. Sit sam vas". - Šaenov glas je izgledao kao da nije bio njegov; ličilo je to na lavlje mumlanje.

"Ovo mora da je neki nesporazum? Dolazim ispred Ciriških Patuljaka u vezi one nagodbe s vama, Šaene!" Za vas ništa nemam, Gonzago! Ne radim više s vama! Poslao sam tu poruku po Anahidoru!" riknu kao lav Šaen Der-Hrand. Zavladao je tajac. Strah sam osećao kao ogromnu stenu navaljenu na grudi, nisam mogao da dođem do daha. Unutra se naglo probila senka, kao da je prošla kroz zidove, stamnilo se. Nešto se presudno dešavalo - nisam znao šta? Gledali su se s mržnjom u očima, možda su nekada imali nekih zajedničkih računa? Šaen je s ramena stresao ogrtač od kamilje dlake, ostao je u tiflijskoj anteriji, oslonjen šakama o sto, spreman svakog trenutka da skoči na onog u crnom.

"Šaene, mogli bismo drukčije? Rečeno mi je da ponudim pet stotina dukata za desetak rečenica koje se odnose na sudbinu Evrope" - izreče crni gost ovo, posmatrajući ga ukočeno. Glas mu beše miran, monoton kao da nije čuo malopređašnje odbijanje hajrikovo. Izgledao je đavolski uporan, stajao je pored vrata bez ijednog pokreta. Hajriku se pojavi grč na licu, zenice mu se suziše. Potom mu ugledah krivu kaniju iskićenu belim biserima i dršku noža s koga je ljubičasti amnetist sve jače i jače isijavao, otvarajući se kao ljudsko oko posle dubokog sna. Ali, o Gospode! pade noći Pade noć u našoj gostinskoj sobi! U kući koja je uvek bila svetla! U Kufi, na Istoku, pored tolikog plavog mora! "Ne dovlači mrak! Skloni mrak, sotono" - vrisnula je Sirarpa i podigla svoj štap, sjajan, ispunjen duginim bojama. A nož, s velikim ljubičastim okom, leteo je kroz mrak tražeći svoj cilj. Počelo je da zaudara na lešinu i đubrište. Nikada ne osetih toliki smrad odjednom!

"Kako da se bez znanja Strica i Sinovca vratim tamo gde ni ratovi ljudski ne mogu da uđu! Kako da se vratim među upravljače Sirovog Kamena!" - vrištao je glas, ličeći na škripu cigli u zidovima koji se ruše. Onda su zidovi sobe stali da prskaju!?

"Zatvaraj krug odavde do Gethema! Pasiji sinovi!" - Nešto me snažno i iznenada ščepa i povuče, kao da sam upao u vodeni vrtlog - vrisnuo sam. "Dečak!" - povika Dihran, pritrčavši mi.

"Došao je u svom prvom obliku. Uhvatili smo seme đavolje pred ulazom u kuću" - kaza stari Vertabid, stojeći na pragu u otvorenim vratima sobe.

Za tren - opet sve beše po starom: soba je bila svetla, Sirarpin štap kao uvek od drveta, a na ramenima Šaenovim beše ogrtač od kamilje dlake.

Svi izađosmo iz sobe za Vertabidom. Ja napolju videh: svi se poredali u krugu oko Seva i Đermaka koji se dodirivahu vrhovima prstiju, dok im se na licima ogledaše napor a po slepoočnicama nabrekle žile kucavice. U magličastom prostoru između njihovih ruku, kao u velikom svetljikavom krugu, topio se mali nakazni gubavi patuljak!? Visinom ne beše veći od lakta! Isto obučen, sav u crnom, kao onaj gost. Bivao je sve manji i manji taj patuljak iz ciriške štale. "Zna se kako je nestao Sonasi Anahidor! Zna se, Šaene!" - zakrešta patuljak, glasom kao ispod crne zemlje, pa se istopi. Sve što je ostalo iza njega beše smrad, kao posle borbe s Mlečaninom.

Ujutru, dok se budih, zalebde anđeoski lik Dihranov ponad mene. Tiho mi reče uz blaženi smešak: "Mesrope, da li si video Asmaela Gonzaga? Možda češ ga opet videti, samo tad neće ovako izgledati. Zapamti šta sam ti rekao. Možda neće biti ovakav, ali naum će mu biti uvek isti. Ne zaboravi, video si slugu đavoljeg."

"Kakav smrad. Da li je provetrena kuća?" - upitah ga, još nerasanjen, mamurne i otežale glave.

"Kako da ne! San ti je bio toliko ružan da je sve zaudaralo" - kaza i pomilova me po kosi.

"Dihrane, ja nisam sanjao!"

"Ružan san, angele u ljudskom obliku, da i nije ličio na san. Tako ružan san. Odmori se. Putovaćeš" - reče dobri Dihran, pa izađe iz sobe.

Gde si sada Dihrane, ovde pored mene u mrklini, ako nisi u Kostanci zauzet poslovima? Ispričao bih d kako sam opet video Gonzaga, ali ovog puta se zvao Karakon! Ko bi mogao da kaže kako je on moj ružan san? Gde si dobri Dihrane, da mi opet ispričaš kako se samo na osmougaone kupole manastira, koje grade jermenski majstori, spuštaju anđeli na dan Gospodnjeg Uskrsnuća! Gde si? Da ti vidim svetli lik, da ti čujem glas!

Elem, priču da nastavim - ovako se dalje odvijalo sa mnom u Kufi, pred moj polazak.

Sutradan (posle onog s Gonzagom u obliku patuljka) ustadoh sav loman u kostima. Odmah povedoh razgovor o Mlečaninu. Pričao sam o svemu što sam osećao posmatrajući kako se grozni patuljak topi. Svi ćutahu. Lakše bi mi bilo da su nešto rekli ili to, kao Dihran, nazvali ružnim snom. Ovako, učini me se da pred njima buncam. Bi mi teško, hvatala me muka od pogleda Seva i Đermaka.

Sve se brzo, munjevito odigralo. U tome su glavni bili Sev i Đermak. Oni me izvedoše pred kuću. Nebesa behu užarena i plava. A more duboko i bezmerno u svojim daljinama.

"Prekrivamo te ćilimom iz vremena Edenskog Vrta. Po njemu je ispisan u obliku šara jezik od pre rasturanja Vavilona". - Rekoše mi to, Crni i Beli, kao da pevušiše reči, tiho kao uspavanku. Zadremao sam. Potom osetih omamljujuće mirise. Postadoh samome sebi neverovatno lagan. Naglo se podigoh u vis! Potom čuh i razabrah da pevuše staru jermensku tužbalicu. Govorila je o tome kako se narodi smenjuju na Pozornici sveta: penju se na nju i nestaju s nje. Ubrzo joj dokučih skriveni smisao koji je ležao u himni neuništivom životu. Čudesna himna opevala je čovečanstvo, istoriju njegovu koju ne ispisuje pristrasna ruka pisareva već Nebo. Sudbina svih naroda zabeležena je tim jezikom tužbalice s ćilima iz Edenskog Vrta: i onih koji tek treba da se pojave, i onih koji su se pojavili, i onih pred ugasnućem. Sudbina zveri, biljaka i minerala, govorila je i opevala tužbalica, leži u večitom mraku. Po njenim rečima - smrt sam shvatio kao nužno kosmičko sito u kome, posle prosejavanja svega živog, zemlja traži zemlju, a nebeski astrali duh čovečji! U visinama, videvši one (u smrti) koji verovahu samo u zemlju - zahvati me beskrajna tuga: Gospode, pomislih, samo da ne odem sav u zemlju!

Nešto iznenada puče. U mojim ušima kao da se nasla sva voda ovoga sveta? Zatim osetih tlo pod nogama, pa vrelinu ćilima. Odviše me. Još dan beše svetao i blistav. U daljini videh kako treperi smokvin list. Neko od njih reče: "Treba sačekati noć i raditi s vatrom".

"Ne", - odreče Sev - "ovo je dovoljno. Mogli bi da zaplovimo".

"Znači, spreman je za odlazak u tišinu Sveta" - tiho će Šaen.

"Nek' ponese Spis" - dodade Dihran.

"Da bi došao do Ruže" - glasnu se Sirarpa Melikijan, sestra Halmerijina. A Halmerija-riba vilinski se smešila.

Vertabidov Prsten

Iznenada, odnekud iskrsnu Georg Vertabid koji najpre beše žitelj grada Kafe u Tartariji a potom Vijene u Frangistanu. Pride mi i podiže svoj suvi kvrgavi prst s crnim prstenom, velikim kao dukat i crnim kao noć, da se u njemu ogledam. Kad se u nj zagledah a ono prsten pobele kao mleko, zatim poče da žuti. Polako sam nazirao ljudsku priliku u njemu, dok mi stari Vertabid govoraše: "Ovo je nekada bio prsten svetog Anjamena. Umeršeg neumeršeg. S proviđenjem je iskopan s dna Bunara gde kuca Srce Sveta. U mestu gde postoje planine koje ljudima govore i gde se raj od pakla odvaja. Odslikava sve ono iza uma, posle smrti, ili događaje s kraja i početka sveta. U njemu ako hoćeš, možeš videti predele Tamnog Vilajeta. Možeš razumeti kako izgleda Sve i kako izgleda Ništa. Jedino što u njemu ne možeš sagledati! - uzviknu starina, a ja pretrnuh - to su mali ljudi i male stvari kojih je pun ovaj svet! Zato ovaj prsten ne pokazujem hordama gluperdi, žderačima i otimačima tuđeg! Sinko moj, šta ti vidiš u njemu?" Ponovo se zagledah u prsten i videh: tamnolikog čoveka oštrih crta lica, bradatog i uvijenog u belu grčku tuniku. Imao je uočljiv, beličast ožiljak iznad obrve desnog oka. I rekoh to što videh.

Jeste, to je Teofilo Kumbaradži. Čovek s četiri imena kroz svoje živote. Znali smo ga. Uvek ga mesto čeka na Atosu" - progovoriše dal lica iznad mojih ramena (jedno blede a drugo tamnije) a to behu lica Seva i Đermaka.

"E, ako je tako, naći ćeš ga. Putuj, putuj sinko moj, pa nađi pisara Dvostruke Kuće Života! On je upola čovek a upola soko, sinko moj! A bićeš siguran da si ga našao kad se ime vlasnika ovog prstena izokrene. Zapamti, kad se ime vlasnika iskaže" - zaklikta Georg Vertabid i odskakuta negde kroz svetli dan.

Bošča s najnužnijom preobukom o ramenu, burmutija s mojim novim imenom, pratnja dvojice ljudi koji nošahu uza se ogledalo za mene (kad mi ga predu, tkao mi je rečeno u polazu, to će biti znak da je kraj putovanju i da me ostavljaju samog) potom Spis među mojim rubinama - sve to beše znak da odrečeni Hrand napušta Kufu, mesto sjajno i svetlo, svoje rajsko naselje gde je i najnužnije ličilo na san!

Spuštasmo se prema Kufinoj maloj ribarskoj luci na čijem se dnu, gledano odozgo, belasao jedrenjak beo kao krilo galebovo. Okrenuh se, poželeh da još jednom vidim kuću. Imadoh utisak da se oduvek odatle mogla videti ali ništa ne videh sem plavog neba. Dole, nad jedrenjakom u luci, lebdele su tri ptice raširenih i ukočenih krila.

Kuda otplovi jedrenjak iz Kufe?

Sad kad bolje porazmislim o celom putu ovamo morao sam sići ovamo na dno ovog prokletog Bunara, gde se upinjem iz petnih žila ne bi li došao do nekog prstena sličnog onom Vertabidovom. Nada me još uvek ne napušta jer je i njegov prsten nađen na dnu nekog bunara sličnog mome. Kazah i napisah - morao sam dospeti na ovo dno jer sam napustio kuću koja je bila u vrhu, visoko u stenju, kao iznad svakog zla, među svetlim nebesima. Uoči polaska na plovidbu, onaj prilazak luci Kufe nije bio ništa drugo do li moj prvi stepenik k dnu.

Ja i moja pratnja (ali i sudbina, Dihran beše u pravu) prolazismo kroz strašne predele i danima plovljasmo onim jedrenjakom i plovljasmo. Za tamnih noći iskakale su iz mora ribe svetlih očiju kao žar. Pred gladu i bolešću žvakao sam nekakve trave. Od vetrova i udara vode bejah skrit u nečemu što je ličilo na brodsku kabinu. Beše to košarica ispletena od suvog šimširovog pruća, iznutra obložena bosiokom. Kroz strašne bure prolazismo, ispod crnih niskih olujnih nebesa, iskidanih jedara u obliku krsta - ali jedrenjak ostajaše gore, na vodi, povrh valova! Danima nikog ne viđah na palubi osim Seva i Đermaka. Jedrenjak kao da nemaše svoje posade? Putovasmo li godinama? u svakom slučaju meseci mi protekoše na vodi, u jedrenjakovoj košarici.

