Sadržaj

Jer si me bacio u dubine,
u srce moru,
i voda me opteče;
sve poplave tvoje i vali tvoji
prelaziše preko mene.

Optekoše me vode do duše,
bezdana me opkoli,
sita omota mi se oko glave.

(Knjiga Proroka Jone gl. II, 4, 6)

U ponoru ovde
Pod kamenom
Gde hlad
Senka jedina
Nagriza nam kosti
Bolesti su iste
I tvrda glad
Oko mesa našeg
Okupljeni gosti

(Sreten Kušaković)

Boguslav Novak
Berberin Tešnjarski

SEDAM DANA PADALA JE KIŠA. Ti dani behu magleni, a tmasti oblaci nisko su se vukli koritom Kolubare. Kiša je uporno curila kroz maglu pa je izgledalo da ističe iz drvlja i kamenja. Sedmoga dana, u nedelju, tri zgurena čoveka pretrčaše s jednog pustog tešnjarskog trotoara na drugi. Pljuvali su sva trojica, brzo hodajući, vratova uvučenih u kapute. Bili su crveni u licu, velikih, modrih noseva, iskolačenih očiju. Bili su slični kao da su braća, kao tri brata blizanca. Njihove senke munjevito se prelomiše na uskom staklu male berberske radnje obojene u žuto. Na staklu je bilo ispisano bledim, crvenim slovima: Boća berberin. Ispod izloga stajale su mokre, rashodovane bioskopske stolice. Jedna, od njih tri, nije imala sedište. Kao da su se malo pogurali na uskom ulazu radnje, otvarajući vrata stali su glasno pričati. Mali, zdepasti berberin, s gomilom pene na kažiprstu, podiže pogled prema njima.

- Gde je Boća? - upita jedan, izvukavši vrat i ruke iz kaputa. Pri bledunjavoj svetlosti, ukaza se njegov nakazno modri nos, ispunjen crnim pečatima. - Tamo je - odgovori umorno berberin i obori svoju okruglu glavu. Prostorija je bila, kao i ona svetlost u njoj, mala, oskudna u nameštaju i inventaru. Jedino su bila uočljiva dva velika, prljava zidna ogledala. Ispod jednog, lavabo je bio prekriven puorom, a stolica sa kožnim uzglavljem bila je pomerena malo udesno od peći. Jedan čiviluk visio je na posivelom zidu, na suprotnoj strani od ogledala. Ispod njega nalazio se mali sto sa belom mermernom pločom, a ispod ovoga, na olajisanom podu, bila je kartonska kutija puna pikavaca (pikavci su gašeni vodom i, verovatno, neko ko je sedeo za onim lavaboom punim puhora, bacao ih je tu, u kartonsku kutiju), kose i praznih duvanskih kutija. Ona trojica se raskomotiše, poskidaše kapute, i tako izgubiše onu sličnost međusobnu. Osim onoga sa izobličenim nosom, u radnju je ušao jedan plavokos, izrazito crven u licu, pa je lice izgledalo kao da gori. Onaj treći, ni po čemu ne bi bio izuzetan sem po debelim, otromboljenim usnama i kovrdžavoj kosi koja mu je dosezala do očiju. Jedno vreme su sedeli i ćutali. Onda, jedan od njih pogleda u belkastu lesonitnu pregradu što se protezala od zida do zida i uski prostor berbernice činila još užim. S druge strane, još uvek njima nespoznate, dopirali su šumovi; slični napornom ljudskom disanju, potmulom hripanju iz grudi, ili kratkim i isprekidanim uzdasima. Ali, njihovi pogledi, njihova radoznalost bili su sprečeni tom belkastom, drvenom masom isprečenom i sudbinski vezanom sa celom ovom prostorijom. To što su čuli trajalo je samo trenutak, već sledećeg momenta šumovi spolja razbili su i poslednju mogućnost koja bi zadovoljila njihovu radoznalost za onim licem tamo, iza lesonitne pregrade. Onaj crvenog lica ustade i priđe pregradi, njegova šaka kao da malo zastade u vazduhu, potom se spusti ka onoj strani pregrade što je bila u senci i pomeri rajber. Uopšte se nije dobijao utisak da se to vrata otvaraju, već kao da je neko dobro odmerenim udarcem izvalio lesonit uspevši da sačuva apsolutnu pravilnost ivica i da jedna strana lesonita ostane spojena sa ostalim njegovim nepokretnim delom. Iz one prostorije koja se ukazala otvaranjem, pokulja mrak i zadah dugo neprovetravanih stvari. Sada su stajala sva trojica na otvoru i tako zaklanjali sve tamo unutra, čak i onaj mrak. Prvi je bio onaj crveni, iza njega su nadvirivala ona druga dvojica. Berberin iza njih nije podizao glavu.

Polako, privikavajući se na tamu, njihove iskolačene oči primetiše ljudsku priliku na krevetu, u mraku, obavijenu ćebadima, u koja se ta prilika kao uplela i time predočavala svoje besane noći, kao i mogućnost, da joj dani prolaze u očaju i želji da promeni sve oko sebe, a pre svega, da napusti to što je ličilo, samo ličilo na krevet. Užarenih pogleda, sva trojica su ulagala napore ne bi li saznali gde je zapravo položaj glave te ljudske prilike koja se samo komešala u tamnom, vlažnom prostoru; i ne bi uspeli da ne zablešta bela koža podlaktice koja potom potonu u mrak do zida; za njom usledi sličan pokret druge ruke, pa se potom pridiže glava, glava suvog lica, kukastog nosa, obasuta belinom sa svih strana. Po izgledu lica videlo se da je to starac, mršav, suv starac obelele kose i brade. Starac poče s naporom da se pridiže na laktove, disanje mu se ubrza i preće u krkljanje, pre se činilo da ima želju da pljune, nego da progovori: - Da li je dan napolju?

- Jeste, Boća, dan je napolju i pada kiša - odgovori onaj, izobličenog nosa.

- Ima li još rakije u flaši? - Tri para očiju opaziše pored gomile razbacanog veša, do kreveta, flašu dopola ispijenu.

- Trebalo bi malo da odspavaš - opet će neko od one trojice.

- Pitam vas, ima li!

- Još, imaš - odgovoriše uglas sva trojica.

- Ništa joj nisam rekao. Odjednom je nestala. Počela se vući sa svakim, to nisam mog'o da dozvolim - kao da prostenja prilika u mraku. Ponovo, ispred njihovih očiju, nestade one suve, belinom obrasle glave.

- Elina je kurva - reče neko od njih. Ponovo onaj ropac u mraku, komešanje, hripanje iz grudi, po neka mukla psovka i velike oči iz tame. Nemo, bez razloga, mada ne i bez straha, stajali su i dalje na tom ulazu, sprečavajući da mrak iz sobe-rupe prodre, zapljusne ostali deo radnje. Opet su samo nazirali uskomešano kretanje ćebadi, par nogu čija belina najbolje označi položaj tela u tami koje je, oni su to shvatili, želelo ponovo da se pridigne i da im odgovori na ono poslednje što mu je neko od njih rekao. Ali, od svega njima uočljivog, najbolje se primećivao taj bezgranični napor da se telo kako bilo podigne. Ta prilika je, pored uočljivog napora da samo malo izdigne telo, mumlala, šumela na neki samo njoj svojstven način. Jedan dug, vrlo dug uzdah učini da oni stekoše utisak, da je toj prilici u mraku potrebno malo one tečnosti iz flaše, - one čovekove prokletinje koja je na momente bleštala, zavisno od malih pomeranja njihovih tela na vratima i tako upijala ono malo oskudne svetlosti koja se gubila vrlo brzo tu na dohvatu njihovih ruku, - ili da joj je potrebna čaša vode, ili onaj crno-lakirani, sa izlizanom drškom od upotrebe štap one ličnosti tamo, iz onog za njih paklenog prostora. I hleb. I voda. I štap. Sve to brzo potonu u njihovoj svesti, pri pomisli da je to samo rakija u pitanju; i sasvim neshvatljivo, vrlo kratko, zametnu se u njima pogubna misao po njih: da ako se onaj tamo u tami ispravi u krevetu, pa korakne iz njega prema njima - da će im se nešto strahovito ružno dogoditi (ne mora ih on udariti onim svojim štapom, svojom trećom nogom: bili su svesni toga), nešto kao prenesena bolest, gora od jeftike, gube, ili kolere: ipak, ni ta boleščina-suđenica nije morala doći na njih tamo iz tame, jer su svi oni dobro znali, kao sve ono što nose sobom, za pravu boljku tog čoveka, tog čuda u mraku - znali su da ga njegove polomljene noge već desetak godina sputavaju da korakne, da je to, u poslednje vreme, agonija čoveka iz sobe-rupe zbog koje on počinje gubiti moć govora. I, već su se pomerali unazad, da ga napuste, da ostane sam sa svojim mrakom, što ljudi, bilo kakvi da su, to obično u životu i čine sa bližnjim, kao što čovek na kraju svoga puta ostaje sam, shvativši to konačno; da ih taj mrak, prilika u njemu, stvari koje bazde, sve to kao u nekakvoj paklenoj gomili - jedino plaši. No, zaustavi ih zategnuta, posivela koža na suvom licu, nepravilno micanje usana, krivi, nagoreli kažiprst od duvana, mumlanje, koje je poprimilo osobinu govora, kletve, očajnog kazivanja, u kome se videla žalost što ne može da uputi reči onome ko je ono rekao, što ga je toliko zabolelo - njega, ovde u mraku. Uz nekoliko teško razumljivih reči, do njihovih ušiju dopre, teško izgovoreno: "To samo ja imam pravo da kažem..." Zatim se telo vraćalo u mrak, ne tako sporo kao što je dolazilo iz njega, ostala je samo prisutna ona besomučnost, ono stenjanje i ono prigušeno mumlanje. Onda se primirilo, šumelo je samo iz njegovih pluća, oni na ulazu shvatiše da je okrenut ka zidu, da hoće mir, i oni se okloniše sa ulaza.

Vrata na lesonitnoj pregradi, koja su pre ličila na vertikalno postavljen poklopac, zaškripaše, lesonit kao i pre, dobi izgled da je sav od jednoga dela. Ljudski glasovi zagrajaše, izmešaše se sa smehom berberina okrugle glave. Glasno su komentarisali o onome iza pregrade, kao da je, samom činjenicom što je u mraku, sa njime gotovo, svršeno, i da je povodom svega o njemu, njegovom životu, njegovoj nadi, ostalo samo to da oni nešto kažu, da bi se potom, posle njihovih reči, sve ugasilo i za večna vremena zaboravilo o njemu, čoveku iz sobe-rupe.

Ne čini li se to drhtavim, krivim usnama, poluotvorenoj, bezuboj vilici, izbuljenim očima u mraku, šištavom disanju, da se, pored tog posprdnog govora koji dopire sa druge strane, ukazala tanka, svetložuta pruga svetlosti na gornjoj strani otvora, ono po čemu to poluoduzeto telo razaznaje dan, iako to ne može biti dnevna svetlost, iako ljudi mogu i u noći razgovarati o bilo čemu. Ipak, ta prilika isto tako dobro zna da je svetlost sijalice potrebna u radnji i da se pali svakim danom vrlo rano, naročito u danima zimskim, da nije moguće u maloj, mračnoj prostoriji uslužiti gomilu ljudi po niskoj ceni (najnižoj u gradu), kao i to - da ljudi ovde u toku dana navraćaju, pričaju i odlaze, a on ih, i bez toga što ih ne vidi, vrlo dobro poznaje po njihovim glasovima, toliko ih dobro zna da ih može uočiti i kada se međusobno nadvikuju.

Glave okrenute od zida, suprotno položaju poluoduzetog tela, skupljenih obrva, zboranog čela, s jednom rukom koja šeta u mraku po ćebetu, čiji prsti pipkaju, razvlače i taru poluraspadnuta vlakna tkanine, on polako počinje shvatati smisao onoga govora, tamo iza lesonitne pregrade, i počinje njih, tamo, mrzeti. U njemu se prvo začelo nekakvo neodređeno osećanje gadljivosti, da bi se to osećanje s vremenom usredsređivalo i tako sužavalo krug onih ljudi na čiji se račun i začelo u njemu. Sva lica tamo iza pregrade rasplinuše se, ali ne i okrugla glava berberinova koja je sada, tu u mraku, bila iskežena, deformisana ružnim smehom koji joj je lebdeo na debelim usnama, te prilika u tami ništa drugo nije uočavala na crnom prostoru lesonita osim te glave koja je rasla i rasla, i kojoj je nedostajalo puno, zdepasto telo. Svi ostali, pored te glave, delovali su kao najudaljeniji eho, jer su bili prvo potiskivani smehom okrugle lobanje, što je kasnije preraslo u mržnju usled nemogućnosti da se: Ta prilika koja je u mraku, nalazi tamo u osvetljenom prostoru berbernice gde bi sedela za jednim lavaboom, pušila, ćutala i lagano gasila pikavce nad njim, potom se još sporije okretala ka kartonskoj kutiji i u nju ih bacala, a samim tim, imala najbolji pregled oko mušterija i svega onoga što bi se dešavalo tamo na trotoarima Tešnjara. Dug uzdah beše prvi znak da se usled naprezanja i osluškivanja onaj iza pregrade umorio, a zatim se lobanja berberinova rastoči kao pena ispred njegovih očiju. Usledi blago komešanje prstiju, dublje zavlačenje glave u jastuk, pokušaj da se ćebad navuče do brade, opuštanje viličnih mišića, lagano, tiho mljackanje ustima, i neko osećanje koje bi trebalo da se preobrazi u smešak na usnama, a koji nikada, barem za sada, neće se ocrtati na njima krivim i usahlim, već će samo trenutno prolebdeti u oku, i to će biti sve. Sve.

Da su se kojim slučajem, oni tamo iza pregrade mogli naći tu nisko nad njegovim ležajem, iznad belinom obasute glave, i da su primetili taj smešak koji je najviše opstojavao u očima, više nego bilo gde na njegovom licu, u smirivanju tela, tišem disanju, bilo bi im jasno, da prilika u mrklini, vidi nekog drugog Boću od pre toliko, toliko vremena, jednu koliko-toliko markantnu ličnost za neko isto tako davno Valjevo, čoveka crne kose i modrih očiju, koji negde pred rat obija puteve po Evropi, ne kao što se sada putuje zarad arbajštine i ćemeranja, kome su gradovi ovoga tla bili postali nekako tesni, pa valjda zbog toga pomalo nerazumljivi na onaj najdosadniji način, - videli bi ga u društvu lakih žena Pariza, Beča i Praga, provincijskih politikanata, nadrikomunista, komunista, radikala, gazda (i sam je bio u neku ruku gazdinski sin), kockara, profesionalno-putujućih rvačkih i bokserskih trupa čije je nastupe lično režirao u Lazićevom "Grandu", berbera u salonima na dobrom glasu, u berbernicama-udžericama, po logorima, u položaju kada brije pored kazana, posle rata, kao gradskog odbornika, govornika, videli bi ga batinanog od strane Gestapo-agenture, ali isto tako, kao progonitelja svojih bivših dželata. Naglo, na kraju, osetili bi svojom zadivljujućom pronicljivošću kojom poniru u život čoveka iz sobe-rupe, da sve te slike iz prošlosti toga čoveka trnu pred bujanjem ružnog koje izvire iz njih, a započelo je negde na isteku njegove četvrte decenije, i da zbog njihovog prisustva ružno nikada neće nestati, može samo da se povećava, da se povećava i povećava, i da se zbog toga telo u tami opet muva, uvija se pod onim ćebadima, na mahove pridiže baš kao da nema vazduha, a da ruke sasvim bezrazložno pokušavaju da nogavice povuku uvis, kao da bi to bilo najbolje rešenje, najbolje okončanje patnje poluoduzetog tela. Po njih najžalosnije je to što ne znaju ko je zapravo čovek u tamnoj sobi, što žive u iluziji slučajno im dodeljenoj od strane prirode, pa su daleko od svakog saznanja koje bi im predočilo da će i njihovim životima doći početak kraja; pa stoga, iza pregrade, traje onaj poluludački žamor koji stvara ovamo, u tami, na crnoj pozadini lesonita - sliku: Kako jedan visok, crn čovek, modrih očiju pada i kako mu pucaju čašice na kolenima, (PRILIKA U TAMI je čula, onaj ko zna koliko puta povraćeni zvuk, osećaj, udar, bol, lomljenje sopstvenih kostiju, sasvim dobro čula, i hladna jeza počela je u njoj nadolaziti kao more.)

- što izaziva u Mrakomorniku ogroman strah, usled koga reči iscureše, reči jedva čujne, i za te uši u mraku, prevaljene kao težak, najteži teret, reči koje su kapale: "Samo da nije došao onaj Čas trenutak onaj, hodao bi ti Boća danas." I opuštanje, rasterećenje svega što ga je pritiskalo, nestanak davno dogođenih trenutaka, i lepih i ružnih, sve okolo dođe kao lakše, podnošljivije, a smešak se konačno probi do usana i osta da lebdi sasvim uočljivo, začuđujući pomalo i njega samog, poistovećujući ga sa onom svetlom trakom svetlosti iznad otvora, uspe: da sasvim jasno iskristališe nekoliko misli, a da ne čuje one tamo, niti da ga bilo šta prisiljava na pokret, besplodan pokret u tami. Kako spoznaje bedu i sav užas one trojice koji tako pomno prate njegovo gašenje, istančavanje i sticanje, - već dugo, dugo vremena, pričajući mu o svojim (sami to ne uočavajući) bednim životima, u kojima žena dominira kao kužni znak, kao Slovo Kraja, žena-čangrljiva, žena-mesečarka, žena-plodonosnica ploda bolesnog, tanko-krvnog i vrlo, vrlo retko prava-žena; pa se on smeši, smeši se (ne bi se moglo reći da u tom smešku nije bilo paklene osvete), i da li mu se to stvarno čini!? sve glasnije i glasnije. Jer, on zna, da onaj šljam,

(On ne misli doslovno tako, sada u ovom momentu iskristalisana misao definisala je tog okrugloglavatog berberina, za njega ovde u mraku, kao nešto što je, a i ne mora da bude: šljam.)

