Književna zajednica Novog Sada 1990.

Knjiga Mrtvih (glava CLXXV, deo nadgrobnog papirusa: Rađanje u Dan)

Prvo poglavlje
Dablinski Slučaj I

1.

Bio je hladan, kišni dan, ispunjen maglom i hučanjem vetra dvadeseti oktobar 1850. u Dablinu.

Negde oko podneva dobih poziv da u pratnji izađem na teren do starog napuštenog brodogradilišta u Ulici Fuks. Retko sam izlazio na mesto uviđaja - i pri ovom izlasku kao da sam unapred sve predvideo. Znalac sam aramejskog i orijentalnog; radim pri policijskoj prospekturi u Dablinu. I, kao što već zapisah, znao sam, a da još ništa nisam video: ceo slučaj je bio beznadežno izgubljen čim mene pozivaju. Policija ne može da pogreši, već samo da odloži rešenje - uvek se nađe neki Ricman koji će dane tucati privodeći nerešivo kraju; tako da tom Ricmanu, sve u svemu, ostaje idiotski optimizam.

U celoj toj mračnoj četvrti, gde se nalazila ulica Fuks, nije bilo ni pet nastanjenih kuća. Ceo prostor beše ubeležen u katastru Dablina znakom rušenja. Iz obližnjeg napuštenog brodogradilišta uzletale su ptice kričeći i nestajući u mutnim nebesima. U magli se nazirao ostatak brodske dizalice kao kostur praistorijskog reptila. Predeo se tu, rekoše mi, oduvek pušio - bilo je teško utvrditi da li je to dim iz nekog nevidljivog dimnjaka ili magla.

Tri leša pronađena su u ruini od kuće koja je nosila broj 10. Inspektor je naginjao čaj iz limenke, s izrazom na licu kao da će svakog trenutka pući. Znajući ga dobro, shvatih da je bio opterećen sutrašnjim ragbi-mečom između "Dablinskih lavova" i "Zelenih" s Temze. Komisija je radila prokleto sporo; s izmakom dana postajalo je sve hladnije i u vazduhu se osećao sneg. U trenutku kada sam stigao inspektoru je podnet raport: sva tri smrtna ishoda ustanovljena su po dostavi koja je bila tačna - jedino nije mogao da se utvrdi identitet dostavljača?

Dva leša, koja su pacovi prosto razbucali, pronađena su u podrumu, dok je treći, takođe u raspadanju, otkriven u potkrovlju iste kućerine. Leš iz potkrovlja zadavao je najviše glavobolje: zatečen je u ležećem položaju na bednom ležaju zastrtom krpama, pored nerazumljivih knjiga. Pored tog leša, u potkrovlju su nađeni sledeći predmeti: jedan zarđali i pocrneli brijač s tragovima skorele ljudske krvi, nešto veći komad stakla pričvršćen za središnji stub potkrovlja, komad daske probijene ekserom na kome su uočeni tragovi skorele ljudske krvi, revolver marke drajsi, plinski rešo s čajnikom, ostaci sagorelih sveća, lampa na gas i nešto bednog, ulubljenog limenog posuda. Na unutrašnjosti vrata, o klinu, visile su kožne rukavice za boks od šest unci, pune spolja metalnih nitni. U gomili zagonetnih knjiga nađen je dnevnik s lažnim dokumentima (koji su, najverovatnije, pripadali osobi iz potkrovlja); zatim tapija i ugovor na celu kuću; oba dokumenta bila su umrljana ljudskom krvlju. (Da li je, pitao sam se, prilikom preuzimanja tapije još neko ubijen?)

S valjanim razlogom - sumnjalo se u trostruko ubistvo; izuzev što je u prvom slučaju, oko ona dva leša u podrumu, stvar bila jednostavna: u jednom lešu iz podruma nađeno je olovno zrno veličine ljudskog palca, ispaljeno iz drajsija; dok je na drugom lešu čeona kost bila probijena ekserom dužine pedlja - udar je bio tako žestok da je rupa na čelu zjapila. Daska s ekserom i revolver (skraćeni model pruske puške iz 1841, masivne hrastove drške okovane čelikom) nedvosmisleno su govorili ko je ubica i pod kojim okolnostima je izvršio zločin. Čovek iz potkrovlja poslužio se, svojevremeno, strašnim komadom daske; mora da nije imao vremena da dva puta uzastopno puca iz drajsija.

No, zato je leš čoveka iz potkrovlja bio prava đavolska zamka za istragu! Ko je, pod kakvim okolnostima i kada je usmrćen čovek iz potkrovlja? Naime, negde na polovini te kućerine, ispod potkrovlja, zavojito drveno stepenište beše razvaljeno i njegova gornja polovina uzdignuta pomoću čekrka koji se namotavao ispred vrata sobice na potkrovlju. Sve je to ličilo na čudovišni viseći most unutar prokletog starog zamka, svog u ruševinama. Dva uska prozora pod krovom behu zakovana daskama s unutrašnje strane; isto tako, s unutrašnje strane behu zakovana i vrata tog sobička u potkrovlju!? Na poluraspadnutom lešu mogli su se uočiti rezovi brijača, bili su prst duboki, napravljeni pritiskom ispod potiljačnog dela lobanje. Osim toga, na potiljačnom delu vrata, takođe na dva mesta, žile su bile presečene sve do vratnih pršljenova. Prvi utisak beše da je žrtva napadnuta s leđa u trenutku sna ili krajnje neopreznosti? (Možda je još neko bio u potkrovlju pored žrtve, samo kako je, izašavši, zakovao vrata iznutra?) Očigledan je bio pokušaj da se zločin prikaže kao samoubistvo. Ali, samoubistvo se nikada ne izvršava na taj način, koji je teško izvodljiv, niti bi, u tom slučaju, telo u smrti zauzimalo položaj kakav je imao leš iz potkrovlja; niti bi tragovi i veličina rezova napravljenih brijačem bili takvi i takvog oblika. Opis ovakvog samoubistva ne postoji u policijskim analima Irske; barem onoliko koliko sam ja s tim bio upoznat. S druge strane, stajale su neoborive činjenice koje su govorile u prilog samoubistvu čoveka iz potkrovlja: dostavljač je tačno obavestio šta se nalazilo iza zakovanih vrata iznad stepeništa uzdignutog pomoću čekrka (policija je preko vatrogasnih lestvi ušla u potkrovlje i spustila stepenice), a šta u podrumu kuće u Ulici Fuks broj 10! Tako da, još za vreme uviđaja, ceo slučaj posta nerešiv. Ja dobih sve te zaumne knjige i dnevnik usmrćenog. Čim bacih prvi pogled na ispisanu zaostavštinu, zatražili su od mene da kažem šta je to. Moj odgovor izazvao je sveopšte olakšanje. Te gluposti ionako ne postoje, odgovorili su mi, ništa tu nije važno. Leš u potkrovlju je posledica samoubistva, odmahnuli su rukama i time je njihov deo posla završen.

Kroz nekoliko nedelja, pošto ove knjige i dnevnik prevedem (kad je vreme bilo u pitanju, kakav idiotski optimizam da ću uspeti da ovo brzo razrešim!) Trebalo je da podnesem stručni izveštaj Glavnom odeljenju za krvne delikte pri Dablinskoj državnoj policiji. Eto, to je sve o mom prvom susretu s ovim slučajem iz kućerine u Ulici Fuks.

E. F. Ricman, 20. oktobar 1850. godine, u Dablinu

2.

Odmah, još prve noći, pri pažljivijem prelistavanju zaostavštine, zapazih da ću imati posla oko tumačenja života i smrti jednog magokabaliste. Zvao se Arnold Lejdel. Koliko se moglo saznati iz njegovog dnevnika, beše rodom iz nemačke kraljevine Saksonije. Dnevnik mu je bio naslovljen: OBRNUTA CRKVA i bio je ispisan na koptskom jeziku. Najzanimljiviji delovi nalazili su se na kraju dnevnika. Čitajući ih mogao sam nazreti okolnosti pod kojima je Saksonac izgubio život.

Sudeći po ispisanom, Saksonac je osnovao hermetičku grupu Srebrna Vodolija koja se bavila seksualnom magijom kroz rituale saturnalija. U Frajburgu je ta tajna seksogamijska organizacija imala svoje istureno jezgro, njen još skriveniji tajni centar, koji je delovao ujednoj zabačenoj vili na periferiji Frajburga, nazvan Južna dijeceza. Vežbe s oslobođenom seksualnom energijom, putem ljubavi po slobodnoj volji, trebalo je jednoga dana da izađe među evropske narode. A. Lejdel (nadglednik vežbi) nazivao je to izlaskom među mase, seksualnom revolucijom kroz stotinu godina. Priznajem da mojoj malenkosti, osim političkih revolucija, krvavih pobuna i prevrata, ništa drugo nije poznato; a ova će (kako vidim kod Saksonca) provaliti u budućnost Evrope.

Njegov dnevnik ispunjen je direktnim seksualnim ogledima. Ubeleženi su pod naslovom: Oganj Jesoda. Iskustvo o takvim stvarima provlači se, tu i tamo, kroz čitav dnevnik - i ja ću pokušati, što je moguće vernije, da ga prevedem. Ovde mi padaju na pamet reči starog inspektora O'Brajena: "I kada nije reč o špijunluku, čovek obavezno mora da ima posla s engleskim govnarijama. Sada je to, moj Eduarde, veštičarstvo." Ma koliko da sam ubeđivao O'Brajena kako je ovde samo reč o jednom Saksoncu, ostajao je uporno pri svome: "U svakom slučaju", rekao je, "u pitanju je protestantska izmišljotina."

U jednom trenutku svog života, Saksonac hrabro odbija da izvesnim minhenskim snagama isporuči iskustva svoga rada. Odmah mu ukidaju prihode. On rešava da prizove magijsku silu (to samo može biti jedan od vidova đavola, koji se tako iskazuje svetu tvari) koja će mu obezbediti novac i moć, a da on bude u krajnjem obrednom usamljeništvu.

Videh, krasno je mesto izabrao: Dablin, Ulicu Fuks - ima li strašnijeg i crnjeg mesta!? Četvrt u kojoj je Ulica Fuks nalazila se na krajnjem severu grada. Već desetak godina nije naseljavana, bila je sistematski napuštana; bedne grupe radnika iseljavale su se iz nje parobrodima čiji pravci plovidbi behu usmereni ka obalama drugih kontinenata. Ta kuća u Ulici Fuks, uvek obavijena maglom, davala je izdašnu priliku čoveku iz Saksonije, koji se skrivao pod lažnim imenom Stefan O'Nils, da se bavi svojim paklenim naumom i, kako su stvari u njegovom dnevniku stajale, svojom poslednjom šansom zbog koje je i došao u Irsku.

U poslednjim redovima dnevnika Saksonac pominje crnomagijski red Grala - priznajući da je s njim u sukobu. To priznanje (koliko je verovati mom znanju o tim vražjim poslovima) došlo je kao posledica okolnosti koje su govorile o borbi između njih do istrebljenja. Mada se, isto tako, s lakoćom mogao izvući zaključak da teurgija, kad tad, podleže u borbi s crnom magijom koja koristi ljudsku i životinjsku krv u svojim obredima posvećenja, kao najjače oružje u vezivanju pakla i zemlje. Međutim, bilo je očigledno, optužba protiv Grala nije bila dokraja jasna jer je Lejdel sumnjao u još neke teozofske centre nemačkih država.

U svakom slučaju, istina je da Arnold Lejdel, iako belomagijac, nije prezao od korišćenja ljudske krvi u obredima, pa čak i sopstvene! Sve je to lepo opisao u svom dnevniku. Imao je čudesnu osobinu da iznosi istinu o svom životu: priznao je, na jednoj od stranica dnevnika, da je ubio vlasnika ove kuće i kako je došlo do toga. Bez ikakvog prikrivanja ispisao je svoje dvostruko ubistvo u samoodbrani. Ostao je ispisan njegov život, sličan čudovišnom snu, proveden po gradovima širom Nemačke; ispunjen stalnim potucanjem i bekstvima ispred nemačkih policija, građanskih licemera, njihovih zakona i morala, sve u prizivanju demona dobra (kako ih je i on nazivao), tako sve do Irske.

I na kraju (onako kako sam ja shvatio njegov život) ispalo je da su Arnolda Lejdela ubile mračne sile: preklao ga je brijačem, s leđa, dželat koji kao da je leteo kroz vazduh, prolazio kroz zakovana vrata i prozore, prelazio preko onog čudovišnog visećeg mosta ne spuštajući ga!? Ili je Lejdel, ipak, to sa sobom učinio u snu; ali onda, pitam se, kako je izgledao taj san? Napominjem: gomila zatečenih knjiga pripada hermetičkoj literaturi, a da nabrajam naslove i njihove autore ne bi ničemu vodilo, niti bi ista govorilo o njihovim sadržajima jer njihova snaga leži, čini mi se, u telesnoj i psihološkoj primeni onoga ko ih koristi. Ipak, tu literaturu sam izložio, na neki način, dajući svoje viđenje života i smrti magusa Arnolda Lejdela. Dodajem na kraju svoje beleške povodom Dablinskog slučaja. I - ja u svemu ovome ne postojim. Postoje samo: dnevnik, žrtva i okolnosti na koje je naišla istraga u Ulici Fuks. Dao sam svoje viđenje smrti čoveka iz kraljevine Saksonske, po imenu, za koje mislim da je pravo, Arnold Lejdel. To viđenje sam dao - jer se to od mene po dužnosti tražilo. Uostalom, moje mišljenje ne mora biti uvaženo.

Eduard Fildbing Ricman, doktor orijentalistike, početkom novembra 1850. godine. u Dablinu

3.

Smrt magusa Arnolda Lejdela

(prvi deo povesti)^[1]

Uočivši svoje neprijatelje, Arnold Lejdel se povukao i iz uskog kruga Južne dijeceze, a time sasvim i zauvek od Srebrne Vodolije, hermetičke grupe koju je svojevremeno osnovao. Za mnoge je bio izgubljen. U stvari, niko nije znao lačno u kom je pravcu nestao, niti šta se stvarno dogodilo s njim. U hermetičkom podzemlju Nemačke kolale su svakojake glasine o Lejdelu i njegovoj sudbini. I, kao što to uvek biva, samo se jača strana oglašavala svojim prisustvom objavljena je vest o tome kako je A. Lejdel, pod magijskim imenom Kraljevski Luk, posle nervnog sloma spalio Dijecezu, ubivši pri tom jednog njenog čuvara. Po hvatanju, A. L. je prebačen u ludnicu Spandaua i to u pratnji neproverenih iluminata. Posle te vesti prestalo je svako pominjanje A. Lejdela. No, za ono malo njegovih prijatelja, to je bio koban znak da ga sile iz Eterne koju vodi, pretpostavljalo se - Frank Ritman besomučno gone po Evropi.

Sukob s Mistikom Eternom nastao je (tako je zabeležio u svom dnevniku, pred samo napuštanje Frajburga, u proleće 1850) oko rezultata do koga je došao radeći na seksualnoj magiji. Zahtevali su od njega da im to preda, bez prava na dalje mešanje u sledećim postupcima oko eliksira Venere. Time je sukob između njih dostigao vrhunac - Lejdel je morao da se povuče u ilegalnost. Do tada je Saksonac u vrhovima Eterne još imao svoja dva čoveka od autoriteta, ali oni nisu mogli više da mu garantuju bezbednost od policijskih provala. Još ranije je Lejdel optuživao Eternu, po kuloarima, za smrt svoga brata Knesa koji je obešen posle neuspelog atentata u Hombašu 1832. Revolver koji je pre toga Knes dobio, preko kanala iz tajnog centra, bio je neispravan. I ne samo to zapreka u njihovim odnosima bila je i Frankova bezrezervna podrška drugom čoveku iz samih vrhova Eterne: tom Hugu - Hugu, koji je polagao puno pravo na veliku i raznoliku biblioteku hermetičke literature iz svih oblasti ezoterije. Zatražiti pravu literaturu od Huga, uvek je značilo dobiti bravu bez ključeva. Ta debela svinja, Hugo-Hugo, dupedavac i samozvani magistar nauka, bez ijedne vlasi na lobanji - stoji zapisano u Saksončevom dnevniku.

Sukob između njih dostigao je svoj vrhunac na velikom skupu nemačkih i austrijskih hermetista (T. M. K. W.) u Lucernu, septembra 1839. Lejdel je tom prilikom izjavio da je izdvajanjem boljih ljudi, u okviru Južne dijeceze, želeo da se ogradi od toga da Srebrna Vodolija bude gomila kamenja u rukama minhenskih politikanata koji se bave berzanskim smutnjama, planovima za kolonijalna otimanja, prevratima raznih boja i zastava, kao i političkim igrama u krojenju granica širom Evrope. Na istom skupu Lejdel je ponudio novi program obnavljanja misterija, krajnju tajnost u radu na mistici, gnozi i kabali. Njegov nastup beše pozdravljen. Po njegovom povratku u Minhen, posle samo osam nedelja odsustva, Srebrna Vodolija, beše puna hohštaplera, pederasta i nimfomanki. Biblioteka u Južnoj dijecezi bila je provaljena i, samo zahvaljujući njegovom instinktu, ostale su knjige koje je on pravovremeno preneo kod svog prijatelja u Najse. Novčana pomoć beše skoro ukinuta; curila je jedino za izdržavanje lista koji je morao da nosi nov naziv: "Smrt Ribe". Lejdel se pobunio protiv takve ucene, tvrdeći kako će i poslednji jezuitski žandarm iz naslova lista videti sve o njegovom sadržaju. Sem toga, u naslovu lista moralo je stajati da je Južna dijeceza izdavač. Lejdel je ovakvu materijalnu pomoć, uz diktiranje uslova, odbio i time doveo sebe u opasnost da ga Minhen ekskomunicira. Prvi znaci neumitnog obračuna s njim odmah su izbili na videlo. Jedan polujavni, rozenkrajcerski list, "Ekvinokcijum", koji se bavio spoljnim problemima glavne centrale, objavio je negde na prvim listovima malu i uokvirenu vest: "Arnold Lejdel, poznat kao Kraljevski Luk, razbijač S. Vodolije i osnivač Južne dijaceze otkriven je kao jezuitski doušnik i saradnik pruske tajne policije. Isti je pozvan na odgovornost." Bilo je to potpuno, javno prokazivanje jednog čoveka koji je, kao divljač, isteran na čistinu i svako je mogao da krene u odstrel na njega.