Kad god napuštasmo neko mesto, jedan od njih dvojice bi rekao: "Ovo nije to mesto. Moramo dalje, na zapad". - Ubijaše me ta rečenica kad god bi je ponovili, padala mi je na mozak kao vrelo gvožđe, ili mi se činilo da sam, dok je slušam, na kocu.

Sa suva ulazismo u neke od luka Antiohije ili Kilikije. "Tamo nas čeka naš jedrenjak" - rekli bi mi. I stvarno! opet bi ulazili u njega, preko jedne jedine daske koja predstavljaše most. Kako je jedrenjak dospeo tu dok mi stizasmo suvim? Ko njime upravljaše i kako za našeg odsustva s njega? To ne znadoh. O tome pitah. Nisu mi davali odgovore. Ustvari, i jesam, dobijao sam nekakve odgovore, no čudne upulovačene, neodređene: "Zar ne vidiš? Zar ne shvataš?" - odgovarali bi mi. Meni je takav odgovor više ličio na pitanje na koje nisam znao da odgovorim.

Velika bela luka na Kapadokijskoj obali, ili južnoj Antiohiji, Tir li to beše il' Sidon? - ne znam? Tu se iskrcasmo jednoga dana, pred sumrak. Dugo smo išli uskim lučkim ulicama te levantinske luke, kao da smo zalutali. Raspusne žene hvatahu za ruke i ramena Seva i Đermaka. Oni se otimahu, mrmljajući tiho molitve. Tako nas je, u brzom koraku, zatekla noć. No tada, s dolaskom noći, kao da sve živo izmile na ulice. Kljasti prosjaci, žene poluraspadnutih tela, prodavci igara na sreću, bedni trgovci šarenih ptica oslepljenih i doučenih ljudskom glasu, gutača vatre i noževa, fakiri sa zmijama u ustima, čarobnjaci koji su vadili golubove iz fesova, odbegli robovi koji su se na "mim" za tri pijastre podavali odmah tu uza zid, trbuhozborci s jednim okom, prodavci ćetenovog semena za muškost, halve i vrelih čajeva koji donose gubu, prodavci maloletnog roblja, majke koje usled gladi i poroka nude decu, okuženi prosjaci s praporcima oko vrata sve se to slilo u jednu vrelu, strašno zagušljivu žitku masu koja kao da se lepila za nozdrve i oči i kroz koju se valjalo probiti do cilja.

U zlo doba, jedva nekako stadoše ispred jedne uske kapije. Nisu lupali. Gurnuše vrata koja ne behu zabravljena. I mi uđosmo. Unutra, u avliji, beše zora, kao da je svanulo iznenada tako mi se učilo. Ne obratih pažnju na to: što iz mraka, ispred kapije, zakoračih unutra u zoru jer bejah umoran. Sev i Đermak behu dugo na bdenjima u jednom krilu velike kuće. Rekoše mi da ni slučajno ne izvirujem iz avlije, sa stranim da ne opštim, jer nas neko prati još od Kufe. "Ko?" - upitah začuđen. Nisu mi odgovorili. Bili su majstori u tome da zainteresuju čoveka za nešto a da mu ne daju odgovor. Tu u toj kući, jedno časa među danima, svatih da kad sam padao u san i budio se uvek je bila zora, uvek rumeni prasak zore! Upitah njih dvojicu, ali umesto odgovora, rekoše mi: "Putujemo. Napravićemo gubavca od tebe. tako će nas greh na putu do jedrenjaka mimoići. Ono mesto je daleko odavde. Moramo dalje, na zapad." - Staviše mi kukuljicu na glavu i vezaše kajiš s praporcima oko vrata. "A mi ćemo biti prosjaci. Prosićemo na tebi. Nem si, ne govori!" - dorekoše, i mi izađosmo iz te neobične avlije.

Ispred nas, ljudi se sklanjahu u ćoškove, poneko bi bacio novčić. Pored tezgi - na pijaci do samog doka gde se ljuškao naš jedrenjak - Đermak istrese iz silava sve isprošeno među suve krastave noge starog ubožnika. I mi se, preko daske, popesmo na jedrenjak. "Bili smo u Nikeji. Kad se umoriš od života i grozne sudbine tad je poželiš i treba je videti" - to mi rekoše a da ih ne pitah. "Mora da je bila nekada mnogo lepša?" - upitah posle kraćeg ćutanja. "Kako da ne" - odgovoriše. "U onim vremenima kad su je anđeli izabrali da joj se Ime čuje među svetom".

Opet plovljasmo i plovljasmo. Koliko dana, koliko noći - ne znam? Jednoga jutra, s prvim svanućem, uplovljavali smo u ogromnu luku. Nikada do tada ne videh toliku luku. "Solun. Naša poslednja plovidba. Više nećemo biti na vodama" - rekli su. Pogledah s tugom na jedrenjak: prosto nisam mogao da verujem da više neću videti taj naš stari jedrenjak? Mali i neugledan, neshvatljivo izdržljiv među burama i pasijim vremenima, sada se tužno ljuškao među mnoštvom brodovlja i ribarskih čamaca. Viknuh podstaknut onim što videh. Tolike lade, jedrenjaci, sve to malo i veliko brodovlje unaokolo, s okolnim kućama koje se ogledahu u mirnoj vodi luke pod suncem - sve to imaše senku! Samo naš jedrenjak, samo on nije imao senku!? Čvrsto me uhvatiše za ramena, govoreći mi prigušeno kroz zube: "Mali, zar misliš da bi s jedrenjakom koji ima senku doplovili preko ovolikih mora? Sve od Kufe? Kako ne shvataš? Zar misliš da bi bez njega lako video Solun?" - To rekavši, odvukoše me u prvi sokak; a odatle, vrlo brzo, izbismo pred nisku krčmu u koju se ulazilo niz tri drvena basamka.

Krčma beše puna pijanih mornara, čađave tavanice s koje je visila paučina. Gurajući se, prođosmo uzduž kroz nju i uđosmo u malu prostoriju svu crnu od dima s otvorenim ognjištem, pored koga je sedeo čovek sav obrastao maljama oko pojasa pregrnut masnom keceljom. Posuda s velikom prženom ribom koja se pušila i bokal s vinom behu pred njim na ogromnom panju. Zatekosmo ga između dva zalogaja.

"Pomozi bog Nikolas!"

"Bog vam na pomoći! Kojim dobrom, Seve i Đermače?"

"Dovodimo teret za Rađanje u Dan. Ima li mesta kod tebe?" - Upita Sev.

"Večeras dajem poslednju predstavu. Kod mene nema mesta. Ali ću vam reći. Pokušajte na Severnu kapiju kroz Rumeliju. Samo, redovno prijavljujte Teret, najbolje kao priučenog trgovčića koji prodaje tuđe eksere. Pričuvajte se u Kosturu, u toj kasabi od sedam pisara Arbanaškog plemića samo su trojica hrišćani iz Elbasana. Neka vam je Gospod na pomoći, to nije Teret za mene. Bejah dosta u pustinjama i na korenju" - kaza onaj neobični domaćin, pa se dohvati one ribe i vina.

"Gladan sam" - rekoh, videvši slast krčmarovog zalogaja. Na to domaćin usta i ponudi nas jelom. Pre nego što postavi stolice oko panja, reče im: "Na priliku, kao da je moja slika iz rane mladosti. I mene ste tako vodili. Treba ga ostaviti u onim predelima gde se svet zanosi mišlju kako jednom ribom da prehrani telo, dok dušu zaboravlja".

"Valjda će na dnu izdržati vatru?" - beše odgovor, i pitanje Seva.

"A tvoji poslovi s cirkusom? Kako idu?" - upita Đermak.

"Sve je dobro. Prostota je zadovoljena mesinom i vinom, a predstavljanje Obrnutog Neba, iza paravana, prihvataju odabrani. Jedino, prošle godine, u peščanoj oluji između Karahisara i Konije, pobeže mi jedan grbavko. Onaj koji je kod Ankela bio čuvar dresiranog majmuna".

"Da li je znao nešto?"

"Koga ja to držim a da ne zna? Dosta toga je saznao. Dočuh da je nekakav carinik iz Ilirika ovde u Solunu ostavio priču iz svog života. U njoj se pominje nekakav grbavko iz Hana Mrtvih, trebalo bi da vidim da li je moj."

"Da li ćeš čuti priču? Mogu da je sakriju od tebe."

"Saznaću, zna je dobri starac, prepisivač Hagade, Hajim Behar Modrehaj. Nekadašnji rabin pri sinagogi Šalom."

"Ko li je grbavka nagovorio da te tajno napusti?"

"Ko bi drugi nego Mlečanin, onaj iz porodice Gonzago. A ovu - reče i pokaza na mene - senku Sidonskog Vlasnika nad četiri konja, čuvajte dobro sve do mesta za Rađanje u Dan."

5. Ponovo Bunar

Rame moje! Ej, ti rame senke vlasnika nad četiri konja iz Sidona! Hoćeš li izdržati ovo spodobno breme: moj život ovde dok ne stekne smisao, svoj porođaj u Dan!? Treće oko u ovoj tmini je Spis, tanušno uže, kao paukova nit, i moja nada da se uspužem uz njega gore u svetlost.

Gospode, kad bih ponovo pronašao Kufu! Gde li je onaj stari jedrenjak? (Bazoliev brod bez senke), pa da zaplovim njime - pronašao bi moju Kufu blistavu i svetlu kao gorje Livansko!

Tokom dugih noći u ovoj samštini snovi me kidaše i bacaše u muke. Smenjivahu se žestinom nevremena, onako kako samo mogu zemlja i nebo da budu kada se otvore s daždom. Budio sam se cepteći, sav u znoju, uvijen u tri gubera pored zažarenog ognjišta, piljeći u sivi duvar i slušajući huk ledenog vetra napolju. Zimnja vremena behu u ledenoj pustinji, u planini pokraj reke; a snovi pod sotijskom rukom, crnom i rutavom, teški kao sleđena zemlja. Dugo vremena ne mogoh da rešim značenje noćnih mora. Jednog jutra ustadoh rešen da mučen snove beležim. Ko zna, pomislih, možda će mi se tokom beleženja otvoriti njihovo značenje?

Još za prvih meseci, po mom dolasku ovde, nekako u poznu jesen sanjao sam: kao ja gledam i vidim kako iz zidova, vrata, kraj ognjišta lebde dva krvavo crvena oka boje raspaljenog žara. Lebde u mrklini i posmatraju šta ja to radim ovde? A ja znam da ništa ne radim, niti mogu šta da uradim jer sam u noći u kojoj se ništa ne vidi, niti čuje, i ničeg nema osim zveri. I tako, uvek s tim očima počinjali bi, iz noći u noć, moji snovi.

Posle tih očiju - ja sam užasno gladan. Kao budim se da nešto pojedem. Kad li na mom stolu komad crnog hleba? Miriše, tako miriše da ja ludim od zadovoljstva što ću ga pojesti! Ustajem iz kreveta lagano, vrlo pažljivo mu se približavam kao živom stvoru koji hoće da umakne ispred mojih šaka. Moram da ga zgrabim, inače će pred mojim prstima nestati! Kad li! da ga skopam, a ono komad hleba se pretvorio u strašnog dlakavog ogromnog pauka, koji lagano mili po stolu i s njega, po niti prst debeloj, nestaje u budžaku iza ognjišta!? Kriknem od straha - i utom se probudim. Razmišljao sam šta li to treba da znači? Ovde sam, u nekom sam vilajetu koji deli dva sveta. Iako sam u divljini posećuju me ljudi, doduše retko, ali me posećuju. Vidim, to su po svom izgledu nekakvi trgovci iz daljina, no znaju Hrandove, Seva i Đermaka. S vremena na vreme obskrbljuju me hranom i novcem, ostave mi ponešto od svoje robe da im prodam. Granični parlatorij je tu preko reke i brda, nešto kao omanja đumrukana, bivši kontumak iz vremena kuge oni ne mogu da prenesu svu robu te ostave meni da prodam. Možeš prodati, vele mi, naiđu graničari, straže u službi, putnici namernici, guslari lutalice pevači svoje izgubljene sreće, pa prodaji pošto bilo, nek ti se nađe u skudnom vremenu. A ja znam da oni znaju ono što i ja: desi se, svrati čovek priteran nevremenom, ljudska dusa koja liči na zalutalu ovcu u divljini, ali to je toliko retko, u godini dana jedva jednom. A kad se namernik pojavi na vratima, glas mi njegov izgleda stran i neobičan kao da dolazi s drugog sveta. A taj koji je došao vidi odmah da ima posla s pustinjakom.

Elem, san je trebao da znači nešto, samo šta? Ponavljao se iz noći u noć uvek isti. Ipak, bilo je promena, male behu promene. Pauk nije uvek mileo i samo mileo, bilo je: okrene se, Gospode! pa me pogleda, a oči mu ogromne kao da su ljudske! No, hvala Svevišnjem! san se jedne noći izmeni. Ja krenuh k onom hlebu kad se začu glas:

"Što se toliko mučiš, Mesrope? Nasušni komad hleba nije za tvoja creva već za tvoju dušu. Spis treba sa stoji na astalu a ne komadi jela. Ako ne razmišljaš o njemu na pravi način bićeš u strašnoj mreži ogromnog pauka koji se naziva vreme!" - Trgnem se, skočim iz kreveta, podignem knjigu u ovčijem povezu i stavim je na sto.

