Садржај

Јер си ме бацио у дубине,
у срце мору,
и вода ме оптече;
све поплаве твоје и вали твоји
прелазише преко мене.

Оптекоше ме воде до душе,
бездана ме опколи,
сита омота ми се око главе.

(Књига Пророка Јоне гл. II, 4, 6)

У понору овде
Под каменом
Где хлад
Сенка једина
Нагриза нам кости
Болести су исте
И тврда глад
Око меса нашег
Окупљени гости

(Сретен Кушаковић)

Богуслав Новак
Берберин Тешњарски

СЕДАМ ДАНА ПАДАЛА ЈЕ КИША. Ти дани беху маглени, а тмасти облаци ниско су се вукли коритом Колубаре. Киша је упорно цурила кроз маглу па је изгледало да истиче из дрвља и камења. Седмога дана, у недељу, три згурена човека претрчаше с једног пустог тешњарског тротоара на други. Пљували су сва тројица, брзо ходајући, вратова увучених у капуте. Били су црвени у лицу, великих, модрих носева, исколачених очију. Били су слични као да су браћа, као три брата близанца. Њихове сенке муњевито се преломише на уском стаклу мале берберске радње обојене у жуто. На стаклу је било исписано бледим, црвеним словима: Боћа берберин. Испод излога стајале су мокре, расходоване биоскопске столице. Једна, од њих три, није имала седиште. Као да су се мало погурали на уском улазу радње, отварајући врата стали су гласно причати. Мали, здепасти берберин, с гомилом пене на кажипрсту, подиже поглед према њима.

- Где је Боћа? - упита један, извукавши врат и руке из капута. При бледуњавој светлости, указа се његов наказно модри нос, испуњен црним печатима. - Тамо је - одговори уморно берберин и обори своју округлу главу. Просторија је била, као и она светлост у њој, мала, оскудна у намештају и инвентару. Једино су била уочљива два велика, прљава зидна огледала. Испод једног, лавабо је био прекривен пуором, а столица са кожним узглављем била је померена мало удесно од пећи. Један чивилук висио је на посивелом зиду, на супротној страни од огледала. Испод њега налазио се мали сто са белом мермерном плочом, а испод овога, на олајисаном поду, била је картонска кутија пуна пикаваца (пикавци су гашени водом и, вероватно, неко ко је седео за оним лавабоом пуним пухора, бацао их је ту, у картонску кутију), косе и празних дуванских кутија. Она тројица се раскомотише, поскидаше капуте, и тако изгубише ону сличност међусобну. Осим онога са изобличеним носом, у радњу је ушао један плавокос, изразито црвен у лицу, па је лице изгледало као да гори. Онај трећи, ни по чему не би био изузетан сем по дебелим, отромбољеним уснама и коврџавој коси која му је досезала до очију. Једно време су седели и ћутали. Онда, један од њих погледа у белкасту лесонитну преграду што се протезала од зида до зида и уски простор бербернице чинила још ужим. С друге стране, још увек њима неспознате, допирали су шумови; слични напорном људском дисању, потмулом хрипању из груди, или кратким и испрекиданим уздасима. Али, њихови погледи, њихова радозналост били су спречени том белкастом, дрвеном масом испреченом и судбински везаном са целом овом просторијом. То што су чули трајало је само тренутак, већ следећег момента шумови споља разбили су и последњу могућност која би задовољила њихову радозналост за оним лицем тамо, иза лесонитне преграде. Онај црвеног лица устаде и приђе прегради, његова шака као да мало застаде у ваздуху, потом се спусти ка оној страни преграде што је била у сенци и помери рајбер. Уопште се није добијао утисак да се то врата отварају, већ као да је неко добро одмереним ударцем извалио лесонит успевши да сачува апсолутну правилност ивица и да једна страна лесонита остане спојена са осталим његовим непокретним делом. Из оне просторије која се указала отварањем, покуља мрак и задах дуго непроветраваних ствари. Сада су стајала сва тројица на отвору и тако заклањали све тамо унутра, чак и онај мрак. Први је био онај црвени, иза њега су надвиривала она друга двојица. Берберин иза њих није подизао главу.

Полако, привикавајући се на таму, њихове исколачене очи приметише људску прилику на кревету, у мраку, обавијену ћебадима, у која се та прилика као уплела и тиме предочавала своје бесане ноћи, као и могућност, да јој дани пролазе у очају и жељи да промени све око себе, а пре свега, да напусти то што је личило, само личило на кревет. Ужарених погледа, сва тројица су улагала напоре не би ли сазнали где је заправо положај главе те људске прилике која се само комешала у тамном, влажном простору; и не би успели да не заблешта бела кожа подлактице која потом потону у мрак до зида; за њом уследи сличан покрет друге руке, па се потом придиже глава, глава сувог лица, кукастог носа, обасута белином са свих страна. По изгледу лица видело се да је то старац, мршав, сув старац обелеле косе и браде. Старац поче с напором да се придиже на лактове, дисање му се убрза и преће у кркљање, пре се чинило да има жељу да пљуне, него да проговори: - Да ли је дан напољу?

- Јесте, Боћа, дан је напољу и пада киша - одговори онај, изобличеног носа.

- Има ли још ракије у флаши? - Три пара очију опазише поред гомиле разбацаног веша, до кревета, флашу допола испијену.

- Требало би мало да одспаваш - опет ће неко од оне тројице.

- Питам вас, има ли!

- Још, имаш - одговорише углас сва тројица.

- Ништа јој нисам рекао. Одједном је нестала. Почела се вући са сваким, то нисам мог'о да дозволим - као да простења прилика у мраку. Поново, испред њихових очију, нестаде оне суве, белином обрасле главе.

- Елина је курва - рече неко од њих. Поново онај ропац у мраку, комешање, хрипање из груди, по нека мукла псовка и велике очи из таме. Немо, без разлога, мада не и без страха, стајали су и даље на том улазу, спречавајући да мрак из собе-рупе продре, запљусне остали део радње. Опет су само назирали ускомешано кретање ћебади, пар ногу чија белина најбоље означи положај тела у тами које је, они су то схватили, желело поново да се придигне и да им одговори на оно последње што му је неко од њих рекао. Али, од свега њима уочљивог, најбоље се примећивао тај безгранични напор да се тело како било подигне. Та прилика је, поред уочљивог напора да само мало издигне тело, мумлала, шумела на неки само њој својствен начин. Један дуг, врло дуг уздах учини да они стекоше утисак, да је тој прилици у мраку потребно мало оне течности из флаше, - оне човекове проклетиње која је на моменте блештала, зависно од малих померања њихових тела на вратима и тако упијала оно мало оскудне светлости која се губила врло брзо ту на дохвату њихових руку, - или да јој је потребна чаша воде, или онај црно-лакирани, са излизаном дршком од употребе штап оне личности тамо, из оног за њих пакленог простора. И хлеб. И вода. И штап. Све то брзо потону у њиховој свести, при помисли да је то само ракија у питању; и сасвим несхватљиво, врло кратко, заметну се у њима погубна мисао по њих: да ако се онај тамо у тами исправи у кревету, па коракне из њега према њима - да ће им се нешто страховито ружно догодити (не мора их он ударити оним својим штапом, својом трећом ногом: били су свесни тога), нешто као пренесена болест, гора од јефтике, губе, или колере: ипак, ни та болешчина-суђеница није морала доћи на њих тамо из таме, јер су сви они добро знали, као све оно што носе собом, за праву бољку тог човека, тог чуда у мраку - знали су да га његове поломљене ноге већ десетак година спутавају да коракне, да је то, у последње време, агонија човека из собе-рупе због које он почиње губити моћ говора. И, већ су се померали уназад, да га напусте, да остане сам са својим мраком, што људи, било какви да су, то обично у животу и чине са ближњим, као што човек на крају свога пута остаје сам, схвативши то коначно; да их тај мрак, прилика у њему, ствари које базде, све то као у некаквој пакленој гомили - једино плаши. Но, заустави их затегнута, посивела кожа на сувом лицу, неправилно мицање усана, криви, нагорели кажипрст од дувана, мумлање, које је попримило особину говора, клетве, очајног казивања, у коме се видела жалост што не може да упути речи ономе ко је оно рекао, што га је толико заболело - њега, овде у мраку. Уз неколико тешко разумљивих речи, до њихових ушију допре, тешко изговорено: "То само ја имам право да кажем..." Затим се тело враћало у мрак, не тако споро као што је долазило из њега, остала је само присутна она бесомучност, оно стењање и оно пригушено мумлање. Онда се примирило, шумело је само из његових плућа, они на улазу схватише да је окренут ка зиду, да хоће мир, и они се оклонише са улаза.

Врата на лесонитној прегради, која су пре личила на вертикално постављен поклопац, зашкрипаше, лесонит као и пре, доби изглед да је сав од једнога дела. Људски гласови заграјаше, измешаше се са смехом берберина округле главе. Гласно су коментарисали о ономе иза преграде, као да је, самом чињеницом што је у мраку, са њиме готово, свршено, и да је поводом свега о њему, његовом животу, његовој нади, остало само то да они нешто кажу, да би се потом, после њихових речи, све угасило и за вечна времена заборавило о њему, човеку из собе-рупе.

Не чини ли се то дрхтавим, кривим уснама, полуотвореној, безубој вилици, избуљеним очима у мраку, шиштавом дисању, да се, поред тог поспрдног говора који допире са друге стране, указала танка, светложута пруга светлости на горњој страни отвора, оно по чему то полуодузето тело разазнаје дан, иако то не може бити дневна светлост, иако људи могу и у ноћи разговарати о било чему. Ипак, та прилика исто тако добро зна да је светлост сијалице потребна у радњи и да се пали сваким даном врло рано, нарочито у данима зимским, да није могуће у малој, мрачној просторији услужити гомилу људи по ниској цени (најнижој у граду), као и то - да људи овде у току дана навраћају, причају и одлазе, а он их, и без тога што их не види, врло добро познаје по њиховим гласовима, толико их добро зна да их може уочити и када се међусобно надвикују.

Главе окренуте од зида, супротно положају полуодузетог тела, скупљених обрва, збораног чела, с једном руком која шета у мраку по ћебету, чији прсти пипкају, развлаче и тару полураспаднута влакна тканине, он полако почиње схватати смисао онога говора, тамо иза лесонитне преграде, и почиње њих, тамо, мрзети. У њему се прво зачело некакво неодређено осећање гадљивости, да би се то осећање с временом усредсређивало и тако сужавало круг оних људи на чији се рачун и зачело у њему. Сва лица тамо иза преграде расплинуше се, али не и округла глава берберинова која је сада, ту у мраку, била искежена, деформисана ружним смехом који јој је лебдео на дебелим уснама, те прилика у тами ништа друго није уочавала на црном простору лесонита осим те главе која је расла и расла, и којој је недостајало пуно, здепасто тело. Сви остали, поред те главе, деловали су као најудаљенији ехо, јер су били прво потискивани смехом округле лобање, што је касније прерасло у мржњу услед немогућности да се: Та прилика која је у мраку, налази тамо у осветљеном простору бербернице где би седела за једним лавабоом, пушила, ћутала и лагано гасила пикавце над њим, потом се још спорије окретала ка картонској кутији и у њу их бацала, а самим тим, имала најбољи преглед око муштерија и свега онога што би се дешавало тамо на тротоарима Тешњара. Дуг уздах беше први знак да се услед напрезања и ослушкивања онај иза преграде уморио, а затим се лобања берберинова расточи као пена испред његових очију. Уследи благо комешање прстију, дубље завлачење главе у јастук, покушај да се ћебад навуче до браде, опуштање виличних мишића, лагано, тихо мљацкање устима, и неко осећање које би требало да се преобрази у смешак на уснама, а који никада, барем за сада, неће се оцртати на њима кривим и усахлим, већ ће само тренутно пролебдети у оку, и то ће бити све. Све.

Да су се којим случајем, они тамо иза преграде могли наћи ту ниско над његовим лежајем, изнад белином обасуте главе, и да су приметили тај смешак који је највише опстојавао у очима, више него било где на његовом лицу, у смиривању тела, тишем дисању, било би им јасно, да прилика у мрклини, види неког другог Боћу од пре толико, толико времена, једну колико-толико маркантну личност за неко исто тако давно Ваљево, човека црне косе и модрих очију, који негде пред рат обија путеве по Европи, не као што се сада путује зарад арбајштине и ћемерања, коме су градови овога тла били постали некако тесни, па ваљда због тога помало неразумљиви на онај најдосаднији начин, - видели би га у друштву лаких жена Париза, Беча и Прага, провинцијских политиканата, надрикомуниста, комуниста, радикала, газда (и сам је био у неку руку газдински син), коцкара, професионално-путујућих рвачких и боксерских трупа чије је наступе лично режирао у Лазићевом "Гранду", бербера у салонима на добром гласу, у берберницама-уџерицама, по логорима, у положају када брије поред казана, после рата, као градског одборника, говорника, видели би га батинаног од стране Гестапо-агентуре, али исто тако, као прогонитеља својих бивших џелата. Нагло, на крају, осетили би својом задивљујућом проницљивошћу којом пониру у живот човека из собе-рупе, да све те слике из прошлости тога човека трну пред бујањем ружног које извире из њих, а започело је негде на истеку његове четврте деценије, и да због њиховог присуства ружно никада неће нестати, може само да се повећава, да се повећава и повећава, и да се због тога тело у тами опет мува, увија се под оним ћебадима, на махове придиже баш као да нема ваздуха, а да руке сасвим безразложно покушавају да ногавице повуку увис, као да би то било најбоље решење, најбоље окончање патње полуодузетог тела. По њих најжалосније је то што не знају ко је заправо човек у тамној соби, што живе у илузији случајно им додељеној од стране природе, па су далеко од сваког сазнања које би им предочило да ће и њиховим животима доћи почетак краја; па стога, иза преграде, траје онај полулудачки жамор који ствара овамо, у тами, на црној позадини лесонита - слику: Како један висок, црн човек, модрих очију пада и како му пуцају чашице на коленима, (ПРИЛИКА У ТАМИ је чула, онај ко зна колико пута повраћени звук, осећај, удар, бол, ломљење сопствених костију, сасвим добро чула, и хладна језа почела је у њој надолазити као море.)

- што изазива у Мракоморнику огроман страх, услед кога речи исцуреше, речи једва чујне, и за те уши у мраку, преваљене као тежак, најтежи терет, речи које су капале: "Само да није дошао онај Час тренутак онај, ходао би ти Боћа данас." И опуштање, растерећење свега што га је притискало, нестанак давно догођених тренутака, и лепих и ружних, све около дође као лакше, подношљивије, а смешак се коначно проби до усана и оста да лебди сасвим уочљиво, зачуђујући помало и њега самог, поистовећујући га са оном светлом траком светлости изнад отвора, успе: да сасвим јасно искристалише неколико мисли, а да не чује оне тамо, нити да га било шта присиљава на покрет, бесплодан покрет у тами. Како спознаје беду и сав ужас оне тројице који тако помно прате његово гашење, истанчавање и стицање, - већ дуго, дуго времена, причајући му о својим (сами то не уочавајући) бедним животима, у којима жена доминира као кужни знак, као Слово Краја, жена-чангрљива, жена-месечарка, жена-плодоносница плода болесног, танко-крвног и врло, врло ретко права-жена; па се он смеши, смеши се (не би се могло рећи да у том смешку није било паклене освете), и да ли му се то стварно чини!? све гласније и гласније. Јер, он зна, да онај шљам,

(Он не мисли дословно тако, сада у овом моменту искристалисана мисао дефинисала је тог округлоглаватог берберина, за њега овде у мраку, као нешто што је, а и не мора да буде: шљам.)

- на најмизернији начин је осуђен на свакопетковну ситуацију, пазарну ситуацију у којој би се шашољио са нимало бољом женом од себе, насред Тешњара обоје би се кесерили једно на друго и тако стварали насред улице; у општој вреви воловских кола, торби, џакова, задаха балеге, блејања стоке: један ретко виђени циркус који може да се гледа без пребијеног филера,

(Ох! како му је само смешно када се сети те драговољно прихваћене улоге арлекина округлоглаватог берберина, тог шљама који је силом околности постао берберин, и то код њега! када за пазарне дане изводи ту бесплатну комедију, док он седи на једној од оне три биоскопске столице, у позним августовским часовима, уочи петка.)