Ali, ceo slučaj oko Lejdela imao je i drugu stranu: niko od njegovih protivnika nije tačno znao kakvim moćima on raspolaže? Atmosfera oko hermetizma bila je ispunjena neobičnim pričama o instrukcijama, putem astrala, koje šalju tibetanski gurui nevidljivim šefovima Evrope koji su se uzdigli na lestvici Znanja.

Što se tiče samog Lejdela, skrivao je mnoge stvari i od samog sebe; ono što se nazivalo poslednjom tačkom u osvajanju Znanja nigde nije beležio iz predostrožnosti usled čestih provala - ostavljao je malo tragova o svom radu. Ipak, mnogi su znali da je u poznavanju magijskog vrtloga otišao najdalje. On lično osećao je da dolazi čas kad treba da probudi i pomeša snage dva sefirota: temelj Jesoda i Tifaret, sefirot koji obnavlja prirodne snage, daje moć i bogatstvo svake vrste. Tifaret je, između ostalog, centralni deo Drveta života i za njegovo pokretanje potrebna je ogromna energija svih vidova čovekovih. Jesod je u temelju Drveta, kod čoveka među preponama, i znači ogroman rezervoar seksualne energije koja se hiljadama godina, kroz ljudski rod, taložila, ali i zračila i prosipala (izuzev u posvećenim misterijama) kroz prostor i vreme preko ljudskog semena. U radu na spajanju ovih sefirota Arnold Lejdel je video svoju šansu za uspeh.

Posle one novinske vesti u "Ekvinokcijumu" Saksonac odlučuje da, s proleća 1850, tajno napusti Frajburg. Prisvaja poslednji novac iz kase Dijeceze, znajući dobro da će to biti prijavljeno vlastima kao pljačka trgovačkog sedišta "Veliki Frajburg", pod čijom firmom su vodene tajne finansije Dijeceze. Putuje isključivo noću, dok je preko dana u konačištima gde se zatekne. Na putu se ne razdvaja od oružja. Kao krajnji cilj svakog putovanja izabrao je Irsku. Dablin, gde će se skloniti - i pokušati da pomoću magijskih obreda ostvari svoj plan. Kasnije će se javiti proverenim prijateljima - pošto dođe do rezultata. (U OBRNUTOJ CRKVI nisu ubeležena imena njegovih prijatelja^[2], razume se, iz krajnjeg opreza. Valjalo bi pretpostaviti da je A. L. stigao u Dablin najkasnije početkom aprila 1850. godine.

***

Kućerina u kojoj je boravio nalazila se u jednoj od najbednijih lučkih četvrti Dablina. Ulica Fuks jednim svojim delom izlazila je na sami dok napuštenog brodogradilišta. To ukleto mesto ponudio mu je sumnjiv tip izobličen alkoholom - još u onim noćima kada se Lejdel potucao Dablinom tražeći najpogodniji smeštaj. Plativši mu viski, Arnold se hladno prepusti pijanom mumlanju i cenkanju. Čim je ugledao kuću, shvatio je da ne postoji bolje mesto za ono čime se bavio. Pijanac ga je ubeđivao kako je ruina njegova, nudeći mu je u bescenje. Lejdel mu pruži novac rekavši da je to iznos za mesečnu kiriju, da uopšte nema nameru kuću da kupi, i da ga ne uznemirava do idućeg meseca, kada će mu uručiti sledeći iznos mesečne unajmnine. Na to pijanac promumla nešto i ode u noć - ali se, već sledeće večeri, opet pojavi tražeći novac. Čim ga je video, Lejdel shvati da to može biti početak sudbonosne greške; jednostavno, sada mora ubiti vlasnika ove kućerine kako se njegovo prisustvo ovde ne bi iskomplikovalo - jer pijanac sledeći put ne bi došao sam, a Lejdelova lažna dokumenta, s kojima se pojavio u Irskoj, ne bi izdržala ni najmanju proveru. Posle dva udarca primljena u glavu, nesrećnik je izgubio svest. Sveg krvavog, Arnold ga je šutirao do prvog kanala iz koga je zaudarala otpadna voda obližnje čeličane. Žrtva je potonula bezglasa, iznad njene glave pojaviše se klobuci pene - i to je bilo sve. Padala je trunjava, prohladna večer, a s mora je duvao vetar zasićen solju. Ulica Fuks beše pusta, u daljini se nazirala čkiljava svetlost lampi iz zgrada koje su naseljavali radnici čeličane. Kapci na kući, odakle su on i žrtva izašli malopre, škripahu na vetru. On obrisa krvave ruke o pantalone i zabaci kosu unazad; potom umorno krenu u kuću. Pred ulazom spazi na zemlji žrtvinu prnju; dohvati je i stade grozničavo da pretresa džepove na tom jadnom ostatku odela. Osetivši papir pod prstima, izvuče ga i tromo se pope u potkrovlje. Pri čađavom staklu gasne lampe stade da čita. Beše to tapija kuće sa imenima svih dosadašnjih vlasnika. Pri njenom dnu nazre dva izbledela pečata gradske opštine, iz 1807, što ga obradova. Pojača fitilj lampe i s gomile knjiga podiže mastionicu mutnoga sjaja. Perom precrta ime poslednjeg vlasnika (bilo je četvrto po redu) i ispod upisa svoje sigurnim pokretom šake. Oklevao je, a onda zapisa kako je bivši vlasnik prodao kuću Stefanu O'Nilsu za sedamdeset pet šilinga i da po prodaji kuće bivši vlasnik napušta Dablin. Ponovo zastade u pisanju, pero se zanjiha u slabom krugu svetlosti, on podiže pogled s okrvavljene tapije i uperi ga u komad stakla što je visio o tavanskom stubu. Vide kao kreč bledo lice, usjaktelih zenica; nekakvog izobličenog stranca koji kao da ga posmatra s dna mračnog i otvorenog groba. Umoran sam - pomisli i naže se nad ugovor u kome je bio i kupac i prodavac. Kako bi bilo dobro kada bih zajedno s mojim ljudima, jednoga dana, bio jedina strana koja bi se o svemu pitala, a da nam niko ništa ne bi smeo da prigovori; pa čak i onda kada bismo ubijali - pomisli i nasmeši se. Dok je na njegovim tankim usnama titrao smešak, uspe mu da falsifikuje potpis žrtve ispod lažne kupoprodaje; potom odloži pero i zavali se leđima na krevet, osetivši kako mu deo po deo tela popušta pred plimom umora i sna.

Sutradan, po kišnom jutru, Arnold izađe u već sviknutu, uobičajenu šetnju po pustoj okolini. Bio je to sumoran predeo, sav izrovan, ispunjen lučkim otpadom, gomilama ugljene prašine pomešane sa šutom; sve ono što usijano ždrelo čeličane nije moglo da sagori svojom utrobom, bilo je izbačeno tu, pušeći se i zaudarajući kao sama smrt. Ceo kraj kao da se nalazio na kraju sveta; magla se nije dizala s tla skoro cele godine, a kada bi se podigla u avgustu, zamenjivala bi je nesnosna jara. Tog maglovitog jutra Lejdel na korak od sebe nije video ništa. Nastupao je septembar i voda je sipila iz nebesa bez prestanka. Vetar je kroz gustu maglu nanosio pramenje dima iz čeličane koje je štipalo oči. Do njega dopre otegnuti pisak sirene s parobroda koji se oglasi negde iz magle; Arnold napregnu vid ne bi li ugledao parobrod, ali ga je ubrzo dim primorao da odustane od toga.

Bio je nervozan - ubijali su ga dani u samoći, a rezultata još uvek nije bilo. Novca je bivalo sve manje. Jednodnevne obroke sveo je na čaj s dvopekom, a i da je imao više - jaču hranu nije smeo da uzima. Meditacija i razrešenje simbola najbolje se odvijaju polugladnog lela, u stanju ispošćenog organizma. U tom mu noga zape o nešto tvrdo. On obori pogled i spazi grumen kreča. Sinu mu ideja: uzevši grumen, zastade ispred ulaza. Izabravši glatku površinu zida, stade da ispisuje adresu: Ulica Fuks, br. 10, Dablin. Natpis je uprkos prljavo sivoj površini zida bio čitljiv; a kada se povuče korak-dva unazad, sve postade, zajedno s ulicom, mutnjikavo i nejasno, ispunjeno maglom. Šta može da se vidi na tri koraka u ovoj prokletoj magli Dablina? pomisli, ušavši u kuću.

Unutra prva dva sprata behu ispregrađivana natrulim daskama. Prostorije su zjapile prazne, pune otpadaka i paučine, gluve kao pećine; namesto života koji ih je napustio, noću bi u njima hučao vetar. Svuda po hodnicima vukli su se ostaci i prljavština pokućstva porodica bivšeg brodogradilišta. Naglo, kao pri blesku munje, Arnold se nađe u gužvi okružen prljavom, iscepanom decom; vukla su ga za peševe ogrtača tražeći koji peni, pominjala su glad. Penjao se naviše, ka potkrovlju, grubo gurajući decu od sebe. U susret su mu dolazili, spuštajući se stepeništem, ljudi nakrivljenih kačketa i pijanih zadaha. Bilo je izgladnelih žena koje su izletale iz onih natrulih pregrada vrišteći i kršeći prste za pijanim muževima; a neki od pijanih bi se vraćali u pregrade i bacali žene na tlo gazeći ih nogama. Pored svega toga prolazio je mirno; ništa ga se nije ticala ta beda, ništa nije osećao prema njima. Ako je nešto osećao, onda je to bio prezir, u trenucima i mržnja prema slabima i pijanima koji su se pre odlučivali za gutljaj smrdljivog viskija nego za komad sapuna. Gledao ih je istim očima kao i debele bogate svinje koje se valjaju u svojim kaljužama od vila i letnjikovaca, čija bogatstva da ima, otpečatio bi pečat na dnu mora gde čame njegovi prijatelji i nestrpljivi gospodari, s kojima godinama uspostavlja dodir i, služeći im, očekuje zauzvrat da dobije moć. Treba se uzdići iznad ovozemaljskog smrada, iznad gluposti brloga i letnjikovaca, roga obilja koje završava u guzicama, razmišljao je Lejdel, penjući se prema potkrovlju. Ljudsko krdo je oduvek bilo materijal za građevinu koju bi valjalo podići.

No, već u sledećem trenutku stajao je ispred ulaza i posmatrao ono što je ispisao krečom. Redovi izbezumljenih stanara prolažahu kraj njega kao senke mrtvih, sa sivim znacima na čelima: ulažahu bešumno na parobrod koji je muklo pištao ukotvljen negde u magli.

Kako je prilazio izboru tog otegnutog piska, tako mu se lagano u pramenju magle ukazao parobrod koga polako guta magla, potom ču krike nevidljivih galebova nad morem. Vraćao se, bivao sve bliži kućerini koja je zjapila pusta; čuo je samo bat sopstvenih koraka, izgledalo je da tu, osim njega, nikada nije ni bilo živog ljudskog stvora.

Sedeo je na krevetu - bio je zaprepašćen otkrićem koje mu se iznenada ukazalo! Sve živi, pa i ruina od ove kuće. Ono čime se bavio poslednjih godina, izbilo je sada u ovom usamljeništvu, kao da se nešto odvalilo unutra u njemu. Pade mu na pamet misao da mu je ovo (potpuna materijalizacija prošlosti) uspelo usled obeležavanja mesta na kom se nalazio, posto je prethodno prolio ljudsku krv!? Mesto gde stojiš važno je u pentagramu, pomisli sav u groznici, da bi izbrisao prostor i vreme, a granicu sna i jave pomeraš! Celu istoriju ove kuće, do njenog najsitnijeg detalja, mogu saznati! Sve do onog trenutka kada je stavljen prvi kamen u njen temelj. Od tada pa sve do mene i ovog trenutka u kome sedim sam u ovom potkrovlju nagrnu lavina misli kroza nj. Taj koga sam prizivao (vizija svega toga) gde je trebalo da dođe? Dabome, u Ulicu Fuks, broj deset. Morao sam ranije obeležiti prostor u kome se nalazim, jer koliko ima ovakvih kućerina širom Dablina koje su nastale istoga dana u isti čas! Uvek postoje dva mesta na kojima se nalazi čovek: stvarno i prividno, razmišljao je Arnold, rešen da ceo redosled magijskih operacija izmeni. To prokleto mesto na kome danas jesi, a sutra nisi. I, utom, svlada ga sveg iscrpljenog san. Bilo je negde oko podneva, i do tada nikada u to vreme nije spavao.

Svaku operaciju (rad na materijalizaciji ideje) započinjao bi tako što bi prethodno spustio stepenište, ušao u sobičak potkrovlja i oko sebe napravio krug od rastopljenog crvenog voska; zatim bi pročitao tri glavna Evanđelja unazad, unazad bi pročitao i glavnu Objavu Muhameda o Ključevima raja, tek onda bi postavio Ec Hajim.^[3] Tako je uporno radio Arnold Lejdel, poznat kao majstor nad Kraljevskim lukom; sve ređe koristeći stepenište za izlaske i sve duže ostajući u zagušljivom potkrovlju, obvijen dimom četiri zapaljene lojanice. Taj svoj prokleti arnoldovski viseći most spustiće samo u određenim prilikama, za onog Putnika koji treba da se pojavi iz dalekih, tamnih i nepoznatih daljina.

Uskoro, izbiše prve slike ispred njegovih očiju. Jedino, imale su nekakvu tajanstvenu nejasnoću. Razmišljao je čemu da pripiše tu nejasnoću iz snova? Svaki trenutak bi mogao biti presudan - i neumitno koban. Treba vizije sna da priključi magijskim operacijama. Jednostavno, ono što se nije menjalo, iz sna u san, da izvuče i priključi celom obredu uz Ec Hajim. A to što se nikako nije menjalo u snovima, izgledaše ovako: posećivao ga je udvojeni lik muškarca i žene, lica im behu mutna, mešale su se njihove crte i stapale međusobno. Udvojeni lik je dolazio odozgo, u snu, kao iz visina, a na Arnoldovoj javi, dok je o tome svesno razmišljao, bio je to dolazak iz astrala. Bio je zaprepašćen ovim otkrićem (posle prve pojave sna), jer je živeo u uverenju da je u stanju svaki svoj san da kontroliše - da snove podeli na proročke (koji su bili najređi), značenjske, fiziološke i snove u kojima te drugi, na daljinu, napada. Posle prvih nekoliko noći stvar oko tih snova postala je mučna. Kad je pokušao da udvojene likove razdvoji pa da ih razdvojene izvuče iz oblasti sna u javu, udvojeni lik bi se gubio na onom najtežem nivou - u trenucima u kojima je Lejdel bio u snu i trebalo da bude svestan kako sanja. Ili se neko krije, neko ko je vrlo opasan, iza udvojenog lika, poznavajući način moga rada, ili mi se nameću dva osnovna principa, dve snage koje pokreću vidljivo?- razmišljao je probudivši se.

Lejdel ubrzo reši da primeni tehniku magijskog vrtloga, želeći da ispita šta je to što ide prema njemu iz astrala, u obliku udvojenog lika, koristeći san. Sve iz snova (ono pamtljivo) postavio je preko jednog starog palestinskog grimuara^[4] u kombinaciju C'ror Hamorom Avrama Sabba. Kao prvo, krajnje jasno i pod punom koncentracijom vizirao je udvojeni lik iz svog sna, a da bi ga u potpunosti istražio, trebalo je sve da podvede pod sefirot Hod, pod osmu granu na Drvetu života. Lejdel je to uradio rutinski kao stari majstor, bez greške. Krenuo je s pažljivim pripremama oko svoje aure, pa preko kabalističkog krsta i Srednjeg stuba. U prvim trenucima, razmišljajući pred početak same operacije, prepustio se emocijama u kojima su vrebale naslage onoga što je moglo da remeti ritam cele operacije, razbijajući koncentraciju, i cega se valjalo osloboditi. Odjednom, posle toliko godina, prisetio se starog majstora Cibulskog, Poljaka koji je u slobodnim časovima pevušio dečje pesmice o Poljskoj. "Postoji samo Poljska", govorio je stari majstor. "To je sebično, krajnje sebično, jer kabalista nema otadžbinu, ali ja moram." Cibulski je poginuo u jednom nesrećnom slučaju, ali u krajnje sumnjivim okolnostima.

Stari grimuar, koji je Lejdel koristio u temelju nove operacije sa snom, sadržavao je nešto od iskustva iz knjiga Jichaka ben Lurije. (Ili je to iskustvo iz knjiga išlo obratnim putem: od Palestine ka Safaedu u Španiji?) Safaedska kabalistička škola bila je poznata po tikunima, popravljanjem mana i nedostataka na božjim sudovima koji su polomljeni posle velikog progona Jevreja iz Španije sredinom šesnaestog veka. U spisima ben Lurije piše da je usled lomljenja tih sudova došlo do cimcuma ili samoograničenja Boga, posle toga je nastupila Švira ili prosipanje božje mudrosti iz polomljenih sudova u obliku dvesta osamdeset i osam varnica koje su se razletele dole i gore, svuda kroz vaseljenju, došavši tako i tamo, "s druge strane", u carstvo materije. Posle samoograničavanja Bog se povlači u još skrivenije i dublje sfere, a na mesto tog praznog prostora pojavljuje se nešto što nije samo Bog. Taj prazan prostor kabalisti označavaju kao T'hiru - u njega, razmišljao je Arnold Lejdel, valja ući preko Drveta života. Ko osvoji taj prostor - izvukao je tu pouku Lejdel iz prvog poglavlja knjige J'cira - shvata, prema donjem svetu materije, tajnu zakona po kojem se upravlja gornjim svetom ideja. Međutim, sve ovo iskustvo raba Jichaka ben Lurije, iz njegovog spisa Sulhan Aruh, sročenog 1681, bilo je izloženo do lista 31a, posle čega je Lejdelov grimuar postajao sve slabije prepoznatljiv u safaedskom izvoru. Istina, na nekoliko mesta u njemu izbija pomen Adama Kadmona i dvesta osamdeset i osam varnica iz polomljenog suda koje su, pomešane s krhotinama, otišle svuda po beskonačnosti, i sve je negde (kako je ispisao Lurija) na drugom mestu. U svojoj drugoj polovini, grimuar je, preko merkava, pojma koji označuje svet praslike, izlagao znanje Aleksandrijske gnoze, preko koje je taj magijski tekst zalazio u oblast veštičarstva. Arnold se zaustavio, u svom iskustvu, kod svetlosti iz očiju ogromnog kosmičkog čoveka aleksandrijske Skole, kojeg kabalisti nazvaše Adam Kadmon, postavivši, ispred te svetlosti, svoj magijski vrtlog. I tu se završi prvi deo njegove operacije u istraživanju sna koji je izmicao kontroli.