Postoji li Kufa!

Od tada ne sklanjam Spis ispred sebe, uvek sam nad njim: sređujem ga, čitam i dopisujem. I evo, zapisah još jedan san, još jedan među snovima, samo da se ovaj više ne povrati - i ne povratio se!

Biće to još za prvih noći kada me je iznenada i tajno napustio Karakon, sedamnaesti sluga đavolji, s murom svoga gazde na pet zemalja severno od Carigrada, i kako to već ranije zapisah - ništa ne dobi od mene. Zavodio me pričom o zapisu blaga zakopanog na Kaluđerskim Vodama južno odavde i o tome kako nas dvojica treba da odemo tamo i da ga otkopamo.

"Zapis si dobio od hodžice, budući da si bio splavar u teškim vremenima, a starinu si predao muselimu koji ga je bacio u kulu među roblje. S Kufe su te proterali gnusobo!" - izrekoh mu, pun jeda na njegovo opako delo.

Al' Karakon beše uporan. Molio me i cvilio da izbacim iz Spisa sve o Bazoliu, onaj pomen na Sidonskog vlasnika četiri konja i o Kumbadžiu koji se obnavlja u vremenu.

Nazivao je sve to iz Kaža zaostalim, nazadnim i bolesnim stanjem ljudi kojima će, neka od državnih policija, dohakati kad-tad. "Ako je uopšte sve to istina!" - dodade. "Zar veruješ u te gluposti? Kufa? Pa to je čista laž!

Ona nikada nije postojala! Samo ono što vidiš, čuješ i možeš da opipaš, to postoji!"

"Znači, kao zver da budem?" - rekoh, našto on oćuta smrknuta lica. Tako se noćima borih s tim Karakonom, naumom i detetom pakla, u mrak da ode i iz njega da ne izađe. A kad, jedne noći, glasno primetih (pozivajući se na Svetlost) da liči na žabu licem svojim, da je dlakav do očiju i da su mu zenice mutne i krvave - njega, tajno u cik zore, nestade.

Rođen sam u Kufi, u kući-Hrand, na visokom brdu punom svetlosti - a mrakonja mi reče: "Nema Kufe, ona je laž." - Po tome sudim da je moja sudbina i sve što se dešava samnom ovde važno, te moram isplivati iz ove tmice.

Stvorenje iz mog novog sna beše nalik čoveku s psećom glavom i ljudskim trupom na kokošijim nogama! Pojavljivao se (u snu) kroz širom otvorena vrata. Iza njegovih leđa vukla se crvenkasta rumena magla, slivala se i pušila svuda okolo. Prilazio je ognjištu, tu se gurio i cvileo od zime. Na svako moje odbijanje zloga plakao je krvavo crvenim suzama. U meni je nešto govorilo da taj nakazni uljez, ovde u mojoj izbi, proliva najveće lažne suze koje su moje oči ikada videle. Njegovi zahtevi behu slični Karakonovim.

Tražio je od mene da izađem odavde, da ostavim nerazumljive i zaumne Kaže jer je, veli, bilo i većih pisara od mene, Pisara faraonskih kuća i riznica koji su odavno u prahu i ništavilu i čemu onda njihova mudrost? Po tom čudujudu iz pakla trebao sam se odati trgovini ili nekoj drugoj zakonitoj hajdučiji i da se obogatim. Davao je svoju, do pola pseću a od pola samo nalik ljudskoj ruci, šapu do ramena da bih uspeo u službi kao učitelj: "Pa se oženiš ćerkom mekog kapetana a seljaci ti donose kapom i šakom. Svi se klanjaju kad se pojaviš. Ej! znaš li šta znači učitelj, njih na prste možeš izbrojati! A ne takav, ovde u samoći. Vidi kakav si! Kao u Frangistanu, čoveče! Narod se od crkve odmetnuo! Kakav je tamo napredak! Svako selo ima voz, a kad će ovde doći u Kodžinoj Srbiji? Čitaj kad ti je dato! U tom Spisu lepo piše: sokoćala^[5] će zavladati svetom i njihovi mrki, naduti kao žabe, naučenjaci! Pa će udariti između sebe - ko je bolji? ko je najbolji? a ljudi će goreti, pojaviće se velika, kao dve planije i veća, pečurka nad žutim narodom u kojoj će sve sagoreti!" govori mi to čudo redove, kao da ih čita, iz Spisa kojeg sam samo ja svo ovo vreme držao uzase!? Imam gadan osećaj da bi me negde odveo, u nekakav užasan predeo, čim bih izašao za njim napolje.

Posle mi stane pričati o sveopštoj propasti. Ta propast se odnosi (kao da se odnosi) na neku prelepu ženu, Bogorodicu ili anđela, ili na Kum, ali isto tako na sve ljude koje sam video, upoznao i zavoleo, na sve! I više od toga! Svatam da on misli na propast lepote i Istine!

"Neće doći do takve propasti!" - viknem, osećajući kako mi se grlo cepa a krv udara u glavu.

"Hoće!" - podvrisne on, a nešto huči kao da mu glas dolazi iz zemlje. "Neće! Pobediće Čista Svetlost! Mrakonjo!" - urlam ja, i osećam kao da sam na ivici otvorenog groba koji čeka na mene.

"Hoće! Nestaće čoveka! Sve će izgoreti! Doći će majstori za prosipanje ljudske krvi! Teći će u jednom danu više nego u stotinu bojeva nekada!" - dogovara on i skamuče, pa na vrata izleta kao furija.

U tom se ja budim, otvaram oči i pomislim: "Još jedan ovakav san i ja ću umreti ne dočekavši jutro".

Jedne noći, usred njegove gadne priče, pojavilo se lice Šaena Der-Hranda!? "Ne očajavaj, Mesrope! Reci mu - progovorilo je to sjajno lice iz Kufe - da ti ne bi dao mali, smrdljivi, neoprani prst iz njegovog opanka za petanest lakata dužine njihovih knjiga i sotijskih učenija i za sva njihova varačenja pod nebesima! Za sve njihove boljitke, laži i sokoćala! Za sve to što ljude vodi k ratovima, nestanku vode i šuma! Sve to njihovo ne bi menjao, reci mu slobodno, za prah Kremanskog opanka u kome je sahranjeno Miloševo stopalo, jer je Milošev opanak više znao od šesnaest njihovih knjiga!" - A ja stadoh da ponavljam Šaenove reči a suza mi suzu stiže. Plačem, ali ne zbog tih reči, niti od straha pred psolikim koji se uvija od bolova, koliko zbog čudovišnog osećanja, uznesenosti u tim rečima, radosti koja se mirotočivo izliva na mene! Bože, to osećanje! Ponavljam te reči i toplo mi! Tako sam radostan! Dok me suze guše ja grcam i ponavljam te Šaenove reči u kojima, osećam to kao nesagledivu i neopisivu radost, leži moje izbavljene od nakaze predamnom! A psoliki urla od bolova, kao da je šiban usijanim žaračem. I grmnu, puče nešto, dim i zeleni plamen suknuše u vis. Zid se prolomi i kroz ogromnu rupu nesta one nakaze na kokošijim nogama.

Budim se ja iz groznog sna: a ono vetar huči po ovoj mojoj odžakliji na kraju sveta, na dnu mog Bunara, nagoneći unutra suvarke i lišće, a mali plam u ognjištu samo što ne utihne. Treskaju vrata na vetru i škripi zaklop, šibaju unutra mlazevi kiše a gromovi se prolamaju kroz vetar i tamnu noć. Skočih i namaknuh rezu na zaklopu, ali se naježih: pa ja sam vrata zatvorio, sećam se navukao sam zasun pre nego što sam legao!? Kakav li je, odakle li je duvao taj vetar kad mi je zabravljena vrata otvorio? upitah se. Utom mi pogled pade na vatru - treba je podložiti, gasi se, pomislih, i koraknuh prema ognjištu. Kad tamo!?

Za stolom, iznad Spisa, sedi povinut mlad čovek, sav sjajan i blistav! Kao sneg bele odežde na njemu a blješte mu žute kose pale po ramenima! On podiže svoje krasno lice prema meni i progovori: "Kako ide s ovim, Mesrope?" - upita me, i pokazuje svetlim prozračnim prstom na Spis. "Ne boj se. To je bio Gonzago. Izdržao si i njega, a on se mora vratiti tamo odakle je izašao" izreče i nestade ga!

To sa mojim snovima beše negde krajem pozne jeseni, uoči moje prve zime ovde. Nemam, i čemu, a i ko bi bio svedok mojim snovima? Pitam vas: čemu svedoci od trošne i propadljive gline? Hvala anđelu koji mi je pridržavao desnu ruku dok ovo ispisah srećno i do kraja!

U dubini peščane vreline Misira postoji grobnica koja ima odaju na čijem zidu piše: "Opis Amon-Ra ćeš završiti lako, iako si čovek, samo ako znaš Imena."

I govorili su a ja sam pamtio: "Umre li čovek ovde, šta je to što ga ne napušta? Ime, Ime nema kraja, niti ima kraj svet koji čovek osvaja njegovom pomoću!"

Anjamene, vlasniče Vertabidovog prstena samo da mi se iskažeš! tvoja svetlost osvetliće mi put kroz mračnu šumu ovoga Spisa! Anjamene, Ime tvoje pravo kako glasi? Uputivši me ovamo meni dadoše drugo!

Ovim zatvaram svoju priču HALDEJSKOG BUNARA - i otvaram po nizu (za koji mislim da je onaj pravi) Kaže iz ovog Spisa.

Svaka jasna strana u Kažama naizmenično se menja s tamnom, koju opet treba posmatrati u oticanju i pod drugim znakom. Jer prikazivanje sveta (koji se nalazi) u Spisu nije ništa drugo do li prikazivanje Tajni: gde svaka njena strana ima sasvim drugo rešenje od onog koje je oku primetno i gde je svaki Čovek (kao Kumbaradži) prikaz borbe svetlih i tamnih sila!

I evo, kao što rekoh, ja Kaže poredah u ovaj niz. A u SPISU (vrli čitaoče ovoga) pisalo je sledeće:

Kaža o anadolijskom kupleraju

Beše to jedne oblačne i sparne noći kasnoga leta 1777. g. U gluvo doba noći, visoka ljudska prilika zastade pored jedne postranite kapije u carigradskom lučkom predgrađu Bujunkdere. Prilika postoja za trenutak, osvrnu se oko sebe, pa podiže pesnicu i udari kratko ali jako dva puta o drvo kapije, pored zvekira u obliku lavlje glave. Potom spusti šaku i treći put na drvo; izgledalo je kao da okleva, ali je to mogao biti znak za nekog tamo, unutra. Prilika u mraku imaše na sebi belu grčku tuniku, koja se nije povezivala oko pasa već iznutra pridržavala rukom. A na glavi fes tamnije boje sa znakom pijavice sa strane - onim znakom mržnje kojim su Turci obeležavali sve Grke i inoverce. Visoka prilika se ponovo obazre oko sebe. U daljini, na istoj strani doka Bujunkderea, u tamnoj i sparnoj noći, u kojoj je zaudaralo, videla se slaba svetlost. Izgledala je kao daleki odsjaj iz poslednje lučke krčme. Činilo se kao da je zaklanjao lice pred slabim vetrom koji je donosio smrad, nepoznati prisloni uho na kapiju. Uskoro začu, tamo iznutra, ruštanje šljunka pod nečijim nogama, kao da je nekolicina koračala brzo po šljunkovitoj stazi. I odškrinu se kapidžik. Zaškripaše šarke i teška brava na kapiji - te se ona otvori tek toliko da on prode. Kao da mu je senka ostala napolju, u tami pred kapijom, jer se reza munjevito navuče iza njegovih leda.

Unutra, nepoznati se nađe pred tri žene tanke u strukovima sa zarovima preko lica. Išle su ispred njega, pažljivo ih je sledio kao da gazi po njihovim tragovima stopala. Ne iznenadi ga jaka bljeskovitost mesečine što se prosipaše svuda po avliji, iako je do malopre bio u tami i smradu; niti pak plavkasta voda koja se izvijaše i prštaše iz vodoskoka što se uzdizahu iz sedam malih jezeraca mermerom ozidanih, po kojima plovljahu bešumno, u svakom, po sedam belih labudova s dečijim glavama. Zidovi koji okružavahu tu čudesnu avliju behu visoki, kao da se uzdizahu iz zemlje pravo u mesečinom obasjana nebesa. Iđaše tako kasni gost neobičnim i čudnim predelom po belom šljunku posutom po stazi koja se tu i tamo gubila među malim čempresima, i razmišljaše samo o tome: kako je ova staza duga i da nije ovako lepa teško da bi je podneo, kao i o tome da li će u velikoj svetloj kući, na kraju staze, zateći one zbog kojih je ušao ovde?

