Садржај

• Халдејски бунар
• Кажа о анадолијском куплерају
• Кажа о Накелу Розефири из Јурфе
• Кажа о Фархијевој свадби
• Кажа о власнику једрењака без сенке
• Кажа о златном кључу
• Белешка о писцу

Халдејски Бунар

"Гилгамеш му рече: Ур-Шанаби, ова биљка чувена је; помоћу ње човек стиче свој животни дах. Име јој је: Старац се у младост враћа".

(из епа о Гилгамешу, XI Плоча)

Звао сам се Месроп Хранд^[1] - а сад сам овде сам и не знам што сам сам? Овде, као да сам на дну некадашњег мора, исписујем судбину мог новог, Другог Имена. На дну сам бунара, у влажном гробишту, међу брдима у страћари која као да нема сенку.

На почетку свега о мени - морам те добронамерне читаоче запитати: Да ли ћеш поверовати у околности које су ме догнале довде? И у моје Слово самоће из Списа који је мој, чији су редови болни и толико загонетни? Одговорићу ти онако како су мени говорила два необична јахача која су видела оно што ja нисам видео, која су чула оно што ја нисам чуо. Само, питам се, да ли ћеш ми поверовати? Како чеш веровати ономе који треба и сам да поверује?

Има ли веће снаге од смрти? И веће загонетке од онога што ће бити после наше смрти? Мени рекоше: "Четири пута си био, имао си четири живота и треба да их се сетиш, златног Ланца карике да повежеш и Ружа ће ти процветати. Тиме ћеш стећи своју Историју". Ја сам човек који је доведен у таму и који би да из ње изађе. Имам Спис који треба да се претвори у уже за Рађање у Дан. Спис ће добити свој смисао ако његове Каже (делове) распоредим тако да се на крају појави Ружа. Та Ружа, с правилним распоредом Кажа, биће срце истине о четири живота које је водио човек по имену Теофило Кумбараџи! Једино сада, у самотноме часу, тај Теофило Кумбараџи не може ничега да се сети из тих живота! Нашао се у свом четвртом животу овде у мраку бележећи своја Слова том Спису, који је својевремено тајанствено допловио једрењаком без сенке у Куфу.^[2]

Ја сам човек који је (тако су ми рекли) пролазио кроз смрти јашући своја четири коња из Сидона! У Халдеји сам пролазио кроз четири огледала као што обичан смртник шета на све четири стране ове земље! Потом плових обaлама Талијским у једрењаку који није имао сенку! - Но, ево ме сада где дрхтурим над својом загонетком, питајући се: хоће ли се овај Спис претворити у Ружу? Као да сам под нечијом невидљивом руком: несхватљиво мије мирење с ништавилом, слепоћа и страх пред смрћу - и ја морам да трагам. Морам!

Све у овом Спису морам тако толковати да се на крају појави Ружа, једини мој смисао овде. Моје уже које ће ми, као да је бачено одозго, помоћи да изађем из овог Халдејског Бунара. Дно је ово света и тмица и хлад гроба и влага - али ваљало би бити храбар, треба, као Кумбараџи, бити двапут лав. Тражити светило и бити на два места одједном: овде у дну самоће и у свему што је исписано у големом Спису крај мене на столу. Морам наћи свој пут кроз мрачну суму без краја, извор назван животом Теофила Кумбараџиа и тајном Вертабидовог прстена. Бдим над Списом. Ако то нешто значи - постао је мој још од онога јутра кад сам напустио кућу-Хранд, био је мој у пловидби морем, за дугог пута у волујским колима по друмовима Румелије и Влашке, све до Фисона (ваљда је ово овде област Фисона?). Одавно га извадих из сламе с кола, одавно и ја сиђох с тих кола у пратњи Сева и Ђермака. Сада је то књига моје самоће и чами у својим питањима исто као и мој живот овде. Како да је најбољи начин протумачим? Шта ако у њој никада не нађем истину о свом пореклу? (зашто нема открића у њој, било каквог трага светлости толико сам недеља над њом?)

"Други пут ћеш се родити тамо, у бунару, али кад Спис процвета" - рекоше ми чим ступих на праг ове проклете кућерине међу брдима.

Било је часака кад сам осећао како нешто отиче, чини ми се кроз око, из мене и разлива се около. Оних момената кад једем за столом или се окренем да видим ватру у огњишту или се сагнем да с утабане земље подигнем тестију с водом - и тад осетим као да нешто промакне, прхне, нешто светло и тираво као лелујава сен. И ја ту снагу невидљиву, која ми се тако исказује, питам ја ту сенку: како је тамо с оне стране светлог зида, из којих је даљина, иза ког је неба? Ничим је не нудим што представља овај свет јер њој земља не треба. Па кажем гласно, за себе: "У овом времену ја сам усамљени гост. Један од ретких који није заспао. А година је заборављена и незадрживо долази јесен".

2.

Ево, од мене су тражили да будем на ватри у келији коју су изабрали, украј непознате брзе реке високо у планини. Али, питам се, чему свако сећање, кад су ми очи свикле на вечерње дуге и тешке магле, а ухо на бук реке и крик птице на небесима? Где води сећање ако и даље остајем на дну? Да ли ме неко, док се ја присећам, води за руку кроз тмину? Заваравам ли се ја или нешто назирем? Знам, кад бунарџија заврши свој посао: бунар не постаје место уживања јер мајстор жели да изађе на светлост дана. Тако бих желео да изађем напоље одавде! Сви које сам познавао где сте сада? Научили сте ме: Енки^[3] је добио Тилмун ал' на Тилмуну ничег нема. Нема ни времена па како онда било шта да се одвија? Питам се, како ћу ја ову своју кулу издржати, место самотно и бунар испуњен мраком? Могу ли бити снажан као онај хохами из Толеда коме су руже испадале преко усана док је причао Карнери о Чистој Светлости? Овде као да сам најмлађи и најомраженији брат кога су старија браћа оставила на дну бунара одневши уже, пошто им је поверовао и спустио се на дно по благо. Може ли овај Спис, у овчијем повезу, бити уже па да се успнем из бунара у Дан?

Једнога дана међу данима, једне ноћи међу ноћима: ухватих себе, бележећи своје Слово, како посумњах у то да цео Спис говори о Теофилу Кумбараџиу. Множина ми догађаја изгледаху безумно:

У мрачном делу Цариграда до самих зидина, у близини Хана мртвих, на месту за које се причало да је омамљујуће и пуно утвара - за спарне августовске ноћи (писало је у извештају цариградског муселима) године 1777, ноћна градска стража је пронашла тело искасапљеног човека с пробијеном чеоном кости изнад десног ока, бачено поред огромне раскомадане змије. Е, тај човек (боље рећи тај леш) по овом Спису устаје из мрвих и живи као власник халдејског циркуса и зове се Анкел Аривафи Розефира. Потом је у Толеду као зналац хебрејике и арамејског - ту му је име Исак Бен Фархи и ствара запис "Свадба у великој Швајцарској Ципели", у коме открива будућу судбину Европе. У даљем животопису Кумбараџиа, док читам, имам осећај као да сам у животињском крзну а не при светлости ума! После Цариграда, Халдеје, Толеда - Кумбараџиа ће гонити, овога пута као Базолиа а он ће им измицати као чудесни власник једрењака без сенке. Биће међу онима који га гоне, појавиће се скривен својим временом, а сусрет с њим (невероватан и сличан сну) испричаће Соломон Леви Меркадић, царски службеник у име Вијене франгистанске, у име Беча европскога како говоре на Истоку. "Ја тражим Ружу. Враћаћу се све док се Она не појави." Стоји забележено у "Кажи о Цариградском Случају из 1777."

***

Лице Списа изгледа овако: оно има своје Каже, свака говори о једном новом животу Кумбараџиа. Само наоко ти животи изгледају неповезани и одигравају се на међусобно удаљеним странама света. Времена догађаја имају и немају свој узајамни ток, сличе олујама које су древни морепловци ухватили и затворили у велику ружу ветрова. Ту су и догађаји који тек треба да се догоде - они су препуштени будућности света. Исто тако, Спис има своју опсену: изгледа као да га је стварало више лица којима је стало да, по сваку цену, расветле нечију важну судбину: одједном и тако нагло (по њима) као да није само о Кумбараџиу реч!? Зашто је то тако? Чему то скривање иза имена Теофила Кумбараџиа, Сидонског рибара? Да се каже како је Све као Једно и Једно као Све? А једно ако је само једно, па макар и најдубље, ништа је, вејка, прах и мртвило?

Ја нисам сигуран, јер да сам сигуран не бих био овде - нека све то провери онај коме ово допадне руку и погледа.

Имам осећај као да треба својим животом да уђем у овај Спис и тиме постанем улов у свеопштој мрежи! Где су писари ових Кажа да ми виде чело знојно и морну десницу која перо једва придржава, дрешећи чворове на великој мрежи догађаја, пун неизвесности пред сутрашњим даном?

Ко је у Кажама главни лик пошто се Теофило Кумбараџи стално мења? Видим у Кажама два су лика стално присутна: Тобија, грнчар од обала Антиохије светлог лика као у анђела и Гонзаго сатански мрак и скот и банкар, тама и мржња - и они се боре за оно што је између њих, а што личи на тело и дух човечанства!

Поступићу као мудар писар који зна: сам Срце онога што и створи остаје и личи на Ружу, јер је рука што је исписала трошна и отићи ће у прах и ништа.

Да ли неко зна како изгледа Једно Велико Света? Можда зна Чамајев; видех га и слушах у малој рибарској луци на прилазу Светој Гори, док сам с пратњом ишао овамо к Бунару. Познавао је Сева и Ђермака, кад смо га срели причао нам је о три лица велике Јединице Васељене. Има ли трагова тога што је Чамајев причао у мојој Књизи Самоће? Ако пронађем те трагове, бледе од најблеђих, хоће ли ми преобраћај Сидонца (прикривен у мом лику) бити схватљивији?

Чије ме то очи гледају из мрака, као из неког другог времена, ко то хоће да ми каже како постоји и друга врста тишине? Ко то жели да ми каже како је највећа јава сан? Сва та питања видим у овоме што радим и због чега сам овде. Као да неко исписује жеље и намере преко мог пера и деснице. Чији ја то налог извршавам? Каква ми се то сенка прикрада иза леда онда кад помислим да сам пред решењем своје тајне? Докле ћу Спис да листам изнова и изнова - од његовог изора до увира, све у трагању за смислом? Он је моја мутна непросветљена судбина! Мој проклети Спис с дна овог гроба.

Рекли су ми: има једна биљка с којом се све може, Креманска Ружа јој је име. Њу морам наћи за свој Халдејски Бунар!

3. Промена

Од неког свог животног почетка и с неким редоследом ствари и догађаја треба да кренем и да дођем до овога овде како бих решио тајну. Мада, искрено речено, нисам сигуран у то, али човек мора од нечег да почне.

После толико година мислио сам да знам ко сам и одакле сам, но људи из куће-Хранд бацише ме у збуњујуће живота. Промена је била нагла - дадоше ми овај Сидончев Спис и бурмунтију у којој је писало моје ново, друго име!? Испало је да се више не зовем Месроп Хранд, нити је сигурно да сам Грегоријанац и како сад схватам: то нису ни остали који остадоше на Куфи. На пут сам кренуо као Месроп Кумбараџи. Рекли су ми да сам некада био Теофило Кумбараџи рибар из Сидона, и да ћу то опет бити кад се појави Креманска Ружа.

И поред свог знања о Вештини Врха - не могу да докучим шта би све то значило око мог новог имена?

Господе, само да нађем неку нит у свему овоме! Срце моје мајке које немам, коју не знам, коју сам изгубио - ја, њен син а старији од ње, као Висина (коју малопре споменух) и која се не види из Тел-ел-Кедаха северно од Генезаретског језера или Амарне како је још зову. Само, Господе, да дођем до свог знака као сви ти тајанствени посетиоци куће-Хранд. Просто речено, као ти необични посетиоци који су постављали тела, руке и шаке у положаје после којих су дуго до касно у ноћ причали размењујући искуства са све четири стране света.

Одлажем перо јер сам немоћан: све је заогрнуто тајном. Рашчиња се, плови и лелуја све видљиво око мене. Сумрак с планине продире унутра и све је мрачније а слаба светлост из огњишта баца светлу нит, танку и једину, као што је моја нада да ћу све ово што ми се десило, једног дана међу данима, решити. Понекад, као што то чиним сада, улажем напор да мислим на нешто и о нечему. Авај! сем фијука ветра с планине и одсјаја полеглог плама у зеницама - ничега другог нема, ни најмање мисли да искрсне! Ипак, предосећам, биће онако како је знао да каже стари учитељ из Шпаније, из Толеда града светлости изнад ког је Господ зауставио сунце: "Не постоји Ништа, Нигде и Нико јер чим кажеш то - то је већ Нешто!"

Бележим само за своју слабу сенку на трошном ћерпичном зиду иза мене, за сенку повијених ми леда која је слична некадашњој сенци зналца из Толеда усред мржње и зла. Као да је све оно прошло у моме животу била само опсена, варка, одбегла и далека слика нечијег живота, сан неког туђинца који се обистинио у мојој јави и у моме телу?

Кућа-Хранд

Време долази свему - па да поменем живот међу Храндовима и оно што знам о њиховој кући. На почетку, ако је могуће објаснио бих (пре свега самоме себи) ко су били њихови гости и зашто су сусрети с њима били праћени малим собним позориштима? Шта су то Носачи Будућих Времена: да ли су то обични људи? Можда је Шаен-Хранд нашао своју браћу - или ја присуствовах тајанственим скуповима људи који су тражили љубав међу световима, оно велико и толико светло а што је Човечанство изгубило пре Потопа?

Све у свему, ти Храндови били су, на неки начин, занимљиви људи. Нарочито Халмерија ћутљива као риба, за коју сам био убеђен да ми је била мајка. У Шаен Дер-Хранд који једне ноћи у својој кући уби човека из трговачке куће Ваде. Убијени се звао Сонаси Анахидор и пре него што се од смртне ране срушио тврдио је да је Грегоријанац. У кући-Хранд су устврдили (пре него што је дошао код њих) да је припадао Невидљивој Цркви. Долазио је, причали су, из шума Додоне где су змије расле уместо грана, а птице имале дечије главе. Анахидор је хтео да злоупотреби заумне текстове у циљу црног обвладавања материјом и васцелим сировим и грубим каменом. Уместо да добије те заумне текстове - што их је Шаен назвао својим "СПИСИМА ИЗ КУФЕ" - странац је добио нож у леда; нож који је те ноћи сијао љубичастом светлошћу. Непознати је у глуво доба ноћи допловио у Куфу на лађи чији је био једини путник. Био је прегрнут црном морнарском пелерином и да на глави није носио црни шешир широког обода личио би на алжирског гусара. У тренутку кад се сручио поред врата нож је испуштао зуј из његових леђа; имао је дршку украшену амнетистом купљеним у Тифлису. Амнетист је мењао боју у зависности од астролошког знака у који улази, од месеца до месеца, његов власник. Докучио сам, неким гласом који ми је дошао у сну и који је личио на Дихранов, да у смрти власника амнетист на ножу добија црну или белу боју, зависно до тога какав је живот водио онај који га је носио - а морао је да га носи на ножу. Шаенов нож (ево где га помињем као у тајнопису, дрхтавом руком као о живом створу), с дршком од корњачине кости и тим амнетистом летео би кроз ваздух тамо овамо, док би из зидова допирао глас опомене: "Прво слово из речи моћ промени блиским и добићеш ноћ, суштину моћи! У истом стању су и они који раде против Господара Васионе. Ту измакни два слова и открићеш их!"