Drugi nivo u toj operaciji sadržavao je: C'ror Hamor Avrama Sabba, delo pečatano je u Veneciji 1567 (Lejdel je zbog potpunog oživljavanja zamišljao lik Sabba, izgovarajući poluglasno sam čin ponovnog nastajanja knjige, sve do njenog izlaska iz venecijanske štamparije - prema onom magijskom: sve je živo, sve ima svoju smrt i svoje nastajanje!) - koje je iznosilo staro talmudsko tumačenje o svetosti čovekovog života. Šta biva s čovekovim semenom izbačenim iz tela bez dodira sa ženom? Seme izbačeno u petak uveče, uoči samog sabata, bez žene, stvara demone koji se pojavljuju na dan smrti istog čoveka, oko izvora koji ih je stvorio, tražeći pravo nasleđa s ostalom zakonitom decom. Ti štetni demoni, nag'e bne adam, koji su potomci lošeg čoveka, i iskustvo s njima koristiće Arnold pri posvećenju seksogamijskih instrumenata. Radio je to prema iskustvu iz starih knjiga: tako je u Zoharu^[5] sistematizovana legenda prema kojoj Lilit, kraljica demona, napada čoveka i traži opštenje s njim bez putenog dodira da bi izbačeno seme preuzela i stvorila sebi telo - a kad on (Onanije) umre, demoni se roje oko njegove rake i viču: "Ti si naš otac! Ti si naš otac! " Tako da onaj čovek koji pre svoje smrti nije spoznao spis Šaare Ora (Vrata svetla) dozvoljava da mu propadaju naslednici po zakonu, jer je izbacivao seme u prazno i noću uoči sabata, a nije ništa preduzeo da posledice toga spreči. Za Lejdelov rad u oblasti seksogamije odnos prema duhovima "s druge strane" bio je vrlo važan; takođe i simbolika iz Šaare Ora, koju ispisa Josef Gikatila.

Ubrzo oseti drhtanje u oblasti pleksus-solarisa-pojačavalo se, a njemu se činilo da vazduh postaje razređeniji i da zato gubi dah.

Pošto je izvizirao vrtlog koji je bio munjevit i jak, kao sam zakon kosmosa, nešto što zavisi samo od snage volje čovekove, daleko od svakog zakona razuma, gde su sve granice između sna i jave izbrisane, gde može da se dogodi sve i ništa - Arnold Lejdel se nađe na blistavoj, ljubičastoj površini. To je mogao biti, isto tako, strahovito brz protok vodene struje, kao što je ličilo na pokretljivi, ljubičasti, plameni jezik na kome je ležao Lejdel, gde se sve unaokolo gubilo usled strahovite brzine kojom je bio nošen. Brzina je postajala sve veća i veća, sve silovitija od prethodne - te Saksonac ubrzo zapade u nešto slično tunelu, nekakvom dubokom useku tamnih strana, pored čijih zidova je prolazio munjevito u ležećem stavu. Po tom se tamne strane - zidovi unaokolo stadoše pušiti. Bio je to gust ljubičasti dim, boje kao onaj protok što ga je nosio, koji stade da se pretvara u krugove. Ti ljubičasti krugovi behu u početku tanušni, prozirni kao dim, ali ubrzo stadoše da se zgušnjavaju i okreću oko Lejdela i njegovog ljubičastog protoka na kome je ležao. To stanje nije trajalo dugo, a on se nađe pored ogromnog crnog zida. Sve je naglo stalo da protiče ispod i oko njega. Ponad njega nisu više rotirali ljubičasti krugovi, kao da su se zaledili, i on spazi: iznad njega beše kristalni svod ljubičaste boje - Lejdel se nalazio u ljubičastom tunelu. U ušima mu se javio strašan pritisak, beše toliko jak kao da se nalazio pod staklenim zvonom na dnu mora. Svaka težina, osećaj predmetnosti okolo, pa i osećaj sopstvenog tela, iščezli su - jedino beše u stanju da vidi i čuje nadnaravnim i natprirodno izoštrenim čulima; bez emocija ili bilo kojih strasti, jedino to: da vidi i čuje!

Negde u visini Lejdelovog nosa na crnom zidu stade da pršti i da se okreće oko svoje ose mali užareni vrh narandžaste boje. Bila je to snaga i moć Hoda, osmog sefirota, okretao se brzo topeći sve oko sebe na zidu. Na kraju se pojavi otvor, kao kad se na ravnoj površini daske izbije čvor - i Saksonac primače otvoru svoje oko. Ugledao je unutrašnji prostor Dijeceze. U njemu se odvijao ritual.

Žena bankara iz Regensburga, Osipa G., Marta G., ležala je gola na podu, u sredini ritualnog kruga. Zidovi i pod te prostorije, sve okolo beše u znaku Geburaha i sjaktilo je krvavo crvenom bojom. Obred s Martom je bio u krvi - kasapili su joj telo dok se koprcala u Mandali; radili su to magijskim instrumentima, tankim i oštrim kao brijači. Krv je liptala iz ogromnog ženinog tela; bila je teška preko stotinu kilograma. Obrezivali su joj bradavice na dojkama i rasecali vaginu. Oni okolo nje u Mandali imali su na sebi ritualnu odeću boje plamena; skupljali su njenu krv u pehare i u njih ubacivali svoje pentakle - svi njihovi magijski znaci behu krvavi. Marta G., s magijskim imenom Perdurabo, uvijala se i grčila od bolova - to njeno magijsko ime Izdržaću nije ništa značilo, niti joj je pomagalo, a Lejdel je, kroz viziju magijskog vrtloga, stekao utisak da su je crnomagijci napunili drogama. Njen ogroman stomak bio je obliven krvlju - tako je skončavao jedan od glavnih ljudi u Dijecezi, kojeg je Arnold ostavio sa zadatkom da što je moguće bolje održi, do njegovog povratka, seksogamijsku grupu Južna dijeceza.

Lejdelovu pažnju privukoše jedna crna ljudska leđa. Neznanac se uspravio usred čina posvećenja i uputio negde van prostorije, u hodnik. Njemu, iz vrtloga, odmah je postalo jasno da se sve ovo dešava u frajburškoj vili - provala je bila očigledna. U rukama je neznanac držao nekakav spis; po načinu kako ga je držao, Saksonac shvati da je u pitanju objava tog reda. Soba u koju je ušla prilika tamnih leđa bese osvetljena svećama - na podu su sedeli i ležali ljudi ukočenih udova i usjaktelih zenica, s izrazima na licima sličnim ludacima u transu. Behu to ljudi Arnolda Lejdela, kao zakovani za strašno mesto na kome su zatečeni. Neznanac im se obrati rečima (koje Arnold sasvim dobro ču u svojoj kabalističkoj cevi):

- Ovo je mistična kabala! Moja objava u kojoj leže svi simboli pomoću kojih ćemo ga naći! Iza njega se pojavila lepa žena, dugih nogu, u providnom, crnom ogrtaču s crvenom kragnom i crvenim trakama po rubovima; žena reče da se zove Kontesa de Šulemberg. Za onog koji je napomenuo svoju objavu Kontesa reče da je njen sobar. Iza njih, tako reći između njihovih nogu, izronio je kepec velike glave i pljosnatog žabljeg lika:

- Ja sam učitelj jahanja pri Kontesinoj ergeli. Ko od vas nauči da jaše njene konje, taj će leteti za jedan dan na Srebrnom užetu!

Gomila bivšeg Lejdelovog ljudstva tek posle ovih kepečevih reči stade da se pomera i da mrmlja nerazumljive reči - potom sve glasnije i glasnije, i sve bešnje, da bi se u jednom trenutku pretvorila u razularenu gomilu ispunjenu mržnjom prema bivšem šefu grupe. Neki stadoše da seku sopstvene žile na rukama i da piju krv koja je vrcala, urlajući pri tom kako je prosipanje sopstvene krvi jedini način da se oslobode nekadašnjih zabluda u koje ih je bacio bivši vođa. Njih troje, valjda potpuni gospodari izgubljenih, nemo su posmatrali taj prizor. Kepec stade sve jače da se ceri, dok je lice sobarevo postajalo sve bleđe, bez kapi krvi, s očima koje su bubrile u dupljama. Kontesa de Šulemberg priđe mlađem plavom čoveku, kome je krv liptala iz vene. Lejdel, skriven svojom vizijom, shvati da je mladi plavi čovek, sav van sebe, i krvav - Hans fon Ditrih Magnus, njegov odličan prijatelj, čovek koji se jedva izvukao ispred ujedinjenih policija nemačkih država posle afere u Hombašu, kada je Knes zaglavio. Bio je izgnanik iz pruske riterske porodice, pod očevom optužbom da kalja njeno ime jer je član karbonarskog ogranka koji deluje na tlu kraljevine Virtenberg; bio je nekadašnji pripadnik svete rimokatoličke crkve, a sada zakleti obraćenik i verolomnik starog, iza sebe je imao u dva navrata raskid veridbe s daljom sestrom po ocu iz kuće Magnus-Prausman. Nekada dokazani prijatelj Lejdela, sada ga se najviše odricao, urlajući nad sopstvenom krvlju.

Kontesa mu je prišla sasvim blizu, zahtevajući da podigne ruku s presečenom venom. On ju je poslušao cvileći kao pas, očigledno nije bio svestan šta čini. Zadigla je svoj providni ogrtač i opkoračila njegovu ruku. Bljesnula je nagota njenog tela sve do stomaka, na kome je grčevito stezala rubove ogrtača. Dok je blago savijala telo pojavili su se mali nabori kože s unutrašnje strane njenih butina. Bila je licem okrenuta prema pratnji koja ju je posmatrala udivljeno, dok je ona svršavala u toploti krvi, s beskrajnom srećom u očima. Krv iz Magnusove vene natapala je i vlažila njenu vaginu koju je ona širila prstima; potom je stresla sa sebe ogrtač kao nekakav teret. Na njenom belom krhkom telu klatile su se pune i teške grudi, s bradavicama čiji su vrhovi bili napeti i obli. Htela je svu Magnusovu krv za otvor svojih velikih i mesnatih usana; stidne malje bile su joj natopljene ljudskom krvlju, a usne vagine gubile su svoju rozikastu boju, činilo se kao da je dobila obilno krvarenje. Kontesina pratnja zapeva himnu povratka krvi koja je istekla gubitkom nevinosti i nalazi se u venama svih muškaraca, dok je Kontesa, ječeći u strasti, trljala bradavice svojih sisa na Magnusovoj otvorenoj veni.

- Za ženinu pobedu sutra! Za vlast Velike Devojke s bakljom nad morima! -siktala je Kontesa, potom je zarila zube u Magnusovu otvorenu venu. Na licu Hansa fon Ditriha videla se krajnja iznurenost - lagano je gubio svest. Lepo lice Kontese de Šulemberg stade da se izobličava: lizala je Magnusovu ruku jezikom boje plamena, sisala je krv žutim zubima, režeći, zakrvavljenih zenica; na čelu joj se pojavilo šest kukastih mrlja, potom oko očiju i na koži lica, beloj kao kreč; namah je nestalo njene kose i koža na njenom temenu postade crvena kao žar, onda joj na čelu izbiše crvena i crna slova: "Ovo je vrh slobodne ljubavi, sveopšte rasulo morala!"

Strahoviti krik izmenio je čitav prizor, kao u snu, i pred Lejdelovim očima ukaza, se nov prizor. (Tek kasnije, beležeći ga u svom dnevniku, označiće da je strašan, u stanju svog magijskog vrtloga bio je bez osećanja.) Marta G. visila je na čekrku i s njenog tela su osobe, slične Kontesi dok se zadovoljavala Magnusovom krvlju, skidale oštrim kukama kaiševe mesa. Krik je izbio iz usta nesrećnice jer omama droge nije bila dovoljna da zaustavi bol. Martin krik se udvostručio jer su joj u sledećem trenutku istim instrumentima izvadili oči. Crna doga, jedan od pet četvoronožnih čuvara Dijeceze, lizala je krv s poda, činilo se da je i pas bio omamljen.

- Ovde je još neko prisutan! - začu Lejdel oštar ženski glas. - Hodi ovamo, Lejdel, šta čekaš? - kazala je Kontesa. Ležala je na niskoj sofi, preko crvenih jastuka, preko ramena beše zaogrnuta belim čipkastim šalom, a dole sva naga. Grizla je jabuku, dok je šaku s belim prozračnim prstima leve ruke držala na otvorenoj knjizi ispred sebe, kraj crvenkastog uzglavlja. Lica bledog, izduženog, s donjom malo opuštenom usnom, jedva primetno naprslom od prikrivene žudnje. Utom, Lejdela nešto strahovito povuče napred, ali mu grudi behu prikleštene onim crnim zidom; nešto ga je silovito guralo otpozadi, gubio je dah, imao je osećaj da mu pluća prskaju od napora i pritiska. Ona je širila noge. Lepo vide taj tanušno naznačeni deo oko njenog pupka, bokor malja koji se širi naviše kao crna lepeza iznad njenog otvora na kome su usne bile izbočene, s belilom kože što je sijala tu i tamo među bokorom malja, glatku i sjajnu površinu kože na onom mestu gde se završava mesnata oblina butine i počinje blagi val pubične kosti.

Naglo, ugledao je ono što ga je svom silinom bacilo nazad kroz astral - iz stanja vizije u realan oblik i fizičku situaciju u kojoj se nalazio. Povratak je bio bolan; najače je tegobu osećao u plućima. Čim je ugledao tavan oko sebe - sve iz vizije ličilo mu je na san, slično nekom davnom i minulom ružnom događaju. Kontesina vagina dobijala je zube, a usne na njoj širile su se u osmeh; potom je izgmizao njen klitoris, bio je račvast.

- Hodi, šta čekaš? - rekle su veselo te usne među njenim butinama i jezik račvasti joj je palacnuo među zubima koji su bleštali. Od tog prizora, čini mu se, odleteo je unazad kroz astral, u cevi svog vrtloga belog kao mleko.

Sedeo je oduzetog tela na bednom ležaju potkrovlja, zureći u splet tavanskih greda iznad glave. Unutra se probijala oskudna svetlost, ličila je na dnevnu. Pokuša da ustane, ali umor bese toliki da ubrzo odusta od te namere. Bio je svestan opasnosti u kojoj se nalazi. Nije sklanjao ritualne predmete oko sebe, niti je pomerao crveni krug; izvesno vreme je ostao u sedećem položaju radeći na učvršćenju aure. Navirale su mu misli povodom najnovijeg iskustva: provalili su u Dijecesu. Započeće gonjenje. Znanje reda Dijeceze je otkriveno. Ovo je njegova zloupotreba. Frank sigurno stoji iza ovoga, razmišljao je, prinoseći kolenima hartiju s mastilom. Zapisivao je: "Crnomagijski red, verovatno Gral, provalio je u Dijecezu. Imao sam tu viziju u Dablinu, krajem septembra. Obrede reda i inicijacije izvode pomoću ljudske krvi, pri tome ubijajući, preko seksa do krajnosti izopačenog. Nije isključena upotreba droge. Krenuvši ovamo, ostavio sam Dijecezu u požaru. Oni su je obnovili. Sada je koriste obrnuvši joj smisao. Da li je Kontesa ona žena koju sam zatekao pri poslednjem dolasku u Južnu dijecezu? Čini mi se da su to ona i onaj kepec. Ona dva druga bradata tipa, pri ovoj viziji, nisam zatekao. Strah Martin bio je opravdan. Gde sam mogao da je sakrijem? Kod koga? Svuda bi je pronašli. To su đavoli. Kontesa poseduje ogromnu moć! Naturala mi se (u prvoj dablinskoj viziji) kao Eleonora Zingeman. Moja greška je bila u tome što sam, svojevremeno, prišao E. Zin. u nameri da joj dokažem svoje erotsko biće, a E. Zingeman je bila u dosluhu s Kontesom - najverovatnije je dobila zadatak da se uvuče kod mene u Dijecezu." Bio je to prvi utisak što ga je Arnold Lejdel ispisao u svom dnevniku, a koji se ticao iskustva stečenog u magijskom vrtlogu u Ulici Fuks, krajem septembra 1850. godine.

***

Saksonac je došao ovde zbog jedne stare veze u Dablinu sedišta H-a, kako je Veliki minhenski Centar označio to Sedište u Dablinu. Veza je uspostavljena još za onih vremena kada su glatko išli svi poslovi između minhenske centrale i velikih ostrvskih prekookeanskih novčarskih fondova koji su, opet svojevremeno, upućeni u kase nekih prekomorskih kompanija sa sedištem u Londonu. Kasnije je došlo do finansijskog razdvajanja kapitala između Minhena i dablinskog sedišta.

Lejdel je, radeći na prikupljanju hermetičkih informacija o istoriji Srednjeg stuba Evrope, dolazio u dodir s ljudima iz dablinskog sedišta. Sada bi mogao kod veze H-a da sazna nešto više o poslednjim događajima u Minhenu i o svemu šta se zbiva u frajburškoj vili. U svakom slučaju, s Džouelom O'Kolinsom (jednim od vodećih ljudi u D. S.) imao je zajedničke poglede na globalno astrološko stanje vasione koja je, do sada, bila u znaku Ribe i kojoj je predstojalo pomeranje u Vodoliju. Iste poglede su imali i o kanalisanju bio energije kod čoveka. Iz Frajburga je krenuo s namerom da zatraži od Džouela da se ovaj podrobno raspita šta se to, zapravo, dešava u minhenskom centru? Da li je došlo do promene strukturi Eterne? Ko je Kontesa? Javio se Džouelovom sekretaru koji mu zakaza sastanak kroz nedelju dana. Sekretarevo lice se zaledi onog trenutka kada mu Arnold saopšti da će se tu pojaviti tačno kroz nedelju dana, odbivši da mu da dablinsku adresu stanovanja.

