Књижевна заједница Новог Сада 1990.

Књига Мртвих (глава CLXXV, део надгробног папируса: Рађање у Дан)

Прво поглавље
Даблински Случај I

1.

Био је хладан, кишни дан, испуњен маглом и хучањем ветра двадесети октобар 1850. у Даблину.

Негде око поднева добих позив да у пратњи изађем на терен до старог напуштеног бродоградилишта у Улици Фукс. Ретко сам излазио на место увиђаја - и при овом изласку као да сам унапред све предвидео. Зналац сам арамејског и оријенталног; радим при полицијској проспектури у Даблину. И, као што већ записах, знао сам, а да још ништа нисам видео: цео случај је био безнадежно изгубљен чим мене позивају. Полиција не може да погреши, већ само да одложи решење - увек се нађе неки Рицман који ће дане туцати приводећи нерешиво крају; тако да том Рицману, све у свему, остаје идиотски оптимизам.

У целој тој мрачној четврти, где се налазила улица Фукс, није било ни пет настањених кућа. Цео простор беше убележен у катастру Даблина знаком рушења. Из оближњег напуштеног бродоградилишта узлетале су птице кричећи и нестајући у мутним небесима. У магли се назирао остатак бродске дизалице као костур праисторијског рептила. Предео се ту, рекоше ми, одувек пушио - било је тешко утврдити да ли је то дим из неког невидљивог димњака или магла.

Три леша пронађена су у руини од куће која је носила број 10. Инспектор је нагињао чај из лименке, с изразом на лицу као да ће сваког тренутка пући. Знајући га добро, схватих да је био оптерећен сутрашњим рагби-мечом између "Даблинских лавова" и "Зелених" с Темзе. Комисија је радила проклето споро; с измаком дана постајало је све хладније и у ваздуху се осећао снег. У тренутку када сам стигао инспектору је поднет рапорт: сва три смртна исхода установљена су по достави која је била тачна - једино није могао да се утврди идентитет достављача?

Два леша, која су пацови просто разбуцали, пронађена су у подруму, док је трећи, такође у распадању, откривен у поткровљу исте кућерине. Леш из поткровља задавао је највише главобоље: затечен је у лежећем положају на бедном лежају застртом крпама, поред неразумљивих књига. Поред тог леша, у поткровљу су нађени следећи предмети: један зарђали и поцрнели бријач с траговима скореле људске крви, нешто већи комад стакла причвршћен за средишњи стуб поткровља, комад даске пробијене ексером на коме су уочени трагови скореле људске крви, револвер марке драјси, плински решо с чајником, остаци сагорелих свећа, лампа на гас и нешто бедног, улубљеног лименог посуда. На унутрашњости врата, о клину, висиле су кожне рукавице за бокс од шест унци, пуне споља металних нитни. У гомили загонетних књига нађен је дневник с лажним документима (који су, највероватније, припадали особи из поткровља); затим тапија и уговор на целу кућу; оба документа била су умрљана људском крвљу. (Да ли је, питао сам се, приликом преузимања тапије још неко убијен?)

С ваљаним разлогом - сумњало се у троструко убиство; изузев што је у првом случају, око она два леша у подруму, ствар била једноставна: у једном лешу из подрума нађено је оловно зрно величине људског палца, испаљено из драјсија; док је на другом лешу чеона кост била пробијена ексером дужине педља - удар је био тако жесток да је рупа на челу зјапила. Даска с ексером и револвер (скраћени модел пруске пушке из 1841, масивне храстове дршке оковане челиком) недвосмислено су говорили ко је убица и под којим околностима је извршио злочин. Човек из поткровља послужио се, својевремено, страшним комадом даске; мора да није имао времена да два пута узастопно пуца из драјсија.

Но, зато је леш човека из поткровља био права ђаволска замка за истрагу! Ко је, под каквим околностима и када је усмрћен човек из поткровља? Наиме, негде на половини те кућерине, испод поткровља, завојито дрвено степениште беше разваљено и његова горња половина уздигнута помоћу чекрка који се намотавао испред врата собице на поткровљу. Све је то личило на чудовишни висећи мост унутар проклетог старог замка, свог у рушевинама. Два уска прозора под кровом беху закована даскама с унутрашње стране; исто тако, с унутрашње стране беху закована и врата тог собичка у поткровљу!? На полураспаднутом лешу могли су се уочити резови бријача, били су прст дубоки, направљени притиском испод потиљачног дела лобање. Осим тога, на потиљачном делу врата, такође на два места, жиле су биле пресечене све до вратних пршљенова. Први утисак беше да је жртва нападнута с леђа у тренутку сна или крајње неопрезности? (Можда је још неко био у поткровљу поред жртве, само како је, изашавши, заковао врата изнутра?) Очигледан је био покушај да се злочин прикаже као самоубиство. Али, самоубиство се никада не извршава на тај начин, који је тешко изводљив, нити би, у том случају, тело у смрти заузимало положај какав је имао леш из поткровља; нити би трагови и величина резова направљених бријачем били такви и таквог облика. Опис оваквог самоубиства не постоји у полицијским аналима Ирске; барем онолико колико сам ја с тим био упознат. С друге стране, стајале су необориве чињенице које су говориле у прилог самоубиству човека из поткровља: достављач је тачно обавестио шта се налазило иза закованих врата изнад степеништа уздигнутог помоћу чекрка (полиција је преко ватрогасних лестви ушла у поткровље и спустила степенице), а шта у подруму куће у Улици Фукс број 10! Тако да, још за време увиђаја, цео случај поста нерешив. Ја добих све те заумне књиге и дневник усмрћеног. Чим бацих први поглед на исписану заоставштину, затражили су од мене да кажем шта је то. Мој одговор изазвао је свеопште олакшање. Те глупости ионако не постоје, одговорили су ми, ништа ту није важно. Леш у поткровљу је последица самоубиства, одмахнули су рукама и тиме је њихов део посла завршен.

Кроз неколико недеља, пошто ове књиге и дневник преведем (кад је време било у питању, какав идиотски оптимизам да ћу успети да ово брзо разрешим!) Требало је да поднесем стручни извештај Главном одељењу за крвне деликте при Даблинској државној полицији. Ето, то је све о мом првом сусрету с овим случајем из кућерине у Улици Фукс.

Е. Ф. Рицман, 20. октобар 1850. године, у Даблину

2.

Одмах, још прве ноћи, при пажљивијем прелиставању заоставштине, запазих да ћу имати посла око тумачења живота и смрти једног магокабалисте. Звао се Арнолд Лејдел. Колико се могло сазнати из његовог дневника, беше родом из немачке краљевине Саксоније. Дневник му је био насловљен: ОБРНУТА ЦРКВА и био је исписан на коптском језику. Најзанимљивији делови налазили су се на крају дневника. Читајући их могао сам назрети околности под којима је Саксонац изгубио живот.

Судећи по исписаном, Саксонац је основао херметичку групу Сребрна Водолија која се бавила сексуалном магијом кроз ритуале сатурналија. У Фрајбургу је та тајна сексогамијска организација имала своје истурено језгро, њен још скривенији тајни центар, који је деловао уједној забаченој вили на периферији Фрајбурга, назван Јужна дијецеза. Вежбе с ослобођеном сексуалном енергијом, путем љубави по слободној вољи, требало је једнога дана да изађе међу европске народе. А. Лејдел (надгледник вежби) називао је то изласком међу масе, сексуалном револуцијом кроз стотину година. Признајем да мојој маленкости, осим политичких револуција, крвавих побуна и преврата, ништа друго није познато; а ова ће (како видим код Саксонца) провалити у будућност Европе.

Његов дневник испуњен је директним сексуалним огледима. Убележени су под насловом: Огањ Јесода. Искуство о таквим стварима провлачи се, ту и тамо, кроз читав дневник - и ја ћу покушати, што је могуће верније, да га преведем. Овде ми падају на памет речи старог инспектора О'Брајена: "И када није реч о шпијунлуку, човек обавезно мора да има посла с енглеским говнаријама. Сада је то, мој Едуарде, вештичарство." Ма колико да сам убеђивао О'Брајена како је овде само реч о једном Саксонцу, остајао је упорно при своме: "У сваком случају", рекао је, "у питању је протестантска измишљотина."

У једном тренутку свог живота, Саксонац храбро одбија да извесним минхенским снагама испоручи искуства свога рада. Одмах му укидају приходе. Он решава да призове магијску силу (то само може бити један од видова ђавола, који се тако исказује свету твари) која ће му обезбедити новац и моћ, а да он буде у крајњем обредном усамљеништву.

Видех, красно је место изабрао: Даблин, Улицу Фукс - има ли страшнијег и црњег места!? Четврт у којој је Улица Фукс налазила се на крајњем северу града. Већ десетак година није насељавана, била је систематски напуштана; бедне групе радника исељавале су се из ње паробродима чији правци пловидби беху усмерени ка обалама других континената. Та кућа у Улици Фукс, увек обавијена маглом, давала је издашну прилику човеку из Саксоније, који се скривао под лажним именом Стефан О'Нилс, да се бави својим пакленим наумом и, како су ствари у његовом дневнику стајале, својом последњом шансом због које је и дошао у Ирску.

У последњим редовима дневника Саксонац помиње црномагијски ред Грала - признајући да је с њим у сукобу. То признање (колико је веровати мом знању о тим вражјим пословима) дошло је као последица околности које су говориле о борби између њих до истребљења. Мада се, исто тако, с лакоћом могао извући закључак да теургија, кад тад, подлеже у борби с црном магијом која користи људску и животињску крв у својим обредима посвећења, као најјаче оружје у везивању пакла и земље. Међутим, било је очигледно, оптужба против Грала није била докраја јасна јер је Лејдел сумњао у још неке теозофске центре немачких држава.

У сваком случају, истина је да Арнолд Лејдел, иако беломагијац, није презао од коришћења људске крви у обредима, па чак и сопствене! Све је то лепо описао у свом дневнику. Имао је чудесну особину да износи истину о свом животу: признао је, на једној од страница дневника, да је убио власника ове куће и како је дошло до тога. Без икаквог прикривања исписао је своје двоструко убиство у самоодбрани. Остао је исписан његов живот, сличан чудовишном сну, проведен по градовима широм Немачке; испуњен сталним потуцањем и бекствима испред немачких полиција, грађанских лицемера, њихових закона и морала, све у призивању демона добра (како их је и он називао), тако све до Ирске.

И на крају (онако како сам ја схватио његов живот) испало је да су Арнолда Лејдела убиле мрачне силе: преклао га је бријачем, с леђа, џелат који као да је летео кроз ваздух, пролазио кроз закована врата и прозоре, прелазио преко оног чудовишног висећег моста не спуштајући га!? Или је Лејдел, ипак, то са собом учинио у сну; али онда, питам се, како је изгледао тај сан? Напомињем: гомила затечених књига припада херметичкој литератури, а да набрајам наслове и њихове ауторе не би ничему водило, нити би иста говорило о њиховим садржајима јер њихова снага лежи, чини ми се, у телесној и психолошкој примени онога ко их користи. Ипак, ту литературу сам изложио, на неки начин, дајући своје виђење живота и смрти магуса Арнолда Лејдела. Додајем на крају своје белешке поводом Даблинског случаја. И - ја у свему овоме не постојим. Постоје само: дневник, жртва и околности на које је наишла истрага у Улици Фукс. Дао сам своје виђење смрти човека из краљевине Саксонске, по имену, за које мислим да је право, Арнолд Лејдел. То виђење сам дао - јер се то од мене по дужности тражило. Уосталом, моје мишљење не мора бити уважено.

Едуард Филдбинг Рицман, доктор оријенталистике, почетком новембра 1850. године. у Даблину

3.

Смрт магуса Арнолда Лејдела

(први део повести)^[1]

Уочивши своје непријатеље, Арнолд Лејдел се повукао и из уског круга Јужне дијецезе, а тиме сасвим и заувек од Сребрне Водолије, херметичке групе коју је својевремено основао. За многе је био изгубљен. У ствари, нико није знао лачно у ком је правцу нестао, нити шта се стварно догодило с њим. У херметичком подземљу Немачке колале су свакојаке гласине о Лејделу и његовој судбини. И, као што то увек бива, само се јача страна оглашавала својим присуством објављена је вест о томе како је А. Лејдел, под магијским именом Краљевски Лук, после нервног слома спалио Дијецезу, убивши при том једног њеног чувара. По хватању, А. Л. је пребачен у лудницу Спандауа и то у пратњи непроверених илумината. После те вести престало је свако помињање А. Лејдела. Но, за оно мало његових пријатеља, то је био кобан знак да га силе из Етерне коју води, претпостављало се - Франк Ритман бесомучно гоне по Европи.

Сукоб с Мистиком Етерном настао је (тако је забележио у свом дневнику, пред само напуштање Фрајбурга, у пролеће 1850) око резултата до кога је дошао радећи на сексуалној магији. Захтевали су од њега да им то преда, без права на даље мешање у следећим поступцима око еликсира Венере. Тиме је сукоб између њих достигао врхунац - Лејдел је морао да се повуче у илегалност. До тада је Саксонац у врховима Етерне још имао своја два човека од ауторитета, али они нису могли више да му гарантују безбедност од полицијских провала. Још раније је Лејдел оптуживао Етерну, по кулоарима, за смрт свога брата Кнеса који је обешен после неуспелог атентата у Хомбашу 1832. Револвер који је пре тога Кнес добио, преко канала из тајног центра, био је неисправан. И не само то запрека у њиховим односима била је и Франкова безрезервна подршка другом човеку из самих врхова Етерне: том Хугу - Хугу, који је полагао пуно право на велику и разнолику библиотеку херметичке литературе из свих области езотерије. Затражити праву литературу од Хуга, увек је значило добити браву без кључева. Та дебела свиња, Хуго-Хуго, дупедавац и самозвани магистар наука, без иједне власи на лобањи - стоји записано у Саксончевом дневнику.

Сукоб између њих достигао је свој врхунац на великом скупу немачких и аустријских херметиста (Т. М. К. W.) у Луцерну, септембра 1839. Лејдел је том приликом изјавио да је издвајањем бољих људи, у оквиру Јужне дијецезе, желео да се огради од тога да Сребрна Водолија буде гомила камења у рукама минхенских политиканата који се баве берзанским смутњама, плановима за колонијална отимања, превратима разних боја и застава, као и политичким играма у кројењу граница широм Европе. На истом скупу Лејдел је понудио нови програм обнављања мистерија, крајњу тајност у раду на мистици, гнози и кабали. Његов наступ беше поздрављен. По његовом повратку у Минхен, после само осам недеља одсуства, Сребрна Водолија, беше пуна хохштаплера, педераста и нимфоманки. Библиотека у Јужној дијецези била је проваљена и, само захваљујући његовом инстинкту, остале су књиге које је он правовремено пренео код свог пријатеља у Најсе. Новчана помоћ беше скоро укинута; цурила је једино за издржавање листа који је морао да носи нов назив: "Смрт Рибе". Лејдел се побунио против такве уцене, тврдећи како ће и последњи језуитски жандарм из наслова листа видети све о његовом садржају. Сем тога, у наслову листа морало је стајати да је Јужна дијецеза издавач. Лејдел је овакву материјалну помоћ, уз диктирање услова, одбио и тиме довео себе у опасност да га Минхен екскомуницира. Први знаци неумитног обрачуна с њим одмах су избили на видело. Један полујавни, розенкрајцерски лист, "Еквинокцијум", који се бавио спољним проблемима главне централе, објавио је негде на првим листовима малу и уоквирену вест: "Арнолд Лејдел, познат као Краљевски Лук, разбијач С. Водолије и оснивач Јужне дијацезе откривен је као језуитски доушник и сарадник пруске тајне полиције. Исти је позван на одговорност." Било је то потпуно, јавно проказивање једног човека који је, као дивљач, истеран на чистину и свако је могао да крене у одстрел на њега.

Али, цео случај око Лејдела имао је и другу страну: нико од његових противника није тачно знао каквим моћима он располаже? Атмосфера око херметизма била је испуњена необичним причама о инструкцијама, путем астрала, које шаљу тибетански гуруи невидљивим шефовима Европе који су се уздигли на лествици Знања.