- па како се то ништавило од човека враћа у берберницу са кесеравим осмехом жутих зуба, па како коментарише о жени с којом је малопре поцупкивао, пљуцкао, гласно мењао мишљења о данима (највише о томе!) сеоских забава, слава и преслава, о данима месојеђа, и како, на крају, говори онима који би се затекли унутра: да ће је убрзо имати сву за пар доњег рубља, како су све оне осетљиве на перлон, најлон, тергал, и да је само у питању час када ће се то догодити, - вероватно негде у околини Ваљева, када се скрене са неких од путева, џада још из турских времена, или направљених за владе Милоша Обреновића, - а сам чин љубави почеће, највероватније, негде на "Драву" загушљивом прелу, у просторијама неке земзадруге, где се точи јефтино пиво од шеснаест банки и где старији вечито кукају на велики порез (никада боље сељак није живео него данас - за кило кајмака може да купи седам кила шећера, пре рата је то било обратно, овде му се оте уздах, накашља се), а млађи мисле о последњој ствари, па им се она види и у очима; коначно, он ће је, у тој гужви пуној задаха, испарења, видети, и они ће се дуго пипкати, шапутати у неком тамнијем углу, док околина не скране пажњу на нешто друго (О! то је најтеже у тој новонасталој љубавној ситуацији), затим ће се полако извући одатле, кроз околину зараслу у коров, она ће га одвести на најсигурније место, на таван штале, или негде у вајат, или било где, ту ће он (тај Шљам, Дрипчина, Ђилкош, та Карикатура од берберина) осећати својим широким, меснатим носним отворима мирис чистога сена и њених бутина, из којих се подижу облаци задаха на сурутку и бели мрс, потом ће је молити да му покаже рубље за које је он дао новац, немајући смелости да друкчије затражи ону површину длакаве коже која је између мишићавих ногу набубрила од жеље за спаривањем, она ће га одбијати с помамом у очима и помало ширити ноге што ће га храбрити, и он ће наваљивати, наваљивати, на крају ће успети комедијански (уосталом, тако се све дешавало између њих) да се између њих увуче, а у тежим околностима, можда, уз обећање брака! Навала кашља стаде проваљивати из њега, на моменте се гушио, стењући долазио до даха и опет падао у кашаљ, осећајући пуну навалу крви у лице, имајући велику жељу да поразмисли о томе да ли би једну такву жену мењао за ону најлакшу, последњу коју је некада поседовао, која је, барем, мирисала на "Шануар", имала чисто рубље и пристојан лежај, па макар се то дешавало код "Боре Куплера", а да и не мисли о оним женама које су биле добро ситуиране, или неким положајем своје професије поседовале утицај којег не би нарушило ни хиљаду дневно подизање ногу увис. У себи признаде да је...

Та навала људи с друге стране преграде беше једнака навали кашља у њему што га је обавијао и унутра у грудима и споља, грчећи му тело, оно мало тела што му је остало за покрет, за корак. Могао је са сигурношћу да закључи да је са друге стране дупке пуно, од зида до зида, и да су они коли су испунили тај простор, бесни услед попијених ракија, могао је бити сигуран, јер: уследи ударац песницом о преграду, и речи које су пре личиле на урлик од кога се он намах укочио, изгубио дисање, који му је сузбио у првом тренутку кашаљ: - Боћа, делијо!! Ону ствар желијо!! - Одсуство тог гласа-урлика трајало је тек толико колико да му се поврати тешко стицани ритам дисања, али уследи са ништа мањом жестином: - А, што пијеш кад ти шкоди, ко ће кући да те води!?! - Ројеви гласова који се претворише, завибрираше у његовим ушима као вишетонски терет од кога му се отворише уста, тело дође у стање оне друге одузете половине, а руке се укочише, као у грчу застадоше у неком полупокрету, бивајући изнад свега около, изнад непокретног тела, гомиле веша и ствари, огромних колутајућих очију, руке, са прстима истањеним и кривим као канџе неког ретког рептила, неке ретке зверке, бивајући једино покретне на том телу, у тој тами, руке које као да су од прстију па до рамена пипкале мрак (као што су то радили врхови прстију час раније), тражиле неки отвор, рупу, или неки тврди предмет у ћебету, јер човек-тамник беше, више него икада тога дана, имао жељу да се за нешто ухвати и подигне, али прсти су се (као да су само прсти имали очи) само мицали у правцу најтамнијег, најчвршћег, јединог који није имао особине магленог, лелујајућег, у правцу преграде, и тако бивали окренути унапред од лица, од уочљиво колутајућих, закрвављених очију. И, бивајући све време концентрисан на то шта се дешава тамо иза преграде, он јасно уочи, пошто се врева мало стишала, смех берберинов, и нешто га због тога смеха повуче свом силином увис, у седећи положај! - грч из руку сјури му се у лице, и тамно, суво, сиво, искежено лице претвори се у нешто што је подсећало на спужвасту масу која је задржала ону белину и која је још више постала уочљива; затим се то лице, та спужва окретала улево, померала у страну, гледајући, ослушкујући, упијајући једним увом преграду и оно што долази, допире иза ње овде у мрак, у коме почињу његове ископнеле, огромне очи гмизаво пипкати (Све је било слично прстима, сви они начини на које је Мракоморник уочавао свет око себе!) оно што је било у мраку поред кревета, - па му се поглед из великих очију зауставио на: гомили прљавог веша, пластичној кофи са сопственим непросутим фекалијама (цео дан је очекивао Јарцана да му за пет динара то проспе у Колубару), доњем делу ормара на коме је уочио округле дршке од порцулана (чинило му се да су то беле очи које једине знају шта он ради ту у тами), малој, зеленој хоклици с комадом непоједеног хлеба, мрвама, једном шерпом, - свуда око ње и ормара, шерпе, тегле, па, опет, прљави веш, један мали, гвоздени умиваоник и, на ормару, међу бочицама за лекове, сат!?! - гломазни будилник са уочљивим делом на своме врху (металним звоном у облику шешира), с напрслим стаклом и крупним, црним арапским бројевима који су се љуљушкали у његовом погледу на пожутелој подлози од картона, "Које је доба дана?" помисли.

Када опет онај смех берберинов постаде неиздрживо јак по његову свест - берберин се смејао грохотом и псовао - и њему се, све то што је лепо видео малопре, смути, сколута пред очима, а појави се: она берберинова округла глава као мерач, ушију величине крупнијих ораха, слепљених, пуних перути зализака што су у облику репова полазили са средине округле лобање и досезали до средине ниског мајмунског чела где су се подвртали, та глава, са очима ситним и летећим, ништа мањим од очију свиње, дебелих усана, смејала му се изронивши из тмасто влажног зида супротно од преграде, скачући по зиду и стварима околним, летећи по оној мрклини, смејала му се, смејала! Он је мумлао и лагано враћао главу на оно што је личило на узглавље у том кревету, у тој соби-рупи. Опет би се све дешавало као и пре, да му до ушију не допире онај малопређашњи глас, онај урлик, само сада се није њему директно обраћао, нити је било оног ударања о преграду; и поред тога, главе спуштене потиљком на јастук, очију упртих у тамну преграду што га је делила од света, он помисли о ономе који говори са друге стране:

"О, знам те, човече лица пламеног! Знам те, тебе и твоју бољку коју пијеш као жедан воду, али која тебе пре испија! Знам те, Пајо, са надимком Зис!" Све знање о том човеку не би се у његовој свести сколутавало, нестајало у нервозним покретима прстију и поновном кашљу, да човек из собе-рупе није изнова видео јасно ону главу без здепастог трупа како му испред очију трепери са исквареним смешком на уснама, како лелуја и застаје тачно у висини његових груди и у том положају; ту, пред његовим очима, та глава стала је мутити представу о животу оног с лицем пламеним, и онога с наказним носем, као и сам живот тога с том главом што је откинуто вршљала ту по мраку, испред његових очију. Но, ипак је он успевао своју покидану мисао да настави, знајући да је почео размишљати о ономе с друге стране, и размишљао је, успео је да оконча мисао о њему: који је ударао ногама о под, урликао, вероватно се церио лицем пламеним, а имао је (добро га је успео видети у мислима, онаквог какав јесте), тело као без стомака, као у вашке, попрскалих капилара по лицу од силне патоке, мрежасто закрвављених очију, уморнога хода, потом га види: како у свом пијаном путу, корачању по граду, балави и грли сваког, називајући га братом, а јефтичав је (опет га јасно види), како испија пеницилин у праху, како се по чашама из којих пије воду, после тих прашкова цеде белкасте капи, а он их посматра, лицем уз саму чашу, и клати се закрвављених очију, клати се; па мисли, о њему: с лицем пламеним, како би било боље за њега да нема ногу које би га носиле у сулудом ходу по Ваљеву, како би му било боље да његову несрећу нико не види, па да и он нађе себи некакав мрак (као што је мрак човеку из собе-рупе), како би му било боље, боље; и за онога са наказним носем, јер му је то рак раскопао нос, раскопаће му и лице и тело, а можда му је душу одавно начео, само то овај не осећа, па су због својих несрећа заједно, тако их не осећају и не примећују.

А ти! - мисли и тера рукама испред лица, очију, груди ону округлоглавату главу, - никада нећеш поседовати ни жене, ни кућишта, ни живот какав је имао Боћа Холивуд - какав сам ја имао и шта сам све поседовао, поседовао...

Умор је надолазио као река и бујао у њему. И он и тело му смиривали се, док су се с друге стране, напољу, врата све ређе и ређе отварала, а глава му је клонула на лежај, с погледом који је падао поред кревета где је он видео њу, флашу с ракијом, од чега му се у глави мутило, а у желуцу бивало мука, па мука.

А споља је бивало све тише и тише.

И чини му се: да он то не пада у сан, већ да се сан увлачи кроза њ полако (на курвински начин, као што му је живот, срећа и нада, мисли тамник), и пред очима му само: Тамно. Тамно

2.

Би свестан само тога - да се буди. За прво време, у њему се јави осећај да се ништа, ама баш ништа не чује споља. Ослушну. Само за кратко време постојала је нека тишина која га је плашила, па се он чудио себи мислећи: да је ипак боље да неког има, да неко постоји тамо напољу па макар он био и најцрњи душманин, јер: помисао на самотну смрт (изненадно и јако је у њему последњих дана навирала помисао на смрт), у којој би се његово тело распадало данима, а да нико не уђе и не види - шта је то са њиме, што се не оглашава?

Али, он убрзо, - пошто јако стисну капке прстима желећи да они прсну, па пред очима његовим изби само мрак који је куљао као дим изнад сировог дрвета, - осети, зачу тихе кораке и шум воде из лавабоа, онај њему толико познати шум воде од кога му се поврати осећај одмора који треба да дође после било колико дугог сна (мада је било дана када се врло уморно будио после дугих часова спавања), имао је овога пута осећај да је одморан, и: уследи један напор учињен рукама и оне му се нађоше под главом. Пошто тиме одагна и последњу најцрњу мисао о смрти, а и онај мрак није више куљао, па је тиме отклонио и најмању сумњу у своје - тотално слепило, стаде једним дугим погледом уочавати оно што га окружује, али му је то уочавање падало некако тужно, с пуном неодагнаном присутношћу распада, што је долазило од тих ствари које су одавале утисак,

(Притајена као змија у камењару опстојавала је та мисао у њему о: тоталном распадању свега овде, пре помисли о: смрти, несрећи, глади, распадању јетре и бубрега. То тотално распадање у коме ће се прво ови сури зидови склопити над њим и гомилом прљавих ствари, па ће се после тога дићи само прашина која ће лебдети изнад Тешњара и овога града и ове Долине Суза и дизаће се до неба, можда све, не само овај смрад и његово тело, већ све све - мислио је, да ли је и то праведно и шта је праведно? шта?)

- неке грозоморно бедне множине која је владала у том скученом простору и била у исто време нека врста страшне опомене, или жига који би најбоље могао да објасни један људски живот, а поред тих ствари и ти зидови који ништа мање ружно не опседају својом влагом на својим тамним површинама, преко којих је влага чудовишно извајала фигуре, приказе које су га плашиле; па је он окретао лице од тога звериња што га је вода потмуло, годинама правила, да би он, једнога дана, у њима сагледавао визије неког свог пакла и Страшног Суда, те окрете лице и у њему се заче снажна мисао, он пожеле да устане и напусти ту малу, мрачну просторију, ваљда, услед страха, глади, жеђи, или потребе за пушењем? Али, од свега тога испаде само трзај ногама, неки неодређени шум из груди, и једна мисао: да само мисли о томе да треба устати и изаћи, јер је та жеља почела попуштати у њему! под навалом сећања о свему ономе што је преживео, а он није хтео ни о чему да размишља (Све је прошло, Боћа! Све! - понављао је у себи), па било оно лепо, или ружно, о пишљивом животу, јер му то ствара бол, мада у том сећању наиђе и нешто топло, толико топло да он поче попуштати, и у њему стаде нешто да навире као река, као река, па стога он направи: трзај ногама, трзај беше направљен свесно, али већ у следећем моменту он није могао да га понови, што се на његовом лицу та немоћ означи јасном цртом горчине која му се најупечатљивије видела на доњој усни и на двема дубоким борама, борама које су се протезале од корена носа па све преко белих снопова, гомилица длака на образима, залазећи и прелазећи преко тотално жутих и глатких простора коже на лицу. Те боре као да су се углављивале између костију доње вилице, а ове су биле упале и сасушене, и својим ивицама, тамо негде на домаку ушију, штрчале, померале се и затезале и највише су, или више од било чега на лицу човека из собе-рупе, говориле о његовом душевном расположењу, јер сасвим јасно, зависило је од костију доње вилице хоће ли њиховим затезањем доња усна прећи, прекрити горњу танку и мање невидљиву усну, која се једва назирала од те беле браде која је баш на њој била најгушћа у обличју четке, штрчаво избачена унапред, - а затезањем костију горње вилице појављивале би се (опет) две боре, и тако би се на лицу стварала гримаса: Горчине - Бола - Очаја.

Преко откривене ноге нађе се рука која се споро спуштала од главе па до колена, тог колена белог, чворноватог, крупног на тој сувој нози што је подсећала на уморан пипак, уморан џиновски пипак на коме је шака нашла свој мир и ко зна колико би времена ту остала, заједно са гримасом очаја на лицу, да се није јасно чуло како неко говори тамо иза преграде о Тамнику, и то полупокретно тело, ту, у тами, чуло је своје сопствено име, а та:

Бела маса мантила берберског и човека била је високо, високо горе, одакле је обично падала оскудна светлост из оног тамо одељеног дела, била је ужасно по њега (Мракоморника) високо, и није још имала ону округлоглавату главу, нити тело здепасто и угојено, али, била је висока, огромна, толико висока и огромна да му је постало хладно у пределу малог мозга, и нека језа је бујала у њему, нешто неодређено, као питање постављено самом себи: "Одакле толики човек, Боћа?" А рука се муњевито вратила назад до танких и сасушених усана, прешавши преко сасушене ноге, раздрљене кошуље, шлофијанке розе боје, испресавијаних, изгужваних ћебади, до уста чије су зборане усне направиле готово круг који је жутоплавичаста шака додирнула у великом страху што је бујао у њој и претварао се у језу која се рађала у глави и гранала потом по целом телу.
Налази снаге и воље, пре него што ће да урликне, да све то припише својим добро неотвореним очима, тами, влази, стварима, зидовима, па шири ситне, жмиркаве зенице и очи му постају још веће, водњикаве и сјајне; али, оно тело у берберском мантилу прилази, нешто му говори, обраћа му се - док он грозничаво уверава себе: да постоји нешто као врата која мора да се отворе да би се дошло до њега у мраку, и да би она, ма колико примитивно направљена, морала зашкрипати, пустити карактеристичан шум при отварању који би он чуо, јер још ушима најбоље и са једином сигурношћу спознаје свет; и у њему се уврежава мисао испуњена страхом да то тело беше изронило из лесонита, решено да му нешто страшно учини, да га обогаљи у оно мало здравог тела што му је остало; у њему се пропиње урлик који не може даље из гркљана: ту се запречио, загушио, пресекао му дах; једино очи нису губиле онај лудачки сјај док су гледале тај бели мантил из кога су штрчале као насађене: округла глава, округло, пегаво лице које се смеје, гадно смеје са два реда жутих зуба у вилицама и које му говори (то није претња), али се он бојао и, услед страха, остајао прикован за кревет, у мраку, са једном руком мало придигнутом, којом као да жели одбити ударац који само што му се не спусти на његову главу; а очи његове и даље су унезверено гледале округло лице са очима као у свиње; гледале су то лице округло као лице кинеског дечака рађеног у гипсу, лице које чак није имало оне карактеристичне рупице што се јављају при смеху, и које је због тога понајвише личило на кловновску маску, вечито у осмеху! то лице, та глава као глава кинеског дечака, та кловновска маска постојала је једно време испред њега, испред његове малчице издигнуте руке, иза које на тмастом зиду није било сенке, док су са оне друге стране почели долазити звукови, шумови, гласови, а он их почињао поимати, тако да помисли: "Мора да сам много пио."

