"Budućim događajima prethodi njihova senka."
Johan Volfgang fon GETE

Sadržaj

• I. Smrt na mongolskom konju
• II. Ruža ili pauk?
• III. Demon koji nije uspeo da se vrati
• IV. Kako uništiti Beograd
• Beleška o piscu

I. Smrt na mongolskom konju

Prema kraćem Izveštaju, jednog od istoričara poznog Rima, o grupacijama Atilinih mongolsko-hunskih hordi koje su prodrle kroz Vrata naroda i nalaze se pred kapijama malaksalog Rimskog carstva,¹ uočavamo, osim mračnog pretksazanja o budućoj sudbini stanovništva carstva, i strahovito ubrzanje vremena koje skriva ovaj, po svojoj prirodi, ipak više vojni Izveštaj nego što bi bio istorijski. No, kako ga moramo ispričati jezikom priče, Izveštaj mora dobiti nekakvu formu istorijskog apokrifa. Očigledno, autor ovoga Izveštaja nije imao vremena, ili želje, da duže nagvažda u donošenju svojih sudova o prirodi, načinu života i običajima varvara koji su, kao skakavci iz Apokalipse, nadirali poput stihije u ondašnju Evropu iz nedovoljno poznatih dubina Azije, kao iz ada; jednom rečju, iz oblasti opisanih kao kod drevnih kartografa Ptolomejevog doba:"Iza kraja sveta."

Nekakav mlad, ambiciozan kagan (uzevši svu vlast u svom mongolskom kaganatu), odbije pritisak Atilinih glasnika da se i on priključi, sa svojom hordom, Atilinom azijatskom moru. Takav kaganov odgovor učinio je da se Bič Božiji razjari jer je, osim povređene sujete (koju imaju i imaće svi osvajači u ljudskoj istoriji), izgubio nekoliko nedelja u svom planiranom pohodu na Rim. Kan kanova smesta je išibao do krvi neke od svojih viđenijih glavešina nepobedive konjice toga doba poslavši ih da kazne drskog kagana ili, u protivnom, da se ne vraćaju živi.

Mora da su strašno izgledali Atilini pobednici u ovom sukobu sa mladim kaganom za autora ovog Izveštaja, koji se kao trgovac jedva spasao: još kao dečacima spržili su obraze zbog doživotnog eliminisanja brade; obrijanih lobanja sa perčinima od konjskih repova Huni su jeli, spavali, žene opasivali - provodeći tako život na konjima. Na zemlji ta bića behu krivonoga i gegava kao grozni patuljci iz pakla.

Pred očima poraženog kagana poklali su svu njegovu mušku decu, a žensku čeljad, već opijanjeni kobiljim kefirom, podelili su između sebe tako što su se otimali oko roblja; kidajući s njih haljine, kožu s njihovih ruku, vukući ih krvnički za kose dok su žene vrištale od bola. Njega su postavili na konja tako što su mu podvezali noge ispod trbuha životinje, a ruke zavezali na leđima. Potom su iskopali čovečiji leš i, licem na lice, zavezali za osuđenog. Dugo su svezanog konja, sa osuđenikom na sapima, podbadali usijanim gvožđem: životinja se njišteći bolno propinjala; onda su ga naglo pustili u stepu sa lešom i žrtvom na sebi. Osuđeni na smrt - čovek i životinja nestajali su u dubinama stepe, činilo se kao da ih ona guta.

Tako je na konju umirao pobunjeni kagan. Njegova najveća sreća bila bi (ako je to uopšte sreća, po mišljenju anonimnog autora ovog Izveštaja) da njegov konj što pre naiđe na čopor izgladnelih stepskih vukova.

Komentari

^*1 Izveštaj datira vremenski negde pred bitku na Katapulškim poljima, u kojoj je Rim strahovito potučen od Atile.

^*2 Bilo je isključivog mišljenja da se iza autora ovog anonimnog Izveštaja, kojeg je ispisao navodni trgovac - krio Amijan Marcelin pre nego što je ispisao svoje Anale . Budući da je u Analima osnovna tema Seobe naroda tokom IV i V veka pri kojima se odvijaju zadnje decenije izdisaja Zapadnog Rimskog carstva - mnogi bejahu spremni da poveruju u to da je tajna autora ovog Izveštaja rešena.

Ali, nema priče koja se završava niti događaja koji umire. Zapadnogotski pisac Jordanes pisao je, oko 550. g, da je užasni narod Huna potekao iz polnog opštenja demona sa ženama. Sa kakvim konkretnim činjenicama je - osim užasa što su ga zadavali osvajači iz Azije - Jordanes potkrepljivao ovu tvrdnju, nije poznato. Osnovna teza Jordanesovog spisa (iz gore navedenih godina) bilo je bavljenje polnošću demona i njihovim mešanjem sa ljudskim rodom.