Што се тиче самог Лејдела, скривао је многе ствари и од самог себе; оно што се називало последњом тачком у освајању Знања нигде није бележио из предострожности услед честих провала - остављао је мало трагова о свом раду. Ипак, многи су знали да је у познавању магијског вртлога отишао најдаље. Он лично осећао је да долази час кад треба да пробуди и помеша снаге два сефирота: темељ Јесода и Тифарет, сефирот који обнавља природне снаге, даје моћ и богатство сваке врсте. Тифарет је, између осталог, централни део Дрвета живота и за његово покретање потребна је огромна енергија свих видова човекових. Јесод је у темељу Дрвета, код човека међу препонама, и значи огроман резервоар сексуалне енергије која се хиљадама година, кроз људски род, таложила, али и зрачила и просипала (изузев у посвећеним мистеријама) кроз простор и време преко људског семена. У раду на спајању ових сефирота Арнолд Лејдел је видео своју шансу за успех.

После оне новинске вести у "Еквинокцијуму" Саксонац одлучује да, с пролећа 1850, тајно напусти Фрајбург. Присваја последњи новац из касе Дијецезе, знајући добро да ће то бити пријављено властима као пљачка трговачког седишта "Велики Фрајбург", под чијом фирмом су водене тајне финансије Дијецезе. Путује искључиво ноћу, док је преко дана у коначиштима где се затекне. На путу се не раздваја од оружја. Као крајњи циљ сваког путовања изабрао је Ирску. Даблин, где ће се склонити - и покушати да помоћу магијских обреда оствари свој план. Касније ће се јавити провереним пријатељима - пошто дође до резултата. (У ОБРНУТОЈ ЦРКВИ нису убележена имена његових пријатеља^[2], разуме се, из крајњег опреза. Ваљало би претпоставити да је А. Л. стигао у Даблин најкасније почетком априла 1850. године.

***

Кућерина у којој је боравио налазила се у једној од најбеднијих лучких четврти Даблина. Улица Фукс једним својим делом излазила је на сами док напуштеног бродоградилишта. То уклето место понудио му је сумњив тип изобличен алкохолом - још у оним ноћима када се Лејдел потуцао Даблином тражећи најпогоднији смештај. Плативши му виски, Арнолд се хладно препусти пијаном мумлању и ценкању. Чим је угледао кућу, схватио је да не постоји боље место за оно чиме се бавио. Пијанац га је убеђивао како је руина његова, нудећи му је у бесцење. Лејдел му пружи новац рекавши да је то износ за месечну кирију, да уопште нема намеру кућу да купи, и да га не узнемирава до идућег месеца, када ће му уручити следећи износ месечне унајмнине. На то пијанац промумла нешто и оде у ноћ - али се, већ следеће вечери, опет појави тражећи новац. Чим га је видео, Лејдел схвати да то може бити почетак судбоносне грешке; једноставно, сада мора убити власника ове кућерине како се његово присуство овде не би искомпликовало - јер пијанац следећи пут не би дошао сам, а Лејделова лажна документа, с којима се појавио у Ирској, не би издржала ни најмању проверу. После два ударца примљена у главу, несрећник је изгубио свест. Свег крвавог, Арнолд га је шутирао до првог канала из кога је заударала отпадна вода оближње челичане. Жртва је потонула безгласа, изнад њене главе појавише се клобуци пене - и то је било све. Падала је труњава, прохладна вечер, а с мора је дувао ветар засићен сољу. Улица Фукс беше пуста, у даљини се назирала чкиљава светлост лампи из зграда које су насељавали радници челичане. Капци на кући, одакле су он и жртва изашли малопре, шкрипаху на ветру. Он обриса крваве руке о панталоне и забаци косу уназад; потом уморно крену у кућу. Пред улазом спази на земљи жртвину прњу; дохвати је и стаде грозничаво да претреса џепове на том јадном остатку одела. Осетивши папир под прстима, извуче га и тромо се попе у поткровље. При чађавом стаклу гасне лампе стаде да чита. Беше то тапија куће са именима свих досадашњих власника. При њеном дну назре два избледела печата градске општине, из 1807, што га обрадова. Појача фитиљ лампе и с гомиле књига подиже мастионицу мутнога сјаја. Пером прецрта име последњег власника (било је четврто по реду) и испод уписа своје сигурним покретом шаке. Оклевао је, а онда записа како је бивши власник продао кућу Стефану О'Нилсу за седамдесет пет шилинга и да по продаји куће бивши власник напушта Даблин. Поново застаде у писању, перо се зањиха у слабом кругу светлости, он подиже поглед с окрвављене тапије и упери га у комад стакла што је висио о таванском стубу. Виде као креч бледо лице, усјактелих зеница; некаквог изобличеног странца који као да га посматра с дна мрачног и отвореног гроба. Уморан сам - помисли и наже се над уговор у коме је био и купац и продавац. Како би било добро када бих заједно с мојим људима, једнога дана, био једина страна која би се о свему питала, а да нам нико ништа не би смео да приговори; па чак и онда када бисмо убијали - помисли и насмеши се. Док је на његовим танким уснама титрао смешак, успе му да фалсификује потпис жртве испод лажне купопродаје; потом одложи перо и завали се леђима на кревет, осетивши како му део по део тела попушта пред плимом умора и сна.

Сутрадан, по кишном јутру, Арнолд изађе у већ свикнуту, уобичајену шетњу по пустој околини. Био је то суморан предео, сав изрован, испуњен лучким отпадом, гомилама угљене прашине помешане са шутом; све оно што усијано ждрело челичане није могло да сагори својом утробом, било је избачено ту, пушећи се и заударајући као сама смрт. Цео крај као да се налазио на крају света; магла се није дизала с тла скоро целе године, а када би се подигла у августу, замењивала би је несносна јара. Тог магловитог јутра Лејдел на корак од себе није видео ништа. Наступао је септембар и вода је сипила из небеса без престанка. Ветар је кроз густу маглу наносио прамење дима из челичане које је штипало очи. До њега допре отегнути писак сирене с пароброда који се огласи негде из магле; Арнолд напрегну вид не би ли угледао пароброд, али га је убрзо дим приморао да одустане од тога.

Био је нервозан - убијали су га дани у самоћи, а резултата још увек није било. Новца је бивало све мање. Једнодневне оброке свео је на чај с двопеком, а и да је имао више - јачу храну није смео да узима. Медитација и разрешење симбола најбоље се одвијају полугладног лела, у стању испошћеног организма. У том му нога запе о нешто тврдо. Он обори поглед и спази грумен креча. Сину му идеја: узевши грумен, застаде испред улаза. Изабравши глатку површину зида, стаде да исписује адресу: Улица Фукс, бр. 10, Даблин. Натпис је упркос прљаво сивој површини зида био читљив; а када се повуче корак-два уназад, све постаде, заједно с улицом, мутњикаво и нејасно, испуњено маглом. Шта може да се види на три корака у овој проклетој магли Даблина? помисли, ушавши у кућу.

Унутра прва два спрата беху испреграђивана натрулим даскама. Просторије су зјапиле празне, пуне отпадака и паучине, глуве као пећине; наместо живота који их је напустио, ноћу би у њима хучао ветар. Свуда по ходницима вукли су се остаци и прљавштина покућства породица бившег бродоградилишта. Нагло, као при блеску муње, Арнолд се нађе у гужви окружен прљавом, исцепаном децом; вукла су га за пешеве огртача тражећи који пени, помињала су глад. Пењао се навише, ка поткровљу, грубо гурајући децу од себе. У сусрет су му долазили, спуштајући се степеништем, људи накривљених качкета и пијаних задаха. Било је изгладнелих жена које су излетале из оних натрулих преграда вриштећи и кршећи прсте за пијаним мужевима; а неки од пијаних би се враћали у преграде и бацали жене на тло газећи их ногама. Поред свега тога пролазио је мирно; ништа га се није тицала та беда, ништа није осећао према њима. Ако је нешто осећао, онда је то био презир, у тренуцима и мржња према слабима и пијанима који су се пре одлучивали за гутљај смрдљивог вискија него за комад сапуна. Гледао их је истим очима као и дебеле богате свиње које се ваљају у својим каљужама од вила и летњиковаца, чија богатства да има, отпечатио би печат на дну мора где чаме његови пријатељи и нестрпљиви господари, с којима годинама успоставља додир и, служећи им, очекује заузврат да добије моћ. Треба се уздићи изнад овоземаљског смрада, изнад глупости брлога и летњиковаца, рога обиља које завршава у гузицама, размишљао је Лејдел, пењући се према поткровљу. Ljудско крдо је одувек било материјал за грађевину коју би ваљало подићи.

Но, већ у следећем тренутку стајао је испред улаза и посматрао оно што је исписао кречом. Редови избезумљених станара пролажаху крај њега као сенке мртвих, са сивим знацима на челима: улажаху бешумно на пароброд који је мукло пиштао укотвљен негде у магли.

Како је прилазио избору тог отегнутог писка, тако му се лагано у прамењу магле указао пароброд кога полако гута магла, потом чу крике невидљивих галебова над морем. Враћао се, бивао све ближи кућерини која је зјапила пуста; чуо је само бат сопствених корака, изгледало је да ту, осим њега, никада није ни било живог људског створа.

Седео је на кревету - био је запрепашћен открићем које му се изненада указало! Све живи, па и руина од ове куће. Оно чиме се бавио последњих година, избило је сада у овом усамљеништву, као да се нешто одвалило унутра у њему. Паде му на памет мисао да му је ово (потпуна материјализација прошлости) успело услед обележавања места на ком се налазио, посто је претходно пролио људску крв!? Место где стојиш важно је у пентаграму, помисли сав у грозници, да би избрисао простор и време, а границу сна и јаве помераш! Целу историју ове куће, до њеног најситнијег детаља, могу сазнати! Све до оног тренутка када је стављен први камен у њен темељ. Од тада па све до мене и овог тренутка у коме седим сам у овом поткровљу нагрну лавина мисли кроза њ. Тај кога сам призивао (визија свега тога) где је требало да дође? Дабоме, у Улицу Фукс, број десет. Морао сам раније обележити простор у коме се налазим, јер колико има оваквих кућерина широм Даблина које су настале истога дана у исти час! Увек постоје два места на којима се налази човек: стварно и привидно, размишљао је Арнолд, решен да цео редослед магијских операција измени. То проклето место на коме данас јеси, а сутра ниси. И, утом, свлада га свег исцрпљеног сан. Било је негде око поднева, и до тада никада у то време није спавао.

Сваку операцију (рад на материјализацији идеје) започињао би тако што би претходно спустио степениште, ушао у собичак поткровља и око себе направио круг од растопљеног црвеног воска; затим би прочитао три главна Еванђеља уназад, уназад би прочитао и главну Објаву Мухамеда о Кључевима раја, тек онда би поставио Ец Хајим.^[3] Тако је упорно радио Арнолд Лејдел, познат као мајстор над Краљевским луком; све ређе користећи степениште за изласке и све дуже остајући у загушљивом поткровљу, обвијен димом четири запаљене лојанице. Тај свој проклети арнолдовски висећи мост спустиће само у одређеним приликама, за оног Путника који треба да се појави из далеких, тамних и непознатих даљина.

Ускоро, избише прве слике испред његових очију. Једино, имале су некакву тајанствену нејасноћу. Размишљао је чему да припише ту нејасноћу из снова? Сваки тренутак би могао бити пресудан - и неумитно кобан. Треба визије сна да прикључи магијским операцијама. Једноставно, оно што се није мењало, из сна у сан, да извуче и прикључи целом обреду уз Ец Хајим. А то што се никако није мењало у сновима, изгледаше овако: посећивао га је удвојени лик мушкарца и жене, лица им беху мутна, мешале су се њихове црте и стапале међусобно. Удвојени лик је долазио одозго, у сну, као из висина, а на Арнолдовој јави, док је о томе свесно размишљао, био је то долазак из астрала. Био је запрепашћен овим открићем (после прве појаве сна), јер је живео у уверењу да је у стању сваки свој сан да контролише - да снове подели на пророчке (који су били најређи), значењске, физиолошке и снове у којима те други, на даљину, напада. После првих неколико ноћи ствар око тих снова постала је мучна. Кад је покушао да удвојене ликове раздвоји па да их раздвојене извуче из области сна у јаву, удвојени лик би се губио на оном најтежем нивоу - у тренуцима у којима је Лејдел био у сну и требало да буде свестан како сања. Или се неко крије, неко ко је врло опасан, иза удвојеног лика, познавајући начин мога рада, или ми се намећу два основна принципа, две снаге које покрећу видљиво?- размишљао је пробудивши се.

Лејдел убрзо реши да примени технику магијског вртлога, желећи да испита шта је то што иде према њему из астрала, у облику удвојеног лика, користећи сан. Све из снова (оно памтљиво) поставио је преко једног старог палестинског гримуара^[4] у комбинацију Ц'рор Хамором Аврама Сабба. Као прво, крајње јасно и под пуном концентрацијом визирао је удвојени лик из свог сна, а да би га у потпуности истражио, требало је све да подведе под сефирот Ход, под осму грану на Дрвету живота. Лејдел је то урадио рутински као стари мајстор, без грешке. Кренуо је с пажљивим припремама око своје ауре, па преко кабалистичког крста и Средњег стуба. У првим тренуцима, размишљајући пред почетак саме операције, препустио се емоцијама у којима су вребале наслаге онога што је могло да ремети ритам целе операције, разбијајући концентрацију, и цега се ваљало ослободити. Одједном, после толико година, присетио се старог мајстора Цибулског, Пољака који је у слободним часовима певушио дечје песмице о Пољској. "Постоји само Пољска", говорио је стари мајстор. "То је себично, крајње себично, јер кабалиста нема отаџбину, али ја морам." Цибулски је погинуо у једном несрећном случају, али у крајње сумњивим околностима.

Стари гримуар, који је Лејдел користио у темељу нове операције са сном, садржавао је нешто од искуства из књига Јицхака бен Лурије. (Или је то искуство из књига ишло обратним путем: од Палестине ка Сафаеду у Шпанији?) Сафаедска кабалистичка школа била је позната по тикунима, поправљањем мана и недостатака на божјим судовима који су поломљени после великог прогона Јевреја из Шпаније средином шеснаестог века. У списима бен Лурије пише да је услед ломљења тих судова дошло до цимцума или самоограничења Бога, после тога је наступила Швира или просипање божје мудрости из поломљених судова у облику двеста осамдесет и осам варница које су се разлетеле доле и горе, свуда кроз васељењу, дошавши тако и тамо, "с друге стране", у царство материје. После самоограничавања Бог се повлачи у још скривеније и дубље сфере, а на место тог празног простора појављује се нешто што није само Бог. Тај празан простор кабалисти означавају као Т'хиру - у њега, размишљао је Арнолд Лејдел, ваља ући преко Дрвета живота. Ко освоји тај простор - извукао је ту поуку Лејдел из првог поглавља књиге Ј'цира - схвата, према доњем свету материје, тајну закона по којем се управља горњим светом идеја. Међутим, све ово искуство раба Јицхака бен Лурије, из његовог списа Сулхан Арух, сроченог 1681, било је изложено до листа 31а, после чега је Лејделов гримуар постајао све слабије препознатљив у сафаедском извору. Истина, на неколико места у њему избија помен Адама Кадмона и двеста осамдесет и осам варница из поломљеног суда које су, помешане с крхотинама, отишле свуда по бесконачности, и све је негде (како је исписао Лурија) на другом месту. У својој другој половини, гримуар је, преко меркава, појма који означује свет праслике, излагао знање Александријске гнозе, преко које је тај магијски текст залазио у област вештичарства. Арнолд се зауставио, у свом искуству, код светлости из очију огромног космичког човека александријске Сколе, којег кабалисти назваше Адам Кадмон, поставивши, испред те светлости, свој магијски вртлог. И ту се заврши први део његове операције у истраживању сна који је измицао контроли.