И док убрзано дише, до његових ушију сасвим јасно стижу малобројни људски гласови:

- Шта је с Боћом?

- Лежи, малопре је изјурио Пају Зиса и Миливоја Џулу! 'Де си да видиш како брани своју љубав!

- Какву љубав? Што дираш човека?

- Ја? Ма, шта ти пада на памет. Пусти ти Боћу, излудео човек од ракија, видиш и сам да је излапео. Јесенас, кад је отиш’о у болницу на лечење, ја останем према нагодби овдена да радим. Договоримо се да зараду поделимо на равне части, с тиме што је он моро од свога дела порез да плати и све оно око радње. Знадеш ли? Јер, чија је радња, моја није, то плаћа онај чија је.

- Знам ја то. Покупио си највећи део зараде док је он био у болници и обиш'о све кафанчине у околини Ваљева и трошио новац мислећи да тамо нико не зна за Боћу. Зар није било тако?

- Нисам, умрлог ми сата! - узвикну берберин и спусти чешљеве поред огледала. Човек у кожној јакни који је разговарао са берберином покушавао је да скине коломаз са шака перући руке над лавабоом.

- Него, знадеш ли што је Боћа љут на ме? Прекјуче, не'де поподне, изиђе он из његовога дела и седе овдена на шамлу. Хукну два-три пута уморно и рече ми, како није више млад и не море оне ствари да чини са женским светом. А то је говорио о Елини. Вели, како ју је само онако милкио и ништа више, јер је онемоћ'о. А ја отојич рекнем Радоју Копи: како Боћа не море више ни да смочи. Радоје то разгласи по целоме Тешњару, ете шта је било! Зато се Боћа љути!

- Добро море, то ти кажеш, ал' има људи који друкчије веле. Уосталом, шта мене брига шта ти чиниш са туђом радњом. Спрема мене ти ниси лош, лепо ме обријаш и...

Тај разговор, чије гласове погађа, иако је овде у мраку где им не види лица иза неколико сантиметара дебеле лесонитне преграде, изазива код њега сплашњавање онога страха, јер он схвата да: осим Свевишњега, ваљда, нико други не може да буде на два места одједном, значи она бела прилика је ипак тамо, на своме уобичајеном месту крај лавабоа, поред огледала.

ИЗНЕНАДА НЕСТАДЕ ОНОГ РАЗГОВОРА и сваког шума споља, ма како се он напрезао да докучи ту, по њега изненадну појаву, појаву која му се већ хиљаду пута понављала за потоњих неколико година и коју је увек доживљавао као изненадну и судбоносну; није могао чулима ништа сазнати и наслутити до тишину која је упорно опстојавала тамо иза лесонита, па му се чинило да је постојала безмерна, пружајући се далеко тамо преко реке и даље, даље, причињавало му се, до небеса. Због ње, велике и огромне тишине, нестало је људи, а он, имао је осећај, као да је сред некаквог мора, или неке равнице

- и у њега се моментално усади осећање, замени сва претходна, и постаде једно-једино, неприкосновено осећање усамљености, које се разли у њему, предочавајући да је стално на почетку те воде, те равнице, и мора и пустиње, и огромне плоче камене, без обзира колико желео да иде напред; а та тишина је и даље вибрирала око њега и у његовим ушима се претакала у несносно зујање што је изазвало кочење тела у мрклини, док се у његовој свести порађала црна слутња као да је испред некакве труле бране коју само што није вода провалила и однела га као сламку, као лиску, - да би се потом почело у њему гнездити осећање као да хода, онако са штаком, као слепац, полумртвог тела, ивицом амбиса у који ће упасти неизбежно, јер ће негде погрешити, у бангљавом кораку, у кривом ослонцу штапа.

Жеља да дође до људи исказивала се у неколико слабих покрета што су их чиниле ноге којима је хтео (више него икада) да удари у преграду и да тиме означи себе и своје постојање и да: изађе напоље. Убедио је себе да му се пуши, па су му стога руке безуспешно покушавале дохватити кутију цигарета са "натхазне" међу гомилама веша, али у том клаћењу, мицању по тмини, руке су изгледале утварно као прутеви, као сасушене, танке гране које вијори ветар, те руке као да су вршиле кретање у одсуству његовог мозга који је био преокупиран жељом да што јаче удари ногама о лесонитну преграду, па је Тамник ударао и мислио: како је ударио обема, али било је то слабо, једва чујно додиривање лесонита, и ништа више, ништа - у што се он уверио касније када је изгубио сваку наду да ће неко ући, када је видео да нема људи, док је у њему навирало оно најстрашније, оно што се звало животом који је неумитно отекао, оставивши му један део који он треба да завршава овде у рупи, да га вуче у облику одузете половине тела - које он не тако ретко назива: пишљивим и губавим; и то што је навирало у њему, васцели дан је покушао да одагна, да не мисли на њега, јер је то чумско и моријино, теже од сваке најтеже болешчине, и ево, та помисао на живот већ га је свалила у грозницу од које му се зенице шире и скупљају, а руке онако по мраку неодређено се крећу од браде и усана преко згужваних ћебади до ногу, и он, у неколико безуспешних наврата, покушава да шакама чврсто стегне ногавице и да тако подигне ноге којима би треснуо у тај зид који ствара мрак око њега и у души му, мрак у коме је он годинама заробљен, као проклетством осуђен у њему да тамнује: Али, није било резултата, ни успеха, све је било варка, опсена, све је остало само пуста нада, грч и трзај телом и, само тело.

Зашто се смеје? запитао се изненада, осећао је тај смешак на уснама, што се створио без контроле у кори његовог мозга, јер то је због благонадежног дечака који му се као нека давно виђена слика поново враћа испред очију; у свом очају, не види ли он то радњу свога оца, ону берберску радњу код "Гранда", мале кавезе са штиглићима, свог деду и једну летњу вечер када му скоро цела фамилија кроји будућност, тражећи од њега да оде у неки Вршац и да тамо покуша да заврши нешто од школе. Нагло, прилика у мрклини види себе у Словачкој, негде у зори свог живота: У Брну је, у једном од хиљаду његових интерната, и по ондашњим интернатским баловима пуним пива и округлих, црвених лица, ту му једна лепа, плава девојка по имену Розина Пониквер даје своју слику, а Тамник сада, овде у тами уздише, питајући се: "Где је сада та Розина, где је?" То је трајало кратко, та помисао на жену стопила се са стотину женских лица, мириса, тела, са њима у хотелским собама, у кућама које је наследио као једини баштеник, које је после продавао и расипао свуда где је стизао; одлазио је тај новац и на абортусе његових пријатеља које човек има док има новаца, још је то име Розина лебдело у њему; држало је његову присутност оно што се десило Тамнику у Брну, где су га увели у књиге под именом: Богуслав Новак,^[1] о том имену добијеном далеко од Ваљева причаће данима, ту причу неће спречити ни рат, ни године, ни беда у коју све дубље и дубље пада, неће је спречити ни оно језовито ломљење костију.

Онда, изненада мисли о овоме сада: како је мрачно, влажно, како су цигарете далеко, како треба да удари ногама у преграду, а то не може никако да учини, потом му се причињава да је неко ушао у радњу, тражи погледом штап и ципеле, али њих не види. Некако напипава лавор испод кревета, извлачи га и пљује у њега, па опет, врло убеђен, мисли: како ће сада сигурно успети да удари снажно ногама, толико далеко ће се то чути и биће у исто време знак да дођу и да га извуку одавде, а и страшна опомена за људе.

И, од свега тога, само нешто слично ропцу, шиштавом, пуном напора уздаху што му се одваљивао из груди, нека женска тела као алтајске љубичице, арчења у њиховом друштву, усамљеност као у слепилу после банкротства, распродавање очевине, безочност безијака који ће га у беди окруживати, и самштина, мисли, проклета самштина, белег паклени та брдаклија у чијој круни чучи ђаво чији плави скувани плод годинама пије, који доноси заборав и привидно блаженство, варка коју је способан само ђаво да срочи, од чега белокрвност осваја и суши се мозак, а све то благостање и благовање у ракији, после трежњења постаје неслућени пакао чија сила њега поново гура да испија до бесвести. Јер, дубоко је свестан, после тог проклетог костоломљивог дана, да је само мали пут, мала разлика између миришљавих будоара провинцијских и великоварошких, натопљених мирисима и скупим пићима, путеношћу сензуалних жена и настраношћу благоугодном - до распадања по брлозима и болницама, до очаја и самотног гнева; а ово место где је он сада - то је средина, добро извагана средина, ваздашње место паклено, Чистилиште на Земљи, вековање са штапом који треба пажљиво спуштати на тле и тако сачувати оно мало наде што је остало са поломљеним ногама у гавељању.

Док размишља, очајава што не може, није кадар да удари снажно у преграду, кроз мозак му пролази, провучено као врелом жицом, питање: Тога дана када је пао је ли осетио, наслутио прави облик несреће?; мада је био свестан да од тога одговора и ако га буде нашао неће имати ништа, можда ће само тај одговор, без обзира какав био, једино појачати труљење у њему и око њега, јер је одавно у ругоби ноћи, у данима скотским, јер је одавно унутра звер, а споља са штапом слепац; то му неће бити спас од накажења, јер живот који има, носи као крст, и горе од тога, али је себе питао као што је желео да удари снажно, много снажно; побунио се против сопственог обогаљења, против болести што му је бивање претворила ни у дан ни у ноћ, већ у некакав нераздан, полудан, испуњен морама и приказама натопљеним ракијом, у недане у којима мора да буде викало не би ли му пришао човек да га подигне да овде не иструли и не распадне се све око њега километрима унаоколо, унаоколо до Господа бога, ако га има! Зар се сва ова беда скупила у оваквим очајним данима? - мисли, која ли га то вила пакленица држи у животу, чему би, и за кога? Али је мисао о дану несреће упорно опстојавала у мозгу и претварала се у врелог црва: Сусреће ли човек, мислио је, неки знак пред своју несрећу? Види ли он у погледима људи, у изгледу ствари, у понашању биља и звериња неки знак о својој несрећи? Зар је могуће да све долази тако изненада!? без најаве, а тако проклето испланирано! - размишљао је и дошао само до тога по њега погубног дана: Кога је бријао тога дана, питао се, ко му је био у радњи, шта је говорио на сат-два пре него што ће ноге да поломи?

У овом положају, ту на кревету, у том животарењу где краде богу дане, као да му се чини: Да не зна ни годину ни дан када се то десило. Па се пита: Због чега му се чини да се то није догодило? Због чега? Ноге му беспомоћно висе, у то се поново по ко зна који пут уверава вукући шаком ногавице, оне су под извесним углом у односу на његово тело, он их држи и жели, има огромну жељу, да са њима удари у ту проклету лесонитну преграду, у тај тамни зид што му дели свет, и осећа: Ноге га не боле, иако удара, чини му се бесомучно, као онога дана када су се ломиле, као онога дана...

Као да му је само то остало, помислио је да ово сања: И мисао, и несрећу, и онај дан, и покрет одузетог тела, и душмане около, и то да му се пуши, и све! Све! И потопи га она тишина, оно Море, она Пустиња, осети како му се умртвљује она друга, горња половина тела, како долази једнака оној другој бангљавој и висећој, како све око њега трне. Трне.

НИКАКО НЕ МОЖЕ ДА ДОЂЕ СЕБИ: шта је то, какви су то звукови, шта је то што продире овде у тмину, што му досеза до слузавих зеница, модрих усана и руку, што улази овде у таму међу заборављеним стварима као и он што је?! Лепо види: топи се она преграда, нестаје, нема је, ни ње ни оне вишегодишње таме и влаге и зидова са приказама, нека чудна сива светлост као ваздух с праменастим остатком дима преовладава око њега и он, лепо види себе, како излази на врата своје бербернице! како може да хода! види: неко седи на столици испред огледала, он му не види лице, јер му је тај леђима окренут, убеђен је да тај хоће да се обрије, потом му он прилази, брије га, па га подшишује, али још увек не може да му види лице, да га разазна у лику! спушта алат и спрема се да напусти радњу, муштерија која седи на столици узима малу, жуту метлицу и чисти власи косе с крила, он се много чуди, јер: Та му је муштерија платила рад и дала паре за новине које он треба да купи један час, и да их донесе да заједно виде тај толико интересантан наслов у новинама о коме му је он толико причао док му је сређивао фризуру и бријао га! А он још није успео да му види лик!! Чуди га, интересује га (помало га и плаши), па мисли: коме до ђавола иде да купи новине!? и схвата, било је то слично експлозији наглој и страшној, шта би то требало да буде: То је онај дан када је поломио ноге! Он тај дан поново види!

Пролази га језа, хладан зној га облива: Ох, када би могао да га одложи! Било колико само да га одложи! - мисли и плаши се: неко ће ући и свега овога ће нестати! Ослушкује. Никога нема, добро је, мисли.

Сада је на вратима, онај је остао у радњи, смеје му се, смеје се и он њему, и каже му - како одмах долази чим купи новине. Њега (овде у кревету) чуди то што разговара с човеком, а никако лице да му види! али је задовољан: Пред његовим очима одвија се прошлост - враћа се! Поново ће осетити све то, и видети тај проклети дан, и људе који ће се окупити око њега и који ће га уносити после његовог падања које је прерасло у тиху смрт, негде на граници живота, а ипак далеко од њега.

Гледа с прага радње, један тренутак, по Тешњару. Само је дан мало чудан: Ни светао ни таман, а ни тмуран, час је кишовит и пун блата, а час је сув и испуњен прашином. То га не забрињава пред чињеницом да хода, стоји на својим ногама. Сасвим лепо све осећа и види око себе; зграде и малобројне људе, време које је септембарско, јесење, као да осећа: ваздух мирише на кишу. Па коракне, види преко пута турско здање где је некада била "Кљештавица", у којој је арчио и банчио (Боже, има ли кафана у које нисам улазио!? - мисли), види скроз горе уз Тешњар, "Ковачев Хан", Ђиновчево здање и мали ћепенци, море ћепенака из којих само шуми, река се не види од тог простора набијеног ћерпичем, местимично прошараног великим, црвеним, препеченим енглеским циглама које су блештале при слабом сунцу са неомалтерисаних магаза.

Затим креће у правцу малог моста на Колубари који се не види од зграда. И тамо, неколико корака од своје радње, у сенци мале сарачке радње у њеним уским вратима стоји човек раширених ногу с рукама на леђима и кожним качкетом на глави, изнад њега као у трку заустављени коњ изрезан од плеха, са наглашено обојеним амовима; изнад коња је исписана фирма власника, с коњских сапи виси велики сноп бичева и амова. Све је то тако обично за њега и он иде даље, некако са стране, на другом тротоару примећује Симона Лептира, и никога другог. Никог.

Радостан је тамник, јер је опет слободан од зидова, влаге и мрака, и види све корачајући, не чуди га што и даље осећа кревет и да је у кревету, нити што види другог Боћу, а не чуде га ни ти менгели који су га стегли преко груди па губи дах, грч му је стегао лице и изобличио кости вилице услед чега су му се очи закрвавиле.