Da stvarno događaji ne umiru (pa i ovaj o pobunjenom kaganu) posvedočiće jedan Spis koji ima, za svoju glavnu temu, kako održati vulgarnu apsolutističku vlast: onu vlast koja je, pre svega, uvek u stanju da svoj najočigledniji poraz pretvori u pobedu. Po toj upravljačkoj veštini; bolje reći prikrivenoj torturi vlasti (ukoliko bi ona bila apsolutno primenjena) i najveća, ogavna, skotska laž, jedne takve politike, bila bi neprikosnovena istina koju bi beslovesno krdo naroda moralo da slavi! Takva politika bi ličila na svinjac u kom bi se omamljeni ljudi valjali u sopstvenoj pogani izazvanoj strahom, baš kao svinje u oboru; ubeđeni da imaju sva prava i slobode, pa čak i da će, vremenom, steći priliku za upravljanjem nad drugima u tom oboru!

Ali, kuda bi nas odvelo svako dalje raspredanje o veštini arkane u politici?

Nešto od ove tajne čiji su temelji udareni početkom XVII. veka, pominjemo tek da bi lakše premostili sve one peripetije koje su ometale bolje osvetljavanje potrage za njenim istinskim autorima; kao i da bi konačno pronašli kakav takav smisao nizu, naoko nepovezanih, događaja — od kojih je ovaj prvi: o Atili i pobunjenom kaganu.

II. Ruža ili pauk?

Naime, sve negde tamo do sredine XVII. veka, ovaj na oko benigni kraći Izveštaj o Atilinoj najezdi pada u apsolutni zaborav. No, tada, nekih 13 vekova pošto je ugledao svetlost dana Izveštaj trgovca poznog Rima iz dubina Azije nanovo vaskrsava.

U Amsterdamu, učenik Holanđanina Korvinusa (po nekima zvao se Van der Hohenhajm*), nastavljajući da ispoveda arkansku političku praksu svoga pokojnog učitelja, naveo je primer Atilinog sukoba sa svojim neposlušnim kaganom, pre nego što se Bič Božiji sukobio sa rimskim legijama. Učenik Korvinusov, kao dokaz nudi jedan proces inkvizicije sproveden šeste godine otkako je izabran papa Martin V, što bi bila, dakle, 1423. Ovaj Lionski proces je opisan u delu: KNjIGA SVIH ZABRANjENIH VEŠTINA, BEZVERSTVA I ČAROBNjAŠTVA, čiji je autor Johann Hart-Lieb.**

U ovoj knjizi stoji da su u samom biskupatu Lionske kurije uhvaćeni negromanti; čarobnjaci koji uz pomoć demona prizvanih u ogledala podižu mrtve. Za tu "novu sektu" čarobnjaka istražitelji inkvizicije utvrđuju da su tajni pripadnici jeretičke sekte Valdežana, koja već stotinama godina. preživljava teške progone. Svi okrivljeni, u ovom procesu gnusnoj opačini, priznali su pod torturom svoj savez sa zlim anđelima — pa su spaljeni na lomačama, na periferiji Avinjona, 1423, krajem avgusta meseca. Ta manja grupa ljudi nije sama gorela na avinjonskom ognju krajem tog avgusta; nekoliko stotina okovanih dovedeno je iz Tuluza, Valona, Tulona i Arla. Žar lomača dugo je bljeskala u priobalju Rone, a gorki ljudsku pepeo donosili su vetrovi s obala reke i danima je padao po Avinjonu.

Ono što čini ovu knjigu J. Hartlieba izuzetnom i neponovljivom za doba u kome je nastala, jeste podatak da je glavnooptužena ove Lionske hereze, i sudeći po sudskim spisima inkvizicije glavna majstorica ove "sekte čarobnjaka", jednostavno nestala pred očima uvaženog istražiteljstva. Ni u jednom srednjevekovnom analu o progonu veštica nema ništa slično ovom događaju koji je zabeležio Johan Hartlieb. A ako ih je bilo, ne bi čudilo da je takve pisane izvore uništavala Vatikanska kurija iz jednostavnog razloga - jer otkrivaju moći čarobnjaka i mogu da deluju sablažnjujuće. Međutim, i Hartliebovo navođenje jednog jedinog slučaja u više stotina progona veštica dovedeno je u pitanje intervencijom tajnog odeljka Vatikanske bibliotečke arhive (što se vidi iz druge naznake, pod **).

No, da nas ne zahvate virovi koje poseduje svaka priča, da ne odlutamo kroz njene lavirinte pa da ne pomenemo kako se to odigralo sa nestankom (bolje reći iščeznućem) čarobnjačke majstorice iz opisa koje nam nudi Johan Hartlieb. A to se bejaše odigralo na sledeći način:

Tu rugobu od žene, dlakavu po celom telu, retke kose slepljene u bičevima, rasta nešto većeg od patuljastog, sitnog tela u ramenom pojasu, a debelih, krivih masivnih butina** civilna služba inkvizicije uhvatila je u nekoj ribarskoj selendri, po imenu Lugano.