Други ниво у тој операцији садржавао је: Ц'рор Хамор Аврама Сабба, дело печатано је у Венецији 1567 (Лејдел је због потпуног оживљавања замишљао лик Сабба, изговарајући полугласно сам чин поновног настајања књиге, све до њеног изласка из венецијанске штампарије - према оном магијском: све је живо, све има своју смрт и своје настајање!) - које је износило старо талмудско тумачење о светости човековог живота. Шта бива с човековим семеном избаченим из тела без додира са женом? Семе избачено у петак увече, уочи самог сабата, без жене, ствара демоне који се појављују на дан смрти истог човека, око извора који их је створио, тражећи право наслеђа с осталом законитом децом. Ти штетни демони, наг'е бне адам, који су потомци лошег човека, и искуство с њима користиће Арнолд при посвећењу сексогамијских инструмената. Радио је то према искуству из старих књига: тако је у Зохару^[5] систематизована легенда према којој Лилит, краљица демона, напада човека и тражи општење с њим без путеног додира да би избачено семе преузела и створила себи тело - а кад он (Онаније) умре, демони се роје око његове раке и вичу: "Ти си наш отац! Ти си наш отац! " Тако да онај човек који пре своје смрти није спознао спис Шааре Ора (Врата светла) дозвољава да му пропадају наследници по закону, јер је избацивао семе у празно и ноћу уочи сабата, а није ништа предузео да последице тога спречи. За Лејделов рад у области сексогамије однос према духовима "с друге стране" био је врло важан; такође и симболика из Шааре Ора, коју исписа Јосеф Гикатила.

Убрзо осети дрхтање у области плексус-солариса-појачавало се, а њему се чинило да ваздух постаје разређенији и да зато губи дах.

Пошто је извизирао вртлог који је био муњевит и јак, као сам закон космоса, нешто што зависи само од снаге воље човекове, далеко од сваког закона разума, где су све границе између сна и јаве избрисане, где може да се догоди све и ништа - Арнолд Лејдел се нађе на блиставој, љубичастој површини. То је могао бити, исто тако, страховито брз проток водене струје, као што је личило на покретљиви, љубичасти, пламени језик на коме је лежао Лејдел, где се све унаоколо губило услед страховите брзине којом је био ношен. Брзина је постајала све већа и већа, све силовитија од претходне - те Саксонац убрзо западе у нешто слично тунелу, некаквом дубоком усеку тамних страна, поред чијих зидова је пролазио муњевито у лежећем ставу. По том се тамне стране - зидови унаоколо стадоше пушити. Био је то густ љубичасти дим, боје као онај проток што га је носио, који стаде да се претвара у кругове. Ти љубичасти кругови беху у почетку танушни, прозирни као дим, али убрзо стадоше да се згушњавају и окрећу око Лејдела и његовог љубичастог протока на коме је лежао. То стање није трајало дуго, а он се нађе поред огромног црног зида. Све је нагло стало да протиче испод и око њега. Понад њега нису више ротирали љубичасти кругови, као да су се заледили, и он спази: изнад њега беше кристални свод љубичасте боје - Лејдел се налазио у љубичастом тунелу. У ушима му се јавио страшан притисак, беше толико јак као да се налазио под стакленим звоном на дну мора. Свака тежина, осећај предметности около, па и осећај сопственог тела, ишчезли су - једино беше у стању да види и чује наднаравним и натприродно изоштреним чулима; без емоција или било којих страсти, једино то: да види и чује!

Негде у висини Лејделовог носа на црном зиду стаде да пршти и да се окреће око своје осе мали ужарени врх наранџасте боје. Била је то снага и моћ Хода, осмог сефирота, окретао се брзо топећи све око себе на зиду. На крају се појави отвор, као кад се на равној површини даске избије чвор - и Саксонац примаче отвору своје око. Угледао је унутрашњи простор Дијецезе. У њему се одвијао ритуал.

Жена банкара из Регенсбурга, Осипа Г., Марта Г., лежала је гола на поду, у средини ритуалног круга. Зидови и под те просторије, све около беше у знаку Гебураха и сјактило је крваво црвеном бојом. Обред с Мартом је био у крви - касапили су јој тело док се копрцала у Мандали; радили су то магијским инструментима, танким и оштрим као бријачи. Крв је липтала из огромног жениног тела; била је тешка преко стотину килограма. Обрезивали су јој брадавице на дојкама и расецали вагину. Они около ње у Мандали имали су на себи ритуалну одећу боје пламена; скупљали су њену крв у пехаре и у њих убацивали своје пентакле - сви њихови магијски знаци беху крвави. Марта Г., с магијским именом Пердурабо, увијала се и грчила од болова - то њено магијско име Издржаћу није ништа значило, нити јој је помагало, а Лејдел је, кроз визију магијског вртлога, стекао утисак да су је црномагијци напунили дрогама. Њен огроман стомак био је обливен крвљу - тако је скончавао један од главних људи у Дијецези, којег је Арнолд оставио са задатком да што је могуће боље одржи, до његовог повратка, сексогамијску групу Јужна дијецеза.

Лејделову пажњу привукоше једна црна људска леђа. Незнанац се усправио усред чина посвећења и упутио негде ван просторије, у ходник. Њему, из вртлога, одмах је постало јасно да се све ово дешава у фрајбуршкој вили - провала је била очигледна. У рукама је незнанац држао некакав спис; по начину како га је држао, Саксонац схвати да је у питању објава тог реда. Соба у коју је ушла прилика тамних леђа бесе осветљена свећама - на поду су седели и лежали људи укочених удова и усјактелих зеница, с изразима на лицима сличним лудацима у трансу. Беху то људи Арнолда Лејдела, као заковани за страшно место на коме су затечени. Незнанац им се обрати речима (које Арнолд сасвим добро чу у својој кабалистичкој цеви):

- Ово је мистична кабала! Моја објава у којој леже сви симболи помоћу којих ћемо га наћи! Иза њега се појавила лепа жена, дугих ногу, у провидном, црном огртачу с црвеном крагном и црвеним тракама по рубовима; жена рече да се зове Контеса де Шулемберг. За оног који је напоменуо своју објаву Контеса рече да је њен собар. Иза њих, тако рећи између њихових ногу, изронио је кепец велике главе и пљоснатог жабљег лика:

- Ја сам учитељ јахања при Контесиној ергели. Ко од вас научи да јаше њене коње, тај ће летети за један дан на Сребрном ужету!

Гомила бившег Лејделовог људства тек после ових кепечевих речи стаде да се помера и да мрмља неразумљиве речи - потом све гласније и гласније, и све бешње, да би се у једном тренутку претворила у разуларену гомилу испуњену мржњом према бившем шефу групе. Неки стадоше да секу сопствене жиле на рукама и да пију крв која је врцала, урлајући при том како је просипање сопствене крви једини начин да се ослободе некадашњих заблуда у које их је бацио бивши вођа. Њих троје, ваљда потпуни господари изгубљених, немо су посматрали тај призор. Кепец стаде све јаче да се цери, док је лице собарево постајало све блеђе, без капи крви, с очима које су бубриле у дупљама. Контеса де Шулемберг приђе млађем плавом човеку, коме је крв липтала из вене. Лејдел, скривен својом визијом, схвати да је млади плави човек, сав ван себе, и крвав - Ханс фон Дитрих Магнус, његов одличан пријатељ, човек који се једва извукао испред уједињених полиција немачких држава после афере у Хомбашу, када је Кнес заглавио. Био је изгнаник из пруске ритерске породице, под очевом оптужбом да каља њено име јер је члан карбонарског огранка који делује на тлу краљевине Виртенберг; био је некадашњи припадник свете римокатоличке цркве, а сада заклети обраћеник и вероломник старог, иза себе је имао у два наврата раскид веридбе с даљом сестром по оцу из куће Магнус-Праусман. Некада доказани пријатељ Лејдела, сада га се највише одрицао, урлајући над сопственом крвљу.

Контеса му је пришла сасвим близу, захтевајући да подигне руку с пресеченом веном. Он ју је послушао цвилећи као пас, очигледно није био свестан шта чини. Задигла је свој провидни огртач и опкорачила његову руку. Бљеснула је нагота њеног тела све до стомака, на коме је грчевито стезала рубове огртача. Док је благо савијала тело појавили су се мали набори коже с унутрашње стране њених бутина. Била је лицем окренута према пратњи која ју је посматрала удивљено, док је она свршавала у топлоти крви, с бескрајном срећом у очима. Крв из Магнусове вене натапала је и влажила њену вагину коју је она ширила прстима; потом је стресла са себе огртач као некакав терет. На њеном белом крхком телу клатиле су се пуне и тешке груди, с брадавицама чији су врхови били напети и обли. Хтела је сву Магнусову крв за отвор својих великих и меснатих усана; стидне маље биле су јој натопљене људском крвљу, а усне вагине губиле су своју розикасту боју, чинило се као да је добила обилно крварење. Контесина пратња запева химну повратка крви која је истекла губитком невиности и налази се у венама свих мушкараца, док је Контеса, јечећи у страсти, трљала брадавице својих сиса на Магнусовој отвореној вени.

- За женину победу сутра! За власт Велике Девојке с бакљом над морима! -сиктала је Контеса, потом је зарила зубе у Магнусову отворену вену. На лицу Ханса фон Дитриха видела се крајња изнуреност - лагано је губио свест. Лепо лице Контесе де Шулемберг стаде да се изобличава: лизала је Магнусову руку језиком боје пламена, сисала је крв жутим зубима, режећи, закрвављених зеница; на челу јој се појавило шест кукастих мрља, потом око очију и на кожи лица, белој као креч; намах је нестало њене косе и кожа на њеном темену постаде црвена као жар, онда јој на челу избише црвена и црна слова: "Ово је врх слободне љубави, свеопште расуло морала!"

Страховити крик изменио је читав призор, као у сну, и пред Лејделовим очима указа, се нов призор. (Тек касније, бележећи га у свом дневнику, означиће да је страшан, у стању свог магијског вртлога био је без осећања.) Марта Г. висила је на чекрку и с њеног тела су особе, сличне Контеси док се задовољавала Магнусовом крвљу, скидале оштрим кукама каишеве меса. Крик је избио из уста несрећнице јер омама дроге није била довољна да заустави бол. Мартин крик се удвостручио јер су јој у следећем тренутку истим инструментима извадили очи. Црна дога, један од пет четвороножних чувара Дијецезе, лизала је крв с пода, чинило се да је и пас био омамљен.

- Овде је још неко присутан! - зачу Лејдел оштар женски глас. - Ходи овамо, Лејдел, шта чекаш? - казала је Контеса. Лежала је на ниској софи, преко црвених јастука, преко рамена беше заогрнута белим чипкастим шалом, а доле сва нага. Гризла је јабуку, док је шаку с белим прозрачним прстима леве руке држала на отвореној књизи испред себе, крај црвенкастог узглавља. Лица бледог, издуженог, с доњом мало опуштеном усном, једва приметно напрслом од прикривене жудње. Утом, Лејдела нешто страховито повуче напред, али му груди беху приклештене оним црним зидом; нешто га је силовито гурало отпозади, губио је дах, имао је осећај да му плућа прскају од напора и притиска. Она је ширила ноге. Лепо виде тај танушно назначени део око њеног пупка, бокор маља који се шири навише као црна лепеза изнад њеног отвора на коме су усне биле избочене, с белилом коже што је сијала ту и тамо међу бокором маља, глатку и сјајну површину коже на оном месту где се завршава месната облина бутине и почиње благи вал пубичне кости.

Нагло, угледао је оно што га је свом силином бацило назад кроз астрал - из стања визије у реалан облик и физичку ситуацију у којој се налазио. Повратак је био болан; најаче је тегобу осећао у плућима. Чим је угледао таван око себе - све из визије личило му је на сан, слично неком давном и минулом ружном догађају. Контесина вагина добијала је зубе, а усне на њој шириле су се у осмех; потом је изгмизао њен клиторис, био је рачваст.

- Ходи, шта чекаш? - рекле су весело те усне међу њеним бутинама и језик рачвасти јој је палацнуо међу зубима који су блештали. Од тог призора, чини му се, одлетео је уназад кроз астрал, у цеви свог вртлога белог као млеко.

Седео је одузетог тела на бедном лежају поткровља, зурећи у сплет таванских греда изнад главе. Унутра се пробијала оскудна светлост, личила је на дневну. Покуша да устане, али умор бесе толики да убрзо одуста од те намере. Био је свестан опасности у којој се налази. Није склањао ритуалне предмете око себе, нити је померао црвени круг; извесно време је остао у седећем положају радећи на учвршћењу ауре. Навирале су му мисли поводом најновијег искуства: провалили су у Дијецесу. Започеће гоњење. Знање реда Дијецезе је откривено. Ово је његова злоупотреба. Франк сигурно стоји иза овога, размишљао је, приносећи коленима хартију с мастилом. Записивао је: "Црномагијски ред, вероватно Грал, провалио је у Дијецезу. Имао сам ту визију у Даблину, крајем септембра. Обреде реда и иницијације изводе помоћу људске крви, при томе убијајући, преко секса до крајности изопаченог. Није искључена употреба дроге. Кренувши овамо, оставио сам Дијецезу у пожару. Они су је обновили. Сада је користе обрнувши јој смисао. Да ли је Контеса она жена коју сам затекао при последњем доласку у Јужну дијецезу? Чини ми се да су то она и онај кепец. Она два друга брадата типа, при овој визији, нисам затекао. Страх Мартин био је оправдан. Где сам могао да је сакријем? Код кога? Свуда би је пронашли. То су ђаволи. Контеса поседује огромну моћ! Натурала ми се (у првој даблинској визији) као Елеонора Зингеман. Моја грешка је била у томе што сам, својевремено, пришао Е. Зин. у намери да јој докажем своје еротско биће, а Е. Зингеман је била у дослуху с Контесом - највероватније је добила задатак да се увуче код мене у Дијецезу." Био је то први утисак што га је Арнолд Лејдел исписао у свом дневнику, а који се тицао искуства стеченог у магијском вртлогу у Улици Фукс, крајем септембра 1850. године.

***

Саксонац је дошао овде због једне старе везе у Даблину седишта Х-а, како је Велики минхенски Центар означио то Седиште у Даблину. Веза је успостављена још за оних времена када су глатко ишли сви послови између минхенске централе и великих острвских прекоокеанских новчарских фондова који су, опет својевремено, упућени у касе неких прекоморских компанија са седиштем у Лондону. Касније је дошло до финансијског раздвајања капитала између Минхена и даблинског седишта.

Лејдел је, радећи на прикупљању херметичких информација о историји Средњег стуба Европе, долазио у додир с људима из даблинског седишта. Сада би могао код везе Х-а да сазна нешто више о последњим догађајима у Минхену и о свему шта се збива у фрајбуршкој вили. У сваком случају, с Џоуелом О'Колинсом (једним од водећих људи у Д. С.) имао је заједничке погледе на глобално астролошко стање васионе која је, до сада, била у знаку Рибе и којој је предстојало померање у Водолију. Исте погледе су имали и о каналисању био енергије код човека. Из Фрајбурга је кренуо с намером да затражи од Џоуела да се овај подробно распита шта се то, заправо, дешава у минхенском центру? Да ли је дошло до промене структури Етерне? Ко је Контеса? Јавио се Џоуеловом секретару који му заказа састанак кроз недељу дана. Секретарево лице се заледи оног тренутка када му Арнолд саопшти да ће се ту појавити тачно кроз недељу дана, одбивши да му да даблинску адресу становања.

Кроз недељу дана веза је изостала. Рекли су му да је О'Колинс отпутовао због хитних пословних веза у Плимут. Плимут!? био је запрепашћен Лејдел, од толиких изговора - путовање у Плимут деловало је заиста неубедљиво.