Почиње да дрхти, јер: Сада ће се десити оно најстрашније, на њега ће се спустити рука анатеме. Сишао је са тротоара, већ је неколико корака на калдрми кривој и испупченој.

Одједном глас! неко га виче, он се окреће: никога нема.

Поново креће, и поново тај глас, опет никога, само Лептир који му прилази.

Корачају заједно. Онај глас се понавља! јасно га чује, и окреће се, не жели више да докучи ко је то; ко га виче, схвата да је испред његових стопала висока, камена ивица тротоара на који мора стати ако жели да дође до моста, али шта је то тако страшно било у њему!? шта га је то натерало да се окрене, каква је то сила била!? шта га је терало да се окрене и да докучи ту вашку која га је звала и звала, да је види и да запамти ту вашку - да је само види!?

Бива свестан, сад овде у кревету, да после те јаке, неразумне жеље да се окрене, долази главоломан и душеломан час: Ноге су му о нешто чврсто запеле, као да лебди, нигде ослонца и: Он пада! Све испод његовог тела се проваљује! Као да види утробу оне улице, петстогодишње калдрме, ону за турско време направљену канализацију пуну градске дроби! Када је падао, као да је пропадао читаву вечност. Све оне зграде и дућани, она два човека и река коју није видео - све је то кренуло према њему, покуљало, заљуљало се, згужвало и са њим кренуло дубоко у земљу.

Урлао је као звер. Људи су га наткрилили одозго. Није било ни неба ни земље. Постојао је само мрак. Урлао је што не може да хода. Понели су га. Било је много људи. Много. А било је толико касно. Проклето касно.

Година је била хиљаду деветсто шездесет пета.

Двадесети септембар.

Дан је био сив, јесењи.

Сетио се и године и дана када се то догодило, иако није желео, иако је осећао оне исте болове и све оно. Све. Постаје свестан, чује себе како јеца и осећа како му глава и тело клону назад на кревет. Помишља како је могао ударити потиљком о гвоздену шипку изнад узглавља и како би смрт дошла лепа и драга само када би дошла. И онога дана, помишља, требало је да дође, јер шта је то код њега, овај доњи део тела, ово мрдало? шта је? Све је то толико смрадно. Много.

Смрт и жеља за њом увлачили су се у Мракоморника полако и сигурно, као змија на легло. Ваздашња - личила је на жену стару стотину година, умножавана сваким даном чинила му се жељом одвајкада, а он самом себи: уклети богаљ напуштен од живота, заборављен од смрти, осуђен на тамно вековање, на најстрашније искушење коме никада неће бити краја, толико ће искушење бити дуго да ће му он заборавити почетак. Та вавест о смрти натера га да је призове, да је процеди преко сувих, испуцалих усана, а у исто време жељу да опет види једно десетогодишње дете у берберници свога оца - како слуша причу једног сељака о настанку најновијег градског гробља, у коме он сада прижељкује једно место метар дубоко и метар широко, ископано без пратње и опела, без сандука, само на чет’ри точка; и нада се, тиме би дошао одмор, дошао би као спасилац, као Син Божији што је дошао у Назарет и, то би био крај свему: Очају, Ранама, Дробљењу капитала и Расипања, Блуду, Незаконитим абортусима, Хохштаплерајима туђим и његовим, Крај свему. Свему.

(Па стога нема жељу да удари јако у преграду, да некога призове, да устане и да изађе, већ само мисли о Њој. О Смрти.)

Тај сељак са изгајтањеним копораном, што је причао причу о настанку гробља, по имену Милорад, син Јеврема Кузмановића! мисли Мракоморник о томе, сећа се тога: један од последњих Кузмановића још у оно време давно, један од оних коме је припадала "Кузмановача" то место, та башта сада њему толико драга у којој би се његове кости одмориле, и душа, и тело, и одакле га нико не би подигао.

Тај сељак причао је његовом оцу:

КАКО ТА ЗЕМЉА БЕЈАШЕ НЕКОГ ПОПА МАРКА који је службовао у Белом Потоку код Београда, бејаше му очевина, а поп, купујући куће по Београду, задужи се и паде у дуг. Управа фондова у Ваљеву направи лицитацију и ту беше присутан стриц Марков, Јеврем Кузмановић, кмет општине петничке. На лицу места комисија поче продају, а у неко доба, на коњу ознојеном, стиже Марко и кад приђе комисији стаде је молити: да и он присуствује њеном раду; услишише молбу попову, мада су га могли и одбити. А кад сума продаје паде на тринаест хиљада, Марко обустави даљу продају и рече: Да земљу даје стрицу и синовима његовим и нека довека остане својина Кузмановића, јер боље земље није било у Колубари, а да је тако близу града, и даде стрицу тапију, рекавши му: Да сада он, Јеврем Кузмановић, отплаћује даље дуг. Пошто није имао кућу у Колубари, а како му Марко даде тапију и земљу пред светом, он се одлучи и прими на себе отплату синовчевог дуга и узе ту земљу. Потом сви заједно пођоше Јевремовој кући. А кад бише близу куће, зарза коњ под Јевремом, синови и служинчад отворише капије. У кући Јеврем окупи све око себе и рече им: како је много моран, а они га упитаху: због чега? Он, им одговори: да је купио од упокојеног брата имање, од његовог синовца Марка. "Не дам никоме", каза тада Марко, "сам'о да буде Кузмановићево."

И тада Јевремови потераше све покретно и рогато на пијацу ваљевску и све што је могло да се уновчи, ове како би се могло ступити у отплату, а Јеврем тада рече: "Стоку ћу обновити, а земљу ако упустим никад је нећу повратити." Дуг његов беше у ратама на рокове.

И дође година четрнаеста - година швапског рата - дође као што чума долази са хиљадама смрти и несрећа. Разли се тифус свуда око Дрине и по целом Колубарју, као огањ паклени. У Ваљеву владаше рука душманска и када она виде како из старог грађанског гробља киша испира лешеве тифусара и како се гној тифусни цеди низ падине, нареди вапнарима да вапном посипљу лешеве да клица болести не узме маха.

(Тако је причао онај сељак, у своје време. А он је после, код куће и у радњи, данима питао оца "Шта је то вапно?" Отац му је говорио, сећа се добро тога иако је многе ствари из прошлости заборавио, иако је све оно што је прошло било слично проласцима и само помало личило на прави живот, а оно падање на смрт - призива и тражи ту Кузмановића волопашину, јер се сећа добро те приче, а сећа се јер прижељкује смрт, тражи ту волопашину где су Јевремови били и сточари и ратари и жетеоци, тражи место под својим црним сунцем које ће бити много, много лепше од овога ту што га окружује, овог мрачног непела, сећа се да му је отац одговорио:

"Вапно је креч, али престани на то да мислиш, мали си." И, сада уздише, у некаквој је телесној ватри, и пита се: Шта је то "мали си"? шта то значи? шта значи и чему то на истеку?)

Али не поможе: испуни се гробље мртвима. Онда душманска рука узе најлепшу њиву у околини Ваљева, и први упокојени беше жена Павла Видића, трговца из Градца, нека Вида. Јеврем је ћутао и рекао својима само једном: "Земља се последња даје, ал' пре главе."
И тако дође крај рату.

И Јеврем дође у суд да тамо тражи своју земљу да му се врати, а они му одговорише: "Који је то човек јачи од гробља, од вечне куће?" Врати се Јеврем кући и заћута од свакога до смрти. Само су га ретко могли чути чобани обешењаци како са говедима разговара. Синови Јевремови хтедоше пошто-пото своју земљу, обноћ је заораваху, а жандарми је с градскима обдан заравне и поставе стражу. Онда Јевремови подигну пушке на стражу - и ствар падне на суд. Ништа не добише, а адвокати-пауци паре покупише.

Тако утихнуше имовином моћни Кузмановићи. А онда године двадесет прве умре Јеврем, прецрче за том земљом. Пшеница у њиви "Трсци", невлатала, а дошла као "дунаво" и све његове њиве набујаше али без рода: кукуруз дође у клипу као прст човечији, а у свили пола метра. Тако родише та њива. Четрнаесте је војска кроз њу пролазила, брала и газила, а после ње укућани напунише три чардака и једва је обраше. Говораху људи, кад видеше велике њиве неплоднице: Да је Јеврем постао времењак, да је немушт језик знао биља и звериња. Хладно тело Јевремово нађе оно што за живота није могао да добије: једну покопану раку на својој земљи, за своје тело.

Чудило га је, спопадала га је нека језа, целе приче о гробљу се сетио! затим постаде свестан да му је нека сила, нешто што је морало личити на силу, јер он то свесно није хтео, све време држала као кљештима капке спуштене и слепљене за очи. Он је отварао очи! Отварао! Чинило му се да то ради годинама! А када их је отворио, видео је да се опет око њега променило:

ПОНОВО НЕМА ЗИДОВА И ПРЕГРАДЕ, може лепо да види своју радњу! Како се само изненадио!: Она муштерија још седи на столици и малом, жутом метлицом чисти власи косе из крила и смеје му се, тај што му је окренут леђима и коме лице не види! смеје му се, а смех некако чудан као нестваран, као из неке јаме дубоко испод земље! никада у животу није чуо такав смех! "Ко си!? Ејјј! Чујеш ли!?", виче, и осећа да му из тела пљушти хладан зној.

ОНАЈ у столици полако, полако се окреће и устаје: Видевши му лице и руке и тело - почиње да се грчи, а утроба се закомеша и крену према мозгу, потом се и она згрчи, и он, тражећи даха, поче се склупчавати, и крити очи да не види и само да не види онога што се окренуо и који га гледа: Јер томе су две велике израслине у врху чела као најкрупнији прочеоци и груди су му голе и рутаве, са длаком као руно, црним и густим руном. Очи има велике и црвене као ужарено угљевље, обе су му руке дрвене, нема прстију нити шака, руке му се завршавају чворовима, има једну ногу дрвену, хода према њему и лупка том дрвеном ногом. Бркови су му огромни и жутосветли као кукурузна свила. Да ли се то њему чини: као да том чуду некакве ленте висе око врата?! И, више ништа не види, не осећа - страх је све у њему закочио. Само јечи, нема снаге никога да виче, осећа непрегледну усамљеност и ону сподобу која му говори:

"Чуј ме Боћа, ја сам Јеврем Кузмановић из села Жабара. Био сам газда и домаћин, ал' ме судије, адвокати и време уништише. Кућио сам. Не волим расипнике, оне што су и дан и ноћ на пасијачама, оне што бабовину ставише на женски пупак. Треб'о си бити сав дрвен и у ногама и у рукама, ал' се ја ражалих јер почесто помињеш у мислима моју судбу. Нећеш јоште. Нећеш. Молићеш ти оне у општини, оне што су били последњи, за које си плаћао школе и гала-ручкове, молићеш ти те општинаре да ти преко општине набаве колица, она с три жичана точка, јер више ни са штапом ни са штаком нећеш моћи ићи. Молићеш. А кад добијеш та колица бићеш срећан, општинарима ћеш стопе љубити. А о оном дану кад си пао - да ти рекнем: Срљао си ти према тој несрећи, према том твом злом дану четрдесет осам година, срљао си ко неушкопљен бик. Онога дана мене си бриј'о и подшишив'о. Лоше си ме обриј'о. Ја сам те посл'о да ми купиш новине, само нисам био овакав каквог ме сад видиш.

Десиће ти се све овако како сам ти рек'о. Десиће се. Видеће то сви и ти. Нарочито ти. Видећеш..."

3. Боћа устаје

КАО ДА ЈЕ НЕКО ОДВАЛИО ДЕО ЛЕСОНИТА, тако је пукло, он и поред тог шума, одваљивања, ударца, није осетио да неко улази овде код њега у мрак. Био је дубоко увучен испод ћебади, и у грозници, као да је хладна вода извирала из његовог тела, само је јечао и то јечање на моменте је прерастало у хропац који би се шиштаво, кркљајуће заглављивао у његовим грудима.

Прилика која је ушла отворивши преграду као преко рајбера, као да га није померила већ онако снажно повукла к себи, стајала је један тренутак збуњено, или је само тако изгледало да је збуњена, обасипао ју је мрак ту где је стајала иако је била на самом улазу. Мрак и запара устајалог ваздуха затворене просторије засули су је и она није требало ни да уђе, ни да пружи корак, а тај ваздух, та испарења ковитлали су се око те прилике на улазу којој се подигао прамен косе на темену, ваљда услед лаког струјања ваздуха, па је стога црна, тамна као и тај ваздух унутра, вретенаста прилика шаком једне руке стално поравњавала тај уздигнути прамен косе на глави, посматрајући оног човека у кревету, ону гомилу згужване, испретуране ћебади не видећи ништа осим два уда која су се споро мицала испод ћебади, као да су се испиљивала тако су изгледала, и чула је та прилика нешто слично људском гласу што је допирао испод гомиле тканина, чула је, па је рекла:

- Дошао сам да се подшишам, али нема ти у радњи никог - рече и не помери се, са шаком и даље на својој глави.

Тек после тих речи Мракоморник је осетио присуство живог створа у својој соби-рупи, па се изненађујуће лако усправљао, извлачио испод ћебади, али још увек неспособан да говори, он је шакама прелазио преко усана и очију, желећи да препозна прилику, да се увери: да пред њим није више оно ЧУДО, онај ЂАВО од малопре, дуго и упорно је очима ужареним гледао на улаз, а потом је проговорио:

- Ко је то!? - Она му прилика нешто одговори, он опет ништа није разумео, па је викао:

- Ко!? Ко!?

- Ја сам, Лазар!

- Ахх, Лазаре, синко, ти ли си.

- Ја сам. Нема ти никог у радњи?

- Нема. Она битанга води љубав. Радњу је оставио пусту. Је л' петак данас, пада ли киша?

- Недеља је и пада киша.

- Јааа, може ли се изићи, није ваљда клизаво?

- Можеш. Киша је јесења, сипи само. - Лазар прилази Боћи, исправља му ноге у кревету, затим их полако окреће на руб кревета према патосу, тело му је при томе у сенци и лице му се не види, а Боћа му уморно спушта руку на раме, онда је изненада, нагло враћа у крило и уздише.

- Мораш ми додати штап, ено га тамо код врата.

- Где је?

- Ено га код врата, иза твојих лећа. Тако. А сад стани овде, не ту, овде, са стране. Кад устанем, прво ја пођем, добро је, добро.

- Али не могу! Стаћу у ове шерпе!

- Помери их.

- Где?

- Гурни их под кревет. Е, тако.

- Да ли ћеш моћи? Држи се добро за моје раме.

- Нешто сам ти онемоћ'о. Гладан сам. Требало би нешто да поједем. Нема Јарцана да га пошаљем до Џамбаса да ми донесе нешто од јела. 'Ладно ми је.

-Ејј! па теби изгледа није добро? Знојиш се. Шта ти је? Јел' ти лоше?

- Није. Падох у неки ђаволски сан. Добро ми је сад. Нисам обуо ципеле. Сешћу.

- Сачекај, ја ћу ти их извадити испод кревета, не можеш ти да их дохватиш. Ево их. Само их назуј, не идеш на параду. Тако. Прво штап протури кроз врата, па онда ти. Добро је. Тамо код Ане питају за тебе што те нема цели дан?