Kroz nedelju dana veza je izostala. Rekli su mu da je O'Kolins otputovao zbog hitnih poslovnih veza u Plimut. Plimut!? bio je zaprepašćen Lejdel, od tolikih izgovora - putovanje u Plimut delovalo je zaista neubedljivo.

U povratku zateče ga duboka noć. Valjalo je dosta prepešačiti do Ulice Fuks. U nekoliko navrata koristeći sporedne prolaze izbegao je noćne straže. Imao je toliko novca kod sebe da nije mogao koristiti kočiju. Pred mrklinom bedne četvrti prepusti se mislima o tome kako je tražeći vezu s H-a ipak pogrešio. Naglo, čuo je par ubrzanih koraka iza leđa u mraku. Neko ga je pomno pratio. Prvi ugao je iskoristio da se skloni u tamnu senku zida. Na suprotnoj strani pločnika dve ljudske senke zaigraše u mestu, kao da su zbunjene, a onda se strovališe negde u noć. Arnold zavuče ruku ispod ogrtača i izvuče kundak revolvera do pola iz pojasa. Oseti znoj svuda po telu. Oluj mu zahvati mozak, krv mu je tukla kroz čeone damare. To sa H-a bila je nedopustiva greška, beše misao koja prostruja kroza nj. Pred ulazom u kuću oklevao je nekoliko trenutaka: pri prvom povratku iz trgovačke četvrti slabo je obraćao pažnju na to da li ga je neko pratio. Možda su sada došli pre mene, ušli unutra, i čekaju me? - pomisli. Zatim lagano uđe nekoliko koraka unutra. Napregnuto je osluškivao, zagledan gore u potpuni mrak. Samo hladna, grobna tišina i mrkla pomrčina zjapile su odozgo, s vrha stepeništa na njega. Izvuče revolver iz pojasa, zagledan u mračan vrh stepeništa. Lagano krenu naviše osećajući kako mu se dlan znoji u dodiru s teškim kundakom drajsija. Zastajao je posle svakog koraka, naprezao i zaustavljao dah ne bi li osetio još nečije prisustvo. Stigavši pred tavanska vrata, postade mu jasno: ili nikoga nema u mraku kućerine ili ga čekaju iza vrata, u samom potkrovlju? Lejdel se prisloni na dovratak i udari nogom vrata koja nisu imala bravu. Vrata zaškripaše i ispustiše zvuk usled udara o unutrašnji zid, potom se umiriše. Zavlada muk. Dugo je stajao pored vrata u tami, zaustavljenog daha, napregnut i spreman da zada smrtni udarac. Osećao je mučninu u stomaku, kao da mu je neko zabadao vrelo gvožđe u želudac, bol je nestajao i odmah se pojavljivao. Šaka kojom je držao revolver obilno se znojila, a bol u desnom ramenu postajao je sve jači. Onda mu se učinilo da čuje nekakve šumove unutra, u mraku. Oslušnu: bili su to pacovi, rovarili su negde u krgu potkrovlja. Gadne životinje, pomisli, uvek su u blizini čoveka, ali nevidljive - i on zakorači unutra. Upalivši fitilj lampe, obazre se oko sebe. Glodari, dugih repova, sjuriše se pri pojavi svetlosti i čoveka kroz rupe u zidovima. Arnold stade pored komada ogledala i poče samome sebi da se smeši. Osmeh mu je lebdeo oko tankih usana, kvarila ga je, razbijajući simetriju, prskotina na staklu koja se protezala uzdužno. On raširi usne i steže krupne bele zube sa zdravim desnima punim krvi. Posmatrao je svoje široko lice, pomalo ugnut koren nosa, sivu boju zenica i beličasti trag ožiljka na jagodici levog obraza. U očima je spazio nešto zbog čega se nezadovoljno okrete i, sagnuvši se, izvuče ispod ležaja kožni kofer. Umorno je skidao odelo, a potom ga pažljivo spakovao u kofer. Ponovo je obukao staro, ritualno, izbledelo odelo. Arnold je bio krupan čovek, koščatih i glomaznih ramena, dugih ruku. Odelo u kome je obavljao rituale bilo je nekada svetlozeleno, od sirijske jute, sada je visilo izbledelo i dotrajalo na njemu, u njemu mu je, ovde u Dablinu, bilo hladno.

Bolovi u želucu nisu prestajali i on pristavi čajnik, posegnuvši za onom pregradom u koferu u kojoj je bilo nešto čaja, hleba i municije. Dok se savijao nad koferom, bol mu se sjuri niz kost, iza desnog uha. On zaječa i zatetura se, ali novi, i žešći nego ikada, sjuri mu se u želudac - on se presavi i stropošta na ležaj. "Napravili su moju glinenu lutku i sada je probadaju! " zaječa poluglasno. Njegove reči šuplje odzvoniše po tavanu. Od bolova koji su nadolazili, kao stihija, zurio je unezvereno u grede potkrovlja. Bio je siguran, kao nikada do tada, da mu život visi o koncu; upinjao se da što pre dođe u duhovnu ravnotežu, nije hteo da veruje da su ga tako brzo pronašli, bez obzira na moguću dostavu iz H-a.

U prvo vreme, čudio se samome sebi: umesto o uzroku bola, razmišljao je o prošlosti; onda kada je obavezno morao biti pored brata koji je svojim životom srljao u politiku, baveći se novim snovima i ruseći stare nazore. Arnold se smatrao odgovornim za ono što je činio njegov brat, ne zbog toga što je Knes bio mlađi, već zbog griže savesti jer ga je on izvukao s berlinske politehnike i uvukao u ono čime se bavio. Onda je došao taj prokleti dan u Hombašu za vreme velikog republikansko demokratskog zbora; bio je tamo jer su ti govnari, u koje je već počeo da sumnja, izabrali Knesa za tu akciju. Sebi je olakšavao situaciju bivajući skoro svaki dan s Hanom-Elze Krushafte u društvu. Došla je u te predele na odmor i odsela u hotelu "Rajna". Bila je daljna rođaka jednog bavarskog vicekonzula i Arnold je dobijao informacije iz prve ruke o svemu i svačemu, ponajviše o onome zbog čega se Knes našao u Hombašu 1832. Bratu nije govorio šta sve zna, bojeći se njegove mlađane sujete, uz to zadojene politikanstvom i rajem koji treba da proistekne iz toga; ali je zato vrlo pažljivo, i odmerenim rečima, davao savete koje je, za divno čudo, Knes prihvatao i cenio. Arnold je drhturio nad njim - znao je dobro za skrivene matore i podle keše koje guraju mlade ljude u prve redove, čuvajući svoje debele guzice. Kad svojom krvlju mladi idealisti obave posao, i završe kao topovsko meso, onda dolaze oni (samo su im nova lica) i sve je po starom: slobodu ponovo valja izboriti, jednakost i hleb ponajviše. (Ipak, nije mogao da spreči njegovu pogibiju - Knes je prosto srljao da postane žrtva i heroj!) Elza je tako izgledala, vodila i razmišljala o životu da je čovek zbog nje mogao i da ubije. To joj je priznao, a ona se smejala. Ne treba da ubija, govorila je, dovoljno je samo da voli. Muž joj je bio neka važna političko-finansijska ličnost u Frankfurtu, i stalno je bio na putu. Sve oko julske revolucije propadalo je širom nemačkih država, saopštavala je utiske iz visokih krugova Hana-Elze Arnoldu Lejdelu. Nemačka nikako nije mogla teritorijalno da se ujedini, ali su zato policije bivšeg Rajnskog saveza delovale više nego uigrano. Arnold je uhvatio sebe u razmišljanju koliko vremena je propustio na ličnom usavršavanju Znanja? Osim toga, u najvećoj tajnosti govorilo se o nekakvim pokušajima da se osnuje paralelno hermetičko podzemlje u Evropi time što bi se srušila njena teurgija. Tih dana Lejdel je pokušavao da u Elzi pronađe sagovornika o toj temi. Ona nije mnogo verovala u to, iz sasvim jednostavnog razloga što je uvek bila spremna da vodi ljubav s čovekom prema kome bi nešto osećala. To da bi je neki Arnold, s grbom na leđima i s jednim okom u glavi, zaveo i alhemičarskim napitkom prisilio da legne s njim u krevet - bilo joj je smešno i ličilo joj na masnu priču nekog večitog pubertetlije, ali je znala nešto o toj temi što je jako zainteresovalo Arnolda Lejdela.

Hana-Elza ga je upoznala (nekoliko meseci kasnije u minhenskom lokalu "Izzer") s jednim čovekom škrtog govora, u čije je ime posumnjao čim ga je čuo, koji je imao lice na kome se ogledala teška i mučna sudbina. Od tog čoveka je saznao detalje propasti amsterdamske Nove zore. Arnold je znao za sudbinu tog hermetičkog društva koje se bavilo isključivo usavršavanjem evolutivne staze preko pentagrama. A. N. Z. se nekako naglo rasula; no, detalji iz priče tog Bavarca (moguće da je pripadao redu iluminata) bili su veoma ubedljivi i govorili su značajne stvari. Ako je mesecima i godinama, ipak, sumnjao u ovu priču - sadašnja situacija u Dablinu i ono što je video putem vizije kroz magijski vrtlog u frajburškoj vili nateraše ga da sasvim poveruje u nju i da naglo od iznenađenja ustane s ležaja.

Bolovi behu uminuli. Kako se nisu obnovili, shvatio je: sada je nastala, tamo kod njih, operacija u kojoj se prinose krvne žrtve pred nova uslišenja za napad na njega. Znali su tačno gde mu se nalazi fizičko telo, njegovo psihičko stanje i mentalne okolnosti u kojima se nalazi, obim i način na koji izvodi svoje rituale odbrane! Prvo što je učimo bilo je da se presvukao u drugu ritualnu odeću - bio je sav u crvenom, u znaku sefirota Geburaha, najjača odbrana je napad, s crvenim krugom oko sebe i ležaja, sve u kružnoj površini koja je zahvatala više od polovine potkrovlja! Onda se svom žestinom baci na tavansku starež. Stao je da gura nogama i rukama, obvijen oblakom prašine, svu tu gomilu rashodovane drvenarije, pleha, polupanog suđa na mala vrata potkrovlja. Pade mu misao, vrela kao usijano gvožđe, da oni mogu udvojiti napad: "Iz astrala i fizičkog sveta, u isto vreme, moj Arnolde, mogu ti psi krenuti na tebe!" mrmljao je samome sebi u bradu, obliven znojem koji mu se slivao niz čelo. Dok je gurao otpatke na vrata, po butini ga je zakačio komad daske koja je na vrhu bila probijena velikim ekserom. On je podiže i priđe ogledalu. Zaprepastilo ga je požutelo lice koje ga je posmatralo iza sjajne naprsline. Imao je osećanje kao da ne pripada njemu. Nalazio se u crvenom krugu, rešen da na svaki način postigne što je moguće pre duhovnu ravnotežu. Stade polako da primiče zarđali vrh eksera što bliže zenici, usredsređujući psihičku snagu da, u isto vreme, posmatra vrh kako se polako približava oku i da isto to, kretanje eksera ka zenici, vidi i u ogledalu. Za trenutak kao da beše siguran da će uspeti da uspostavi ravnotežu - ali oseti jak zvučni i vazdušni udar u ušima. Celi tavan, naglo i iznenada, posta krhka lađa u orkanskoj oluji! Jedan ugao potkrovlja stade da propada naniže; potom se naglo ispravi, a deo oko vrata stade da se kruni i ljulja. "Đavolski urađeno! Sigurno s ljudskom krvlju!" zaurla Arnold Lejdel i baci se na ležaj s knjigama. S dna gomile izvuče jednu knjigu, svu požutelu. U njegovim drhtavim prstima stari listovi se osipahu, iz poveza su ispadali konci, imala je velike zrnaste fleke po listovima žućkasto crnkastim, podsećala je na ljudsku kožu zahvaćenu leprom, zaudarala je na vlagu, kao da je zadah memle govorio o njenoj sudbini groba ili tamnice. Ti si kao prelepo lice nevine devojke! uputi Arnold tu misao knjizi, s izrazom na licu kao da u šakama drži živog stvora.

"Templari i red Ružinog krsta" beše naslov te stare knjige. Negde pri kraju njene prve stranice bio je ispisan međunaslov: "Jakovljeve lestve". Beše to malo poglavlje knjige, svega nekoliko stranica, ali je sadržavalo svu suštinu orijentalne magije, njenih ključeva i moći. Ideja i njena materijalizacija u primeni putem operativne energije astralnog plana - bile su veoma dobro razrađene. Arnold je znao raspored svakog aramejskog slova ispisanog u Jakovljevim lestvama, ali ništa nije hteo da prepusti slučaju ponovo je sve to pročitao. Po iščitavanju, postade još smireniji. Ustade i uze četiri bele sveće pa ih postavi na pravilnom razmaku iznad glave i pod nogama. Po dijagonali jednu sveću iznad glave i drugu ispod nogu izdiže na komadima cigle, potom sve četiri sveće okruži još jednim manjim krugom od crvenog konca, dobivši tako najprostiju materijalnu predstavu ravnoteže svih snaga koje vladaju kosmosu On uđe u sredinu kruga i četvorougla s Paracelzusovim mačem i Zasudom Zlatnog princa.

Arnold Lejdel smatran je jednim od najupućenijih u magijsku transformaciju širom srednje Evrope, a sigurno u onoj koja je sebe prozvala savezom nemačkih država. Bilo je pokušaja da se to njegovo znanje ospori time što je dovođeno u vezu s njegovim jednostavnim prenošenjem iskustva iz Knjige Bahir, kabalističkog spisa nastalog oko 1180. negde u južnoj Francuskoj, nepoznatog autora. Hugo-Hugo je prednjačio u kompromitovanju Lejdela, ali svi su, i oni koji su sebe smatrali Hugovim ličnim prijateljima, dobro znali koje, u stvari, Hugo-Hugo. Bahir je donosio znanje o Drugom danu kada su anđeli priznali (ono što je Satan odbio) da nisu učestvovali u stvaranju celog Prvog dana, u kome su stvorene četiri strane vaseljene. U 109. odlomku te knjige stoji zapisano o Satanu: koji sa severa otvara vrata principu zla, principu koji leži i u samome Bogu, opravdavajući velika jevrejska progonstva.

Posle operacije koja se sastojala u aktiviranju moći Geburaha veliki krug od crvenog konca isijavao je plameni zid, ogromnog sjaja i daleko uvis - sve oko Lejdela kao da se istopilo, postojao je samo taj plameni valjak svuda oko njega. Znao je da će im se sile povratiti i sada će u njegovoj odbrani odlučiti: spremnost svake vrste, duhovna koncentracija, a možda najviše od svega - instinkt. Činilo se nerazumljivim ono što je počeo da radi- stao je da oslobađa vrata od stareži koju je malopre gurnuo na njih s ciljem da spreči bilo čiji ulazak. Pogled mu pade na sanduk s priborom za brijanje, učini mu se da je najbolje da brijač stoji iza samih vrata. Onu dasku s ekserom podiže i stavi pored brijača. Tako, pomisli, meni će biti pre potrebna otvorena vrata nego njima koji bi da uđu unutra, a te stvari neka stoje iza vrata, trebaće mi.

Ne, nije bilo sumnje, dobro je osećao to, brijač i daska s ekserom trebaće mu u odbrani! Samo kako? pitao se, grozničavo razmišljajući o sledećem postupku pripreme za odbranu. Morao je, u isto vreme, da stvara odbranu svog tela i da uživljenu funkciju održi, tu ogromnu plamenu buktinju Geburaha koja je, u mislima, buktala oko njega u obliku valjka. Zatim je podigao stari prašnjavi ogrtač s namerom da ga prebaci preko komada stakla koje je moglo biti levak za njihov upad u potkrovlje. U tom trenu izbi jak cijuk, podsećao je na strahovito visok ton violine - beše toliko jak da Arnold oseti bol u ušima i mozgu. Od bolova se svali na stub s ogrtačem u šakama, ipak ga nekako okači iznad krhotine od ogledala. Grčevito je stezao stub, dok se prodorni zvuk gubio; padajući nisko, opstojavao je, svojom zvučnošću, negde pored njegovih stopala.

Imaćeš, kurvo, rat kad ga želiš! Ti i tvoja kopilad, kojoj ću razbacati koske čim izađem iz ove proklete dablinske rupe! " procedi Saksonac kroz zube, pa se baci na krevet i zapali sve četiri sveće oko njega, potom i plin na kome izbi modar plamen. Zatim leže na krevet, upinjući se ne bi li se što je moguće bolje opustio uz pomoć vežbi disanja. Bio je uveren da su, upoznati s obimom njegovog znanja, pretpostavljali da će isturiti Jakovljeve lestve i da ga moraju savladati u visinama. Po onom zvuku, i po težini njegove magijske vibracije, znao je da mu prilaze s novim i brojnijim snagama. I bili su tu, blizu njega, đavolski brzo su prilazili, u to nije posumnjao ni jednog momenta. Treba bili neuhvatljiv za te kurvine sinove, razmišljao je, postavši duboko svestan svog sledećeg čina. Ostajalo mu je još samo to: da u bezmernim visinama otvara, jedna za drugim, modra vrata astrala. Na svu njegovu sreću, Arnold Lejdel je postupak oko astrala u svim njegovim varijantama znao izvrsno da sprovede - bio je nenadmašan.

Biti magus Vrha, imati stepen Kraljevskog luka, značilo je poznavanje magijske veštine do u krajnosti. Množina znanja je, uprkos strogim zabranama tajnih društava, curila u javnost i do nje su dolazili, mada teško, novi, oni koji su tek počinjali. Tako se Znanje prenosilo stolećima; one isuviše otkrivene i spore stizala je inkvizicija i svi besovi Rima, a da se pri tom udeo majstora u širenju Znanja nije nikada ni video. Posedovati znanje veštine Vrha uvek je podrazumevalo krajnja otkrića magije, ono što se nikada do tada nije znalo u praksi, niti je bilo zabeleženo u hermetičkoj literaturi. Istina, lanac Znanja je tokom istorije više puta kidan, i na samoj ivici nestanka, ali se uvek nalazio redak izvor starog i zapretenog vremenom - i ponovo je sve počinjalo iz početka.