У повратку затече га дубока ноћ. Ваљало је доста препешачити до Улице Фукс. У неколико наврата користећи споредне пролазе избегао је ноћне страже. Имао је толико новца код себе да није могао користити кочију. Пред мрклином бедне четврти препусти се мислима о томе како је тражећи везу с Х-а ипак погрешио. Нагло, чуо је пар убрзаних корака иза леђа у мраку. Неко га је помно пратио. Први угао је искористио да се склони у тамну сенку зида. На супротној страни плочника две људске сенке заиграше у месту, као да су збуњене, а онда се стровалише негде у ноћ. Арнолд завуче руку испод огртача и извуче кундак револвера до пола из појаса. Осети зној свуда по телу. Олуј му захвати мозак, крв му је тукла кроз чеоне дамаре. То са Х-а била је недопустива грешка, беше мисао која проструја кроза њ. Пред улазом у кућу оклевао је неколико тренутака: при првом повратку из трговачке четврти слабо је обраћао пажњу на то да ли га је неко пратио. Можда су сада дошли пре мене, ушли унутра, и чекају ме? - помисли. Затим лагано уђе неколико корака унутра. Напрегнуто је ослушкивао, загледан горе у потпуни мрак. Само хладна, гробна тишина и мркла помрчина зјапиле су одозго, с врха степеништа на њега. Извуче револвер из појаса, загледан у мрачан врх степеништа. Лагано крену навише осећајући како му се длан зноји у додиру с тешким кундаком драјсија. Застајао је после сваког корака, напрезао и заустављао дах не би ли осетио још нечије присуство. Стигавши пред таванска врата, постаде му јасно: или никога нема у мраку кућерине или га чекају иза врата, у самом поткровљу? Лејдел се прислони на довратак и удари ногом врата која нису имала браву. Врата зашкрипаше и испустише звук услед удара о унутрашњи зид, потом се умирише. Завлада мук. Дуго је стајао поред врата у тами, заустављеног даха, напрегнут и спреман да зада смртни ударац. Осећао је мучнину у стомаку, као да му је неко забадао врело гвожђе у желудац, бол је нестајао и одмах се појављивао. Шака којом је држао револвер обилно се знојила, а бол у десном рамену постајао је све јачи. Онда му се учинило да чује некакве шумове унутра, у мраку. Ослушну: били су то пацови, роварили су негде у кргу поткровља. Гадне животиње, помисли, увек су у близини човека, али невидљиве - и он закорачи унутра. Упаливши фитиљ лампе, обазре се око себе. Глодари, дугих репова, сјурише се при појави светлости и човека кроз рупе у зидовима. Арнолд стаде поред комада огледала и поче самоме себи да се смеши. Осмех му је лебдео око танких усана, кварила га је, разбијајући симетрију, прскотина на стаклу која се протезала уздужно. Он рашири усне и стеже крупне беле зубе са здравим деснима пуним крви. Посматрао је своје широко лице, помало угнут корен носа, сиву боју зеница и беличасти траг ожиљка на јагодици левог образа. У очима је спазио нешто због чега се незадовољно окрете и, сагнувши се, извуче испод лежаја кожни кофер. Уморно је скидао одело, а потом га пажљиво спаковао у кофер. Поново је обукао старо, ритуално, избледело одело. Арнолд је био крупан човек, кошчатих и гломазних рамена, дугих руку. Одело у коме је обављао ритуале било је некада светлозелено, од сиријске јуте, сада је висило избледело и дотрајало на њему, у њему му је, овде у Даблину, било хладно.

Болови у желуцу нису престајали и он пристави чајник, посегнувши за оном преградом у коферу у којој је било нешто чаја, хлеба и муниције. Док се савијао над кофером, бол му се сјури низ кост, иза десног уха. Он зајеча и затетура се, али нови, и жешћи него икада, сјури му се у желудац - он се пресави и стропошта на лежај. "Направили су моју глинену лутку и сада је пробадају! " зајеча полугласно. Његове речи шупље одзвонише по тавану. Од болова који су надолазили, као стихија, зурио је унезверено у греде поткровља. Био је сигуран, као никада до тада, да му живот виси о концу; упињао се да што пре дође у духовну равнотежу, није хтео да верује да су га тако брзо пронашли, без обзира на могућу доставу из Х-а.

У прво време, чудио се самоме себи: уместо о узроку бола, размишљао је о прошлости; онда када је обавезно морао бити поред брата који је својим животом срљао у политику, бавећи се новим сновима и русећи старе назоре. Арнолд се сматрао одговорним за оно што је чинио његов брат, не због тога што је Кнес био млађи, већ због гриже савести јер га је он извукао с берлинске политехнике и увукао у оно чиме се бавио. Онда је дошао тај проклети дан у Хомбашу за време великог републиканско демократског збора; био је тамо јер су ти говнари, у које је већ почео да сумња, изабрали Кнеса за ту акцију. Себи је олакшавао ситуацију бивајући скоро сваки дан с Ханом-Елзе Крусхафте у друштву. Дошла је у те пределе на одмор и одсела у хотелу "Рајна". Била је даљна рођака једног баварског вицеконзула и Арнолд је добијао информације из прве руке о свему и свачему, понајвише о ономе због чега се Кнес нашао у Хомбашу 1832. Брату није говорио шта све зна, бојећи се његове млађане сујете, уз то задојене политиканством и рајем који треба да проистекне из тога; али је зато врло пажљиво, и одмереним речима, давао савете које је, за дивно чудо, Кнес прихватао и ценио. Арнолд је дрхтурио над њим - знао је добро за скривене маторе и подле кеше које гурају младе људе у прве редове, чувајући своје дебеле гузице. Кад својом крвљу млади идеалисти обаве посао, и заврше као топовско месо, онда долазе они (само су им нова лица) и све је по старом: слободу поново ваља изборити, једнакост и хлеб понајвише. (Ипак, није могао да спречи његову погибију - Кнес је просто срљао да постане жртва и херој!) Елза је тако изгледала, водила и размишљала о животу да је човек због ње могао и да убије. То јој је признао, а она се смејала. Не треба да убија, говорила је, довољно је само да воли. Муж јој је био нека важна политичко-финансијска личност у Франкфурту, и стално је био на путу. Све око јулске револуције пропадало је широм немачких држава, саопштавала је утиске из високих кругова Хана-Елзе Арнолду Лејделу. Немачка никако није могла територијално да се уједини, али су зато полиције бившег Рајнског савеза деловале више него уиграно. Арнолд је ухватио себе у размишљању колико времена је пропустио на личном усавршавању Знања? Осим тога, у највећој тајности говорило се о некаквим покушајима да се оснује паралелно херметичко подземље у Европи тиме што би се срушила њена теургија. Тих дана Лејдел је покушавао да у Елзи пронађе саговорника о тој теми. Она није много веровала у то, из сасвим једноставног разлога што је увек била спремна да води љубав с човеком према коме би нешто осећала. То да би је неки Арнолд, с грбом на леђима и с једним оком у глави, завео и алхемичарским напитком присилио да легне с њим у кревет - било јој је смешно и личило јој на масну причу неког вечитог пубертетлије, али је знала нешто о тој теми што је јако заинтересовало Арнолда Лејдела.

Хана-Елза га је упознала (неколико месеци касније у минхенском локалу "Иззер") с једним човеком шкртог говора, у чије је име посумњао чим га је чуо, који је имао лице на коме се огледала тешка и мучна судбина. Од тог човека је сазнао детаље пропасти амстердамске Нове зоре. Арнолд је знао за судбину тог херметичког друштва које се бавило искључиво усавршавањем еволутивне стазе преко пентаграма. А. Н. З. се некако нагло расула; но, детаљи из приче тог Баварца (могуће да је припадао реду илумината) били су веома убедљиви и говорили су значајне ствари. Ако је месецима и годинама, ипак, сумњао у ову причу - садашња ситуација у Даблину и оно што је видео путем визије кроз магијски вртлог у фрајбуршкој вили натераше га да сасвим поверује у њу и да нагло од изненађења устане с лежаја.

Болови беху уминули. Како се нису обновили, схватио је: сада је настала, тамо код њих, операција у којој се приносе крвне жртве пред нова услишења за напад на њега. Знали су тачно где му се налази физичко тело, његово психичко стање и менталне околности у којима се налази, обим и начин на који изводи своје ритуале одбране! Прво што је учимо било је да се пресвукао у другу ритуалну одећу - био је сав у црвеном, у знаку сефирота Гебураха, најјача одбрана је напад, с црвеним кругом око себе и лежаја, све у кружној површини која је захватала више од половине поткровља! Онда се свом жестином баци на таванску стареж. Стао је да гура ногама и рукама, обвијен облаком прашине, сву ту гомилу расходоване дрвенарије, плеха, полупаног суђа на мала врата поткровља. Паде му мисао, врела као усијано гвожђе, да они могу удвојити напад: "Из астрала и физичког света, у исто време, мој Арнолде, могу ти пси кренути на тебе!" мрмљао је самоме себи у браду, обливен знојем који му се сливао низ чело. Док је гурао отпатке на врата, по бутини га је закачио комад даске која је на врху била пробијена великим ексером. Он је подиже и приђе огледалу. Запрепастило га је пожутело лице које га је посматрало иза сјајне напрслине. Имао је осећање као да не припада њему. Налазио се у црвеном кругу, решен да на сваки начин постигне што је могуће пре духовну равнотежу. Стаде полако да примиче зарђали врх ексера што ближе зеници, усредсређујући психичку снагу да, у исто време, посматра врх како се полако приближава оку и да исто то, кретање ексера ка зеници, види и у огледалу. За тренутак као да беше сигуран да ће успети да успостави равнотежу - али осети јак звучни и ваздушни удар у ушима. Цели таван, нагло и изненада, поста крхка лађа у орканској олуји! Један угао поткровља стаде да пропада наниже; потом се нагло исправи, а део око врата стаде да се круни и љуља. "Ђаволски урађено! Сигурно с људском крвљу!" заурла Арнолд Лејдел и баци се на лежај с књигама. С дна гомиле извуче једну књигу, сву пожутелу. У његовим дрхтавим прстима стари листови се осипаху, из повеза су испадали конци, имала је велике зрнасте флеке по листовима жућкасто црнкастим, подсећала је на људску кожу захваћену лепром, заударала је на влагу, као да је задах мемле говорио о њеној судбини гроба или тамнице. Ти си као прелепо лице невине девојке! упути Арнолд ту мисао књизи, с изразом на лицу као да у шакама држи живог створа.

"Темплари и ред Ружиног крста" беше наслов те старе књиге. Негде при крају њене прве странице био је исписан међунаслов: "Јаковљеве лестве". Беше то мало поглавље књиге, свега неколико страница, али је садржавало сву суштину оријенталне магије, њених кључева и моћи. Идеја и њена материјализација у примени путем оперативне енергије астралног плана - биле су веома добро разрађене. Арнолд је знао распоред сваког арамејског слова исписаног у Јаковљевим лествама, али ништа није хтео да препусти случају поново је све то прочитао. По ишчитавању, постаде још смиренији. Устаде и узе четири беле свеће па их постави на правилном размаку изнад главе и под ногама. По дијагонали једну свећу изнад главе и другу испод ногу издиже на комадима цигле, потом све четири свеће окружи још једним мањим кругом од црвеног конца, добивши тако најпростију материјалну представу равнотеже свих снага које владају космосу Он уђе у средину круга и четвороугла с Парацелзусовим мачем и Засудом Златног принца.

Арнолд Лејдел сматран је једним од најупућенијих у магијску трансформацију широм средње Европе, а сигурно у оној која је себе прозвала савезом немачких држава. Било је покушаја да се то његово знање оспори тиме што је довођено у везу с његовим једноставним преношењем искуства из Књиге Бахир, кабалистичког списа насталог око 1180. негде у јужној Француској, непознатог аутора. Хуго-Хуго је предњачио у компромитовању Лејдела, али сви су, и они који су себе сматрали Хуговим личним пријатељима, добро знали које, у ствари, Хуго-Хуго. Бахир је доносио знање о Другом дану када су анђели признали (оно што је Сатан одбио) да нису учествовали у стварању целог Првог дана, у коме су створене четири стране васељене. У 109. одломку те књиге стоји записано о Сатану: који са севера отвара врата принципу зла, принципу који лежи и у самоме Богу, оправдавајући велика јеврејска прогонства.

После операције која се састојала у активирању моћи Гебураха велики круг од црвеног конца исијавао је пламени зид, огромног сјаја и далеко увис - све око Лејдела као да се истопило, постојао је само тај пламени ваљак свуда око њега. Знао је да ће им се силе повратити и сада ће у његовој одбрани одлучити: спремност сваке врсте, духовна концентрација, а можда највише од свега - инстинкт. Чинило се неразумљивим оно што је почео да ради- стао је да ослобађа врата од старежи коју је малопре гурнуо на њих с циљем да спречи било чији улазак. Поглед му паде на сандук с прибором за бријање, учини му се да је најбоље да бријач стоји иза самих врата. Ону даску с ексером подиже и стави поред бријача. Тако, помисли, мени ће бити пре потребна отворена врата него њима који би да уђу унутра, а те ствари нека стоје иза врата, требаће ми.

Не, није било сумње, добро је осећао то, бријач и даска с ексером требаће му у одбрани! Само како? питао се, грозничаво размишљајући о следећем поступку припреме за одбрану. Морао је, у исто време, да ствара одбрану свог тела и да уживљену функцију одржи, ту огромну пламену буктињу Гебураха која је, у мислима, буктала око њега у облику ваљка. Затим је подигао стари прашњави огртач с намером да га пребаци преко комада стакла које је могло бити левак за њихов упад у поткровље. У том трену изби јак цијук, подсећао је на страховито висок тон виолине - беше толико јак да Арнолд осети бол у ушима и мозгу. Од болова се свали на стуб с огртачем у шакама, ипак га некако окачи изнад крхотине од огледала. Грчевито је стезао стуб, док се продорни звук губио; падајући ниско, опстојавао је, својом звучношћу, негде поред његових стопала.

Имаћеш, курво, рат кад га желиш! Ти и твоја копилад, којој ћу разбацати коске чим изађем из ове проклете даблинске рупе! " процеди Саксонац кроз зубе, па се баци на кревет и запали све четири свеће око њега, потом и плин на коме изби модар пламен. Затим леже на кревет, упињући се не би ли се што је могуће боље опустио уз помоћ вежби дисања. Био је уверен да су, упознати с обимом његовог знања, претпостављали да ће истурити Јаковљеве лестве и да га морају савладати у висинама. По оном звуку, и по тежини његове магијске вибрације, знао је да му прилазе с новим и бројнијим снагама. И били су ту, близу њега, ђаволски брзо су прилазили, у то није посумњао ни једног момента. Треба били неухватљив за те курвине синове, размишљао је, поставши дубоко свестан свог следећег чина. Остајало му је још само то: да у безмерним висинама отвара, једна за другим, модра врата астрала. На сву његову срећу, Арнолд Лејдел је поступак око астрала у свим његовим варијантама знао изврсно да спроведе - био је ненадмашан.

Бити магус Врха, имати степен Краљевског лука, значило је познавање магијске вештине до у крајности. Множина знања је, упркос строгим забранама тајних друштава, цурила у јавност и до ње су долазили, мада тешко, нови, они који су тек почињали. Тако се Знање преносило столећима; оне исувише откривене и споре стизала је инквизиција и сви бесови Рима, а да се при том удео мајстора у ширењу Знања није никада ни видео. Поседовати знање вештине Врха увек је подразумевало крајња открића магије, оно што се никада до тада није знало у пракси, нити је било забележено у херметичкој литератури. Истина, ланац Знања је током историје више пута кидан, и на самој ивици нестанка, али се увек налазио редак извор старог и запретеног временом - и поново је све почињало из почетка.

Саксонац је целу операцију магијске трансформације (коју су многи познавали) усавршио једном врстом одбране - преко тетиве свог лука, у крајње статичној позицији свог физичког тела, избацивао је своје астрално тело. Све је текло врло једноставно: примењивао је нужност физичке инерције сопственог тела; овај закон физичког света преносио је, психолошким уживљавањем, у освојено поље магије у трансформацији. Тај сами врх свога знања Лејдел нигде није забележио; усавршио га је у време када је почео његов сукоб с Етерном.

Дакле, све су могли да претпоставе магијску трансформацију у одбрани (цело његово знање у степену Краљевског лука), али оно што је само Арнолд знао о својој вештини давало му је увек могућност да им измакне.