- na najmizerniji način je osuđen na svakopetkovnu situaciju, pazarnu situaciju u kojoj bi se šašoljio sa nimalo boljom ženom od sebe, nasred Tešnjara oboje bi se keserili jedno na drugo i tako stvarali nasred ulice; u opštoj vrevi volovskih kola, torbi, džakova, zadaha balege, blejanja stoke: jedan retko viđeni cirkus koji može da se gleda bez prebijenog filera,

(Oh! kako mu je samo smešno kada se seti te dragovoljno prihvaćene uloge arlekina okrugloglavatog berberina, tog šljama koji je silom okolnosti postao berberin, i to kod njega! kada za pazarne dane izvodi tu besplatnu komediju, dok on sedi na jednoj od one tri bioskopske stolice, u poznim avgustovskim časovima, uoči petka.)

- pa kako se to ništavilo od čoveka vraća u berbernicu sa keseravim osmehom žutih zuba, pa kako komentariše o ženi s kojom je malopre pocupkivao, pljuckao, glasno menjao mišljenja o danima (najviše o tome!) seoskih zabava, slava i preslava, o danima mesojeđa, i kako, na kraju, govori onima koji bi se zatekli unutra: da će je ubrzo imati svu za par donjeg rublja, kako su sve one osetljive na perlon, najlon, tergal, i da je samo u pitanju čas kada će se to dogoditi, - verovatno negde u okolini Valjeva, kada se skrene sa nekih od puteva, džada još iz turskih vremena, ili napravljenih za vlade Miloša Obrenovića, - a sam čin ljubavi počeće, najverovatnije, negde na "Dravu" zagušljivom prelu, u prostorijama neke zemzadruge, gde se toči jeftino pivo od šesnaest banki i gde stariji večito kukaju na veliki porez (nikada bolje seljak nije živeo nego danas - za kilo kajmaka može da kupi sedam kila šećera, pre rata je to bilo obratno, ovde mu se ote uzdah, nakašlja se), a mlađi misle o poslednjoj stvari, pa im se ona vidi i u očima; konačno, on će je, u toj gužvi punoj zadaha, isparenja, videti, i oni će se dugo pipkati, šaputati u nekom tamnijem uglu, dok okolina ne skrane pažnju na nešto drugo (O! to je najteže u toj novonastaloj ljubavnoj situaciji), zatim će se polako izvući odatle, kroz okolinu zaraslu u korov, ona će ga odvesti na najsigurnije mesto, na tavan štale, ili negde u vajat, ili bilo gde, tu će on (taj Šljam, Dripčina, Đilkoš, ta Karikatura od berberina) osećati svojim širokim, mesnatim nosnim otvorima miris čistoga sena i njenih butina, iz kojih se podižu oblaci zadaha na surutku i beli mrs, potom će je moliti da mu pokaže rublje za koje je on dao novac, nemajući smelosti da drukčije zatraži onu površinu dlakave kože koja je između mišićavih nogu nabubrila od želje za sparivanjem, ona će ga odbijati s pomamom u očima i pomalo širiti noge što će ga hrabriti, i on će navaljivati, navaljivati, na kraju će uspeti komedijanski (uostalom, tako se sve dešavalo između njih) da se između njih uvuče, a u težim okolnostima, možda, uz obećanje braka! Navala kašlja stade provaljivati iz njega, na momente se gušio, stenjući dolazio do daha i opet padao u kašalj, osećajući punu navalu krvi u lice, imajući veliku želju da porazmisli o tome da li bi jednu takvu ženu menjao za onu najlakšu, poslednju koju je nekada posedovao, koja je, barem, mirisala na "Šanuar", imala čisto rublje i pristojan ležaj, pa makar se to dešavalo kod "Bore Kuplera", a da i ne misli o onim ženama koje su bile dobro situirane, ili nekim položajem svoje profesije posedovale uticaj kojeg ne bi narušilo ni hiljadu dnevno podizanje nogu uvis. U sebi priznade da je...

Ta navala ljudi s druge strane pregrade beše jednaka navali kašlja u njemu što ga je obavijao i unutra u grudima i spolja, grčeći mu telo, ono malo tela što mu je ostalo za pokret, za korak. Mogao je sa sigurnošću da zaključi da je sa druge strane dupke puno, od zida do zida, i da su oni koli su ispunili taj prostor, besni usled popijenih rakija, mogao je biti siguran, jer: usledi udarac pesnicom o pregradu, i reči koje su pre ličile na urlik od koga se on namah ukočio, izgubio disanje, koji mu je suzbio u prvom trenutku kašalj: - Boća, delijo!! Onu stvar želijo!! - Odsustvo tog glasa-urlika trajalo je tek toliko koliko da mu se povrati teško sticani ritam disanja, ali usledi sa ništa manjom žestinom: - A, što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi!?! - Rojevi glasova koji se pretvoriše, zavibriraše u njegovim ušima kao višetonski teret od koga mu se otvoriše usta, telo dođe u stanje one druge oduzete polovine, a ruke se ukočiše, kao u grču zastadoše u nekom polupokretu, bivajući iznad svega okolo, iznad nepokretnog tela, gomile veša i stvari, ogromnih kolutajućih očiju, ruke, sa prstima istanjenim i krivim kao kandže nekog retkog reptila, neke retke zverke, bivajući jedino pokretne na tom telu, u toj tami, ruke koje kao da su od prstiju pa do ramena pipkale mrak (kao što su to radili vrhovi prstiju čas ranije), tražile neki otvor, rupu, ili neki tvrdi predmet u ćebetu, jer čovek-tamnik beše, više nego ikada toga dana, imao želju da se za nešto uhvati i podigne, ali prsti su se (kao da su samo prsti imali oči) samo micali u pravcu najtamnijeg, najčvršćeg, jedinog koji nije imao osobine maglenog, lelujajućeg, u pravcu pregrade, i tako bivali okrenuti unapred od lica, od uočljivo kolutajućih, zakrvavljenih očiju. I, bivajući sve vreme koncentrisan na to šta se dešava tamo iza pregrade, on jasno uoči, pošto se vreva malo stišala, smeh berberinov, i nešto ga zbog toga smeha povuče svom silinom uvis, u sedeći položaj! - grč iz ruku sjuri mu se u lice, i tamno, suvo, sivo, iskeženo lice pretvori se u nešto što je podsećalo na spužvastu masu koja je zadržala onu belinu i koja je još više postala uočljiva; zatim se to lice, ta spužva okretala ulevo, pomerala u stranu, gledajući, osluškujući, upijajući jednim uvom pregradu i ono što dolazi, dopire iza nje ovde u mrak, u kome počinju njegove iskopnele, ogromne oči gmizavo pipkati (Sve je bilo slično prstima, svi oni načini na koje je Mrakomornik uočavao svet oko sebe!) ono što je bilo u mraku pored kreveta, - pa mu se pogled iz velikih očiju zaustavio na: gomili prljavog veša, plastičnoj kofi sa sopstvenim neprosutim fekalijama (ceo dan je očekivao Jarcana da mu za pet dinara to prospe u Kolubaru), donjem delu ormara na kome je uočio okrugle drške od porculana (činilo mu se da su to bele oči koje jedine znaju šta on radi tu u tami), maloj, zelenoj hoklici s komadom nepojedenog hleba, mrvama, jednom šerpom, - svuda oko nje i ormara, šerpe, tegle, pa, opet, prljavi veš, jedan mali, gvozdeni umivaonik i, na ormaru, među bočicama za lekove, sat!?! - glomazni budilnik sa uočljivim delom na svome vrhu (metalnim zvonom u obliku šešira), s naprslim staklom i krupnim, crnim arapskim brojevima koji su se ljuljuškali u njegovom pogledu na požuteloj podlozi od kartona, "Koje je doba dana?" pomisli.

Kada opet onaj smeh berberinov postade neizdrživo jak po njegovu svest - berberin se smejao grohotom i psovao - i njemu se, sve to što je lepo video malopre, smuti, skoluta pred očima, a pojavi se: ona berberinova okrugla glava kao merač, ušiju veličine krupnijih oraha, slepljenih, punih peruti zalizaka što su u obliku repova polazili sa sredine okrugle lobanje i dosezali do sredine niskog majmunskog čela gde su se podvrtali, ta glava, sa očima sitnim i letećim, ništa manjim od očiju svinje, debelih usana, smejala mu se izronivši iz tmasto vlažnog zida suprotno od pregrade, skačući po zidu i stvarima okolnim, leteći po onoj mrklini, smejala mu se, smejala! On je mumlao i lagano vraćao glavu na ono što je ličilo na uzglavlje u tom krevetu, u toj sobi-rupi. Opet bi se sve dešavalo kao i pre, da mu do ušiju ne dopire onaj malopređašnji glas, onaj urlik, samo sada se nije njemu direktno obraćao, niti je bilo onog udaranja o pregradu; i pored toga, glave spuštene potiljkom na jastuk, očiju uprtih u tamnu pregradu što ga je delila od sveta, on pomisli o onome koji govori sa druge strane:

"O, znam te, čoveče lica plamenog! Znam te, tebe i tvoju boljku koju piješ kao žedan vodu, ali koja tebe pre ispija! Znam te, Pajo, sa nadimkom Zis!" Sve znanje o tom čoveku ne bi se u njegovoj svesti skolutavalo, nestajalo u nervoznim pokretima prstiju i ponovnom kašlju, da čovek iz sobe-rupe nije iznova video jasno onu glavu bez zdepastog trupa kako mu ispred očiju treperi sa iskvarenim smeškom na usnama, kako leluja i zastaje tačno u visini njegovih grudi i u tom položaju; tu, pred njegovim očima, ta glava stala je mutiti predstavu o životu onog s licem plamenim, i onoga s nakaznim nosem, kao i sam život toga s tom glavom što je otkinuto vršljala tu po mraku, ispred njegovih očiju. No, ipak je on uspevao svoju pokidanu misao da nastavi, znajući da je počeo razmišljati o onome s druge strane, i razmišljao je, uspeo je da okonča misao o njemu: koji je udarao nogama o pod, urlikao, verovatno se cerio licem plamenim, a imao je (dobro ga je uspeo videti u mislima, onakvog kakav jeste), telo kao bez stomaka, kao u vaške, poprskalih kapilara po licu od silne patoke, mrežasto zakrvavljenih očiju, umornoga hoda, potom ga vidi: kako u svom pijanom putu, koračanju po gradu, balavi i grli svakog, nazivajući ga bratom, a jeftičav je (opet ga jasno vidi), kako ispija penicilin u prahu, kako se po čašama iz kojih pije vodu, posle tih praškova cede belkaste kapi, a on ih posmatra, licem uz samu čašu, i klati se zakrvavljenih očiju, klati se; pa misli, o njemu: s licem plamenim, kako bi bilo bolje za njega da nema nogu koje bi ga nosile u suludom hodu po Valjevu, kako bi mu bilo bolje da njegovu nesreću niko ne vidi, pa da i on nađe sebi nekakav mrak (kao što je mrak čoveku iz sobe-rupe), kako bi mu bilo bolje, bolje; i za onoga sa nakaznim nosem, jer mu je to rak raskopao nos, raskopaće mu i lice i telo, a možda mu je dušu odavno načeo, samo to ovaj ne oseća, pa su zbog svojih nesreća zajedno, tako ih ne osećaju i ne primećuju.

A ti! - misli i tera rukama ispred lica, očiju, grudi onu okrugloglavatu glavu, - nikada nećeš posedovati ni žene, ni kućišta, ni život kakav je imao Boća Holivud - kakav sam ja imao i šta sam sve posedovao, posedovao...

Umor je nadolazio kao reka i bujao u njemu. I on i telo mu smirivali se, dok su se s druge strane, napolju, vrata sve ređe i ređe otvarala, a glava mu je klonula na ležaj, s pogledom koji je padao pored kreveta gde je on video nju, flašu s rakijom, od čega mu se u glavi mutilo, a u želucu bivalo muka, pa muka.

A spolja je bivalo sve tiše i tiše.

I čini mu se: da on to ne pada u san, već da se san uvlači kroza nj polako (na kurvinski način, kao što mu je život, sreća i nada, misli tamnik), i pred očima mu samo: Tamno. Tamno

2.

Bi svestan samo toga - da se budi. Za prvo vreme, u njemu se javi osećaj da se ništa, ama baš ništa ne čuje spolja. Oslušnu. Samo za kratko vreme postojala je neka tišina koja ga je plašila, pa se on čudio sebi misleći: da je ipak bolje da nekog ima, da neko postoji tamo napolju pa makar on bio i najcrnji dušmanin, jer: pomisao na samotnu smrt (iznenadno i jako je u njemu poslednjih dana navirala pomisao na smrt), u kojoj bi se njegovo telo raspadalo danima, a da niko ne uđe i ne vidi - šta je to sa njime, što se ne oglašava?

Ali, on ubrzo, - pošto jako stisnu kapke prstima želeći da oni prsnu, pa pred očima njegovim izbi samo mrak koji je kuljao kao dim iznad sirovog drveta, - oseti, začu tihe korake i šum vode iz lavaboa, onaj njemu toliko poznati šum vode od koga mu se povrati osećaj odmora koji treba da dođe posle bilo koliko dugog sna (mada je bilo dana kada se vrlo umorno budio posle dugih časova spavanja), imao je ovoga puta osećaj da je odmoran, i: usledi jedan napor učinjen rukama i one mu se nađoše pod glavom. Pošto time odagna i poslednju najcrnju misao o smrti, a i onaj mrak nije više kuljao, pa je time otklonio i najmanju sumnju u svoje - totalno slepilo, stade jednim dugim pogledom uočavati ono što ga okružuje, ali mu je to uočavanje padalo nekako tužno, s punom neodagnanom prisutnošću raspada, što je dolazilo od tih stvari koje su odavale utisak,

(Pritajena kao zmija u kamenjaru opstojavala je ta misao u njemu o: totalnom raspadanju svega ovde, pre pomisli o: smrti, nesreći, gladi, raspadanju jetre i bubrega. To totalno raspadanje u kome će se prvo ovi suri zidovi sklopiti nad njim i gomilom prljavih stvari, pa će se posle toga dići samo prašina koja će lebdeti iznad Tešnjara i ovoga grada i ove Doline Suza i dizaće se do neba, možda sve, ne samo ovaj smrad i njegovo telo, već sve sve - mislio je, da li je i to pravedno i šta je pravedno? šta?)

- neke grozomorno bedne množine koja je vladala u tom skučenom prostoru i bila u isto vreme neka vrsta strašne opomene, ili žiga koji bi najbolje mogao da objasni jedan ljudski život, a pored tih stvari i ti zidovi koji ništa manje ružno ne opsedaju svojom vlagom na svojim tamnim površinama, preko kojih je vlaga čudovišno izvajala figure, prikaze koje su ga plašile; pa je on okretao lice od toga zverinja što ga je voda potmulo, godinama pravila, da bi on, jednoga dana, u njima sagledavao vizije nekog svog pakla i Strašnog Suda, te okrete lice i u njemu se zače snažna misao, on požele da ustane i napusti tu malu, mračnu prostoriju, valjda, usled straha, gladi, žeđi, ili potrebe za pušenjem? Ali, od svega toga ispade samo trzaj nogama, neki neodređeni šum iz grudi, i jedna misao: da samo misli o tome da treba ustati i izaći, jer je ta želja počela popuštati u njemu! pod navalom sećanja o svemu onome što je preživeo, a on nije hteo ni o čemu da razmišlja (Sve je prošlo, Boća! Sve! - ponavljao je u sebi), pa bilo ono lepo, ili ružno, o pišljivom životu, jer mu to stvara bol, mada u tom sećanju naiđe i nešto toplo, toliko toplo da on poče popuštati, i u njemu stade nešto da navire kao reka, kao reka, pa stoga on napravi: trzaj nogama, trzaj beše napravljen svesno, ali već u sledećem momentu on nije mogao da ga ponovi, što se na njegovom licu ta nemoć označi jasnom crtom gorčine koja mu se najupečatljivije videla na donjoj usni i na dvema dubokim borama, borama koje su se protezale od korena nosa pa sve preko belih snopova, gomilica dlaka na obrazima, zalazeći i prelazeći preko totalno žutih i glatkih prostora kože na licu. Te bore kao da su se uglavljivale između kostiju donje vilice, a ove su bile upale i sasušene, i svojim ivicama, tamo negde na domaku ušiju, štrčale, pomerale se i zatezale i najviše su, ili više od bilo čega na licu čoveka iz sobe-rupe, govorile o njegovom duševnom raspoloženju, jer sasvim jasno, zavisilo je od kostiju donje vilice hoće li njihovim zatezanjem donja usna preći, prekriti gornju tanku i manje nevidljivu usnu, koja se jedva nazirala od te bele brade koja je baš na njoj bila najgušća u obličju četke, štrčavo izbačena unapred, - a zatezanjem kostiju gornje vilice pojavljivale bi se (opet) dve bore, i tako bi se na licu stvarala grimasa: Gorčine - Bola - Očaja.