Saksonac je celu operaciju magijske transformacije (koju su mnogi poznavali) usavršio jednom vrstom odbrane - preko tetive svog luka, u krajnje statičnoj poziciji svog fizičkog tela, izbacivao je svoje astralno telo. Sve je teklo vrlo jednostavno: primenjivao je nužnost fizičke inercije sopstvenog tela; ovaj zakon fizičkog sveta prenosio je, psihološkim uživljavanjem, u osvojeno polje magije u transformaciji. Taj sami vrh svoga znanja Lejdel nigde nije zabeležio; usavršio ga je u vreme kada je počeo njegov sukob s Eternom.

Dakle, sve su mogli da pretpostave magijsku transformaciju u odbrani (celo njegovo znanje u stepenu Kraljevskog luka), ali ono što je samo Arnold znao o svojoj veštini davalo mu je uvek mogućnost da im izmakne.

Podigao je oko sebe još jedan valjak od crvenog plamena, potom isti valjak oko kreveta, one četiri upaljene sveće nije zaboravio, kao i svoje telo koje je ležalo na krevetu. Bio je u sredini dvostrukih valjaka koji su se kovitlali oko njega crvenom užarenom bojom - beše to znak za njegovu svest na mentalnom planu da je naboj Geburaha, kroz te užarene valjke, bio potpun i uspeo. Onda je podigao desnu ruku, stisnutih zuba, u strahovitom naporu, kao da tom rukom treba da dohvati najudaljeniju zvezdu na nebu. Prsti su se grčili u naporu, najzad kao da su mu nokti dodirnuli mekanu beličastu loptu. Onda ju je probio šakom, snažnim pokretom iz ramena u ležećem položaju. Svetlost bela i gusta, kao testo koje se razliva pokuljala je nadole ka njegovom licu. Kretala se sporo, kao njegova šaka i bila je tolike širine. Šakom ju je, kao magnetom, dovukao do čela, potom ju je produžio nadole prema stopalima. Pri tom je zamišljao: iz ogromnih, dalekih, neshvatljivo dalekih nebeskih prostranstava dovukao je iz beličaste lopte, probivši je prstima, tu bleštavobelu svetlost, gustu i sjajnu kao vrela smola. Izgledalo mu je kao da se ta smola zalepila za njegove prste - vukao ju je sve do čela, potom je šakom dodirnuo čelo, glasno vibrirajući formulu:

Aaaaaa-teeeehhhh!" Šaka, kao sama od sebe, ukočeno i oduzeto je padala sve niže i niže niz njegovo telo, ka pleksusu - nije je osećao, samo je unutrašnjim okom video da ispod nje ostaje bleštavi trag bele svetlosti. Zatim mu šaka ostaje u visini pleksusa, a svetlost, širine jednog pedlja, munjevito nastavlja ka stopalima, spuštajući se u oblast sefirota Malkuta. Iz dubine njegovog bića, glasom slične boje i jačine kao malopre, izađe vibracija: "Maaalll-kuuuuttt!" Kroz njegovo telo beše provučeno svetlo koplje svetlosti, čiji je izvor bio beskrajno visoko u kosmosu. Pokretom desne šake, u visini ramena, presekao je to svetlo koplje - i na njegovim grudima zablista gnostičko kabalistički krst. Položio je otvorene dlanove, ukrštenih ruku, na grudi, vibrirajući mantru: "Leee Oooo Laaaammm Aaaaa-meeennn!" Glavni deo: tehnika Srednjeg stuba s kabalističkim krstom u Lejdelovoj mentalnoj svesti odigrala se munjevito i krajnje jasno: pet malih sunaca, slično malim loptama, širine desetak sentimetara svetlelo je bleštavom bojom sunca. Bila su raspoređena: jedno iznad same glave, a ostala četiri duž kičme i oko skočnih zglobova nogu. Bio je u stanju da psihološki munjevito, i odjednom, sagleda vrlo jasno tih pet sefirota Srednjeg stuba. Bili su od velike važnosti i temelji Drveta života. Potom se bacio, u mislima, na izgradnju svoje aure i njenog okultnog zaključavanja. Svuda, tanko i samom ivicom tela, kao po samoj pokožici, gorela je plavomodra boja upaljenog špiritusa - s leve strane spolja od levog uha pa sve do leve pete, a s izdisanjem vazduha iz pluća dizala se modra svetlost spoljnom stranom desnog dela tela. Tako je izgradio auru po levom i desnom stubu, ali valjalo ju je udvostručiti po Srednjem stubu: njen položaj kretao se sredinom leđa i grudi, duž kičmene moždine. Njena izgradnja bila je teška, jedna od najtežih okultnih veština; za mnoge operacije bila je dovoljna skala boja, za auru po Srednjem stubu Arnold je u ovoj operaciji koristio Kraljičinu skalu boja. Trebalo je sve tačno, do u detalj, izvizirati: osetiti, videti i čuti svaku boju; sve one imahu i svoje miriše i ukuse i delovahu kao živi stvorovi, i najmanja greška u radu s njima bila bi kobna: pogreši li, Lejdel bi, celom svojom suštinom, ostao u fizičkom telu, a oni su bili tako blizu da su razbijali užarene valjke oko njega! Uspevali su u probijanju dvostrukih plamenih zidova - jer je on, radeći na auri i Srednjem stubu, s dosta smanjenom koncentracijom održavao Geburah, a samim tim i snagu valjaka. Beše se sav usredsredio, kao zvečarka, na izgradnju svoje dvostruke aure - u celoj operaciji Lejdelove magijske odbrane odlučivale su sekunde.

Naglo, Arnold Lejdel oseti čudesnu mirnoću u najosetljivijim tačkama svog fizičkog tela. Bio je siguran: kontakt s astralom beše uspostavljen! Spolja je besneo pritisak koji je izazivao vidljiva ugibanja spoljnih strana užarenih valjaka. Keter, sefirot iznad njegove glave, boje sunčeve svetlosti, stao je da se okreće oko svoje ose, naoko kao dečija čigra, ali hiljade hiljada puta brže od nje! "Eeeeee-hheeeee-jeeeeehhhh!" izašle su reči iz njega, kao iz nekakvog čudovišnog bunara. To je bila najjača ezoterična mantra, a sefirot, njome prizvan, mobilisao je svu kosmičku aktivnost u njemu! Keter je brzo i snažno rotirao oko svoje ose, a budući da se nalazio na vrhu Srednjeg stuba, njegova jedinica ostala je da okreće ljudsko telo koje ga je i probudilo. Srednji stub, kao neko svetlo koplje, stalo je da se pretvara u osu strahovitom brzinom. Cela nutrina, sa želucem, Arnolda Lejdela pokuljala je naviše. Celo njegovo telo zgrabio je grč - sve što je bilo duh izvlačilo se iz njegovog telesnog, kao zmija iz svoje košuljice - i on se odvoji, preko onog koplja svetle i bele svetlosti, sve više i više uvis; i još više ka visinama, tamo ka onoj najudaljenijoj zvezdi odakle je svukao njen beli trag ka svom čelu. Lebdeo je u visinama strahovito daleko, ličeći samome sebi na klicu pšeničnog zrna koje je, po onome što je zračilo iz temena slično beloj traci, odlazila strelovito u visine, po toj beloj traci samo u visine! Dok je dole, na tavanskom ležaju u mračnoj četvrti Dablina, ostalo malo, i sve manje, sparušeno ljudsko telo, gomila kostiju i zemlje.

Oblast u koju je zapao, u ovom delu operacije, Arnold Lejdel, magija je vekovima nazivala i označavala šifrom: "Predeo veštica", a svetska prostota (u čaurama svog vatikanskog razuma) imala je određenu sliku te hermetičke oznake: bile su to stare i ružne žene koje jašu metle ili jarce. Gorele su lomače ispod onih za koje se govorilo da znaju tu veštinu jahanja. Vatikan nije uzimao u obzir nezadrživu želju za slobodom čovekoboga, niti ičiji san da leti toliko daleko, a da Zemlja, s Rimom u svom središtu, ostane tako mala!

Pomoću inercije - izazvane mentalnom rotacijom Srednjeg stuba - Lejdel je uleteo u astralni plan. Kraljevski Luk bio je nedostižan i, barem za sada, tako je izgledalo, Saksonac je prvi deo dvoboja s Kontesom i njenim ljudima dobio.

***

Satima se nalazio u stanju meditacije. Osećaj gladi i žeđi polako se probijao kroz njegov modri omotač aure. A kad nastupi nagla iznemoglost, on se, kroz modra vrata, povrati u svoje fizičko stanje. Lagano je uočavao atmosferu potkrovlja, sve oko sebe posmatrao je zamućenim pogledom ispod očnih kapaka koji su ga pekli stvarajući lake bolove u glavi. Gomila tavanskog krša kao da je nekako drukčije ležala razbacana oko njega i kreveta. Ipak, taj novi fizički izgled sredine pripisivao je telesnoj iznurenosti. Osim toga, povratio se iz astrala u materiju; inercija, stvorena Keterom, učinila je njegovu svest dokraja osetljivim fluidom: postao je svestan nje tako reći na fizički način, a pojedini delovi njegovog tela behu još uvek utrnuli od posledica buđenja sefirota Srednjeg stuba. U svom magijskom radu bio je tipičan predstavnik palestinske skole, one istočne škole koja je nipodaštavala materijalni plan, i to se najviše ogledalo u načinu ishrane. Zapadni hermetizam je obilovao mesožderstvom - oni koji su sprovodili crnu magiju dnevno su satirali i po nekoliko porcija krvavog bifteka. Nemačka Tula bila je na glasu po upotrebi živog mesa u ishrani svoga reda. U jezuitskim policijskim kalendarima sedamnaestog veka Tula je bila označena kao primer kanibalizma koji je primenjivan pre i posle seansi.

U svakom slučaju, krajnja ispošćenost organizma prisilila je Lejdela da izađe iz svoje aure. Pažljivo i krajnje oprezno pokuša da dokuči da li su tu, u blizini, iza prvog vela. Najmanje emotivno uzbuđenje moglo je proizvesti strujanje energije iz njegovog mentalnog tela. Usredsredio se da psihološkim kanalisanjem potisne glad i žeđ iz svesti. Potom, ramenim i karličnim pojasom zauze telom severistočni položaj i lagano se podiže na noge. Smače prašnjavi ogrtač s ogledala na stubu. Uspravivši se, spazi u staklu ogromne sjajne oči na pocrnelom licu, bolestan i užaren pogled koji je bludio iz stakla u njega. Ne, ovo nisu moje oči, niti je ovo moje lice. Ja nikada nisam gledao na ovaj način. Osećam se snažno kao Kraljevski Luk i sve ću izdržati, pomisli Arnold Lejdel, pokušavajući da se usredsredi, ali sumnja je nadirala u njemu.

Valjda je do krajnosti bio nabijen instinktom? Kao u naglom otrežnjenju, nemoć je s njega spala kao ljuštura, jer pomislio je: ako su spiritualno pronašli Ulicu Fuks, ovde u Dablinu, a nisu astralno uspeli da ga savladaju - napašće ga fizički! U to nije bilo sumnje, pogotovo posle onakvog ishoda pri stupanju u vezu s ljudima iz H-a.

I tada je začuo udaljeni bat koraka, negde po prvim stepenicama u kući. Napregnuto je osluškivao. Nije bilo ni najmanje sumnje - bili su to koraci puni zemlje, po materiji ove kućerine, ispunjeni zlom. Peli su se uz stepenište! Koraci se umnožavahu, bez zastajanja, gore ka potkrovlju. Više ih je! prostruja Lejdelu kroz mozak. Prošli su prvi sprat ne zastavši. Po batu koraka Lejdel dokuči da su u pitanju dva čoveka. Tačno znaju gde sam, ne proveravaju ostali deo kuće. Nadaju se da će me zateći u stanju potpune meditacije! Prokleta kopilad! razmišljao je Lejdel, setivši se da nije podigao svoj viseći most, a vrata je oslobodio gomile stareži. Oni su, to je bilo očigledno, udvajali napad na njega: malopre je prestao napad iz duhovnih prostora, a sada su došli da ga fizički unište. Sledećeg trenutka Saksonac je u šakama grčevito stezao onaj komad daske što je pri vrhu bio prokovan ekserom dužine pedlja. Stajao je iza vrata i čekao, čekao je napet kao tetiva velikog luka. Nikada ništa nisam uradio bez istančanog osećanja. Da sam podigao stepenište i zaglavio vrata, oni bi se vratili po pomoć. Ovako, pošto ih je dvojica, samouvereni su, pojavila se misao u njemu, i to mu je povećalo nadu. Shvati da će daska s ekserom odlično poslužiti; iz revolvera bi mogao da puca samo jednom, a to jednom mora biti nepogrešivo. Koraci, tamo iza vrata, postadoše bliži, potom nastupi tišina na poslednjem odmorištu, ispod samih vrata potkrovlja.

- Lakše... - ču Saksonac nečiji šapat. Učini mu se poznat taj tihi glas, jedino nije razumeo ime koje je taj glas pominjao. Ponovo začu isti glas; ovaj put je bio siguran kome pripada.

- Tiše, Arnold je majstor s Keterom, nema boljeg. Zabrundao je odgovor, sličan mumlanju probuđenog medveda iz šuma Erlangena na Rajni.

I ti i on da se nosite do đavola. Kad je kupler-majstor vladao Keterom. Kontesa je rekla da je bezopasan - brundao je glas. A odgovor je dopirao do Lejdelovih ušiju, bio je tih i prigušen, sa sve više straha.

- Srljamo, ne znaš ti Arnolda Lejdela. Šta ako je izašao iz meditacije? Razumeš li?

Arlond je postao siguran! Bio je to glas Džasfera Holmsa! Ah, kurvino kopile! Daću ti ja službu kod jebene Kontese! pomisli Lejdel sav razjaren. Pokušao je da podigne dasku u visinu levog ramena. Bila je teška kao tuč. Za njega, fizički iscrpljenog i izgladnelog taj komad hrastovine bio je sličan gomili stenja. Usredsredi munjevitu misao o tome kako u šakama drži kokošije pero:

Da kokošije pero podižeš, Arnolde!" šapnu samome sebi u bradu Snažno su gurali vrata u nameri da uđu. Vrata su zaškripala. Nešto krpeži beše se zaglavilo između njih i poda, to je zasmetalo da se širom otvore. A tihi glas je opet počeo, na škripanje vrata, da preklinjući opominje. Na to je usledio brundavi odgovor:

Vidiš da je u snu, jebena hulja! Svršiću s njim! Najzad, vrata su se otvorila toliko da se mogao provući samo jedan čovek; međutim onome koji je želeo da uđe unutra bilo je potrebno više prostora za njegova ramena. Saksonac je zaustavio dah. Pogled mu pade na brijač, koji je stavio na sanduk iza vrata. U magnovenju je shvatio zašto ga je tamo stavio: ako promašim ekserom i revolverom, prostruja misao kroza nj, i to ga ohrabri do neslućenih granica. Konačno, u njihovoj blizini, bio je uveren da su u pitanju samo dva čoveka. Onaj drugi, brundavog glasa, zahtevao je da brže uđu u sobu. Na to je nekadašnji prijatelj Arnoldovog brata rekao:

- Pokušaj ti, nešto je zapelo unutra. Brže! Dok nas nije primetio! Vrata se najzad širom otvoriše. Lejdel prvo ugleda šešir, pa ogromna ramena i lice iz profila. I on zamahnu daskom u pravcu tog lica. Zamah beše toliko jak da ga težina daske prosto odiže s tla. Prvo se začuo tup udar, neznanac riknu kao zver, posrnu, pokuša da se okrene prema njemu i onda se stropošta na tlo. Dok je ljudeskara na tlu, urlajući od bolova, u trzajima pokušavala da se oslobodi eksera zarivenog u čelo, Lejdel pretpostavi da će onaj drugi pucati, pa se, zalupivši nogom vrata, baci na ogromnu telesinu s brijačem u šaci. Začu se pucanj - zrno, u visini čoveka, odvali vrata napravivši rupu na njima. Saksonac je snažno držao čoveka ispod sebe i, povukavši ga za kosu unazad, prekla ga brijačem. Krv pljusnu i pokulja iz dubokog i poprečnog reza na vratu žrtve, prelivši se preko Arnoldovih šaka. Izvukavši revolver iz pojasa, Lejdel skoči i izlete kroz vrata.

Drugi napadač strmoglavljivao se niz dugo i vrlo strmo stepenište. Niz stepenište je bilo teško silaziti i odmerenim korakom; čovek bi pri uspinjanju, da održi ravnotežu, morao dobar deo telesne težine da prebaci unapred. Buduća žrtva mora da je bila svesna da su joj šanse nikakve - odmorišta na stepeništu bila su udaljena. Bežeći, Džasfer Holms nije uspevao da ritam koraka održi tako da ga težina sopstvenog tela ne povuče smrtonosno unapred, naglavačke. Posrtao je, hvatajući se očajnički za drveni gelender stepeništa. Bežeći niz to strmo stepenište, ličio je Arnoldu Lejdelu na nekakvog crnog, ogromnog zeca koji kao da je osećao sav besmisao sopstvene zečije brzine na tolikoj strmini. Pokušavao je na sve načine, onako bežeći i lomatajući se, da osmotri šta radi Arnold gore, iznad njega. Saksoncu pade na pamet kako je, pri poslednjem njihovom viđenju u Dijecezi, Džasfer Holms izgledao moćno i strašno kao ogroman slepi miš, zatim mu pred očima zaigra njegov sarkastičan osmeh dok ga je pitao za Knesa i Lejdelu od besa krv navre u lice. Pošto je izbacio levu ruku kao oslonac, odsečnim pokretom pažljivo stavi cev revolvera preko nje. Potom nanišani. Samo ovim punjenjem. Moram ga pogoditi, ne sme se vratiti živ među njih razmišljao je Saksonac, nišaneći u telo koje se tumbalo. Pošto je bio dobar strelac, što je i žrtvi bilo poznato, Džasfer Holms poče da vrišti:

- Lejd! Preklinjem te! Nemoj! Lejd! Sve ću ti objasniti!