I, kao što svemu dode kraj, tako bi i sa ovom stazom. Završavala se sva popločana crnim mermerom iznad koga se ukoso, i sa harmonijom, uzdizaše sedam širokih stepenika u sedam duginih boja. Behu to stepenice trema ozidanog na priliku, i po podobiju, razjapljenih čeljusti nekakvog zvera svog od crnog mermera. No, gledano iz daljine te razjapljen čeljusti držaše, na onom gornjem i poslednjem sedmom stepeniku, vitak i sjajan stub kao što booz drži svod u sinagogi, ali u približavanju taj držač ralja zverinjskih iskaza se kao ljudska prilika, no u primicanju sve više i više otkrivaše se kao krilati stvor sav od belog mermera, s jednom uzdignutom rukom u kojoj beše mač dok u drugoj držaše terazije. Stvor bejaše toliko blještav, kao da sva mesečina isijavaše iz njega, i strašan u svom pokretu tela i mača s kojim držaše otvorenu čeljust čudovišta. Videvši takav prizor svaka bi se prosta duša uplašila, ali gost, koji odmerenim korakom praćaše one tri žene sa zarovima, ne obraćaše pažnju na nj. To je moglo samo da govori o dve stvari: il' je gost, u ovom predelu kao s meseca spuštenog na zemlju, bio hrabar čovek, ili poznavaše sve to pa izgledaše kao neko ko je već jednom bio tu?

A kad prođoše trem, nađoše se u uskom predvorju zidova islikanih prizorima neobične sadržine. Pri dnu zida, negde u visini kolena ljudskih, kao u zaklopljenom i ugrobljenom Nojevom Kovčegu plovile su slike na kojima se isticahu naga ljudska tela i raspusnost svake vrste, množina mnogih kola koja izbacuju vatru i dim iz sebe, od koje šume i živi stvorovi izgledahu kao ljudski kosturi, a ta kola iđahu kao sama od sebe, bez ikakvih zaprega. Tu se behu videle ogromne kuće sa beskrajnje sijajućim i izređanim pendžerima, kao hiljade saća u ogromnim košnicama, u čijim odajama sa zidova svetljahu kutije sjajem polumrtvog oka, u koje ljudi behu zagledani, kao nekada u čudo pred Aladinovom lampom. Ali te svetleće kutije nisu bile ni prineti Aladinovoj lampi iz koje je čovek mogao da nauči o Svemu. Iz neobičnih kutija izlažahu reči o tome: kako potrošiti, prodati, zaraditi i proždrati. A ljudi oko kutija sedahu ogromni, kao kiklopi sa snagom patuljaka, teških tela na stotine oka, sa zubima koja nisu njihova rođenjem i sa još jednim očima preko svojih napola ugašenih. Tako plovljaše taj neobični, kao živi, mrtvački brod na čijem poklopcu čučahu nekakve spodobe u obliku crnih senki s ukrućenim zmijama kao štapovima, po svemu neobični splavari upola psi upola ljudi ili kao žabe, akrepi nekakvi. Ono što je najviše moglo da čudi bila je činjenica: da je sva ta posada, ili roblje, na tome brodu mrtvih bila živa! Mamili su u svoje lascivne igre, u svoje poroke i zadovoljstva, osećao se zadah ljudskog znoja iz te goleme povorke ukletih!

Ni to ne začudi niti uplaši stranca koji mirno stajaše, zagledan iznad broda mrtvih u gornji deo zida gde je kuljala, prelivala se i mešala svetlost blještavo bela i ljubičasta. A kroz nju bi, kao da je probija, izbijala svetlica otvarajući, svojim blještavim rezom, prostor koji se produžavao u vis, sve u nedogled. Onda bi se nanovo boje u svom kuljanju sjurile u taj, na izgled, prazan prostor, kuljajući jedne preko drugih kao kristalna pena morskih talasa. Beskrajna toplina zračaše iz tih boja i njihove igre svetlosti - i one delovahu kao žive, tu pod rukom, kao iza četvorostrukog ogledala. Potom, s pojavom jednog bljeska sličnog munji, po sredini tog prizora ukaza se uže sa osam čvorova. Uže bejaše kao od zlata, sijaše jačom svetlošću od tog plemenitog metala i ono beše u dubini tih svetlih prostora koji su penili. Potom se, duž njegove visine, pojaviše reči na Aramejskom i Grčkom: "Ovo je vertikala, Lestvica, uže za Rađanje u Dan. Ko se uspne uz Njega zaslužuje Svetlost."

Istog momenta, onaj Kovčeg Mrtvih stade da gori i pretvori se u buktinju na kojoj izbiše reči: "A ovoje Tartar. Dno. I laž."

Stranac koji, ne pogledavši dole, stajaše prikovanog pogleda za ono sjajno uže, reče dubokim uzdrhtalim glasom: "O! Čuvari, Dvostruke Kuće života za koju vreme ne predstavlja ništa! Vas trojica jedne jedine Istine spuštene na zemlju! Njeno lice! Ja koji od vaše kapije spoznah svemu ovde Ime, dajem svoj goli ljuski život za ono Uze u Dan! Kako mogu i čime da ga zaslužim?"

Tad tri žene, tankih strukova kao devojačkih, poskidaše zarove s lica. No to ne behu tri žene, već to behu tri krasna mladića: kosa plavih, crnih i smeđih, tankih strukova obvijenih pojasima ispunjenim biserima i dragim kamenjem, s kanijam srebrom okovanim iz kojih se vidahu balčaci zlatom pozlaćeni.

I prvi od njih reče: "Ovde je sve živo. Niko ne spava. A on zna". A drugi kaza: "O! Mihael s mačem ga je propustio!"

A treći progovori: "Stranče! Šta da im kažem, ko to lupa u dubini noćnog mira? Po ovoj noći u kojoj preovlađuje mesec?"

Tad stranac skide svoj fes i tri puta ga zgazi nogom, rekavši: "Onaj koji neće da bude samo jedan rob, već Sve i u Svemu! Onaj koji će načeti rep velikoj Staroj Zmiji koju su stare knjige nazvale Uroburos!"

Onaj što ga je treći zapitao udalji se kroz vrata ušavši u neku prostoriju sa strane. Ne postaja dugo, kad li povrati se rekavši: "Uđi, jer si od onih koji znaju put".

Zakoračivši unutra, stranac se nađe u potpunom mraku. Nasumce je išao duž mračnog hodnika, ali mu ne pade na pamet da skreće. Idući pravo kroz mrak, shvati da mora ići dugo, ali beše uveren da će cilj svoga dolaska ovde srećno okončati. I stvarno, valjda to bejaše kraj hodnika ili to behu nova vrata u hodniku koji se nastavljaše? Beše uzbuđen pojavom tih vrata ispod kojih je šibao mlaz svetlosti. Prišavši stade gurati vrata. Ma koliko mu se činilo da je vrata zatekao odškrinuta - ona se pod njegovom rukom ne pomeriše. Uloži svu snagu svojih mišića i teška vrata zaškripaše. Od strahovitog sjaja podiže dlan da zaštiti oči. Ubrzo sjaj oslabi i stranac vide da se našao u sobi svoj u kristalima. Odaja beše duboka i široka, a na njenoj sredini sedeo je starac duge bele brade do kolena. Starina beše sedela nekako po strani od malog stola svog isklesanog od biljura, s priborom za pisanje kojeg sačinjavahu: crno, zeleno i belo pero guščije, providni sud ispunjen tečnošću ljubičastog sjaja i komad belog pergamenta sjajan kao snežni vrhovi gore Ararat. U sobi beše još nekog pored starca zavaljenog u stolici optočenoj zlatom i srebrom, visokog naslona obloženog kadifom.

"Reci mi, reci," - progovori starac, "Kako se ja zovem?"

"Ti si, Anen-Anoh, patrijarh Ekumenije i Novog Carigrada! Onaj svetli lik koji mi je rekao, jedne noći u snu, da krenem kao plaćeni asker u verski rat kojeg su Turci vodili s nekom svojom sektom u donjim oblastima Fisona. Kad bejah u utrobi ratne lađe ti se pojavi isti takav, s dva mala dečaka, rekavši: "Ovu ću ti decu dati kad budeš pao u svoj peti život a zbog ona četiri!" - i nesta te s onom decom. Ono što mi ostavi pored uzglavlja, dok bejah u snu, pohranih prvo u telu svom. Isekoh se po stomaku i u gadnu ranu, obavijenu travama, stavih nađene znakove, potom zaših. Svu ranu rasparah čim s vojnom stigoh na određeno mesto: te potražih onaj napušteni kačar u planini na osam sahati hoda iznad Tarabića kuća, ukraj dva izvora, ispod temelja male drvene crkve napravljene bez ijednog eksera. Kad se vratih u Sidon: zatekoh starog oca al' onemelog i, na moje veliko čudo jer sam ribar, štalu s četiti krilata konja. Imena konja otkri mi posle toliko godina, iznenada na samrti, moj nanovo progovorivši otac!? Nisam kriv što moja istina liči na san!"

"Dobro" - reče starac, i podigavši ruku zabaci bradu za desno rame. "Vidim, znaš me. A zašto sam patrijarh novog Carigrada kad je ovo najcrnja noć?"

"Zato što ti znaš šta je bilo, šta je sada, i šta će biti s Carigradom."

"I to je tačno, sine. Kako si doplovio ovamo?"

"Baveći se onim konjima koji svet preleću kao ptice, mnogo naučih, pa poželeh da nađem tvog neprijatelja kog nazivaju Uroburos i da mu načnem rep." - Stranac jedva da završi rečenicu, a ono začu se tresak. I zemlja se zatrese pod njegovim nogama.

"Ni vrata paklenska neće ti nauditi!" - povika starac, a onaj se tutanj smiri. "Dobro, nastavi sa svojom pričom" - dodade umornim glasom.

"No, još onda dok stavljah znamenje pod temelje šumske crkvice, znadoh: kako ja, kao običan smrtnik, tebe da nađem? To pitanje bi sve do pre dvadeset jutara kad se na vratima moje ribarske kolibe pojaviše dva stranca u dugim haljinama koje su povezivali po mornarski. Rekoše mi da su iz dalja i da se zovu Sev i Đermak. Rekoše mi kako znaju za moju veliku želju i, kako imam pravog znanja, ponudiše se da me povedu k tebi. Zamolih da mi ispričaju ono što beše samo u mojoj duši i u onom snu, kako bih bio siguran da nisam pod opsenom. Budući da živim u teškim vremenima, pomislih: nije li ono nova Agarjanska opačina? Oni mi potanko ispripovedaše ono što je moj život u istini, a ne ono što se vidi. Shvatih da oni, ako već nisu u dosluhu s tobom, naziru znanje Enohijanskog jezika kojim me, kažu, služe anđeli. Ali kad mi na obali pokazaše slabi i nakrivljeni jedrenjak na kome smo trebali ploviti od Sidona dovde - ja posumnjah u njih. Kao da videše moje misli, rekoše, Ulazi, Grče, nemamo strpljenja! Izgledaš kao poslednji kesaroš! Pogledaj, čemu ti služe oči? Ovaj jedrenjak nema senke! I čemu ti služi uho? Zar nas nisi čuo, čeka te Anen-Anoh' - I ja pokorno uđoh na jedrenjak koji nemadoše senku.

Tokom plovidbe, za dana ćutahu od mene a noću, dok bejah u snu, pripovedahu mi na koji način da uđem ovde i šta ću sve videti u ovoj skritoj avliji Bujunkderea".

Čoveče iz Sidona, šta bi s tom pratnjom? Ličila je na tvoju sudbinu?" "O, časna starino! Nesta je! Dvadesete večeri od napuštanja Sidona meni se, protivno mom duhu i telu, prispava. Rekoh pratnji kako u daljini nazirem Carigrad al' mi se prispavalo, te ih zamolih da me probude. "Pazi, kao lopov će se prikrasti i obraće ti vinograd dok budeš u snu" - odgovoriše mi oni dvosmisleno. Iz sna me trze tresak. Pramac jedrenjaka beše udario o dok takvom žestinom da umalo ne polomih ruke. Beše mrkla noć, okolno brodovlje izgledaše kao goleme mrtve nasukane ribe. Od pratnje ni traga ni glasa!? Poteci ovamo, poteci onamo - na jedvite jade bacih u mraku sidro i jedrenjak se nekako smiri. Kad prestade da se ljulja, preko daske polako siđoh na dok."

"Izbeže li svakom špijunluku na putu do kapije?"

"Nisam primetio nikog ko liči na čoveka a da ga zanima moja pojava. Mada znam, Carigrad je pun uhoda svake vrste."

"Sine, cela Moreja vrvi od mletačkih doušnika! Ali, doušnici su psi i nisu najopasniji. Znaj, ne možeš mi pomoći, a Zmijin rep si načeo svojim znanjem. Ne brini za mene, sve dolazi u svoje vreme. Vidiš li ovo crno pero kao iz gavranovog krila?"

"Da, vidim" - odgovori čovek iz Sidona.