Те ноћи, Шаен је стајао изнад леша у чизмама од самуровине и с огртачем од камиље длаке купљеним у Ерзеруму, док је из зидова допирао страшан глас: "Још један зелени гуштер мање! Ала је горко срце мржње!" - Потом су ћутећи пришли Астик и Дихран одвлачећи леш, а Халмеријариба отирала је мокром крпом трагове убиства. И тада уистину чух Шаена да рече оно о чему ми је Дихран причао: полако је скидао огртач од камиловине, помињући спору, као корњача, али праведну освету зеленој потковици која чува фес у Константинопољу. - Тако је дршка ножа од корњачине кости добила свој крвави смисао, а тајном ми је остала смрт Анахидора из Додоне и потреба Храндових да одају почаст Шаеновом огртачу од камиловине?

Недељама касније, кад хтедох тај догађај гласно да поновим бејах прекинут, а оно што изрекох назваше мојим ружним сном!? Ништа више није јасно (помислио сам тада) ономе који пристаје да схвата. Разумни човек треба речима све мање да верује и све више да не верује.

Кад помислим на подношљивост живота у кући из Куфе, у тој мојој Одаји Рођења, ја подразумевам бледи лик чудесно доброг Дихрана са својом ноћном навиком да пише дуга писма мени непознатим људима свуда по свету и вилинске осмехе ћутљиве Халмерије-рибе која је била сестра Сирарпе Меликијан стогодишње старице која се поштапала штапом који је ноћу светлео.

Пре него што би почео са својим ноћним писмима, као да су била тајна тако је изгледало, Дихран би ме дуго миловао по глави и причао о краљевству Урарта: о његовом принцу који је имао тар из кога би увек док је пролазио поред воде језера Вана испадале руже. О том краљевству Урарта које се цело преселило на Небо пред хордама које су упале у њега - Дихран је знао о њему боље да прича него Мојсије Херенски. Небеска Краљица у белом, у знаку звезде Алдебаран, кад се све супротности помире - у кругу који значи почетак и крај Свега - завладаће у свеопштој хармонији Васељене: све ће се знати, неће више бити смрти, завладаће љубав, нестаће мржње и поделе. Тако ми причаше Дихран, човек за кога нисам знао у каквим је родбинским везама с осталима из куће-Хранд? Дрхтао сам док ме је опомињао да случајно не отворим једну малу собу у поткровљу где живи некакав старац по имену Асајан. Старац је у тој соби само телом (причаше Дихран), док му дух лута пространствима. Кад се врати (једном када се вратио) исприча да ће Манда-де-Хајје^[4] спасти душе које су закопане у тами а које мисле да се налазе у животу. Говорио је о томе како је Назарећанин био привидно човек; анђели су га носили од Господа, као Чисту Светлост, кроз огромна пространства и како су се приближавали земљи материја се све више и више лепила за Њега, тако да је на крају свог космичког пута а на почетку свог земаљског живота добио облик Маријиног плода. Све што се десило с Њим догодило се одавно у будућности, ми смо то сазнали у садашњости, а кроз Свето Писмо забележено је у прошлости. Сидон, Ефес и Рим содомски су и многогрешни градови - треба се чувати броја и учења које има знак трију шестица.

Питам се, овде у бунару - да ли је постојао тај Асајан или је то ипак био Вертабид са својим прстеном? Имао је прстен, тај Вертабид, у коме се све огледало - и оно што човек види и оно што не види. Сваком у кући могао је да скреше у брк, што је и чинио: "Шта чекате? Ја сам се ослободио крзна! А ви ? Мислите на своје кесе, кесароши једни!"

Више се плаших помена тог невидљивог старца Асајана него унакаженог лица Астиковог. Уредни, мрки пописивач и бележник трговачких послова куће-Хранд с централом у Алепу, познавао је на стотине начина да се заради. Говорили су да му је дата спознаја неких врста робе која тек треба да се појави међу човечанством. Биће то роба, рекоше ми, која неће моћи да иструли, мењаће само облик и човек ће газити по њој као по ђубришту које је неуништиво. Астик је знао цене седам хиљада роба на светским берзама. Све је подређивао заради Астик Худијан, рођен негде на западу света. Та га је страст за послом одвела у један халдејски циркус где је намеравао да обрне заумно знање мутавог роба из Европе. Но, власник циркуса имаше дресираног мајмуна из Мисирије који како га виде заскочи и раскида му месо с лица. Да власник не беше у близини Астик би тешко остао жив, звер беше обучена у људске хаљине, што је Вертабид користио да му се подсмехне: "Да ниси пожелео с њим да склопиш трговачке послове?" Худијан је посрамљен брзо навлачио страшну маску од људске коже, добављену из Бенгала, како би сакрио дубоке ожиљке. Једва да је био висок четити лакта а јео је за шесторо људи. Дихран ми је шапутао да у Астиковим цревима пребива демон материје ког ваља нахранити. А Сирарпа Меликијан је ваздан молила Господа за две ствари: да је узме на онај свет јер не може више да гледа земљу и да Астику повеће црева и да за свагде му угаси жељу за храном. И дође време да се испуни Шаенова тврдња: да је Худијану догађај с мисирским мајмуном предочио грозну смрт због трговине, а у ортаклуку с неким Јеврејином из Солунске колоније - жив је одран негде у Каравлашкој ил' Карабогданској. (Од тада, у кући- Хранд, постоји страшан часовник на коме су казаљке заустављене и он се називље: Пре и После - Мајмуна из Мисирије.) По њему се, у своме тајнопису, управљао чудесни Дихран у множини својих бележака.

Ако су сви у кући-Хранд мрзели Астика Худијана зашто су га трпели у својој близини? "Због чеда Агарјанских, због чеда прождерских и обртничких који раде на омрази душе" - чујем глас Георга Вертабида, дубоко из мог понора који се назива сећање. И како сазнадох: Астик Худијан беше преко потребан кући-Хранд - водио је њену трговину и све силе земаљске поштоваху је (и њу и целу Куфу) и не сањајући да је та трговина само њен плашт.

Неразумна и непресушна мржња беше Астикова према Дихрану. "Ти ћеш бити мој гробар а ја ти ништа не могу" сиктао је као змија на Дихрана за време обеда. "Доста!" - вриснула би Сирарпа, ударајући о под штапом који светли. "Не дозвољавам такве речи за време харисе!"

Некако пред свој нестанак с Куфе, Астик је исписао своје бројке преко Дихранових тајнописа. "Шта ће ти ово невидљиво што ће бити видљиво иза овог времена. Сад је важнији мој посао" - каза анђеоском Дихрану и запалаца рачвастим језиком.

"Ипак је мој важнији, несрећниче. Само ти нећеш то да признаш" - одговори му блажени Дихран.

А ја се нагнух с трокраким свећњаком над његов тајнопис (каква срећа те се удостојих тога!) па спазих како проклети рачуни бледе у својој сотијској немоћи, а Дихранов запис пером не губи од своје свежине!? И, гле! - писало је следеће:

Требало би предухитрити огромног човека са главом међу звездама и ногама дубоко под земљом, заљубљеног у своје знање. Чиме тог надутог киклопа опоменути? Биће то повешћу о једној лепој Девојци, званој Источница која је залутала у мрачној и влажној мочвари међу акрепе и змије. Дом ће њен, после њеног одласка, бити растурен а њене сестре разјурене по беспућима. А кад се сестре нађоше у оној мочвари где бејаше Најстарија - а то беше црвена мочвара, црвен ветар около и пакленско биље. Сестре ће бити спасене онде кад један храбар женик запуца те пронађе ону најстарију Сестру па с њом хоп! из оне мочваре напоље! После ће се окрунити и оженити с њоме!

Одмах испод тог записа гушчијим пером, беше ова реченица:

Мислим да је крај Сонаси Анахидора једна од тих цена.

А испод те, следећи редови:

Несагледиве су духовне борбе које измичу људском оку и које постају видљиве тек у границама човековог времена и простора - онда кад добију облик земље, а и тада су приступачне само одабраним. Ко буде знао да исприча Истину о пет живих царстава, четири вида бића, и о Недостижном које крије у себи смисао свега - тај ће победити и Доле и Горе!

Где год да си Дихране, блажен био блажен и остао, нека ти сила многооког Анђела Окстара отклони сваку погибао!

4. Прва појава господина Гонзага

Приметио сам да нешто припремају у кући-Хранд а што се тицало моје даље судбине. То да треба да кренем на дуг и неизвестан пут, да ми се промени име и каже како више не припадам кући-Хранд - то заиста нисам, очекивао! И желим сада, док пишем и сређујем Спис у мрклини, свега подробно да се сетим!

Непознати гости су обедовали. Унутра, поред њих били су Шаен, Сирарпа и Дихран. Халмерија-риба је послуживала. Ћутећи су јела два црна намрштена госта. Рекли су да се зову Сев и Ђермак, црни и бели, како кажу Јермени. Ништа нису говорили ни пре ни после јела, само су ме пажљиво посматрали. Кад обед завршише, поклонише се Халмерији и рекоше јој да је, у кући-Хранд, она најбоља. А потом изађоше напоље. "Ходочасници на света места из светих места, као да су твоја судбина" - дошапну ми Дихран, посматрајући ме својим топлим зеницама.

Одмах (некако после изласка странаца), ваљда је био дан, дан или ноћ? Врата се шкрипаво отворише, она велика на гостињској соби. Унутра улажаше незвани гост, лагано као змија, сав у црном. Смешкао се, а мени се од његовог смешка ледила крв у жилама. Никад до тада не видох тог, нити сличног госта у нашој кући. Капци му беху отекли, као да годинама није спавао, а зенице подливене крвљу. Глатка и бљештава црна коса беше му зализана уназад, толико јако да му је затезала још више кожу око његових косих очију. Имао је беле крупне зубе и дебеле усне на којима је лебдео онај страшан смешак. С његовог бледог дугуљастог лица, испод повијеног носа, висила је брада с уврнутим округластим задебљањем на врху. Бледило његовог лица и прстију просто је исијавало из његових црних хаљина. Одмах је, још с врата, рекао гласом као да звони: "Господине Шаен, даћу вам две хиљаде бечких дуката за спис о Стрицу и Синовцу!" - То ме је згромило; нисам знао о чему је реч, а глас незнанца био је тако дрзак, као да се с хајриком познаје хиљаду година. "Не продајем, Млечанине" - одговори му мирно хајрик.

"Три хиљаде, господине! Дуго сам путовао". "Не продајем!" - понови нервозно Шаен.

"Можда је цена мала?" - упита странац, гласом који је подрхтавао.

"Цена ме не интересује. То није за продају. Исто одговорих и Анахидору" - процеди мукло кроз зубе Шаен Дер-Хранд.

"А он?" - упита гост у црном. "Колико тражиш за њега?" - и показа белим прстом, као смрт, на мене. "Прича се, тамо одакле ја долазим, да овде међу вама постоји човек који се стално рађа пратећи свој спис о будућности Света. Да то није овај дечак који је био дечак?"

"Само је Назарећанин устао. Али ви у то више не верујете" - каза Дихран гласом смиреним и тихим.

"Да, само питам" - на то ће суво црни гост.

"Немој ни да питаш. Сит сам вас". - Шаенов глас је изгледао као да није био његов; личило је то на лавље мумлање.

"Ово мора да је неки неспоразум? Долазим испред Циришких Патуљака у вези оне нагодбе с вама, Шаене!" За вас ништа немам, Гонзаго! Не радим више с вама! Послао сам ту поруку по Анахидору!" рикну као лав Шаен Дер-Хранд. Завладао је тајац. Страх сам осећао као огромну стену наваљену на груди, нисам могао да дођем до даха. Унутра се нагло пробила сенка, као да је прошла кроз зидове, стамнило се. Нешто се пресудно дешавало - нисам знао шта? Гледали су се с мржњом у очима, можда су некада имали неких заједничких рачуна? Шаен је с рамена стресао огртач од камиље длаке, остао је у тифлијској антерији, ослоњен шакама о сто, спреман сваког тренутка да скочи на оног у црном.

"Шаене, могли бисмо друкчије? Речено ми је да понудим пет стотина дуката за десетак реченица које се односе на судбину Европе" - изрече црни гост ово, посматрајући га укочено. Глас му беше миран, монотон као да није чуо малопређашње одбијање хајриково. Изгледао је ђаволски упоран, стајао је поред врата без иједног покрета. Хајрику се појави грч на лицу, зенице му се сузише. Потом му угледах криву канију искићену белим бисерима и дршку ножа с кога је љубичасти амнетист све јаче и јаче исијавао, отварајући се као људско око после дубоког сна. Али, о Господе! паде ноћи Паде ноћ у нашој гостинској соби! У кући која је увек била светла! У Куфи, на Истоку, поред толиког плавог мора! "Не довлачи мрак! Склони мрак, сотоно" - вриснула је Сирарпа и подигла свој штап, сјајан, испуњен дугиним бојама. А нож, с великим љубичастим оком, летео је кроз мрак тражећи свој циљ. Почело је да заудара на лешину и ђубриште. Никада не осетих толики смрад одједном!

"Како да се без знања Стрица и Синовца вратим тамо где ни ратови људски не могу да уђу! Како да се вратим међу управљаче Сировог Камена!" - вриштао је глас, личећи на шкрипу цигли у зидовима који се руше. Онда су зидови собе стали да прскају!?

"Затварај круг одавде до Гетхема! Пасији синови!" - Нешто ме снажно и изненада шчепа и повуче, као да сам упао у водени вртлог - вриснуо сам. "Дечак!" - повика Дихран, притрчавши ми.

"Дошао је у свом првом облику. Ухватили смо семе ђавоље пред улазом у кућу" - каза стари Вертабид, стојећи на прагу у отвореним вратима собе.

За трен - опет све беше по старом: соба је била светла, Сирарпин штап као увек од дрвета, а на раменима Шаеновим беше огртач од камиље длаке.