Bedno ribarsko selo bilo je polunapušteno i na prstima jedne ruke mogle su se izbrojati njegove straćare, a po satrulim motkama za sušenje;ribe dalo se videti čime su se njegovi stanovnici bavili. Selo je bilo usečeno u stenje iznad same obale mora. U kamenjaru iznad tih bednih straćara crnili su se otvori mnogih pećina, u kojima su se skrivali sabinski gusari posle svojih pljačkaških pohoda. Krajem maja 1423. u zoru, pred samim ulaskom u Marseljsku luku, gusari prepadom pljačkaju pretovareni engleski trgovački jedrenjak— galiju Dalekoistočne kompanije. Poznata po svojim enormno velikim osiguranjima robnih tovara i plovila Dalekoistočna kompanija je prinudila skoro sve lučke kapetanije sabinskih i provansalskih oblasti da se još istog dana bace u besomučnu poteru za gusarima. Lake đenovljanske i savonske škune sa dobro naoružanim ljudstvom, a iz Marselja i Tulona dve teške galije sa po jednim bočnim topovima, s tim što je flotili goniča u susret plovila teška galijska topovnjača iz Narbona. Svi izgledi su govorili da će se ova pomorska potera loše završiti po sabinske gusare. Ali drugoga dana, usred potere, vetar je promenio smer; stao je da duva s kopna u manja i sporedna bočna jedrila prvo taraskonskih pomorskih straža, a nešto kasnije i preostalom brodovlju iz ove potere. Takav pravac vetra odgovarao je gusarskom jedrenjaku sa četiri ogromna jedrila. Jedrenjak je bio od onih dužih sa jakom krmom k uskim, izbačenim pramcem. Iznenadnu prednost gusari nisu želeli da propuste — veštim manevrom krmanoša, s pravcem prema otvorenom moru, vetar s kopna je napunio sva četiri gusarska jedra, a uski pramac sekao je ne baš male talase grabeći prema pučini. Prvo je komanda teškog brodovlja iz potere shvatila da bi manevar, niz vetar, bio trom; gubitak u vremenu postao bi nenadoknadiv — brojnost naoružane flotile više ne bi predstavljala nikakvu prednost. Zato su se opredelili za plovidbu duž obala, čime je potera privođena svom nužnom kraju. U ranu zoru, četvrtog dana, udari vetra snažno su dolazili iz pravca otvorenog mora. Potera se bejaše delom osula: dobar deo posade topovnjače iz Narbona, uveče prethodnog dana, priklonila se svojim zatonima, iskrcana u čamcima iz teške galije koja je uplovila u narbonsku luku kasno te noći. Taraskonci, sa posadom i oficirima uglavnom iz Avinjona, nalazili su se na čelu potere, svesni da je prva sledeća luka kraj njihove potrage. Da će uskoro to isto čekati Tulonce tu nije bilo sumnje. Međutim, jak vetar s pučine sada je zapretio da celu poteru baci ka obali i time je nasuče na hridi. Komanda je odmah naredila obaranje svih svojih velikih jedara; time je plovidba postala sigurnija, ali je brzina brodovlja opala.

Sudbina mornara jedino zavisi od ćudi mora — najidealniji vetar trebao je da bude onaj koji bi udarao poteri s leđa u jedra njenih krma. Ovako, njen obalski kurs plovidbe izazivao je samo mučnu situaciju, koju bi rešio jedino što brži povratak u matičnu luku. Ali, kako rekosmo na moru je sve u ćudi mora: te rane zore, s katarke savonske škune bi najavljena pojava jedrenjaka na horizontu. Šibao je kroz talase kao velika bela ajkula kojoj su dosadile mračne dubine mora i koja je zbog toga izronila. Jedrenjak se kretao pod pravim uglom u odnosu na obalu. Jezdeći tako kao da je imao sve povoljne vetrove neba i mora u svojim jedrima, jedrenjak je nezadrživo prilazio svom obalskom cilju. Oficiri su besno jurili palubama marseljskih i tulonskih galija, urlajući na svoje posade da što pre dovuku kratke topove na onu stranu odakle se pojavio gusarski jedrenjak i da na njega otvore vatru. Kada su njihove tobdžije prinele baklje topovskim cevima jedrenjak već beše ušao u mrtav ugao u odnosu na korita njihovih galija. Samo su prasnule dve topovske salve — obe su promašile svoj cilj. Komanda galija je precenila brzinu manevra s topovima u odnosu brzine gusarskog jedrenjaka: umesto da topove odmah bace na pramce svojih galija i tako dobiju u vremenu, sačekavši bočno izlaganje gusarskog jedrenjaka salvi svojih topova — oni su, sa velikim zakašnjenjem, samo jednom večnom salvom ispratili jedrenjak, koji je ovim konačno izmakao svakom njihovom topovskom ognju.