Preko otkrivene noge nađe se ruka koja se sporo spuštala od glave pa do kolena, tog kolena belog, čvornovatog, krupnog na toj suvoj nozi što je podsećala na umoran pipak, umoran džinovski pipak na kome je šaka našla svoj mir i ko zna koliko bi vremena tu ostala, zajedno sa grimasom očaja na licu, da se nije jasno čulo kako neko govori tamo iza pregrade o Tamniku, i to polupokretno telo, tu, u tami, čulo je svoje sopstveno ime, a ta:

Bela masa mantila berberskog i čoveka bila je visoko, visoko gore, odakle je obično padala oskudna svetlost iz onog tamo odeljenog dela, bila je užasno po njega (Mrakomornika) visoko, i nije još imala onu okrugloglavatu glavu, niti telo zdepasto i ugojeno, ali, bila je visoka, ogromna, toliko visoka i ogromna da mu je postalo hladno u predelu malog mozga, i neka jeza je bujala u njemu, nešto neodređeno, kao pitanje postavljeno samom sebi: "Odakle toliki čovek, Boća?" A ruka se munjevito vratila nazad do tankih i sasušenih usana, prešavši preko sasušene noge, razdrljene košulje, šlofijanke roze boje, ispresavijanih, izgužvanih ćebadi, do usta čije su zborane usne napravile gotovo krug koji je žutoplavičasta šaka dodirnula u velikom strahu što je bujao u njoj i pretvarao se u jezu koja se rađala u glavi i granala potom po celom telu.
Nalazi snage i volje, pre nego što će da urlikne, da sve to pripiše svojim dobro neotvorenim očima, tami, vlazi, stvarima, zidovima, pa širi sitne, žmirkave zenice i oči mu postaju još veće, vodnjikave i sjajne; ali, ono telo u berberskom mantilu prilazi, nešto mu govori, obraća mu se - dok on grozničavo uverava sebe: da postoji nešto kao vrata koja mora da se otvore da bi se došlo do njega u mraku, i da bi ona, ma koliko primitivno napravljena, morala zaškripati, pustiti karakterističan šum pri otvaranju koji bi on čuo, jer još ušima najbolje i sa jedinom sigurnošću spoznaje svet; i u njemu se uvrežava misao ispunjena strahom da to telo beše izronilo iz lesonita, rešeno da mu nešto strašno učini, da ga obogalji u ono malo zdravog tela što mu je ostalo; u njemu se propinje urlik koji ne može dalje iz grkljana: tu se zaprečio, zagušio, presekao mu dah; jedino oči nisu gubile onaj ludački sjaj dok su gledale taj beli mantil iz koga su štrčale kao nasađene: okrugla glava, okruglo, pegavo lice koje se smeje, gadno smeje sa dva reda žutih zuba u vilicama i koje mu govori (to nije pretnja), ali se on bojao i, usled straha, ostajao prikovan za krevet, u mraku, sa jednom rukom malo pridignutom, kojom kao da želi odbiti udarac koji samo što mu se ne spusti na njegovu glavu; a oči njegove i dalje su unezvereno gledale okruglo lice sa očima kao u svinje; gledale su to lice okruglo kao lice kineskog dečaka rađenog u gipsu, lice koje čak nije imalo one karakteristične rupice što se javljaju pri smehu, i koje je zbog toga ponajviše ličilo na klovnovsku masku, večito u osmehu! to lice, ta glava kao glava kineskog dečaka, ta klovnovska maska postojala je jedno vreme ispred njega, ispred njegove malčice izdignute ruke, iza koje na tmastom zidu nije bilo senke, dok su sa one druge strane počeli dolaziti zvukovi, šumovi, glasovi, a on ih počinjao poimati, tako da pomisli: "Mora da sam mnogo pio."

I dok ubrzano diše, do njegovih ušiju sasvim jasno stižu malobrojni ljudski glasovi:

- Šta je s Boćom?

- Leži, malopre je izjurio Paju Zisa i Milivoja Džulu! 'De si da vidiš kako brani svoju ljubav!

- Kakvu ljubav? Što diraš čoveka?

- Ja? Ma, šta ti pada na pamet. Pusti ti Boću, izludeo čovek od rakija, vidiš i sam da je izlapeo. Jesenas, kad je otiš’o u bolnicu na lečenje, ja ostanem prema nagodbi ovdena da radim. Dogovorimo se da zaradu podelimo na ravne časti, s time što je on moro od svoga dela porez da plati i sve ono oko radnje. Znadeš li? Jer, čija je radnja, moja nije, to plaća onaj čija je.

- Znam ja to. Pokupio si najveći deo zarade dok je on bio u bolnici i obiš'o sve kafančine u okolini Valjeva i trošio novac misleći da tamo niko ne zna za Boću. Zar nije bilo tako?

- Nisam, umrlog mi sata! - uzviknu berberin i spusti češljeve pored ogledala. Čovek u kožnoj jakni koji je razgovarao sa berberinom pokušavao je da skine kolomaz sa šaka perući ruke nad lavaboom.

- Nego, znadeš li što je Boća ljut na me? Prekjuče, ne'de popodne, iziđe on iz njegovoga dela i sede ovdena na šamlu. Huknu dva-tri puta umorno i reče mi, kako nije više mlad i ne more one stvari da čini sa ženskim svetom. A to je govorio o Elini. Veli, kako ju je samo onako milkio i ništa više, jer je onemoć'o. A ja otojič reknem Radoju Kopi: kako Boća ne more više ni da smoči. Radoje to razglasi po celome Tešnjaru, ete šta je bilo! Zato se Boća ljuti!

- Dobro more, to ti kažeš, al' ima ljudi koji drukčije vele. Uostalom, šta mene briga šta ti činiš sa tuđom radnjom. Sprema mene ti nisi loš, lepo me obrijaš i...

Taj razgovor, čije glasove pogađa, iako je ovde u mraku gde im ne vidi lica iza nekoliko santimetara debele lesonitne pregrade, izaziva kod njega splašnjavanje onoga straha, jer on shvata da: osim Svevišnjega, valjda, niko drugi ne može da bude na dva mesta odjednom, znači ona bela prilika je ipak tamo, na svome uobičajenom mestu kraj lavaboa, pored ogledala.

IZNENADA NESTADE ONOG RAZGOVORA i svakog šuma spolja, ma kako se on naprezao da dokuči tu, po njega iznenadnu pojavu, pojavu koja mu se već hiljadu puta ponavljala za potonjih nekoliko godina i koju je uvek doživljavao kao iznenadnu i sudbonosnu; nije mogao čulima ništa saznati i naslutiti do tišinu koja je uporno opstojavala tamo iza lesonita, pa mu se činilo da je postojala bezmerna, pružajući se daleko tamo preko reke i dalje, dalje, pričinjavalo mu se, do nebesa. Zbog nje, velike i ogromne tišine, nestalo je ljudi, a on, imao je osećaj, kao da je sred nekakvog mora, ili neke ravnice

- i u njega se momentalno usadi osećanje, zameni sva prethodna, i postade jedno-jedino, neprikosnoveno osećanje usamljenosti, koje se razli u njemu, predočavajući da je stalno na početku te vode, te ravnice, i mora i pustinje, i ogromne ploče kamene, bez obzira koliko želeo da ide napred; a ta tišina je i dalje vibrirala oko njega i u njegovim ušima se pretakala u nesnosno zujanje što je izazvalo kočenje tela u mrklini, dok se u njegovoj svesti porađala crna slutnja kao da je ispred nekakve trule brane koju samo što nije voda provalila i odnela ga kao slamku, kao lisku, - da bi se potom počelo u njemu gnezditi osećanje kao da hoda, onako sa štakom, kao slepac, polumrtvog tela, ivicom ambisa u koji će upasti neizbežno, jer će negde pogrešiti, u bangljavom koraku, u krivom osloncu štapa.

Želja da dođe do ljudi iskazivala se u nekoliko slabih pokreta što su ih činile noge kojima je hteo (više nego ikada) da udari u pregradu i da time označi sebe i svoje postojanje i da: izađe napolje. Ubedio je sebe da mu se puši, pa su mu stoga ruke bezuspešno pokušavale dohvatiti kutiju cigareta sa "nathazne" među gomilama veša, ali u tom klaćenju, micanju po tmini, ruke su izgledale utvarno kao prutevi, kao sasušene, tanke grane koje vijori vetar, te ruke kao da su vršile kretanje u odsustvu njegovog mozga koji je bio preokupiran željom da što jače udari nogama o lesonitnu pregradu, pa je Tamnik udarao i mislio: kako je udario obema, ali bilo je to slabo, jedva čujno dodirivanje lesonita, i ništa više, ništa - u što se on uverio kasnije kada je izgubio svaku nadu da će neko ući, kada je video da nema ljudi, dok je u njemu naviralo ono najstrašnije, ono što se zvalo životom koji je neumitno otekao, ostavivši mu jedan deo koji on treba da završava ovde u rupi, da ga vuče u obliku oduzete polovine tela - koje on ne tako retko naziva: pišljivim i gubavim; i to što je naviralo u njemu, vasceli dan je pokušao da odagna, da ne misli na njega, jer je to čumsko i morijino, teže od svake najteže boleščine, i evo, ta pomisao na život već ga je svalila u groznicu od koje mu se zenice šire i skupljaju, a ruke onako po mraku neodređeno se kreću od brade i usana preko zgužvanih ćebadi do nogu, i on, u nekoliko bezuspešnih navrata, pokušava da šakama čvrsto stegne nogavice i da tako podigne noge kojima bi tresnuo u taj zid koji stvara mrak oko njega i u duši mu, mrak u kome je on godinama zarobljen, kao prokletstvom osuđen u njemu da tamnuje: Ali, nije bilo rezultata, ni uspeha, sve je bilo varka, opsena, sve je ostalo samo pusta nada, grč i trzaj telom i, samo telo.

Zašto se smeje? zapitao se iznenada, osećao je taj smešak na usnama, što se stvorio bez kontrole u kori njegovog mozga, jer to je zbog blagonadežnog dečaka koji mu se kao neka davno viđena slika ponovo vraća ispred očiju; u svom očaju, ne vidi li on to radnju svoga oca, onu berbersku radnju kod "Granda", male kaveze sa štiglićima, svog dedu i jednu letnju večer kada mu skoro cela familija kroji budućnost, tražeći od njega da ode u neki Vršac i da tamo pokuša da završi nešto od škole. Naglo, prilika u mrklini vidi sebe u Slovačkoj, negde u zori svog života: U Brnu je, u jednom od hiljadu njegovih internata, i po ondašnjim internatskim balovima punim piva i okruglih, crvenih lica, tu mu jedna lepa, plava devojka po imenu Rozina Ponikver daje svoju sliku, a Tamnik sada, ovde u tami uzdiše, pitajući se: "Gde je sada ta Rozina, gde je?" To je trajalo kratko, ta pomisao na ženu stopila se sa stotinu ženskih lica, mirisa, tela, sa njima u hotelskim sobama, u kućama koje je nasledio kao jedini baštenik, koje je posle prodavao i rasipao svuda gde je stizao; odlazio je taj novac i na abortuse njegovih prijatelja koje čovek ima dok ima novaca, još je to ime Rozina lebdelo u njemu; držalo je njegovu prisutnost ono što se desilo Tamniku u Brnu, gde su ga uveli u knjige pod imenom: Boguslav Novak,^[1] o tom imenu dobijenom daleko od Valjeva pričaće danima, tu priču neće sprečiti ni rat, ni godine, ni beda u koju sve dublje i dublje pada, neće je sprečiti ni ono jezovito lomljenje kostiju.

Onda, iznenada misli o ovome sada: kako je mračno, vlažno, kako su cigarete daleko, kako treba da udari nogama u pregradu, a to ne može nikako da učini, potom mu se pričinjava da je neko ušao u radnju, traži pogledom štap i cipele, ali njih ne vidi. Nekako napipava lavor ispod kreveta, izvlači ga i pljuje u njega, pa opet, vrlo ubeđen, misli: kako će sada sigurno uspeti da udari snažno nogama, toliko daleko će se to čuti i biće u isto vreme znak da dođu i da ga izvuku odavde, a i strašna opomena za ljude.

I, od svega toga, samo nešto slično ropcu, šištavom, punom napora uzdahu što mu se odvaljivao iz grudi, neka ženska tela kao altajske ljubičice, arčenja u njihovom društvu, usamljenost kao u slepilu posle bankrotstva, rasprodavanje očevine, bezočnost bezijaka koji će ga u bedi okruživati, i samština, misli, prokleta samština, beleg pakleni ta brdaklija u čijoj kruni čuči đavo čiji plavi skuvani plod godinama pije, koji donosi zaborav i prividno blaženstvo, varka koju je sposoban samo đavo da sroči, od čega belokrvnost osvaja i suši se mozak, a sve to blagostanje i blagovanje u rakiji, posle trežnjenja postaje neslućeni pakao čija sila njega ponovo gura da ispija do besvesti. Jer, duboko je svestan, posle tog prokletog kostolomljivog dana, da je samo mali put, mala razlika između mirišljavih budoara provincijskih i velikovaroških, natopljenih mirisima i skupim pićima, putenošću senzualnih žena i nastranošću blagougodnom - do raspadanja po brlozima i bolnicama, do očaja i samotnog gneva; a ovo mesto gde je on sada - to je sredina, dobro izvagana sredina, vazdašnje mesto pakleno, Čistilište na Zemlji, vekovanje sa štapom koji treba pažljivo spuštati na tle i tako sačuvati ono malo nade što je ostalo sa polomljenim nogama u gaveljanju.

Dok razmišlja, očajava što ne može, nije kadar da udari snažno u pregradu, kroz mozak mu prolazi, provučeno kao vrelom žicom, pitanje: Toga dana kada je pao je li osetio, naslutio pravi oblik nesreće?; mada je bio svestan da od toga odgovora i ako ga bude našao neće imati ništa, možda će samo taj odgovor, bez obzira kakav bio, jedino pojačati truljenje u njemu i oko njega, jer je odavno u rugobi noći, u danima skotskim, jer je odavno unutra zver, a spolja sa štapom slepac; to mu neće biti spas od nakaženja, jer život koji ima, nosi kao krst, i gore od toga, ali je sebe pitao kao što je želeo da udari snažno, mnogo snažno; pobunio se protiv sopstvenog obogaljenja, protiv bolesti što mu je bivanje pretvorila ni u dan ni u noć, već u nekakav nerazdan, poludan, ispunjen morama i prikazama natopljenim rakijom, u nedane u kojima mora da bude vikalo ne bi li mu prišao čovek da ga podigne da ovde ne istruli i ne raspadne se sve oko njega kilometrima unaokolo, unaokolo do Gospoda boga, ako ga ima! Zar se sva ova beda skupila u ovakvim očajnim danima? - misli, koja li ga to vila paklenica drži u životu, čemu bi, i za koga? Ali je misao o danu nesreće uporno opstojavala u mozgu i pretvarala se u vrelog crva: Susreće li čovek, mislio je, neki znak pred svoju nesreću? Vidi li on u pogledima ljudi, u izgledu stvari, u ponašanju bilja i zverinja neki znak o svojoj nesreći? Zar je moguće da sve dolazi tako iznenada!? bez najave, a tako prokleto isplanirano! - razmišljao je i došao samo do toga po njega pogubnog dana: Koga je brijao toga dana, pitao se, ko mu je bio u radnji, šta je govorio na sat-dva pre nego što će noge da polomi?

U ovom položaju, tu na krevetu, u tom životarenju gde krade bogu dane, kao da mu se čini: Da ne zna ni godinu ni dan kada se to desilo. Pa se pita: Zbog čega mu se čini da se to nije dogodilo? Zbog čega? Noge mu bespomoćno vise, u to se ponovo po ko zna koji put uverava vukući šakom nogavice, one su pod izvesnim uglom u odnosu na njegovo telo, on ih drži i želi, ima ogromnu želju, da sa njima udari u tu prokletu lesonitnu pregradu, u taj tamni zid što mu deli svet, i oseća: Noge ga ne bole, iako udara, čini mu se besomučno, kao onoga dana kada su se lomile, kao onoga dana...

Kao da mu je samo to ostalo, pomislio je da ovo sanja: I misao, i nesreću, i onaj dan, i pokret oduzetog tela, i dušmane okolo, i to da mu se puši, i sve! Sve! I potopi ga ona tišina, ono More, ona Pustinja, oseti kako mu se umrtvljuje ona druga, gornja polovina tela, kako dolazi jednaka onoj drugoj bangljavoj i visećoj, kako sve oko njega trne. Trne.

NIKAKO NE MOŽE DA DOĐE SEBI: šta je to, kakvi su to zvukovi, šta je to što prodire ovde u tminu, što mu doseza do sluzavih zenica, modrih usana i ruku, što ulazi ovde u tamu među zaboravljenim stvarima kao i on što je?! Lepo vidi: topi se ona pregrada, nestaje, nema je, ni nje ni one višegodišnje tame i vlage i zidova sa prikazama, neka čudna siva svetlost kao vazduh s pramenastim ostatkom dima preovladava oko njega i on, lepo vidi sebe, kako izlazi na vrata svoje berbernice! kako može da hoda! vidi: neko sedi na stolici ispred ogledala, on mu ne vidi lice, jer mu je taj leđima okrenut, ubeđen je da taj hoće da se obrije, potom mu on prilazi, brije ga, pa ga podšišuje, ali još uvek ne može da mu vidi lice, da ga razazna u liku! spušta alat i sprema se da napusti radnju, mušterija koja sedi na stolici uzima malu, žutu metlicu i čisti vlasi kose s krila, on se mnogo čudi, jer: Ta mu je mušterija platila rad i dala pare za novine koje on treba da kupi jedan čas, i da ih donese da zajedno vide taj toliko interesantan naslov u novinama o kome mu je on toliko pričao dok mu je sređivao frizuru i brijao ga! A on još nije uspeo da mu vidi lik!! Čudi ga, interesuje ga (pomalo ga i plaši), pa misli: kome do đavola ide da kupi novine!? i shvata, bilo je to slično eksploziji nagloj i strašnoj, šta bi to trebalo da bude: To je onaj dan kada je polomio noge! On taj dan ponovo vidi!

Prolazi ga jeza, hladan znoj ga obliva: Oh, kada bi mogao da ga odloži! Bilo koliko samo da ga odloži! - misli i plaši se: neko će ući i svega ovoga će nestati! Osluškuje. Nikoga nema, dobro je, misli.

Sada je na vratima, onaj je ostao u radnji, smeje mu se, smeje se i on njemu, i kaže mu - kako odmah dolazi čim kupi novine. Njega (ovde u krevetu) čudi to što razgovara s čovekom, a nikako lice da mu vidi! ali je zadovoljan: Pred njegovim očima odvija se prošlost - vraća se! Ponovo će osetiti sve to, i videti taj prokleti dan, i ljude koji će se okupiti oko njega i koji će ga unositi posle njegovog padanja koje je preraslo u tihu smrt, negde na granici života, a ipak daleko od njega.

Gleda s praga radnje, jedan trenutak, po Tešnjaru. Samo je dan malo čudan: Ni svetao ni taman, a ni tmuran, čas je kišovit i pun blata, a čas je suv i ispunjen prašinom. To ga ne zabrinjava pred činjenicom da hoda, stoji na svojim nogama. Sasvim lepo sve oseća i vidi oko sebe; zgrade i malobrojne ljude, vreme koje je septembarsko, jesenje, kao da oseća: vazduh miriše na kišu. Pa korakne, vidi preko puta tursko zdanje gde je nekada bila "Klještavica", u kojoj je arčio i bančio (Bože, ima li kafana u koje nisam ulazio!? - misli), vidi skroz gore uz Tešnjar, "Kovačev Han", Đinovčevo zdanje i mali ćepenci, more ćepenaka iz kojih samo šumi, reka se ne vidi od tog prostora nabijenog ćerpičem, mestimično prošaranog velikim, crvenim, prepečenim engleskim ciglama koje su bleštale pri slabom suncu sa neomalterisanih magaza.