- Ехх, немају на чији рачун да пију, барабе, па за мене питају. - Када су ушли у радни део бербернице тела су им изгледала као слепљена, као код сијамских близанаца и нису се могли разазнати у великим, прљавим огледалима. Разлика је постојала једино у томе што је једно тело хрипало, што му је вилица дрхтурила, а лице црвено као крв, на коме се налазила та дрхтава вилица, гледало је очима великим кроз сивкасто окно замирући дан, посматрало га је и било малчице подигнуто увис, као да ће једино што треба да види - видети по врховима кровова, неравним и ћерамидним и тамним, чији су се обриси губили у тмастом небу, па су се једино могли наслућивати као сени, па је прилика, која је хрипала, шиштала, уздисала, и која се ослањала на раме друге до ње прилике, - те сенке кровова уочавала и мислила: како човек нестаје као сен, и брже, много брже, па је даље мислила: као да је то јуче било када је сишла на главној железничкој станици у Брну, као да је јуче било, али ништа се ту више не може, ништа; па се изненада укочила, тако да ју је она друга прилика до ње погледала са чуђењем у очима, не схватајући да је то, Боћа, чуо тихе, врло слабе шумове транзистора што је остављен укључен ко зна откад на новинама, иза бледо прљавих витража разапетих на излогу са унутрашње стране, нити је могла схватити: какав је бес и колики обузео прилику са штапом црним и лакираним, чија се боја стапала са олајисаним патосом радње, и који се укосо спуштао поред несигурних и слабашних корака, поред ногу које корачају као ноге уморног скијаша, подижући се и спуштајући се као да су им на стопалама скије од олова које су, те ноге, вукле километрима уз неки планински гребен, - па је од свега тога понешто схватила, та прилика до Боће - када се савио чудовишни скијаш, тај коначно и неумитно кркљиви старац, преко јастучета на столици и дрхтавим прстима окренуо дугме на транзистору и, завладала је тишина. Споља су допирали шумови возила, и док у просторији владају ти шумови споља, што су се процедили кроз врата, и тиха осцилација тек искљученог транзистора, она прилика која придржава Боћу, уочава: како се он исправља у напору, главе избачене унапред, и сенке умирућег дана што се пробијају споља и падају по том лицу које тамни, по том телу које шишти и које као да прикупља снагу на два корака од излазних врата.

Лице Мракоморниково почиње да се грчи, да се скупља као да се он налази пред неким пресудним, огромним искушењем од кога му зависи живот, а то се све огледа у оним напорима, читавом низу напора да се учини корак, добар и сигуран, корак који много више значи од било каквог задовољства, од било какве среће; и сви ти покрети, напори стапају се са светлошћу умирућег дана и са нечим пригушеним што извире из груди старца кога та прилика придржава, и која чује ту крај самог ува: "Дакле, битанга је насред Тешњара, води љубав, а радња напуштена. Отпустићу га ја. Неће он дуго гледати 'тај филм'. Видеће он ко је Боћа берберин." Па је прилика до њега, после тих речи, могла сасвим јасно приметити како се црни, лакирани штап враћа поред његових ногу и тиме губи сјај, тамни му и глатка дршка коју држи Боћина рука, а витража остаје мало померена у страну, тек толико да он може видети: бели мантил на здепастом телу, из кога штрче ноге и руке у чудно-смешном покрету, и једну женску особу која се смеје и гледа у њих из даљине кроз стакло бербернице.

- Кренимо - рече Лазар.

- 'Ајдемо. Само полако. - Иако је био свестан овога што је рекао, као да се све ово за њега одигравало у неком давно догођеном времену које га лишава сећања на све што је прошло, Лазар му би толико далек, присутан само својим додиром, дахом, око њега поче све да лелуја, па је стезао Лазарево раме, а Лазар је говорио: "Полако! Полако!" Он је дисао дубоко, док му се пред очима мутило, још мало, Јевреме Кузмановићу, у твојој ћу бити земљи, мислио је, муцао је, јер га је Лазар питао: "Шта то кажеш, Боћа?" А пред Боћиним очима играју слова дневне штампе која је лежала бачена у излогу бербернице, играју та слова времена садашњег у коме се све ово дешава, ово кретање, бауљање, ово назирање сиве улице, и ова слабост која прелази из доњег дела тела и удара горе у груди, у грло, у главу која клоне, па се он све више ослања на Лазара, штап му је пребачен преко руке и клати се, а на лицу му је отужан израз.

- Морамо пажљиво, теби као да није добро, дрхтиш ?

- Добро ми је, само мало ноге, па не могу да коракнем.

- Полако ћемо - каза Лазар.

- Ја ћу затворити врата.

- Нећеш моћи.

- Моћи ћу. Само ти стани близу мене да се ја ослоним.

- Пази! Видиш ли да је мокар праг.

- Сто пута морам кључ да окренем! Такооо! Добро је.

- Нигде никог, само твој Мића и она женска.

- Нема човека, нису они људи.

- Шта је, посвађ'о си се с њим?

- 'Ладно ми је.

- Јеси ли се посвађ'о, па кад ћеш наћи новог радника?

- Погледај-дер да ли су врата затворена?

- Јесу. Мића ваљда има кључ?

- Сад треба да прећемо улицу, преко ове калдрме - каже му Боћа шапатом, па штапом испитује тло испред својих ногу тражећи ослонац између два камена за његов гумирани врх. Изгледало је, тако се оцртавало на Боћином лицу, као да не гледа очима већ штапом. Пружа корак, нагло се закашљава, црвени у лицу, ослања се, исувише се ослања на Лазара.

ТА ДВА ТЕЛА, од којих - прво, са ногама што се споро крећу и личе на вертикалне лукове, и избачено унапред и ослањајући се на штап, и оно друго, мање тело, које се не види и које као да је срасло за оно тело и штап, тако да су та два тела, тако заједно, на самој ивици тротоара - била слична, личила на те зграде около; малим и великим зградама које су се припиле једна уз другу, од којих су веће биле својим горњим делом и катовима избачене унапред, подсећајући тако на груди жена-родиља, велике и разливене. Све то, сав тај изглед и положај зграда изазивао је утисак стешњености и као да је лебдела претња у ваздуху: да ће се услед стешњености сав овај комплекс зграда срушити. Један другом су показивали главама и погледима на зеленкаста врата на која су намеравали да уђу; говорили су о томе, о своме циљу, али нису чули један другог, нису се разумели, јер је наилазио теретњак са великом церадом чији се гвоздени костур тресао и који је шкрипао, а машина возила је урлала и цео онај простор стар неколико стотина година, оне ниске, прљаве куће, са стаклима на којима се ломила сенка камиона и сав сјај сутонски, све то тресло се и као да се рушило, а они су један другоме говорили, стојећи на самој ивици плочника, тако да су им вене поскакале по вратовима, а лица црвенела, жарила се, очи излазиле из дупљи, - али ништа није вредело, јер је камион урлао и тресао све око себе.

Потом је камион нестао заједно са буком. Завладала је тишина. Падао је мрак. Било је оно доба дана кад сутон прелази у мрак. Није било пролазника и била је тишина. Тишина. Њих двојица ишли су полако преко улице, већи ослоњен на мањег, са штапом у рукама којим је тражио ослонац по клизавој калдрми. Као вечност је трајало то његово ходање, поштапање по мокром тлу, онда је подигао очи када су прешли на другу страну и видео смешак у Лазаревим очима, услед којега нешто навре у њему: као неко питање које би решило тајну бивања, које би требало растумачити и објаснити, али које не може да се реши док се не сазна: шта је са неким давним, давним Боћом, Богуславом, са неким човеком кога су у своје време називали Холивуд, који је био гром-громова лом-ломова, и који је једноставно сматрао, некада давно, да је срећан. Па онда помисли: Како га уводи једно дете унутра, зна ли оно шта га чека? Зна ли то дете нешто о човековом крају, оно дете што га је оставило на улазу зелених врата и отишло негде у мрак низ плочник? Он сада полако улази истурајући прво штап и види иста лица, и мисли: "И опет поново, као свих ових потоњих дана и ових потоњих година. Докле овако? Докле?"

Обавија га оштар дувански дим. Затим, то поче полако да се расплињава. Он виде: три човека како му се смеше и нешто му причају. Није чуо шта су му рекли. Чинило му се - да се то њему смеше три костура.

Завештање

Небо је било суро. Чинило се: данима неће престајати да цури вода из њега, ако само почне; као да је имало свој водењак који само што није прснуо.

До неомалтерисане куће, на брегу поред Градца, са стазом у блату која је водила од пута туцаника до улазних врата, пробијала се градска светлост из долине, чкиљећи и зејтињаво се распрскавајући по оближњим бреговима. Јака светлост сијалице допирала је из једне просторије и кроз прозор падала у блато. Унутра, у диму, картала су се три човека. Крупна жена сањивих очију и једно мусаво дете посматрали су их равнодушно и поспано, док је музика са радија трештала. Човек седе косе подиже карту изнад чела, па пошто је баци на сто, рече тихо, као за себе: "Ова зима биће седласта." Неко од оне двојице опсова, али не због старчевих речи, већ, највероватније, због игре коју је губио. Тако су се картали све од поднева, а да им то није било досадно, нити их замарало.

Али, изненада, они - сви тамо с друге стране зидова његове собе, иако су говорили, а музика трештала, иако се пила ракија и сваки час радио пуштао све јаче и јаче - сасвим су јасно чули тај тресак, шкрипу кревета и узвик очаја, који је исто тако могао бити и самртни ропац, мислили су они, јер су знали шта с њиме бива у последње време, његово задње време, па су похрлили у ходник, пред врата, покушали да уђу - па видевши, пре осетивши одебљалим, од пића дрхтавим прстима, да су врата закључана: стадоше лупати ногама и рукама, док се понад њихових глава лелујао танак прамен прашине и огуљене фарбе.

Врата се нису отварала.

Стадоше га звати по имену, тепати му, али сем неких неодређених шумова, који као да су у исто време били уздаси, хропац, преметање тела по перини и креветнини, или пак шкргут зуба - ништа друго не чуше. Упорно су понављали његово име молећи га да им отвори. Набрајали су му његове болести; болну му јетру, црну џигерицу и срце куцавицу животну, и болну му главу, у последње му време и преболну, натруле бубреге од затвора и шећеруша, од разводњених брдаклија. Помињали су му сва места где је локао и где је болести можда испио, измешане сумњивим травама на још сумњивијим местима, јер је пио толико да су мислили да и шпирт пије. Он је ћутао; глас се није чуо, а камоли одговор. Па стога они направише тајац, као мали предах, чинило се да страх улази у њих као провала облака из црних небеса и, као да су му све ово испричали себе ради, да се охрабре и да му ставе до знања да је на неки начин њихов, да они знају шта се то са њиме дешава.

Али, одужи се тај тајац и страх засветле у њиховим очима, па се погледаше између себе, а сенка братовљеве смрти прелете им преко лица: да ли је мртав? питали су се између себе погледима, да ли је? Тек сада, они нису знали шта се то с њиме дешава па се у њиховим усијаним мозговима зачела мисао - да можда то није он, већ неко звере, ил' неко одавно мртав из толике им бројне фамилије, заборављен после четреснице и даће, као последњег дуга живих према мртвима, неко од оних многобројних који су као крајпуташи расејавани од Колубаре све до Дрине - па су се међусобно гледали избекељено, као да се питају: какво би то чудо могло бити, ако то није он - Тојин?

Потом, неко од њих угаси радио.

Тишина која изненада завлада после оног силног бучања, испаде некако страшна, потмула. Њих четворо, три мушкарца и једна жена, престадоше за тренутак да дишу када се поново, овога пута сасвим јасно, зачуло јечање с друге стране врата. Онда онај највиши и најсувљи, болесно жут у лицу, с кожом или фластером (никад се није знало зашто их мења: то парче коже и фластер, чинило се да он у том мењању полаже наду, жељу да поврати изгубљени вид), и једним оком буљавим, исколаченим, са изгуљеном, кожном шоферском блузом на себи, каза:

- Проваљив'о ми је врата у пијанству и претио! Да видим шта му је!? Сад ћу ја његова да провалим!

- Брат ти је. Можда имаш кључ? - каза жена, танког, ушиљеног носа на дебелом, лепињастом лицу, ситних, жмиркавих очију као у птице, огромног стомака и ногу дебелих као ступе.

- Немам кључа.

- Обраде, брат ти је! Отварај како знадеш! Сигурно умире! - каза човек пепељастог лица и беле косе.

- Милуне, дај-дер секиру!

- Понова ће урлати, к'о и увек кад уиђемо код њега! Истераће нас на улицу! Знадеш и сам, има парабелу!

- Дај секиру!

- Бољен да је мајка родила камен да се крмача чеше о њега, него синове који један другом желе смрт, и који се један другог плаше! Последње је време! Господе, видиш ли то?

- Умукни, Богомољац! Умукни! - рече онај што је тражио секиру. Па када му је дао секиру, онај што се звао Милун - мали, сув, с брковима и качкетом - стално је понављао: "'Де ћу с децом, саде у децембру?" док су сви ћутећи посматрали секиру и браву, као једино решење да се дође до њега, унутра. А када је једнооки замахнуо ушицом секире, жена је процедила кроз крњаве зубе: "Требало би по лекара." Нико није одговорио, као да је нико није чуо.

Разлегао се тресак. Истог тренутка сви су ушли у просторију из које су малопре изишли. Само је једнооки ударао и ударао, а брава на сивкастим вратима није попуштала, као да је била омађијана, закључана са седам златних кључева, забрављена од нечастивог.

Стаде. Потражи их погледом, па не видевши их, викну:

- Милица! О, Милица! Дај-дер флашу! - Прво се чуло тешко, напорно дисање, па се појави рашчешљана коса испод мараме и ушиљени нос на широком лицу, па рука с флашом ракије.

- Пио си васцели дан - рече му. Он је натезао флашу, јабучица у гркљану шетала је горе-доле, брисао је браду и уста рукавом кожне блузе, и мрмљао: "Не море", и тихо псовао хлеб и со, и подигавши секиру а наставио да удара, а жена је опет процедила: "Требало би по лекара", док је он ударао у врата, сада већ сечивом секире, она су приметно попуштала и прво што се указало у том отвору, уском процепу, била је танка пруга таме. Онда је он спустио секиру крај довратка, поред својих ногу и гурнуо врата која се полако и шкрипаво отворише.

Прво што је угледао било је: ни тама ни светлост, ту у његовој соби, кроз стакла на прозорима облепљеним хартијом, на многим местима исцепаном, искидана светлост децембарског дана увлачила се унутра; као губа обавијала ствари, похабани сто и столице, једну пећ, корпу испод прозора са гомилом веша у њој, један бели, гвоздени кревет са плеханим странама на којима су се видели румени лабудови крила раширених, птице небеске, птице анђеоске које су јахали деца-анђели - и њега на кревету што је најпре подсећао на гомилу, брдо обученог меса које једва дише, чија је глава, ноге и руке заједно, у чудном, застрашујућем сплету, који подсећа на сплет змијурина у парењу, с тим, што је сад све ово с њим најпре подсећало на блиску му смрт, пропаст. Тако да је једнооки - који га је посматрао и ослушкивао његово једва приметно дисање - стојећи на средини собе, не смевши, ваљда, да му приђе ближе, помислио: смрт ли се то усељава у њега? Сети се, да би то само рекао наглас Аца Богомољац, његов и онога тамо, на кревету, брат најстарији, па одуста, барем у прво време, да му приђе ближе и да му било шта гласно каже.

Само је мислио: како онај, тамо на кревету, личи на аждаху на умору, и како он мора што пре сазнати нешто од њега пре него што му душа оде у оно самотно, сиво и плочасто децембарско небо, па је коракнуо, једном па још једном, и мал'не да је био над њим и креветом, и тада; могао му је видети сасвим лепо целу главу са улепљеном, знојавом косом, и лице модро као чивит, очи исколачене, у којима су беоњаче биле јасне у својој белини, да му се чинило, њему једнооком - да су очи његовог брата на самрти беле, па је помислио: не стидећи се, не бојећи се смрти, нити гриже савести: Боље једно око у глави, него обадва у ропцу, на самрти.

Изненада, као да је разумео његову мисао, као да га је јасно видео, онако како види здрав човек, покушавао је нешто да му каже, главом му дајући знак да још ближе приђе, нашто се једнооки врло хитро надвио над њим док му је на лицу блистала нада да ће нешто важно, толико важно чути. Али, болесник је само зароптао, простењао, остале су једино усне у немом мицању, немом и безгласном. Човек у кожној блузи издиже се изнад умирућег, и рече, а да ни сам није знао зашто је баш то рекао: "Тојин, брате!" Одговора није било, онај на кревету је и даље потмуло и тешко дисао.