Подигао је око себе још један ваљак од црвеног пламена, потом исти ваљак око кревета, оне четири упаљене свеће није заборавио, као и своје тело које је лежало на кревету. Био је у средини двоструких ваљака који су се ковитлали око њега црвеном ужареном бојом - беше то знак за његову свест на менталном плану да је набој Гебураха, кроз те ужарене ваљке, био потпун и успео. Онда је подигао десну руку, стиснутих зуба, у страховитом напору, као да том руком треба да дохвати најудаљенију звезду на небу. Прсти су се грчили у напору, најзад као да су му нокти додирнули мекану беличасту лопту. Онда ју је пробио шаком, снажним покретом из рамена у лежећем положају. Светлост бела и густа, као тесто које се разлива покуљала је надоле ка његовом лицу. Кретала се споро, као његова шака и била је толике ширине. Шаком ју је, као магнетом, довукао до чела, потом ју је продужио надоле према стопалима. При том је замишљао: из огромних, далеких, несхватљиво далеких небеских пространстава довукао је из беличасте лопте, пробивши је прстима, ту блештавобелу светлост, густу и сјајну као врела смола. Изгледало му је као да се та смола залепила за његове прсте - вукао ју је све до чела, потом је шаком додирнуо чело, гласно вибрирајући формулу:

Аааааа-теееехххх!" Шака, као сама од себе, укочено и одузето је падала све ниже и ниже низ његово тело, ка плексусу - није је осећао, само је унутрашњим оком видео да испод ње остаје блештави траг беле светлости. Затим му шака остаје у висини плексуса, а светлост, ширине једног педља, муњевито наставља ка стопалима, спуштајући се у област сефирота Малкута. Из дубине његовог бића, гласом сличне боје и јачине као малопре, изађе вибрација: "Маааллл-кууууттт!" Кроз његово тело беше провучено светло копље светлости, чији је извор био бескрајно високо у космосу. Покретом десне шаке, у висини рамена, пресекао је то светло копље - и на његовим грудима заблиста гностичко кабалистички крст. Положио је отворене дланове, укрштених руку, на груди, вибрирајући мантру: "Леее Оооо Лааааммм Ааааа-меееннн!" Главни део: техника Средњег стуба с кабалистичким крстом у Лејделовој менталној свести одиграла се муњевито и крајње јасно: пет малих сунаца, слично малим лоптама, ширине десетак сентиметара светлело је блештавом бојом сунца. Била су распоређена: једно изнад саме главе, а остала четири дуж кичме и око скочних зглобова ногу. Био је у стању да психолошки муњевито, и одједном, сагледа врло јасно тих пет сефирота Средњег стуба. Били су од велике важности и темељи Дрвета живота. Потом се бацио, у мислима, на изградњу своје ауре и њеног окултног закључавања. Свуда, танко и самом ивицом тела, као по самој покожици, горела је плавомодра боја упаљеног шпиритуса - с леве стране споља од левог уха па све до леве пете, а с издисањем ваздуха из плућа дизала се модра светлост спољном страном десног дела тела. Тако је изградио ауру по левом и десном стубу, али ваљало ју је удвостручити по Средњем стубу: њен положај кретао се средином леђа и груди, дуж кичмене мождине. Њена изградња била је тешка, једна од најтежих окултних вештина; за многе операције била је довољна скала боја, за ауру по Средњем стубу Арнолд је у овој операцији користио Краљичину скалу боја. Требало је све тачно, до у детаљ, извизирати: осетити, видети и чути сваку боју; све оне имаху и своје мирише и укусе и деловаху као живи створови, и најмања грешка у раду с њима била би кобна: погреши ли, Лејдел би, целом својом суштином, остао у физичком телу, а они су били тако близу да су разбијали ужарене ваљке око њега! Успевали су у пробијању двоструких пламених зидова - јер је он, радећи на аури и Средњем стубу, с доста смањеном концентрацијом одржавао Гебурах, а самим тим и снагу ваљака. Беше се сав усредсредио, као звечарка, на изградњу своје двоструке ауре - у целој операцији Лејделове магијске одбране одлучивале су секунде.

Нагло, Арнолд Лејдел осети чудесну мирноћу у најосетљивијим тачкама свог физичког тела. Био је сигуран: контакт с астралом беше успостављен! Споља је беснео притисак који је изазивао видљива угибања спољних страна ужарених ваљака. Кетер, сефирот изнад његове главе, боје сунчеве светлости, стао је да се окреће око своје осе, наоко као дечија чигра, али хиљаде хиљада пута брже од ње! "Ееееее-ххеееее-јееееехххх!" изашле су речи из њега, као из некаквог чудовишног бунара. То је била најјача езотерична мантра, а сефирот, њоме призван, мобилисао је сву космичку активност у њему! Кетер је брзо и снажно ротирао око своје осе, а будући да се налазио на врху Средњег стуба, његова јединица остала је да окреће људско тело које га је и пробудило. Средњи стуб, као неко светло копље, стало је да се претвара у осу страховитом брзином. Цела нутрина, са желуцем, Арнолда Лејдела покуљала је навише. Цело његово тело зграбио је грч - све што је било дух извлачило се из његовог телесног, као змија из своје кошуљице - и он се одвоји, преко оног копља светле и беле светлости, све више и више увис; и још више ка висинама, тамо ка оној најудаљенијој звезди одакле је свукао њен бели траг ка свом челу. Лебдео је у висинама страховито далеко, личећи самоме себи на клицу пшеничног зрна које је, по ономе што је зрачило из темена слично белој траци, одлазила стреловито у висине, по тој белој траци само у висине! Док је доле, на таванском лежају у мрачној четврти Даблина, остало мало, и све мање, спарушено људско тело, гомила костију и земље.

Област у коју је запао, у овом делу операције, Арнолд Лејдел, магија је вековима називала и означавала шифром: "Предео вештица", а светска простота (у чаурама свог ватиканског разума) имала је одређену слику те херметичке ознаке: биле су то старе и ружне жене које јашу метле или јарце. Гореле су ломаче испод оних за које се говорило да знају ту вештину јахања. Ватикан није узимао у обзир незадрживу жељу за слободом човекобога, нити ичији сан да лети толико далеко, а да Земља, с Римом у свом средишту, остане тако мала!

Помоћу инерције - изазване менталном ротацијом Средњег стуба - Лејдел је улетео у астрални план. Краљевски Лук био је недостижан и, барем за сада, тако је изгледало, Саксонац је први део двобоја с Контесом и њеним људима добио.

***

Сатима се налазио у стању медитације. Осећај глади и жеђи полако се пробијао кроз његов модри омотач ауре. А кад наступи нагла изнемоглост, он се, кроз модра врата, поврати у своје физичко стање. Лагано је уочавао атмосферу поткровља, све око себе посматрао је замућеним погледом испод очних капака који су га пекли стварајући лаке болове у глави. Гомила таванског крша као да је некако друкчије лежала разбацана око њега и кревета. Ипак, тај нови физички изглед средине приписивао је телесној изнурености. Осим тога, повратио се из астрала у материју; инерција, створена Кетером, учинила је његову свест докраја осетљивим флуидом: постао је свестан ње тако рећи на физички начин, а поједини делови његовог тела беху још увек утрнули од последица буђења сефирота Средњег стуба. У свом магијском раду био је типичан представник палестинске сколе, оне источне школе која је ниподаштавала материјални план, и то се највише огледало у начину исхране. Западни херметизам је обиловао месождерством - они који су спроводили црну магију дневно су сатирали и по неколико порција крвавог бифтека. Немачка Тула била је на гласу по употреби живог меса у исхрани свога реда. У језуитским полицијским календарима седамнаестог века Тула је била означена као пример канибализма који је примењиван пре и после сеанси.

У сваком случају, крајња испошћеност организма присилила је Лејдела да изађе из своје ауре. Пажљиво и крајње опрезно покуша да докучи да ли су ту, у близини, иза првог вела. Најмање емотивно узбуђење могло је произвести струјање енергије из његовог менталног тела. Усредсредио се да психолошким каналисањем потисне глад и жеђ из свести. Потом, раменим и карличним појасом заузе телом северисточни положај и лагано се подиже на ноге. Смаче прашњави огртач с огледала на стубу. Усправивши се, спази у стаклу огромне сјајне очи на поцрнелом лицу, болестан и ужарен поглед који је блудио из стакла у њега. Не, ово нису моје очи, нити је ово моје лице. Ја никада нисам гледао на овај начин. Осећам се снажно као Краљевски Лук и све ћу издржати, помисли Арнолд Лејдел, покушавајући да се усредсреди, али сумња је надирала у њему.

Ваљда је до крајности био набијен инстинктом? Као у наглом отрежњењу, немоћ је с њега спала као љуштура, јер помислио је: ако су спиритуално пронашли Улицу Фукс, овде у Даблину, а нису астрално успели да га савладају - напашће га физички! У то није било сумње, поготово после онаквог исхода при ступању у везу с људима из Х-а.

И тада је зачуо удаљени бат корака, негде по првим степеницама у кући. Напрегнуто је ослушкивао. Није било ни најмање сумње - били су то кораци пуни земље, по материји ове кућерине, испуњени злом. Пели су се уз степениште! Кораци се умножаваху, без застајања, горе ка поткровљу. Више их је! проструја Лејделу кроз мозак. Прошли су први спрат не заставши. По бату корака Лејдел докучи да су у питању два човека. Тачно знају где сам, не проверавају остали део куће. Надају се да ће ме затећи у стању потпуне медитације! Проклета копилад! размишљао је Лејдел, сетивши се да није подигао свој висећи мост, а врата је ослободио гомиле старежи. Они су, то је било очигледно, удвајали напад на њега: малопре је престао напад из духовних простора, а сада су дошли да га физички униште. Следећег тренутка Саксонац је у шакама грчевито стезао онај комад даске што је при врху био прокован ексером дужине педља. Стајао је иза врата и чекао, чекао је напет као тетива великог лука. Никада ништа нисам урадио без истанчаног осећања. Да сам подигао степениште и заглавио врата, они би се вратили по помоћ. Овако, пошто их је двојица, самоуверени су, појавила се мисао у њему, и то му је повећало наду. Схвати да ће даска с ексером одлично послужити; из револвера би могао да пуца само једном, а то једном мора бити непогрешиво. Кораци, тамо иза врата, постадоше ближи, потом наступи тишина на последњем одморишту, испод самих врата поткровља.

- Лакше... - чу Саксонац нечији шапат. Учини му се познат тај тихи глас, једино није разумео име које је тај глас помињао. Поново зачу исти глас; овај пут је био сигуран коме припада.

- Тише, Арнолд је мајстор с Кетером, нема бољег. Забрундао је одговор, сличан мумлању пробуђеног медведа из шума Ерлангена на Рајни.

И ти и он да се носите до ђавола. Кад је куплер-мајстор владао Кетером. Контеса је рекла да је безопасан - брундао је глас. А одговор је допирао до Лејделових ушију, био је тих и пригушен, са све више страха.

- Срљамо, не знаш ти Арнолда Лејдела. Шта ако је изашао из медитације? Разумеш ли?

Арлонд је постао сигуран! Био је то глас Џасфера Холмса! Ах, курвино копиле! Даћу ти ја службу код јебене Контесе! помисли Лејдел сав разјарен. Покушао је да подигне даску у висину левог рамена. Била је тешка као туч. За њега, физички исцрпљеног и изгладнелог тај комад храстовине био је сличан гомили стења. Усредсреди муњевиту мисао о томе како у шакама држи кокошије перо:

Да кокошије перо подижеш, Арнолде!" шапну самоме себи у браду Снажно су гурали врата у намери да уђу. Врата су зашкрипала. Нешто крпежи беше се заглавило између њих и пода, то је засметало да се широм отворе. А тихи глас је опет почео, на шкрипање врата, да преклињући опомиње. На то је уследио брундави одговор:

Видиш да је у сну, јебена хуља! Свршићу с њим! Најзад, врата су се отворила толико да се могао провући само један човек; међутим ономе који је желео да уђе унутра било је потребно више простора за његова рамена. Саксонац је зауставио дах. Поглед му паде на бријач, који је ставио на сандук иза врата. У магновењу је схватио зашто га је тамо ставио: ако промашим ексером и револвером, проструја мисао кроза њ, и то га охрабри до неслућених граница. Коначно, у њиховој близини, био је уверен да су у питању само два човека. Онај други, брундавог гласа, захтевао је да брже уђу у собу. На то је некадашњи пријатељ Арнолдовог брата рекао:

- Покушај ти, нешто је запело унутра. Брже! Док нас није приметио! Врата се најзад широм отворише. Лејдел прво угледа шешир, па огромна рамена и лице из профила. И он замахну даском у правцу тог лица. Замах беше толико јак да га тежина даске просто одиже с тла. Прво се зачуо туп удар, незнанац рикну као звер, посрну, покуша да се окрене према њему и онда се стропошта на тло. Док је људескара на тлу, урлајући од болова, у трзајима покушавала да се ослободи ексера заривеног у чело, Лејдел претпостави да ће онај други пуцати, па се, залупивши ногом врата, баци на огромну телесину с бријачем у шаци. Зачу се пуцањ - зрно, у висини човека, одвали врата направивши рупу на њима. Саксонац је снажно држао човека испод себе и, повукавши га за косу уназад, прекла га бријачем. Крв пљусну и покуља из дубоког и попречног реза на врату жртве, преливши се преко Арнолдових шака. Извукавши револвер из појаса, Лејдел скочи и излете кроз врата.

Други нападач стрмоглављивао се низ дуго и врло стрмо степениште. Низ степениште је било тешко силазити и одмереним кораком; човек би при успињању, да одржи равнотежу, морао добар део телесне тежине да пребаци унапред. Будућа жртва мора да је била свесна да су јој шансе никакве - одморишта на степеништу била су удаљена. Бежећи, Џасфер Холмс није успевао да ритам корака одржи тако да га тежина сопственог тела не повуче смртоносно унапред, наглавачке. Посртао је, хватајући се очајнички за дрвени гелендер степеништа. Бежећи низ то стрмо степениште, личио је Арнолду Лејделу на некаквог црног, огромног зеца који као да је осећао сав бесмисао сопствене зечије брзине на толикој стрмини. Покушавао је на све начине, онако бежећи и ломатајући се, да осмотри шта ради Арнолд горе, изнад њега. Саксонцу паде на памет како је, при последњем њиховом виђењу у Дијецези, Џасфер Холмс изгледао моћно и страшно као огроман слепи миш, затим му пред очима заигра његов саркастичан осмех док га је питао за Кнеса и Лејделу од беса крв навре у лице. Пошто је избацио леву руку као ослонац, одсечним покретом пажљиво стави цев револвера преко ње. Потом нанишани. Само овим пуњењем. Морам га погодити, не сме се вратити жив међу њих размишљао је Саксонац, нишанећи у тело које се тумбало. Пошто је био добар стрелац, што је и жртви било познато, Џасфер Холмс поче да вришти:

- Лејд! Преклињем те! Немој! Лејд! Све ћу ти објаснити!

Тумбајући се низ степениште, успео је да види како Лејдел и даље мирно нишани. Умукао је. Силазио је и даље, али безвољно и доста спорије. Онда, изненада, стаде да цвили: цвилео је као пребијена животиња. Свуда на степеништу беше полумрачно, видљивост беше слаба, но леда бегунчева ипак беху уочљива. Гримаса гађења појави се на Арнолдовом исцеђеном лицу. - Кучкин сине! - процеди полугласно и повуче ороз. Драјси грмну.

Дим спаљене чауре рашири се око његовог лица, а мирис сагорелог барута увуче му се у ноздрве - није се померио с места, стајао је и немо посматрао призор умирања Џасфера Холмса. А онда помисли: не би ли било боље да је, пре него што га је убио, исцедио из њега и последњу информацију о томе шта све предузима Контеса? Онај доле се стресе; као да је изгубио равнотежу, поче да се љуља у месту. Велика тамноцрвена мрља ширила му се по леђима. Покушавао је нешто да каже, али му је крв куљала из уста. Падао је лицем напред, стрмоглављујући се. У паду је ударао свуда: по зиду дуж једне стране степеништа, по гелендеру - свуда је остајао широк крвав траг. На крају се смирио негде при дну првог одморишта, пошто је главом пробио дрвену ограду гелендера.