Zatim kreće u pravcu malog mosta na Kolubari koji se ne vidi od zgrada. I tamo, nekoliko koraka od svoje radnje, u senci male saračke radnje u njenim uskim vratima stoji čovek raširenih nogu s rukama na leđima i kožnim kačketom na glavi, iznad njega kao u trku zaustavljeni konj izrezan od pleha, sa naglašeno obojenim amovima; iznad konja je ispisana firma vlasnika, s konjskih sapi visi veliki snop bičeva i amova. Sve je to tako obično za njega i on ide dalje, nekako sa strane, na drugom trotoaru primećuje Simona Leptira, i nikoga drugog. Nikog.

Radostan je tamnik, jer je opet slobodan od zidova, vlage i mraka, i vidi sve koračajući, ne čudi ga što i dalje oseća krevet i da je u krevetu, niti što vidi drugog Boću, a ne čude ga ni ti mengeli koji su ga stegli preko grudi pa gubi dah, grč mu je stegao lice i izobličio kosti vilice usled čega su mu se oči zakrvavile.

Počinje da drhti, jer: Sada će se desiti ono najstrašnije, na njega će se spustiti ruka anateme. Sišao je sa trotoara, već je nekoliko koraka na kaldrmi krivoj i ispupčenoj.

Odjednom glas! neko ga viče, on se okreće: nikoga nema.

Ponovo kreće, i ponovo taj glas, opet nikoga, samo Leptir koji mu prilazi.

Koračaju zajedno. Onaj glas se ponavlja! jasno ga čuje, i okreće se, ne želi više da dokuči ko je to; ko ga viče, shvata da je ispred njegovih stopala visoka, kamena ivica trotoara na koji mora stati ako želi da dođe do mosta, ali šta je to tako strašno bilo u njemu!? šta ga je to nateralo da se okrene, kakva je to sila bila!? šta ga je teralo da se okrene i da dokuči tu vašku koja ga je zvala i zvala, da je vidi i da zapamti tu vašku - da je samo vidi!?

Biva svestan, sad ovde u krevetu, da posle te jake, nerazumne želje da se okrene, dolazi glavoloman i dušeloman čas: Noge su mu o nešto čvrsto zapele, kao da lebdi, nigde oslonca i: On pada! Sve ispod njegovog tela se provaljuje! Kao da vidi utrobu one ulice, petstogodišnje kaldrme, onu za tursko vreme napravljenu kanalizaciju punu gradske drobi! Kada je padao, kao da je propadao čitavu večnost. Sve one zgrade i dućani, ona dva čoveka i reka koju nije video - sve je to krenulo prema njemu, pokuljalo, zaljuljalo se, zgužvalo i sa njim krenulo duboko u zemlju.

Urlao je kao zver. Ljudi su ga natkrilili odozgo. Nije bilo ni neba ni zemlje. Postojao je samo mrak. Urlao je što ne može da hoda. Poneli su ga. Bilo je mnogo ljudi. Mnogo. A bilo je toliko kasno. Prokleto kasno.

Godina je bila hiljadu devetsto šezdeset peta.

Dvadeseti septembar.

Dan je bio siv, jesenji.

Setio se i godine i dana kada se to dogodilo, iako nije želeo, iako je osećao one iste bolove i sve ono. Sve. Postaje svestan, čuje sebe kako jeca i oseća kako mu glava i telo klonu nazad na krevet. Pomišlja kako je mogao udariti potiljkom o gvozdenu šipku iznad uzglavlja i kako bi smrt došla lepa i draga samo kada bi došla. I onoga dana, pomišlja, trebalo je da dođe, jer šta je to kod njega, ovaj donji deo tela, ovo mrdalo? šta je? Sve je to toliko smradno. Mnogo.

Smrt i želja za njom uvlačili su se u Mrakomornika polako i sigurno, kao zmija na leglo. Vazdašnja - ličila je na ženu staru stotinu godina, umnožavana svakim danom činila mu se željom odvajkada, a on samom sebi: ukleti bogalj napušten od života, zaboravljen od smrti, osuđen na tamno vekovanje, na najstrašnije iskušenje kome nikada neće biti kraja, toliko će iskušenje biti dugo da će mu on zaboraviti početak. Ta vavest o smrti natera ga da je prizove, da je procedi preko suvih, ispucalih usana, a u isto vreme želju da opet vidi jedno desetogodišnje dete u berbernici svoga oca - kako sluša priču jednog seljaka o nastanku najnovijeg gradskog groblja, u kome on sada priželjkuje jedno mesto metar duboko i metar široko, iskopano bez pratnje i opela, bez sanduka, samo na čet’ri točka; i nada se, time bi došao odmor, došao bi kao spasilac, kao Sin Božiji što je došao u Nazaret i, to bi bio kraj svemu: Očaju, Ranama, Drobljenju kapitala i Rasipanja, Bludu, Nezakonitim abortusima, Hohštaplerajima tuđim i njegovim, Kraj svemu. Svemu.

(Pa stoga nema želju da udari jako u pregradu, da nekoga prizove, da ustane i da izađe, već samo misli o Njoj. O Smrti.)

Taj seljak sa izgajtanjenim koporanom, što je pričao priču o nastanku groblja, po imenu Milorad, sin Jevrema Kuzmanovića! misli Mrakomornik o tome, seća se toga: jedan od poslednjih Kuzmanovića još u ono vreme davno, jedan od onih kome je pripadala "Kuzmanovača" to mesto, ta bašta sada njemu toliko draga u kojoj bi se njegove kosti odmorile, i duša, i telo, i odakle ga niko ne bi podigao.

Taj seljak pričao je njegovom ocu:

KAKO TA ZEMLjA BEJAŠE NEKOG POPA MARKA koji je službovao u Belom Potoku kod Beograda, bejaše mu očevina, a pop, kupujući kuće po Beogradu, zaduži se i pade u dug. Uprava fondova u Valjevu napravi licitaciju i tu beše prisutan stric Markov, Jevrem Kuzmanović, kmet opštine petničke. Na licu mesta komisija poče prodaju, a u neko doba, na konju oznojenom, stiže Marko i kad priđe komisiji stade je moliti: da i on prisustvuje njenom radu; uslišiše molbu popovu, mada su ga mogli i odbiti. A kad suma prodaje pade na trinaest hiljada, Marko obustavi dalju prodaju i reče: Da zemlju daje stricu i sinovima njegovim i neka doveka ostane svojina Kuzmanovića, jer bolje zemlje nije bilo u Kolubari, a da je tako blizu grada, i dade stricu tapiju, rekavši mu: Da sada on, Jevrem Kuzmanović, otplaćuje dalje dug. Pošto nije imao kuću u Kolubari, a kako mu Marko dade tapiju i zemlju pred svetom, on se odluči i primi na sebe otplatu sinovčevog duga i uze tu zemlju. Potom svi zajedno pođoše Jevremovoj kući. A kad biše blizu kuće, zarza konj pod Jevremom, sinovi i služinčad otvoriše kapije. U kući Jevrem okupi sve oko sebe i reče im: kako je mnogo moran, a oni ga upitahu: zbog čega? On, im odgovori: da je kupio od upokojenog brata imanje, od njegovog sinovca Marka. "Ne dam nikome", kaza tada Marko, "sam'o da bude Kuzmanovićevo."

I tada Jevremovi poteraše sve pokretno i rogato na pijacu valjevsku i sve što je moglo da se unovči, ove kako bi se moglo stupiti u otplatu, a Jevrem tada reče: "Stoku ću obnoviti, a zemlju ako upustim nikad je neću povratiti." Dug njegov beše u ratama na rokove.

I dođe godina četrnaesta - godina švapskog rata - dođe kao što čuma dolazi sa hiljadama smrti i nesreća. Razli se tifus svuda oko Drine i po celom Kolubarju, kao oganj pakleni. U Valjevu vladaše ruka dušmanska i kada ona vide kako iz starog građanskog groblja kiša ispira leševe tifusara i kako se gnoj tifusni cedi niz padine, naredi vapnarima da vapnom posiplju leševe da klica bolesti ne uzme maha.

(Tako je pričao onaj seljak, u svoje vreme. A on je posle, kod kuće i u radnji, danima pitao oca "Šta je to vapno?" Otac mu je govorio, seća se dobro toga iako je mnoge stvari iz prošlosti zaboravio, iako je sve ono što je prošlo bilo slično prolascima i samo pomalo ličilo na pravi život, a ono padanje na smrt - priziva i traži tu Kuzmanovića volopašinu, jer se seća dobro te priče, a seća se jer priželjkuje smrt, traži tu volopašinu gde su Jevremovi bili i stočari i ratari i žeteoci, traži mesto pod svojim crnim suncem koje će biti mnogo, mnogo lepše od ovoga tu što ga okružuje, ovog mračnog nepela, seća se da mu je otac odgovorio:

"Vapno je kreč, ali prestani na to da misliš, mali si." I, sada uzdiše, u nekakvoj je telesnoj vatri, i pita se: Šta je to "mali si"? šta to znači? šta znači i čemu to na isteku?)

Ali ne pomože: ispuni se groblje mrtvima. Onda dušmanska ruka uze najlepšu njivu u okolini Valjeva, i prvi upokojeni beše žena Pavla Vidića, trgovca iz Gradca, neka Vida. Jevrem je ćutao i rekao svojima samo jednom: "Zemlja se poslednja daje, al' pre glave."
I tako dođe kraj ratu.

I Jevrem dođe u sud da tamo traži svoju zemlju da mu se vrati, a oni mu odgovoriše: "Koji je to čovek jači od groblja, od večne kuće?" Vrati se Jevrem kući i zaćuta od svakoga do smrti. Samo su ga retko mogli čuti čobani obešenjaci kako sa govedima razgovara. Sinovi Jevremovi htedoše pošto-poto svoju zemlju, obnoć je zaoravahu, a žandarmi je s gradskima obdan zaravne i postave stražu. Onda Jevremovi podignu puške na stražu - i stvar padne na sud. Ništa ne dobiše, a advokati-pauci pare pokupiše.

Tako utihnuše imovinom moćni Kuzmanovići. A onda godine dvadeset prve umre Jevrem, precrče za tom zemljom. Pšenica u njivi "Trsci", nevlatala, a došla kao "dunavo" i sve njegove njive nabujaše ali bez roda: kukuruz dođe u klipu kao prst čovečiji, a u svili pola metra. Tako rodiše ta njiva. Četrnaeste je vojska kroz nju prolazila, brala i gazila, a posle nje ukućani napuniše tri čardaka i jedva je obraše. Govorahu ljudi, kad videše velike njive neplodnice: Da je Jevrem postao vremenjak, da je nemušt jezik znao bilja i zverinja. Hladno telo Jevremovo nađe ono što za života nije mogao da dobije: jednu pokopanu raku na svojoj zemlji, za svoje telo.

Čudilo ga je, spopadala ga je neka jeza, cele priče o groblju se setio! zatim postade svestan da mu je neka sila, nešto što je moralo ličiti na silu, jer on to svesno nije hteo, sve vreme držala kao klještima kapke spuštene i slepljene za oči. On je otvarao oči! Otvarao! Činilo mu se da to radi godinama! A kada ih je otvorio, video je da se opet oko njega promenilo:

PONOVO NEMA ZIDOVA I PREGRADE, može lepo da vidi svoju radnju! Kako se samo iznenadio!: Ona mušterija još sedi na stolici i malom, žutom metlicom čisti vlasi kose iz krila i smeje mu se, taj što mu je okrenut leđima i kome lice ne vidi! smeje mu se, a smeh nekako čudan kao nestvaran, kao iz neke jame duboko ispod zemlje! nikada u životu nije čuo takav smeh! "Ko si!? Ejjj! Čuješ li!?", viče, i oseća da mu iz tela pljušti hladan znoj.

ONAJ u stolici polako, polako se okreće i ustaje: Videvši mu lice i ruke i telo - počinje da se grči, a utroba se zakomeša i krenu prema mozgu, potom se i ona zgrči, i on, tražeći daha, poče se sklupčavati, i kriti oči da ne vidi i samo da ne vidi onoga što se okrenuo i koji ga gleda: Jer tome su dve velike izrasline u vrhu čela kao najkrupniji pročeoci i grudi su mu gole i rutave, sa dlakom kao runo, crnim i gustim runom. Oči ima velike i crvene kao užareno ugljevlje, obe su mu ruke drvene, nema prstiju niti šaka, ruke mu se završavaju čvorovima, ima jednu nogu drvenu, hoda prema njemu i lupka tom drvenom nogom. Brkovi su mu ogromni i žutosvetli kao kukuruzna svila. Da li se to njemu čini: kao da tom čudu nekakve lente vise oko vrata?! I, više ništa ne vidi, ne oseća - strah je sve u njemu zakočio. Samo ječi, nema snage nikoga da viče, oseća nepreglednu usamljenost i onu spodobu koja mu govori:

"Čuj me Boća, ja sam Jevrem Kuzmanović iz sela Žabara. Bio sam gazda i domaćin, al' me sudije, advokati i vreme uništiše. Kućio sam. Ne volim rasipnike, one što su i dan i noć na pasijačama, one što babovinu staviše na ženski pupak. Treb'o si biti sav drven i u nogama i u rukama, al' se ja ražalih jer počesto pominješ u mislima moju sudbu. Nećeš jošte. Nećeš. Molićeš ti one u opštini, one što su bili poslednji, za koje si plaćao škole i gala-ručkove, molićeš ti te opštinare da ti preko opštine nabave kolica, ona s tri žičana točka, jer više ni sa štapom ni sa štakom nećeš moći ići. Molićeš. A kad dobiješ ta kolica bićeš srećan, opštinarima ćeš stope ljubiti. A o onom danu kad si pao - da ti reknem: Srljao si ti prema toj nesreći, prema tom tvom zlom danu četrdeset osam godina, srljao si ko neuškopljen bik. Onoga dana mene si brij'o i podšišiv'o. Loše si me obrij'o. Ja sam te posl'o da mi kupiš novine, samo nisam bio ovakav kakvog me sad vidiš.

Desiće ti se sve ovako kako sam ti rek'o. Desiće se. Videće to svi i ti. Naročito ti. Videćeš..."

3. Boća ustaje

KAO DA JE NEKO ODVALIO DEO LESONITA, tako je puklo, on i pored tog šuma, odvaljivanja, udarca, nije osetio da neko ulazi ovde kod njega u mrak. Bio je duboko uvučen ispod ćebadi, i u groznici, kao da je hladna voda izvirala iz njegovog tela, samo je ječao i to ječanje na momente je prerastalo u hropac koji bi se šištavo, krkljajuće zaglavljivao u njegovim grudima.

Prilika koja je ušla otvorivši pregradu kao preko rajbera, kao da ga nije pomerila već onako snažno povukla k sebi, stajala je jedan trenutak zbunjeno, ili je samo tako izgledalo da je zbunjena, obasipao ju je mrak tu gde je stajala iako je bila na samom ulazu. Mrak i zapara ustajalog vazduha zatvorene prostorije zasuli su je i ona nije trebalo ni da uđe, ni da pruži korak, a taj vazduh, ta isparenja kovitlali su se oko te prilike na ulazu kojoj se podigao pramen kose na temenu, valjda usled lakog strujanja vazduha, pa je stoga crna, tamna kao i taj vazduh unutra, vretenasta prilika šakom jedne ruke stalno poravnjavala taj uzdignuti pramen kose na glavi, posmatrajući onog čoveka u krevetu, onu gomilu zgužvane, ispreturane ćebadi ne videći ništa osim dva uda koja su se sporo micala ispod ćebadi, kao da su se ispiljivala tako su izgledala, i čula je ta prilika nešto slično ljudskom glasu što je dopirao ispod gomile tkanina, čula je, pa je rekla:

- Došao sam da se podšišam, ali nema ti u radnji nikog - reče i ne pomeri se, sa šakom i dalje na svojoj glavi.

Tek posle tih reči Mrakomornik je osetio prisustvo živog stvora u svojoj sobi-rupi, pa se iznenađujuće lako uspravljao, izvlačio ispod ćebadi, ali još uvek nesposoban da govori, on je šakama prelazio preko usana i očiju, želeći da prepozna priliku, da se uveri: da pred njim nije više ono ČUDO, onaj ĐAVO od malopre, dugo i uporno je očima užarenim gledao na ulaz, a potom je progovorio:

- Ko je to!? - Ona mu prilika nešto odgovori, on opet ništa nije razumeo, pa je vikao:

- Ko!? Ko!?

- Ja sam, Lazar!

- Ahh, Lazare, sinko, ti li si.

- Ja sam. Nema ti nikog u radnji?

- Nema. Ona bitanga vodi ljubav. Radnju je ostavio pustu. Je l' petak danas, pada li kiša?

- Nedelja je i pada kiša.

- Jaaa, može li se izići, nije valjda klizavo?

- Možeš. Kiša je jesenja, sipi samo. - Lazar prilazi Boći, ispravlja mu noge u krevetu, zatim ih polako okreće na rub kreveta prema patosu, telo mu je pri tome u senci i lice mu se ne vidi, a Boća mu umorno spušta ruku na rame, onda je iznenada, naglo vraća u krilo i uzdiše.

- Moraš mi dodati štap, eno ga tamo kod vrata.

- Gde je?

- Eno ga kod vrata, iza tvojih leća. Tako. A sad stani ovde, ne tu, ovde, sa strane. Kad ustanem, prvo ja pođem, dobro je, dobro.

- Ali ne mogu! Staću u ove šerpe!

- Pomeri ih.

- Gde?

- Gurni ih pod krevet. E, tako.

- Da li ćeš moći? Drži se dobro za moje rame.

- Nešto sam ti onemoć'o. Gladan sam. Trebalo bi nešto da pojedem. Nema Jarcana da ga pošaljem do Džambasa da mi donese nešto od jela. 'Ladno mi je.

-Ejj! pa tebi izgleda nije dobro? Znojiš se. Šta ti je? Jel' ti loše?

- Nije. Padoh u neki đavolski san. Dobro mi je sad. Nisam obuo cipele. Sešću.