Био је толико близу кревета да је једним оком сасвим јасно могао видети где је труп, а где крајеви ћебади обавијени око њега у стотину превоја, где прљава јастучница под његовом главом, - сада је јасно уочавао да се ти анђели, јашући птице, њему смеју - чинило му се да се они пре њему смеју него његовом брату, као да га опомињу, мислио је он, на крај, док је, истовремено с тим осећањем, бујала у њему стрводерска намера, жеља - да још нешто види толико важно, толико важно. И онда, у оку му је блеснула бела површина хартије што је лежала на столици поред самртниковог кревета, а када је пошао руком према њој, видео је дебели, тесарски плајваз. Стајао је збуњен, пре би се рекло - изненадно срећан, јер је знао шта то значи: на хартији је било нешто написано.

- Има л' ишта записано? Има л'? Ако има, добро је што они не улазе. Ако нема, онда је бољем да уиђу - мислио је једнооки, док је полако подизао хартију и срицао у себи речи написане прстима онемоћалим - јер је овдена свет склон причама, чак и моја рођена браћа - наставио је у себи да мисли, још несвестан значења речи које сриче у себи - страшним причама: ал' нек' иде све до ђавола, оставио сам секиру украј врата, то нико не море порећи, једино могу да кажу: да смо се често свађали и тукли све због ЊЕ, гнојнице колубарске и њезина распискавања од стране његове, еве га 'де саде умире, онако да је светитељка, сунчарица, ко да је варована од Тодора и Перке (њихов отац и њихова матер), који су одавна у њојзи, на северној страни, покрај џаде ужичке, па се не да тако олако, 'оће да остане у Божовића, а њега да нема, и еве де се то испуњава. Умире.

Чује, кораци на вратима, у соби; док чује како улазе иза његових лећа, у прекидима, његова браћа, и снаја му, према којој се понаша као према својој рођеној жени коју је некада имао и која је умрла од болести? глади? батина? - то се никада неће сазнати; а он, једнооки, гори је према снаји него што би неко био према слушкињи, па се и сада његов једнооки поглед најдуже задржао на дебелој жени. Ипак, пре него што их је све погледао, успео је прочитати, а бес је навирао у њему, оно једно око набубрело му је, букнуло, закрварило и ужарило се; јер је на хартији писало, то га је погодило, то је изазвало бес у њему, а гласило је: " ...Све моје остављам Пустињи нека преда Аца".

И, већ су му били над вратом, осећао је њихов врели дах као у звери, и њихове погледе у којима је видео, иако их више није ии погледао оним једним оком, земљу, не као крај свега па и њих самих, већ као нешто друго, као нешто друго, па је бацио хартију тамо одакле ју је и подигао, мислећи, једнако размишљајући: и ете, ко би се надо? да је био златан, најзлатнији, а не онакав какав је био - последњи, пијандура, ништа - исто би урадио, ујединио би се с богом, ђаволом, ил' једним Ацом Богомољцем, све против човека: с чиме сад да храним моју пашчад, а леп комад. Леп. - Али, усправљајући се, њима ништа друго није рекао, до:

- Он умире.

- Јер нешта оставио у аманет? - упита човек пепељастог лица, с надимком Богомољац.

- Умире - поново једнооки.

- Неће. Неће. Три пута је од јесенас устај'о.

- Умукни, Ацо, и дај свећу!

- Шта ће њему воштаница, он је био човек брез бога?

- Завежи, Ацо, Милуне, дај-дер свећу! А дебела жена, лица лепињастог, није више понављала: требало би по лекара, већ је брундала муцаво и јецаво: "О, дешо, дешо!" што је, вероватно, био увод у лелек за девером, у сате кукања које сигурно доводе ови трени децембарског дана који се топи поред реке, у корову и глибу, покрај старог грачанског гробља. О женину сукњу отегло се мусаво дете од седам година, као црево, у његовим се очима огледало изненађење, јер тек колико јуче: стриц је само тешко дисао, држао га за руку, водао га по граду, он га је чекао испред многих врата (касније је чуо од тетке, како је казала оцу: "Водио је дете по кафанама!"), он није знао шта је то, сем толико, да многи ту улазе и да су срећни, да их то радује, као и њега што је радовао и забављао тај голуб кушан, дивљак којег му је дао стриц Тојин, ухвативши га на тавану старог и напуштеног чардака, у дну авлије. "А сад, шта је ово сад са стрицем?" мислило је дете. Неким истанчаним, детињим чулом осетило је блиско присуство смрти, па је плакало ове јаче и јаче, и нико га није спречавао у томе.

Човек пепељастог лица, видећи како дете плаче и њега на кревету, сети се нечега врло давног, као нечег од пре стотину година, па ипак тако скорог, јер, мислио је: шта је живот него сен једна, па ко би мог'о да ми каже, да он сад није дете, мање дете и од овога што плаче? Ко би мог'о да ми каже, да се сад не припрема за повратак утроби, одаклен је и дош'о? Ко би мог'о да ми каже, у које ће он саде пределе? Можда, једино он? Ал', он умире.

Увек сам му велио, не бацај, чувај свој део баштине, близу смо Ваљева, знадеш ли шта значи имати газдинлук у ова времена, један леп, мали газдинлук, а туде одма' и сточна пијаца, у град мо'ш само по бензин, јер видим, беше купио џип, у њег' је мо'го перад, јаја; кад су цене толике, знадеш ли шта то значи? Знадеш ли? Претио ми је, вик'о је: - Чуј, калуђеру, даћу ја теби газдинлук и до газдинлука, а прилоге да убирају Ћелије и Пустиња!?! Ааа! - У џипу је воз'о певачице и музиканте из "Ужица" кафане, сви цигани паром окићени к'о сватови рузмарином, а он к'о беглер-бег, арлауче: - 'Де је моја коска!! Замена моја!! Стрикин Мићун! - Па су дете будили, увек ноћом, годинама тако, он му је вадио из џепова пуне шаке шећерлема, свега и свачега и плак'о је, а малишчић се смеј'о. И, боже, вол'о је он то дете, па му за све опрости.

Човек пепељастог лица сећао се, док му је рука сама пошла према хартији на столици, без контроле његовог мозга, али, он ју је трзао назад, није могао, јер су мисли навирале:

- Исто је овако леж'о, не баш овако, био је мали, мањи од овог детета које плаче, полуседећи је био у шаши, на колима, скоро да се није вид'о из ње. Пијаца је била пуста, она стара, според Колубаре, с кантаром на средини, била је пуста иако је био пазарни дан, а рат беше још трај'о на северу. Била је средина марта, сунце је пекло, августовска припека, баш тако - августовска. Колубара беше мутна, зимска, носила је стоку, лешеве и дрвље - ваљала је све, црна к'о орање.

Ондак смо га спазили, човека у телећаку, нас тро'е: Ја, и он из шаше на колима, и мајка нам Перка. Због њега, човека с телећаком на леђима, многа се поплашише, у нас беху испрегнути волови, нисмо се томе надали. Тад ми пуче она пијаца к'о ледина најпустија. Боже, а онај кантар од црвене цигле к'о да се одво'и од земље, лепо залебди, с вр'ом у небесима, па ни горен, па ни долен - већ, тако, само лебди. А нас тро'е нисмо се томе надали: да ће из ковачнице изићи њи' тро'ица, к'о три духа, три анатеме: Један с телећаком на леђима, па Неша ковач руку црни', и он - ког су окивали и ко'и је већ им'о гвожћа на себи, око руку и ногу, па је изглед'о к'о да је огвозденио услед ти' силни' окова на себи, тако да је наличио на: Баш-Челика, баш тако, јер је био запуштен, вероватно гладан, а им'о је гвожћа, много гвожћа на себи. Њега је Неша окив'о око ногу, била је припека на измаку зиме, Колубара к'о орање, пуста пијаца, наједном опустела: јер је човек с телећаком на леђима говорио: Окуј-дер, Нешо, онако како умеш. А Перка ми је тијо говорила: - Склањај се, Ацо! Склањај! - А ја сам јој говорио: - Не знадем што је воловима, никако да приђу јарму? - А Тојин, малишчић из шаше, вели: - Шта то раде чике? - А Перка: - Ћути сине! Ћути! - А ја нисам никако мог'о да приведем волове, па је она говорила: - Вавек ти велим, да не треба викати на стоку, већ лепо с њоме. Сад би те и на твоје "полако" послушала. - Тако је рекла, а ја нисам смео гласно да викнем на волове, па волови нису слушали. Он је опет рек'о, из шаше: - Шта то чике раде? - А мајка његова и моја, само је шиштала: шшшшшшш, к'о гуж у паљевини. А онај је рек'о понова: - Чујеш ли, Нешо, шта сам ти рек'о? - Ковач је удар'о и удар'о оног по цеваницама и гвожђима на њима, тако да се онај окивани, црн и висок, касније сам дозн'о да се звао: Владимир Кузмић, превиј'о од болова, па се послен смеј'о, тако да сам ја помислио да је луд, чак је рек'о ковачу, смејући се: - Нешо, чувај ми ноге. - Па је послен ти' речи наличио на Краљевић-Марка, а онај што га је окив'о, личио је на ковача који кује сабљу Марку, мада му тад нико није одсек'о руку због лошен исковане сабље, па ни онај што је само наличио на Марка, само му је други пут рек'о: - Нешо, чувај ми ноге. - Тад је Неша ковач подиг'о лице своје спрам његовог и рек'о му: - Ниси чув'о главу, а да ти Неша чува ноге! - Тако му је рек'о, и ударио снажно чекићем по гвожђу, а да му нико због лошен исковане сабље, окивања човека, и рата, није одсек'о руку - само му је син рођени им'о горску болес', јаку, од рођења.

Размишљао је човек пепељастог лица, док му је рука пошла ка том комаду хартије, а он се уздржавао, и мислио: била је припека у време зимско, Колубара к'о орање, и он у шаши на колима, стално питајући: шта су то они радили, шта? Она и ја смо ћутали, она није требало тад да буде, ал' отац је одавна био мртав, ја сам стално размишљао тако да ми је пуцала лобања: шта би стоци, шта би? Касније, видим плаче ми мајка.

- Што плачеш? - пита' је ја.

- Због рата - каза ми она.

Дете је цвилело, жена је ћутала, Аца Богомољац је размишљао, једнооки је био мрк у лицу, Милун је тражио свећу.

А дете је знало: да одлази онај који га је највише волео. Јер, дечак види: плаво лице као чивит и црне очи дубоко у дупљама и дисање уз трзаје тела. И, сећа се, сећа: једног дана пуног људи, стоке и прашине, ишли су поред јаза Унковића млина, чија вода запахњује и од чега се мути у глави. Држао је стрица за руку, он му је дао железничарску шапку (ох! како је волео ту шапку!), и носио је голуба. Па су ушли у једну радњу, после толико улица, између толиких људи и кола, ушли су у ту радњу са млечним вратима из које се осећао задах, не као онај код млина, али исто тако јак. И ту је чучао са голубом у рукама, а стриц је ушао у ред људи који су ћутали и били мркији него његов отац, одатле ти се смешио, смешио. Погледао је бела врата и видео на њима нешто чудно, па је о томе причао код куће. Стриц је изишао и пошли су кроз град, а било је људи, много људи. Изненада су стали, погледао је и видео стрица како гледа у голему зграду сву од гвожћа и стакла. Ту је стриц стајао, а он је хтео да иде, и говорио је: - 'Ајдемоте, стрико, гладан и жедан ми је гаћан. 'Ајдемо. Што стојиш? 'Ајдемо. - Али стриц је само стајао и чврсто му стегао руку, тако да се он уплашио, уплашио се још више кад је видео стричево лице. Много, много се уплашио, јер је то лице било баш као и сада, овако истоветно. А није знао што стриц стоји баш пред том зградом, нити шта је та зграда, нити шта стриц мисли о њој ?

Само је он - сада на самрти - знао тада зашто је стао, од толиких места у граду, баш ту испред банке, јер беху до ње никле две огромне зграде на месту летње баште, на месту ринга где се у топлим летњим: вечерима боксовало и боксовало. И не само дете, већ толики људи, све то море мрава што је ишло тамо-вамо; нико ништа није знао о једном животу који се једном својом половином одвијао на ринговима, где је роптао и крварио, падао, устајао и ударао, секао и био сечен. "Како ја ово не видех раније, како!? Боже, нема је више! Нема је! Како су брзо никле ове проклете конзерве! Како су брзо никле! А ја сам долазио у банку! Толико пута сам долазио!", мислио је тада, стојећи у месту са дечаком који га је вукао за руку. Од свега што га је највише уморило, од чега се разболео - било је то што је у банку толико пута улазио - тек тада је видео да је при тим доласцима био увек пијан, а у њој је баштину претакао у новац, а новац у ракију. Мислио је тада, како је тај проклети старац са зечијом усном био са њим и како је испред његових очију лебдела чаша смрдљиве и пишљиве ракије, а поред њега тај вашљиви старац коме ће просути мозак.

"Да", мислио је, "просућу му мозак чим га видим, чим га видим". А дечак га је вукао за руку и тражио да пођу кући. Он би пошао тужан, сможден, уморан - али је видео нешто тамо у страни, до зграде банке, видео је и укочио се, укочио: на увученом простору до банке видео је ринг и себе на њему. Пре него што се попео неко му је из "Сунца" донео дуплу-љуту. "Нисам тренир'о. Само тако излазим" - говорио је некоме, и добио је ту ракију. А, кад су му навукли шупље, истањене, искрзане, старе рукавице од осам унци и мољичаву мајицу: на којој је писало бледим словима раднички, онда је ушао. Видео је да има пред собом младића: рудара, кесонца, касапина који убија вола једним ударцем чекића, или каменоломца, видео је: малу једва приметну разрокост у пару блештавих, црних очију у којима се видела жеља за крвљу, овлаш, тек мало назначене клемпаве уши, бебасто лице, лепо лице, и сетио се: Оваква су лица убица, тако је чуо да неко прича о људима с бебастим лицем. "Увек црви крећем. Увек", помислио је и кренуо. Али, тај младић је почео први да удара. Он је већ тада био ислужен, стар, уст'о кроз васцели живот - проклета рамија, проклета.

Па се љуљао тај ринг као барка на мору без краја, као уклета Херонова барка, као ништавни Нојев ковчег, на коме нема ништа сем крви и једног тела на трулом, искрпљеном филцу испод кога се види неравни под ринга. У углу му је један глас рекао да су му аркаде искидане, да Чеда Крмак касни са гонгом. Опсовао је мајку Чеди секунданту, и вратио се поново, а крв је пљуштала, чинило му се тада, слана крв, а кожа са аркада је висила, док је он ишао само напред. Чинило му се, да му крв смрди, да је сва као гомила црва на трулој гомили костију у ђубришту градске кланице, да се зграда банке љуља као и ринг, да је мала као плод орахов и велика као кула Вавилонска, и да он улази, враћа се у мајчину материцу, да је тај повратак крвав, крвавији од изласка у свет, да се враћа, сигурно се враћа; не треба више да припада овом свету где човек од човека изнуђује крв, у свету у каме му пљушти крв преко очију. Стење и ослања се, чује: дахће поред њега још јeдно тело, и у судару главама, видео је пар црних уплашених очију, па је у њему снага провалила. "Одакле страх код њега, а у мене снага? Одакле она?", мислио је тада, и ударао, ударао.

Повраћао је на столу, у дрвеној бараци што је служила као свлачионица и била постављена у дну баште, око њега су се окупили, неко му је крпио аркаде фластерима, неко му је рекао:

"Изгледа да он га закачио шниром. Пао је к'о кап. Страшне си ударце издржао. Тојин, немој да се љутиш, требало би да прекинеш. Доста је било." Сећа се, беше му некада рекао тај глас. После је повраћао ракију, и осећао како му гори јетра и долази мала као кликер, а плућа се скупила па не може да дише, она барака се окреће, окреће...

Онда је осетио како га дечак вуче за руку, па му је рекао: "Ћути, стрикино, ћути. Полако. Поћи ћемо. Поћи." И уморно је коракнуо, а мали дечак, дете са голубом у руци и шапком на глави, скоро га је довукао до куће.