Сви изађосмо из собе за Вертабидом. Ја напољу видех: сви се поредали у кругу око Сева и Ђермака који се додириваху врховима прстију, док им се на лицима огледаше напор а по слепоочницама набрекле жиле куцавице. У магличастом простору између њихових руку, као у великом светљикавом кругу, топио се мали наказни губави патуљак!? Висином не беше већи од лакта! Исто обучен, сав у црном, као онај гост. Бивао је све мањи и мањи тај патуљак из циришке штале. "Зна се како је нестао Сонаси Анахидор! Зна се, Шаене!" - закрешта патуљак, гласом као испод црне земље, па се истопи. Све што је остало иза њега беше смрад, као после борбе с Млечанином.

Ујутру, док се будих, залебде анђеоски лик Дихранов понад мене. Тихо ми рече уз блажени смешак: "Месропе, да ли си видео Асмаела Гонзага? Можда чеш га опет видети, само тад неће овако изгледати. Запамти шта сам ти рекао. Можда неће бити овакав, али наум ће му бити увек исти. Не заборави, видео си слугу ђавољег."

"Какав смрад. Да ли је проветрена кућа?" - упитах га, још нерасањен, мамурне и отежале главе.

"Како да не! Сан ти је био толико ружан да је све заударало" - каза и помилова ме по коси.

"Дихране, ја нисам сањао!"

"Ружан сан, ангеле у људском облику, да и није личио на сан. Тако ружан сан. Одмори се. Путоваћеш" - рече добри Дихран, па изађе из собе.

Где си сада Дихране, овде поред мене у мрклини, ако ниси у Костанци заузет пословима? Испричао бих д како сам опет видео Гонзага, али овог пута се звао Каракон! Ко би могао да каже како је он мој ружан сан? Где си добри Дихране, да ми опет испричаш како се само на осмоугаоне куполе манастира, које граде јерменски мајстори, спуштају анђели на дан Господњег Ускрснућа! Где си? Да ти видим светли лик, да ти чујем глас!

Елем, причу да наставим - овако се даље одвијало са мном у Куфи, пред мој полазак.

Сутрадан (после оног с Гонзагом у облику патуљка) устадох сав ломан у костима. Одмах поведох разговор о Млечанину. Причао сам о свему што сам осећао посматрајући како се грозни патуљак топи. Сви ћутаху. Лакше би ми било да су нешто рекли или то, као Дихран, назвали ружним сном. Овако, учини ме се да пред њима бунцам. Би ми тешко, хватала ме мука од погледа Сева и Ђермака.

Све се брзо, муњевито одиграло. У томе су главни били Сев и Ђермак. Они ме изведоше пред кућу. Небеса беху ужарена и плава. А море дубоко и безмерно у својим даљинама.

"Прекривамо те ћилимом из времена Еденског Врта. По њему је исписан у облику шара језик од пре растурања Вавилона". - Рекоше ми то, Црни и Бели, као да певушише речи, тихо као успаванку. Задремао сам. Потом осетих омамљујуће мирисе. Постадох самоме себи невероватно лаган. Нагло се подигох у вис! Потом чух и разабрах да певуше стару јерменску тужбалицу. Говорила је о томе како се народи смењују на Позорници света: пењу се на њу и нестају с ње. Убрзо јој докучих скривени смисао који је лежао у химни неуништивом животу. Чудесна химна опевала је човечанство, историју његову коју не исписује пристрасна рука писарева већ Небо. Судбина свих народа забележена је тим језиком тужбалице с ћилима из Еденског Врта: и оних који тек треба да се појаве, и оних који су се појавили, и оних пред угаснућем. Судбина звери, биљака и минерала, говорила је и опевала тужбалица, лежи у вечитом мраку. По њеним речима - смрт сам схватио као нужно космичко сито у коме, после просејавања свега живог, земља тражи земљу, а небески астрали дух човечји! У висинама, видевши оне (у смрти) који вероваху само у земљу - захвати ме бескрајна туга: Господе, помислих, само да не одем сав у земљу!

Нешто изненада пуче. У мојим ушима као да се насла сва вода овога света? Затим осетих тло под ногама, па врелину ћилима. Одвише ме. Још дан беше светао и блистав. У даљини видех како трепери смоквин лист. Неко од њих рече: "Треба сачекати ноћ и радити с ватром".

"Не", - одрече Сев - "ово је довољно. Могли би да запловимо".

"Значи, спреман је за одлазак у тишину Света" - тихо ће Шаен.

"Нек' понесе Спис" - додаде Дихран.

"Да би дошао до Руже" - гласну се Сирарпа Меликијан, сестра Халмеријина. А Халмерија-риба вилински се смешила.

Вертабидов Прстен

Изненада, однекуд искрсну Георг Вертабид који најпре беше житељ града Кафе у Тартарији а потом Вијене у Франгистану. Приде ми и подиже свој суви квргави прст с црним прстеном, великим као дукат и црним као ноћ, да се у њему огледам. Кад се у њ загледах а оно прстен побеле као млеко, затим поче да жути. Полако сам назирао људску прилику у њему, док ми стари Вертабид говораше: "Ово је некада био прстен светог Ањамена. Умершег неумершег. С провиђењем је ископан с дна Бунара где куца Срце Света. У месту где постоје планине које људима говоре и где се рај од пакла одваја. Одсликава све оно иза ума, после смрти, или догађаје с краја и почетка света. У њему ако хоћеш, можеш видети пределе Тамног Вилајета. Можеш разумети како изгледа Све и како изгледа Ништа. Једино што у њему не можеш сагледати! - узвикну старина, а ја претрнух - то су мали људи и мале ствари којих је пун овај свет! Зато овај прстен не показујем хордама глуперди, ждерачима и отимачима туђег! Синко мој, шта ти видиш у њему?" Поново се загледах у прстен и видех: тамноликог човека оштрих црта лица, брадатог и увијеног у белу грчку тунику. Имао је уочљив, беличаст ожиљак изнад обрве десног ока. И рекох то што видех.

Јесте, то је Теофило Кумбараџи. Човек с четири имена кроз своје животе. Знали смо га. Увек га место чека на Атосу" - проговорише дал лица изнад мојих рамена (једно бледе а друго тамније) а то беху лица Сева и Ђермака.

"Е, ако је тако, наћи ћеш га. Путуј, путуј синко мој, па нађи писара Двоструке Куће Живота! Он је упола човек а упола соко, синко мој! А бићеш сигуран да си га нашао кад се име власника овог прстена изокрене. Запамти, кад се име власника искаже" - закликта Георг Вертабид и одскакута негде кроз светли дан.

Бошча с најнужнијом преобуком о рамену, бурмутија с мојим новим именом, пратња двојице људи који ношаху уза се огледало за мене (кад ми га преду, ткао ми је речено у полазу, то ће бити знак да је крај путовању и да ме остављају самог) потом Спис међу мојим рубинама - све то беше знак да одречени Хранд напушта Куфу, место сјајно и светло, своје рајско насеље где је и најнужније личило на сан!

Спуштасмо се према Куфиној малој рибарској луци на чијем се дну, гледано одозго, беласао једрењак бео као крило галебово. Окренух се, пожелех да још једном видим кућу. Имадох утисак да се одувек одатле могла видети али ништа не видех сем плавог неба. Доле, над једрењаком у луци, лебделе су три птице раширених и укочених крила.

Куда отплови једрењак из Куфе?

Сад кад боље поразмислим о целом путу овамо морао сам сићи овамо на дно овог проклетог Бунара, где се упињем из петних жила не би ли дошао до неког прстена сличног оном Вертабидовом. Нада ме још увек не напушта јер је и његов прстен нађен на дну неког бунара сличног моме. Казах и написах - морао сам доспети на ово дно јер сам напустио кућу која је била у врху, високо у стењу, као изнад сваког зла, међу светлим небесима. Уочи поласка на пловидбу, онај прилазак луци Куфе није био ништа друго до ли мој први степеник к дну.

Ја и моја пратња (али и судбина, Дихран беше у праву) пролазисмо кроз страшне пределе и данима пловљасмо оним једрењаком и пловљасмо. За тамних ноћи искакале су из мора рибе светлих очију као жар. Пред гладу и болешћу жвакао сам некакве траве. Од ветрова и удара воде бејах скрит у нечему што је личило на бродску кабину. Беше то кошарица исплетена од сувог шимшировог прућа, изнутра обложена босиоком. Кроз страшне буре пролазисмо, испод црних ниских олујних небеса, искиданих једара у облику крста - али једрењак остајаше горе, на води, поврх валова! Данима никог не виђах на палуби осим Сева и Ђермака. Једрењак као да немаше своје посаде? Путовасмо ли годинама? у сваком случају месеци ми протекоше на води, у једрењаковој кошарици.

Кад год напуштасмо неко место, један од њих двојице би рекао: "Ово није то место. Морамо даље, на запад". - Убијаше ме та реченица кад год би је поновили, падала ми је на мозак као врело гвожђе, или ми се чинило да сам, док је слушам, на коцу.

Са сува улазисмо у неке од лука Антиохије или Киликије. "Тамо нас чека наш једрењак" - рекли би ми. И стварно! опет би улазили у њега, преко једне једине даске која представљаше мост. Како је једрењак доспео ту док ми стизасмо сувим? Ко њиме управљаше и како за нашег одсуства с њега? То не знадох. О томе питах. Нису ми давали одговоре. Уствари, и јесам, добијао сам некакве одговоре, но чудне упуловачене, неодређене: "Зар не видиш? Зар не схваташ?" - одговарали би ми. Мени је такав одговор више личио на питање на које нисам знао да одговорим.

Велика бела лука на Кападокијској обали, или јужној Антиохији, Тир ли то беше ил' Сидон? - не знам? Ту се искрцасмо једнога дана, пред сумрак. Дуго смо ишли уским лучким улицама те левантинске луке, као да смо залутали. Распусне жене хватаху за руке и рамена Сева и Ђермака. Они се отимаху, мрмљајући тихо молитве. Тако нас је, у брзом кораку, затекла ноћ. Но тада, с доласком ноћи, као да све живо измиле на улице. Кљасти просјаци, жене полураспаднутих тела, продавци игара на срећу, бедни трговци шарених птица ослепљених и доучених људском гласу, гутача ватре и ножева, факири са змијама у устима, чаробњаци који су вадили голубове из фесова, одбегли робови који су се на "мим" за три пијастре подавали одмах ту уза зид, трбухозборци с једним оком, продавци ћетеновог семена за мушкост, халве и врелих чајева који доносе губу, продавци малолетног робља, мајке које услед глади и порока нуде децу, окужени просјаци с прапорцима око врата све се то слило у једну врелу, страшно загушљиву житку масу која као да се лепила за ноздрве и очи и кроз коју се ваљало пробити до циља.

У зло доба, једва некако стадоше испред једне уске капије. Нису лупали. Гурнуше врата која не беху забрављена. И ми уђосмо. Унутра, у авлији, беше зора, као да је свануло изненада тако ми се учило. Не обратих пажњу на то: што из мрака, испред капије, закорачих унутра у зору јер бејах уморан. Сев и Ђермак беху дуго на бдењима у једном крилу велике куће. Рекоше ми да ни случајно не извирујем из авлије, са страним да не општим, јер нас неко прати још од Куфе. "Ко?" - упитах зачуђен. Нису ми одговорили. Били су мајстори у томе да заинтересују човека за нешто а да му не дају одговор. Ту у тој кући, једно часа међу данима, сватих да кад сам падао у сан и будио се увек је била зора, увек румени прасак зоре! Упитах њих двојицу, али уместо одговора, рекоше ми: "Путујемо. Направићемо губавца од тебе. тако ће нас грех на путу до једрењака мимоићи. Оно место је далеко одавде. Морамо даље, на запад." - Ставише ми кукуљицу на главу и везаше кајиш с прапорцима око врата. "А ми ћемо бити просјаци. Просићемо на теби. Нем си, не говори!" - дорекоше, и ми изађосмо из те необичне авлије.

Испред нас, људи се склањаху у ћошкове, понеко би бацио новчић. Поред тезги - на пијаци до самог дока где се љушкао наш једрењак - Ђермак истресе из силава све испрошено међу суве краставе ноге старог убожника. И ми се, преко даске, попесмо на једрењак. "Били смо у Никеји. Кад се умориш од живота и грозне судбине тад је пожелиш и треба је видети" - то ми рекоше а да их не питах. "Мора да је била некада много лепша?" - упитах после краћег ћутања. "Како да не" - одговорише. "У оним временима кад су је анђели изабрали да јој се Име чује међу светом".

Опет пловљасмо и пловљасмо. Колико дана, колико ноћи - не знам? Једнога јутра, с првим сванућем, упловљавали смо у огромну луку. Никада до тада не видех толику луку. "Солун. Наша последња пловидба. Више нећемо бити на водама" - рекли су. Погледах с тугом на једрењак: просто нисам могао да верујем да више нећу видети тај наш стари једрењак? Мали и неугледан, несхватљиво издржљив међу бурама и пасијим временима, сада се тужно љушкао међу мноштвом бродовља и рибарских чамаца. Викнух подстакнут оним што видех. Толике ладе, једрењаци, све то мало и велико бродовље унаоколо, с околним кућама које се огледаху у мирној води луке под сунцем - све то имаше сенку! Само наш једрењак, само он није имао сенку!? Чврсто ме ухватише за рамена, говорећи ми пригушено кроз зубе: "Мали, зар мислиш да би с једрењаком који има сенку допловили преко оволиких мора? Све од Куфе? Како не схваташ? Зар мислиш да би без њега лако видео Солун?" - То рекавши, одвукоше ме у први сокак; а одатле, врло брзо, избисмо пред ниску крчму у коју се улазило низ три дрвена басамка.

Крчма беше пуна пијаних морнара, чађаве таванице с које је висила паучина. Гурајући се, прођосмо уздуж кроз њу и уђосмо у малу просторију сву црну од дима с отвореним огњиштем, поред кога је седео човек сав обрастао маљама око појаса прегрнут масном кецељом. Посуда с великом прженом рибом која се пушила и бокал с вином беху пред њим на огромном пању. Затекосмо га између два залогаја.

"Помози бог Николас!"

"Бог вам на помоћи! Којим добром, Севе и Ђермаче?"

"Доводимо терет за Рађање у Дан. Има ли места код тебе?" - Упита Сев.

"Вечерас дајем последњу представу. Код мене нема места. Али ћу вам рећи. Покушајте на Северну капију кроз Румелију. Само, редовно пријављујте Терет, најбоље као приученог трговчића који продаје туђе ексере. Причувајте се у Костуру, у тој касаби од седам писара Арбанашког племића само су тројица хришћани из Елбасана. Нека вам је Господ на помоћи, то није Терет за мене. Бејах доста у пустињама и на корењу" - каза онај необични домаћин, па се дохвати оне рибе и вина.

"Гладан сам" - рекох, видевши сласт крчмаровог залогаја. На то домаћин уста и понуди нас јелом. Пре него што постави столице око пања, рече им: "На прилику, као да је моја слика из ране младости. И мене сте тако водили. Треба га оставити у оним пределима где се свет заноси мишљу како једном рибом да прехрани тело, док душу заборавља".