Арнолд се лагано и уморно упути доле ка лешу. Пришавши, виде огромну рупу која је зјапила из плућа. Оловно зрно драјсија, тешко двадесет и један грам, ушавши с леда у жртву, спреда је просто развалило грудни кош. Услед падања Холмсово лице је било смрскано. Арнолд пљуну, рекавши мукло: "Кучкин сине". Одупревши се леђима о зид, стаде ногом да гура леш који је једном својом половином висио над амбисом. Чуо је кад је леш, негде доле у дубини, потмуло ударио о поплочано дно испред улаза у подрум. Извукавши шип из драјсија, упути се назад горе у поткровље.

Пењући се, Арнолд Лејдел, са знањем Краљевског лука, поста свестан једне неодложне чињенице: ако је у свом досадашњем животу био близу, на самој ивици, до самих врата мрачног и леденог пакла - сада ће (овим чином) осам пута закуцати да му их Велзевул лично отвори. Чим уђе у собу поткровља, Саксонац је имао намеру да обави с људском крвљу, једну по свему потпуно црномагијску операцију. Ко зна? Можда и не би то радио, али морао се поштовати след догађаја, онај ланац одвијања догађаја у људском животу који је Лејдел поштовао. Био сам у набоју Кетера кад сам га преклао. С њима сад морам ратовати! У пакао нек се носе! Овде је Лејдел због других ствари дошао, а они хоће рат! размишљао је отварајући врата своје мрачне собе у још мрачнијој кућерини у Улици Фукс.

***

На небесима и на земљи беше мркла ноћ; кроз мали тавански прозор угледа црну маглу која се ваљала изнад Даблина. Слабо су се у даљини назирали светлости града и сури врхови удаљених кућа. Упаливши лампу, Лејдел је принесе лешу. Сагнувши се над њим, приметио је да стоји у локви крви. Свеће око кревета су догоревале; он их замени новим, затим узе кутију с муницијом и напуни револвер, притегнувши зрно откоченим шипом. Радио је то с раменим појасом у североисточном положају. У дрвеној каци испуњеној водом пожелео је да нађе свој лик, али без успеха. Вода у њој беше црна, непрозирна. То га штрецну; нађе да је то лош знак. Стаде да пере крваве шаке. Крв се беше скорела, ишло је тешко, нарочито око ноктију, јер се крв тешко отирала. Није се много трудио да је сасвим отклони. Обрисао је лице и руке о стари пешкир који је висио изнад каце, поред обешених боксерских рукавица набијених нитнама. Одело је довео некако у ред и прстима зачешљао разбарушену косу. Потом приђе лешу и преврну га на леђа. Дуго и пажљиво је посматрао лице и тело жртве; било је огромно и снажно. Крв је још увек капала из врата. Ко би то могао да буде? питао се Лејдел. Није могао да га препозна; виђао их је, последњих година, на стотине на тајним и полујавним састанцима. Ти су састанци личили на пословне: налазили су се по хотелима широм Европе. Арнолд пожеле да нешто од ових последњих догађаја забележи у свој дневник, али промене око њега и у њему говориле су да нема много времена. Судећи по широком пегавом лицу, црвенкастим обрвама и коси, пегавим очним капцима, Саксонац закључи да је жртва највероватније, неки Прус. "Има лице слично Максимилијану Хебелу." Хебел, понови ово презиме наглас самоме себи, презиме с муклим е. Да, то га лице подсети на лице Максимилијана Хебела, вајмарског гардисте, Пруса, с патрљком од леве руке, као последицом с једног ратишта кроз које је прошла Наполеонова армија на путу за исток. "Шта ли је сад с том часном официрском старином која ме је научила све о оружју?" помисли Саксонац, сетивши се дана из своје ране младости.

Некакав општи притисак осети око себе. Не, пре би се то могло назвати мучнином. Свестан да је врло лако могао бити на месту оних које је побио, Лејдел се стаде чудити својој наглој психолошкој промени. Потом га притисну несношљив осећај умора. У њему изрони мисао о брату: Кнес, под магијским именом Е. Е. Ле, на својој еволутивној стази није ништа постигао, није имао времена ни прилике, био је глинени голуб гадних старкеља, шугавог Франка и његовог секретара Хуга-Хуга (самозваног доктора наука тибингеншког универзитета), обичне дебеле керине глатке лобање, без и једне власи, попут спраног и углачаног камена који вири из воде. Ако икада изађем одавде, из ове рупе, исећи ћу те маторе гузице на комаде, помисли Лејдел, стежући глинене плочице и набадајући их на Парацелзусов трозубац, изнад мапе с исцртаним пресеком три стуба Дрвета живота. Размишљао је о злој судбини свога брата у Хомбашу, о Мартину Кроузеу, посланику слободног града Франкфурта, како се змијски цери Кнесовом револверу у коме нема муниције, док његова пратња скаче на изиграног атентатора. Док је размишљао о томе, вилице су му се кочиле од беса и стезања глинених плочица, онда осети бол из вилице који му се сјури у мозак.

"Изаћи ћу одавде, курвини синови, и онда ћу вам сваку коску разбити! Кост по кост!" стењао је Арнолд у бесу, скупљајући таванску прашину и опали леп. Од те прашине месио је лутке које је требало да симболизују његове противнике, котерију пакла окупљену око Контесе де Шулемберг. Месио их је тако што је опали леп са зидова собе мешао с водом и проливеном људском крвљу покупљеном са земље и стављеном у пехар за обреде који је био потурен испод врата преклане жртве. С таквим осећањем Арнолд Лејдел је обављао припреме и распоред свога астралног напада на оне који су били убеђени да се он у страху пред њима скрива.

Приђе гомили књига и извуче из ње свитке папира, размота их стојећи, па полако седе на лежај и стаде да их ређа по узглављу. Редослед знакова, из свитака, ређао је по њиховој јачини - тражећи један јак шифровани, значењски слој у њима којим би могао да отпочне напад на оне који су то најмање очекивали.

Почео је с визијом палестинских кумира, ораклима, идолима од земље и твари, које су својевремено правили зналци гримуара тако да је земља из лутака проговарала. Шта каже, питао се, Шекалим^[6] на крају своје халахе И? Божије име се чита као низ езотеричних имена: ал дерех хашемот - према казивању Шимона бен Лакиша, палестинског хохамија из трећег века. А зна се, по Табули Смарагдини: како је горе, тако је и доле. У предању о стваралачкој моћи Слова реч је, у својој суштини, увек о Тори и нико не зна њен прави ред јер њена поглавља нису дата у правом редоследу. Свако би, после њеног познања, мога да створи нови свет, да оживи мртве и да чини чуда. Ово знање прочитано у Мидраш техилиму, с листа 17а, Раби Елазара.

Лејдел прочита као пуку поуку. Задржао се на учењима старих кабалиста из Лангедока, чије је знање сабрао танаит^[7] из Мишне Јхуда бен Батири, по којима стоји да је за стварање Голема^[8] потребно двоје с огромним знањем Ј'цире од три године; као и на оним местима код прашког рабинера Лова која су говорила о стварању Голема спаса, потом на Парацелзусовом стварању Хомунчулуса, вештачког човека, Ал Камена мудрости, мешањем немогућег сна и правих елемената природе пронађених у паклу. За све њих заједничко је једно: Голему, поновљеном Адаму од глине мајстори знања стављају на чело исписано божје име и тиме обличје човеково добија живот. Довољно је само једно слово избрисати и та нема наказа, без моћи оплођења, претвара се поново у гомилу земље. Рукопис Халберстам (судећи по томе како је схваћена Тора, аутор је, вероватно, био Јхуда бен Батири), као многи пре и после њега, говорио је о томе како Голем има чудовишну особину да нараста, постају толико велик да његов творац мора користити лукавство да му једно слово избрише. Многе учитеље је огромна земља нараслог Голема, приликом тих покушаја да скину име божје, занавек затрпала.

С благим подсмехом на уснама свему томе што је говорило да човек, као што је то учинио Господ, може да створи створење подобно да буде служитељ у синагоги - Лејдел приђе фигурицама замешеним од људске крви и земље, сигуран да може једно: остварити потпуну представу свега живог што је огледало његове непријатеље, а што је он открио у тим гомилицама земље пред њим. Све ово изгледало је, наоко, као дечија игра. А оно о Голему говорило је метафорично о власти над материјом, у оном степену знања кад стваралац хвата да се сотона крије у принципу материје, а кад покуша да га брисањем имена сруши, земља га затрпава.

Ставивши на све фигурице плочице са ознакама оних који су уништили Дијецезу, Саксонац пажљиво, не пропуштајући ништа случају, постави Контесу (фигуру од земље и крви с њеним именом) у средину круга. Напад је планирао тако што је Контесу поставио у стање најбоље одбране, а тиме изазвао што бољи и прецизнији интезитет напада. Била је (а и биће својим избором) у кругу од живог меса који су чинили њени чланови, а ипак неће успети, тако се надао Саксонац, у својој одбрани. Сем тога, био је сигуран да су им све моћи биле усмерене у потрагу за њим и у очекивању резултата који је требало да донесе Џасфер Холмс.

Лејделов ритуални обред посматрао је пар изврнутих људских зеница на глави пререзаног врата из кога је зјапила отворена рана. Био је то наг леш с исцртаним знацима на већ хладној кожи; леш који нити се питао нити је знао да ће учествовати у овом најновијем Саксончевом ритуалу.

Краљевски Лукёје кренуо, с трозупцем у десници, сличним методом као код првог покретања магијске турбине.

Просторије освојене Дијецезе беху пусте. Слика црномагијске јазбине била је изоштрена као прасак ведре зоре без иједног облачка. Ову операцију започео је негде пред поноћ. У тренутку кад је осетио да су почели да се окупљају тамо, у некадашњој Дијецези, била је још увек ноћ. Осећао је да очекују долазак Контесе де Шулемберг. Његово астрално тело, слично људској сенци, пође за једном мањом групом. Ушли су у једну просторију. Била је црних зидова, са засторима исте боје по поду и завесама од тешке црне свиле - у ваздуху се осећао задах људске крви. Потом се зачуо лагани звук, сличан звоњави малих прапораца, онда је танушни звук прешао у чангрљање. Негде из мрака изронио је мрачан тип, сав у црној одори, махао је сасушеном човечијом лобањом која је била испуњена нечим што је производило резак тон.

На улазу мрачне просторије појавила се Контеса. Подигла је руку и стала да издаје заповести. Њене речи нису припадале обреду и зато их није чуо, али је разумео смисао њених наредби - тражила је да се припреме за круг у нападу. Један од њених слугу пришао јој је и скинуо с њених рамена црвени огртач. Остала је гола. Имала је сјајне црвенкасте длаке испод пупка. Слуга је намеравао да је огрне дугим црним огртачем. Замахнуо је њиме кроз ваздух, Лејдела запљусну ваздушна вибрација; то га је обрадовало јер је материјализација уживљене атмосфере код непријатеља била изврсна. Контеса је раширила руке да прихвати огртач, била је то најслабија кретња телом.

Тада се Лејделова усмерена енергија бацила на свој циљ. Била је ношена знаком Гебураха који је у условима мрака, спиритуалне таме и црног простора најбоље деловао као крајња супротност. Намеравао је да јој трозупцем ишчупа материцу. На први удар Контеса је заурлала од бола и изненађења, пресавивши се као мачка сломљене кичме. Настала је пометња међу њима. Пред налетом Арнолдове енергије испречило се једно тело да заштити Контесин откривени стомак - Саксонац га је разнео трозупцем; погођени је држао црева у шакама и урлајући од бола пао преко Контесе. Тај промашај преполовио је силину напада Краљевског Лука. Он је опет био близу ње мада су они направили круг око своје краљице мрака. Контеса је вриштала изговарајући мантру своје одбране, склупчана на поду. Била је тако близу њега, као преклана жртва у поткровљу куће у Улици Фукс. Под прстима је осетио нешто меко и топло, онда у то зарио свој трозубац, окренуо га неколико пута и тргао увис. Чуо је страховит прасак; нешто снажно, као водена матица, одвлачило га је одатле. Саксончева енергија се повлачила у свој гроб од меса и костију. Њихова пометња се све слабије чула; најзад се смирише њихове вибрације и унаоколо завлада тишина уклете даблинске четврти.

Пажљиво је затварао магијски вртлог иза себе. Уместо гомилица земље и крви у облику малих лутки, остала је само шака поцрнеле земље која се пушила. Лице на нагом прекланом лешу, крај њега, беше унакажено, без једног ока и ишчупаних црева и нутрине.

Извадио сам курви светској око и одвалио половину лица", простења Арнолд Лејдел и утону у дубок сан, исцрпљен до костију.

Ђаво у Улици Фукс с прибором за голф ^[9]

Следећи дан и целу ноћ Арнолд Лејдел проведе у миру и медитацији. Ни најмање знаке тела и духа није приметио. Једини његов одмор било је размишљање о свом добром пријатељу Херману Јакзерлинку из Нејсеа. Био је то човек четрдесетих година, темељне телесне граде, један од последњих изданака шлезијске породице Јакзерлинк. После Штирдинга, последњи пут, изузев размена информација путем писама, прекинуо је сваку везу с Херманом. Саксонац се питао: да ли је Херман још увек у животу? Нико од његових ретких пријатеља, па ни Херман, не зна где се он тренутно налази, а ето, непријатељи су га нашли. Обузело га је, нагло, нелагодно осећање да могу Хермана користити као мамац у борби с њим. И, пре него што је поново заспао, отворио је дневник с намером да (без датума) убележи ту слутњу о Хермановој судбини.

Све оно што се око њега дешавало (далеко пре Даблина) говорило је у прилог томе да је Франк Ритман све предузимао не би ли га што пре ликвидирао. Ни Херман није ништа боље стајао од Лејдела његова мржња према њима постоји још од оних дана када су Лејдел и он дошли на идеју да, мимо свих одлука и без ичије сагласности, тајно претресу биографију шугавог Франка. Сви су добро знали ко је био Франк Ритман у Великом центру Минхена, али нико није имао три чисте да отвори његов досије.

Лајпцишки херметички лист "Вокс Стелларум" објавио је 1835 студију о новом реформисаном Паладијуму - у коме је врховно биће Алоим, а последњи знак Тот, који означава царство овога света. Између ових крајњих супротности (по том напису) космички простор је испуњен елементалима. Била је то студија у којој је Лејдел први пут наишао на цитиране изворе у вези с решењем проблема: материјализовати мисао. Како завладати светом идеја човечанства? Систем реализације био је изложен у три слоја која су се спроводила кроз практичну примену Дрвета живота. Иза иницијала непознатог аутора крио се Франк Ритман. Екскомунициран је (због тог откривања) из Сатурновог братства. Али, за чудо, није ликвидиран! Касније постаје један од суоснивача Сребрне Водолије!?

Као вођа фрајбуршког огранка Сребрне Водолије, Арнолд Лејдел је био упознат са сексогамијским ритуалима и то је био разлог више да се отцепи од Ритмана и његових људи: он оснива Јужну дијецезу. Овој новооснованој групи могли су да приступе само одабрани адепти. За то време Франк Ритман се упињао да му покопа прошлост, а њега да представи као слугу Ватикана у немачким државама. А. Лејдел штампа (тих месеци док траје борба с Ритманом) брошуру "Друга светлост" у којој открива наличје сукоба с Етерном, у чије је редове, у међувремену, ушао Франк Ритман. Осим тога, Саксончева "Друга светлост" говори о идеји проналаска розенкрајцерског братства из Трећег реда који је морао бити активан негде у немачком простору. Радећи нове програме, Јужна дијецеза је савлађивала препреке на тај начин што су њени чланови доживљавали преображаје на лествицама њених унутрашњих ступњева.

После извесног периода таквог рада, по наговору загонетног доктора Хи. Штајдеа, Лејдел ступа у везу са снагама невидљивог Трећег реда, које га уверавају у своје натчовечанске моћи. Од њих добија упутство означено шифром Магнум Аркана, Велика тајна кључ који отвара све херметичке тајне, учења сексуалне магије и свих религијско-политичких система.