Чим је дошао кући, дечак је рекао својима: како је са њим био у радњи с белим прозорима и вратима, на којима је видео велику змију како се обмотала око дугачке ћасе. Како му је стриц био модар у лицу, испред једне велике, велике куће - и то им је рекао, а на то се дечаков отац насмејао злурадо, насмејала се и дечакова тетка. Онда је отац рекао: "Добро је. Јоште мало, јешћемо му, Милице, жито, пази што ти реко'. Дотер'о је с јетром. Ви'ћеш." А дете је видело: гадан, наказан очев смех, па се потом осамило и пожелело да на свету, нигде под небом нема тих страшних, белих радњи и њихових задаха у које улазе они који само што нису умрли.

Дете се сетило тог дана, сада, ту поред његовог кревета и вриснуло је, одједном, некако нагло, док га је дебела жена привијала уза се и тепала му, тепала. Дечак је волео стрица више од свога оца; хватао му је голубове, водио на вашаре, говорио: - Коско моја, у животу мора да удараш! Први да удараш, брзо и тачно у шпиц браде! Разумеш ли!? Иначе ће тебе други! - Малац се смејао одушевљено, разгаљено. Поред стрица, само поред стрица Тојина, био је безмерно срећан. Обећавао му је, чим пође у школу, да ће га уписати код Цимера, да у пионирима тренира бокс. Стриц, Тојин, био је увек насмејан. Оца је мрзео, јер је увек био мрк, и увек говорио тетки: - И њега ће, к'о оног старијег, да изучи патоци и жентурачама! Каламуња једна обична! Није тај ни вид'о боксера! - Тако је говорио отац тетки која се кикотала, па ни њу дете није волело због таквог смеха, јер: најлепше на свету смејао се његов стриц Тојин.

А Аца Богомољац је размишљао, док му је рука упорно полазила ка оној хартији, о томе како његов брат нестаје, неумитно нестаје.

ОНДА: улетео је старији брат оног дечака, и заурлао:

- Зна ли неко где је бицикла, да одем по лекара!? - па не сачекавши ничији одговор, оде кроз врата, суноврати се у децембарску ноћ.

Једино он, чији је живот отицао, почео се опет преметати по кревету, није погледао с презиром и мржњом у њега двадесетогодишњака који је малочас улетео и излетео на врата, изобличеног лица од батина примљених у једној од скорашњих туча кафанских, које је он, с надимком Јофан, поносно и са дугачким образложењем износио пред бели свет. Да је Тојин био кадар да схвати све око себе и да устане, причао би, расправљао са њим, јер не би могао да дозволи да једно створење, које је држао у рукама док је био само шерпа меса, и мање од тога, оде без ичијег одговора у ноћ. А поготову тада, кад је толика мржња, као нека врста стида, засијала у једном оку Јофановог оца (и његовог брата) који никада неће наћи разумевања за испуштени живот свога сина (као да и он није крив помало за то?), и који ће увек, разговарајући, размишљајући о њему, хранећи се под истим кровом заједно с њим, имати утисак: да му је кућа један од поправних домова широм Србије, док ће му у кори великог мозга опстојавати челично уврежена мисао: да је његов најстарији син једна обична лопина, један друмски разбојник, а да га при томе ни најмање неће гристи савест, нити сазнање да друкчије и није могло да буде, јер га је он, док је овај био дете, усред зиме голог везивао за крушку у дворишту страшно га тукући дебелим, мокрим, упетострученим ужадима. И тада, када је његов син тражио бицикл, по ко зна који пут у животу, мрзео је сина оном истом дивљачком, упорном мржњом којом је мрзео, углавном, све око себе, као да је желео да је упути равно у небо, као да је ту, своју мржњу, једину и поседовао од оног тренутка када је угледао свет. Људи су пред њим говорили све најгоре о његовом сину. Били су то ретки разговори у којима су други могли да говоре све најгоре о нечему његовом, а да се не плаше да ће им се нешто ружно догодити. Он их је слушао са неком врстом насладе, болесног уживања, увек на крају завршавајући њихове говоре речима - да је за то крива његова (Јофанова) мајка. То "његова мајка" рекао би као да није имао жену коју сада покривају траве и чији гроб није посећен од оног тренутка кад је сандук чамови лупио о дно раке. Само би понекад у бесаним ноћима размишљао о својој мржњи, или о некој топлини!? као да му се чинило: да је због ње изгубио око, али после таквих размишљања она би се још јаче усађивала у његову душу, поглед, покрет, пору, па му се причињавало: да када буде изгубио и друго око она ће бити у њему присутна - као ђаво вириће из обе црне, безвидне рупе испод чела и неће је моћи сакрити ни стотину кожа и фластера.

Милун донесе свећу, кратко време је стајао неодлучно поред болесниковог кревета, потом рече:

- Неће да је при'вати.

- Неће, јоште је жив - каза једнооки.

- О, дешо, дешо! Шта то би с тобом? - поново ће жена јецаво, с дететом окаченим о сукњу, које је цвилело.

- Гаси му се звезда на истоку. Гаси - рече човек пепељастог лица, и пође руком према исписаној хартији, и подиже је према лицу свом.

- То није важно - рече прозукло једнооки.

- Откуда знадеш? - рече онај што је узео хартију.

- Знам.

- О, дешо, дешо! Јако си био добро.

- Умукни! Иди, изотварај прозоре! - раздера се на дебелу жену човек с кожом преко једног ока.

- Да није напис'о ком' оставља? - упита Милун.

- Покај'о се. Покај'о.

- Откуда знаш да се покај'о.

- Пише овдена. Упали му је. Брат нам је био - каза старац пепељастог лица и косе, и поново обори поглед на хартију.

- Не море да се упали. Клизи му из шака - пропишта Милун.

- То нема важности - опет ће једнооки.

- А, шта има важности? - каза Милун, и окрете се од кревета ка њима.

- Шта? - рече Аца Богомољац.

- Суд. Нека он пресуди - рече сувље, једнооки.

- Ми смо негда били моћни, и имали, а саде? Последњи смо у Гра'цу. Јоште нам требају адвокати да нам ово мало искаишају. 'Оћеш то? - каза му брат најстарији, док је Милун потврдно климао главом.

- Не климетај главом, јер не знадеш шта туна пише! - па настави: - Не желим то. Ал' не море, Ацо, ни тако како је он напис'о!

- Последња се испуњава. И ђаво би је испунио - одговори му он, тихим и мирним гласом. Човек у кожној блузи обори главу.

- Јеси л' му је упалио? - упита Аца Милуна.

- Испада му из шака.

- Он је жив! Сви му ви желите смрт!

- Пијан си, те не знадеш што говориш - каза старац једнооком.

- Можда јоште има наде? - рече жена.

- Нема. То је издануће - каза старац.

- Има наде - рече једнооки.

- Нема - каза старац.

- Нема - рекоше некако тихо у један глас дебела жена и мали човек са брковима. Дете опет заплака, жена га је умиривала милујући га шаком по коси.

- Има наде - рече поново једнооки, али као да није мислио на братовљев живот, већ на нешто друго што је избијало испод затегнуте коже преко костију лица са кога је пламтело једно око. Окренуо је полако то око према децембарској мрклини, у ноћ која се простирала испред њих кроз отворени прозор у бескрај, у брда.

Гледали су у ноћ. Сви. И дете је гледало, па је тишина, као и ноћ водњикава и хладна, завладала, бесконачно раширена од њих и њихове собе и човека на самрти, све до неба што се није назирало и које је било немилосрдно тамно као ноћ.

Изненада, кроз ту глуву, огромну тишину, стао се пробијати звук мотора. Роптаво, али упорно допирао је до њих који су га чули, наслутили још од гвозденог моста на реци, у долини, да би се са спорим отицањем минута тај звук појачавао, упорно окренут ка њиховој кући, док је у њима прострујала мисао: да би то само могла бити болничка кола, кола која долазе касно; па чак и једна врста страшне мисли: да би било боље да је Јофан отишао по кола из капеле, она црна која су заменила мртвачка запрежна кола са два коња, под пуном погребном опремом, јер је све око њега касно, неумитно касно. Било је сасвим јасно да су то била болничка кола, јер је у једном моменту шикнула светлост фарова у ноћи према њима пошто су скренула с туцаника у блато, ка кући, па је светлост закачила нешто од белине кола. Сада су лепо могли чути: како точкови кркљају у блату, и нечији говор, позив, да би, тренутак касније, препознали промукао глас Јофанов који некоме саопштава тешко стање свога стрица. Али, кола још увек нису дошла до куће, тешко су се пробијала по раскаљаном терену.

2. У ТОЈИНА само мисао а око њега - ОНИ

КАО ДА СЕ ТОЈИН ПОКРЕНУО НАПРЕД. Споро, али напред, па је страх завладао у њима, а дете је вриснуло. Шкрипа кревета под њим била је јача од звука мотора што је допирао. Одлепљивала се испод њега перина и ћебад, док се он придизао у седећи положај, а очи му бивале све веће и веће, а лице све зеленије. Само их види, њихова лица унезверена, не чује их, не може ништа да им каже; мада би желео да им говори (и оном детету) о свом и њиховом животу, о свету, али ништа не може да им каже. Ништа. Онда чује њихове гласове, и дечаков плач. Осећа: у свему томе страх, њихов мали, људски страх.

- Испустио је воштаницу! Упалиће га! - Познао је брата Милуна, лице његово, његово неугледно тело. И живот му зна: саздан у страху и понору. Чуо га је како виче: "Устаје!" Види: како овај склања свећу.

- Јак је он! Издржаће! - И зна то лице што је изрекло те речи, лице без једног ока.

И оно лице познаје, лице пепељасто које је рекло: "Он то само долази себи! Свршено је!"

Као да га сан обузима, неки вишетонски, наглопојављени сан у њему, заједно са умором - као да струји кроза њ, и он се враћа потиљком на узглавље, капци су му склопљени, као да осећа: Да га земља зове, баш онако како је рекао старац: "Земља га зове", а што је он чуо, сетивши се одмах, имајући осећање дубоке жалости, не због себе већ због њих. Јер, та жалост произилазила је из нечега што је годинама радио против своје браће! годинама смишљајући најпакленију освету. Био је дубоко убеђен у то да ће његов гроб бити заборављен, зарашће у коров као што су зарасли гробови његовог оца и мајке, као што је зарастао и заборављен гроб његове снаје. Знао је то, убеђивао је себе данима у тако нешто, па је на крају поверовао. Деце нема, будући је гроб-самотњак, сам себи циљ, и да је све оно што је радио, радио пустошан и сам. Помало га је чудило то осећање жалости, нешто као грижа савести у тим моментима када му је било јасно: да га испраћају на далек пут где ће најдуже остати, где се и остаје, да (тврдо је био убеђен у то) прижељкују његову смрт, слепо верујући у опоруку, аманет, завештање што им оставља - као да не знају, одбијају могућност да човек, одлазећи тамо где и он иде сада, ништа друго не носи, сем: гомилу црвљанске хране и мало дроња на себи, и да при томе оставља све оно за чим је чезнуо, оно за шта је проклињао и убијао. Али, ипак,

ТА ЖАЛОСТ која је била пробуђена ко зна чиме у њему? расцветавала се у натчовечански напор да нешто искаже, нешто што је остало само као могућност, а што се претворило у поново раширене, исколачене очи и рашчепљена уста из којих су излазиле хорде неповезаних речи, гласова као на неком ланцу, које су само окамењивале страх на лицима присутних и изазивале вриску једног детета.

А кола и брујање мотора споро се приближаваху као да нису ту негде близу, као да долазе равно из васељене.

Та свеколика, неминовна жалост надврхунила је све у њему, нарастала је, претила је да прсне свуда из њега када већ није могла бити изговорена, оправдана. Та жалост, јер им ништа, баш ништа не оставља, па чак и оном детету које једино најискреније жали његово ишчезнуће које њему не пада тешко, јер: Од живота није тражио да буде овакав, или онакав, а то што је испао пустиња обрасла ту и тамо кржљавим растињем као малим, тек ту и тамо набројаним срећним тренуцима, јесте ствар нечега (а то се није тицало, нити зависило само од њега), толико јачег од њега и огромно загонетног, јачег него било каква, и у ма чему, снага обичног смртника.

Па сада, као да је та жалост, изазвана годинама планираном комедијом на рачун браће, попримила неко гадно, наказно осећање, јаче од смрти, које је надирало, и надирало.

- Ви'те, ви'те! Груди му се надимају! - вриштала је жена. Неко од њих ју је умиривао. Говорили су јој да дете склони из собе. Она је климала главом, али се није померала с места.

На кревету, Тојин је мумлао неповезано, мукло, а они су се питали: да ли ће остати жив? шта то говори? говори ли он то њима? да ли је смрт, заиста, толико тешка као што се то види по његовом телу, на његовом лицу, у његовом хропцу?

А, да су могли разумети то његово изговорено, прочитати неким чудом, његову мисао, знали би: да им прича живот свој, онај који они нису знали, да им прича до у танчине, све, и најмању тајну, чак и ону коју је заборавио, јер њена важност и значење беху никакви, па ето: сада му се враћа, сада је открива, и он им сада, ту на самрти, све прича. Све.

ЈЕДИНО што су могли за све ове године докучити о њему било је то: да се понаша као пустахија, расипник, да у свему томе има аџамијског. Говорили су му: да бабовину разбаштињава, ломи као лепињу и продаје комад по комад, и да је због тога сулуд. Наговарали су га да се обрати некоме, да тражи лека код травара ако га, уопште, има за њега. Он се смејао, излазио напоље из куће, не осврћући се ни најмањим дамаром на време, било оно лепо, или ружно, био дан, била ноћ, излазио је он, и са рукама подигнутим увис као паклењак, викао: "Ломим к'о лепењу! Ломим к'о лепењу!", и смејао се сулудо, дуго, тако да су се они разилазили у страху, остављајући га самог. У кућу је улазио смирен, растерећен, лак. Од тишине што је као пустош завладала око њега, брзо би се истрезнио. Осећао је да тек сада може да им каже, осећао се способним за тако нешто, али никога у тим тренуцима није било око њега. Долазило му је да устане и пође да их тражи по њиховим собама и кућама. "Свуда, свуда по овом проклетом Гра'цу", - мислио је тада, "где та, моја фамилија живи". Ипак, нешто би га умиривало, нешто га је терало да појми: да је то залудно, да га никаква сила не може отргнути од ракија, или његове несреће, или усудњег жига; да сви они око њега не знају - наличје живота који он води, ништа они не знају о: распеваним ноћима, модром лицу, закрвављеним очима, неповезаном говору. То може да векује у њему, схватао је, седећи тако сам у опустелој кући, а да они ништа друго не виде, да их ништа друго не занима осим - његовог распискавања очевине.

А сем њега, нико није знао боље његов живот који је текао на изглед кочијашки, по кафанама, нико није знао оно што се одиграло у његовој младости коју је преживео као мору, неки тежак, мучан сан што се одвијао у кући, негде у градском засеоку. Био је то живот као ружан и смрдљив траг, вечито у сенци старијег брата и где сопствена реч ништа није вредела. Стално у њиви, мучен радом и мишљу: где су плодови зноја? где то одлази? употребљавају ли се они на најбољи начин?

Онда, дошао је дан када му је обећано да ће добити известан новац (сада се не сећа шта је било посреди, шта је он радио да би добио тај новац?), брат најстарији је погазио реч, можда и није могао друкчије да уради, он о томе, тада, није размишљао. Бацио је мотику у њиви, и из кречане дочепао гур, велику, белу, ушиљену кречанску мотку и кренуо да сможди брата. У кући је дошло до расправе. Била је кратка. После три дана суд је изашао на лице места и поделио њиве, шуму, две куће, магазе, све оно што је захтевало правило једне деобе. Али, када је дошло да се подели крава, када је дошло до те животиње чије очи још увек лебде топле и сузне, које су и сада ту, крај њега, на самрти, када је дошло до те краве... "Да смо имали три краве уместо Мурге, никад се то не би десило", говорио је људима који су га уплашено гледали, окупивши се око њега да би видели догађај у штали. "Тојин је најмлађи" - говорили су људи окупљени, "па се с њиме може говорити. У срцима Божовића голуб је и кама. Увек надгорња кама. Па немо'ш да им приђеш. Нестају које у ратовима, које између себе", причали су тихо између себе, упаљених зеница од радозналости и од страха, јер у штали се нешто страшно догађало. Чули су Обрада Једнооког како урла као рањена звер и људе како се мувају свуда по авлији. Стајали су иза једне живице притајени, насмешени и срећни туђом деобом. И, већ беше превалио дан, а браћа нису могла да се сложе: коме од њих троје да припадне крава? Судски чиновници су предлагали неку врсту трампе при самој подели целокупне имовине. Опет се нису сложили.