"Ваљда ће на дну издржати ватру?" - беше одговор, и питање Сева.

"А твоји послови с циркусом? Како иду?" - упита Ђермак.

"Све је добро. Простота је задовољена месином и вином, а представљање Обрнутог Неба, иза паравана, прихватају одабрани. Једино, прошле године, у пешчаној олуји између Карахисара и Коније, побеже ми један грбавко. Онај који је код Анкела био чувар дресираног мајмуна".

"Да ли је знао нешто?"

"Кога ја то држим а да не зна? Доста тога је сазнао. Дочух да је некакав цариник из Илирика овде у Солуну оставио причу из свог живота. У њој се помиње некакав грбавко из Хана Мртвих, требало би да видим да ли је мој."

"Да ли ћеш чути причу? Могу да је сакрију од тебе."

"Сазнаћу, зна је добри старац, преписивач Хагаде, Хајим Бехар Модрехај. Некадашњи рабин при синагоги Шалом."

"Ко ли је грбавка наговорио да те тајно напусти?"

"Ко би други него Млечанин, онај из породице Гонзаго. А ову - рече и показа на мене - сенку Сидонског Власника над четири коња, чувајте добро све до места за Рађање у Дан."

5. Поново Бунар

Раме моје! Еј, ти раме сенке власника над четири коња из Сидона! Хоћеш ли издржати ово сподобно бреме: мој живот овде док не стекне смисао, свој порођај у Дан!? Треће око у овој тмини је Спис, танушно уже, као паукова нит, и моја нада да се успужем уз њега горе у светлост.

Господе, кад бих поново пронашао Куфу! Где ли је онај стари једрењак? (Базолиев брод без сенке), па да запловим њиме - пронашао би моју Куфу блиставу и светлу као горје Ливанско!

Током дугих ноћи у овој самштини снови ме кидаше и бацаше у муке. Смењиваху се жестином невремена, онако како само могу земља и небо да буду када се отворе с даждом. Будио сам се цептећи, сав у зноју, увијен у три губера поред зажареног огњишта, пиљећи у сиви дувар и слушајући хук леденог ветра напољу. Зимња времена беху у леденој пустињи, у планини покрај реке; а снови под сотијском руком, црном и рутавом, тешки као слеђена земља. Дуго времена не могох да решим значење ноћних мора. Једног јутра устадох решен да мучен снове бележим. Ко зна, помислих, можда ће ми се током бележења отворити њихово значење?

Још за првих месеци, по мом доласку овде, некако у позну јесен сањао сам: као ја гледам и видим како из зидова, врата, крај огњишта лебде два крваво црвена ока боје распаљеног жара. Лебде у мрклини и посматрају шта ја то радим овде? А ја знам да ништа не радим, нити могу шта да урадим јер сам у ноћи у којој се ништа не види, нити чује, и ничег нема осим звери. И тако, увек с тим очима почињали би, из ноћи у ноћ, моји снови.

После тих очију - ја сам ужасно гладан. Као будим се да нешто поједем. Кад ли на мом столу комад црног хлеба? Мирише, тако мирише да ја лудим од задовољства што ћу га појести! Устајем из кревета лагано, врло пажљиво му се приближавам као живом створу који хоће да умакне испред мојих шака. Морам да га зграбим, иначе ће пред мојим прстима нестати! Кад ли! да га скопам, а оно комад хлеба се претворио у страшног длакавог огромног паука, који лагано мили по столу и с њега, по нити прст дебелој, нестаје у буџаку иза огњишта!? Крикнем од страха - и утом се пробудим. Размишљао сам шта ли то треба да значи? Овде сам, у неком сам вилајету који дели два света. Иако сам у дивљини посећују ме људи, додуше ретко, али ме посећују. Видим, то су по свом изгледу некакви трговци из даљина, но знају Храндове, Сева и Ђермака. С времена на време обскрбљују ме храном и новцем, оставе ми понешто од своје робе да им продам. Гранични парлаториј је ту преко реке и брда, нешто као омања ђумрукана, бивши контумак из времена куге они не могу да пренесу сву робу те оставе мени да продам. Можеш продати, веле ми, наиђу граничари, страже у служби, путници намерници, гуслари луталице певачи своје изгубљене среће, па продаји пошто било, нек ти се нађе у скудном времену. А ја знам да они знају оно што и ја: деси се, сврати човек притеран невременом, људска дуса која личи на залуталу овцу у дивљини, али то је толико ретко, у години дана једва једном. А кад се намерник појави на вратима, глас ми његов изгледа стран и необичан као да долази с другог света. А тај који је дошао види одмах да има посла с пустињаком.

Елем, сан је требао да значи нешто, само шта? Понављао се из ноћи у ноћ увек исти. Ипак, било је промена, мале беху промене. Паук није увек милео и само милео, било је: окрене се, Господе! па ме погледа, а очи му огромне као да су људске! Но, хвала Свевишњем! сан се једне ноћи измени. Ја кренух к оном хлебу кад се зачу глас:

"Што се толико мучиш, Месропе? Насушни комад хлеба није за твоја црева већ за твоју душу. Спис треба са стоји на асталу а не комади јела. Ако не размишљаш о њему на прави начин бићеш у страшној мрежи огромног паука који се назива време!" - Тргнем се, скочим из кревета, подигнем књигу у овчијем повезу и ставим је на сто.

Постоји ли Куфа!

Од тада не склањам Спис испред себе, увек сам над њим: сређујем га, читам и дописујем. И ево, записах још један сан, још један међу сновима, само да се овај више не поврати - и не повратио се!

Биће то још за првих ноћи када ме је изненада и тајно напустио Каракон, седамнаести слуга ђавољи, с муром свога газде на пет земаља северно од Цариграда, и како то већ раније записах - ништа не доби од мене. Заводио ме причом о запису блага закопаног на Калуђерским Водама јужно одавде и о томе како нас двојица треба да одемо тамо и да га откопамо.

"Запис си добио од хоџице, будући да си био сплавар у тешким временима, а старину си предао муселиму који га је бацио у кулу међу робље. С Куфе су те протерали гнусобо!" - изрекох му, пун једа на његово опако дело.

Ал' Каракон беше упоран. Молио ме и цвилио да избацим из Списа све о Базолиу, онај помен на Сидонског власника четири коња и о Кумбаџиу који се обнавља у времену.

Називао је све то из Кажа заосталим, назадним и болесним стањем људи којима ће, нека од државних полиција, дохакати кад-тад. "Ако је уопште све то истина!" - додаде. "Зар верујеш у те глупости? Куфа? Па то је чиста лаж!

Она никада није постојала! Само оно што видиш, чујеш и можеш да опипаш, то постоји!"

"Значи, као звер да будем?" - рекох, нашто он оћута смркнута лица. Тако се ноћима борих с тим Караконом, наумом и дететом пакла, у мрак да оде и из њега да не изађе. А кад, једне ноћи, гласно приметих (позивајући се на Светлост) да личи на жабу лицем својим, да је длакав до очију и да су му зенице мутне и крваве - њега, тајно у цик зоре, нестаде.

Рођен сам у Куфи, у кући-Хранд, на високом брду пуном светлости - а мракоња ми рече: "Нема Куфе, она је лаж." - По томе судим да је моја судбина и све што се дешава самном овде важно, те морам испливати из ове тмице.

Створење из мог новог сна беше налик човеку с псећом главом и људским трупом на кокошијим ногама! Појављивао се (у сну) кроз широм отворена врата. Иза његових леђа вукла се црвенкаста румена магла, сливала се и пушила свуда около. Прилазио је огњишту, ту се гурио и цвилео од зиме. На свако моје одбијање злога плакао је крваво црвеним сузама. У мени је нешто говорило да тај наказни уљез, овде у мојој изби, пролива највеће лажне сузе које су моје очи икада виделе. Његови захтеви беху слични Караконовим.

Тражио је од мене да изађем одавде, да оставим неразумљиве и заумне Каже јер је, вели, било и већих писара од мене, Писара фараонских кућа и ризница који су одавно у праху и ништавилу и чему онда њихова мудрост? По том чудујуду из пакла требао сам се одати трговини или некој другој законитој хајдучији и да се обогатим. Давао је своју, до пола псећу а од пола само налик људској руци, шапу до рамена да бих успео у служби као учитељ: "Па се ожениш ћерком меког капетана а сељаци ти доносе капом и шаком. Сви се клањају кад се појавиш. Еј! знаш ли шта значи учитељ, њих на прсте можеш избројати! А не такав, овде у самоћи. Види какав си! Као у Франгистану, човече! Народ се од цркве одметнуо! Какав је тамо напредак! Свако село има воз, а кад ће овде доћи у Коџиној Србији? Читај кад ти је дато! У том Спису лепо пише: сокоћала^[5] ће завладати светом и њихови мрки, надути као жабе, научењаци! Па ће ударити између себе - ко је бољи? ко је најбољи? а људи ће горети, појавиће се велика, као две планије и већа, печурка над жутим народом у којој ће све сагорети!" говори ми то чудо редове, као да их чита, из Списа којег сам само ја сво ово време држао узасе!? Имам гадан осећај да би ме негде одвео, у некакав ужасан предео, чим бих изашао за њим напоље.

После ми стане причати о свеопштој пропасти. Та пропаст се односи (као да се односи) на неку прелепу жену, Богородицу или анђела, или на Кум, али исто тако на све људе које сам видео, упознао и заволео, на све! И више од тога! Сватам да он мисли на пропаст лепоте и Истине!

"Неће доћи до такве пропасти!" - викнем, осећајући како ми се грло цепа а крв удара у главу.

"Хоће!" - подврисне он, а нешто хучи као да му глас долази из земље. "Неће! Победиће Чиста Светлост! Мракоњо!" - урлам ја, и осећам као да сам на ивици отвореног гроба који чека на мене.

"Хоће! Нестаће човека! Све ће изгорети! Доћи ће мајстори за просипање људске крви! Тећи ће у једном дану више него у стотину бојева некада!" - договара он и скамуче, па на врата излета као фурија.

У том се ја будим, отварам очи и помислим: "Још један овакав сан и ја ћу умрети не дочекавши јутро".

Једне ноћи, усред његове гадне приче, појавило се лице Шаена Дер-Хранда!? "Не очајавај, Месропе! Реци му - проговорило је то сјајно лице из Куфе - да ти не би дао мали, смрдљиви, неопрани прст из његовог опанка за петанест лаката дужине њихових књига и сотијских ученија и за сва њихова варачења под небесима! За све њихове бољитке, лажи и сокоћала! За све то што људе води к ратовима, нестанку воде и шума! Све то њихово не би мењао, реци му слободно, за прах Креманског опанка у коме је сахрањено Милошево стопало, јер је Милошев опанак више знао од шеснаест њихових књига!" - А ја стадох да понављам Шаенове речи а суза ми сузу стиже. Плачем, али не због тих речи, нити од страха пред псоликим који се увија од болова, колико због чудовишног осећања, узнесености у тим речима, радости која се мироточиво излива на мене! Боже, то осећање! Понављам те речи и топло ми! Тако сам радостан! Док ме сузе гуше ја грцам и понављам те Шаенове речи у којима, осећам то као несагледиву и неописиву радост, лежи моје избављене од наказе предамном! А псолики урла од болова, као да је шибан усијаним жарачем. И грмну, пуче нешто, дим и зелени пламен сукнуше у вис. Зид се проломи и кроз огромну рупу неста оне наказе на кокошијим ногама.

Будим се ја из грозног сна: а оно ветар хучи по овој мојој оџаклији на крају света, на дну мог Бунара, нагонећи унутра суварке и лишће, а мали плам у огњишту само што не утихне. Трескају врата на ветру и шкрипи заклоп, шибају унутра млазеви кише а громови се проламају кроз ветар и тамну ноћ. Скочих и намакнух резу на заклопу, али се најежих: па ја сам врата затворио, сећам се навукао сам засун пре него што сам легао!? Какав ли је, одакле ли је дувао тај ветар кад ми је забрављена врата отворио? упитах се. Утом ми поглед паде на ватру - треба је подложити, гаси се, помислих, и коракнух према огњишту. Кад тамо!?

За столом, изнад Списа, седи повинут млад човек, сав сјајан и блистав! Као снег беле одежде на њему а бљеште му жуте косе пале по раменима! Он подиже своје красно лице према мени и проговори: "Како иде с овим, Месропе?" - упита ме, и показује светлим прозрачним прстом на Спис. "Не бој се. То је био Гонзаго. Издржао си и њега, а он се мора вратити тамо одакле је изашао" изрече и нестаде га!

То са мојим сновима беше негде крајем позне јесени, уочи моје прве зиме овде. Немам, и чему, а и ко би био сведок мојим сновима? Питам вас: чему сведоци од трошне и пропадљиве глине? Хвала анђелу који ми је придржавао десну руку док ово исписах срећно и до краја!

У дубини пешчане врелине Мисира постоји гробница која има одају на чијем зиду пише: "Опис Амон-Ра ћеш завршити лако, иако си човек, само ако знаш Имена."

И говорили су а ја сам памтио: "Умре ли човек овде, шта је то што га не напушта? Име, Име нема краја, нити има крај свет који човек осваја његовом помоћу!"

Ањамене, власниче Вертабидовог прстена само да ми се искажеш! твоја светлост осветлиће ми пут кроз мрачну шуму овога Списа! Ањамене, Име твоје право како гласи? Упутивши ме овамо мени дадоше друго!

Овим затварам своју причу ХАЛДЕЈСКОГ БУНАРА - и отварам по низу (за који мислим да је онај прави) Каже из овог Списа.

Свака јасна страна у Кажама наизменично се мења с тамном, коју опет треба посматрати у отицању и под другим знаком. Јер приказивање света (који се налази) у Спису није ништа друго до ли приказивање Тајни: где свака њена страна има сасвим друго решење од оног које је оку приметно и где је сваки Човек (као Кумбараџи) приказ борбе светлих и тамних сила!

И ево, као што рекох, ја Каже поредах у овај низ. А у СПИСУ (врли читаоче овога) писало је следеће:

Кажа о анадолијском куплерају

Беше то једне облачне и спарне ноћи каснога лета 1777. г. У глуво доба ноћи, висока људска прилика застаде поред једне постраните капије у цариградском лучком предграђу Бујункдере. Прилика постоја за тренутак, осврну се око себе, па подиже песницу и удари кратко али јако два пута о дрво капије, поред звекира у облику лавље главе. Потом спусти шаку и трећи пут на дрво; изгледало је као да оклева, али је то могао бити знак за неког тамо, унутра. Прилика у мраку имаше на себи белу грчку тунику, која се није повезивала око паса већ изнутра придржавала руком. А на глави фес тамније боје са знаком пијавице са стране - оним знаком мржње којим су Турци обележавали све Грке и иноверце. Висока прилика се поново обазре око себе. У даљини, на истој страни дока Бујункдереа, у тамној и спарној ноћи, у којој је заударало, видела се слаба светлост. Изгледала је као далеки одсјај из последње лучке крчме. Чинило се као да је заклањао лице пред слабим ветром који је доносио смрад, непознати прислони ухо на капију. Ускоро зачу, тамо изнутра, руштање шљунка под нечијим ногама, као да је неколицина корачала брзо по шљунковитој стази. И одшкрину се капиџик. Зашкрипаше шарке и тешка брава на капији - те се она отвори тек толико да он проде. Као да му је сенка остала напољу, у тами пред капијом, јер се реза муњевито навуче иза његових леда.