Već se uveliko razdanilo kada su goniči ugledali zadnje gusarsko jedro kako zamiče iza izbočenog stenja omanjeg zatona. Iznad same obale štrčale su gole litice; jato galebova je kričalo u preletima iznad morske obale i vode koja se smirila, više nije bilo vetra — sve je iznenada utihnulo. Sure litice bacale su mračnu senku na vode koje su zapljuskivale stenje priobalja. Teško brodovlje potere usidrilo se na otvorenoj pučini. Jedino je škuna bila bliže obali, ali ni ona nije htela do kraja da se upušta u njenu tešku pristupačnost: iz nje su samo spušteni prvi čamci s kojima se jedino moglo iskrcati na obalu. Oficiri su, pregledajući karte, uvideli da je mesto iskrcavanja neobeleženo i potpuno nepoznato. S krajnjim oprezom pred mogućnošću gusarske zasede, čamci s naoružanim ljudima veslali su prema stenju zatona. Prvi među njima, čim zađe njihov čamac u useklinu zatona, ugledaše u njegovoj dubini, skoro nasukan jedrenjak na samoj obali. Visoko gore, na blagom ulegnuću litice, poslednji među gusarima, s plenom na leđima, zamicali su u jednu od pećina. Potom spaziše prve pletare te proklete ribarske selendre.

Na ovom mestu u svojoj hronici, pisac KNjIGE SVIH ZABRANjENIH VEŠTINA, BEZVERSTVA I ČAROBNjAŠTVA - uvaženi Johan Hartlieb objašnjava zašto je poklonio toliku pažnju opisu ove potere - pa dalje veli:

Iz te činjenice kako se potera odvijala dalo se uočiti "kako tu nisu bila čista posla". Potera je stalno bila za petama desetini gusara, koji su umakli, kao da su u zemlju propali u jednoj od pećina iznad te gusarske jazbine koja se zvala Lugano. Umesto da pohvataju i kazne pljačkaše engleskog broda — vojna Komanda sabinskih luka dočepala se demona skrivenog u ljudskom telu koje je imalo nakazni oblik i izgled žene-patuljka.

Čim se ljudstvo iz prvih čamaca iskrcalo, ne sačekavši ostatak potere, dalo se u pretresanje ribarskih straćara. Selo je bilo pusto, bez ljudi— ako ih je bilo nestali su bez traga: ognjišta, u nekim od straćara, bila su još topla. Unaokolo jačina sunca već je žarila kamenjar. Iz uvale je dopiralo potmulo škripanje gusarskog jedrenjaka, plima je rasla i nabijala ga na obalsko stenje. Nije se više čulo kričanje ptica - na zbunjene ljude iz obalskih Straža legla je neka čudna tišina.

Iznenada, začuše se s visine povici dvojice stražara, koji su grupi ljudi na obali pokazivali rukama u pravcu jedne udaljene, poslednje među straćarama. Stražari, povedeni oficirima, odmah se razviše u strelce. Ta udaljena straćara od kamenih ploča, suve trave i blata nalazila se na najnepristupačnijem mestu sela. U dva prstena, straža je opkolila sumnjivu straćaru. Nastupilo je kraće zatišje, a onda se iz zaklona podigao oficir Taraskonac sa još dva naoružana stražara — i čizmom oborio vrata od suvog pruća. Unutra je bilo mračno. U prvom momentu, nešto slatkasto je opterećivalo nozdrve, ali je odmah prelazilo u nesnosni smrad. Onda se pred ljudima iz potere ukazao prizor: na ležaju od krpa bio je sklupčan patuljak kome je u polumraku bilo teško odrediti pol. Odmah do male sklupčane prilike bio je ispružen čovek, nešto ispod srednjeg rasta, ali sa gustom kosom koja je štrčala u vis. Sitne, svinjske oči sevnule su, a svinute usne pokrenule su se u nešto što je ličilo na osmeh samo do jagodica. Taraskonskom oficiru se učinilo da mu je upečatljiva, kockasta brada primetno zadrhtala, dok mu je šaka posegla ka napunjenoj kuburi. Ali kremenjače oficira i dvojice stražara suknuše olovo iz cevi širokih kao trube i ta glava stršave kose bi pretvorena u krvavu bezobličnu kašu, u kojoj su se još dali prepoznati ostaci širokog, prćastog nosa. Nag čovek samo otrese nogama, a sa bednog ležaja skoči žena-patuljak, groznog izgleda, maljavog nagog tela.. Dok su je vezivali, iz nje je izlazilo nešto kao kričanje ptičurine i štektanje lisice — a smrad je tek tada postao neizdrživ.

Sudbina je tako htela: s promislom Božijim, demonu bi dopušteno da, ovom prilikom, prevari ljude, piše dalje Johan Hartlieb. A prva greška i slabost ljudska pokazala se onog trenutka kada je taraskonski oficir ugledao, u mračnom uglu straćare, staklenu posudu sa zelenkasto-crnom tekućinom. Slaba svetlost je isijavala i mamila da se pogleda izbliza. Oficir - čije ime Hartlieb ne navodi, ali kaže da je bio u službi Avinjonske inkvizicije pri oblasnoj biskupiji - odmah je u toj tekućini prepoznao veštičiju pomast. Staklene posude su bile retke; mogle su se videti u bogatijim i viđenijim kućama Taraskona i njegove okoline. Prinevši posudu licu oficir se zateturao — smrad ga umalo nije oborio. Za to vreme, jedan od stražara podigao je sa krpa tog bednog ležaja, na kome je zatečena žena-patuljak, mali crni predmet. Ličio je na broš; bio je lagan kao da je napravljen od kornjačine kosti, čudnog oblika: kao da je bio crni cvet, ali sa neobično uvijenim laticama, tako da je podsećao i na velikog crnog pauka. Čim je ugledala crni broš u rukama stražara, žena-patuljak je zapevušila jezivim piskavim glasom kao u deteta. - Vrati mi moju ružicu - zapevušila je, ali stražar beše taj koji je napravio drugu grešku tog kobnog dana - čvrsto je stegao taj predmet u svojoj šaci.