"Tim perom pišem sva ova vremena, sve do Heterije. A zelenim ću pisati zajedno sa zelenim gušterima s ostrva Benzalen. Tada samo onaj koji nema treće oko neće u zelenom peru prepoznati zelenu potkovicu oko Carigrada i u njoj fes! O jada! Svet će biti pod opsenom velike bludnice s čašom žuči i zelenim perom i Zveri s četiri roga! Oni će neprestano komadati svetlo Telo obvijeno Užetom u Dan! Blago onim vremenima, sine, pod belim perom! Ženiku caru i nevesti spašenoj! I ovom Mestu, gradu koji će biti svačiji i ničiji!" - to izrekavši, starac se zaplaka.

"O, predobra, časna starino!" - uzviknu Sidonac. "Molim te, ispiši životopis jednom sedmostrukom Ekumencu iz Sidona tim trima perima, koja ispunjavaju vremena do svetlosti Novog Carigrada! Ja moram naći Uroburos, za koju čuh da je stigla u Carigrad i da se krije, kao najrazbludnija kurva, u kupleraju na točkovima što je dovučen čak iz Anadolije. U kome ima jaretine iz Konije, hioskog vina i gde se gadno iznuruju tela grčkih robinjica! Kažu, kako tamo vlada večita noć. Ko uđe u taj kupleraj ne može da izađe? Ali starino, ja se ne bojim! Hteo bih da ti dam deo životopisa."

"Ne treba mi! Vrati to u silav! Molbu ću ti uslišiti jer sve tvoje pravedno poznajem. I čuvaj to za pojasom, jer to ima oči! Može u Ružu ili zmiju da se pretvori! Zavisi od ruku koje ga drže!" "U čijim će rukama procvetati, svetli liku? Tako sam nestrpljiv!"

Ali strašan tresak zagluši njegovo pitanje. Nesta svog onog sjaja oko njega!? Pojaviše se bedni oronuli zidovi sa nakaznim senkama koje stadoše da se keze. Čovek iz Sidona vide da stoji posred nekakve straćare? Starac beše do pola go, osmuđenih kosa i brade sedaše na drvenoj stolici preko koje beše prebačeno ćebe od kostreti. Telo mu beše puno uboja i rana. Pokraj njega stajahu, s rukama naopako vezanim, dva čoveka krvavih i odranih leđa, koje bičevahu, i usijanim klještima čupahu, dve nage crne ljudeskare s velikim minđušama u ogromnim ušima, gojnih vratova i stomaka na kojima se koža sjaktila mokra od znoja.

"To je moja pratnja! Sev i Đermak!?" - povika u čudu čovek iz Sidona i ustuknu pred groznim prizorom. Potom, kao da se pribra, istrže iz rukava nož s drškom na čijem je vrhu sijao ljubičasti amnetist. " O Sidonac!" uzviku bolno starac. "Hrabri ljudi su kao deca! Toliko stvari poznaješ, a ne znaš gde ti je pratnja? Šta je sve hrabri čoveče, snašlo tvoju sudbinu? Izdrži, u sudaru si s paklenskim silama! "

Razleže se strašno cerekanje: nit ljudsko nit beštijsko. I pokaza se, sve do starčevog pojasa debela, kao dve ljudske ruke, zmijurina sluzave krljušti; glave nalik čovečijoj s velikom petlovom krestom po sredini. "Vidiš, sine, želi da me udavi. Do pasa mog joj je dato. Potom će padati sve niže i niže, dok u ognju ne sagori. Čim si ušao unutra video si suštinu mog Mesta, to se retkima otkriva! A ovo sad što vidiš trajaće sve do Ženika i zvezde Aldebaran. Čuvaj to svoje za pojasom, u njemu se otkriva budućnost" - reče starac iscrpljenim glasom.

"Ti si taj, Teofilo Kumbaradži Sidona! Zar da se bojim ljudskog stvora!?" - povika strasna zver iz starčevog krila. "Ako si toliko hrabar, kao što tvrdi Anen Anoh, a ti mi dođi u Karapandževo, u onaj deo luke gde je smešten anadolski kupleraj, da me tamo ubiješ! Čekaću te! Tamo sam, onde odakle dopire ona slaba svetlost dok si pred kapijom čekao da udes ovamo! Ako li me pobediš spasićeš svoje usude, Seva i Đermaka, i dočekaćeš da ti se to u pojasu pretvori u Ružu!" - izreče strašnim glasom zmijinji car, velikih usta, crvenih kao grotlo užarene peći.

"Bezumnice! Ostavi s mirom ovo sveto mesto!" povika čovek po imenu Teofilo Kumbaradži i krenu s nožem na Zmiju.

"Ne prilazi joj" - zavapi starac, prikovanog tela za stolicu.

U taj mah stvori se nekakav strašan vetar. Nešto teško i jako tresnu Kumbaradžia posred grudi. On polete unazad izgubivši svest. Dok je padao potiljkom k zemlji, pričini mu se da je toliko lagan i da nikada neće dodirnuti tlo.

7.

Došavši sebi oseti bolove u glavi i leđima - seti se svega! Potom vide da leži u kaljuži i ču tiho zapljuskivanje i šum mora. Shvati da je još na doku i da je oko njega noć; valjda ona ista noć u kojoj mu se sve to dogodilo?

Da to ne beše san?, i odakle ovde?, gde je onaj jedrenjak?, behu misli koje prostrujaše kroza nj potpuno ga otreznivši. Pokuša da ustane. I, mada bolovi ne uminuše, pridiže se nekako. Onda začu nečije korake, osvrnu se i uplašeno potraži nož u rukavu. Prilika mu priđe. Beše to visok, koštunjav starac, velikih kosa i brade kao srezane britvom, u haljetku koji se navlačio preko glave, bez rukava, sa jednostrukim kaiševima i sandalama. U ruci je držao mali sasud s uljem i fitiljom. Prilika upali fitilj - i trunjava svetlost se lagano razastre okolo, lelejava kao pustinjski pesak. Dok je vidlo prštalo oko ruke nepoznatog, Kumbaradži napipa još jednom dršku noža, progovorivši uzdrhtalim glasom: "Ko si ti? Šta tražiš?"

"A ko si ti i šta tražiš ovde, kad proveravaš da l' je nož uzate?" - Sidonac uzdrhta kao dete i oseti kako mu se graške znoja slivaju niz čelo. "Ja sam, Teofilo Kumbaradži, ribar iz Sidona. A ko si ti?"

"Ja sam, sinko, Tobija grnčar, po grčkim i antiohijskim obalama stalni gost. Jedan od retkih među ljudima koji ne spava. I ovde sam da ti kažem da mi nisi sve rekao o sebi." - Kumbaradži oseti olakšanje. Pitanje odakle i otkuda baš ovde?, ponovo ga opsednu. "Kao da sam bio negde" - reče šapatom, nekako više za sebe.

"Gde?" - upita ga onaj, što reče da se zove Tobija grnčar. On oćuta, a čovek s vidlom u ruci, nastavi: "Stajah s dečacima pored svog grnčarskog vitla i videh da se po noći približava nekakav jedrenjak. Pomislih, čim se približi doku posada će izbaciti lenger, no jedrenjak udari žestinom o dok da se pramac nakrenuo i s palube sleti čovek i udarivši glavom o tle ostade da leži. Mora da je bio u snu i jedini na jedrenjaku, jer se posle udara jedrilo okrete i nastavi da plovi niz struju zaliva. Ja priđoh i ugledah te gde ležiš".

Ja" - upita neodlučno Kumbaradži. Našto se Tobija dobrodušno nasmeja. "Dobro čoveče, taj jedrenjak, gde je!?" - uzviknu nervozno Sidonac. "Eno ga tamo, nestaje u tami pučine. Nema ljudske duše na njemu" odgovori mu Tobija, pokazavši u tom pravcu. I stvarno, u daljini, na izlasku iz zaliva prema pučini, video se kako lagano nestaje, kao da ga guta tama. Da li od isparenja ili vrele noćne izmaglice, lebdelo je oko jedrenjaka slično slabašnom dimu i komešalo se nad malom krmom, na kojoj se videla mala koliba od pruća pa se činilo, u mračnoj daljini, kao da na krmi neko čuči. "Dođavola!" uzviknu Sidonac. "Pa to je jedrenjak na kome sam doplovio iz Sidona!"

"Znam" - odgovori koščati starac. "Šta znaš? - upita ljutito, ali oseti stid. I bi ga stid.

"Pa to, da si iz Sidona, rekao si. A videh gde slete s tog jedrenjaka. Čini se, bio si u snu. Nisi trebao da spavaš na pramcu. Mogao si poginuti."

"Čoveče! S njega sam se iskrcao! Tačno je, bio sam u snu, ali i na jednom mestu" - kod tih reči naglo zastade, onaj je negde grabio žurnim korakom. Kumbaradži je išao za njim nasumice.

"Gde idemo?" - upita. Nije dobio odgovor, a bilo mu je svejedno - nekuda je morao ići. Neznanac mu je delovao pouzdano. Grčki je govorio dobro, a po naglasku kao da bio Efešanin. Imao je poverenje u njega mada nije znao, i bio siguran, odakle ono dolazi. "Zašto si ugasio vidlo?" upita ga posle izvesnog vremena. "Carigrad je put besnih pasa. Znaš li kako izgleda čovek kad naleti na kučnicu punu besnih pasa? Ja to znam, moje skitanje dugo traje, sve do Haldeje."

"Poznaješ gradove Istoka i obale Helesponta?" zapita ga Kumbaradži, jedva nazirući njegova leđa.

Da. Bolje reći, mnogi gradovi znaju za Tobiju grnčara. Efes, Tir, sve do Kufe. Cela Nikodimijska obala zajedno s Kilikijom i Antiohijom. A i u tvom Sidonu sam poznat. Zna me dobro i ovaj grad."

"Nikada nisam čuo za tebe. Čudno, poznat si a noću ideš kao lopov i skitnica?" - Onaj zasta. Lice mu beše bledo, ali mu glas nije izražavao ljutnju; "U noći, sinko, mnogi ne vide ne vide ništa, a retki sve. I blago tima koji vide, zbog njih lutam noću kao lopov i skitnica."

"Imaš li prijatelja?" - upita ga, tek da nešto kaže.

"Skoro u svakom gradu. Poznaju me, samo im je teško kad ih napuštam. Obodre se čim se povratim među njih sa znanjem o grnčariji. Ako želiš mogu biti i s tobom prijatelj."

"Hoću" - odgovori, i ispuni se nekom čudnom toplinom.

"Znao sam. I tebi je teško. Ovde sam zbog tebe."

"Zbog mene?"

"Da. Našao sam te. Zar to nije dovoljno?"

"Jeste" - kaza, i ponovo ga obuze ona toplina. "Mora da mnoge tvoje prijatelje tišti golema muka" dodade.

"Golema. Sve teže nalaze zemlju za svoju grnčariju. Uvek, kad im se vratim, moram da ih podsetim na oblik sudova. Jer nakazni sudovi ničemu ne vrede. Poslednji i najgori krvopilac tatarski ne bi ih kupio."

"Mora da su skupoceni i divni sudovi?"

"Sinko, ni svetlost biljura nije im ravna. Nevidljivi su, a kad se pokažu pred licem čovečijim postaju vredniji od zlata."

"Nevidljivi, kažeš?"

"Da. Najlepši su u Novgorodu i Kijevu. Njih čuva žena sva u belom, blještavog lika. Njena deca će ih praviti, od gline, kad Novgorod spopadne tmica."

"Znači, u tami ih je teško praviti?"

Teško, al' će biti najdivniji. Onaj koji ih bude mrzeo biće smešan pred njima." - Htede još da ga pita, kad li stigoše pred nešto što ličaše na kapiju. Stajahu u mraku, ispred razvaljene, trule i naherene kapije. S nje je visio, samo o jednom ekseru, zvekir. Sidonac pride zvekiru licem svojim pa ustuknu. "Gle! zvekir od bronze!? Tu sam bio!" - uzviknu u čudu.

"Tiše" - šapnu Tobija. "Neko će nas čuti."

"Tu sam bio, pre nego što sretoh tebe" - kaza uzbuđenim glasom.

"Nisi. To je bio san, ili od udara o tlo. Pričinilo ti se."

"Nije".

"Jeste. Nego, eno ih tamo, moji dečaci. Već rade iako je daleko zora." - Malo dalje, od kapije, pod nastrešicom od kolja i tankog platna, sedam malih dečaka zlaćanih kosica u belim haljinicama zalivahu veliki grumen gline iz sudova belih kao labudova krila. Tobija im pride i okači svoje vidlo ispod nastrešice. Vidlo mu beše malo, ne veće od kandila, s fitiljem koji je mogao da da sjaj jednog upaljenog žiška. Ali kad ga on upali sve planu takvom svetlošću postavši jasno kao dan. "Tobija! Videće nas!"

"Ne, sinko. Ovo je svetlost koju retki vide a ti nam neće zameriti na njoj. Srca će im biti radosna i kliknuće srećni: "Evo je! Ko nam kaže da se ugasila?" Nego, priđi slobodno."