Унутра, непознати се нађе пред три жене танке у струковима са заровима преко лица. Ишле су испред њега, пажљиво их је следио као да гази по њиховим траговима стопала. Не изненади га јака бљесковитост месечине што се просипаше свуда по авлији, иако је до малопре био у тами и смраду; нити пак плавкаста вода која се извијаше и пршташе из водоскока што се уздизаху из седам малих језераца мермером озиданих, по којима пловљаху бешумно, у сваком, по седам белих лабудова с дечијим главама. Зидови који окружаваху ту чудесну авлију беху високи, као да се уздизаху из земље право у месечином обасјана небеса. Иђаше тако касни гост необичним и чудним пределом по белом шљунку посутом по стази која се ту и тамо губила међу малим чемпресима, и размишљаше само о томе: како је ова стаза дуга и да није овако лепа тешко да би је поднео, као и о томе да ли ће у великој светлој кући, на крају стазе, затећи оне због којих је ушао овде?

И, као што свему доде крај, тако би и са овом стазом. Завршавала се сва поплочана црним мермером изнад кога се укосо, и са хармонијом, уздизаше седам широких степеника у седам дугиних боја. Беху то степенице трема озиданог на прилику, и по подобију, разјапљених чељусти некаквог звера свог од црног мермера. Но, гледано из даљине те разјапљен чељусти држаше, на оном горњем и последњем седмом степенику, витак и сјајан стуб као што бооз држи свод у синагоги, али у приближавању тај држач раља зверињских исказа се као људска прилика, но у примицању све више и више откриваше се као крилати створ сав од белог мермера, с једном уздигнутом руком у којој беше мач док у другој држаше теразије. Створ бејаше толико бљештав, као да сва месечина исијаваше из њега, и страшан у свом покрету тела и мача с којим држаше отворену чељуст чудовишта. Видевши такав призор свака би се проста душа уплашила, али гост, који одмереним кораком праћаше оне три жене са заровима, не обраћаше пажњу на њ. То је могло само да говори о две ствари: ил' је гост, у овом пределу као с месеца спуштеног на земљу, био храбар човек, или познаваше све то па изгледаше као неко ко је већ једном био ту?

А кад прођоше трем, нађоше се у уском предворју зидова исликаних призорима необичне садржине. При дну зида, негде у висини колена људских, као у заклопљеном и угробљеном Нојевом Ковчегу пловиле су слике на којима се истицаху нага људска тела и распусност сваке врсте, множина многих кола која избацују ватру и дим из себе, од које шуме и живи створови изгледаху као људски костури, а та кола иђаху као сама од себе, без икаквих запрега. Ту се беху виделе огромне куће са бескрајње сијајућим и изређаним пенџерима, као хиљаде саћа у огромним кошницама, у чијим одајама са зидова светљаху кутије сјајем полумртвог ока, у које људи беху загледани, као некада у чудо пред Аладиновом лампом. Али те светлеће кутије нису биле ни принети Аладиновој лампи из које је човек могао да научи о Свему. Из необичних кутија излажаху речи о томе: како потрошити, продати, зарадити и прождрати. А људи око кутија седаху огромни, као киклопи са снагом патуљака, тешких тела на стотине ока, са зубима која нису њихова рођењем и са још једним очима преко својих напола угашених. Тако пловљаше тај необични, као живи, мртвачки брод на чијем поклопцу чучаху некакве сподобе у облику црних сенки с укрућеним змијама као штаповима, по свему необични сплавари упола пси упола људи или као жабе, акрепи некакви. Оно што је највише могло да чуди била је чињеница: да је сва та посада, или робље, на томе броду мртвих била жива! Мамили су у своје ласцивне игре, у своје пороке и задовољства, осећао се задах људског зноја из те големе поворке уклетих!

Ни то не зачуди нити уплаши странца који мирно стајаше, загледан изнад брода мртвих у горњи део зида где је куљала, преливала се и мешала светлост бљештаво бела и љубичаста. А кроз њу би, као да је пробија, избијала светлица отварајући, својим бљештавим резом, простор који се продужавао у вис, све у недоглед. Онда би се наново боје у свом куљању сјуриле у тај, на изглед, празан простор, куљајући једне преко других као кристална пена морских таласа. Бескрајна топлина зрачаше из тих боја и њихове игре светлости - и оне деловаху као живе, ту под руком, као иза четвороструког огледала. Потом, с појавом једног бљеска сличног муњи, по средини тог призора указа се уже са осам чворова. Уже бејаше као од злата, сијаше јачом светлошћу од тог племенитог метала и оно беше у дубини тих светлих простора који су пенили. Потом се, дуж његове висине, појавише речи на Арамејском и Грчком: "Ово је вертикала, Лествица, уже за Рађање у Дан. Ко се успне уз Њега заслужује Светлост."

Истог момента, онај Ковчег Мртвих стаде да гори и претвори се у буктињу на којој избише речи: "А овоје Тартар. Дно. И лаж."

Странац који, не погледавши доле, стајаше прикованог погледа за оно сјајно уже, рече дубоким уздрхталим гласом: "О! Чувари, Двоструке Куће живота за коју време не представља ништа! Вас тројица једне једине Истине спуштене на земљу! Њено лице! Ја који од ваше капије спознах свему овде Име, дајем свој голи љуски живот за оно Узе у Дан! Како могу и чиме да га заслужим?"

Тад три жене, танких струкова као девојачких, поскидаше зарове с лица. Но то не беху три жене, већ то беху три красна младића: коса плавих, црних и смеђих, танких струкова обвијених појасима испуњеним бисерима и драгим камењем, с канијам сребром окованим из којих се видаху балчаци златом позлаћени.

И први од њих рече: "Овде је све живо. Нико не спава. А он зна". А други каза: "О! Михаел с мачем га је пропустио!"

А трећи проговори: "Странче! Шта да им кажем, ко то лупа у дубини ноћног мира? По овој ноћи у којој преовлађује месец?"

Тад странац скиде свој фес и три пута га згази ногом, рекавши: "Онај који неће да буде само један роб, већ Све и у Свему! Онај који ће начети реп великој Старој Змији коју су старе књиге назвале Уробурос!"

Онај што га је трећи запитао удаљи се кроз врата ушавши у неку просторију са стране. Не постаја дуго, кад ли поврати се рекавши: "Уђи, јер си од оних који знају пут".

Закорачивши унутра, странац се нађе у потпуном мраку. Насумце је ишао дуж мрачног ходника, али му не паде на памет да скреће. Идући право кроз мрак, схвати да мора ићи дуго, али беше уверен да ће циљ свога доласка овде срећно окончати. И стварно, ваљда то бејаше крај ходника или то беху нова врата у ходнику који се настављаше? Беше узбуђен појавом тих врата испод којих је шибао млаз светлости. Пришавши стаде гурати врата. Ма колико му се чинило да је врата затекао одшкринута - она се под његовом руком не померише. Уложи сву снагу својих мишића и тешка врата зашкрипаше. Од страховитог сјаја подиже длан да заштити очи. Убрзо сјај ослаби и странац виде да се нашао у соби свој у кристалима. Одаја беше дубока и широка, а на њеној средини седео је старац дуге беле браде до колена. Старина беше седела некако по страни од малог стола свог исклесаног од биљура, с прибором за писање којег сачињаваху: црно, зелено и бело перо гушчије, провидни суд испуњен течношћу љубичастог сјаја и комад белог пергамента сјајан као снежни врхови горе Арарат. У соби беше још неког поред старца заваљеног у столици опточеној златом и сребром, високог наслона обложеног кадифом.

"Реци ми, реци," - проговори старац, "Како се ја зовем?"

"Ти си, Анен-Анох, патријарх Екуменије и Новог Цариграда! Онај светли лик који ми је рекао, једне ноћи у сну, да кренем као плаћени аскер у верски рат којег су Турци водили с неком својом сектом у доњим областима Фисона. Кад бејах у утроби ратне лађе ти се појави исти такав, с два мала дечака, рекавши: "Ову ћу ти децу дати кад будеш пао у свој пети живот а због она четири!" - и неста те с оном децом. Оно што ми остави поред узглавља, док бејах у сну, похраних прво у телу свом. Исекох се по стомаку и у гадну рану, обавијену травама, ставих нађене знакове, потом заших. Сву рану распарах чим с војном стигох на одређено место: те потражих онај напуштени качар у планини на осам сахати хода изнад Тарабића кућа, украј два извора, испод темеља мале дрвене цркве направљене без иједног ексера. Кад се вратих у Сидон: затекох старог оца ал' онемелог и, на моје велико чудо јер сам рибар, шталу с четити крилата коња. Имена коња откри ми после толико година, изненада на самрти, мој наново проговоривши отац!? Нисам крив што моја истина личи на сан!"

"Добро" - рече старац, и подигавши руку забаци браду за десно раме. "Видим, знаш ме. А зашто сам патријарх новог Цариграда кад је ово најцрња ноћ?"

"Зато што ти знаш шта је било, шта је сада, и шта ће бити с Цариградом."

"И то је тачно, сине. Како си допловио овамо?"

"Бавећи се оним коњима који свет прелећу као птице, много научих, па пожелех да нађем твог непријатеља ког називају Уробурос и да му начнем реп." - Странац једва да заврши реченицу, а оно зачу се тресак. И земља се затресе под његовим ногама.

"Ни врата пакленска неће ти наудити!" - повика старац, а онај се тутањ смири. "Добро, настави са својом причом" - додаде уморним гласом.

"Но, још онда док стављах знамење под темеље шумске црквице, знадох: како ја, као обичан смртник, тебе да нађем? То питање би све до пре двадесет јутара кад се на вратима моје рибарске колибе појавише два странца у дугим хаљинама које су повезивали по морнарски. Рекоше ми да су из даља и да се зову Сев и Ђермак. Рекоше ми како знају за моју велику жељу и, како имам правог знања, понудише се да ме поведу к теби. Замолих да ми испричају оно што беше само у мојој души и у оном сну, како бих био сигуран да нисам под опсеном. Будући да живим у тешким временима, помислих: није ли оно нова Агарјанска опачина? Они ми потанко исприповедаше оно што је мој живот у истини, а не оно што се види. Схватих да они, ако већ нису у дослуху с тобом, назиру знање Енохијанског језика којим ме, кажу, служе анђели. Али кад ми на обали показаше слаби и накривљени једрењак на коме смо требали пловити од Сидона довде - ја посумњах у њих. Као да видеше моје мисли, рекоше, Улази, Грче, немамо стрпљења! Изгледаш као последњи кесарош! Погледај, чему ти служе очи? Овај једрењак нема сенке! И чему ти служи ухо? Зар нас ниси чуо, чека те Анен-Анох' - И ја покорно уђох на једрењак који немадоше сенку.

Током пловидбе, за дана ћутаху од мене а ноћу, док бејах у сну, приповедаху ми на који начин да уђем овде и шта ћу све видети у овој скритој авлији Бујункдереа".

Човече из Сидона, шта би с том пратњом? Личила је на твоју судбину?" "О, часна старино! Неста је! Двадесете вечери од напуштања Сидона мени се, противно мом духу и телу, приспава. Рекох пратњи како у даљини назирем Цариград ал' ми се приспавало, те их замолих да ме пробуде. "Пази, као лопов ће се прикрасти и обраће ти виноград док будеш у сну" - одговорише ми они двосмислено. Из сна ме трзе тресак. Прамац једрењака беше ударио о док таквом жестином да умало не поломих руке. Беше мркла ноћ, околно бродовље изгледаше као големе мртве насукане рибе. Од пратње ни трага ни гласа!? Потеци овамо, потеци онамо - на једвите јаде бацих у мраку сидро и једрењак се некако смири. Кад престаде да се љуља, преко даске полако сиђох на док."

"Избеже ли сваком шпијунлуку на путу до капије?"

"Нисам приметио никог ко личи на човека а да га занима моја појава. Мада знам, Цариград је пун ухода сваке врсте."

"Сине, цела Мореја врви од млетачких доушника! Али, доушници су пси и нису најопаснији. Знај, не можеш ми помоћи, а Змијин реп си начео својим знањем. Не брини за мене, све долази у своје време. Видиш ли ово црно перо као из гаврановог крила?"

"Да, видим" - одговори човек из Сидона.

"Тим пером пишем сва ова времена, све до Хетерије. А зеленим ћу писати заједно са зеленим гуштерима с острва Бензален. Тада само онај који нема треће око неће у зеленом перу препознати зелену потковицу око Цариграда и у њој фес! О јада! Свет ће бити под опсеном велике блуднице с чашом жучи и зеленим пером и Звери с четири рога! Они ће непрестано комадати светло Тело обвијено Ужетом у Дан! Благо оним временима, сине, под белим пером! Женику цару и невести спашеној! И овом Месту, граду који ће бити свачији и ничији!" - то изрекавши, старац се заплака.

"О, предобра, часна старино!" - узвикну Сидонац. "Молим те, испиши животопис једном седмоструком Екуменцу из Сидона тим трима перима, која испуњавају времена до светлости Новог Цариграда! Ја морам наћи Уробурос, за коју чух да је стигла у Цариград и да се крије, као најразблуднија курва, у куплерају на точковима што је довучен чак из Анадолије. У коме има јаретине из Коније, хиоског вина и где се гадно изнурују тела грчких робињица! Кажу, како тамо влада вечита ноћ. Ко уђе у тај куплерај не може да изађе? Али старино, ја се не бојим! Хтео бих да ти дам део животописа."

"Не треба ми! Врати то у силав! Молбу ћу ти услишити јер све твоје праведно познајем. И чувај то за појасом, јер то има очи! Може у Ружу или змију да се претвори! Зависи од руку које га држе!" "У чијим ће рукама процветати, светли лику? Тако сам нестрпљив!"

Али страшан тресак заглуши његово питање. Неста свог оног сјаја око њега!? Појавише се бедни оронули зидови са наказним сенкама које стадоше да се кезе. Човек из Сидона виде да стоји посред некакве страћаре? Старац беше до пола го, осмуђених коса и браде седаше на дрвеној столици преко које беше пребачено ћебе од кострети. Тело му беше пуно убоја и рана. Покрај њега стајаху, с рукама наопако везаним, два човека крвавих и одраних леђа, које бичеваху, и усијаним кљештима чупаху, две наге црне људескаре с великим минђушама у огромним ушима, гојних вратова и стомака на којима се кожа сјактила мокра од зноја.