Обрад је потом донео секиру, ушао у шталу, и њоме стао ударати животињу по врату.

Секира је била тупа.

Животиња, привезана за јасле, дуго се батргала. Када се умирила, он ју је раскомадао на три дела.

Крв се сливала свуда по штали.

Сено, јасле и све около око јасли није више имало своју уобичајену боју - све је било крваво, крваве су биле и руке Обрада Једнооког. Бес у његовом једном око био је велики, тек тада се видело да је он желео највише ту краву.

ТУ ИЗНЕНАДНУ СЛОБОДУ, оно што му је донела та деоба, ту необавезност пред било чим преживљавао је као луду срећу. Вриштао је сам у кући, смејао се, час седео мирно за столом, гледао залазак сунца и планирао своју будућност, па би устајао и нервозно шетао, бојећи се самоће која може да постане нерешива за усамљеног, опет се храбрио, седао на кревет, или за сто, и утростручавао, у мислима, оно што је наследио. При таквим мислима видео је себе незајажљивог за земљом, за свим оним што човека чини снажним у средини којој је и он припадао. Види себе у својој њиви огромној све докле може поглед да му допре. Дува ветар, његова коса је разбарушена, груди му се надимају од снаге и самогордости. Иза својих лећа осећа погледе ближњих који га гледају дивећи му се, а он их не примећује, јер су мали, толико су мали пред његовом земљом.

Ког је то било дана? када се то десило? ко га је повео, наговорио да дође у град? - не може да се сети. Да ли је у град дошао због његове близине? не, не може да се сети. Живот у њему стао му се одвијати као једна велика лутња, пријатно потуцање. У граду, међу тим незнаним светом, све му је изгледало некако чудно, варљиво, успављујуће.

После много година, чинило му се као да ни о запослењу у фабрици није сам одлучивао? Да би једног дана у загушљивој, запарној хали, испуњеној буком машина и људских гласова, осетио како му изнутрица полази на уста. Повраћало му се. Сео је близу машине, имао је осећање да је део те машине, њена ружна од костију и меса израслина. Узео је излазницу, тога се тако добро сећа! напољу је падала ноћ. Није успео да прође прву кафану, свратио је и напио се до бесвести, први пут у свом животу. Док је пио, па касније у пијанству, осећао је као шума, земља, њиве његове и туђе, све оно зеленило знано и незнано: мирише топло, дубоко мирише. Схватио је да је то јаче од њега, и када је изишао у хладну ноћ, знао је - да се више никада неће вратити тамо одакле је изишао тога дана пре времена. Те ноћи је легао касно, негде пред зору, у сну су га прогањале машине сличне људским наказама: очију великих као фарови, длакавих, вучијих ногу и гвоздених тела. Режале су на њега, цијукале, брундале и шиштале. Када се пробудио било је подне.

СВЕ ОНО, до тада топло, успављујуће, претворило се у тој потпуној слободи душе, тако је он убеђивао себе и друге поводом напуштања фабрике, у дубоку омаму тела и духа. Он се препустио тој матици од данас до сутра, не желећи или не могавши да схвати: да се оно што је наследио, полако, сигурно - топи. Кафане, коцкарске рупе заблешташе у њему као мала сунца. А оно што му је остало иза оца стао је ту бацати. Тек, усред банчења, тргао би се, и помислио: "Шта ја ово радим? Пару бацам к'о дете крпе!?" Тако ноћима, дању би га у стопу пратила хорда беспосличара и гладница, чекајући следећу ноћ, у којој би га сколиле ракија, крезаве, изгладнеле жене, истоветници му по пороку и мрак.

ТАДА ЈЕ ТО СХВАТАО КАО ЈЕДНУ НЕПРИКОСНОВЕНУ НУЖНОСТ. Истина: прибојавао се, ипак је то за њега била нека врста краја, његовог, свачијег, човековог краја; нешто што ће после жене и са рађањем детета доћи, час последњи да се одлази у неизвесно, и да твоји најближи, - "онај с којим си се сјединио зарад новог који траба да се роди и који ће те на крају спустити, ако буде ишло по реду", размишљао је, "тамо у ону башту где семе не ниче. Спремаће оно што никад нису имали за твоју црну недељу, најцрњи празник човечији". То, поводом женидбе, приметио је да интересује и његовог брата, душебрижника, који је морао деловати притајено, немајући више утицаја. Брат је убеђивао околину да врши притисак на њега: не би ли овај нашао жену и тако се смирио. Примио је то као нову у низу подмуклости свога брата, али је нагонски размишљао о жени, схватајући да то кад-тад мора учинити. То толико природно које га (почело се у њему разбуктавати) омамљујућом снагом присиљава да: (сем што данима сања о жени и топлом дому) данима лута све у нади да ће наћи жену, без обзира што је не налази, што бива разочаран тим трагањем које му се чинило као дуго, трновито путовање без коначишта. Тако данима, а да се не запита: не изгледа ли као анатемњак? протува и пијандура поврх свега, неко ко баца оно што крвљу и знојем није стекао. Био је један од малобројних, и тога као да није био свестан, који је из приградског насеља дошао без икаквих жеља (а то је било страшно погубно за оне који су га знали!), жеља које су животни сан свих оних који долазе у град, по цену свега да успеју, да пронађу било какав начин и да се тако увреже у градски живот. Схвативши: да међу онима, којима припада душом и телом, никада неће наћи оно што жели, окреће се селима, оним брдима, и даље, много даље, изван града. Али, тек тада је уочио огроман расцеп у себи; било му је мучно где год би коракнуо, стао, тек толико, да предахне. Више није могао да нађе мира ни тамо одакле је дошао, нити овде где је стигао.

Одавно заборављени, или помрли некадашњи пријатељи његове куће, оца и матере, изгубили су се и неумитно потонули у времену, а можда су они, уместо родитеља његових, једини могли да му помогну да реши тај проблем на онај начин како се на том тлу стотинама година решавало. Како је био сам, препуштен укорењеном пороку, и по селима лутајући налазио је себи сличне, па би се обично његова потрага, што ју је пред њима скривао дубоко у себи, завршавала у некој смрдљивој сеоској крчми.

О празницима је улазио у приватне куће где су се одржавала посела. Нада да ће на једном таквом месту наћи жену, није га напуштала. И, тако су пролазиле године.

Једне вечери - улазећи на једно посело, схвата: да је све изгубљено, чак и живот, да је све тако језно и брзо прошло у тумарању. Одбацивао је он ту помисао несвесно, но тада када је ушао - као да је то посело некако застрашујуће деловало, имало је у себи нечега од злокобног предсказања. Одмах, са врата, видео је да испред затворене просторије, из које је допирала песма, ради нешто разрока жена око наћви. Када их је приметила (дошао је са двојицом чија имена није знао), смешкала му се, њему, а он је видео, када се она усправила, да је трудна. Ушавши у велику просторију, засула га је магла дуванског дима и прашине која се дизала испод играча у малом колу, смрад варенике, испарења опанака и копорана, а кроз њега је прострујала мисао: да је те људе изневерио, и шта сад тражи од њих? После, види: на средини оџаклије луде обучене у кошуље, како у чудном, замршеном ритму речи и покрета изводе игру у којој он разуме само реч: "Кудељара". Потом примећује, да његова гардероба фирме "Вартекс" не значи ништа. Многи од тих људи имали су таква одела на себи, и ништа није било од магичне моћи кравате преко беле најлон кошуље, у шта се он толико уздао.

Напољу, пијан и мамуран, питао је оне с којима је дошао: "'Де смо ово били?" Они му одговорише: Да су улазили у газдинску кућу, негде у Поћути. Занемео је. Нешто хладно заиграло је у њему, као да је наслутио, погодио усудњу игру времена, људи или ђавола, као да није могао да са сигурношћу појми: да, ево, и он као неко пре бог те пита колико времена, исто поћутује на месту, које је време, чини му се, одредило да векује у ћутњи, као у болу, патњи, као у искупљењу.

Временом, прогласише га ближњи и даљни за аџамију који се никад неће очовечити. Јер, човек је, говорили су му они притајено или у лице, налик свему ономе што дише и гмиже око њега - живи и одлази да се никад не поврати. Он, је, с немим болом, сломљен примао сазнање о своме поразу. Данима је утапао своју жељу у ракији, и причао свакоме (баш онако како човек може да сања о својој звезди која му трне) како ће жену тући мокром вренгијом сваки дан, све док је не дотера да буде мирна као шљука, како ће синове, још у колевци, дојити вином и ракијом, и како ће му, то је био врхунац његовог хтења, његовог сна, бити топло поред њих.

Ипак, с годинама је гаснула и задња веровница о жени - у њему. Све је гаснуло, па и те, сада већ неповезане, пијане представе о кући и кућишту. Од свега тога, остало је само уверење: да ће завршити као неманикућа, чак и без гроба. Све о животу, у њему је нестајало као да је одношено изненадном провалом облака, провалом вода небеских које се сливају у потопу дуго наговештаване временом запарним, без трачка ветра и под ниским тмастим небом.

Потом су дошла сновиђења: видео је сопствено тело како голо голцато виси у шљивику. Онда је у њему прсла и надвладала, некада потиснута - негде, одмах иза сна о жени - мржња према старијем брату. Задојена мржња гнојила се, нарастала до неслућених граница, јер он је сматрао да је брат крив за његово полуживотно безуспешно трагање. Оног брата је мрзео који је владао у кући као отац, мајка или сам бог. Мрзео га је мржњом неугаслом још док је овај владао у оним данима пре него што је он, Тојин, као двадесетдвогодишњак шчепао кречави гур да му разбаца мозак и кичму свуда по кући. По оној кући за коју је овај тврдио: да је његова и само његова (како су га погађале те речи!), јер је он најстарији. Та мржња, чије је корене, стварање и нарастање налазио још у оној давној зимској вечери када се изненада вратио брат најстарији из града и њима: мајци, сада већ покојној, бројној фамилији која је дошла да га види и браћи испричао чудну причу: како је љубав велика и божанска, само Љубав Свевишњега, а земаљске да су прљаве, да ништа не значе, да су краткотрајне и да се завршавају као човек - у блату међу црвима. Брату најстаријем није сметало то што му је фамилија сваки час упадала у реч увек га питајући: зашто је напустио богословију у Шапцу? Зашто? прекидали су га стално. Он им је о свему причао, само им није одговарао на то питање. Причао им је о граду, о тамошњем добру и злу, о несрећи човековој кад изгуби имовину, па макар она била и у поседовању једне папуџијске радње. А касно, те исте ноћи, када је фамилија отишла кућама, када су остала деца, синови Перчини, мајка га је погледала право у очи, а затим га питала директно, без околишавања: "Зашто си дош'о?"

"Због ћерке управника школе."

"Због!?"

"Због неправде", - одговорио је уморно. И, то је било све. О његовом доласку није се причало више у кући. Он је ћутао, као да је нем, могло би се рећи да је у тој ћутњи било пркоса.

Али, та братовљева прича о љубави и о жени - стално је лебдела, учаурена негде дубоко у њему, па је са годинама и са неиспуњењем жељеног сна, у коме је он сагоревао, излазила гнојава и махнита из њега. Та прича створила је у њему и око њега распуклину, простор у коме је он лебдео - очајан, несвестан ичега живог око себе. Био је уверен да постоји само његова судбина по чијем току истиче живот танак као паучина. Па, пошто је бивао у тој распуклини као у неком међувремену, чинило му се: да је брат по хиљаду пута испричао оне ноћи ту причу да би њоме доказао, и прорекао његову судбину. Осећао се пред том братовљевом причом: обманут и најпоквареније изигран од најрођенијег. Стога је мржња у њему нарастала, неразумна, велика и тешка, црна као растопљена смола падала је на брата, и на другог брата, и на васцели свет.

Није била у питању само та прича, испричана те зимске вечери, негде пред рат, већ све оно понашање најстаријег брата према њему док је био мали. Све оне придике које је морао упамтити. О злу које истиче из пути Евине која ће човеку дати пре јабуку јер је општила с ђаволом, него могућност да се срећне душе оде у рај. Истина, касније је он у томе видео извесну подмуклост, али то га је, ипак, спутавало, везивало му ноге и руке, мутило разум и приклонило га ракији смућеници.

Једнога дана, тридесетак година после те зимске вечери у којој је причао причу један несвршени богослов, Тојин је лутао брдима око града и пустим пољима, сањајући о жени, лепој белиљи или станарици која би нешто у његовом животу променила. Још увек се надао, мада је предосећао да је све у његовом животу прошло, изгубљено. Идући тако, одједном спази жену у пољу, у омањој равни између два брега. Жена је радила, и била му леђима окренута. Нешто га понесе, проговори нешто у његовом срцу да је то та жена! Треба само да је упозна и све ће се догађати као у лепој причи:

Нека само (говорило је то у њему) измисли неки разлог за разговор, нека је пита: које је доба дана, из чије је куће, и чија је то њива у којој послује? Није ли тешко то за њене руке и њено тело?

Нека је потом пита: да ли би волела лепши, једноставнији живот у граду? У предграђу где је он, да ли би она пристала ту да буде? С браћом се поделио, утаначио. Шта би њој фалило? Лице би јој било бело, још беље него сад, као млеко мајчино. Зар не би волела такво лице, више од онога какво ће јој бити само ако остане ту, у селу: испуцало као церова кора?

Када је пришао жени у њиви, на два-три корака од ње, најежио се, јер се жена окренула, навукла крајеве мараме изнад очију, правећи сенку, јер он беше долазио из правца одакле је сунце жарило, па је потом подигла шаке у висини очију. Жена беше старица. Смешила му се збрчканог лица, безубих вилица. Поздравила га је: - Добар дан младићу. Ког тражиш?

Касније га је данима, при најмањој помисли на тај сусрет у њиви, обузимала срџба према брату. Била је још већа, гнојавија, тежа, куљала му је кроз крв доводећи га до лудила. Бивао је уверен: да је најстарији брат вештац већи и гори од Пере из Докмира, чије се устајање из гроба, негде у гудурама Градца, очекивало, и над чијим се гробом чувала стража.

И, на крају, пред саму смрт, пошто је све, баш све попио, пљувао је на свет, на браћу, на знане и незнане, пљувао је и на себе, и на све оно што је урадио, јер о браћи је мислио: да су сва тројица заједно једне обичне стуве и шушице. "Обичне стуве и шушице", мислио је он, "којима ћу ја прекратити смрдљиви ход по земљи, којој је доста гади и трулежи од које само што се није улегла". Тако је Тојин, на самрти, мислио, док му је дах долазио, и мање од тога, прамен живота долазио у грло, а очи сасвим јасно виделе: браћу и једну дебелу жену како се над њим и креветом наткриљују, како га погледима испраћају. Ни радост - ни тугу не види на лицима њиховим, већ само празнину - нему и дубоку.

3.

Осећали су, иако његово мумлање нису разумели, да он говори нешто важно - па макар да је то и о животу једног бродоломника у црном свакодневљу, - о животу што се кретао по црном мору у љусци ораховој. Па је брат најстарији рекао:

- Саде у трену њему промакне живот. - Онај с једним оком одговори: - Јоште живи.

- Дај боже да је тако. Ал' није.

- Ти све знадеш! Све!

- Они који издишу могу нешта да рекну.

- Шта би он им'о да рекне!?

- Шта би ти рек'о да си на његовоме месту?

- Ништа!

- Човек таде тражи опрост. Тражићеш га и ти.

- Све ти знадеш!

- Знадем, јер је мој трпомук већи.

- Саде ћеш да причаш о рату! К'о да је он био тебе ради!

- Рат је био због људи, а ти си незахвалан. Ово је час да мислиш о души својој.

- И ти о твојој!

- И ја о својој.

- Ацо! Чуј море! Ићи ћемо на суд због његовог!

- Нећемо ићи. Шта би та