"Tobija," - reče prilazeći, "bio sam unutra, u toj čudnoj avliji, u kući punoj svetlosti koja se pretvori u straćaru!"

"Nisi. Beše to sanak na jedrenjaku koji nema senku. Umoren putovanjem, zaspao si. Nisi dočekao kraj plovidbe, a trebao si."

"Eto, i ti znaš!"

"Šta?"

"O jedrenjaku bez senke!" "Nisam jedini koji zna o tom jedrenjaku. Kakve on ima veze sa svetlom avlijom i kućom koja menja izgled?"

"Ima!"

"Sine, ti si onaj koji je zaspao a koji to nije smeo." Na te reči, Kumbaradži očajno mahnu glavom i pogled mu se prikova za nešto u daljini. "Čuj me Tobija, vidiš li tamo onu slabu svetlost u daljini? Tamo u dubini duž doka?"

"Vidim!" "E, tamo ću otići."

"Da ti nisi Sidonski vlasnik četiri konja koja preleću smrt i koja nose imena četiri strane ovog sveta? Čuh da takav postoji!"

"Jesam."

"Ne čini ludost! Anadolijski kupleraj će pasti kad tad u prah i pepeo kao svaka sila telesna!"

"Moram. Anen-Anoh je na groznim mukama i moji usudi Sev i Đermak, jedina moja dobra u ovom sveopštem smradu i mraku."

"Ta žena je đavo. Zovu je velikom starom Zmijom. Uroburos je ona. Prvi i najveći zakon vidljivog. Mlečanin Gonzago je vlasnik kupleraja. Stvorenje u ljudskom obličju kome odgovara da ko god uđe u noć tog kupleraja iz nje ne izađe. Samo se u jednom prevario: Anadolijski Kupleraj nadživeće njegovu Veneciju i čoveka koji hoće da bude Bog na zemlji!"

"Tobija, kako izgleda Kupleraj?"

"Velika je to mračna Kula na dva boja. Prvi boj je u mraku i nad podrumom je. Na njegovom ulazu dočekaće te krvopilac Đelmaš. Grčki potur, nezajažljiv i podmitljiv, ružan kao sam đavo. Drugi boj je osvetljen i on je mamac. U njemu prebiva Anadolka opsena nad opsenama, suština strasti i polnog uživanja. Ljude davi u obliku strasne zmije. Ne zna se ko je jači: gazda Kupleraja ili ona? Šta još da ti kažem? Kako još da ti pomognem?"

"Ko je taj Mlečanin Gonzago, šta traži u Carigradu?"

"Došao je kad i ona krstaška bagra koja opljačka Carigrad i pokrade s hipodroma one konje od bronze pa ih prebaci brodovljem u Veneciju. Sad je vlasnik Kupleraja i želi ovu smrdljivu noć u Carigradu. A Đelmaš mu je ponajbolji sluga, sluga koji vreba priliku kako da ubije svoga gospodara. Gonzaga mrzi i opsenjujuća kurva jer joj se čini da bi mogla sama da vlada Kuplerajom."

"Ne plašim ih se! Neka mi more izbaci oglodan kostur na sidonsku obalu ako mi ruka zadrhti!"

"Čuvaj se, sinko moj. Ne čini ludost."

"Ako poginem, moji konji proneće me kroz smrt jer verujem u njih! I uvek ću dolaziti, sve dok moj Spis ne procveta u Ružu! Tako mi je rečeno."

"Dobro", - kaza Tobija mirnim glasom, "evo ti jedan sud, neka ti bude cena ulaska unutra." - Sud od gline, nešto kao omanja ćasa, pade pred Sidončeve noge i razbi se. On se brzo saže, dohvati komad, htede reći da je šteta što se razbila - kad li u njegovim rukama zasija komad zlata. "Zlato!?" - povika, i stade da skuplja komade ćase. "Do Kupleraja ćeš doći, samo se drži pravca iz kog dolazi ona čkiljava svetlost" - čuo je glas iznad sebe, a kad podiže glavu - a ono, nigde nikog!? Samo on, sam, u mraku pred nekom starom kapijom na kojoj je visio zvekir od bronze. On se zagleda u mračnu daljinu u kojoj je treperila ona slaba svetlost.

Ako je sve ovo bilo san, onda je ona svetlost java pomisli, te krenu prema njoj. Vetar se pojača i smrad posta nepodnošljiv.

8.

Anadolijski Kupleraj pokaza mu se mračnijim i strašnijim nego što je očekivao. Vrata na njemu behu odškrinuta, kao da su mamila unutra. Ulazilo se preko kamenog praga, odmah s ulice.

Kumbaradži gurnu nogom vrata koja tresnuše negde u mraku unutrašnjeg zida i uvuče desnu šaku u rukav toge, napipa dršku noža i steže je. U prvim trenima, njegove nesviknute oči zatekoše duboki mrak. Onda se začuše nečiji koraci. Potom Sidonac ugleda visoko gore, u vrhu drvenog stepeništa, priliku ljudsku s bakljom u ruci. Iskretala je lice, ispod obasjane podignute ruke pokušavajući da vidi ko je to tamo dole ušao. Razleže se grohotan smeh nalik štektanju lisice i graktanja vepra. I ona prilika stade da se spušta odzgo prema njemu. Koračala je teško. Daske su odzvanjale pod njom, škripeći potmulo, a krupna prilika kezeći se progovori: "Uđi ptičice, uđi. I ti bi da natakneš Anadolku? Uđi, odavno ovde nikog nije bilo s takvom namerom. Imaš li dobar jarak,^[6] ona ne voli slabe" - izgovori, cereći se grohotom. Kao da beše pomalo hrom u jednu nogu, vukao ju je silazeći, što je pravilo najveću buku po stepeništu. Na trećem stepeniku od Kumbaradžia zastade i podiže još više baklju u vis. Beše to krupna ljudeskara. Rastom ne beše veći od Sidonca, ali zato masivniji, zadrigao u mesini kao rudnički bik, sraslog vrata, s lobanjom svom rošavom, bez ijedne vlasi i lica punog boginjavih tragova. Preko njegovih golih prsa, belih kao u deteta s kojih je visilo salo u kaišima, beše prebačen crveni kaftan. Na sebi je imao crne čakšire i drvene nanule na oteklim bosim nogama.

"Jesi li ti ovde kupler?"

"Jesam" - odgovori nakaza i otvori svoja usta puna crnih krnjaka od zuba u grohotan smeh.

"Pošteno plaćam, u zlatu" - kaza opet mirnim glasom Teofilo.

Pošteno, zlatom! Hoćeš da joj pozlatiš onu stvar!?" - zaurla nakaza, pa se ponovo nasmeja.

"Ako nećeš, mogu i da odem?" "Ne! Pišljivi mali Grče! Otkud tebi zlato bać, a?"

Pokrao sam džamiju u koju dolaze samo carigradski poturi."

Nakaza riknu kao lav, zaljuljavši se u mestu. Zamahnuo je buktinjom: "Lopužo! Oslepeću te, pa ću ti se krvi napiti! Da vidiš koliko gore ima čabrova s grčkom krvlju! Gde ti je fes s pijavicom, sad ću zvati gradsku stražu!"

"Na fes s pijavicom sam se popišao, a straža će me uhvatiti i prisvojiti svo moje zlato. Zar ga ti nećeš?"

"Imaš pravo. Zlato i da ti se krvi napijem" - zamumla, a oči mu usjaktiše. "Daj nož! Osećam da ti je u rukavu" - otegnu Delmaš.

"Znaš li ko sam ja? Daću ti ono za čime tvoj gazda ludi." Ljudeskara se ponovo isceri: "Zar ti? Pišljivi Grče! Zar ti imaš nešto vredno a ne vrediš boba?

"Mogli bi da se nagodimo. Ja sam čovek iz Sidona, vlasnik nad ona četiri konja koja prolaze kroz smrt." "Ćelava ljudeskara izbulji oči u čudu: "Daj!"

Teofilo Kumbaradži trže svitak iz pojasa. "Kreni napred, a ja ću za tobom. Pa kad se ispnemo, dobićeš ga."

A kad izađoše gore, vide Sidonac da je kao na nekom čardaku svom u izukrštanim gredama punim paučine. Uz duvar behu poredani čabrovi puni usirene krvi, a u nekima su kosti i kosa ljudska. Iz jednog otvora na tavanici probijala se svetlost u snopu.

"Kako se stiže do nje?" - upita Đelmaša. Ovaj podiže drvene merdevine i prisloni ih na onaj otvor. "Gore" - reče mu, "a sad mi daj svitak." - Kumbaradži spusti Spis na što pun mrva i oglodanih kostiju. "Skloni se od merdevina do prođem." - Našto ćelava nakaza samo zamumla i mirno pride stolu.

Sidonac nije stigao da se popenje m do polovine merdevina, kad se začu urlik. Nakaza je urlala od straha i užasa držeći svitak koji se pretvara u zmiju! Tačno između očiju ujela ga je i telesina se sruči, a zmija otpuza kroz rupu na patosu.

Beše polovinom svoga tela u nekakvoj sjajnoj sobi iskićenoj čipkama, s nekoliko divana u svili i svoj zastrtoj bahreinskim tepisima. U jednome krevetu kružnog oblika, svom u draperijama, ležala je žena neiskazne lepote.

"Samo retkima uspeva da stignu dovde. Odakle si stranče?" - zapita ga žena maznim glasom.

"Iz Sidona sam. I ribar" - odgovori on.

"Aha! sve mi je jasno! Ti si taj Kumbaradži! Onoj svinji dole dao si svoj Spis. Počeli su i janičari da dolaze do svega pre mene iako sam iz Anadolije! Takvi će upropastiti ovaj Kupleraj, i onakvi kao što je Mlečanin" kaza razgnevljena. Njene reči i glas činjahu mu se kao pljusak bisera. "I hoće" - odgovori on, dodavši: "Imam zlata za tebe. Hoćeš li?"

"Daj, tog blata nestaje ovde." Kumbaradži izvadi komade zlatne ćase iz silava.

"Pa to je zlato Tobije grnčara od sedam azijskih gradova! Spusti ga i lezi ovde sa mnom" - kaza i poče da širi svoja bedra. Kao zanet stade da joj prilazi. Sve bliže i bliže tom sjajnom belom telu na kome su se isticale zagasite bradavice, čvrste i velike, i belina s unutrašnje strane njenih butina. Prilazio je kao omamljen tim pogledom koji ga je upijao u sebe, muteći se pun strasti. Onda ona, tankim prozračnim prstima, stade da širi svoj otvor. "Hodi, priđi" - reče mu jedva čujnim glasom, i uhvati ga nežno vrhovima prstiju za otvrdli ud.

Leže, pade preko nje bez daha. Ipak, delom zamućene svesti oseti kako ukršta svoje noge oko njegovih leđa i kako te noge postaju neverovatno hladne. Pokuša da se okrene ne bi li video - šta je to hladno u njenim nogama? Ne okreći se" - stenjala je u zanosu, stavljajući mu jezik u uho. "Sisaj mi bradavice. Sav si moj." - Svaku joj je želju ispunjavao, predavši se uživanju na njoj. Ništa ne pomuti tu njegovu strast - ni onaj trenutak kad je lepota njene kože stala da vlaži, da se kruni i osipa, postajući rapava i hladna kao smrt.

9.

Dve prilike u crnom, s crnim kukuljicama, stajahu s krvavim sekirama u rukama pored blještavo plavog kreveta kružnog oblika. Na krevetu ležahu iskasapljena tela čoveka i zmijurine gadnih krljušti s koje se pušila još topla krv i cedila smrdljiva tekućina.

Treća prilika je zavirivala po prostoriji, gurajući svaki predmet sa svog mesta sjajnim crnim štapom bele drške. Nije nosila kukuljicu. Bio je to čovek četrdesetih godina. Na sebi je imao uske jahaće hlače pripijene uz butine, široku pelerinu preko ramena i crn šešir velikog oboda.

"Gospodine, Gonzago" viknu jedna kukuljica. "Grk ima ožiljak preko stomaka!" - Onaj što je šetkao po sobi, podiže svoje lice na kome se isticahu kose crne oči, debela donja usna i bleda boja lica na kome je bio upečatljiv krupan povinut nos. "Rekao sam ti da me oslovljavaš samo sa lorde! Ožiljak je star! Sve je odavno izvađeno ispod njega. Zavite to i bacite na gradsko đubrište. Samo brzo, dok je još noć!"

Dve kukuljice poslušno zamotaše iskasapljena tela čoveka i zmije) pa ih ponesoše između sebe.

10. Prvo Slovo Pisarevo

Odnekud pošavši - počeh od života ribara iz Sidona. Vidim, i on je bio na Jedrenjaku bez senke!? A Sev i Đermak (koje znam kao svoju ličnu pratnju) evo gde behu usudi ribarevi, ali koje svojom žrtvom ribar iz Sidona iskupi. Da nije bilo te žrtve da li bi se oni (Sev i Đermak kao moja sudbina) našli u mom putu ka sećanju? A Sidončev nož, kao da je onaj isti, oštrina koju je držao Šaen Der-Hrand. Nož sa ljubičastim amnetistom, kao okom, na vrhu. Vidim, lik Mlečanina Gonzaga i ovde izranja: u ovoj Kaži je u Kupleraju sa svojim slugama.