- Sačekaj, ja ću ti ih izvaditi ispod kreveta, ne možeš ti da ih dohvatiš. Evo ih. Samo ih nazuj, ne ideš na paradu. Tako. Prvo štap proturi kroz vrata, pa onda ti. Dobro je. Tamo kod Ane pitaju za tebe što te nema celi dan?

- Ehh, nemaju na čiji račun da piju, barabe, pa za mene pitaju. - Kada su ušli u radni deo berbernice tela su im izgledala kao slepljena, kao kod sijamskih blizanaca i nisu se mogli razaznati u velikim, prljavim ogledalima. Razlika je postojala jedino u tome što je jedno telo hripalo, što mu je vilica drhturila, a lice crveno kao krv, na kome se nalazila ta drhtava vilica, gledalo je očima velikim kroz sivkasto okno zamirući dan, posmatralo ga je i bilo malčice podignuto uvis, kao da će jedino što treba da vidi - videti po vrhovima krovova, neravnim i ćeramidnim i tamnim, čiji su se obrisi gubili u tmastom nebu, pa su se jedino mogli naslućivati kao seni, pa je prilika, koja je hripala, šištala, uzdisala, i koja se oslanjala na rame druge do nje prilike, - te senke krovova uočavala i mislila: kako čovek nestaje kao sen, i brže, mnogo brže, pa je dalje mislila: kao da je to juče bilo kada je sišla na glavnoj železničkoj stanici u Brnu, kao da je juče bilo, ali ništa se tu više ne može, ništa; pa se iznenada ukočila, tako da ju je ona druga prilika do nje pogledala sa čuđenjem u očima, ne shvatajući da je to, Boća, čuo tihe, vrlo slabe šumove tranzistora što je ostavljen uključen ko zna otkad na novinama, iza bledo prljavih vitraža razapetih na izlogu sa unutrašnje strane, niti je mogla shvatiti: kakav je bes i koliki obuzeo priliku sa štapom crnim i lakiranim, čija se boja stapala sa olajisanim patosom radnje, i koji se ukoso spuštao pored nesigurnih i slabašnih koraka, pored nogu koje koračaju kao noge umornog skijaša, podižući se i spuštajući se kao da su im na stopalama skije od olova koje su, te noge, vukle kilometrima uz neki planinski greben, - pa je od svega toga ponešto shvatila, ta prilika do Boće - kada se savio čudovišni skijaš, taj konačno i neumitno krkljivi starac, preko jastučeta na stolici i drhtavim prstima okrenuo dugme na tranzistoru i, zavladala je tišina. Spolja su dopirali šumovi vozila, i dok u prostoriji vladaju ti šumovi spolja, što su se procedili kroz vrata, i tiha oscilacija tek isključenog tranzistora, ona prilika koja pridržava Boću, uočava: kako se on ispravlja u naporu, glave izbačene unapred, i senke umirućeg dana što se probijaju spolja i padaju po tom licu koje tamni, po tom telu koje šišti i koje kao da prikuplja snagu na dva koraka od izlaznih vrata.

Lice Mrakomornikovo počinje da se grči, da se skuplja kao da se on nalazi pred nekim presudnim, ogromnim iskušenjem od koga mu zavisi život, a to se sve ogleda u onim naporima, čitavom nizu napora da se učini korak, dobar i siguran, korak koji mnogo više znači od bilo kakvog zadovoljstva, od bilo kakve sreće; i svi ti pokreti, napori stapaju se sa svetlošću umirućeg dana i sa nečim prigušenim što izvire iz grudi starca koga ta prilika pridržava, i koja čuje tu kraj samog uva: "Dakle, bitanga je nasred Tešnjara, vodi ljubav, a radnja napuštena. Otpustiću ga ja. Neće on dugo gledati 'taj film'. Videće on ko je Boća berberin." Pa je prilika do njega, posle tih reči, mogla sasvim jasno primetiti kako se crni, lakirani štap vraća pored njegovih nogu i time gubi sjaj, tamni mu i glatka drška koju drži Boćina ruka, a vitraža ostaje malo pomerena u stranu, tek toliko da on može videti: beli mantil na zdepastom telu, iz koga štrče noge i ruke u čudno-smešnom pokretu, i jednu žensku osobu koja se smeje i gleda u njih iz daljine kroz staklo berbernice.

- Krenimo - reče Lazar.

- 'Ajdemo. Samo polako. - Iako je bio svestan ovoga što je rekao, kao da se sve ovo za njega odigravalo u nekom davno dogođenom vremenu koje ga lišava sećanja na sve što je prošlo, Lazar mu bi toliko dalek, prisutan samo svojim dodirom, dahom, oko njega poče sve da leluja, pa je stezao Lazarevo rame, a Lazar je govorio: "Polako! Polako!" On je disao duboko, dok mu se pred očima mutilo, još malo, Jevreme Kuzmanoviću, u tvojoj ću biti zemlji, mislio je, mucao je, jer ga je Lazar pitao: "Šta to kažeš, Boća?" A pred Boćinim očima igraju slova dnevne štampe koja je ležala bačena u izlogu berbernice, igraju ta slova vremena sadašnjeg u kome se sve ovo dešava, ovo kretanje, bauljanje, ovo naziranje sive ulice, i ova slabost koja prelazi iz donjeg dela tela i udara gore u grudi, u grlo, u glavu koja klone, pa se on sve više oslanja na Lazara, štap mu je prebačen preko ruke i klati se, a na licu mu je otužan izraz.

- Moramo pažljivo, tebi kao da nije dobro, drhtiš ?

- Dobro mi je, samo malo noge, pa ne mogu da koraknem.

- Polako ćemo - kaza Lazar.

- Ja ću zatvoriti vrata.

- Nećeš moći.

- Moći ću. Samo ti stani blizu mene da se ja oslonim.

- Pazi! Vidiš li da je mokar prag.

- Sto puta moram ključ da okrenem! Takooo! Dobro je.

- Nigde nikog, samo tvoj Mića i ona ženska.

- Nema čoveka, nisu oni ljudi.

- Šta je, posvađ'o si se s njim?

- 'Ladno mi je.

- Jesi li se posvađ'o, pa kad ćeš naći novog radnika?

- Pogledaj-der da li su vrata zatvorena?

- Jesu. Mića valjda ima ključ?

- Sad treba da prećemo ulicu, preko ove kaldrme - kaže mu Boća šapatom, pa štapom ispituje tlo ispred svojih nogu tražeći oslonac između dva kamena za njegov gumirani vrh. Izgledalo je, tako se ocrtavalo na Boćinom licu, kao da ne gleda očima već štapom. Pruža korak, naglo se zakašljava, crveni u licu, oslanja se, isuviše se oslanja na Lazara.

TA DVA TELA, od kojih - prvo, sa nogama što se sporo kreću i liče na vertikalne lukove, i izbačeno unapred i oslanjajući se na štap, i ono drugo, manje telo, koje se ne vidi i koje kao da je sraslo za ono telo i štap, tako da su ta dva tela, tako zajedno, na samoj ivici trotoara - bila slična, ličila na te zgrade okolo; malim i velikim zgradama koje su se pripile jedna uz drugu, od kojih su veće bile svojim gornjim delom i katovima izbačene unapred, podsećajući tako na grudi žena-rodilja, velike i razlivene. Sve to, sav taj izgled i položaj zgrada izazivao je utisak stešnjenosti i kao da je lebdela pretnja u vazduhu: da će se usled stešnjenosti sav ovaj kompleks zgrada srušiti. Jedan drugom su pokazivali glavama i pogledima na zelenkasta vrata na koja su nameravali da uđu; govorili su o tome, o svome cilju, ali nisu čuli jedan drugog, nisu se razumeli, jer je nailazio teretnjak sa velikom ceradom čiji se gvozdeni kostur tresao i koji je škripao, a mašina vozila je urlala i ceo onaj prostor star nekoliko stotina godina, one niske, prljave kuće, sa staklima na kojima se lomila senka kamiona i sav sjaj sutonski, sve to treslo se i kao da se rušilo, a oni su jedan drugome govorili, stojeći na samoj ivici pločnika, tako da su im vene poskakale po vratovima, a lica crvenela, žarila se, oči izlazile iz duplji, - ali ništa nije vredelo, jer je kamion urlao i tresao sve oko sebe.

Potom je kamion nestao zajedno sa bukom. Zavladala je tišina. Padao je mrak. Bilo je ono doba dana kad suton prelazi u mrak. Nije bilo prolaznika i bila je tišina. Tišina. Njih dvojica išli su polako preko ulice, veći oslonjen na manjeg, sa štapom u rukama kojim je tražio oslonac po klizavoj kaldrmi. Kao večnost je trajalo to njegovo hodanje, poštapanje po mokrom tlu, onda je podigao oči kada su prešli na drugu stranu i video smešak u Lazarevim očima, usled kojega nešto navre u njemu: kao neko pitanje koje bi rešilo tajnu bivanja, koje bi trebalo rastumačiti i objasniti, ali koje ne može da se reši dok se ne sazna: šta je sa nekim davnim, davnim Boćom, Boguslavom, sa nekim čovekom koga su u svoje vreme nazivali Holivud, koji je bio grom-gromova lom-lomova, i koji je jednostavno smatrao, nekada davno, da je srećan. Pa onda pomisli: Kako ga uvodi jedno dete unutra, zna li ono šta ga čeka? Zna li to dete nešto o čovekovom kraju, ono dete što ga je ostavilo na ulazu zelenih vrata i otišlo negde u mrak niz pločnik? On sada polako ulazi isturajući prvo štap i vidi ista lica, i misli: "I opet ponovo, kao svih ovih potonjih dana i ovih potonjih godina. Dokle ovako? Dokle?"

Obavija ga oštar duvanski dim. Zatim, to poče polako da se rasplinjava. On vide: tri čoveka kako mu se smeše i nešto mu pričaju. Nije čuo šta su mu rekli. Činilo mu se - da se to njemu smeše tri kostura.

Zaveštanje

Nebo je bilo suro. Činilo se: danima neće prestajati da curi voda iz njega, ako samo počne; kao da je imalo svoj vodenjak koji samo što nije prsnuo.

Do neomalterisane kuće, na bregu pored Gradca, sa stazom u blatu koja je vodila od puta tucanika do ulaznih vrata, probijala se gradska svetlost iz doline, čkiljeći i zejtinjavo se rasprskavajući po obližnjim bregovima. Jaka svetlost sijalice dopirala je iz jedne prostorije i kroz prozor padala u blato. Unutra, u dimu, kartala su se tri čoveka. Krupna žena sanjivih očiju i jedno musavo dete posmatrali su ih ravnodušno i pospano, dok je muzika sa radija treštala. Čovek sede kose podiže kartu iznad čela, pa pošto je baci na sto, reče tiho, kao za sebe: "Ova zima biće sedlasta." Neko od one dvojice opsova, ali ne zbog starčevih reči, već, najverovatnije, zbog igre koju je gubio. Tako su se kartali sve od podneva, a da im to nije bilo dosadno, niti ih zamaralo.

Ali, iznenada, oni - svi tamo s druge strane zidova njegove sobe, iako su govorili, a muzika treštala, iako se pila rakija i svaki čas radio puštao sve jače i jače - sasvim su jasno čuli taj tresak, škripu kreveta i uzvik očaja, koji je isto tako mogao biti i samrtni ropac, mislili su oni, jer su znali šta s njime biva u poslednje vreme, njegovo zadnje vreme, pa su pohrlili u hodnik, pred vrata, pokušali da uđu - pa videvši, pre osetivši odebljalim, od pića drhtavim prstima, da su vrata zaključana: stadoše lupati nogama i rukama, dok se ponad njihovih glava lelujao tanak pramen prašine i oguljene farbe.

Vrata se nisu otvarala.

Stadoše ga zvati po imenu, tepati mu, ali sem nekih neodređenih šumova, koji kao da su u isto vreme bili uzdasi, hropac, premetanje tela po perini i krevetnini, ili pak škrgut zuba - ništa drugo ne čuše. Uporno su ponavljali njegovo ime moleći ga da im otvori. Nabrajali su mu njegove bolesti; bolnu mu jetru, crnu džigericu i srce kucavicu životnu, i bolnu mu glavu, u poslednje mu vreme i prebolnu, natrule bubrege od zatvora i šećeruša, od razvodnjenih brdaklija. Pominjali su mu sva mesta gde je lokao i gde je bolesti možda ispio, izmešane sumnjivim travama na još sumnjivijim mestima, jer je pio toliko da su mislili da i špirt pije. On je ćutao; glas se nije čuo, a kamoli odgovor. Pa stoga oni napraviše tajac, kao mali predah, činilo se da strah ulazi u njih kao provala oblaka iz crnih nebesa i, kao da su mu sve ovo ispričali sebe radi, da se ohrabre i da mu stave do znanja da je na neki način njihov, da oni znaju šta se to sa njime dešava.

Ali, oduži se taj tajac i strah zasvetle u njihovim očima, pa se pogledaše između sebe, a senka bratovljeve smrti prelete im preko lica: da li je mrtav? pitali su se između sebe pogledima, da li je? Tek sada, oni nisu znali šta se to s njime dešava pa se u njihovim usijanim mozgovima začela misao - da možda to nije on, već neko zvere, il' neko odavno mrtav iz tolike im brojne familije, zaboravljen posle četresnice i daće, kao poslednjeg duga živih prema mrtvima, neko od onih mnogobrojnih koji su kao krajputaši rasejavani od Kolubare sve do Drine - pa su se međusobno gledali izbekeljeno, kao da se pitaju: kakvo bi to čudo moglo biti, ako to nije on - Tojin?

Potom, neko od njih ugasi radio.

Tišina koja iznenada zavlada posle onog silnog bučanja, ispade nekako strašna, potmula. Njih četvoro, tri muškarca i jedna žena, prestadoše za trenutak da dišu kada se ponovo, ovoga puta sasvim jasno, začulo ječanje s druge strane vrata. Onda onaj najviši i najsuvlji, bolesno žut u licu, s kožom ili flasterom (nikad se nije znalo zašto ih menja: to parče kože i flaster, činilo se da on u tom menjanju polaže nadu, želju da povrati izgubljeni vid), i jednim okom buljavim, iskolačenim, sa izguljenom, kožnom šoferskom bluzom na sebi, kaza:

- Provaljiv'o mi je vrata u pijanstvu i pretio! Da vidim šta mu je!? Sad ću ja njegova da provalim!

- Brat ti je. Možda imaš ključ? - kaza žena, tankog, ušiljenog nosa na debelom, lepinjastom licu, sitnih, žmirkavih očiju kao u ptice, ogromnog stomaka i nogu debelih kao stupe.

- Nemam ključa.

- Obrade, brat ti je! Otvaraj kako znadeš! Sigurno umire! - kaza čovek pepeljastog lica i bele kose.

- Milune, daj-der sekiru!

- Ponova će urlati, k'o i uvek kad uiđemo kod njega! Isteraće nas na ulicu! Znadeš i sam, ima parabelu!

- Daj sekiru!

- Boljen da je majka rodila kamen da se krmača češe o njega, nego sinove koji jedan drugom žele smrt, i koji se jedan drugog plaše! Poslednje je vreme! Gospode, vidiš li to?

- Umukni, Bogomoljac! Umukni! - reče onaj što je tražio sekiru. Pa kada mu je dao sekiru, onaj što se zvao Milun - mali, suv, s brkovima i kačketom - stalno je ponavljao: "'De ću s decom, sade u decembru?" dok su svi ćuteći posmatrali sekiru i bravu, kao jedino rešenje da se dođe do njega, unutra. A kada je jednooki zamahnuo ušicom sekire, žena je procedila kroz krnjave zube: "Trebalo bi po lekara." Niko nije odgovorio, kao da je niko nije čuo.

Razlegao se tresak. Istog trenutka svi su ušli u prostoriju iz koje su malopre izišli. Samo je jednooki udarao i udarao, a brava na sivkastim vratima nije popuštala, kao da je bila omađijana, zaključana sa sedam zlatnih ključeva, zabravljena od nečastivog.

Stade. Potraži ih pogledom, pa ne videvši ih, viknu:

- Milica! O, Milica! Daj-der flašu! - Prvo se čulo teško, naporno disanje, pa se pojavi raščešljana kosa ispod marame i ušiljeni nos na širokom licu, pa ruka s flašom rakije.

- Pio si vasceli dan - reče mu. On je natezao flašu, jabučica u grkljanu šetala je gore-dole, brisao je bradu i usta rukavom kožne bluze, i mrmljao: "Ne more", i tiho psovao hleb i so, i podigavši sekiru a nastavio da udara, a žena je opet procedila: "Trebalo bi po lekara", dok je on udarao u vrata, sada već sečivom sekire, ona su primetno popuštala i prvo što se ukazalo u tom otvoru, uskom procepu, bila je tanka pruga tame. Onda je on spustio sekiru kraj dovratka, pored svojih nogu i gurnuo vrata koja se polako i škripavo otvoriše.

Prvo što je ugledao bilo je: ni tama ni svetlost, tu u njegovoj sobi, kroz stakla na prozorima oblepljenim hartijom, na mnogim mestima iscepanom, iskidana svetlost decembarskog dana uvlačila se unutra; kao guba obavijala stvari, pohabani sto i stolice, jednu peć, korpu ispod prozora sa gomilom veša u njoj, jedan beli, gvozdeni krevet sa plehanim stranama na kojima su se videli rumeni labudovi krila raširenih, ptice nebeske, ptice anđeoske koje su jahali deca-anđeli - i njega na krevetu što je najpre podsećao na gomilu, brdo obučenog mesa koje jedva diše, čija je glava, noge i ruke zajedno, u čudnom, zastrašujućem spletu, koji podseća na splet zmijurina u parenju, s tim, što je sad sve ovo s njim najpre podsećalo na blisku mu smrt, propast. Tako da je jednooki - koji ga je posmatrao i osluškivao njegovo jedva primetno disanje - stojeći na sredini sobe, ne smevši, valjda, da mu priđe bliže, pomislio: smrt li se to useljava u njega? Seti se, da bi to samo rekao naglas Aca Bogomoljac, njegov i onoga tamo, na krevetu, brat najstariji, pa odusta, barem u prvo vreme, da mu priđe bliže i da mu bilo šta glasno kaže.