Садржај Магнум Аркане деловао је уверљиво на Лејдела јер се цео спис појавио, једне канштатске ноћи, на чудовишан начин у соби хотела где је одсео. Непосредно по обзнани Магнум Арканум Лејделу организује, у свом фрајбуршком скровишту, Ритуал Мемфиса, у ме су учествовали херметисти оба пола, што није био случај у дотадашњој пракси тајних друштава. Ритуал Мемфиса изазива отпор на ширем плану: А. Лејделу одбијају степен Ипсиссимуса, а невидљиве снаге Трећег реда тајанствено нестају, нестаје и доктор Хи. Штајде; прави ударац Саксончевом раду је уследио за време његовог последњег боравка у Јужној дијецези - цео спис Магнум Арканум е нестао!? Одмах је схватио да је бачен на странпутицу. Одавно, самозвано присвојивши одбијени степен Краљевског лука, Лејдел наставља потрагу за онима који су му уручили Магнум Арканум.

Период када остаје сам припада добровољном изгнанству у Даблин, где призива скривено ја, личног бога који ће га подићи на лествици Знања - чијом помоћи ће стећи моћ и срушити Франка Ритмана и све око Етерне.

Друге ноћи после обрачуна с Контесом, негде пред зору, Лејдела из полусна трже додир по ногама, додир и шум. Подигавши се у седећи положај, осети страховити смрад. Овај смрад долази из самог пакла, помисли. Али, већ следећег тренутка примети животињу дугог репа како се скотрља с кревета на под и још пар које се искобељаше из утробе леша који је заударао. Пацови су били огромни, угојени и лењо се удаљише од извора хране. Он скочи с кревета и упали фитиљ у лампи. Слаба светлост натера животиње у најудаљенији део поткровља. Лејдел отвори врата и зграби леш за ноге. Извукавши га напоље из собичка, довуче га некако до руба степеништа. Дрвена ограда беше трула, пуцала је под налетом леша који је ту и тамо ударао о њу, падајући ка дну. Тај јебени смрад од тих јебених смрдљивих копилади, размишљао је Саксонац, силазећи низ степениште са дужом мотком у рукама. Личио је, самоме себи, на јединог преживелог житеља пусте четврти града коју је сатрла куга, коме је још преостало да мотком, као чакљом, помрле од куге гура у подрум кућерине у Улици Фукс.

"Тако", процеди, пошто одгура мотком оба леша у подрум. Корачао је степеништем бодро навише. Сада ће задах лешева, мислио је, привући сву гамад из куће доле, у подрум. И, барем за неко време, неће га узнемиравати својим присуством.

На искрају шестог дана Краљевски Лук, седећи на таванском лежају под слабом светлошћу гасне лампе, убележи у свој дневник: "Претходне ноћи, у сну ми се изрекла Молитва из Магнум Аркане! Ове ноћи очекујем даље откровење Аркане. Хоће ли доћи до њеног повратка? Сад сам с оне стране живота и смрти. Очекујем долазак пресудних дана. Обраћам се Јарцу, великој црној животињи са седам сиса. Када ћеш доћи?" Склопивши странице дневника, он погледа његове корице на којима црвена слова почеше да дрхте као мали упаљени пламичци: ОБРНУТА ЦРКВА, титрао је наслов дневника! Коракнувши у страну од силног изненађења, Арнолд Лејдел испусти дневник у чуду. Тада се заледи пред призором који му се указа: мали грбавко, напола кљастих шака, сав у ритама, рањавог тела и дуге плаве косе из које је вирило црно трње, чучао је у углу тавана!? Лејдел се трже, осетивши бескрајну хладноћу свуда по телу.

- Како си ушао, када сам заковао врата изнутра и подигао степениште?

- Видиш ли шта си учинио од мене?- огласи се она прилика. Твоји родитељи ме направише грбавим и кљастим, а ти исто тако. Приказујете ме као човека који је само обожен - заврши мала грбава сподоба и као да се још више шћућури у углу тавана.

- Не знам те. Ко си ти? - задрхта Лејделов глас.

- Зар ме ни оваквог не препознајеш, јадни човече?

- Не!- одсече Лејдел. Зној му се сливао низ лице.

- Не препознајеш ме јер очекујеш Месију Новог доба. Хоруса, ђавола са седам сиса- рече она необична прилика и нестаде из Лејделовог собичка.

Арнолд Лејдел, још увек запрепашћен, осети снажну вртоглавицу, потом стид; бескрајно се ширио тај стид, као топлина, свуда у њему. Он поче да се скупља на лежају и да цвили као пас. Поново га захвати вртоглавица с дрхтавицом и крајња изнуреност тела и духа. Осети болест, као да је пропадао у неизмерну дубину - онда изгуби свест.

Дошавши себи, поста свестан да је изгубио сваку контролу над временом - није знао колико је дана протекло од обрачуна с Контесом и њеним људима. Осим тога, у сну је био морен чудовишном сликом: распињали су њему толико познатог грбавца на високом каменом брду. Ljуди тамне коже и длакавих удова урлали су около, а он, Лејдел, био је најгрлатији: "Ја сам себи довољан! Шта ће ми он!?" урлао је Лејдел у сну, све док му неко није потурио онај исти комад стакла с таванског стуба и он угледа у њему своје грозно лепрозно лице, грбу и кљасте шаке. Пробудивши се, није могао да раздвоји сан од оног призора који је стекао у поткровљу; једноставно није знао да одреди шта је било у сну, а шта на јави.

Саксонац и ово своје најновије стање духа и тела убележи у ОБРНУТУ ЦРКВУ. Затим покуша да се концентрише на одређену област. Но, био је толико растројен, као да је био заробљеник у великом кругу вртлога где и најјача контрола разума не помаже много. Забрињавала га је појава толике дубине простора приликом недавног губитка свести. За такав изглед Назарећанина имао је готов одговор: Назарећанин је изгледао баш онако како је Лејдел веровао у њега.

Поглед му је блудео по рушевној просторији. Потом осети силу, која га привлачила према малом таванском отвору кроз који тешко да би се могла провући глава. Био је то тавански отвор за проветравање Личио је на прорез у зиду од препечених дугачких цигли и био скоро затрпан старудијама. Лејдел, као опседнут, устаде и, пришавши оној старежи испред зида, стаде да раскрчује простор испод отвора. Пошто ослободи прилаз, могао је да се нагне кроз њега. Бацио је поглед напоље. Видела су се црна небеса изнад Даблина, и град у магли а у даљини слабо су се назирали димњаци челичане који су се пушили. Задњи део куће и простор иза ње беше обрастао коровом и високим трњем. Лејдел пљуну одозго, помисливши: Какав одвратан и јебен предео. Потом се трже - захвати га некакав чудан немир. Дође му да изађе напоље и да испред врата поткровља намота ланац на чекрк. Одмах то и учини, и поче да диже део степеништа, који се подизао као огромна чељуст рептила; шкрипећи и праскајући, ланци су се намотавали преко котура. Потом уђе у собицу и стаде да закуцава врата изнутра; на једнак начин прегради и отвор за проветравање. Стајао је неко време неодлучан на средини тавана. Самог себе заковах, помисли. Онда заузе положај за обред и очита молитву из Магнум Аркане. Понављао ју је све док није осетио да је сав прожет њоме. Сан га је захватао, надолазио је као незадржива плима; чинило му се као да све заборавља, осим призивања Вишег духа из Аркане. Као да су од њега целог, и свега онога што га окружује, и онога што је био и што ће бити, остале смо те речи молитве, мантра-језик који је, некада давно, горео на ломачама, али није никада сасвим изгорео: "Дођи и следи ме! И учини да ми се сви духови подвргну, под небеским сводом и у етеру! На земљи и под земљом! У води и у усковитланом ваздуху! У силној ватри и сваком огњу! Да свака чаробна речи казна Бога безграничнога буде према мени послушна!" мрмљао је Саксонац. Потом је све ишчилело из њега као дим.

***

Из сна га је тргао снажан тресак. Усправио се цептећи. Ослушкивао је избезумљен. Ништа се није чуло. Унутра је било светла те је могао претпоставити да је напољу дан. Негде из тамног угла ширио се танушан облак прашине, оцртавао се при светлости лагано падајући по њему и лежају. Колико сам спавао? питао се Саксонац. Хтеде да устане, али га ужасну призор што га је спазио у малом отвору за проветравање. Најмање четири стотине стопа беше висока кућа у улици Фукс. Сем прозора у приземљу, на чији се симс могло попети, нико жив не би могао горе у поткровље. У ствари, и могао би преко мердевина, али би протурио људску руку кроз отвор, а не овакву, џиновску, до половине тавана! Једна таква киклопска рука, са шаком која је вирила из карираног рукава, позивала га је својим огромним кажипрстом да приђе ближе! Шака беше осута црвеним пегама и великим жутим маљама, нокти беху квргави, огромни, с беличастим рожнатим наслагама. Ситан леп се крунио испод одваљеног отвора, падајући сипкаво са зида претварао се у танушни облак прашине који се расплињавао унаоколо. Киклопски кажипрст је упорно позивао Лејдела да устане с лежаја и да му приђе! Лејдел се осети тако малим и слабим као миш. Имао је осећање да је Лилипутанац који се нашао испод Гуливерове шаке. Убеђивао је себе како је све то само ружан сан и да треба само очи отворити па ће све ружно проћи - али ружно није пролазило; џиновски кажипрст се и даље клатио.

Најзад, када се усудио да устане и приђе - оне шаке нестаде!? Жеља да види Адама Кадмона била је неизмерна. То мора да је човек Новог еона, помисли, осећајући лаку језу. Прави Кадмон. Мора да му је рамени појас изнад отвора, размишљао је узбуђен призором џиновске руке. Потом лагано, као дете, приђе отвору и провири напоље. Било је као први пут, исти призор, а онда истури целу главу кроз отвор.

Доле, у корову и стрњици, стајао је крупан човек, нешто вишег раста, широких рамена, у карираном шкотском сакоу, црним јахаћим панталонама и дубоким чизмама од црне коже. На глави је носио карирани шкотски качкет. Имао је упадљиво издужену браду повинуту напред, широк меснати нос и танке усне. У руци је држао кожну торбу из које су вирили штапови за голф. Непознати подиже лице горе, према њему.

Лејдел - проговори металним гласом странац - овај простор требало је да ослободиш корова, да га раскрчиш. Чујеш ли ме шта сам ти рекао, момче? Да га раскрчиш, јер ја волим да играм голф тамо где ме позивају. Момче, и тебе ћу прво проверити у голфу!

- Све је доле толико одвратно и прљаво. Постоје боља места, господине - каза и учини му се да је рекао бесмислицу; сопствени глас зазвучао му је страно.

- Шта то говориш, момче? Каква глупост! Па ово суро, црно место идеално је за голф. Као створено! Нама није потребна публика. Само да није овог корова!- рече непознати гост и скиде качкет, благо се наклонивши Лејделу, с изразом у очима који је показивао само гађење. На поветарцу расу се незнанчева коса боје пламена. Око ушију и изнад врата био је високо подшишан, само му се сноп пламених власи виорио изнад чела.

- Ко сте ви, господине? Шта желите? - запита Лејдел и схвати да је за све неумитно касно. Више се ништа није дало исправити.

Онај кога си звао годинама, момче, а сада ниси у стању да му најобичнију жељу испуниш! Још ми само реци да не знаш голф!

- Да звао сам - промуца Лејдел и осети мокрину свуда по телу.

Зашто онда ово ниси рашчистио? Где да одиграмо партију голфа, момче? Годинама си ме призивао, нисам те ваљда изненадио?

И Арнолд Лејдел спази да, као из сенке странчеве, израња женска прилика која га помно посматра. Страсно је и грозно то женско створење! Тај женски акреп, с ретком косом на лобањи, чија половина лица беше одваљена и без једног ока, насмешила му се. Жена проговори кроз кикот:

- Лејдел! Нашла сам те, Лејд! Видиш ли какво ми је лице, Лејд, после онога у Дијецеси!

Кроза њ проструја мисао да однекуд одавно, одавно познаје овај необични пар. Толико их одавно зна, као из сопственог заборављеног прадавног бунара сна, којег се изненада сетио! Како се онај женски акреп и даље смејао, кроз Лејдела проструја мисао, врела као ужарени комад челика, и запе му у кори великог мозга! Контеса! То је онај удвојени лик из мога сна! И трже се с отвора махинално уназад, али то изазва још већи, неиздржив смех оног женског акрепа. И он ћу јасно њен глас:

- Лејд! Нашла сам те, Лејд! Види кога сам ти довела! Најбољег играча голфа с Острва!

Отвор! треба га заковати, размишљао је сав у грозници, док је бесомучно ударао по (...)

Рицманов коментар Даблинског случаја I

Било би најједноставније видети Саксончеву ОБРНУТУ ЦРКВУ као покушај да се прикаже живот једног антихриста; ипак би нас пекло питање: да ли је ово само необична прича о животу једног човека који се бавио магијом?

Налазим за сходно, поштовани читаоче, да подвучем немогућност тачног описа смрти из оног дела Лејделовог дневника који се односи на његов даблински период.

Ја, Едуард Филдбинг Рицман, исписах наслове и међунаслове Саксончевог дневника, како би се ти, читаоче, лакше пробијао кроз суму догађаја из живота једног човека за кога можемо слободно реци да је нешто знао. Такође, као поштапалице, послужише поглавља, да би хаос Саксончевих бележака био подношљивији.

На све могуће начине требало је пронаћи у излагању Саксончевог живота његов људски лик - уколико до њега и његове људскости не дођемо, намера и наум ђавола никада нам неће бити сасвим јасна. Уосталом, ко сме да устврди да ће проживети свој живот изван сваке сотонине кушње?

Е. Ф. Рицман, фебруара 1851. године у Даблину

Друго поглавље
Штутгартски виолинист

Једанаести је март 1841, у Штутгарту. Овде чекам Јозефа Ерта Ланцеа. Речено ми је да крајем зиме мора проћи кроз Штутгарт. Кажу како је нечим везан за овај град, али не знају поуздано шта би то могло да буде. Тврде како увек навраћа у хотел "Г. Брајтмајер" који се налази у главној улици. Како нисам добио никакав одговор на питање због чега је Ланц у Штутгарту баш у том хотелу и то крајем зиме - стога ове податке о њему сматрам неважним.

Висок је и мршав; угнутих рамена и беле провидне коже, као да је албигенез. Телесне грађе сличне Финцу. У црној је дугој пелерини на преклоп, с једним дугметом, шешира тамног и широког обода, косе ретке, боје сламе; то су најважнији детаљи у препознавању Ланцеа. Познаћу га, поновили су ми ову тврдњу, јер има нечег нордијског у Ланцеовом мршавом лику; у плавим водњикавим очима и у његовим белим провидним шакама. Са собом увек носи виолину, у кутији под десном мишицом, јер је левак. Крајње опрезно треба да му приђем - или се одмах изгуби или одмах пуца. Ланце је, рекоше ми, сам. Дотеран до краја. Тврде ми како постоје многи који желе његову провидну белу кожу. Стога буди врло опрезан с њим, саветовали су ме. Ланце је имао своју историју, своју прошлост: био је дуже времена у вези са Шињевским - то је мој главни мотив трагања за њим. Радили су заједно у Минхену на оснивању кружока који је требало да се бави спиритизмом. Деловали су крајње отворено. Био је то сурогат конспирације, тако да их је убрзо полиција растурила. "Хомонцуллус" Науса Емдена (власника овог тајног листа баварских илумината) садржи, из броја у број целе прошле године, табелу структура градова краљевине Баварске и краљевине Виртенберг. У тим табелама Минхен је уписан као град с тврдом духовном структуром јер је, по уверењу, био испуњен конзервативним духом. Ланце и Сињевски били су одређени да први нападну ту структуру.

Пре него што сам дошао у Штутгарт, проверио сам, није било грешке - Штефан Шињевски био је пољског порекла, место рођења град Краков Емигрирао је 1832. у Баварску. Стално пребивалиште у Минхену Вилхелм штрасе. Одмах, исте године по ступању на тло Баварске, почео је да окупља пољску емиграцију око себе. Неко је рачунао с њим. Нисам сазнао ко - по чијим налозима је Шињевски радио? Тај проклети пацер Шињевски налазио се у Хомбашу кад се то догодило с Кнесом! Иначе, Јозеф Ерт Ланце био је посредник у већини прљавих послова које је обављао Штефан Сињевски.