"То је моја пратња! Сев и Ђермак!?" - повика у чуду човек из Сидона и устукну пред грозним призором. Потом, као да се прибра, истрже из рукава нож с дршком на чијем је врху сијао љубичасти амнетист. " О Сидонац!" узвику болно старац. "Храбри људи су као деца! Толико ствари познајеш, а не знаш где ти је пратња? Шта је све храбри човече, снашло твоју судбину? Издржи, у судару си с пакленским силама! "

Разлеже се страшно церекање: нит људско нит бештијско. И показа се, све до старчевог појаса дебела, као две људске руке, змијурина слузаве крљушти; главе налик човечијој с великом петловом крестом по средини. "Видиш, сине, жели да ме удави. До паса мог јој је дато. Потом ће падати све ниже и ниже, док у огњу не сагори. Чим си ушао унутра видео си суштину мог Места, то се реткима открива! А ово сад што видиш трајаће све до Женика и звезде Алдебаран. Чувај то своје за појасом, у њему се открива будућност" - рече старац исцрпљеним гласом.

"Ти си тај, Теофило Кумбараџи Сидона! Зар да се бојим људског створа!?" - повика страсна звер из старчевог крила. "Ако си толико храбар, као што тврди Анен Анох, а ти ми дођи у Карапанџево, у онај део луке где је смештен анадолски куплерај, да ме тамо убијеш! Чекаћу те! Тамо сам, онде одакле допире она слаба светлост док си пред капијом чекао да удес овамо! Ако ли ме победиш спасићеш своје усуде, Сева и Ђермака, и дочекаћеш да ти се то у појасу претвори у Ружу!" - изрече страшним гласом змијињи цар, великих уста, црвених као гротло ужарене пећи.

"Безумнице! Остави с миром ово свето место!" повика човек по имену Теофило Кумбараџи и крену с ножем на Змију.

"Не прилази јој" - завапи старац, прикованог тела за столицу.

У тај мах створи се некакав страшан ветар. Нешто тешко и јако тресну Кумбараџиа посред груди. Он полете уназад изгубивши свест. Док је падао потиљком к земљи, причини му се да је толико лаган и да никада неће додирнути тло.

7.

Дошавши себи осети болове у глави и леђима - сети се свега! Потом виде да лежи у каљужи и чу тихо запљускивање и шум мора. Схвати да је још на доку и да је око њега ноћ; ваљда она иста ноћ у којој му се све то догодило?

Да то не беше сан?, и одакле овде?, где је онај једрењак?, беху мисли које прострујаше кроза њ потпуно га отрезнивши. Покуша да устане. И, мада болови не уминуше, придиже се некако. Онда зачу нечије кораке, осврну се и уплашено потражи нож у рукаву. Прилика му приђе. Беше то висок, коштуњав старац, великих коса и браде као срезане бритвом, у хаљетку који се навлачио преко главе, без рукава, са једноструким каишевима и сандалама. У руци је држао мали сасуд с уљем и фитиљом. Прилика упали фитиљ - и труњава светлост се лагано разастре около, лелејава као пустињски песак. Док је видло прштало око руке непознатог, Кумбараџи напипа још једном дршку ножа, проговоривши уздрхталим гласом: "Ко си ти? Шта тражиш?"

"А ко си ти и шта тражиш овде, кад провераваш да л' је нож узате?" - Сидонац уздрхта као дете и осети како му се грашке зноја сливају низ чело. "Ја сам, Теофило Кумбараџи, рибар из Сидона. А ко си ти?"

"Ја сам, синко, Тобија грнчар, по грчким и антиохијским обалама стални гост. Један од ретких међу људима који не спава. И овде сам да ти кажем да ми ниси све рекао о себи." - Кумбараџи осети олакшање. Питање одакле и откуда баш овде?, поново га опседну. "Као да сам био негде" - рече шапатом, некако више за себе.

"Где?" - упита га онај, што рече да се зове Тобија грнчар. Он оћута, а човек с видлом у руци, настави: "Стајах с дечацима поред свог грнчарског витла и видех да се по ноћи приближава некакав једрењак. Помислих, чим се приближи доку посада ће избацити ленгер, но једрењак удари жестином о док да се прамац накренуо и с палубе слети човек и ударивши главом о тле остаде да лежи. Мора да је био у сну и једини на једрењаку, јер се после удара једрило окрете и настави да плови низ струју залива. Ја приђох и угледах те где лежиш".

Ја" - упита неодлучно Кумбараџи. Нашто се Тобија добродушно насмеја. "Добро човече, тај једрењак, где је!?" - узвикну нервозно Сидонац. "Ено га тамо, нестаје у тами пучине. Нема људске душе на њему" одговори му Тобија, показавши у том правцу. И стварно, у даљини, на изласку из залива према пучини, видео се како лагано нестаје, као да га гута тама. Да ли од испарења или вреле ноћне измаглице, лебдело је око једрењака слично слабашном диму и комешало се над малом крмом, на којој се видела мала колиба од прућа па се чинило, у мрачној даљини, као да на крми неко чучи. "Дођавола!" узвикну Сидонац. "Па то је једрењак на коме сам допловио из Сидона!"

"Знам" - одговори кошчати старац. "Шта знаш? - упита љутито, али осети стид. И би га стид.

"Па то, да си из Сидона, рекао си. А видех где слете с тог једрењака. Чини се, био си у сну. Ниси требао да спаваш на прамцу. Могао си погинути."

"Човече! С њега сам се искрцао! Тачно је, био сам у сну, али и на једном месту" - код тих речи нагло застаде, онај је негде грабио журним кораком. Кумбараџи је ишао за њим насумице.

"Где идемо?" - упита. Није добио одговор, а било му је свеједно - некуда је морао ићи. Незнанац му је деловао поуздано. Грчки је говорио добро, а по нагласку као да био Ефешанин. Имао је поверење у њега мада није знао, и био сигуран, одакле оно долази. "Зашто си угасио видло?" упита га после извесног времена. "Цариград је пут бесних паса. Знаш ли како изгледа човек кад налети на кучницу пуну бесних паса? Ја то знам, моје скитање дуго траје, све до Халдеје."

"Познајеш градове Истока и обале Хелеспонта?" запита га Кумбараџи, једва назирући његова леђа.

Да. Боље рећи, многи градови знају за Тобију грнчара. Ефес, Тир, све до Куфе. Цела Никодимијска обала заједно с Киликијом и Антиохијом. А и у твом Сидону сам познат. Зна ме добро и овај град."

"Никада нисам чуо за тебе. Чудно, познат си а ноћу идеш као лопов и скитница?" - Онај заста. Лице му беше бледо, али му глас није изражавао љутњу; "У ноћи, синко, многи не виде не виде ништа, а ретки све. И благо тима који виде, због њих лутам ноћу као лопов и скитница."

"Имаш ли пријатеља?" - упита га, тек да нешто каже.

"Скоро у сваком граду. Познају ме, само им је тешко кад их напуштам. Ободре се чим се повратим међу њих са знањем о грнчарији. Ако желиш могу бити и с тобом пријатељ."

"Хоћу" - одговори, и испуни се неком чудном топлином.

"Знао сам. И теби је тешко. Овде сам због тебе."

"Због мене?"

"Да. Нашао сам те. Зар то није довољно?"

"Јесте" - каза, и поново га обузе она топлина. "Мора да многе твоје пријатеље тишти голема мука" додаде.

"Голема. Све теже налазе земљу за своју грнчарију. Увек, кад им се вратим, морам да их подсетим на облик судова. Јер наказни судови ничему не вреде. Последњи и најгори крвопилац татарски не би их купио."

"Мора да су скупоцени и дивни судови?"

"Синко, ни светлост биљура није им равна. Невидљиви су, а кад се покажу пред лицем човечијим постају вреднији од злата."

"Невидљиви, кажеш?"

"Да. Најлепши су у Новгороду и Кијеву. Њих чува жена сва у белом, бљештавог лика. Њена деца ће их правити, од глине, кад Новгород спопадне тмица."

"Значи, у тами их је тешко правити?"

Тешко, ал' ће бити најдивнији. Онај који их буде мрзео биће смешан пред њима." - Хтеде још да га пита, кад ли стигоше пред нешто што личаше на капију. Стајаху у мраку, испред разваљене, труле и нахерене капије. С ње је висио, само о једном ексеру, звекир. Сидонац приде звекиру лицем својим па устукну. "Гле! звекир од бронзе!? Ту сам био!" - узвикну у чуду.

"Тише" - шапну Тобија. "Неко ће нас чути."

"Ту сам био, пре него што сретох тебе" - каза узбуђеним гласом.

"Ниси. То је био сан, или од удара о тло. Причинило ти се."

"Није".

"Јесте. Него, ено их тамо, моји дечаци. Већ раде иако је далеко зора." - Мало даље, од капије, под настрешицом од коља и танког платна, седам малих дечака злаћаних косица у белим хаљиницама заливаху велики грумен глине из судова белих као лабудова крила. Тобија им приде и окачи своје видло испод настрешице. Видло му беше мало, не веће од кандила, с фитиљем који је могао да да сјај једног упаљеног жишка. Али кад га он упали све плану таквом светлошћу поставши јасно као дан. "Тобија! Видеће нас!"

"Не, синко. Ово је светлост коју ретки виде а ти нам неће замерити на њој. Срца ће им бити радосна и кликнуће срећни: "Ево је! Ко нам каже да се угасила?" Него, приђи слободно."

"Тобија," - рече прилазећи, "био сам унутра, у тој чудној авлији, у кући пуној светлости која се претвори у страћару!"

"Ниси. Беше то санак на једрењаку који нема сенку. Уморен путовањем, заспао си. Ниси дочекао крај пловидбе, а требао си."

"Ето, и ти знаш!"

"Шта?"

"О једрењаку без сенке!" "Нисам једини који зна о том једрењаку. Какве он има везе са светлом авлијом и кућом која мења изглед?"

"Има!"

"Сине, ти си онај који је заспао а који то није смео." На те речи, Кумбараџи очајно махну главом и поглед му се прикова за нешто у даљини. "Чуј ме Тобија, видиш ли тамо ону слабу светлост у даљини? Тамо у дубини дуж дока?"

"Видим!" "Е, тамо ћу отићи."

"Да ти ниси Сидонски власник четири коња која прелећу смрт и која носе имена четири стране овог света? Чух да такав постоји!"

"Јесам."

"Не чини лудост! Анадолијски куплерај ће пасти кад тад у прах и пепео као свака сила телесна!"

"Морам. Анен-Анох је на грозним мукама и моји усуди Сев и Ђермак, једина моја добра у овом свеопштем смраду и мраку."

"Та жена је ђаво. Зову је великом старом Змијом. Уробурос је она. Први и највећи закон видљивог. Млечанин Гонзаго је власник куплераја. Створење у људском обличју коме одговара да ко год уђе у ноћ тог куплераја из ње не изађе. Само се у једном преварио: Анадолијски Куплерај надживеће његову Венецију и човека који хоће да буде Бог на земљи!"

"Тобија, како изгледа Куплерај?"

"Велика је то мрачна Кула на два боја. Први бој је у мраку и над подрумом је. На његовом улазу дочекаће те крвопилац Ђелмаш. Грчки потур, незајажљив и подмитљив, ружан као сам ђаво. Други бој је осветљен и он је мамац. У њему пребива Анадолка опсена над опсенама, суштина страсти и полног уживања. Људе дави у облику страсне змије. Не зна се ко је јачи: газда Куплераја или она? Шта још да ти кажем? Како још да ти помогнем?"

"Ко је тај Млечанин Гонзаго, шта тражи у Цариграду?"

"Дошао је кад и она крсташка багра која опљачка Цариград и покраде с хиподрома оне коње од бронзе па их пребаци бродовљем у Венецију. Сад је власник Куплераја и жели ову смрдљиву ноћ у Цариграду. А Ђелмаш му је понајбољи слуга, слуга који вреба прилику како да убије свога господара. Гонзага мрзи и опсењујућа курва јер јој се чини да би могла сама да влада Куплерајом."

"Не плашим их се! Нека ми море избаци оглодан костур на сидонску обалу ако ми рука задрхти!"

"Чувај се, синко мој. Не чини лудост."

"Ако погинем, моји коњи пронеће ме кроз смрт јер верујем у њих! И увек ћу долазити, све док мој Спис не процвета у Ружу! Тако ми је речено."

"Добро", - каза Тобија мирним гласом, "ево ти један суд, нека ти буде цена уласка унутра." - Суд од глине, нешто као омања ћаса, паде пред Сидончеве ноге и разби се. Он се брзо саже, дохвати комад, хтеде рећи да је штета што се разбила - кад ли у његовим рукама засија комад злата. "Злато!?" - повика, и стаде да скупља комаде ћасе. "До Куплераја ћеш доћи, само се држи правца из ког долази она чкиљава светлост" - чуо је глас изнад себе, а кад подиже главу - а оно, нигде никог!? Само он, сам, у мраку пред неком старом капијом на којој је висио звекир од бронзе. Он се загледа у мрачну даљину у којој је треперила она слаба светлост.

Ако је све ово било сан, онда је она светлост јава помисли, те крену према њој. Ветар се појача и смрад поста неподношљив.

8.

Анадолијски Куплерај показа му се мрачнијим и страшнијим него што је очекивао. Врата на њему беху одшкринута, као да су мамила унутра. Улазило се преко каменог прага, одмах с улице.

Кумбараџи гурну ногом врата која треснуше негде у мраку унутрашњег зида и увуче десну шаку у рукав тоге, напипа дршку ножа и стеже је. У првим тренима, његове несвикнуте очи затекоше дубоки мрак. Онда се зачуше нечији кораци. Потом Сидонац угледа високо горе, у врху дрвеног степеништа, прилику људску с бакљом у руци. Искретала је лице, испод обасјане подигнуте руке покушавајући да види ко је то тамо доле ушао. Разлеже се грохотан смех налик штектању лисице и грактања вепра. И она прилика стаде да се спушта одзго према њему. Корачала је тешко. Даске су одзвањале под њом, шкрипећи потмуло, а крупна прилика кезећи се проговори: "Уђи птичице, уђи. И ти би да натакнеш Анадолку? Уђи, одавно овде никог није било с таквом намером. Имаш ли добар јарак,^[6] она не воли слабе" - изговори, церећи се грохотом. Као да беше помало хром у једну ногу, вукао ју је силазећи, што је правило највећу буку по степеништу. На трећем степенику од Кумбараџиа застаде и подиже још више бакљу у вис. Беше то крупна људескара. Растом не беше већи од Сидонца, али зато масивнији, задригао у месини као руднички бик, сраслог врата, с лобањом свом рошавом, без иједне власи и лица пуног богињавих трагова. Преко његових голих прса, белих као у детета с којих је висило сало у каишима, беше пребачен црвени кафтан. На себи је имао црне чакшире и дрвене нануле на отеклим босим ногама.