Otkud Gonzago u Carigradu sparne noći 1777. godine Gospodnje? Ako je verovao Tobiji: došao je sa Latinima još 1204. godine Gospodnje, kada krstaši osvajaju i pljačkaju Carigrad. Ali, kada se desila ta pljačka bronzanih konja sa Konstantinovog hipodroma a kada gine Teofilo Kumbaradži!? Ipak, zar ja skoro ne videh tog Gonzaga na Kufi? Ako li smo i ja i ribar iz Sidona to sanjali - otkuda to u dva sna jedan isti Gonzago!?

Dragi čitaoče, pazi da ne pogrešiš u nečemu čitajući ovaj Spis! Ko ovde traži prost sled i obični protok stvari kroz ovu priču (možda nekakav istorijski slučaj ili događaj!? - vara sebe u ogromnom Krugu ove priče o Sidoncu! I neka sve ovde ostavi kako mu se ovaj Spis ne bi pretvorio u Zmiju nerazumevanja, mržnje i pogrde!

Ovom prvom Kažom o Sidoncu priča o pet života Teofila Kumbaradžia neće se završiti!

I na kraju svog Slova da zabeležim: Ostavljam brojeve (tokom celog Spisa) u istom nizu, nek se nastavljaju posle HALDEJSKOG BUNARA i ove Kaže o Sidoncu. Neka bude kao što je napisao o Brojevima znalac zaumnog iz Toleda: tvorac "Kaže o Svadbi", Isak ben Faliri, jedan od mogućih senki Sidonca - "U Brojeve od jedan do deset možeš staviti ceo vidljivi svet. Svi ostali brojevi (i kad su manji i kad su veći) samo su privid velike kabalističke zbirke brojeva koja se naziva Deseticom Kosmosa." U mom slučaju je isto! Ili barem izgleda? Neka se nastavi moja Potraga i kroz Brojeve! Ja sam tek na Početku i osećam - dolazi druga vrlo presudna Kaža o neobičnom cirkusu Ankela iz Jurte.

Kaža o Ankelu Rozefiri iz Jurfe

Ja sam Ankel, po gradovima haldejskim nazivan Grk, Arivafi Rozefira. Rodom sam iz Carigrada. U ovoj Kaži o sebi nazvaću se Ankelom iz Jurfe. Napolju, izvan moje iscepane i vetrom razdrte šatre, besni oluja i kraj mog života približava se. Moja cirkuska trupa odavno se rasula.

Mardak Nikolas Raam (koji beše vlasnik ovog cirkusa pre mene i čiji bejah najbolji učenik), govorio mi je: "Spenzona moraš čuvati. Ne samo zbog toga što donosi zaradu ovom cirkusu, nego što i opominje ljude. Spenzon je tvoja najbolja igračka. Lutak koja će oživeti na severu sveta uz pomoć daha čarobnjaka koji žive u snegu i ledu. - A, evo, nikoga i ništa nisam sačuvao.

Mardaku je, za njegova života, pobegao samo jedan grbavko. Jedan od sporednijih članova trupe, nakaza koja je (u prednjem delu cirkusa), ispred velikog paravana zabavljala decu i dokone: kreveljenjem i oponašanjem dresiranog majmuna obučenog u ljudske haljine. Istinu o tome grbavku saznadoh od svog učitelja u Solunu; gde smo se našli goneći tu spodobu koja je zamenjivala dresiranog majmuna iz Mirsirije. Jednom prilikom, Nikolas Raam dočuje da se po nagovoru nekakvog crnjaka sa zapadnih strana, u svojim kreveljenjima grbavko ruga Nazarećaninu, nazivajući mu majku, poput gadnih jeretika, običnom ženom. Onda mu pride Mardak Nikolas Raam, rekavši: "E, kad je tako, nesrećniče, onda je Nazarećanin običan čovek, a budući da čovek ne može verovati u čoveka, tako sve mudrosti vele, ti moraš biti majmun. Budi majmun, ionako će doći Gorilski sin među narode sveta koji će reći: čovek je majmun.' - Tako je taj grbavko zamenjivao dresiranog majmuna iz Misira koji je uginuo, usled oštrog vazduha, u Haldeji.

Ali, za moju priču je ovo najvažnije: kao što već jednom napomenuh - kod mene se ceo cirkus rasuo. Nešto sudbinom, pomalo sticajem okolnosti, ali u mnogome je sam kriv za to. Sve je nastalo od onog momenta kad sam počeo da shvatam da ja, Ankel Arivafi Rozefira, nisam ja - već neko drugi, i da ću se opet pojaviti? Ovo liči na sufijsku jeres, a ja sam Gregorijanski Nikejac. Pa šta je onda u pitanju? Da sve u mom životu bude još crnje: posle smrti Mardaka Nikolasa Raama pojavio se čovek, pod mojom šatrom, imenom Mlečanin Gonzago, koji je zahtevao da mu prodam, po dobre pare, Raamovu zaostavštinu; nekakve zapise učitelja koje ne smatrah presudnim za opstanak cirkusa u moj Spis. Njegova upornost da dode, po svaku cenu, do zaostavštine Raama i mog Spisa - navela me je na krajnji oprez. Ubrzo doživeh da mi taj skot preti potpunim uništenjem. Mislim da su svi razbojnički napadi na moj cirkus njegovo delo.

Vratio bih se na svoj kraj. Još imam vremena da ga zabeležim. Stavio sam ga na početak ove Kaže, ali to je kao da sam ga stavio i na kraj koji je odavno napisan. Sebe (i svoj život) ne smatram važnim, nisam od onih koji umiru s tom zabludom usamljeni među zvezdama. Ali ako je, i najmanje, istina ono što osećam: onda se sve ovo, što se naziva mojim životom po drumovima Haldeje i Antiohije, odavno odigralo upisano među zvezdama - a sve ono što sada nameravam napisati kao moj život u Raamovom cirkusu, bilo je zapisano - i ispalo je da se meni samo pričinjava kako ja to sada beležim!? Ako je tako, pitam se: kako to vremenom nisam shvatio živeći svojom veštinom, koja se sastojala u umnožavanju jednog istog lika, na kojoj su mi haldejski vešci odavali priznanje. Mardak Nikolas Raam je tu veštinu nazivao kraljevskom Veštinom Vrha, Luksorom iza sedam peščanih mora, Po njemu, imađah nešto od delova božanskih klipota, onih varnica koje su iskakale ispod čekića aleksandrijskog Hermesa dok je oblikovao nokte na nogama Hirama Abifa, velikog Majstora Piramide. Na moju žalost, čini mi se da je učitelj preterivao - i pored takvog znanja trebalo je da sačekam razbojnike, ovde na usamljenom drumu, da bih sve to o svom životu konačno shvatio.

Tek što napustih Jurfti gde obavih svoju poslednju predstavu. Voleo bih da sam oduvek bio samo Ankel iz Jurfe, pa makar i prosjak u njoj. U Jurfi sam odrastao, a već napisah da sam carigrađanin rodom. I svemu mome je blizu kraj. Ovo je treći napad drumskih razbojnika. Više nikoga nema u mome cirkusu koji je vrveo od života - ostajem sam. Kao sa Srebrnih planina, niz Tarus, da dolaze pustinjski vukovi - tako izgledaju razbojnici, u daljini, spuštajući se niz strme obronke. Svu zapregu sam pustio i oterao u pustinju šakalima. A kad se razbojnici toliko približe zapaliću ovaj jadni ostatak cirkusa, potom ću ući u svoje četvorostruko Ogledalo. Posle mene ništa neće dobiti ta gamad.

Sad sam negde na putu između Jurfe i Aintaba, okolo je nepregledna pustinja - i ovde ću, po svoj prilici, za ovaj svet umreti, osećam to. Razbojnici se sporo kreću kroz oluju, ali samo što nisu stigli pred šatru. Nazirem im tela na grbavim životinjama; klate se, uzdižu i spuštaju kao u malim čamcima po uzburkanom moru. Liče mi na senke. Primiću mi se senke. Kad pa razbojnici i otimači raznih boja nisu bili senke? Na kraju, ipak ostajem s onim s čim sam živeo: s ljudima koji su mi uvek ličili na senke. Oni koji me poznavahu govarahu mi u Bitijasu da se čuvam otvorenih i dalekih drumova. Carevina je trula, u njoj postoje krajevi koje niko nikada nije video, gde ni menzoli ne stižu, govorili su mi, i više se ništa ne zna s carstvom šta će biti kad car umre a nema naslednika. A ja im odgovarah: zar se neko od vas plaši senki? Tako odgovarah u Erivanu i u Tabrizu - svuda po Haldeji, po gradovima i varošima s one strane Sirijskih planina. Evo gde i senke mogu čoveku da dođu glave. Možda bih im i ovoga puta umakao i nadmudrio ih, no umoran sam - sva ta višegodišnja bežanija s cirkusom pred Gonzagom i njegovima nema smisla. Na redu je moja žrtva za spas nevinih duša. Pre nego što me napustio, Tobija grnčar mi reče: "Kad god odbiješ Gonzaga, uvek po neka nevina duša nastrada." - Uskoro dočuh da Mlečanin iza mojih leđa pali sirotinjske domove. Privuče sjaj sunca u veliko ogledalo i uperi ga u krov od slame. Kad izbije požar buni narod govoreći: "To je zbog Grka, Arivafi Rozefire! On donosi večni plamen prokletstva sa svojim ogledalima! On je grčke vere! Šta će vam ona ovde!" Zbog toga, pojedine varoši godinama izbegavam. Umnožiše se iza mojih leda pogorelci i za sve bejah ja kriv. Onda se on povezao sa razbojničkim gnezdima - bez stanka i prestanka sačekivali su mi cirkus, ali sam ja veštinom uzmicao pred čedima ada.

I sada bih (s tom veštinom) učinio nevidljivim ovaj bedni ostatak cirkusa, ali umoran sam i dosta mi je svega. To ne znači da sam se predao tom skotu u crnoj pelerini. Jednostavno osetih jednog trenutka u danima između dana: da sam neko drugi.

12.

Han Mrtvih u Carigradu, ne beše ništa drugo do svratište poslednjih. Nalazio se skoro izvan gradskih zidina, to nahereno ruglo o kome mi je pričao Hormuzd Risam; čovek koji se izdavao za moga (ili mi je bio?) oca. Jedina blizina nečeg što je imalo veze s gradom bilo je njegovo đubrište, preko čijih gomila se ulazilo u tu ruinu od hana. Koje bila moja majka? To ne znam. Hormuzd nikada nije govorio o njoj. Kakva bi žena začela dete u Hanu Mrtvih pa ga potom napustila?, valjalo bi pretpostaviti. Ipak, i u ovom predsmrtnom času osećam kako me nagriza sumnja: da li sam telom svojim bio sin tog Hormuzda Risama? Beše to, koliko se ja sećam, blag i pravedan čovek. To moje traženje oca od krvi i mesa počelo je naročito od onda kad počeh da osećam onog drugog u sebi.

Reći kako sam rođen sav u ožiljcima po telu, među kojima se izdvajaše ožiljak preko stomaka, kao zamlad još u majčinoj utrobi, u obliku čudne šare i onaj iznad obrve desnog oka, a na očevom ne videti ni jednog, ni koliko zagrebati noktom - sumnja je koja bi zagolicala svakog. O drugoj fizičkoj sličnosti, koja bi morala da se ispolji vremenom, neću ni da govorim. S mojim narečenim ocem, Hormuzdom Risamom, ni u čemu ne bejah sličan, do li u jednome: želeo sam da radim i živim kao on, ali to ništa nije govorilo jer sam kasnije poželeo da vodim život kakav je vodio Mardak Nikolas Raam - Majstor Ogledala, znalac od kog sam naučio kako se čovek može provući kroz ogledala.

O ženi (koja je i majka) uvek govoriti i pisati kao o Evi dok se pod Jabukom spaja s Luciferom u zanosu greha i šta se sve iz toga izrodilo? Zašto oba pola nisu na jednome telu? - behu pitanja koja Hormuzd Risam često samome sebi postavljaše. (Sad, kad znam o čemu govori Raamov Zapis o Hiramu Abifu i cela njegova, zlata vredna, zaostavština meni namenjena, u obliku Spisa povezanog ljubičastom trakom - postajem svestan da je moj narečeni otac Hormuzd preko pitanja o mojoj majci ili Evi, razmišljao o nečemu drugom!)