Napolju, zgomilana ljubopitljiva straža ustuknu. Dugačke malje prekrivale su njene male špicaste sise, a salo obraslo dlakom klatilo se ako njenih bedara, dok je dlakavost, kao kozja kostret, prosto prekrila njene debele, ogromne: butine. Ta patuljasta nakaza od žene imala je naglašeno povijen nos i nešto paučinastog pramenja od kose na lobanji, koja je bljeskala na suncu.

Ukrcavanje u brodovlje počelo je negde iza podneva. Od gusara nije bilo ni traga, a brojnost straže nije dozvoljavala da se svaka od tih pećina proverava. Mogućnost da se gusari, kojima su pećinski prolazi bili poznati, dočepaju jedne od lađa obalske Straže i da ostale spale, pa tako još jednom umaknu — bila je velika. Zbog toga se oficiri iz Komande odlučiše za povratak potere u svoje matične luke.

No, tada nastupiše prvi znaci nesreće. Smrad iz onog staklenog, i zatvorenog, suda bio je toliki da je Taraskonac naredio da ga na užetu spuste, u korpi, da visi nad podom tokom plovidbe. Predveče, dok je sunce tonulo u more, onom stražaru koji je uzeo tu prokletu crnu stvar, u obliku ruže ili pauka, desna šaka beše vidno upaljena i pod otokom, sa nizom zgomilanih plikova. Već u prvim časovima noći stražar se žalio na vatru koja mu je pržila prste. Šaku su mu premazali uskislim vinom i olovnim prahom. Žrtvi je bilo nekoliko časova lakše, vrelina je opala. Međutim, negde oko ponoći, nesrećni čovek urlao je od bolova. Morali su da mu odseku ruku ispod ramena, jer su se na njoj plikovi pretvorili u otvorene rane, dok mu je ruka bila crna kao nagorelo drvo sve do lakta. Toga jutra, šestoga dana potere, noćna straža je raportirala dežurnom oficiru na palubi tulonske galije: negde oko trećeg noćnog časa, kraj njih je protrčao jednoruki mornar, strašnog crvenog lica i usjaktalih zenica. Iznenađeni, potrčali su za njim, ali se on bacio u more baš na onoj strani na kojoj je o užetu visila smrdljiva tekućina. Noć je bila obasjana mesečinom; dugo su zurili u površinu vode, ali čovek koji se bacio u more nije više izronio. Po prosleđenom izveštaju dežurnog oficira tulonske galije Komandi Sabinskih luka — utvrđeno je, sa žaljenjem, da je nesrećni kraj jednorukog mornara nestanak glavnog svedoka i važnog dokaza o demonskim vezama nečastivog sa nakaznom patuljicom. Stoga osudiše stražare na bičevanje svezane uz jarbol galije, a po prispeću u luku - na tešku robiju u okovima. Ono što je ostalo od dokaza (ruža ili pauk?), demonski orakl, taraskonski poručnik je dobio zaduženje, ispred Komande, da preda inkvizitorskom sudu pri Avinjonskoj Biskupiji.

Ovo bi, po Hartliebu, bili najvažniji detalji o tome našto je potera sabinskih luka naletela goneći gusare.

Pisac dalje piše:

Pred avinjonsku inkviziciju, krajem avgusta 1423. - koju su sačinjavali istražitelji: biskup avinjonski Bartolomej, magistar i doktor kanonskog prava; Francisko Kestoris, profesor građanskog prava; i Petar de Pratis, prepošt crkve u Avinjonu, kao i niz prisutnih kapelana svete rimokatoličke kurije - izvedena je žena patuljak, iz jednog od podruma avinjonske tamnice. Kao što red nalaže jedna noga joj je bila u okovima, na lancu pričvršćenom za drvenu klupu na kojoj je sedela. I patuljica je, kao mnogi optuženi pre nje, dželatima priznala pod torturom svoj dušegubni savez sa zlim anđelima. Istražitelji su u ovom slučaju utvrdili da je smrdljiva tekućina gnusobne patuljice ništa drugo do ugentum pharelis— iliti veštičija pomast. Po njenom zadahu istražiteljstvo inkvizicije je utvrdilo jačinu pomasti, njen demonski kvalitet i znanje prilikom njenog spravljanja —te je jednodušno došlo do zaključka da je pred njima stvor koji je predvodio veštičije sabate. U ovakvom uverenju držala ih je činjenica kako je patuljica uhvaćena, s kim je zatečena i pod kojim okolnostima. Za osobu koja je ubijena u ribarskoj straćari Lugana priznala je da nije gusar, već neko s kim je mogla da prolazi kroz niz smrti, i da je, kao čovek, učestvovao pred velikim skupom ljudi i žena, koji su tražili dokaz njegove ljubavi.