Samo je mislio: kako onaj, tamo na krevetu, liči na aždahu na umoru, i kako on mora što pre saznati nešto od njega pre nego što mu duša ode u ono samotno, sivo i pločasto decembarsko nebo, pa je koraknuo, jednom pa još jednom, i mal'ne da je bio nad njim i krevetom, i tada; mogao mu je videti sasvim lepo celu glavu sa ulepljenom, znojavom kosom, i lice modro kao čivit, oči iskolačene, u kojima su beonjače bile jasne u svojoj belini, da mu se činilo, njemu jednookom - da su oči njegovog brata na samrti bele, pa je pomislio: ne stideći se, ne bojeći se smrti, niti griže savesti: Bolje jedno oko u glavi, nego obadva u ropcu, na samrti.

Iznenada, kao da je razumeo njegovu misao, kao da ga je jasno video, onako kako vidi zdrav čovek, pokušavao je nešto da mu kaže, glavom mu dajući znak da još bliže priđe, našto se jednooki vrlo hitro nadvio nad njim dok mu je na licu blistala nada da će nešto važno, toliko važno čuti. Ali, bolesnik je samo zaroptao, prostenjao, ostale su jedino usne u nemom micanju, nemom i bezglasnom. Čovek u kožnoj bluzi izdiže se iznad umirućeg, i reče, a da ni sam nije znao zašto je baš to rekao: "Tojin, brate!" Odgovora nije bilo, onaj na krevetu je i dalje potmulo i teško disao.

Bio je toliko blizu kreveta da je jednim okom sasvim jasno mogao videti gde je trup, a gde krajevi ćebadi obavijeni oko njega u stotinu prevoja, gde prljava jastučnica pod njegovom glavom, - sada je jasno uočavao da se ti anđeli, jašući ptice, njemu smeju - činilo mu se da se oni pre njemu smeju nego njegovom bratu, kao da ga opominju, mislio je on, na kraj, dok je, istovremeno s tim osećanjem, bujala u njemu strvoderska namera, želja - da još nešto vidi toliko važno, toliko važno. I onda, u oku mu je blesnula bela površina hartije što je ležala na stolici pored samrtnikovog kreveta, a kada je pošao rukom prema njoj, video je debeli, tesarski plajvaz. Stajao je zbunjen, pre bi se reklo - iznenadno srećan, jer je znao šta to znači: na hartiji je bilo nešto napisano.

- Ima l' išta zapisano? Ima l'? Ako ima, dobro je što oni ne ulaze. Ako nema, onda je boljem da uiđu - mislio je jednooki, dok je polako podizao hartiju i sricao u sebi reči napisane prstima onemoćalim - jer je ovdena svet sklon pričama, čak i moja rođena braća - nastavio je u sebi da misli, još nesvestan značenja reči koje sriče u sebi - strašnim pričama: al' nek' ide sve do đavola, ostavio sam sekiru ukraj vrata, to niko ne more poreći, jedino mogu da kažu: da smo se često svađali i tukli sve zbog NjE, gnojnice kolubarske i njezina raspiskavanja od strane njegove, eve ga 'de sade umire, onako da je svetiteljka, sunčarica, ko da je varovana od Todora i Perke (njihov otac i njihova mater), koji su odavna u njojzi, na severnoj strani, pokraj džade užičke, pa se ne da tako olako, 'oće da ostane u Božovića, a njega da nema, i eve de se to ispunjava. Umire.

Čuje, koraci na vratima, u sobi; dok čuje kako ulaze iza njegovih leća, u prekidima, njegova braća, i snaja mu, prema kojoj se ponaša kao prema svojoj rođenoj ženi koju je nekada imao i koja je umrla od bolesti? gladi? batina? - to se nikada neće saznati; a on, jednooki, gori je prema snaji nego što bi neko bio prema sluškinji, pa se i sada njegov jednooki pogled najduže zadržao na debeloj ženi. Ipak, pre nego što ih je sve pogledao, uspeo je pročitati, a bes je navirao u njemu, ono jedno oko nabubrelo mu je, buknulo, zakrvarilo i užarilo se; jer je na hartiji pisalo, to ga je pogodilo, to je izazvalo bes u njemu, a glasilo je: " ...Sve moje ostavljam Pustinji neka preda Aca".

I, već su mu bili nad vratom, osećao je njihov vreli dah kao u zveri, i njihove poglede u kojima je video, iako ih više nije ii pogledao onim jednim okom, zemlju, ne kao kraj svega pa i njih samih, već kao nešto drugo, kao nešto drugo, pa je bacio hartiju tamo odakle ju je i podigao, misleći, jednako razmišljajući: i ete, ko bi se nado? da je bio zlatan, najzlatniji, a ne onakav kakav je bio - poslednji, pijandura, ništa - isto bi uradio, ujedinio bi se s bogom, đavolom, il' jednim Acom Bogomoljcem, sve protiv čoveka: s čime sad da hranim moju paščad, a lep komad. Lep. - Ali, uspravljajući se, njima ništa drugo nije rekao, do:

- On umire.

- Jer nešta ostavio u amanet? - upita čovek pepeljastog lica, s nadimkom Bogomoljac.

- Umire - ponovo jednooki.

- Neće. Neće. Tri puta je od jesenas ustaj'o.

- Umukni, Aco, i daj sveću!

- Šta će njemu voštanica, on je bio čovek brez boga?

- Zaveži, Aco, Milune, daj-der sveću! A debela žena, lica lepinjastog, nije više ponavljala: trebalo bi po lekara, već je brundala mucavo i jecavo: "O, dešo, dešo!" što je, verovatno, bio uvod u lelek za deverom, u sate kukanja koje sigurno dovode ovi treni decembarskog dana koji se topi pored reke, u korovu i glibu, pokraj starog gračanskog groblja. O ženinu suknju oteglo se musavo dete od sedam godina, kao crevo, u njegovim se očima ogledalo iznenađenje, jer tek koliko juče: stric je samo teško disao, držao ga za ruku, vodao ga po gradu, on ga je čekao ispred mnogih vrata (kasnije je čuo od tetke, kako je kazala ocu: "Vodio je dete po kafanama!"), on nije znao šta je to, sem toliko, da mnogi tu ulaze i da su srećni, da ih to raduje, kao i njega što je radovao i zabavljao taj golub kušan, divljak kojeg mu je dao stric Tojin, uhvativši ga na tavanu starog i napuštenog čardaka, u dnu avlije. "A sad, šta je ovo sad sa stricem?" mislilo je dete. Nekim istančanim, detinjim čulom osetilo je blisko prisustvo smrti, pa je plakalo ove jače i jače, i niko ga nije sprečavao u tome.

Čovek pepeljastog lica, videći kako dete plače i njega na krevetu, seti se nečega vrlo davnog, kao nečeg od pre stotinu godina, pa ipak tako skorog, jer, mislio je: šta je život nego sen jedna, pa ko bi mog'o da mi kaže, da on sad nije dete, manje dete i od ovoga što plače? Ko bi mog'o da mi kaže, da se sad ne priprema za povratak utrobi, odaklen je i doš'o? Ko bi mog'o da mi kaže, u koje će on sade predele? Možda, jedino on? Al', on umire.

Uvek sam mu velio, ne bacaj, čuvaj svoj deo baštine, blizu smo Valjeva, znadeš li šta znači imati gazdinluk u ova vremena, jedan lep, mali gazdinluk, a tude odma' i stočna pijaca, u grad mo'š samo po benzin, jer vidim, beše kupio džip, u njeg' je mo'go perad, jaja; kad su cene tolike, znadeš li šta to znači? Znadeš li? Pretio mi je, vik'o je: - Čuj, kaluđeru, daću ja tebi gazdinluk i do gazdinluka, a priloge da ubiraju Ćelije i Pustinja!?! Aaa! - U džipu je voz'o pevačice i muzikante iz "Užica" kafane, svi cigani parom okićeni k'o svatovi ruzmarinom, a on k'o begler-beg, arlauče: - 'De je moja koska!! Zamena moja!! Strikin Mićun! - Pa su dete budili, uvek noćom, godinama tako, on mu je vadio iz džepova pune šake šećerlema, svega i svačega i plak'o je, a mališčić se smej'o. I, bože, vol'o je on to dete, pa mu za sve oprosti.

Čovek pepeljastog lica sećao se, dok mu je ruka sama pošla prema hartiji na stolici, bez kontrole njegovog mozga, ali, on ju je trzao nazad, nije mogao, jer su misli navirale:

- Isto je ovako lež'o, ne baš ovako, bio je mali, manji od ovog deteta koje plače, polusedeći je bio u šaši, na kolima, skoro da se nije vid'o iz nje. Pijaca je bila pusta, ona stara, spored Kolubare, s kantarom na sredini, bila je pusta iako je bio pazarni dan, a rat beše još traj'o na severu. Bila je sredina marta, sunce je peklo, avgustovska pripeka, baš tako - avgustovska. Kolubara beše mutna, zimska, nosila je stoku, leševe i drvlje - valjala je sve, crna k'o oranje.

Ondak smo ga spazili, čoveka u telećaku, nas tro'e: Ja, i on iz šaše na kolima, i majka nam Perka. Zbog njega, čoveka s telećakom na leđima, mnoga se poplašiše, u nas behu ispregnuti volovi, nismo se tome nadali. Tad mi puče ona pijaca k'o ledina najpustija. Bože, a onaj kantar od crvene cigle k'o da se odvo'i od zemlje, lepo zalebdi, s vr'om u nebesima, pa ni goren, pa ni dolen - već, tako, samo lebdi. A nas tro'e nismo se tome nadali: da će iz kovačnice izići nji' tro'ica, k'o tri duha, tri anateme: Jedan s telećakom na leđima, pa Neša kovač ruku crni', i on - kog su okivali i ko'i je već im'o gvožća na sebi, oko ruku i nogu, pa je izgled'o k'o da je ogvozdenio usled ti' silni' okova na sebi, tako da je naličio na: Baš-Čelika, baš tako, jer je bio zapušten, verovatno gladan, a im'o je gvožća, mnogo gvožća na sebi. Njega je Neša okiv'o oko nogu, bila je pripeka na izmaku zime, Kolubara k'o oranje, pusta pijaca, najednom opustela: jer je čovek s telećakom na leđima govorio: Okuj-der, Nešo, onako kako umeš. A Perka mi je tijo govorila: - Sklanjaj se, Aco! Sklanjaj! - A ja sam joj govorio: - Ne znadem što je volovima, nikako da priđu jarmu? - A Tojin, mališčić iz šaše, veli: - Šta to rade čike? - A Perka: - Ćuti sine! Ćuti! - A ja nisam nikako mog'o da privedem volove, pa je ona govorila: - Vavek ti velim, da ne treba vikati na stoku, već lepo s njome. Sad bi te i na tvoje "polako" poslušala. - Tako je rekla, a ja nisam smeo glasno da viknem na volove, pa volovi nisu slušali. On je opet rek'o, iz šaše: - Šta to čike rade? - A majka njegova i moja, samo je šištala: ššššššš, k'o guž u paljevini. A onaj je rek'o ponova: - Čuješ li, Nešo, šta sam ti rek'o? - Kovač je udar'o i udar'o onog po cevanicama i gvožđima na njima, tako da se onaj okivani, crn i visok, kasnije sam dozn'o da se zvao: Vladimir Kuzmić, previj'o od bolova, pa se poslen smej'o, tako da sam ja pomislio da je lud, čak je rek'o kovaču, smejući se: - Nešo, čuvaj mi noge. - Pa je poslen ti' reči naličio na Kraljević-Marka, a onaj što ga je okiv'o, ličio je na kovača koji kuje sablju Marku, mada mu tad niko nije odsek'o ruku zbog lošen iskovane sablje, pa ni onaj što je samo naličio na Marka, samo mu je drugi put rek'o: - Nešo, čuvaj mi noge. - Tad je Neša kovač podig'o lice svoje spram njegovog i rek'o mu: - Nisi čuv'o glavu, a da ti Neša čuva noge! - Tako mu je rek'o, i udario snažno čekićem po gvožđu, a da mu niko zbog lošen iskovane sablje, okivanja čoveka, i rata, nije odsek'o ruku - samo mu je sin rođeni im'o gorsku boles', jaku, od rođenja.

Razmišljao je čovek pepeljastog lica, dok mu je ruka pošla ka tom komadu hartije, a on se uzdržavao, i mislio: bila je pripeka u vreme zimsko, Kolubara k'o oranje, i on u šaši na kolima, stalno pitajući: šta su to oni radili, šta? Ona i ja smo ćutali, ona nije trebalo tad da bude, al' otac je odavna bio mrtav, ja sam stalno razmišljao tako da mi je pucala lobanja: šta bi stoci, šta bi? Kasnije, vidim plače mi majka.

- Što plačeš? - pita' je ja.

- Zbog rata - kaza mi ona.

Dete je cvilelo, žena je ćutala, Aca Bogomoljac je razmišljao, jednooki je bio mrk u licu, Milun je tražio sveću.

A dete je znalo: da odlazi onaj koji ga je najviše voleo. Jer, dečak vidi: plavo lice kao čivit i crne oči duboko u dupljama i disanje uz trzaje tela. I, seća se, seća: jednog dana punog ljudi, stoke i prašine, išli su pored jaza Unkovića mlina, čija voda zapahnjuje i od čega se muti u glavi. Držao je strica za ruku, on mu je dao železničarsku šapku (oh! kako je voleo tu šapku!), i nosio je goluba. Pa su ušli u jednu radnju, posle toliko ulica, između tolikih ljudi i kola, ušli su u tu radnju sa mlečnim vratima iz koje se osećao zadah, ne kao onaj kod mlina, ali isto tako jak. I tu je čučao sa golubom u rukama, a stric je ušao u red ljudi koji su ćutali i bili mrkiji nego njegov otac, odatle ti se smešio, smešio. Pogledao je bela vrata i video na njima nešto čudno, pa je o tome pričao kod kuće. Stric je izišao i pošli su kroz grad, a bilo je ljudi, mnogo ljudi. Iznenada su stali, pogledao je i video strica kako gleda u golemu zgradu svu od gvožća i stakla. Tu je stric stajao, a on je hteo da ide, i govorio je: - 'Ajdemote, striko, gladan i žedan mi je gaćan. 'Ajdemo. Što stojiš? 'Ajdemo. - Ali stric je samo stajao i čvrsto mu stegao ruku, tako da se on uplašio, uplašio se još više kad je video stričevo lice. Mnogo, mnogo se uplašio, jer je to lice bilo baš kao i sada, ovako istovetno. A nije znao što stric stoji baš pred tom zgradom, niti šta je ta zgrada, niti šta stric misli o njoj ?

Samo je on - sada na samrti - znao tada zašto je stao, od tolikih mesta u gradu, baš tu ispred banke, jer behu do nje nikle dve ogromne zgrade na mestu letnje bašte, na mestu ringa gde se u toplim letnjim: večerima boksovalo i boksovalo. I ne samo dete, već toliki ljudi, sve to more mrava što je išlo tamo-vamo; niko ništa nije znao o jednom životu koji se jednom svojom polovinom odvijao na ringovima, gde je roptao i krvario, padao, ustajao i udarao, sekao i bio sečen. "Kako ja ovo ne videh ranije, kako!? Bože, nema je više! Nema je! Kako su brzo nikle ove proklete konzerve! Kako su brzo nikle! A ja sam dolazio u banku! Toliko puta sam dolazio!", mislio je tada, stojeći u mestu sa dečakom koji ga je vukao za ruku. Od svega što ga je najviše umorilo, od čega se razboleo - bilo je to što je u banku toliko puta ulazio - tek tada je video da je pri tim dolascima bio uvek pijan, a u njoj je baštinu pretakao u novac, a novac u rakiju. Mislio je tada, kako je taj prokleti starac sa zečijom usnom bio sa njim i kako je ispred njegovih očiju lebdela čaša smrdljive i pišljive rakije, a pored njega taj vašljivi starac kome će prosuti mozak.

"Da", mislio je, "prosuću mu mozak čim ga vidim, čim ga vidim". A dečak ga je vukao za ruku i tražio da pođu kući. On bi pošao tužan, smožden, umoran - ali je video nešto tamo u strani, do zgrade banke, video je i ukočio se, ukočio: na uvučenom prostoru do banke video je ring i sebe na njemu. Pre nego što se popeo neko mu je iz "Sunca" doneo duplu-ljutu. "Nisam trenir'o. Samo tako izlazim" - govorio je nekome, i dobio je tu rakiju. A, kad su mu navukli šuplje, istanjene, iskrzane, stare rukavice od osam unci i moljičavu majicu: na kojoj je pisalo bledim slovima radnički, onda je ušao. Video je da ima pred sobom mladića: rudara, kesonca, kasapina koji ubija vola jednim udarcem čekića, ili kamenolomca, video je: malu jedva primetnu razrokost u paru bleštavih, crnih očiju u kojima se videla želja za krvlju, ovlaš, tek malo naznačene klempave uši, bebasto lice, lepo lice, i setio se: Ovakva su lica ubica, tako je čuo da neko priča o ljudima s bebastim licem. "Uvek crvi krećem. Uvek", pomislio je i krenuo. Ali, taj mladić je počeo prvi da udara. On je već tada bio islužen, star, ust'o kroz vasceli život - prokleta ramija, prokleta.

Pa se ljuljao taj ring kao barka na moru bez kraja, kao ukleta Heronova barka, kao ništavni Nojev kovčeg, na kome nema ništa sem krvi i jednog tela na trulom, iskrpljenom filcu ispod koga se vidi neravni pod ringa. U uglu mu je jedan glas rekao da su mu arkade iskidane, da Čeda Krmak kasni sa gongom. Opsovao je majku Čedi sekundantu, i vratio se ponovo, a krv je pljuštala, činilo mu se tada, slana krv, a koža sa arkada je visila, dok je on išao samo napred. Činilo mu se, da mu krv smrdi, da je sva kao gomila crva na truloj gomili kostiju u đubrištu gradske klanice, da se zgrada banke ljulja kao i ring, da je mala kao plod orahov i velika kao kula Vavilonska, i da on ulazi, vraća se u majčinu matericu, da je taj povratak krvav, krvaviji od izlaska u svet, da se vraća, sigurno se vraća; ne treba više da pripada ovom svetu gde čovek od čoveka iznuđuje krv, u svetu u kame mu pljušti krv preko očiju. Stenje i oslanja se, čuje: dahće pored njega još jedno telo, i u sudaru glavama, video je par crnih uplašenih očiju, pa je u njemu snaga provalila. "Odakle strah kod njega, a u mene snaga? Odakle ona?", mislio je tada, i udarao, udarao.