Bio je to pomalo čudan čovek, taj Hormuzd Risam. Sećam ga se vavek obvijenog dimom sveće i povinutog nad knjigama. I poslednji groš je davao za tajne prokazane knjige nad kojima je plakao. Govorio je da u knjigama protiv tirana leži prava i istinska pobeda čoveka nad zlom i nad smrću. Posedovao je sve napisano o Sinbadovim Putovanjima. Pored njega, to je bilo prvo što sam naučio, izučih tucanje praha barutnog i njegovo mešanje s raznim bojama i uljima. Hormuzd voljaše mastila ljubičaste boje. Znao je da kaže kako u ljubičastoj boji prebiva duh plemenitog i uzvišenog, ali i hladna priroda kojoj je potrebna usamljenost. Nedokučivo znanje koje su posedovali haldejski mudraci Hormuzd Risam je video u ljubičastoj boji. Tu napravih, kod njega, svoje prve kaleme za pisanje.

Sećam ga se kad podigne svoje umorne oči, pa mi kaže: "Ankele, Ankele, da piše može svako. Idu vremena kad će sav ljudski rod pisati. Al' da stvoriš spis iz koga će iznići Ruža, e to je Kraljevska Veština! Moj Ankele, da li se ona uopšte stvara perom i mastilom ili je potrebno još nešto treće?"

Tako jedne noći, u jednoj od svojih priča Hormuzdu Risamu puče pero, a beše upravo zastao u pisanju. Nije potrajalo dugo a mi se ubrzo rastadosmo. Ne imadoh više od devet godina. Mene je čekala Jurfa a da to nisam znao. Srećom po mene (a možda i nesrećom?) ja savladah do kraja pisanje: i više od arapskog, jer Hormuzd beše čovek koji je imao braću na svim stranama sveta; naučih jelinski, aramejski, a i hebrejika mi ne beše strana.

13.

Da li sam rođen u prvim noćima zagušljivog septembra 1777. godine Gospodnje, u Hanu Mrtvih, kako mije pričao Hormuzd Risam iz dalekog Mukajara - ili se moje rođenje desilo devet godina kasnije u duhovnoj vezi s Mardakom Nikolasom Raamom iz Fare? Nikad mi to neće biti jasno - i to je bilo ono što je godinama podgrejavalo osećanje u meni kako sam ja ipak neko drugi.

U svakom slučaju, jednog kasnog leta, s izrazom na licu kao da ćemo se opet sresti, Hormuzd Risam me predade crnom strancu, temeljnoga stasa, poluotkrivenih rutavih grudi, lica u osmehu punom jakih belih zuba.

Stranac reče da se zove Mardak Nikolas Raam i da od njegova tri imena izaberem ono koje mi se najviše sviđa, da je nepopravljiv Nikejac i da dolazi po mene čak iz Fare. U nekakvoj postranitoj kapiji, u kući čudnih prostorija, negde u blizini doka Bujunkderea - taj Mardak Nikolas Raam primi od Hormuzda i ono što pripadaše meni, a koje nikada do tada nisam imao prilike da vidim? U jedna vrata kuće, zajedno sa mnom, ušla su četiri konja, na jednom se nalazilo čekmedže pozlaćenih ivica. Na druga, manja vrata, izašli smo ja i taj Mardak Nikolas Raam, koji je nosio nekakva četiri ogledala i ono čekmedže zlaćanih ivica. Hormuzda Risama nigde na beše? Unutra, u toj kući, od jednih do drugih vrata bejaše nekakav dug mračan hodnik. Možda se Hormuzd u njemu izgubio? Mada nije ličio na čoveka koji bi se tako lako izgubio. Ako sam ja, tada s devet godina, prošao kroz taj hodnik, zašto bi se on izgubio u njemu?

Videvši kako se osvrćem, Mardak Nikolas Raam mi reče: "Mali, ponesi ova dva ogledala. I u životu gledaj samo napred ako hoćeš ponovo da vidiš dobre ljude kao što je bio Hormuzd. Ova ogledala sad su tvoja. Njih je lakše čuvati nego konje. U cirkusu stalno mogu biti uz nas a da to ne bude sumnjivo. S konjima koji ne vuku, i koji se čas vide a čas ne vide, bilo bi sumnjivo. Kad naučiš veštinu s ogledalima bićeš odjednom na sve četiri strane sveta i u još četiri njegova međuporstora! A sad, požurimo u luku čeka nas jedrenjak!

Ispričah (i napisah) kako su počela ta dva moja rođenja, odavno pre četrdeset godina. Ali sve pod mišlju: možda se ja tek sada rađam godine 1817, usamljen na putu između Aintaba i Jurfe, u senci smrti koju donose razbojnici na kamilama? To me ne bi iznenadilo - jer ja, još uvek, osećam drugog u sebi.

Kod ovih reči mogao bih, čekajući mirno prst sudbine, završiti moj Početak stavivši ga na svoj Kraj. Život koji nazvah: "Lutanje nekog drugog Arivafi Rozefire".

Taj život drugog bih opisao, ukoliko mi dozvolite, kao život nekog drugog lica koje se mene ništa ne tiče i s kojim nemam ništa zajedničko! I gde se ja (opisujući to lice) nalazim između njega i sveta koji je iza mojih leda. U kome ja neću, dok govorim i pišem u ime tog drugog života, da imam samo jedno oko i da stojim u sotijskoj zabludi kako sve mogu sam kao Bog; jer znam da sam prah, od gline će mi biti stan, i ješću prašinu dok ne stignu crvi! Zato odavno stadoh, s perom, između njih dvoje: između lika Ankela Arivafi Rozefire s jedne strane, a sa druge sveta po čijim se drumovima potucah, svog života koji je bio samo jedna tačka među zvezdama i svega onoga što je prošlo. A s tog mog mesta na kome stajah, s perom, sve ovoje izgledalo ovako:

14.

A kad se popeše, uz jednu dasku, na mali jedrenjak s ogledalima u rukama koja su pljeskala pod suncem u zalazu, začuše glas koji dode iz male kućice na krmi: "Ko ide?"

"Teret za rađanje u Dan" - odgovori Raam. "Šta nosi?"

"Četiri ogledala, umesto četiri Sidonska konja i Spis s ljubičastom trakom, koji kod Hormuzda Risama dobi zmijsku košuljicu."

"Dokle Teret želi da plovi?" "Do Toleda, ali put za Toledo vodi preko Kufe."

"To o putu Tereta znamo, a da li Teret zna na čemu plovi?"

"Ova kuća nema senke i liči na podnevnu svetlost" odgovori na kraju Mardak Nikolas Raam. Dve prilike brzo izađoše iz male kućice od pruća šimširovog na krmi i stadoše pred njih. Jedna beše u belim haljinama a druga u crnim. Svečano pozdraviše Raama i on njih. A onda stadoše da miluju dečaka, da ga podižu u vis, između sebe, da ga okreću na sve četiri strane. Dečak beše bled od straha i čvrsto držaše ona dva ogledala pod pazuhom, što mu ih dade Raam pri polasku u luku. Jedrenjak se ljuškao na slabom vetru dok je oko njega padala topla večer. "Kako se zoveš?" - upita ga čovek u belim haljinama. Usled straha dečak ćutaše.

"Reci im kako se zoveš" - progovori Raam.

Ankel Arivafi Rozefira" - odgovori dečak jedva čujnim glasom.

Hoćeš li biti hrabar kao nekad?" - opet ga zapita onaj u belom.

Dečak zbunjeno sleže ramenima.

Zna nekoliko pisama" - kaza Mardak Nikolas Raam.

Tim bolje. To je jedan važan vid hrabrosti" - dodade čovek u crnim haljinama. "I trebalo bi da bude napretka."

"Dobro je što ste konje zamenili. O njima se priča svuda po Istoku. Gonzago ne miruje, litre zlata daje na potere" - oglasi se onaj u belom. "Morali smo. Za njih treba prostrana i slobodna štala, a nas čeka cirkus. Svako od nas ovde ima svoj način da dođe do podviga na jednom od tih konja, ali mi ne znamo vreme jahanja?" - reče Mardak Nikolas Raam, pa se dobrodušno nasmeja.

"Čuj Raam, zna se i vreme. Onaj koji bude jahao dojahaće u vremenu u taj grad u Frangistanu, a grad će biti na dve velike reke. Pazi, reći će mnogi, toliko i toliko je prošlo od prvog pada Konstantinopolja, a ovo je iz praha!" - kaza onaj u belom.

"Doći će u jednoj boji. Onda će je promeniti, a kad se objavi uzeće treću" - kaza onaj u crnom.

"Zar ne stoji objava mnogih, ali to će biti vukovi u jagnjećim kožama?" - upita Raam.

"Raam govoriš kao pipač" - reći će onaj u belom. "I grbaviš Raam" - reći će onaj u crnom.

"A zar ne može, promislom Gospodnjim, jagnje obući kožu vuka da ga ne prepoznaju?" - opet će onaj u belom. A Mardak Nikolas Raam se zaplaka.

Posle tog razgovora - isplovi jedrenjak u tiho sumračje letnje večeri 1784. godine Gospodnje iz carigradske luke na tamnu pučinu. Kako će taj mali jedrenjak, ta ljuska orahova, to pričinjenje kopna izdržati ploveći ovolikim vodama? Hoće li te silne vode biti za njih šumni plićaci radosti ili svetsko more smrti?, pitahu se nemo dvojica putnika, s ogledalima, kojima cilj ovoga putovanja beše Kufa.

Plovljaše tako i plovljaše neobična posada sastavljena od dvojice ćutljivaca i dva putnika, od kojih jedan beše Teret u Dan. Izjutra, četvrtoga dana na moru, kaza Raam dečaku: "Ušao si kao Teret u Dan na ovaj jedrenjak koji nema senku i na kome se sve zna. Kad stignemo na Kufu kazaće ti kako te znaju i da si već bio tamo, a ti se ne boj."

Na Kufi; šta je to dečak, Ankel Arivafi Rozefira, zapamtio iz tih susreta a što se godinama povlačilo kroz njegov život? Visok krupan čovek u anteriji i sjajnih čizama, koji je rekao da se zove Šaen Der-Hrand, rekao je: "Kao da ga znam, kao da će opet biti, jer je rečeno da je bio a to se ne zaboravlja." - Posle je zatražio da se otvori ono čekmedže zlaćanih ivica. Otvoriše ga i iz njega izvadiše čekmedže srebrnih ivica, pa su i ovo otvorili i iz njega izvadili mali prost drveni kovčežić, toliki da u njega stane Spis povezan ovčijom kožom, savijen u trubu i obmotan ljubičastom trakom. "Tu je i oštrina s ljubičastim okom" - kaza neko od okupljenih oko kovčežića. Šaen podiže predmet koji je ležao na dnu ispod onog Spisa. Bio je to nož sa ljubičastim amnetistom u vrhu drške od kornjačine kosti. "Dobro" - reče on, glasom dubokim iz kog je izviralo zadovoljstvo što sve to vidi. "Sve je tu" - dodade. Posle su večerali harisu i ribu prženu na maslinovom ulju. Raam nije uzimao hleb. A po večeri, pričali su do duboko u noć. Pre nego što je otišao na počinak, dečak je čuo da su pominjali nekog starca Mirona koji beše umro. Imao je običaj da priziva laste iz visina i da razgovara s njima. Šetao je po stenju Kufe obasjan suncem i iskićen pticama. Beše nekada tu, u toj kući-Hrand, i neki Tihon Romanini. On je otišao kao kapetan broda, na sinje more koje se granici s Tamnim Vilajetom. Njemu su medvedi s Kufe jeli iz ruku. Kad nagaze teškim šapama na trnje životinje dođu da im Tihon vadi. Zagreje on melem i vosak, čupa im trnje i previja, a životinje ga gledaju i plaču od zahvalnosti, posle dolaze kao da ga obiđu. Stanu izdaleka i posmatraju ga, ako su gladne priđu a on im da iz ruke. Voljaše taj Tihon da priča o Nikeji. Uvek je plakao dok je pričao o njoj. Posle njegovog odlaska s Kufe, po kući je dugo lebdela njegova senka. Držala je malu Nikeju na svome dlanu, plačući ljudskim glasom kao Tihon. - To je pričala starica, zvala se Sirarpa, imala je štap koji je te noći svetleo.

Pre nego što će se s dečakom spustiti niz vijugavi put dole do male luke, Raam je rekao: "On sada mora da ide za Toledo."

Ne, već za Jurfu. Po haldejskim i gregorijanskim prostorima" - odgovori mu Šaen Der-Hrand.

"Ali, on je Grk?"

"Isto je. Armen ili Grk. Bilo koja od ovih kuća ovde, sve je to isto. To je zbog reda. Red događaja mora do postoji."

"Zato što je to isto, Jedno je kao Sve i Sve je kao jedno?" - upita Raam.

"Da, baš tako."

***

Već mu je dvadeset godina i stalno je na putu između Fare i Jurfe. Te svoje dvadesete godine stiče prvo znanje o Ogledalu. Suštinu tog znanja nemoguće je objasniti; ono što je objašnjivo izgleda kao legenda, a kažu da ima legendi većih od same Istine. U Raamovom Ogledalu sve je obratno - i nije obratno. Ko ga savlada otvara mu se ona strana koja je uvek iza čovekovih leda, prikrivena i nevidljiva. Ta strana može da bude ispred očiju: toliki ljudi gledaju napred a ne vide ništa, za njih je vidljiva strana