"Јеси ли ти овде куплер?"

"Јесам" - одговори наказа и отвори своја уста пуна црних крњака од зуба у грохотан смех.

"Поштено плаћам, у злату" - каза опет мирним гласом Теофило.

Поштено, златом! Хоћеш да јој позлатиш ону ствар!?" - заурла наказа, па се поново насмеја.

"Ако нећеш, могу и да одем?" "Не! Пишљиви мали Грче! Откуд теби злато баћ, а?"

Покрао сам џамију у коју долазе само цариградски потури."

Наказа рикну као лав, заљуљавши се у месту. Замахнуо је буктињом: "Лопужо! Ослепећу те, па ћу ти се крви напити! Да видиш колико горе има чаброва с грчком крвљу! Где ти је фес с пијавицом, сад ћу звати градску стражу!"

"На фес с пијавицом сам се попишао, а стража ће ме ухватити и присвојити сво моје злато. Зар га ти нећеш?"

"Имаш право. Злато и да ти се крви напијем" - замумла, а очи му усјактише. "Дај нож! Осећам да ти је у рукаву" - отегну Делмаш.

"Знаш ли ко сам ја? Даћу ти оно за чиме твој газда луди." Људескара се поново исцери: "Зар ти? Пишљиви Грче! Зар ти имаш нешто вредно а не вредиш боба?

"Могли би да се нагодимо. Ја сам човек из Сидона, власник над она четири коња која пролазе кроз смрт." "Ћелава људескара избуљи очи у чуду: "Дај!"

Теофило Кумбараџи трже свитак из појаса. "Крени напред, а ја ћу за тобом. Па кад се испнемо, добићеш га."

А кад изађоше горе, виде Сидонац да је као на неком чардаку свом у изукрштаним гредама пуним паучине. Уз дувар беху поредани чаброви пуни усирене крви, а у некима су кости и коса људска. Из једног отвора на таваници пробијала се светлост у снопу.

"Како се стиже до ње?" - упита Ђелмаша. Овај подиже дрвене мердевине и прислони их на онај отвор. "Горе" - рече му, "а сад ми дај свитак." - Кумбараџи спусти Спис на што пун мрва и оглоданих костију. "Склони се од мердевина до прођем." - Нашто ћелава наказа само замумла и мирно приде столу.

Сидонац није стигао да се попење м до половине мердевина, кад се зачу урлик. Наказа је урлала од страха и ужаса држећи свитак који се претвара у змију! Тачно између очију ујела га је и телесина се сручи, а змија отпуза кроз рупу на патосу.

Беше половином свога тела у некаквој сјајној соби искићеној чипкама, с неколико дивана у свили и свој застртој бахреинским теписима. У једноме кревету кружног облика, свом у драперијама, лежала је жена неисказне лепоте.

"Само реткима успева да стигну довде. Одакле си странче?" - запита га жена мазним гласом.

"Из Сидона сам. И рибар" - одговори он.

"Аха! све ми је јасно! Ти си тај Кумбараџи! Оној свињи доле дао си свој Спис. Почели су и јаничари да долазе до свега пре мене иако сам из Анадолије! Такви ће упропастити овај Куплерај, и онакви као што је Млечанин" каза разгневљена. Њене речи и глас чињаху му се као пљусак бисера. "И хоће" - одговори он, додавши: "Имам злата за тебе. Хоћеш ли?"

"Дај, тог блата нестаје овде." Кумбараџи извади комаде златне ћасе из силава.

"Па то је злато Тобије грнчара од седам азијских градова! Спусти га и лези овде са мном" - каза и поче да шири своја бедра. Као занет стаде да јој прилази. Све ближе и ближе том сјајном белом телу на коме су се истицале загасите брадавице, чврсте и велике, и белина с унутрашње стране њених бутина. Прилазио је као омамљен тим погледом који га је упијао у себе, мутећи се пун страсти. Онда она, танким прозрачним прстима, стаде да шири свој отвор. "Ходи, приђи" - рече му једва чујним гласом, и ухвати га нежно врховима прстију за отврдли уд.

Леже, паде преко ње без даха. Ипак, делом замућене свести осети како укршта своје ноге око његових леђа и како те ноге постају невероватно хладне. Покуша да се окрене не би ли видео - шта је то хладно у њеним ногама? Не окрећи се" - стењала је у заносу, стављајући му језик у ухо. "Сисај ми брадавице. Сав си мој." - Сваку јој је жељу испуњавао, предавши се уживању на њој. Ништа не помути ту његову страст - ни онај тренутак кад је лепота њене коже стала да влажи, да се круни и осипа, постајући рапава и хладна као смрт.

9.

Две прилике у црном, с црним кукуљицама, стајаху с крвавим секирама у рукама поред бљештаво плавог кревета кружног облика. На кревету лежаху искасапљена тела човека и змијурине гадних крљушти с које се пушила још топла крв и цедила смрдљива текућина.

Трећа прилика је завиривала по просторији, гурајући сваки предмет са свог места сјајним црним штапом беле дршке. Није носила кукуљицу. Био је то човек четрдесетих година. На себи је имао уске јахаће хлаче припијене уз бутине, широку пелерину преко рамена и црн шешир великог обода.

"Господине, Гонзаго" викну једна кукуљица. "Грк има ожиљак преко стомака!" - Онај што је шеткао по соби, подиже своје лице на коме се истицаху косе црне очи, дебела доња усна и бледа боја лица на коме је био упечатљив крупан повинут нос. "Рекао сам ти да ме ословљаваш само са лорде! Ожиљак је стар! Све је одавно извађено испод њега. Завите то и баците на градско ђубриште. Само брзо, док је још ноћ!"

Две кукуљице послушно замоташе искасапљена тела човека и змије) па их понесоше између себе.

10. Прво Слово Писарево

Однекуд пошавши - почех од живота рибара из Сидона. Видим, и он је био на Једрењаку без сенке!? А Сев и Ђермак (које знам као своју личну пратњу) ево где беху усуди рибареви, али које својом жртвом рибар из Сидона искупи. Да није било те жртве да ли би се они (Сев и Ђермак као моја судбина) нашли у мом путу ка сећању? А Сидончев нож, као да је онај исти, оштрина коју је држао Шаен Дер-Хранд. Нож са љубичастим амнетистом, као оком, на врху. Видим, лик Млечанина Гонзага и овде израња: у овој Кажи је у Куплерају са својим слугама.

Откуд Гонзаго у Цариграду спарне ноћи 1777. године Господње? Ако је веровао Тобији: дошао је са Латинима још 1204. године Господње, када крсташи освајају и пљачкају Цариград. Али, када се десила та пљачка бронзаних коња са Константиновог хиподрома а када гине Теофило Кумбараџи!? Ипак, зар ја скоро не видех тог Гонзага на Куфи? Ако ли смо и ја и рибар из Сидона то сањали - откуда то у два сна један исти Гонзаго!?

Драги читаоче, пази да не погрешиш у нечему читајући овај Спис! Ко овде тражи прост след и обични проток ствари кроз ову причу (можда некакав историјски случај или догађај!? - вара себе у огромном Кругу ове приче о Сидонцу! И нека све овде остави како му се овај Спис не би претворио у Змију неразумевања, мржње и погрде!

Овом првом Кажом о Сидонцу прича о пет живота Теофила Кумбараџиа неће се завршити!

И на крају свог Слова да забележим: Остављам бројеве (током целог Списа) у истом низу, нек се настављају после ХАЛДЕЈСКОГ БУНАРА и ове Каже о Сидонцу. Нека буде као што је написао о Бројевима зналац заумног из Толеда: творац "Каже о Свадби", Исак бен Фалири, један од могућих сенки Сидонца - "У Бројеве од један до десет можеш ставити цео видљиви свет. Сви остали бројеви (и кад су мањи и кад су већи) само су привид велике кабалистичке збирке бројева која се назива Десетицом Космоса." У мом случају је исто! Или барем изгледа? Нека се настави моја Потрага и кроз Бројеве! Ја сам тек на Почетку и осећам - долази друга врло пресудна Кажа о необичном циркусу Анкела из Јурте.

Кажа о Анкелу Розефири из Јурфе

Ја сам Анкел, по градовима халдејским називан Грк, Аривафи Розефира. Родом сам из Цариграда. У овој Кажи о себи назваћу се Анкелом из Јурфе. Напољу, изван моје исцепане и ветром раздрте шатре, бесни олуја и крај мог живота приближава се. Моја циркуска трупа одавно се расула.

Мардак Николас Раам (који беше власник овог циркуса пре мене и чији бејах најбољи ученик), говорио ми је: "Спензона мораш чувати. Не само због тога што доноси зараду овом циркусу, него што и опомиње људе. Спензон је твоја најбоља играчка. Лутак која ће оживети на северу света уз помоћ даха чаробњака који живе у снегу и леду. - А, ево, никога и ништа нисам сачувао.

Мардаку је, за његова живота, побегао само један грбавко. Један од спореднијих чланова трупе, наказа која је (у предњем делу циркуса), испред великог паравана забављала децу и доконе: кревељењем и опонашањем дресираног мајмуна обученог у људске хаљине. Истину о томе грбавку сазнадох од свог учитеља у Солуну; где смо се нашли гонећи ту сподобу која је замењивала дресираног мајмуна из Мирсирије. Једном приликом, Николас Раам дочује да се по наговору некаквог црњака са западних страна, у својим кревељењима грбавко руга Назарећанину, називајући му мајку, попут гадних јеретика, обичном женом. Онда му приде Мардак Николас Раам, рекавши: "Е, кад је тако, несрећниче, онда је Назарећанин обичан човек, а будући да човек не може веровати у човека, тако све мудрости веле, ти мораш бити мајмун. Буди мајмун, ионако ће доћи Горилски син међу народе света који ће рећи: човек је мајмун.' - Тако је тај грбавко замењивао дресираног мајмуна из Мисира који је угинуо, услед оштрог ваздуха, у Халдеји.

Али, за моју причу је ово најважније: као што већ једном напоменух - код мене се цео циркус расуо. Нешто судбином, помало стицајем околности, али у многоме је сам крив за то. Све је настало од оног момента кад сам почео да схватам да ја, Анкел Аривафи Розефира, нисам ја - већ неко други, и да ћу се опет појавити? Ово личи на суфијску јерес, а ја сам Грегоријански Никејац. Па шта је онда у питању? Да све у мом животу буде још црње: после смрти Мардака Николаса Раама појавио се човек, под мојом шатром, именом Млечанин Гонзаго, који је захтевао да му продам, по добре паре, Раамову заоставштину; некакве записе учитеља које не сматрах пресудним за опстанак циркуса у мој Спис. Његова упорност да доде, по сваку цену, до заоставштине Раама и мог Списа - навела ме је на крајњи опрез. Убрзо доживех да ми тај скот прети потпуним уништењем. Мислим да су сви разбојнички напади на мој циркус његово дело.

Вратио бих се на свој крај. Још имам времена да га забележим. Ставио сам га на почетак ове Каже, али то је као да сам га ставио и на крај који је одавно написан. Себе (и свој живот) не сматрам важним, нисам од оних који умиру с том заблудом усамљени међу звездама. Али ако је, и најмање, истина оно што осећам: онда се све ово, што се назива мојим животом по друмовима Халдеје и Антиохије, одавно одиграло уписано међу звездама - а све оно што сада намеравам написати као мој живот у Раамовом циркусу, било је записано - и испало је да се мени само причињава како ја то сада бележим!? Ако је тако, питам се: како то временом нисам схватио живећи својом вештином, која се састојала у умножавању једног истог лика, на којој су ми халдејски вешци одавали признање. Мардак Николас Раам је ту вештину називао краљевском Вештином Врха, Луксором иза седам пешчаних мора, По њему, имађах нешто од делова божанских клипота, оних варница које су искакале испод чекића александријског Хермеса док је обликовао нокте на ногама Хирама Абифа, великог Мајстора Пирамиде. На моју жалост, чини ми се да је учитељ претеривао - и поред таквог знања требало је да сачекам разбојнике, овде на усамљеном друму, да бих све то о свом животу коначно схватио.

Тек што напустих Јурфти где обавих своју последњу представу. Волео бих да сам одувек био само Анкел из Јурфе, па макар и просјак у њој. У Јурфи сам одрастао, а већ написах да сам цариграђанин родом. И свему моме је близу крај. Ово је трећи напад друмских разбојника. Више никога нема у моме циркусу који је врвео од живота - остајем сам. Као са Сребрних планина, низ Тарус, да долазе пустињски вукови - тако изгледају разбојници, у даљини, спуштајући се низ стрме обронке. Сву запрегу сам пустио и отерао у пустињу шакалима. А кад се разбојници толико приближе запалићу овај јадни остатак циркуса, потом ћу ући у своје четвороструко Огледало. После мене ништа неће добити та гамад.

Сад сам негде на путу између Јурфе и Аинтаба, около је непрегледна пустиња - и овде ћу, по свој прилици, за овај свет умрети, осећам то. Разбојници се споро крећу кроз олују, али само што нису стигли пред шатру. Назирем им тела на грбавим животињама; клате се, уздижу и спуштају као у малим чамцима по узбурканом мору. Личе ми на сенке. Примићу ми се сенке. Кад па разбојници и отимачи разних боја нису били сенке? На крају, ипак остајем с оним с чим сам живео: с људима који су ми увек личили на сенке. Они који ме познаваху говараху ми у Битијасу да се чувам отворених и далеких друмова. Царевина је трула, у њој постоје крајеви које нико никада није видео, где ни мензоли не стижу, говорили су ми, и више се ништа не зна с царством шта ће бити кад цар умре а нема наследника. А ја им одговарах: зар се неко од вас плаши сенки? Тако одговарах у Еривану и у Табризу - свуда по Халдеји, по градовима и варошима с оне стране Сиријских планина. Ево где и сенке могу човеку да дођу главе. Можда бих им и овога пута умакао и надмудрио их, но уморан сам - сва та вишегодишња бежанија с циркусом пред Гонзагом и његовима нема смисла. На реду је моја жртва за спас невиних душа. Пре него што ме напустио, Тобија грнчар ми рече: "Кад год одбијеш Гонзага, увек по нека невина душа настрада." - Ускоро дочух да Млечанин иза мојих леђа пали сиротињске домове. Привуче сјај сунца у велико огледало и упери га у кров од сламе. Кад избије пожар буни народ говорећи: "То је због Грка, Аривафи Розефире! Он доноси вечни пламен проклетства са својим огледалима! Он је грчке вере! Шта ће вам она овде!" Због тога, поједине вароши годинама избегавам. Умножише се иза мојих леда погорелци и за све бејах ја крив. Онда се он повезао са разбојничким гнездима - без станка и престанка сачекивали су ми циркус, али сам ја вештином узмицао пред чедима ада.