Чиме се још одликује Ланце? Има ли неких изузетних особина? Какав је стрелац? Моралне особине? У пословима, какве је обављао Ланце било би климаво ослонити се на морал. Био је неколико година ђак језуитског семеништа. Рођен је у Канштату пре тридесет и осам година, у грађанској породици. О каквом је виолинисти реч? Ј. Е. Ланце је испољавао врло чудно схватање и тумачење музике пред онима који су имали ретку прилику да га слушају док свира. Тврдио је да се у сваком његовом прсту, док свира на виолини, крије по један живот!? Сви прсти на његовим шакама једнаке су дужине, тврдили су очевици. Поседује велико знање из области спиритизма. Приликом сеанси, из његове виолине, док је свирао, излазила су мала светлећа бића; а приликом њиховог еманирања чула би се музика која је изазивала депресивне наступе код слушалаца и ретко ко би успео да уочи, на крају сеансе, Ланцеов нестанак. После једне такве сеансе није се удаљио. Том приликом виђен је у дугом разговору с Маргаретом Лун. (То женско име ништа ми не казује, ко би то могао бити?)

Сазнао сам (можда је то најбитније) да се Ланце бави рунском магијом с циљем да створи нову слику будућности!? Невидљиво Удружење аријеваца задужило га је да темељно претресе њихов програм; у истом захтеву стоји жеља Удружења да Ланце тај програм наслови: "Нова Бранденбуршка капија".

Ланце је, према мишљењу мојих достављача, пети човек који би знао са сигурношћу да ми све исприча о догађају из Хомбаша. Почела је девета година мог трагања за братовљевом судбином и ја сам већ уморан.^[10]

***

У ствари, шта ја знам о том догађају с Кнесом у Хомбашу пре девет година? Аузбуршке новине, из 1832, донеле су кратку вест о покушају атентата на посланика слободног града Франкфурта Мартина Кроузеа: "Ових дана, у Хомбашу, на републиканско демократском збору дошло је до неуспелог атентата. Извршилац је био с неким у дослуху, највероватније с пруским монархистичким круговима", тврдио је новински извештач. "Атентатор није проверио револвер из кога је требало да пуца, јер је оружје било без муниције. Оружана пратња седамдесетогодишњег посланика бацила се на младог атентатора, за кога се већ сазнало да је учествовао у неколико тајних мензура^[11] које је организовала Хамбуршка студентска корпорација. Истрага је у току."

То је била моја велика грешка, морао сам тада бити у Хомбашу поред брата. После јулске револуције у државама Немачке било је све ровито - Кнесова ћелија је проваљена. Преживели из његове ћелије осудили су издајнике на смрт. Над једним од њих Кнес је требало да изврши пресуду у Хомбашу. Али, они су били бржи, највероватније да су имали доушника у редовима око Кнеса. Или је нека друга сила учествовала у његовој ликвидацији? Све до данас нико не зна ништа поуздано да ми каже, а ја предосећам: потурен је, некоме је сметао. Можда зато што је мој брат? Или зато што је нешто знао, ако је Кнес било шта знао?

Штутгарт је у марту хладан. Данас се појавило нешто стидљивог сунца, али се ситан снег лепи за кожу и дува слаб, али оштар ветар. По доласку у Штутгарт, изнајмио сам мањи стан у четврти Херстват. У Фридрих штрасе преселио сам се пре неколико дана. Морам бити у близини хотела "Г. Брајтмајер" одавде, из моје собе могу да контролишем улаз у хотел. Цео Штутгарт је у долини; у планинском котлу, с лепим летњиковцима подигнутим по обронцима околног побрђа. Преко зиме оближње језеро Берензе пусто је. Његова сива околина испуњена је маглом, а снажни налети ветра савијају гране липа, док јата кричећих врана пустошно вијају испод сурог неба.

Не знам зашто, али у мени је расло предосећање да ћу га баш ту, једног од ових зимских поподнева, затећи у шетњи крај језера. То предосећање, мало-помало, прерастало је у визију: појављивао се онакав каквог су ми га и описали - блед, висок и кошчат, с магичном виолинском кутијом под руком, у црној пелерини која витла око њега на ветру. Међутим, даље током те визије све се распадало и нестајало: па није Ланце говорио ми је унутрашњи глас, провинцијски наставник музике који би на моје "добар дан" скинуо шешир показујући своју косу боје сламе! Па би ми даље, током разговора, лепо и потанко причао све о брату! До ђавола, у каквој сам само заблуди! Па ја желим да ступим у везу с Ланцеом, у одсуству трећег провереног лица па то је исто као ступити у везу с паклом! Ја и он сами на обали језера - он би сигурно пуцао на мене! Имао сам ђаволски утисак да је он преко канала, сигурно обавештен да га чекам у Штутгарту. Ко зна колико би Ланце жртвовао када би ми открио истину о брату? Можда су хапшење и смрт Кнеса били нужни или случајни? Ако је тако то би значило да је Хомбаш само трагична епизода у нашој борби: зашто ја нисам упознат са свим детаљима?

Јутрос сам се пробудио сав у зноју: буди ме звук обарача на револверу, игла у цеви удара у празно - у оружју нема муниције! Колико ћу остати овде не зависи толико од Ланцеа колико од одговора великог центра у Минхену - предложио сам им оснивање Јужне дијецезе, у прво време као огранак Сребрне Водолије. За сада сам у берлинском огранку - ту се осећам најсигурније. Јављено ми је: Марта Г. се нуди да изнајми вилу на своје име за новоформирану групу "Ј. Д." при Фрајбургу. Да ли да пристанем на варијанту с Мартом Г.?

Негде током јуна, прошле године, у Берлину Лејдел је окружен тишином зидова тамошњег огранка Сребрне Водолије; склопио је корице билтена тог огранка и отворио свој дневник, записавши у њега:

"Од Кнеса ни трага. Осећам, још неко постоји у свему овоме само му ја не знам име." Тих дана одбија било какав приватан разговор. Очекује Марту Г. Решио је да прихвати њену понуду али, када се појавила пред њим, осетио је гађење. Зајапурена и дебела трапаво се кретала по соби. Била је нечим заплашена. Годинама је трајао тај њен страх, а то је код њега изазивало крајњу одбојност. Нагло је прекидала, у пола реченице, своје убрзано, промукло причање, ослушкујући избуљених зеница, потом би наставила истим испрекиданим гласом. Слушајући је, Саксонац се сети: Пред његовим очима забелела се Мартина огромна гола задњица, он ју је држао у кругу нагих чланова Водолије, између талисмана за време обреда. И он окрете главу само да је не гледа више, али глас Марте Г. био је присутан као зла коб, и он би принуђен да је слуша шта говори:

- Лејд, неко је из централе послао код нас ужасног ћелавог човека, с бичем, да преиспита све огледе сексуалне магије које смо спремили у оквиру прве етапе Дијецезе. Тражио је од нас да те напустимо и да цео будући рад Дијецезе изменимо. Предао ми је поруку са захтевом да ти је уручим. Лејд, зар седиште Јужне дијецезе мора да буде у Фрајбургу, где је и Сребрна Водолија? Променимо Дијецезино место - промуца жена последње речи, спустивши испред њега на сто поруку.

- Напоље!- издера се Арнолд Лејдел, треснувши песницом о сто. Жена брзо напусти просторију. Он узе да прелистава поруку - био је то позив на брзу капитуалцију без околишења. Он га снажно одгурну од себе, с гађењем, дубоко уздахнувши. Краће време седео је потпуно укочен; чинило му се да не зна шта треба урадити а да се не погреши при следећем, судбинском кораку. Можда је ово опомена, размишљао је, да се одрекне трагања око догађаја у Хомбашу?

Берлин, 30. април 1841. године

Данас је стигла порука: Централа је затражила од мене да се рад Јужне дијецезе измени! Зашто? Нисам добио објашњење. Траже да основни правац у раду буде пустошење Целине. Каква је то Целина? До сад се наш рад уклапао у велико дело које је радило на распаду хришћанског морала. Значење овог захтева Минхенског центра не разумем. У Сребрној Водолији влада страх - окружен сам гомилом мишева. Постоји могућност да први подривач Јужне дијецезе буде неко од ових огавних мишева из Сребрне Водолије! Пада ми на памет да им наместим полицијску провалу - али, закаснио сам: сви би знали да је то моје дело!

Неколико дана касније, такође у Берлину, Саксонац бележи нове податке у свом дневнику: О смрти К. В. Рајс.

Болест је никла на стидној усни и за неколико недеља достигла је величину ораховог плода. Венерични еликсири, које је несрећница добијала од Хуга-Хуга, сигурно су били заражени. У току болничке неге, једне ноћи, затечен је њен љубавник Хуго-Хуго у тренутку кад јој је дотурао храну и те сумњиве медикаменте. Како је К. В. Рајс одбијала болничку храну, тврдећи да све добија од своје болести, власти су подигле оптужницу против затеченог Хуга-Хуга, али се овоме губи сваки траг. Убрзо, несрећница умире у грозним мукама - а код ње затичу Хугово писмо старијег датума у коме он тврди неколико ствари: "Сваку болест коју не може да излечи - медицина не би требало да проглашава болешћу ако жели да стекне још већи ауторитет!" писао је лажни тибингеншки доктор права, бацајући сву љагу на Лејдела, јер је тврдио да су еликсири његови.

После овог скандала око смрти К. В. Рајс., цео систем унутар Фрајбурга остао је нетакнут захваљујући Осипу Г. Истрага се задовољила његовим ауторитетом банкара. Породична вила Марте и Осипа Г. (водила се на њихово име) није претресана. Тако је почетак рада Јужне дијецезе остао неоткривен.

Берлин, 5. јун 1841. године

Дочуо сам новости из бечког херметичког подземља. Покушавају да ме увере Франк Ритман и Хуго-Хуго у сукобу, да је Веритас, као врховно тело, посредник у измирењу. До ђавола зашто то раде!? Кад ја знам да то није истина!

Берлин, 10. јул 1841. године

За мене би било најбоље да се уклоним, извесно време, код Хермана у Најсе. Осећање које ме држи чврсто, као гвожђе дивљач, никада ме није преварило: желе да ме ликвидирају, али још увек немају за то апсолутну подршку у Центру! Интересантно, на мојој ликвидацији раде убрзано после мог повратка из Штутгарта. Сребрна Водолија се осипа пошто је финансијски срубе, биће жртвована: задесиће је провала по вертикали, почев од њеног врха. Нешто слично се догодило, својевремено, са Ф. И. Амстердамом. Морам што пре пожурити своје везе у Центру око рада Ј. дијецезе, макар она била, у прво време, и огранак Водолије. Фрајбург би остао као седиште нове организације. Колико вечерас отпутоваћу. Рећи ћу, сваком ко се овде затекне кад кренем, да путујем за Беч, а отпутоваћу за Најсе!

Арнолд Лејдел заклопи дневник. Ћутао је шака склопљених под брадом и зурио у зид. Мисао да време протиче подигла га је на ноге.

У кожну торбу ваљкастог облика ставио је дневник, а из ње извадио кожну футролу с револвером. Извуче драјси из футроле обмотане штофаном нараменицом; потом запе шип и увери се да је оловно зрно, величине палца, још увек у цеви. Кад га нађем, размишљао је стежући зубе, прићи ћу том бледом нордијском акрепу, принећу му цев на педаљ од мозга и опалити, па нека му један од његових десет једнаких прстију помогне да устане. Осећам, тај штутгартски виолинист све зна у вези с Кнесом. Пасји окот, крајње је време да се то с Кнесом оконча! Ти скотови треба докраја да упознају Арнолда Лејдела! размишљао је Саксонац, пакујући ствари за пут о коме нико није знао.

Најсе, летњиковац на реци Најсе, Глац, Силберберг: у периоду од 15. јула 1841. до 27. априла 1842.

Арнолд Лејдел проводи то време у друштву Хермана фон Јакзерлинка, на југоистоку Шлезије. Изгледа да је растерећен многих проблема јер не води дневник у грчу. У том периоду свог опуштања од Хермана сазнаје за многе догађаје и на крају, ненадно, присуствује крвавом догађају у Конштату.^[12]

Хермана је затекао у његовом летњиковцу изван Најсеа. Херман фон Јакзерлинк био је један од последњих мушких чланова племићке породице из јужне Шлезије. Био је то кошћат, плав човек, с двема дубоким борама по средини лица и није имао више од четрдесетак година. Били су пријатељи преко петнаест година, још из оних година проведених по врелим минхенским пивницама, у коцкању, с лаким женама и првим студентским мензурама. Испало је као да га је Херман увео у тај свет - Лејдел је, преко њега, упознао старог херметисту Јохана Цибулског. Када је после смрти родитеља цела брига о имању пала на Хермана, он је напустио бављење херметизмом и студије политехнике у Берлину. Знао је често да се обрати своме пријатељу из младости: "Лејд, оставио сам ти ђаволску ствар у аманет". Та неразорива сигурност у Херманово пријатељство давала је Арнолду сигурност рођеног дома, и он се увек враћао у Најсе као у свој дом. Са своје стране, Саксонац је све чинио како би Херманов дом држао по страни од сваке врсте подлости и интрига које би бациле љагу на његов углед; знао је да цени своје последње уточиште за уморно тело и напаћену душу. После Кнесове погибије у Хомбашу Херман му је заменио брата. Херман је то осећао, једном приликом је споменуо: "Лејд, боли ме. Могао сам тада бити поред Кнеса у том проклетом Хомбашу, кад већ тебе није било. Кнес је водио живот каквом смо га ми учили." Шлезијски племић улагао је сва могућа средства у подухвате свог пријатеља из Саксоније и у тим настојањима био је врло упоран.

***

Из свега онога што је чуо о последњим догађајима везаним за берлински огранак Хермана је, у разговору с Лејделом, највише чудило што Марта Г. није дала Арнолду детаљније податке и зашто је многе чињенице (за Хермана су оне биле битне) прећутала. Херман је већ знао: тај страшни ћелавац, с бичем, звао се пан Ласло Григицки. Приликом једне сеансе пан Григицки посматрао је сексуални објект тако да је овај доживљавао неколико узастопних врхунаца задовољства и пуне страсти. Степен уживања код објекта био је толико јак да је жена вриштећи кидала хаљину са себе; оставши потпуно нага, молила је пана да престане. Жена с којом је пан Ласло извео тај оглед била је Марта Г.!

Следећи Херманов податак односио се на причу о једном салону у Глацу. Тај салон подгрејавао је јефтину склоност ка необичним причама о вилинским бићима немачких романтичара. Салон је те вечери имао за госта Марту Г. и загонетног пруског официра у поодмаклом годинама, чија је униформа била искићена ордењем, који је сваки час скидао и враћао монокл.

Марта је причала потпуно отворено о паклу берлинског огранка у коме се нашла Водолија за време Лејделовог одсуства. Поменула је његово име, не сумњајући да међу присутнима седи Херман! Како је друштво у салону било оптерећено бизарном једноставношћу рационалних представа о животу и смрти (био је то свет банкара и предузетника из виших слојева), чудовишна прича Марте Г. прихваћена је као излив њеног књижевног талента. Једино је онај стари пруски официр, искићен ордењем, био упоран: понудио јој је финансијску помоћ за објављивање приче коју је управо испричала, макар и под њеним псеудонимом. На то је она ужаснута поскочила, с изразом на лицу као да се тог тренутка пробудила из сна; крикнувши, одбила је понуду. Одмах је почела да правда напуштање салона неодложним пословима који је чекају у Берлину. На то се опет јавио стари пруски официр, понудивши јој пратњу са својим кочијама до Берлина. Марта Г. је у том часу имала израз лудила на лицу - из куће је излетела као да је гоне све фурије пакла, оставивши присутне у салону згрануте таквим поступком.

Хуго-Хуго се изгубио без трага неколико месеци после смрти К. В. Рајс., да би се појавио изненада с паном Ласлом Григицким у берлинском огранку Сребрне Водолије. После неколико дана и ноћи мировања, које су провели радећи само на окултној контроли сна, бацили су се на своје сеансе - почела је своју причу Марта Г. присутнима у салону који су постепено губили дах. Да би све у овој причи било још загонетније, Марта Г. је