Tumbajući se niz stepenište, uspeo je da vidi kako Lejdel i dalje mirno nišani. Umukao je. Silazio je i dalje, ali bezvoljno i dosta sporije. Onda, iznenada, stade da cvili: cvileo je kao prebijena životinja. Svuda na stepeništu beše polumračno, vidljivost beše slaba, no leda begunčeva ipak behu uočljiva. Grimasa gađenja pojavi se na Arnoldovom isceđenom licu. - Kučkin sine! - procedi poluglasno i povuče oroz. Drajsi grmnu.

Dim spaljene čaure raširi se oko njegovog lica, a miris sagorelog baruta uvuče mu se u nozdrve - nije se pomerio s mesta, stajao je i nemo posmatrao prizor umiranja Džasfera Holmsa. A onda pomisli: ne bi li bilo bolje da je, pre nego što ga je ubio, iscedio iz njega i poslednju informaciju o tome šta sve preduzima Kontesa? Onaj dole se strese; kao da je izgubio ravnotežu, poče da se ljulja u mestu. Velika tamnocrvena mrlja širila mu se po leđima. Pokušavao je nešto da kaže, ali mu je krv kuljala iz usta. Padao je licem napred, strmoglavljujući se. U padu je udarao svuda: po zidu duž jedne strane stepeništa, po gelenderu - svuda je ostajao širok krvav trag. Na kraju se smirio negde pri dnu prvog odmorišta, pošto je glavom probio drvenu ogradu gelendera.

Arnold se lagano i umorno uputi dole ka lešu. Prišavši, vide ogromnu rupu koja je zjapila iz pluća. Olovno zrno drajsija, teško dvadeset i jedan gram, ušavši s leda u žrtvu, spreda je prosto razvalilo grudni koš. Usled padanja Holmsovo lice je bilo smrskano. Arnold pljunu, rekavši muklo: "Kučkin sine". Oduprevši se leđima o zid, stade nogom da gura leš koji je jednom svojom polovinom visio nad ambisom. Čuo je kad je leš, negde dole u dubini, potmulo udario o popločano dno ispred ulaza u podrum. Izvukavši šip iz drajsija, uputi se nazad gore u potkrovlje.

Penjući se, Arnold Lejdel, sa znanjem Kraljevskog luka, posta svestan jedne neodložne činjenice: ako je u svom dosadašnjem životu bio blizu, na samoj ivici, do samih vrata mračnog i ledenog pakla - sada će (ovim činom) osam puta zakucati da mu ih Velzevul lično otvori. Čim uđe u sobu potkrovlja, Saksonac je imao nameru da obavi s ljudskom krvlju, jednu po svemu potpuno crnomagijsku operaciju. Ko zna? Možda i ne bi to radio, ali morao se poštovati sled događaja, onaj lanac odvijanja događaja u ljudskom životu koji je Lejdel poštovao. Bio sam u naboju Ketera kad sam ga preklao. S njima sad moram ratovati! U pakao nek se nose! Ovde je Lejdel zbog drugih stvari došao, a oni hoće rat! razmišljao je otvarajući vrata svoje mračne sobe u još mračnijoj kućerini u Ulici Fuks.

***

Na nebesima i na zemlji beše mrkla noć; kroz mali tavanski prozor ugleda crnu maglu koja se valjala iznad Dablina. Slabo su se u daljini nazirali svetlosti grada i suri vrhovi udaljenih kuća. Upalivši lampu, Lejdel je prinese lešu. Sagnuvši se nad njim, primetio je da stoji u lokvi krvi. Sveće oko kreveta su dogorevale; on ih zameni novim, zatim uze kutiju s municijom i napuni revolver, pritegnuvši zrno otkočenim šipom. Radio je to s ramenim pojasom u severoistočnom položaju. U drvenoj kaci ispunjenoj vodom poželeo je da nađe svoj lik, ali bez uspeha. Voda u njoj beše crna, neprozirna. To ga štrecnu; nađe da je to loš znak. Stade da pere krvave šake. Krv se beše skorela, išlo je teško, naročito oko noktiju, jer se krv teško otirala. Nije se mnogo trudio da je sasvim otkloni. Obrisao je lice i ruke o stari peškir koji je visio iznad kace, pored obešenih bokserskih rukavica nabijenih nitnama. Odelo je doveo nekako u red i prstima začešljao razbarušenu kosu. Potom priđe lešu i prevrnu ga na leđa. Dugo i pažljivo je posmatrao lice i telo žrtve; bilo je ogromno i snažno. Krv je još uvek kapala iz vrata. Ko bi to mogao da bude? pitao se Lejdel. Nije mogao da ga prepozna; viđao ih je, poslednjih godina, na stotine na tajnim i polujavnim sastancima. Ti su sastanci ličili na poslovne: nalazili su se po hotelima širom Evrope. Arnold požele da nešto od ovih poslednjih događaja zabeleži u svoj dnevnik, ali promene oko njega i u njemu govorile su da nema mnogo vremena. Sudeći po širokom pegavom licu, crvenkastim obrvama i kosi, pegavim očnim kapcima, Saksonac zaključi da je žrtva najverovatnije, neki Prus. "Ima lice slično Maksimilijanu Hebelu." Hebel, ponovi ovo prezime naglas samome sebi, prezime s muklim e. Da, to ga lice podseti na lice Maksimilijana Hebela, vajmarskog gardiste, Prusa, s patrljkom od leve ruke, kao posledicom s jednog ratišta kroz koje je prošla Napoleonova armija na putu za istok. "Šta li je sad s tom časnom oficirskom starinom koja me je naučila sve o oružju?" pomisli Saksonac, setivši se dana iz svoje rane mladosti.

Nekakav opšti pritisak oseti oko sebe. Ne, pre bi se to moglo nazvati mučninom. Svestan da je vrlo lako mogao biti na mestu onih koje je pobio, Lejdel se stade čuditi svojoj nagloj psihološkoj promeni. Potom ga pritisnu nesnošljiv osećaj umora. U njemu izroni misao o bratu: Knes, pod magijskim imenom E. E. Le, na svojoj evolutivnoj stazi nije ništa postigao, nije imao vremena ni prilike, bio je glineni golub gadnih starkelja, šugavog Franka i njegovog sekretara Huga-Huga (samozvanog doktora nauka tibingenškog univerziteta), obične debele kerine glatke lobanje, bez i jedne vlasi, poput spranog i uglačanog kamena koji viri iz vode. Ako ikada izađem odavde, iz ove rupe, iseći ću te matore guzice na komade, pomisli Lejdel, stežući glinene pločice i nabadajući ih na Paracelzusov trozubac, iznad mape s iscrtanim presekom tri stuba Drveta života. Razmišljao je o zloj sudbini svoga brata u Hombašu, o Martinu Krouzeu, poslaniku slobodnog grada Frankfurta, kako se zmijski ceri Knesovom revolveru u kome nema municije, dok njegova pratnja skače na izigranog atentatora. Dok je razmišljao o tome, vilice su mu se kočile od besa i stezanja glinenih pločica, onda oseti bol iz vilice koji mu se sjuri u mozak.

"Izaći ću odavde, kurvini sinovi, i onda ću vam svaku kosku razbiti! Kost po kost!" stenjao je Arnold u besu, skupljajući tavansku prašinu i opali lep. Od te prašine mesio je lutke koje je trebalo da simbolizuju njegove protivnike, koteriju pakla okupljenu oko Kontese de Šulemberg. Mesio ih je tako što je opali lep sa zidova sobe mešao s vodom i prolivenom ljudskom krvlju pokupljenom sa zemlje i stavljenom u pehar za obrede koji je bio poturen ispod vrata preklane žrtve. S takvim osećanjem Arnold Lejdel je obavljao pripreme i raspored svoga astralnog napada na one koji su bili ubeđeni da se on u strahu pred njima skriva.

Priđe gomili knjiga i izvuče iz nje svitke papira, razmota ih stojeći, pa polako sede na ležaj i stade da ih ređa po uzglavlju. Redosled znakova, iz svitaka, ređao je po njihovoj jačini - tražeći jedan jak šifrovani, značenjski sloj u njima kojim bi mogao da otpočne napad na one koji su to najmanje očekivali.

Počeo je s vizijom palestinskih kumira, oraklima, idolima od zemlje i tvari, koje su svojevremeno pravili znalci grimuara tako da je zemlja iz lutaka progovarala. Šta kaže, pitao se, Šekalim^[6] na kraju svoje halahe I? Božije ime se čita kao niz ezoteričnih imena: al dereh hašemot - prema kazivanju Šimona ben Lakiša, palestinskog hohamija iz trećeg veka. A zna se, po Tabuli Smaragdini: kako je gore, tako je i dole. U predanju o stvaralačkoj moći Slova reč je, u svojoj suštini, uvek o Tori i niko ne zna njen pravi red jer njena poglavlja nisu data u pravom redosledu. Svako bi, posle njenog poznanja, moga da stvori novi svet, da oživi mrtve i da čini čuda. Ovo znanje pročitano u Midraš tehilimu, s lista 17a, Rabi Elazara.

Lejdel pročita kao puku pouku. Zadržao se na učenjima starih kabalista iz Langedoka, čije je znanje sabrao tanait^[7] iz Mišne Jhuda ben Batiri, po kojima stoji da je za stvaranje Golema^[8] potrebno dvoje s ogromnim znanjem J'cire od tri godine; kao i na onim mestima kod praškog rabinera Lova koja su govorila o stvaranju Golema spasa, potom na Paracelzusovom stvaranju Homunčulusa, veštačkog čoveka, Al Kamena mudrosti, mešanjem nemogućeg sna i pravih elemenata prirode pronađenih u paklu. Za sve njih zajedničko je jedno: Golemu, ponovljenom Adamu od gline majstori znanja stavljaju na čelo ispisano božje ime i time obličje čovekovo dobija život. Dovoljno je samo jedno slovo izbrisati i ta nema nakaza, bez moći oplođenja, pretvara se ponovo u gomilu zemlje. Rukopis Halberstam (sudeći po tome kako je shvaćena Tora, autor je, verovatno, bio Jhuda ben Batiri), kao mnogi pre i posle njega, govorio je o tome kako Golem ima čudovišnu osobinu da narasta, postaju toliko velik da njegov tvorac mora koristiti lukavstvo da mu jedno slovo izbriše. Mnoge učitelje je ogromna zemlja naraslog Golema, prilikom tih pokušaja da skinu ime božje, zanavek zatrpala.

S blagim podsmehom na usnama svemu tome što je govorilo da čovek, kao što je to učinio Gospod, može da stvori stvorenje podobno da bude služitelj u sinagogi - Lejdel priđe figuricama zamešenim od ljudske krvi i zemlje, siguran da može jedno: ostvariti potpunu predstavu svega živog što je ogledalo njegove neprijatelje, a što je on otkrio u tim gomilicama zemlje pred njim. Sve ovo izgledalo je, naoko, kao dečija igra. A ono o Golemu govorilo je metaforično o vlasti nad materijom, u onom stepenu znanja kad stvaralac hvata da se sotona krije u principu materije, a kad pokuša da ga brisanjem imena sruši, zemlja ga zatrpava.

Stavivši na sve figurice pločice sa oznakama onih koji su uništili Dijecezu, Saksonac pažljivo, ne propuštajući ništa slučaju, postavi Kontesu (figuru od zemlje i krvi s njenim imenom) u sredinu kruga. Napad je planirao tako što je Kontesu postavio u stanje najbolje odbrane, a time izazvao što bolji i precizniji intezitet napada. Bila je (a i biće svojim izborom) u krugu od živog mesa koji su činili njeni članovi, a ipak neće uspeti, tako se nadao Saksonac, u svojoj odbrani. Sem toga, bio je siguran da su im sve moći bile usmerene u potragu za njim i u očekivanju rezultata koji je trebalo da donese Džasfer Holms.

Lejdelov ritualni obred posmatrao je par izvrnutih ljudskih zenica na glavi prerezanog vrata iz koga je zjapila otvorena rana. Bio je to nag leš s iscrtanim znacima na već hladnoj koži; leš koji niti se pitao niti je znao da će učestvovati u ovom najnovijem Saksončevom ritualu.

Kraljevski Luk¸je krenuo, s trozupcem u desnici, sličnim metodom kao kod prvog pokretanja magijske turbine.

Prostorije osvojene Dijeceze behu puste. Slika crnomagijske jazbine bila je izoštrena kao prasak vedre zore bez ijednog oblačka. Ovu operaciju započeo je negde pred ponoć. U trenutku kad je osetio da su počeli da se okupljaju tamo, u nekadašnjoj Dijecezi, bila je još uvek noć. Osećao je da očekuju dolazak Kontese de Šulemberg. Njegovo astralno telo, slično ljudskoj senci, pođe za jednom manjom grupom. Ušli su u jednu prostoriju. Bila je crnih zidova, sa zastorima iste boje po podu i zavesama od teške crne svile - u vazduhu se osećao zadah ljudske krvi. Potom se začuo lagani zvuk, sličan zvonjavi malih praporaca, onda je tanušni zvuk prešao u čangrljanje. Negde iz mraka izronio je mračan tip, sav u crnoj odori, mahao je sasušenom čovečijom lobanjom koja je bila ispunjena nečim što je proizvodilo rezak ton.

Na ulazu mračne prostorije pojavila se Kontesa. Podigla je ruku i stala da izdaje zapovesti. Njene reči nisu pripadale obredu i zato ih nije čuo, ali je razumeo smisao njenih naredbi - tražila je da se pripreme za krug u napadu. Jedan od njenih slugu prišao joj je i skinuo s njenih ramena crveni ogrtač. Ostala je gola. Imala je sjajne crvenkaste dlake ispod pupka. Sluga je nameravao da je ogrne dugim crnim ogrtačem. Zamahnuo je njime kroz vazduh, Lejdela zapljusnu vazdušna vibracija; to ga je obradovalo jer je materijalizacija uživljene atmosfere kod neprijatelja bila izvrsna. Kontesa je raširila ruke da prihvati ogrtač, bila je to najslabija kretnja telom.

Tada se Lejdelova usmerena energija bacila na svoj cilj. Bila je nošena znakom Geburaha koji je u uslovima mraka, spiritualne tame i crnog prostora najbolje delovao kao krajnja suprotnost. Nameravao je da joj trozupcem iščupa matericu. Na prvi udar Kontesa je zaurlala od bola i iznenađenja, presavivši se kao mačka slomljene kičme. Nastala je pometnja među njima. Pred naletom Arnoldove energije isprečilo se jedno telo da zaštiti Kontesin otkriveni stomak - Saksonac ga je razneo trozupcem; pogođeni je držao creva u šakama i urlajući od bola pao preko Kontese. Taj promašaj prepolovio je silinu napada Kraljevskog Luka. On je opet bio blizu nje mada su oni napravili krug oko svoje kraljice mraka. Kontesa je vrištala izgovarajući mantru svoje odbrane, sklupčana na podu. Bila je tako blizu njega, kao preklana žrtva u potkrovlju kuće u Ulici Fuks. Pod prstima je osetio nešto meko i toplo, onda u to zario svoj trozubac, okrenuo ga nekoliko puta i trgao uvis. Čuo je strahovit prasak; nešto snažno, kao vodena matica, odvlačilo ga je odatle. Saksončeva energija se povlačila u svoj grob od mesa i kostiju. Njihova pometnja se sve slabije čula; najzad se smiriše njihove vibracije i unaokolo zavlada tišina uklete dablinske četvrti.

Pažljivo je zatvarao magijski vrtlog iza sebe. Umesto gomilica zemlje i krvi u obliku malih lutki, ostala je samo šaka pocrnele zemlje koja se pušila. Lice na nagom preklanom lešu, kraj njega, beše unakaženo, bez jednog oka i iščupanih creva i nutrine.

Izvadio sam kurvi svetskoj oko i odvalio polovinu lica", prostenja Arnold Lejdel i utonu u dubok san, iscrpljen do kostiju.

Đavo u Ulici Fuks s priborom za golf ^[9]

Sledeći dan i celu noć Arnold Lejdel provede u miru i meditaciji. Ni najmanje znake tela i duha nije primetio. Jedini njegov odmor bilo je razmišljanje o svom dobrom prijatelju Hermanu Jakzerlinku iz Nejsea. Bio je to čovek četrdesetih godina, temeljne telesne grade, jedan od poslednjih izdanaka šlezijske porodice Jakzerlink. Posle Štirdinga, poslednji put, izuzev razmena informacija putem pisama, prekinuo je svaku vezu s Hermanom. Saksonac se pitao: da li je Herman još uvek u životu? Niko od njegovih retkih prijatelja, pa ni Herman, ne zna gde se on trenutno nalazi, a eto, neprijatelji su ga našli. Obuzelo ga je, naglo, nelagodno osećanje da mogu Hermana koristiti kao mamac u borbi s njim. I, pre nego što je ponovo zaspao, otvorio je dnevnik s namerom da (bez datuma) ubeleži tu slutnju o Hermanovoj sudbini.

Sve ono što se oko njega dešavalo (daleko pre Dablina) govorilo je u prilog tome da je Frank Ritman sve preduzimao ne bi li ga što pre likvidirao. Ni Herman nije ništa bolje stajao od Lejdela njegova mržnja prema njima postoji još od onih dana kada su Lejdel i on došli na ideju da, mimo svih odluka i bez ičije saglasnosti, tajno pretresu biografiju šugavog Franka. Svi su dobro znali ko je bio Frank Ritman u Velikom centru Minhena, ali niko nije imao tri čiste da otvori njegov dosije.

Lajpciški hermetički list "Voks Stellarum" objavio je 1835 studiju o novom reformisanom Paladijumu - u kome je vrhovno biće Aloim, a poslednji znak Tot, koji označava carstvo ovoga sveta. Između ovih krajnjih suprotnosti (po tom napisu) kosmički prostor je ispunjen elementalima. Bila je to studija u kojoj je Lejdel prvi put naišao na citirane izvore u vezi s rešenjem problema: materijalizovati misao. Kako zavladati svetom ideja čovečanstva? Sistem realizacije bio je izložen u tri sloja koja su se sprovodila kroz praktičnu primenu Drveta života. Iza inicijala nepoznatog autora krio se Frank Ritman. Ekskomuniciran je (zbog tog otkrivanja) iz Saturnovog bratstva. Ali, za čudo, nije likvidiran! Kasnije postaje jedan od suosnivača Srebrne Vodolije!?