И сада бих (с том вештином) учинио невидљивим овај бедни остатак циркуса, али уморан сам и доста ми је свега. То не значи да сам се предао том скоту у црној пелерини. Једноставно осетих једног тренутка у данима између дана: да сам неко други.

12.

Хан Мртвих у Цариграду, не беше ништа друго до свратиште последњих. Налазио се скоро изван градских зидина, то нахерено ругло о коме ми је причао Хормузд Рисам; човек који се издавао за мога (или ми је био?) оца. Једина близина нечег што је имало везе с градом било је његово ђубриште, преко чијих гомила се улазило у ту руину од хана. Које била моја мајка? То не знам. Хормузд никада није говорио о њој. Каква би жена зачела дете у Хану Мртвих па га потом напустила?, ваљало би претпоставити. Ипак, и у овом предсмртном часу осећам како ме нагриза сумња: да ли сам телом својим био син тог Хормузда Рисама? Беше то, колико се ја сећам, благ и праведан човек. То моје тражење оца од крви и меса почело је нарочито од онда кад почех да осећам оног другог у себи.

Рећи како сам рођен сав у ожиљцима по телу, међу којима се издвајаше ожиљак преко стомака, као замлад још у мајчиној утроби, у облику чудне шаре и онај изнад обрве десног ока, а на очевом не видети ни једног, ни колико загребати ноктом - сумња је која би заголицала сваког. О другој физичкој сличности, која би морала да се испољи временом, нећу ни да говорим. С мојим нареченим оцем, Хормуздом Рисамом, ни у чему не бејах сличан, до ли у једноме: желео сам да радим и живим као он, али то ништа није говорило јер сам касније пожелео да водим живот какав је водио Мардак Николас Раам - Мајстор Огледала, зналац од ког сам научио како се човек може провући кроз огледала.

О жени (која је и мајка) увек говорити и писати као о Еви док се под Јабуком спаја с Луцифером у заносу греха и шта се све из тога изродило? Зашто оба пола нису на једноме телу? - беху питања која Хормузд Рисам често самоме себи постављаше. (Сад, кад знам о чему говори Раамов Запис о Хираму Абифу и цела његова, злата вредна, заоставштина мени намењена, у облику Списа повезаног љубичастом траком - постајем свестан да је мој наречени отац Хормузд преко питања о мојој мајци или Еви, размишљао о нечему другом!)

Био је то помало чудан човек, тај Хормузд Рисам. Сећам га се вавек обвијеног димом свеће и повинутог над књигама. И последњи грош је давао за тајне проказане књиге над којима је плакао. Говорио је да у књигама против тирана лежи права и истинска победа човека над злом и над смрћу. Поседовао је све написано о Синбадовим Путовањима. Поред њега, то је било прво што сам научио, изучих туцање праха барутног и његово мешање с разним бојама и уљима. Хормузд вољаше мастила љубичасте боје. Знао је да каже како у љубичастој боји пребива дух племенитог и узвишеног, али и хладна природа којој је потребна усамљеност. Недокучиво знање које су поседовали халдејски мудраци Хормузд Рисам је видео у љубичастој боји. Ту направих, код њега, своје прве калеме за писање.

Сећам га се кад подигне своје уморне очи, па ми каже: "Анкеле, Анкеле, да пише може свако. Иду времена кад ће сав људски род писати. Ал' да створиш спис из кога ће изнићи Ружа, е то је Краљевска Вештина! Мој Анкеле, да ли се она уопште ствара пером и мастилом или је потребно још нешто треће?"

Тако једне ноћи, у једној од својих прича Хормузду Рисаму пуче перо, а беше управо застао у писању. Није потрајало дуго а ми се убрзо растадосмо. Не имадох више од девет година. Мене је чекала Јурфа а да то нисам знао. Срећом по мене (а можда и несрећом?) ја савладах до краја писање: и више од арапског, јер Хормузд беше човек који је имао браћу на свим странама света; научих јелински, арамејски, а и хебрејика ми не беше страна.

13.

Да ли сам рођен у првим ноћима загушљивог септембра 1777. године Господње, у Хану Мртвих, како мије причао Хормузд Рисам из далеког Мукајара - или се моје рођење десило девет година касније у духовној вези с Мардаком Николасом Раамом из Фаре? Никад ми то неће бити јасно - и то је било оно што је годинама подгрејавало осећање у мени како сам ја ипак неко други.

У сваком случају, једног касног лета, с изразом на лицу као да ћемо се опет срести, Хормузд Рисам ме предаде црном странцу, темељнога стаса, полуоткривених рутавих груди, лица у осмеху пуном јаких белих зуба.

Странац рече да се зове Мардак Николас Раам и да од његова три имена изаберем оно које ми се највише свиђа, да је непоправљив Никејац и да долази по мене чак из Фаре. У некаквој постранитој капији, у кући чудних просторија, негде у близини дока Бујункдереа - тај Мардак Николас Раам прими од Хормузда и оно што припадаше мени, а које никада до тада нисам имао прилике да видим? У једна врата куће, заједно са мном, ушла су четири коња, на једном се налазило чекмеџе позлаћених ивица. На друга, мања врата, изашли смо ја и тај Мардак Николас Раам, који је носио некаква четири огледала и оно чекмеџе злаћаних ивица. Хормузда Рисама нигде на беше? Унутра, у тој кући, од једних до других врата бејаше некакав дуг мрачан ходник. Можда се Хормузд у њему изгубио? Мада није личио на човека који би се тако лако изгубио. Ако сам ја, тада с девет година, прошао кроз тај ходник, зашто би се он изгубио у њему?

Видевши како се осврћем, Мардак Николас Раам ми рече: "Мали, понеси ова два огледала. И у животу гледај само напред ако хоћеш поново да видиш добре људе као што је био Хормузд. Ова огледала сад су твоја. Њих је лакше чувати него коње. У циркусу стално могу бити уз нас а да то не буде сумњиво. С коњима који не вуку, и који се час виде а час не виде, било би сумњиво. Кад научиш вештину с огледалима бићеш одједном на све четири стране света и у још четири његова међупорстора! А сад, пожуримо у луку чека нас једрењак!

Испричах (и написах) како су почела та два моја рођења, одавно пре четрдесет година. Али све под мишљу: можда се ја тек сада рађам године 1817, усамљен на путу између Аинтаба и Јурфе, у сенци смрти коју доносе разбојници на камилама? То ме не би изненадило - јер ја, још увек, осећам другог у себи.

Код ових речи могао бих, чекајући мирно прст судбине, завршити мој Почетак ставивши га на свој Крај. Живот који назвах: "Лутање неког другог Аривафи Розефире".

Тај живот другог бих описао, уколико ми дозволите, као живот неког другог лица које се мене ништа не тиче и с којим немам ништа заједничко! И где се ја (описујући то лице) налазим између њега и света који је иза мојих леда. У коме ја нећу, док говорим и пишем у име тог другог живота, да имам само једно око и да стојим у сотијској заблуди како све могу сам као Бог; јер знам да сам прах, од глине ће ми бити стан, и јешћу прашину док не стигну црви! Зато одавно стадох, с пером, између њих двоје: између лика Анкела Аривафи Розефире с једне стране, а са друге света по чијим се друмовима потуцах, свог живота који је био само једна тачка међу звездама и свега онога што је прошло. А с тог мог места на коме стајах, с пером, све овоје изгледало овако:

14.

А кад се попеше, уз једну даску, на мали једрењак с огледалима у рукама која су пљескала под сунцем у залазу, зачуше глас који доде из мале кућице на крми: "Ко иде?"

"Терет за рађање у Дан" - одговори Раам. "Шта носи?"

"Четири огледала, уместо четири Сидонска коња и Спис с љубичастом траком, који код Хормузда Рисама доби змијску кошуљицу."

"Докле Терет жели да плови?" "До Толеда, али пут за Толедо води преко Куфе."

"То о путу Терета знамо, а да ли Терет зна на чему плови?"

"Ова кућа нема сенке и личи на подневну светлост" одговори на крају Мардак Николас Раам. Две прилике брзо изађоше из мале кућице од прућа шимшировог на крми и стадоше пред њих. Једна беше у белим хаљинама а друга у црним. Свечано поздравише Раама и он њих. А онда стадоше да милују дечака, да га подижу у вис, између себе, да га окрећу на све четири стране. Дечак беше блед од страха и чврсто држаше она два огледала под пазухом, што му их даде Раам при поласку у луку. Једрењак се љушкао на слабом ветру док је око њега падала топла вечер. "Како се зовеш?" - упита га човек у белим хаљинама. Услед страха дечак ћуташе.

"Реци им како се зовеш" - проговори Раам.

Анкел Аривафи Розефира" - одговори дечак једва чујним гласом.

Хоћеш ли бити храбар као некад?" - опет га запита онај у белом.

Дечак збуњено слеже раменима.

Зна неколико писама" - каза Мардак Николас Раам.

Тим боље. То је један важан вид храбрости" - додаде човек у црним хаљинама. "И требало би да буде напретка."

"Добро је што сте коње заменили. О њима се прича свуда по Истоку. Гонзаго не мирује, литре злата даје на потере" - огласи се онај у белом. "Морали смо. За њих треба пространа и слободна штала, а нас чека циркус. Свако од нас овде има свој начин да дође до подвига на једном од тих коња, али ми не знамо време јахања?" - рече Мардак Николас Раам, па се добродушно насмеја.

"Чуј Раам, зна се и време. Онај који буде јахао дојахаће у времену у тај град у Франгистану, а град ће бити на две велике реке. Пази, рећи ће многи, толико и толико је прошло од првог пада Константинопоља, а ово је из праха!" - каза онај у белом.

"Доћи ће у једној боји. Онда ће је променити, а кад се објави узеће трећу" - каза онај у црном.

"Зар не стоји објава многих, али то ће бити вукови у јагњећим кожама?" - упита Раам.

"Раам говориш као пипач" - рећи ће онај у белом. "И грбавиш Раам" - рећи ће онај у црном.

"А зар не може, промислом Господњим, јагње обући кожу вука да га не препознају?" - опет ће онај у белом. А Мардак Николас Раам се заплака.

После тог разговора - исплови једрењак у тихо сумрачје летње вечери 1784. године Господње из цариградске луке на тамну пучину. Како ће тај мали једрењак, та љуска орахова, то причињење копна издржати пловећи оволиким водама? Хоће ли те силне воде бити за њих шумни плићаци радости или светско море смрти?, питаху се немо двојица путника, с огледалима, којима циљ овога путовања беше Куфа.

Пловљаше тако и пловљаше необична посада састављена од двојице ћутљиваца и два путника, од којих један беше Терет у Дан. Изјутра, четвртога дана на мору, каза Раам дечаку: "Ушао си као Терет у Дан на овај једрењак који нема сенку и на коме се све зна. Кад стигнемо на Куфу казаће ти како те знају и да си већ био тамо, а ти се не бој."

На Куфи; шта је то дечак, Анкел Аривафи Розефира, запамтио из тих сусрета а што се годинама повлачило кроз његов живот? Висок крупан човек у антерији и сјајних чизама, који је рекао да се зове Шаен Дер-Хранд, рекао је: "Као да га знам, као да ће опет бити, јер је речено да је био а то се не заборавља." - После је затражио да се отвори оно чекмеџе злаћаних ивица. Отворише га и из њега извадише чекмеџе сребрних ивица, па су и ово отворили и из њега извадили мали прост дрвени ковчежић, толики да у њега стане Спис повезан овчијом кожом, савијен у трубу и обмотан љубичастом траком. "Ту је и оштрина с љубичастим оком" - каза неко од окупљених око ковчежића. Шаен подиже предмет који је лежао на дну испод оног Списа. Био је то нож са љубичастим амнетистом у врху дршке од корњачине кости. "Добро" - рече он, гласом дубоким из ког је извирало задовољство што све то види. "Све је ту" - додаде. После су вечерали харису и рибу пржену на маслиновом уљу. Раам није узимао хлеб. А по вечери, причали су до дубоко у ноћ. Пре него што је отишао на починак, дечак је чуо да су помињали неког старца Мирона који беше умро. Имао је обичај да призива ласте из висина и да разговара с њима. Шетао је по стењу Куфе обасјан сунцем и искићен птицама. Беше некада ту, у тој кући-Хранд, и неки Тихон Романини. Он је отишао као капетан брода, на сиње море које се граници с Тамним Вилајетом. Њему су медведи с Куфе јели из руку. Кад нагазе тешким шапама на трње животиње дођу да им Тихон вади. Загреје он мелем и восак, чупа им трње и превија, а животиње га гледају и плачу од захвалности, после долазе као да га обиђу. Стану издалека и посматрају га, ако су гладне приђу а он им да из руке. Вољаше тај Тихон да прича о Никеји. Увек је плакао док је причао о њој. После његовог одласка с Куфе, по кући је дуго лебдела његова сенка. Држала је малу Никеју на своме длану, плачући људским гласом као Тихон. - То је причала старица, звала се Сирарпа, имала је штап који је те ноћи светлео.

Пре него што ће се с дечаком спустити низ вијугави пут доле до мале луке, Раам је рекао: "Он сада мора да иде за Толедо."

Не, већ за Јурфу. По халдејским и грегоријанским просторима" - одговори му Шаен Дер-Хранд.

"Али, он је Грк?"

"Исто је. Армен или Грк. Било која од ових кућа овде, све је то исто. То је због реда. Ред догађаја мора до постоји."

"Зато што је то исто, Једно је као Све и Све је као једно?" - упита Раам.

"Да, баш тако."

***

Већ му је двадесет година и стално је на путу између Фаре и Јурфе. Те своје двадесете године стиче прво знање о Огледалу. Суштину тог знања немогуће је објаснити; оно што је објашњиво изгледа као легенда, а кажу да има легенди већих од саме Истине. У Раамовом Огледалу све је обратно - и није обратно. Ко га савлада отвара му се она страна која је увек иза човекових леда, прикривена и невидљива. Та страна може да буде испред очију: толики људи гледају напред а не виде ништа, за њих је видљива страна иза леђа, оно у што су се већ уверили. Мајстор већег знања зна: ону страну изнад свог темена и ону испод стопала својих. Све му се оне отварају, као ружини пупољци. Врхунац Вештине је мењати стране да би се даље видело. Онај ко савлада мењање страна у Огледалу Света може да ишчезне; оставши у месту увек мења само време у коме борави његово тело. Врхунац вештине, за коју је Арикел само чуо а коју до краја живота није покушавао, гласио је: провлачење кроз два и више Огледала погубно је и доноси смрт. Онај ко погреши, а покуша, распада се у времену. И да се поново нађе у животу мали су изгледи.

Причају да је у Ларси (Сенкерех звала се Ларса док тече ова прича о Огледалима из Каже о Анкелу) - живео некакав старац од деведесет година по имену Ибн ал Муктар. Припадао је секти Рифаи, а живео је под отвореним небом Ларсе с петогодишњим дечаком, змиј