Povraćao je na stolu, u drvenoj baraci što je služila kao svlačionica i bila postavljena u dnu bašte, oko njega su se okupili, neko mu je krpio arkade flasterima, neko mu je rekao:

"Izgleda da on ga zakačio šnirom. Pao je k'o kap. Strašne si udarce izdržao. Tojin, nemoj da se ljutiš, trebalo bi da prekineš. Dosta je bilo." Seća se, beše mu nekada rekao taj glas. Posle je povraćao rakiju, i osećao kako mu gori jetra i dolazi mala kao kliker, a pluća se skupila pa ne može da diše, ona baraka se okreće, okreće...

Onda je osetio kako ga dečak vuče za ruku, pa mu je rekao: "Ćuti, strikino, ćuti. Polako. Poći ćemo. Poći." I umorno je koraknuo, a mali dečak, dete sa golubom u ruci i šapkom na glavi, skoro ga je dovukao do kuće.

Čim je došao kući, dečak je rekao svojima: kako je sa njim bio u radnji s belim prozorima i vratima, na kojima je video veliku zmiju kako se obmotala oko dugačke ćase. Kako mu je stric bio modar u licu, ispred jedne velike, velike kuće - i to im je rekao, a na to se dečakov otac nasmejao zlurado, nasmejala se i dečakova tetka. Onda je otac rekao: "Dobro je. Jošte malo, ješćemo mu, Milice, žito, pazi što ti reko'. Doter'o je s jetrom. Vi'ćeš." A dete je videlo: gadan, nakazan očev smeh, pa se potom osamilo i poželelo da na svetu, nigde pod nebom nema tih strašnih, belih radnji i njihovih zadaha u koje ulaze oni koji samo što nisu umrli.

Dete se setilo tog dana, sada, tu pored njegovog kreveta i vrisnulo je, odjednom, nekako naglo, dok ga je debela žena privijala uza se i tepala mu, tepala. Dečak je voleo strica više od svoga oca; hvatao mu je golubove, vodio na vašare, govorio: - Kosko moja, u životu mora da udaraš! Prvi da udaraš, brzo i tačno u špic brade! Razumeš li!? Inače će tebe drugi! - Malac se smejao oduševljeno, razgaljeno. Pored strica, samo pored strica Tojina, bio je bezmerno srećan. Obećavao mu je, čim pođe u školu, da će ga upisati kod Cimera, da u pionirima trenira boks. Stric, Tojin, bio je uvek nasmejan. Oca je mrzeo, jer je uvek bio mrk, i uvek govorio tetki: - I njega će, k'o onog starijeg, da izuči patoci i ženturačama! Kalamunja jedna obična! Nije taj ni vid'o boksera! - Tako je govorio otac tetki koja se kikotala, pa ni nju dete nije volelo zbog takvog smeha, jer: najlepše na svetu smejao se njegov stric Tojin.

A Aca Bogomoljac je razmišljao, dok mu je ruka uporno polazila ka onoj hartiji, o tome kako njegov brat nestaje, neumitno nestaje.

ONDA: uleteo je stariji brat onog dečaka, i zaurlao:

- Zna li neko gde je bicikla, da odem po lekara!? - pa ne sačekavši ničiji odgovor, ode kroz vrata, sunovrati se u decembarsku noć.

Jedino on, čiji je život oticao, počeo se opet premetati po krevetu, nije pogledao s prezirom i mržnjom u njega dvadesetogodišnjaka koji je maločas uleteo i izleteo na vrata, izobličenog lica od batina primljenih u jednoj od skorašnjih tuča kafanskih, koje je on, s nadimkom Jofan, ponosno i sa dugačkim obrazloženjem iznosio pred beli svet. Da je Tojin bio kadar da shvati sve oko sebe i da ustane, pričao bi, raspravljao sa njim, jer ne bi mogao da dozvoli da jedno stvorenje, koje je držao u rukama dok je bio samo šerpa mesa, i manje od toga, ode bez ičijeg odgovora u noć. A pogotovu tada, kad je tolika mržnja, kao neka vrsta stida, zasijala u jednom oku Jofanovog oca (i njegovog brata) koji nikada neće naći razumevanja za ispušteni život svoga sina (kao da i on nije kriv pomalo za to?), i koji će uvek, razgovarajući, razmišljajući o njemu, hraneći se pod istim krovom zajedno s njim, imati utisak: da mu je kuća jedan od popravnih domova širom Srbije, dok će mu u kori velikog mozga opstojavati čelično uvrežena misao: da je njegov najstariji sin jedna obična lopina, jedan drumski razbojnik, a da ga pri tome ni najmanje neće gristi savest, niti saznanje da drukčije i nije moglo da bude, jer ga je on, dok je ovaj bio dete, usred zime golog vezivao za krušku u dvorištu strašno ga tukući debelim, mokrim, upetostručenim užadima. I tada, kada je njegov sin tražio bicikl, po ko zna koji put u životu, mrzeo je sina onom istom divljačkom, upornom mržnjom kojom je mrzeo, uglavnom, sve oko sebe, kao da je želeo da je uputi ravno u nebo, kao da je tu, svoju mržnju, jedinu i posedovao od onog trenutka kada je ugledao svet. Ljudi su pred njim govorili sve najgore o njegovom sinu. Bili su to retki razgovori u kojima su drugi mogli da govore sve najgore o nečemu njegovom, a da se ne plaše da će im se nešto ružno dogoditi. On ih je slušao sa nekom vrstom naslade, bolesnog uživanja, uvek na kraju završavajući njihove govore rečima - da je za to kriva njegova (Jofanova) majka. To "njegova majka" rekao bi kao da nije imao ženu koju sada pokrivaju trave i čiji grob nije posećen od onog trenutka kad je sanduk čamovi lupio o dno rake. Samo bi ponekad u besanim noćima razmišljao o svojoj mržnji, ili o nekoj toplini!? kao da mu se činilo: da je zbog nje izgubio oko, ali posle takvih razmišljanja ona bi se još jače usađivala u njegovu dušu, pogled, pokret, poru, pa mu se pričinjavalo: da kada bude izgubio i drugo oko ona će biti u njemu prisutna - kao đavo viriće iz obe crne, bezvidne rupe ispod čela i neće je moći sakriti ni stotinu koža i flastera.

Milun donese sveću, kratko vreme je stajao neodlučno pored bolesnikovog kreveta, potom reče:

- Neće da je pri'vati.

- Neće, jošte je živ - kaza jednooki.

- O, dešo, dešo! Šta to bi s tobom? - ponovo će žena jecavo, s detetom okačenim o suknju, koje je cvilelo.

- Gasi mu se zvezda na istoku. Gasi - reče čovek pepeljastog lica, i pođe rukom prema ispisanoj hartiji, i podiže je prema licu svom.

- To nije važno - reče prozuklo jednooki.

- Otkuda znadeš? - reče onaj što je uzeo hartiju.

- Znam.

- O, dešo, dešo! Jako si bio dobro.

- Umukni! Idi, izotvaraj prozore! - razdera se na debelu ženu čovek s kožom preko jednog oka.

- Da nije napis'o kom' ostavlja? - upita Milun.

- Pokaj'o se. Pokaj'o.

- Otkuda znaš da se pokaj'o.

- Piše ovdena. Upali mu je. Brat nam je bio - kaza starac pepeljastog lica i kose, i ponovo obori pogled na hartiju.

- Ne more da se upali. Klizi mu iz šaka - propišta Milun.

- To nema važnosti - opet će jednooki.

- A, šta ima važnosti? - kaza Milun, i okrete se od kreveta ka njima.

- Šta? - reče Aca Bogomoljac.

- Sud. Neka on presudi - reče suvlje, jednooki.

- Mi smo negda bili moćni, i imali, a sade? Poslednji smo u Gra'cu. Jošte nam trebaju advokati da nam ovo malo iskaišaju. 'Oćeš to? - kaza mu brat najstariji, dok je Milun potvrdno klimao glavom.

- Ne klimetaj glavom, jer ne znadeš šta tuna piše! - pa nastavi: - Ne želim to. Al' ne more, Aco, ni tako kako je on napis'o!

- Poslednja se ispunjava. I đavo bi je ispunio - odgovori mu on, tihim i mirnim glasom. Čovek u kožnoj bluzi obori glavu.

- Jesi l' mu je upalio? - upita Aca Miluna.

- Ispada mu iz šaka.

- On je živ! Svi mu vi želite smrt!

- Pijan si, te ne znadeš što govoriš - kaza starac jednookom.

- Možda jošte ima nade? - reče žena.

- Nema. To je izdanuće - kaza starac.

- Ima nade - reče jednooki.

- Nema - kaza starac.

- Nema - rekoše nekako tiho u jedan glas debela žena i mali čovek sa brkovima. Dete opet zaplaka, žena ga je umirivala milujući ga šakom po kosi.

- Ima nade - reče ponovo jednooki, ali kao da nije mislio na bratovljev život, već na nešto drugo što je izbijalo ispod zategnute kože preko kostiju lica sa koga je plamtelo jedno oko. Okrenuo je polako to oko prema decembarskoj mrklini, u noć koja se prostirala ispred njih kroz otvoreni prozor u beskraj, u brda.

Gledali su u noć. Svi. I dete je gledalo, pa je tišina, kao i noć vodnjikava i hladna, zavladala, beskonačno raširena od njih i njihove sobe i čoveka na samrti, sve do neba što se nije naziralo i koje je bilo nemilosrdno tamno kao noć.

Iznenada, kroz tu gluvu, ogromnu tišinu, stao se probijati zvuk motora. Roptavo, ali uporno dopirao je do njih koji su ga čuli, naslutili još od gvozdenog mosta na reci, u dolini, da bi se sa sporim oticanjem minuta taj zvuk pojačavao, uporno okrenut ka njihovoj kući, dok je u njima prostrujala misao: da bi to samo mogla biti bolnička kola, kola koja dolaze kasno; pa čak i jedna vrsta strašne misli: da bi bilo bolje da je Jofan otišao po kola iz kapele, ona crna koja su zamenila mrtvačka zaprežna kola sa dva konja, pod punom pogrebnom opremom, jer je sve oko njega kasno, neumitno kasno. Bilo je sasvim jasno da su to bila bolnička kola, jer je u jednom momentu šiknula svetlost farova u noći prema njima pošto su skrenula s tucanika u blato, ka kući, pa je svetlost zakačila nešto od beline kola. Sada su lepo mogli čuti: kako točkovi krkljaju u blatu, i nečiji govor, poziv, da bi, trenutak kasnije, prepoznali promukao glas Jofanov koji nekome saopštava teško stanje svoga strica. Ali, kola još uvek nisu došla do kuće, teško su se probijala po raskaljanom terenu.

2. U TOJINA samo misao a oko njega - ONI

KAO DA SE TOJIN POKRENUO NAPRED. Sporo, ali napred, pa je strah zavladao u njima, a dete je vrisnulo. Škripa kreveta pod njim bila je jača od zvuka motora što je dopirao. Odlepljivala se ispod njega perina i ćebad, dok se on pridizao u sedeći položaj, a oči mu bivale sve veće i veće, a lice sve zelenije. Samo ih vidi, njihova lica unezverena, ne čuje ih, ne može ništa da im kaže; mada bi želeo da im govori (i onom detetu) o svom i njihovom životu, o svetu, ali ništa ne može da im kaže. Ništa. Onda čuje njihove glasove, i dečakov plač. Oseća: u svemu tome strah, njihov mali, ljudski strah.

- Ispustio je voštanicu! Upaliće ga! - Poznao je brata Miluna, lice njegovo, njegovo neugledno telo. I život mu zna: sazdan u strahu i ponoru. Čuo ga je kako viče: "Ustaje!" Vidi: kako ovaj sklanja sveću.

- Jak je on! Izdržaće! - I zna to lice što je izreklo te reči, lice bez jednog oka.

I ono lice poznaje, lice pepeljasto koje je reklo: "On to samo dolazi sebi! Svršeno je!"

Kao da ga san obuzima, neki višetonski, naglopojavljeni san u njemu, zajedno sa umorom - kao da struji kroza nj, i on se vraća potiljkom na uzglavlje, kapci su mu sklopljeni, kao da oseća: Da ga zemlja zove, baš onako kako je rekao starac: "Zemlja ga zove", a što je on čuo, setivši se odmah, imajući osećanje duboke žalosti, ne zbog sebe već zbog njih. Jer, ta žalost proizilazila je iz nečega što je godinama radio protiv svoje braće! godinama smišljajući najpakleniju osvetu. Bio je duboko ubeđen u to da će njegov grob biti zaboravljen, zarašće u korov kao što su zarasli grobovi njegovog oca i majke, kao što je zarastao i zaboravljen grob njegove snaje. Znao je to, ubeđivao je sebe danima u tako nešto, pa je na kraju poverovao. Dece nema, budući je grob-samotnjak, sam sebi cilj, i da je sve ono što je radio, radio pustošan i sam. Pomalo ga je čudilo to osećanje žalosti, nešto kao griža savesti u tim momentima kada mu je bilo jasno: da ga ispraćaju na dalek put gde će najduže ostati, gde se i ostaje, da (tvrdo je bio ubeđen u to) priželjkuju njegovu smrt, slepo verujući u oporuku, amanet, zaveštanje što im ostavlja - kao da ne znaju, odbijaju mogućnost da čovek, odlazeći tamo gde i on ide sada, ništa drugo ne nosi, sem: gomilu crvljanske hrane i malo dronja na sebi, i da pri tome ostavlja sve ono za čim je čeznuo, ono za šta je proklinjao i ubijao. Ali, ipak,

TA ŽALOST koja je bila probuđena ko zna čime u njemu? rascvetavala se u natčovečanski napor da nešto iskaže, nešto što je ostalo samo kao mogućnost, a što se pretvorilo u ponovo raširene, iskolačene oči i raščepljena usta iz kojih su izlazile horde nepovezanih reči, glasova kao na nekom lancu, koje su samo okamenjivale strah na licima prisutnih i izazivale vrisku jednog deteta.

A kola i brujanje motora sporo se približavahu kao da nisu tu negde blizu, kao da dolaze ravno iz vaseljene.

Ta svekolika, neminovna žalost nadvrhunila je sve u njemu, narastala je, pretila je da prsne svuda iz njega kada već nije mogla biti izgovorena, opravdana. Ta žalost, jer im ništa, baš ništa ne ostavlja, pa čak i onom detetu koje jedino najiskrenije žali njegovo iščeznuće koje njemu ne pada teško, jer: Od života nije tražio da bude ovakav, ili onakav, a to što je ispao pustinja obrasla tu i tamo kržljavim rastinjem kao malim, tek tu i tamo nabrojanim srećnim trenucima, jeste stvar nečega (a to se nije ticalo, niti zavisilo samo od njega), toliko jačeg od njega i ogromno zagonetnog, jačeg nego bilo kakva, i u ma čemu, snaga običnog smrtnika.

Pa sada, kao da je ta žalost, izazvana godinama planiranom komedijom na račun braće, poprimila neko gadno, nakazno osećanje, jače od smrti, koje je nadiralo, i nadiralo.

- Vi'te, vi'te! Grudi mu se nadimaju! - vrištala je žena. Neko od njih ju je umirivao. Govorili su joj da dete skloni iz sobe. Ona je klimala glavom, ali se nije pomerala s mesta.

Na krevetu, Tojin je mumlao nepovezano, muklo, a oni su se pitali: da li će ostati živ? šta to govori? govori li on to njima? da li je smrt, zaista, toliko teška kao što se to vidi po njegovom telu, na njegovom licu, u njegovom hropcu?

A, da su mogli razumeti to njegovo izgovoreno, pročitati nekim čudom, njegovu misao, znali bi: da im priča život svoj, onaj koji oni nisu znali, da im priča do u tančine, sve, i najmanju tajnu, čak i onu koju je zaboravio, jer njena važnost i značenje behu nikakvi, pa eto: sada mu se vraća, sada je otkriva, i on im sada, tu na samrti, sve priča. Sve.

JEDINO što su mogli za sve ove godine dokučiti o njemu bilo je to: da se ponaša kao pustahija, rasipnik, da u svemu tome ima adžamijskog. Govorili su mu: da babovinu razbaštinjava, lomi kao lepinju i prodaje komad po komad, i da je zbog toga sulud. Nagovarali su ga da se obrati nekome, da traži leka kod travara ako ga, uopšte, ima za njega. On se smejao, izlazio napolje iz kuće, ne osvrćući se ni najmanjim damarom na vreme, bilo ono lepo, ili ružno, bio dan, bila noć, izlazio je on, i sa rukama podignutim uvis kao paklenjak, vikao: "Lomim k'o lepenju! Lomim k'o lepenju!", i smejao se suludo, dugo, tako da su se oni razilazili u strahu, ostavljajući ga samog. U kuću je ulazio smiren, rasterećen, lak. Od tišine što je kao pustoš zavladala oko njega, brzo bi se istreznio. Osećao je da tek sada može da im kaže, osećao se sposobnim za tako nešto, ali nikoga u tim trenucima nije bilo oko njega. Dolazilo mu je da ustane i pođe da ih traži po njihovim sobama i kućama. "Svuda, svuda po ovom prokletom Gra'cu", - mislio je tada, "gde ta, moja familija živi". Ipak, nešto bi ga umirivalo, nešto ga je teralo da pojmi: da je to zaludno, da ga nikakva sila ne može otrgnuti od rakija, ili njegove nesreće, ili usudnjeg žiga; da svi oni oko njega ne znaju - naličje života koji on vodi, ništa oni ne znaju o: raspevanim noćima, modrom licu, zakrvavljenim očima, nepovezanom govoru. To može da vekuje u njemu, shvatao je, sedeći tako sam u opusteloj kući, a da oni ništa drugo ne vide, da ih ništa drugo ne zanima osim - njegovog raspiskavanja očevine.

A sem njega, niko nije znao bolje njegov život koji je tekao na izgled kočijaški, po kafanama, niko nije znao ono što se odigralo u njegovoj mladosti koju je preživeo kao moru, neki težak, mučan san što se odvijao u kući, negde u gradskom zaseoku. Bio je to život kao ružan i smrdljiv trag, večito u senci starijeg brata i gde sopstvena reč ništa nije vredela. Stalno u njivi, mučen radom i mišlju: gde su plodovi znoja? gde to odlazi? upotrebljavaju li se oni na najbolji način?