Ovaj iskaz optužene izazvao je burnu reakciju prisutnih sudija: da li je Đavo, prethodnih noći, lično posetio jednu od Sabinskih obala? I da li Đavo može biti ubijen bilo čime, osim Svetim Krstom? — glasno su se pitali. Iz priznanja patuljice, to kao da je bio đavo koji se kao inkub ili sukub sparivao sa ljudima i ženama tokom sabatnog plesa.

Po komentarima Johana Hartlieba, nikome od prisutnih sudija nije palo na pamet da pred njima sedi demon, koji je jedino iščekivao sredstvo kojim bi se vratio u ponore pakla! Naprotiv, bilo je skeptika; pa čak i onih, među kurijom, koji su se smejali ovakvom priznanju žene-patuljka.

Da li je pažnja prisutnih popustila? Ili je njihova lakomost i želja za zabavom prevladala? Možda je to bio prvi znak slabljenja njihove vere da Đavola nema i da je to izmišljotina neukih i zatucanih? Ili je demonska patuljica bila duhovno jača od svih? Tek, povikala je iz sveg glasa: ako je vera inkvizicije jača, zašto joj ne dozvole da upotrebi svoju pomast!?

Nekako vrlo brzo (začudno brzo), stvoriše se pored nje sudski izvršitelji sa svojim poslužiteljima, koji nakaznoj majstorici dadoše njenu pomast. I, premazavši se pred užasnutim inkvizitorima, patuljica je... Nestala. Ali, sa njenom nogom u okovima i sa lancem, koji su bili poškropljeni svetom vodicom, išlo je teže. Noga, ostavši neko vreme jedino vidljiva, menjala je boje, da bi, u jednom momentu, crna kao gar progovorila režećim glasom:

Vratiću se opet s njim, da ga držim za ruku i šetam po Luganu! Doći ću, kad Akvitanija ne bude u Francuskoj! - zarežala je ta noga i - nestala.

Tek sutradan, Veće inkvizitorskog suda Avinjona, u suženom sastavu, setilo se prema prispelom izveštaju Sabinskih luka da nije ispitan najvažniji svedok u celoj stvari: taraskonski mornarički poručnik i član naoružanih četa pri sedištu Avinjonskog biskupskog suda. Niti je, pak, viđen i dat sud o demonskom oraklu, koji bi dotični svedok morao priložiti Avinjonskom sudu.

U očekivanju da se taraskonski poručnik pojavi kao svedok pred ovim sudom, Veće izdade hitan nalog da se osuđena straža sa tulonske galije odmah oslobodi iz marseljske tamnice. Ti ljudi, bio je zaključak avinjonskog Veća, nisu mogli biti odgovorni za silu demonskog napada, kojom je nesrećni jednoruki mornar prvo zaražen pa posednut, pre nego što je izvršio samoubistvo bacivši se s galije u more.

Među članovima Veća trajala je neobavezna rasprava i, kako se Taraskonac nije pojavljivao, pretila je da se pretvori u ćaskanje, pri čemu se svako od članova upinjao da ne pomene događaj sa patuljicom. Rasprava je vođena u oblastima sholastičke dogme i njenih učenja, koja tumače prirodu đavola i načine njegovih seksualnih moći, a koja se mogu naći u delima Tome Akvinskog, blaženog Augustina ili dominikanca Martina iz Opave. Neki od sudija pozivali su se na petnaestu knjigu Augustinovu "Božje države", u kojoj ovaj veli da demoni, kao inkubi, napastvuju nepoštene žene i da im uspeva da se s njima polno združe. Demon, tvrdi ovaj sholastik, može načiniti sopstveno muško ili žensko telo, pa prema tome može polno opštiti i sa ženama i sa muškarcima. Da li je moguće da se iz ovakvog odnosa rodi ljudski stvor? Opet se neko od njih, iz inkvizitorskog sudstva, pozvao na jednog od tri najveća sveta sholastika —na Bonaventuru, koji o polnosti demona kaže kako se demoni, kao sukubi, u obliku žena podaju muškarcima od kojih dobijaju izlučeno seme. To seme oni oštroumno čuvaju u njegovoj snazi, a kasnije, po Božjem dopuštenu, postaju inkubi pa, isto seme, prelivaju u organe žene te se tako može roditi ljudski stvor. Prema tome, onaj ko se rodi iz ovakvog odnosa, nije sin demona nego onoga čoveka od koga je seme uzeto. Kako je ovde njihova priča nužno došla do teme o ljudskoj i demonskoj prirodi grozne patuljice — sholastičari avinjonske inkvizicije postaviše pitanje da li demonska priroda može da prebiva u materiji i u demonijaštvu, ali u istom vremenu i u dva prostora? Ako može — znači li to da je demon bio skriven u oraklu ili je, tek, sa uzimanjem u ruku tog paklenog znamenja nesrećni mornar oživeo đavola? Ako đavo može da prebiva u materiji, da li je čovek taj preko koga on, jedino, može da izađe iz nje? Budući da se mornar ubio skokom u vodu — da li je bio u pitanju demon vode iz morskih bezdana?