Kao vođa frajburškog ogranka Srebrne Vodolije, Arnold Lejdel je bio upoznat sa seksogamijskim ritualima i to je bio razlog više da se otcepi od Ritmana i njegovih ljudi: on osniva Južnu dijecezu. Ovoj novoosnovanoj grupi mogli su da pristupe samo odabrani adepti. Za to vreme Frank Ritman se upinjao da mu pokopa prošlost, a njega da predstavi kao slugu Vatikana u nemačkim državama. A. Lejdel štampa (tih meseci dok traje borba s Ritmanom) brošuru "Druga svetlost" u kojoj otkriva naličje sukoba s Eternom, u čije je redove, u međuvremenu, ušao Frank Ritman. Osim toga, Saksončeva "Druga svetlost" govori o ideji pronalaska rozenkrajcerskog bratstva iz Trećeg reda koji je morao biti aktivan negde u nemačkom prostoru. Radeći nove programe, Južna dijeceza je savlađivala prepreke na taj način što su njeni članovi doživljavali preobražaje na lestvicama njenih unutrašnjih stupnjeva.

Posle izvesnog perioda takvog rada, po nagovoru zagonetnog doktora Hi. Štajdea, Lejdel stupa u vezu sa snagama nevidljivog Trećeg reda, koje ga uveravaju u svoje natčovečanske moći. Od njih dobija uputstvo označeno šifrom Magnum Arkana, Velika tajna ključ koji otvara sve hermetičke tajne, učenja seksualne magije i svih religijsko-političkih sistema.

Sadržaj Magnum Arkane delovao je uverljivo na Lejdela jer se ceo spis pojavio, jedne kanštatske noći, na čudovišan način u sobi hotela gde je odseo. Neposredno po obznani Magnum Arkanum Lejdelu organizuje, u svom frajburškom skrovištu, Ritual Memfisa, u me su učestvovali hermetisti oba pola, što nije bio slučaj u dotadašnjoj praksi tajnih društava. Ritual Memfisa izaziva otpor na širem planu: A. Lejdelu odbijaju stepen Ipsissimusa, a nevidljive snage Trećeg reda tajanstveno nestaju, nestaje i doktor Hi. Štajde; pravi udarac Saksončevom radu je usledio za vreme njegovog poslednjeg boravka u Južnoj dijecezi - ceo spis Magnum Arkanum e nestao!? Odmah je shvatio da je bačen na stranputicu. Odavno, samozvano prisvojivši odbijeni stepen Kraljevskog luka, Lejdel nastavlja potragu za onima koji su mu uručili Magnum Arkanum.

Period kada ostaje sam pripada dobrovoljnom izgnanstvu u Dablin, gde priziva skriveno ja, ličnog boga koji će ga podići na lestvici Znanja - čijom pomoći će steći moć i srušiti Franka Ritmana i sve oko Eterne.

Druge noći posle obračuna s Kontesom, negde pred zoru, Lejdela iz polusna trže dodir po nogama, dodir i šum. Podigavši se u sedeći položaj, oseti strahoviti smrad. Ovaj smrad dolazi iz samog pakla, pomisli. Ali, već sledećeg trenutka primeti životinju dugog repa kako se skotrlja s kreveta na pod i još par koje se iskobeljaše iz utrobe leša koji je zaudarao. Pacovi su bili ogromni, ugojeni i lenjo se udaljiše od izvora hrane. On skoči s kreveta i upali fitilj u lampi. Slaba svetlost natera životinje u najudaljeniji deo potkrovlja. Lejdel otvori vrata i zgrabi leš za noge. Izvukavši ga napolje iz sobička, dovuče ga nekako do ruba stepeništa. Drvena ograda beše trula, pucala je pod naletom leša koji je tu i tamo udarao o nju, padajući ka dnu. Taj jebeni smrad od tih jebenih smrdljivih kopiladi, razmišljao je Saksonac, silazeći niz stepenište sa dužom motkom u rukama. Ličio je, samome sebi, na jedinog preživelog žitelja puste četvrti grada koju je satrla kuga, kome je još preostalo da motkom, kao čakljom, pomrle od kuge gura u podrum kućerine u Ulici Fuks.

"Tako", procedi, pošto odgura motkom oba leša u podrum. Koračao je stepeništem bodro naviše. Sada će zadah leševa, mislio je, privući svu gamad iz kuće dole, u podrum. I, barem za neko vreme, neće ga uznemiravati svojim prisustvom.

Na iskraju šestog dana Kraljevski Luk, sedeći na tavanskom ležaju pod slabom svetlošću gasne lampe, ubeleži u svoj dnevnik: "Prethodne noći, u snu mi se izrekla Molitva iz Magnum Arkane! Ove noći očekujem dalje otkrovenje Arkane. Hoće li doći do njenog povratka? Sad sam s one strane života i smrti. Očekujem dolazak presudnih dana. Obraćam se Jarcu, velikoj crnoj životinji sa sedam sisa. Kada ćeš doći?" Sklopivši stranice dnevnika, on pogleda njegove korice na kojima crvena slova počeše da drhte kao mali upaljeni plamičci: OBRNUTA CRKVA, titrao je naslov dnevnika! Koraknuvši u stranu od silnog iznenađenja, Arnold Lejdel ispusti dnevnik u čudu. Tada se zaledi pred prizorom koji mu se ukaza: mali grbavko, napola kljastih šaka, sav u ritama, ranjavog tela i duge plave kose iz koje je virilo crno trnje, čučao je u uglu tavana!? Lejdel se trže, osetivši beskrajnu hladnoću svuda po telu.

- Kako si ušao, kada sam zakovao vrata iznutra i podigao stepenište?

- Vidiš li šta si učinio od mene?- oglasi se ona prilika. Tvoji roditelji me napraviše grbavim i kljastim, a ti isto tako. Prikazujete me kao čoveka koji je samo obožen - završi mala grbava spodoba i kao da se još više šćućuri u uglu tavana.

- Ne znam te. Ko si ti? - zadrhta Lejdelov glas.

- Zar me ni ovakvog ne prepoznaješ, jadni čoveče?

- Ne!- odseče Lejdel. Znoj mu se slivao niz lice.

- Ne prepoznaješ me jer očekuješ Mesiju Novog doba. Horusa, đavola sa sedam sisa- reče ona neobična prilika i nestade iz Lejdelovog sobička.

Arnold Lejdel, još uvek zaprepašćen, oseti snažnu vrtoglavicu, potom stid; beskrajno se širio taj stid, kao toplina, svuda u njemu. On poče da se skuplja na ležaju i da cvili kao pas. Ponovo ga zahvati vrtoglavica s drhtavicom i krajnja iznurenost tela i duha. Oseti bolest, kao da je propadao u neizmernu dubinu - onda izgubi svest.

Došavši sebi, posta svestan da je izgubio svaku kontrolu nad vremenom - nije znao koliko je dana proteklo od obračuna s Kontesom i njenim ljudima. Osim toga, u snu je bio moren čudovišnom slikom: raspinjali su njemu toliko poznatog grbavca na visokom kamenom brdu. Ljudi tamne kože i dlakavih udova urlali su okolo, a on, Lejdel, bio je najgrlatiji: "Ja sam sebi dovoljan! Šta će mi on!?" urlao je Lejdel u snu, sve dok mu neko nije poturio onaj isti komad stakla s tavanskog stuba i on ugleda u njemu svoje grozno leprozno lice, grbu i kljaste šake. Probudivši se, nije mogao da razdvoji san od onog prizora koji je stekao u potkrovlju; jednostavno nije znao da odredi šta je bilo u snu, a šta na javi.

Saksonac i ovo svoje najnovije stanje duha i tela ubeleži u OBRNUTU CRKVU. Zatim pokuša da se koncentriše na određenu oblast. No, bio je toliko rastrojen, kao da je bio zarobljenik u velikom krugu vrtloga gde i najjača kontrola razuma ne pomaže mnogo. Zabrinjavala ga je pojava tolike dubine prostora prilikom nedavnog gubitka svesti. Za takav izgled Nazarećanina imao je gotov odgovor: Nazarećanin je izgledao baš onako kako je Lejdel verovao u njega.

Pogled mu je bludeo po ruševnoj prostoriji. Potom oseti silu, koja ga privlačila prema malom tavanskom otvoru kroz koji teško da bi se mogla provući glava. Bio je to tavanski otvor za provetravanje Ličio je na prorez u zidu od prepečenih dugačkih cigli i bio skoro zatrpan starudijama. Lejdel, kao opsednut, ustade i, prišavši onoj stareži ispred zida, stade da raskrčuje prostor ispod otvora. Pošto oslobodi prilaz, mogao je da se nagne kroz njega. Bacio je pogled napolje. Videla su se crna nebesa iznad Dablina, i grad u magli a u daljini slabo su se nazirali dimnjaci čeličane koji su se pušili. Zadnji deo kuće i prostor iza nje beše obrastao korovom i visokim trnjem. Lejdel pljunu odozgo, pomislivši: Kakav odvratan i jeben predeo. Potom se trže - zahvati ga nekakav čudan nemir. Dođe mu da izađe napolje i da ispred vrata potkrovlja namota lanac na čekrk. Odmah to i učini, i poče da diže deo stepeništa, koji se podizao kao ogromna čeljust reptila; škripeći i praskajući, lanci su se namotavali preko kotura. Potom uđe u sobicu i stade da zakucava vrata iznutra; na jednak način pregradi i otvor za provetravanje. Stajao je neko vreme neodlučan na sredini tavana. Samog sebe zakovah, pomisli. Onda zauze položaj za obred i očita molitvu iz Magnum Arkane. Ponavljao ju je sve dok nije osetio da je sav prožet njome. San ga je zahvatao, nadolazio je kao nezadrživa plima; činilo mu se kao da sve zaboravlja, osim prizivanja Višeg duha iz Arkane. Kao da su od njega celog, i svega onoga što ga okružuje, i onoga što je bio i što će biti, ostale smo te reči molitve, mantra-jezik koji je, nekada davno, goreo na lomačama, ali nije nikada sasvim izgoreo: "Dođi i sledi me! I učini da mi se svi duhovi podvrgnu, pod nebeskim svodom i u eteru! Na zemlji i pod zemljom! U vodi i u uskovitlanom vazduhu! U silnoj vatri i svakom ognju! Da svaka čarobna reči kazna Boga bezgraničnoga bude prema meni poslušna!" mrmljao je Saksonac. Potom je sve iščilelo iz njega kao dim.

***

Iz sna ga je trgao snažan tresak. Uspravio se cepteći. Osluškivao je izbezumljen. Ništa se nije čulo. Unutra je bilo svetla te je mogao pretpostaviti da je napolju dan. Negde iz tamnog ugla širio se tanušan oblak prašine, ocrtavao se pri svetlosti lagano padajući po njemu i ležaju. Koliko sam spavao? pitao se Saksonac. Htede da ustane, ali ga užasnu prizor što ga je spazio u malom otvoru za provetravanje. Najmanje četiri stotine stopa beše visoka kuća u ulici Fuks. Sem prozora u prizemlju, na čiji se sims moglo popeti, niko živ ne bi mogao gore u potkrovlje. U stvari, i mogao bi preko merdevina, ali bi proturio ljudsku ruku kroz otvor, a ne ovakvu, džinovsku, do polovine tavana! Jedna takva kiklopska ruka, sa šakom koja je virila iz kariranog rukava, pozivala ga je svojim ogromnim kažiprstom da priđe bliže! Šaka beše osuta crvenim pegama i velikim žutim maljama, nokti behu kvrgavi, ogromni, s beličastim rožnatim naslagama. Sitan lep se krunio ispod odvaljenog otvora, padajući sipkavo sa zida pretvarao se u tanušni oblak prašine koji se rasplinjavao unaokolo. Kiklopski kažiprst je uporno pozivao Lejdela da ustane s ležaja i da mu priđe! Lejdel se oseti tako malim i slabim kao miš. Imao je osećanje da je Liliputanac koji se našao ispod Guliverove šake. Ubeđivao je sebe kako je sve to samo ružan san i da treba samo oči otvoriti pa će sve ružno proći - ali ružno nije prolazilo; džinovski kažiprst se i dalje klatio.

Najzad, kada se usudio da ustane i priđe - one šake nestade!? Želja da vidi Adama Kadmona bila je neizmerna. To mora da je čovek Novog eona, pomisli, osećajući laku jezu. Pravi Kadmon. Mora da mu je rameni pojas iznad otvora, razmišljao je uzbuđen prizorom džinovske ruke. Potom lagano, kao dete, priđe otvoru i proviri napolje. Bilo je kao prvi put, isti prizor, a onda isturi celu glavu kroz otvor.

Dole, u korovu i strnjici, stajao je krupan čovek, nešto višeg rasta, širokih ramena, u kariranom škotskom sakou, crnim jahaćim pantalonama i dubokim čizmama od crne kože. Na glavi je nosio karirani škotski kačket. Imao je upadljivo izduženu bradu povinutu napred, širok mesnati nos i tanke usne. U ruci je držao kožnu torbu iz koje su virili štapovi za golf. Nepoznati podiže lice gore, prema njemu.

Lejdel - progovori metalnim glasom stranac - ovaj prostor trebalo je da oslobodiš korova, da ga raskrčiš. Čuješ li me šta sam ti rekao, momče? Da ga raskrčiš, jer ja volim da igram golf tamo gde me pozivaju. Momče, i tebe ću prvo proveriti u golfu!

- Sve je dole toliko odvratno i prljavo. Postoje bolja mesta, gospodine - kaza i učini mu se da je rekao besmislicu; sopstveni glas zazvučao mu je strano.

- Šta to govoriš, momče? Kakva glupost! Pa ovo suro, crno mesto idealno je za golf. Kao stvoreno! Nama nije potrebna publika. Samo da nije ovog korova!- reče nepoznati gost i skide kačket, blago se naklonivši Lejdelu, s izrazom u očima koji je pokazivao samo gađenje. Na povetarcu rasu se neznančeva kosa boje plamena. Oko ušiju i iznad vrata bio je visoko podšišan, samo mu se snop plamenih vlasi viorio iznad čela.

- Ko ste vi, gospodine? Šta želite? - zapita Lejdel i shvati da je za sve neumitno kasno. Više se ništa nije dalo ispraviti.

Onaj koga si zvao godinama, momče, a sada nisi u stanju da mu najobičniju želju ispuniš! Još mi samo reci da ne znaš golf!

- Da zvao sam - promuca Lejdel i oseti mokrinu svuda po telu.

Zašto onda ovo nisi raščistio? Gde da odigramo partiju golfa, momče? Godinama si me prizivao, nisam te valjda iznenadio?

I Arnold Lejdel spazi da, kao iz senke strančeve, izranja ženska prilika koja ga pomno posmatra. Strasno je i grozno to žensko stvorenje! Taj ženski akrep, s retkom kosom na lobanji, čija polovina lica beše odvaljena i bez jednog oka, nasmešila mu se. Žena progovori kroz kikot:

- Lejdel! Našla sam te, Lejd! Vidiš li kakvo mi je lice, Lejd, posle onoga u Dijecesi!

Kroza nj prostruja misao da odnekud odavno, odavno poznaje ovaj neobični par. Toliko ih odavno zna, kao iz sopstvenog zaboravljenog pradavnog bunara sna, kojeg se iznenada setio! Kako se onaj ženski akrep i dalje smejao, kroz Lejdela prostruja misao, vrela kao užareni komad čelika, i zape mu u kori velikog mozga! Kontesa! To je onaj udvojeni lik iz moga sna! I trže se s otvora mahinalno unazad, ali to izazva još veći, neizdrživ smeh onog ženskog akrepa. I on ću jasno njen glas:

- Lejd! Našla sam te, Lejd! Vidi koga sam ti dovela! Najboljeg igrača golfa s Ostrva!

Otvor! treba ga zakovati, razmišljao je sav u groznici, dok je besomučno udarao po (...)

Ricmanov komentar Dablinskog slučaja I

Bilo bi najjednostavnije videti Saksončevu OBRNUTU CRKVU kao pokušaj da se prikaže život jednog antihrista; ipak bi nas peklo pitanje: da li je ovo samo neobična priča o životu jednog čoveka koji se bavio magijom?

Nalazim za shodno, poštovani čitaoče, da podvučem nemogućnost tačnog opisa smrti iz onog dela Lejdelovog dnevnika koji se odnosi na njegov dablinski period.

Ja, Eduard Fildbing Ricman, ispisah naslove i međunaslove Saksončevog dnevnika, kako bi se ti, čitaoče, lakše probijao kroz sumu događaja iz života jednog čoveka za koga možemo slobodno reci da je nešto znao. Takođe, kao poštapalice, poslužiše poglavlja, da bi haos Saksončevih beležaka bio podnošljiviji.

Na sve moguće načine trebalo je pronaći u izlaganju Saksončevog života njegov ljudski lik - ukoliko do njega i njegove ljudskosti ne dođemo, namera i naum đavola nikada nam neće biti sasvim jasna. Uostalom, ko sme da ustvrdi da će proživeti svoj život izvan svake sotonine kušnje?

E. F. Ricman, februara 1851. godine u Dablinu

Drugo poglavlje
Štutgartski violinist

Jedanaesti je mart 1841, u Štutgartu. Ovde čekam Jozefa Erta Lancea. Rečeno mi je da krajem zime mora proći kroz Štutgart. Kažu kako je nečim vezan za ovaj grad, ali ne znaju pouzdano šta bi to moglo da bude. Tvrde kako uvek navraća u hotel "G. Brajtmajer" koji se nalazi u glavnoj ulici. Kako nisam dobio nikakav odgovor na pitanje zbog čega je Lanc u Štutgartu baš u tom hotelu i to krajem zime - stoga ove podatke o njemu smatram nevažnim.