Onda, došao je dan kada mu je obećano da će dobiti izvestan novac (sada se ne seća šta je bilo posredi, šta je on radio da bi dobio taj novac?), brat najstariji je pogazio reč, možda i nije mogao drukčije da uradi, on o tome, tada, nije razmišljao. Bacio je motiku u njivi, i iz krečane dočepao gur, veliku, belu, ušiljenu krečansku motku i krenuo da smoždi brata. U kući je došlo do rasprave. Bila je kratka. Posle tri dana sud je izašao na lice mesta i podelio njive, šumu, dve kuće, magaze, sve ono što je zahtevalo pravilo jedne deobe. Ali, kada je došlo da se podeli krava, kada je došlo do te životinje čije oči još uvek lebde tople i suzne, koje su i sada tu, kraj njega, na samrti, kada je došlo do te krave... "Da smo imali tri krave umesto Murge, nikad se to ne bi desilo", govorio je ljudima koji su ga uplašeno gledali, okupivši se oko njega da bi videli događaj u štali. "Tojin je najmlađi" - govorili su ljudi okupljeni, "pa se s njime može govoriti. U srcima Božovića golub je i kama. Uvek nadgornja kama. Pa nemo'š da im priđeš. Nestaju koje u ratovima, koje između sebe", pričali su tiho između sebe, upaljenih zenica od radoznalosti i od straha, jer u štali se nešto strašno događalo. Čuli su Obrada Jednookog kako urla kao ranjena zver i ljude kako se muvaju svuda po avliji. Stajali su iza jedne živice pritajeni, nasmešeni i srećni tuđom deobom. I, već beše prevalio dan, a braća nisu mogla da se slože: kome od njih troje da pripadne krava? Sudski činovnici su predlagali neku vrstu trampe pri samoj podeli celokupne imovine. Opet se nisu složili.

Obrad je potom doneo sekiru, ušao u štalu, i njome stao udarati životinju po vratu.

Sekira je bila tupa.

Životinja, privezana za jasle, dugo se batrgala. Kada se umirila, on ju je raskomadao na tri dela.

Krv se slivala svuda po štali.

Seno, jasle i sve okolo oko jasli nije više imalo svoju uobičajenu boju - sve je bilo krvavo, krvave su bile i ruke Obrada Jednookog. Bes u njegovom jednom oko bio je veliki, tek tada se videlo da je on želeo najviše tu kravu.

TU IZNENADNU SLOBODU, ono što mu je donela ta deoba, tu neobaveznost pred bilo čim preživljavao je kao ludu sreću. Vrištao je sam u kući, smejao se, čas sedeo mirno za stolom, gledao zalazak sunca i planirao svoju budućnost, pa bi ustajao i nervozno šetao, bojeći se samoće koja može da postane nerešiva za usamljenog, opet se hrabrio, sedao na krevet, ili za sto, i utrostručavao, u mislima, ono što je nasledio. Pri takvim mislima video je sebe nezajažljivog za zemljom, za svim onim što čoveka čini snažnim u sredini kojoj je i on pripadao. Vidi sebe u svojoj njivi ogromnoj sve dokle može pogled da mu dopre. Duva vetar, njegova kosa je razbarušena, grudi mu se nadimaju od snage i samogordosti. Iza svojih leća oseća poglede bližnjih koji ga gledaju diveći mu se, a on ih ne primećuje, jer su mali, toliko su mali pred njegovom zemljom.

Kog je to bilo dana? kada se to desilo? ko ga je poveo, nagovorio da dođe u grad? - ne može da se seti. Da li je u grad došao zbog njegove blizine? ne, ne može da se seti. Život u njemu stao mu se odvijati kao jedna velika lutnja, prijatno potucanje. U gradu, među tim neznanim svetom, sve mu je izgledalo nekako čudno, varljivo, uspavljujuće.

Posle mnogo godina, činilo mu se kao da ni o zaposlenju u fabrici nije sam odlučivao? Da bi jednog dana u zagušljivoj, zaparnoj hali, ispunjenoj bukom mašina i ljudskih glasova, osetio kako mu iznutrica polazi na usta. Povraćalo mu se. Seo je blizu mašine, imao je osećanje da je deo te mašine, njena ružna od kostiju i mesa izraslina. Uzeo je izlaznicu, toga se tako dobro seća! napolju je padala noć. Nije uspeo da prođe prvu kafanu, svratio je i napio se do besvesti, prvi put u svom životu. Dok je pio, pa kasnije u pijanstvu, osećao je kao šuma, zemlja, njive njegove i tuđe, sve ono zelenilo znano i neznano: miriše toplo, duboko miriše. Shvatio je da je to jače od njega, i kada je izišao u hladnu noć, znao je - da se više nikada neće vratiti tamo odakle je izišao toga dana pre vremena. Te noći je legao kasno, negde pred zoru, u snu su ga proganjale mašine slične ljudskim nakazama: očiju velikih kao farovi, dlakavih, vučijih nogu i gvozdenih tela. Režale su na njega, cijukale, brundale i šištale. Kada se probudio bilo je podne.

SVE ONO, do tada toplo, uspavljujuće, pretvorilo se u toj potpunoj slobodi duše, tako je on ubeđivao sebe i druge povodom napuštanja fabrike, u duboku omamu tela i duha. On se prepustio toj matici od danas do sutra, ne želeći ili ne mogavši da shvati: da se ono što je nasledio, polako, sigurno - topi. Kafane, kockarske rupe zableštaše u njemu kao mala sunca. A ono što mu je ostalo iza oca stao je tu bacati. Tek, usred bančenja, trgao bi se, i pomislio: "Šta ja ovo radim? Paru bacam k'o dete krpe!?" Tako noćima, danju bi ga u stopu pratila horda besposličara i gladnica, čekajući sledeću noć, u kojoj bi ga skolile rakija, krezave, izgladnele žene, istovetnici mu po poroku i mrak.

TADA JE TO SHVATAO KAO JEDNU NEPRIKOSNOVENU NUŽNOST. Istina: pribojavao se, ipak je to za njega bila neka vrsta kraja, njegovog, svačijeg, čovekovog kraja; nešto što će posle žene i sa rađanjem deteta doći, čas poslednji da se odlazi u neizvesno, i da tvoji najbliži, - "onaj s kojim si se sjedinio zarad novog koji traba da se rodi i koji će te na kraju spustiti, ako bude išlo po redu", razmišljao je, "tamo u onu baštu gde seme ne niče. Spremaće ono što nikad nisu imali za tvoju crnu nedelju, najcrnji praznik čovečiji". To, povodom ženidbe, primetio je da interesuje i njegovog brata, dušebrižnika, koji je morao delovati pritajeno, nemajući više uticaja. Brat je ubeđivao okolinu da vrši pritisak na njega: ne bi li ovaj našao ženu i tako se smirio. Primio je to kao novu u nizu podmuklosti svoga brata, ali je nagonski razmišljao o ženi, shvatajući da to kad-tad mora učiniti. To toliko prirodno koje ga (počelo se u njemu razbuktavati) omamljujućom snagom prisiljava da: (sem što danima sanja o ženi i toplom domu) danima luta sve u nadi da će naći ženu, bez obzira što je ne nalazi, što biva razočaran tim traganjem koje mu se činilo kao dugo, trnovito putovanje bez konačišta. Tako danima, a da se ne zapita: ne izgleda li kao anatemnjak? protuva i pijandura povrh svega, neko ko baca ono što krvlju i znojem nije stekao. Bio je jedan od malobrojnih, i toga kao da nije bio svestan, koji je iz prigradskog naselja došao bez ikakvih želja (a to je bilo strašno pogubno za one koji su ga znali!), želja koje su životni san svih onih koji dolaze u grad, po cenu svega da uspeju, da pronađu bilo kakav način i da se tako uvreže u gradski život. Shvativši: da među onima, kojima pripada dušom i telom, nikada neće naći ono što želi, okreće se selima, onim brdima, i dalje, mnogo dalje, izvan grada. Ali, tek tada je uočio ogroman rascep u sebi; bilo mu je mučno gde god bi koraknuo, stao, tek toliko, da predahne. Više nije mogao da nađe mira ni tamo odakle je došao, niti ovde gde je stigao.

Odavno zaboravljeni, ili pomrli nekadašnji prijatelji njegove kuće, oca i matere, izgubili su se i neumitno potonuli u vremenu, a možda su oni, umesto roditelja njegovih, jedini mogli da mu pomognu da reši taj problem na onaj način kako se na tom tlu stotinama godina rešavalo. Kako je bio sam, prepušten ukorenjenom poroku, i po selima lutajući nalazio je sebi slične, pa bi se obično njegova potraga, što ju je pred njima skrivao duboko u sebi, završavala u nekoj smrdljivoj seoskoj krčmi.

O praznicima je ulazio u privatne kuće gde su se održavala posela. Nada da će na jednom takvom mestu naći ženu, nije ga napuštala. I, tako su prolazile godine.

Jedne večeri - ulazeći na jedno poselo, shvata: da je sve izgubljeno, čak i život, da je sve tako jezno i brzo prošlo u tumaranju. Odbacivao je on tu pomisao nesvesno, no tada kada je ušao - kao da je to poselo nekako zastrašujuće delovalo, imalo je u sebi nečega od zlokobnog predskazanja. Odmah, sa vrata, video je da ispred zatvorene prostorije, iz koje je dopirala pesma, radi nešto razroka žena oko naćvi. Kada ih je primetila (došao je sa dvojicom čija imena nije znao), smeškala mu se, njemu, a on je video, kada se ona uspravila, da je trudna. Ušavši u veliku prostoriju, zasula ga je magla duvanskog dima i prašine koja se dizala ispod igrača u malom kolu, smrad varenike, isparenja opanaka i koporana, a kroz njega je prostrujala misao: da je te ljude izneverio, i šta sad traži od njih? Posle, vidi: na sredini odžaklije lude obučene u košulje, kako u čudnom, zamršenom ritmu reči i pokreta izvode igru u kojoj on razume samo reč: "Kudeljara". Potom primećuje, da njegova garderoba firme "Varteks" ne znači ništa. Mnogi od tih ljudi imali su takva odela na sebi, i ništa nije bilo od magične moći kravate preko bele najlon košulje, u šta se on toliko uzdao.

Napolju, pijan i mamuran, pitao je one s kojima je došao: "'De smo ovo bili?" Oni mu odgovoriše: Da su ulazili u gazdinsku kuću, negde u Poćuti. Zanemeo je. Nešto hladno zaigralo je u njemu, kao da je naslutio, pogodio usudnju igru vremena, ljudi ili đavola, kao da nije mogao da sa sigurnošću pojmi: da, evo, i on kao neko pre bog te pita koliko vremena, isto poćutuje na mestu, koje je vreme, čini mu se, odredilo da vekuje u ćutnji, kao u bolu, patnji, kao u iskupljenju.

Vremenom, proglasiše ga bližnji i daljni za adžamiju koji se nikad neće očovečiti. Jer, čovek je, govorili su mu oni pritajeno ili u lice, nalik svemu onome što diše i gmiže oko njega - živi i odlazi da se nikad ne povrati. On, je, s nemim bolom, slomljen primao saznanje o svome porazu. Danima je utapao svoju želju u rakiji, i pričao svakome (baš onako kako čovek može da sanja o svojoj zvezdi koja mu trne) kako će ženu tući mokrom vrengijom svaki dan, sve dok je ne dotera da bude mirna kao šljuka, kako će sinove, još u kolevci, dojiti vinom i rakijom, i kako će mu, to je bio vrhunac njegovog htenja, njegovog sna, biti toplo pored njih.

Ipak, s godinama je gasnula i zadnja verovnica o ženi - u njemu. Sve je gasnulo, pa i te, sada već nepovezane, pijane predstave o kući i kućištu. Od svega toga, ostalo je samo uverenje: da će završiti kao nemanikuća, čak i bez groba. Sve o životu, u njemu je nestajalo kao da je odnošeno iznenadnom provalom oblaka, provalom voda nebeskih koje se slivaju u potopu dugo nagoveštavane vremenom zaparnim, bez tračka vetra i pod niskim tmastim nebom.

Potom su došla snoviđenja: video je sopstveno telo kako golo golcato visi u šljiviku. Onda je u njemu prsla i nadvladala, nekada potisnuta - negde, odmah iza sna o ženi - mržnja prema starijem bratu. Zadojena mržnja gnojila se, narastala do neslućenih granica, jer on je smatrao da je brat kriv za njegovo poluživotno bezuspešno traganje. Onog brata je mrzeo koji je vladao u kući kao otac, majka ili sam bog. Mrzeo ga je mržnjom neugaslom još dok je ovaj vladao u onim danima pre nego što je on, Tojin, kao dvadesetdvogodišnjak ščepao krečavi gur da mu razbaca mozak i kičmu svuda po kući. Po onoj kući za koju je ovaj tvrdio: da je njegova i samo njegova (kako su ga pogađale te reči!), jer je on najstariji. Ta mržnja, čije je korene, stvaranje i narastanje nalazio još u onoj davnoj zimskoj večeri kada se iznenada vratio brat najstariji iz grada i njima: majci, sada već pokojnoj, brojnoj familiji koja je došla da ga vidi i braći ispričao čudnu priču: kako je ljubav velika i božanska, samo Ljubav Svevišnjega, a zemaljske da su prljave, da ništa ne znače, da su kratkotrajne i da se završavaju kao čovek - u blatu među crvima. Bratu najstarijem nije smetalo to što mu je familija svaki čas upadala u reč uvek ga pitajući: zašto je napustio bogosloviju u Šapcu? Zašto? prekidali su ga stalno. On im je o svemu pričao, samo im nije odgovarao na to pitanje. Pričao im je o gradu, o tamošnjem dobru i zlu, o nesreći čovekovoj kad izgubi imovinu, pa makar ona bila i u posedovanju jedne papudžijske radnje. A kasno, te iste noći, kada je familija otišla kućama, kada su ostala deca, sinovi Perčini, majka ga je pogledala pravo u oči, a zatim ga pitala direktno, bez okolišavanja: "Zašto si doš'o?"

"Zbog ćerke upravnika škole."

"Zbog!?"

"Zbog nepravde", - odgovorio je umorno. I, to je bilo sve. O njegovom dolasku nije se pričalo više u kući. On je ćutao, kao da je nem, moglo bi se reći da je u toj ćutnji bilo prkosa.

Ali, ta bratovljeva priča o ljubavi i o ženi - stalno je lebdela, učaurena negde duboko u njemu, pa je sa godinama i sa neispunjenjem željenog sna, u kome je on sagorevao, izlazila gnojava i mahnita iz njega. Ta priča stvorila je u njemu i oko njega raspuklinu, prostor u kome je on lebdeo - očajan, nesvestan ičega živog oko sebe. Bio je uveren da postoji samo njegova sudbina po čijem toku ističe život tanak kao paučina. Pa, pošto je bivao u toj raspuklini kao u nekom međuvremenu, činilo mu se: da je brat po hiljadu puta ispričao one noći tu priču da bi njome dokazao, i prorekao njegovu sudbinu. Osećao se pred tom bratovljevom pričom: obmanut i najpokvarenije izigran od najrođenijeg. Stoga je mržnja u njemu narastala, nerazumna, velika i teška, crna kao rastopljena smola padala je na brata, i na drugog brata, i na vasceli svet.

Nije bila u pitanju samo ta priča, ispričana te zimske večeri, negde pred rat, već sve ono ponašanje najstarijeg brata prema njemu dok je bio mali. Sve one pridike koje je morao upamtiti. O zlu koje ističe iz puti Evine koja će čoveku dati pre jabuku jer je opštila s đavolom, nego mogućnost da se srećne duše ode u raj. Istina, kasnije je on u tome video izvesnu podmuklost, ali to ga je, ipak, sputavalo, vezivalo mu noge i ruke, mutilo razum i priklonilo ga rakiji smućenici.

Jednoga dana, tridesetak godina posle te zimske večeri u kojoj je pričao priču jedan nesvršeni bogoslov, Tojin je lutao brdima oko grada i pustim poljima, sanjajući o ženi, lepoj belilji ili stanarici koja bi nešto u njegovom životu promenila. Još uvek se nadao, mada je predosećao da je sve u njegovom životu prošlo, izgubljeno. Idući tako, odjednom spazi ženu u polju, u omanjoj ravni između dva brega. Žena je radila, i bila mu leđima okrenuta. Nešto ga ponese, progovori nešto u njegovom srcu da je to ta žena! Treba samo da je upozna i sve će se događati kao u lepoj priči:

Neka samo (govorilo je to u njemu) izmisli neki razlog za razgovor, neka je pita: koje je doba dana, iz čije je kuće, i čija je to njiva u kojoj posluje? Nije li teško to za njene ruke i njeno telo?

Neka je potom pita: da li bi volela lepši, jednostavniji život u gradu? U predgrađu gde je on, da li bi ona pristala tu da bude? S braćom se podelio, utanačio. Šta bi njoj falilo? Lice bi joj bilo belo, još belje nego sad, kao mleko majčino. Zar ne bi volela takvo lice, više od onoga kakvo će joj biti samo ako ostane tu, u selu: ispucalo kao cerova kora?

Kada je prišao ženi u njivi, na dva-tri koraka od nje, naježio se, jer se žena okrenula, navukla krajeve marame iznad očiju, praveći senku, jer on beše dolazio iz pravca odakle je sunce žarilo, pa je potom podigla šake u visini očiju. Žena beše starica. Smešila mu se zbrčkanog lica, bezubih vilica. Pozdravila ga je: - Dobar dan mladiću. Kog tražiš?

Kasnije ga je danima, pri najmanjoj pomisli na taj susret u njivi, obuzimala srdžba prema bratu. Bila je još veća, gnojavija, teža, kuljala mu je kroz krv dovodeći ga do ludila. Bivao je uveren: da je najstariji brat veštac veći i gori od Pere iz Dokmira, čije se ustajanje iz groba, negde u gudurama Gradca, očekivalo, i nad čijim se grobom čuvala straža.

I, na kraju, pred samu smrt, pošto je sve, baš sve popio, pljuvao je na svet, na braću, na znane i neznane, pljuvao je i na sebe, i na sve ono što je uradio, jer o braći je mislio: da su sva trojica zajedno je