Usred tog njihovog nadgornjavanja sholastičkim znanjem, na sto ispred uvaženog istražitelja, avinjonskog biskupa Bartolomeja, službenik suda spusti zatvoreni koverat. Otvorivši ga — biskup ostade zaprepašćen njegovim sadržajem. Pri pogledu na njegovo bledo lice svi prisutni se utišaše.

U grobnoj tišini koja je iznenada nastupila, biskup Bartolomej saopšti prisutnima: glavni svedok, i vojni službenik ovog suda, Ivan de Lemovicie, zvani Taraskonac (tek na ovom mestu, autor J. Hartlieb pominje, prvi i poslednji put, ime taraskonskog poručnika), ubijen je u Marselju pod nedovoljno osvetljenim okolnostima. Počinitelj i povod ovome ubistvu potpuno su nepoznati... Istrazi marseljske kapetanije, koja još uvek traje, jedino su poznati mesto i vreme ovog ubistva, kao i dva bliska prijatelja ubijenog poručnika. Njegovi prijatelji, nažalost, nisu mogli da mu pomognu u odsudnom trenutku, mada su bili prisutni u onim trenucima za koje bi se moglo reći da su prethodili samom kraju taraskonskog poručnika. Njegova smrt se odigrala u tmini lučke četvrti Marselja, u nekom prolazu gde je bilo opasno zateći se i usred belog dana, mesto gde je noćne patrole svakog momenta vrebala smrt, i sa nizom polumračnih mornarskih krčmi iz kojih su ljudi izlazili tek u svanuće. Te kobne noći, u jednoj od njih zatekao se poručnik sa još dvojicom prijatelja; odatle je izašao, negde iza ponoći, za nepoznatom ženom, u noć iz koje se nije vratio.

Ovim se Hartliebova priča zatvara - nekako naglo, baš na zanimljivom mestu, kao da je time nešto od sudbine Ivana de Lemovicie uskraćeno. Zašto je on ubijen i ko je bila žena zbog koje je Taraskonac izašao u noć? I, na kraju, kako se završila ova istraga povodom ubistva taraskonskog plemića?

Komentari

* Tek šezdesetih godina ovoga, veka, Pol Nodon znalac istorije Templarskog reda, utvrdio je - izlažući svoju verziju o životu Rajmonda Lila - da je Van der Hohenhajm pseudonim Korvinusovog savremenika, Nemca Klapmarijusa sledbenika vulgarnog makijavelizma. On je, po mišljenju P. Nodona, bio uvučen, kao rozenkrojcer, u procese reformacije na nemačkom tlu. U obračunu sa nemačkim jezuitima toga vremena, sem imena autora Johana Hartlieba** i naslova njegove knjige, sve ostalo je Klapmarijusova (Hohenhajmova) podla izmišljotina! Kao dokaz ovakvoj tvrdnji nemački jezuiti su javno ponudili Hartliebov rukopis iz 1456. god. U kome se, tačno je, pominje slučaj majstorice veštice koja je u toku suđenja zahtevala od Kapitola svoju pomast kako bi dokazala snagu demonskog letenja, ali njen zahtev nije uslišen. Ostala je okovana za klupu, sve dok nije spaljena tamo gde je bila zatočena, a po nalogu glavnog inkvizitora, u tom slučaju Hansa Von Talhajma! Sve je to (tvrdili su jezuiti) u knjizi J. Hartlieba, čija signatura leži ubeležena u Hajdelberškoj univerzitetskoj biblioteci pod šifrom: Cod. Palat. Germ. 478.

III. Demon koji nije uspeo da se vrati

Ali, Klapmarijus (alijas Van der Hohenhajm) nije ostao dužan: odgovor je ubrzo stigao iz Amsterdama. Klapmarijus je ovu jezuitsku tvrdnju nazvao jednom običnom, bednom paškvilom. Po njemu, originalni primerak rukopisa ove knjige - čiji su jedan primerak prosvetljeni Brabanta pukim slučajem sačuvali - uništio je jezuitski Kapitol Nemačke, davne 1423. godine. Hartlieb koga jezuiti nude je lažan. Sadržaj njegovog rukopisa je izmišljen i dešava se u Nemačkoj, kasnih nedelja 1456.

Francuski Hartlieb sa ključnim događajem pred avinjonskom inkvizicijom iz 1423. g., na koga se poziva Klapmarijus (tvrdi u svom izlaganju Pol Nodon), ima svoj kraj u sudbini taraskonskog poručnika Ivana de Lemovicie. Na kraju krajeva, nije važno Klapmarijus ili Hohenhajm, bez priče o žalosnom kraju taraskonskog poručnika ne bi bilo one svetlosti koja je neophodna da bi se osvetlila Povest o Rajmondu Lilu, ili učinila vidljivom moguća istina o kaganu Atilinog doba, kao i sama sudbina Ivana de Lemovicie, budući da je ovaj plemić bio jedan od boljih privrženika Avinjonske inkvizicije što je bilo, čini se, od presudnog značaja za njegov život. Zašto je u celoj Povesti bitan kraj de Lemovicie? Zato što je bio u najdirektnijoj borbi s đavolom (a da toga nije bio svestan do kraja) sa onim demonom koji je stotine godina pre te poručnikove proklete noći u marseljskoj krčmi naselio kagana i koji nije uspeo, (ili želeo?) da se vrati nazad, kroz paklena vrata, odakle je izašao.