Visok je i mršav; ugnutih ramena i bele providne kože, kao da je albigenez. Telesne građe slične Fincu. U crnoj je dugoj pelerini na preklop, s jednim dugmetom, šešira tamnog i širokog oboda, kose retke, boje slame; to su najvažniji detalji u prepoznavanju Lancea. Poznaću ga, ponovili su mi ovu tvrdnju, jer ima nečeg nordijskog u Lanceovom mršavom liku; u plavim vodnjikavim očima i u njegovim belim providnim šakama. Sa sobom uvek nosi violinu, u kutiji pod desnom mišicom, jer je levak. Krajnje oprezno treba da mu priđem - ili se odmah izgubi ili odmah puca. Lance je, rekoše mi, sam. Doteran do kraja. Tvrde mi kako postoje mnogi koji žele njegovu providnu belu kožu. Stoga budi vrlo oprezan s njim, savetovali su me. Lance je imao svoju istoriju, svoju prošlost: bio je duže vremena u vezi sa Šinjevskim - to je moj glavni motiv traganja za njim. Radili su zajedno u Minhenu na osnivanju kružoka koji je trebalo da se bavi spiritizmom. Delovali su krajnje otvoreno. Bio je to surogat konspiracije, tako da ih je ubrzo policija rasturila. "Homoncullus" Nausa Emdena (vlasnika ovog tajnog lista bavarskih iluminata) sadrži, iz broja u broj cele prošle godine, tabelu struktura gradova kraljevine Bavarske i kraljevine Virtenberg. U tim tabelama Minhen je upisan kao grad s tvrdom duhovnom strukturom jer je, po uverenju, bio ispunjen konzervativnim duhom. Lance i Sinjevski bili su određeni da prvi napadnu tu strukturu.

Pre nego što sam došao u Štutgart, proverio sam, nije bilo greške - Štefan Šinjevski bio je poljskog porekla, mesto rođenja grad Krakov Emigrirao je 1832. u Bavarsku. Stalno prebivalište u Minhenu Vilhelm štrase. Odmah, iste godine po stupanju na tlo Bavarske, počeo je da okuplja poljsku emigraciju oko sebe. Neko je računao s njim. Nisam saznao ko - po čijim nalozima je Šinjevski radio? Taj prokleti pacer Šinjevski nalazio se u Hombašu kad se to dogodilo s Knesom! Inače, Jozef Ert Lance bio je posrednik u većini prljavih poslova koje je obavljao Štefan Sinjevski.

Čime se još odlikuje Lance? Ima li nekih izuzetnih osobina? Kakav je strelac? Moralne osobine? U poslovima, kakve je obavljao Lance bilo bi klimavo osloniti se na moral. Bio je nekoliko godina đak jezuitskog semeništa. Rođen je u Kanštatu pre trideset i osam godina, u građanskoj porodici. O kakvom je violinisti reč? J. E. Lance je ispoljavao vrlo čudno shvatanje i tumačenje muzike pred onima koji su imali retku priliku da ga slušaju dok svira. Tvrdio je da se u svakom njegovom prstu, dok svira na violini, krije po jedan život!? Svi prsti na njegovim šakama jednake su dužine, tvrdili su očevici. Poseduje veliko znanje iz oblasti spiritizma. Prilikom seansi, iz njegove violine, dok je svirao, izlazila su mala svetleća bića; a prilikom njihovog emaniranja čula bi se muzika koja je izazivala depresivne nastupe kod slušalaca i retko ko bi uspeo da uoči, na kraju seanse, Lanceov nestanak. Posle jedne takve seanse nije se udaljio. Tom prilikom viđen je u dugom razgovoru s Margaretom Lun. (To žensko ime ništa mi ne kazuje, ko bi to mogao biti?)

Saznao sam (možda je to najbitnije) da se Lance bavi runskom magijom s ciljem da stvori novu sliku budućnosti!? Nevidljivo Udruženje arijevaca zadužilo ga je da temeljno pretrese njihov program; u istom zahtevu stoji želja Udruženja da Lance taj program naslovi: "Nova Brandenburška kapija".

Lance je, prema mišljenju mojih dostavljača, peti čovek koji bi znao sa sigurnošću da mi sve ispriča o događaju iz Hombaša. Počela je deveta godina mog traganja za bratovljevom sudbinom i ja sam već umoran.^[10]

***

U stvari, šta ja znam o tom događaju s Knesom u Hombašu pre devet godina? Auzburške novine, iz 1832, donele su kratku vest o pokušaju atentata na poslanika slobodnog grada Frankfurta Martina Krouzea: "Ovih dana, u Hombašu, na republikansko demokratskom zboru došlo je do neuspelog atentata. Izvršilac je bio s nekim u dosluhu, najverovatnije s pruskim monarhističkim krugovima", tvrdio je novinski izveštač. "Atentator nije proverio revolver iz koga je trebalo da puca, jer je oružje bilo bez municije. Oružana pratnja sedamdesetogodišnjeg poslanika bacila se na mladog atentatora, za koga se već saznalo da je učestvovao u nekoliko tajnih menzura^[11] koje je organizovala Hamburška studentska korporacija. Istraga je u toku."

To je bila moja velika greška, morao sam tada biti u Hombašu pored brata. Posle julske revolucije u državama Nemačke bilo je sve rovito - Knesova ćelija je provaljena. Preživeli iz njegove ćelije osudili su izdajnike na smrt. Nad jednim od njih Knes je trebalo da izvrši presudu u Hombašu. Ali, oni su bili brži, najverovatnije da su imali doušnika u redovima oko Knesa. Ili je neka druga sila učestvovala u njegovoj likvidaciji? Sve do danas niko ne zna ništa pouzdano da mi kaže, a ja predosećam: poturen je, nekome je smetao. Možda zato što je moj brat? Ili zato što je nešto znao, ako je Knes bilo šta znao?

Štutgart je u martu hladan. Danas se pojavilo nešto stidljivog sunca, ali se sitan sneg lepi za kožu i duva slab, ali oštar vetar. Po dolasku u Štutgart, iznajmio sam manji stan u četvrti Herstvat. U Fridrih štrase preselio sam se pre nekoliko dana. Moram biti u blizini hotela "G. Brajtmajer" odavde, iz moje sobe mogu da kontrolišem ulaz u hotel. Ceo Štutgart je u dolini; u planinskom kotlu, s lepim letnjikovcima podignutim po obroncima okolnog pobrđa. Preko zime obližnje jezero Berenze pusto je. Njegova siva okolina ispunjena je maglom, a snažni naleti vetra savijaju grane lipa, dok jata kričećih vrana pustošno vijaju ispod surog neba.

Ne znam zašto, ali u meni je raslo predosećanje da ću ga baš tu, jednog od ovih zimskih popodneva, zateći u šetnji kraj jezera. To predosećanje, malo-pomalo, prerastalo je u viziju: pojavljivao se onakav kakvog su mi ga i opisali - bled, visok i koščat, s magičnom violinskom kutijom pod rukom, u crnoj pelerini koja vitla oko njega na vetru. Međutim, dalje tokom te vizije sve se raspadalo i nestajalo: pa nije Lance govorio mi je unutrašnji glas, provincijski nastavnik muzike koji bi na moje "dobar dan" skinuo šešir pokazujući svoju kosu boje slame! Pa bi mi dalje, tokom razgovora, lepo i potanko pričao sve o bratu! Do đavola, u kakvoj sam samo zabludi! Pa ja želim da stupim u vezu s Lanceom, u odsustvu trećeg proverenog lica pa to je isto kao stupiti u vezu s paklom! Ja i on sami na obali jezera - on bi sigurno pucao na mene! Imao sam đavolski utisak da je on preko kanala, sigurno obavešten da ga čekam u Štutgartu. Ko zna koliko bi Lance žrtvovao kada bi mi otkrio istinu o bratu? Možda su hapšenje i smrt Knesa bili nužni ili slučajni? Ako je tako to bi značilo da je Hombaš samo tragična epizoda u našoj borbi: zašto ja nisam upoznat sa svim detaljima?

Jutros sam se probudio sav u znoju: budi me zvuk obarača na revolveru, igla u cevi udara u prazno - u oružju nema municije! Koliko ću ostati ovde ne zavisi toliko od Lancea koliko od odgovora velikog centra u Minhenu - predložio sam im osnivanje Južne dijeceze, u prvo vreme kao ogranak Srebrne Vodolije. Za sada sam u berlinskom ogranku - tu se osećam najsigurnije. Javljeno mi je: Marta G. se nudi da iznajmi vilu na svoje ime za novoformiranu grupu "J. D." pri Frajburgu. Da li da pristanem na varijantu s Martom G.?

Negde tokom juna, prošle godine, u Berlinu Lejdel je okružen tišinom zidova tamošnjeg ogranka Srebrne Vodolije; sklopio je korice biltena tog ogranka i otvorio svoj dnevnik, zapisavši u njega:

"Od Knesa ni traga. Osećam, još neko postoji u svemu ovome samo mu ja ne znam ime." Tih dana odbija bilo kakav privatan razgovor. Očekuje Martu G. Rešio je da prihvati njenu ponudu ali, kada se pojavila pred njim, osetio je gađenje. Zajapurena i debela trapavo se kretala po sobi. Bila je nečim zaplašena. Godinama je trajao taj njen strah, a to je kod njega izazivalo krajnju odbojnost. Naglo je prekidala, u pola rečenice, svoje ubrzano, promuklo pričanje, osluškujući izbuljenih zenica, potom bi nastavila istim isprekidanim glasom. Slušajući je, Saksonac se seti: Pred njegovim očima zabelela se Martina ogromna gola zadnjica, on ju je držao u krugu nagih članova Vodolije, između talismana za vreme obreda. I on okrete glavu samo da je ne gleda više, ali glas Marte G. bio je prisutan kao zla kob, i on bi prinuđen da je sluša šta govori:

- Lejd, neko je iz centrale poslao kod nas užasnog ćelavog čoveka, s bičem, da preispita sve oglede seksualne magije koje smo spremili u okviru prve etape Dijeceze. Tražio je od nas da te napustimo i da ceo budući rad Dijeceze izmenimo. Predao mi je poruku sa zahtevom da ti je uručim. Lejd, zar sedište Južne dijeceze mora da bude u Frajburgu, gde je i Srebrna Vodolija? Promenimo Dijecezino mesto - promuca žena poslednje reči, spustivši ispred njega na sto poruku.

- Napolje!- izdera se Arnold Lejdel, tresnuvši pesnicom o sto. Žena brzo napusti prostoriju. On uze da prelistava poruku - bio je to poziv na brzu kapitualciju bez okolišenja. On ga snažno odgurnu od sebe, s gađenjem, duboko uzdahnuvši. Kraće vreme sedeo je potpuno ukočen; činilo mu se da ne zna šta treba uraditi a da se ne pogreši pri sledećem, sudbinskom koraku. Možda je ovo opomena, razmišljao je, da se odrekne traganja oko događaja u Hombašu?

Berlin, 30. april 1841. godine

Danas je stigla poruka: Centrala je zatražila od mene da se rad Južne dijeceze izmeni! Zašto? Nisam dobio objašnjenje. Traže da osnovni pravac u radu bude pustošenje Celine. Kakva je to Celina? Do sad se naš rad uklapao u veliko delo koje je radilo na raspadu hrišćanskog morala. Značenje ovog zahteva Minhenskog centra ne razumem. U Srebrnoj Vodoliji vlada strah - okružen sam gomilom miševa. Postoji mogućnost da prvi podrivač Južne dijeceze bude neko od ovih ogavnih miševa iz Srebrne Vodolije! Pada mi na pamet da im namestim policijsku provalu - ali, zakasnio sam: svi bi znali da je to moje delo!

Nekoliko dana kasnije, takođe u Berlinu, Saksonac beleži nove podatke u svom dnevniku: O smrti K. V. Rajs.

Bolest je nikla na stidnoj usni i za nekoliko nedelja dostigla je veličinu orahovog ploda. Venerični eliksiri, koje je nesrećnica dobijala od Huga-Huga, sigurno su bili zaraženi. U toku bolničke nege, jedne noći, zatečen je njen ljubavnik Hugo-Hugo u trenutku kad joj je doturao hranu i te sumnjive medikamente. Kako je K. V. Rajs odbijala bolničku hranu, tvrdeći da sve dobija od svoje bolesti, vlasti su podigle optužnicu protiv zatečenog Huga-Huga, ali se ovome gubi svaki trag. Ubrzo, nesrećnica umire u groznim mukama - a kod nje zatiču Hugovo pismo starijeg datuma u kome on tvrdi nekoliko stvari: "Svaku bolest koju ne može da izleči - medicina ne bi trebalo da proglašava bolešću ako želi da stekne još veći autoritet!" pisao je lažni tibingenški doktor prava, bacajući svu ljagu na Lejdela, jer je tvrdio da su eliksiri njegovi.

Posle ovog skandala oko smrti K. V. Rajs., ceo sistem unutar Frajburga ostao je netaknut zahvaljujući Osipu G. Istraga se zadovoljila njegovim autoritetom bankara. Porodična vila Marte i Osipa G. (vodila se na njihovo ime) nije pretresana. Tako je početak rada Južne dijeceze ostao neotkriven.

Berlin, 5. jun 1841. godine

Dočuo sam novosti iz bečkog hermetičkog podzemlja. Pokušavaju da me uvere Frank Ritman i Hugo-Hugo u sukobu, da je Veritas, kao vrhovno telo, posrednik u izmirenju. Do đavola zašto to rade!? Kad ja znam da to nije istina!

Berlin, 10. jul 1841. godine

Za mene bi bilo najbolje da se uklonim, izvesno vreme, kod Hermana u Najse. Osećanje koje me drži čvrsto, kao gvožđe divljač, nikada me nije prevarilo: žele da me likvidiraju, ali još uvek nemaju za to apsolutnu podršku u Centru! Interesantno, na mojoj likvidaciji rade ubrzano posle mog povratka iz Štutgarta. Srebrna Vodolija se osipa pošto je finansijski srube, biće žrtvovana: zadesiće je provala po vertikali, počev od njenog vrha. Nešto slično se dogodilo, svojevremeno, sa F. I. Amsterdamom. Moram što pre požuriti svoje veze u Centru oko rada J. dijeceze, makar ona bila, u prvo vreme, i ogranak Vodolije. Frajburg bi ostao kao sedište nove organizacije. Koliko večeras otputovaću. Reći ću, svakom ko se ovde zatekne kad krenem, da putujem za Beč, a otputovaću za Najse!

Arnold Lejdel zaklopi dnevnik. Ćutao je šaka sklopljenih pod bradom i zurio u zid. Misao da vreme protiče podigla ga je na noge.

U kožnu torbu valjkastog oblika stavio je dnevnik, a iz nje izvadio kožnu futrolu s revolverom. Izvuče drajsi iz futrole obmotane štofanom naramenicom; potom zape šip i uveri se da je olovno zrno, veličine palca, još uvek u cevi. Kad ga nađem, razmišljao je stežući zube, prići ću tom bledom nordijskom akrepu, prineću mu cev na pedalj od mozga i opaliti, pa neka mu jedan od njegovih deset jednakih prstiju pomogne da ustane. Osećam, taj štutgartski violinist sve zna u vezi s Knesom. Pasji okot, krajnje je vreme da se to s Knesom okonča! Ti skotovi treba dokraja da upoznaju Arnolda Lejdela! razmišljao je Saksonac, pakujući stvari za put o kome niko nije znao.

Najse, letnjikovac na reci Najse, Glac, Silberberg: u periodu od 15. jula 1841. do 27. aprila 1842.

Arnold Lejdel provodi to vreme u društvu Hermana fon Jakzerlinka, na jugoistoku Šlezije. Izgleda da je rasterećen mnogih problema jer ne vodi dnevnik u grču. U tom periodu svog opuštanja od Hermana saznaje za mnoge događaje i na kraju, nenadno, prisustvuje krvavom događaju u Konštatu.^[12]

Hermana je zatekao u njegovom letnjikovcu izvan Najsea. Herman fon Jakzerlink bio je jedan od poslednjih muških članova plemićke porodice iz južne Šlezije. Bio je to košćat, plav čovek, s dvema dubokim borama po sredini lica i nije imao više od četrdesetak godina. Bili su prijatelji preko petnaest godina, još iz onih godina provedenih po vrelim minhenskim pivnicama, u kockanju, s lakim ženama i prvim studentskim menzurama. Ispalo je kao da ga je Herman uveo u taj svet - Lejdel je, preko njega, upoznao starog hermetistu Johana Cibulskog. Kada je posle smrti roditelja cela briga o imanju pala na Hermana, on je napustio bavljenje hermetizmom i studije politehnike u Berlinu. Znao je često da se obrati svome prijatelju iz mladosti: "Lejd, ostavio sam ti đavolsku stvar u amanet". Ta nerazoriva sigurnost u Hermanovo prijateljstvo davala je Arnoldu sigurnost rođenog doma, i on se uvek vraćao u Najse kao u svoj dom. Sa svoje strane, Saksonac je sve činio kako bi Hermanov dom držao po strani od svake vrste podlosti i intriga koje bi bacile ljagu na njegov ugled; znao je da ceni svoje poslednje utočište za umorno telo i napaćenu dušu. Posle Knesove pogibije u Hombašu Herman mu je zamenio brata. Herman je to osećao, jednom prilikom je spomenuo: "Lejd, boli me. Mogao sam tada biti pored Knesa u tom prokletom Hombašu, kad već tebe nije bilo. Knes je vodio život kakvom smo ga mi učili." Šlezijski plemić ulagao je sva moguća sredstva u poduhvate svog prijatelja iz Saksonije i u tim nastojanjima bio je vrlo uporan.

***

Iz svega onoga što je čuo o poslednjim događajima vezanim za berlinski ogranak Hermana je, u razgovoru s Lejdelom, najviše čudilo što Marta G. nije dala Arnoldu detaljnije podatke i zašto je mnoge činjenice (za Hermana su one bile bitne) prećutala. Herman je već znao: taj strašni ćelavac, s bičem, zvao se pan Laslo Grigicki. Prilikom jedne seanse pan Grigicki posmatrao je seksualni objekt tako da je ovaj doživljavao nekoliko uzastopnih vrhunaca zadovoljstva i pune strasti. Stepen uživanja kod objekta bio je toliko jak da je žena vrišteći kidala haljinu sa sebe; ostavši potpuno naga, molila je pana da prestane. Žena s kojom je pan Laslo izveo taj ogled bila je Marta G.!

Sledeći Hermanov podatak odnosio se na priču o jednom salonu u Glacu. Taj salon podgrejavao je jeftinu sklonost ka neobičnim pričama o vilinskim bićima nemačkih romantičara. Salon je te večeri imao za gosta Martu G. i zagonetnog pruskog oficira u poodmaklom godinama, čija je uniforma bila iskićena ordenjem, koji je