A zbog čega je u celoj toj priči o taraskonskom poručniku potrebna Povest o spisu Rajmonda Lila? Zato što najubedljivije svedoči kako je do toga došlo i kako demon došavši među ljude, nije uspeo da se vrati.

*** Ali, pre nego što nastavimo ovu priču o Spisu Rajmonda Lila — baca nas nazad, kao ogroman val, na ponovnu raspru o pravom i lažnom Johanu Hartliebu jedna demonova rečenica koju je zarežao kroz svoju nogu, okovanu za inkvizitorsku klupu, o tome kako će se, sa voljenim u akvitanskom Luganu, ponovo vratiti kad Akvitanija bude izvan francuske države. Akvitanija, nezavisna kraljevina u 8. veku, pripojena je Francuskoj 1453.

Čudom božijim, u svojoj tridesetoj godini života, franjevac; pa kasnije alhemičar iz Majorke, Rajmond Lil piše u svojoj "Knjizi kontroverzi između Rajmonda i Averosa" da takva vrsta problema ne postoji sve do kraja ljudskog vremena, jer je demonu dato da nešto vidi od istorije unapred. Priroda demona i anđela je ljudima objašnjena isto i u Bibliji i u Kuranu; obe svete knjige se u tome slažu i od toga treba početi. S tom mišlju, iskrcava se u Tunisu 1292. davno pre Avinjonskog slučaja, i u beskrajnim vrelinama lučkih popodneva, negde između ićindije i jacije, zagledan u bljesak sunca koje pada u morsku pučinu kao da otkriva večnost, kao da u tom dodiru svetlosti i silne vode vidi legione anđela. Rajmond Lil prihvata učenjačke dvoboje sa doktorima Islama, iz škole Averosa, u kojima trijumfuje, bivajući proglašen prijateljem Alahovog poslanika, kroz čija je usta izašla sva lepota pobede učenja Ise Pengabira, sina Marijane, večite devojke iz Nazareta.

Ko je, ustvari, bio Rajmond Lil, pre nego što će 1292. godine doživeti priznanje. učenjaka iz škole Averosa?

Pol Nadon, znalac istorije templarskog reda, u kraćoj belešci Lilove biografije, pod navodom: "Španski period i smrt", nudi osnovne podatke: Katalonac, Rajmond Lil rođen je 1235. godine u Palmi na ostrvu Majorka, u otmenoj porodici katalonskog kraljevskog porekla. Tačno tri godine posle uspešnog nadiranja kraljevine Aragonske i njenog povratka pod sveti Španski krst celih Baleara — i time neumitnog odlaska u prošlost mavarskog kraljevstva Almoravida sa Majorke, Iviza, Formentera i Menorke. U osamdesetoj godini svoga zemaljskog života, 1315. godine, umire mučeničkom smrću zasut kamenjem u Tunisu, gde se, po drugi put, iskrcao u želji da ponovo ukrsti znanje sa novim naraštajem islamskih mudraca - ali na njegov osamdesetogodišnji život i staračko telo padaju kamenice varvara. Svi prijatelji Rajmonda Lila, po njegovom prvom boravku u Tunisu, učeni znalci Svete Knjige, već odavno bejahu mrtvi — te se niko ne nađe da spase život neobičnom starcu iz Frangistana, koji je posle toliko godina ponovo doplovio do Tunisa da u njemu "proverava čija je vera jača". Posada trgovačkog broda pod zastavom Helvecije (na kome je verovatno Lil i doplovio u Tunis kao po sopstvenu smrt) jedva je nekako uspela da izvuče njegove ostatke iz kandži rulje i gomile kamenja. Bez i jedne pare nadoknade, smatrajući to počašću kao da je bio u pitanju neko od najviđenijih Ženevljana, mrtvo telo franjevca Rajmonda Lila (davno pre učenja Cvinglija, kako piše Serž Hiten u svojoj trotomnoj studiji pod naslovom: "Masoni i Templari do Velike Konstitucije"), ta ista posada prebacuje ga u Majorku. R. Lil biva sahranjen uz veliku poštu koju mu odaju sugrađani —dok je gradsko sveštenstvo, iz daleka, razdraženo njušilo miris sumpora koji je, tako im se činilo, dopirao s njegovog odra.

Već narečeni, Pol Nadon, upotpunjava osnovnu biografiju Rajmonda Lila: njegovi su vodili kraljevsko poreklo iz Katalonije, tačnije grada Herona; u toj otmenoj porodici rođen je i Rajmond, u gradu Palmi na ostrvu Majorci. Kao mlad čovek vodio je pustolovan, bludni život raspusnog trgovca. I u braku, oformivši porodicu, ne odriče se bludne titule don Žuana od Tonoria. Uz opšti prezir iza njegovih leđa, čak i među njegovom najbližom familijom, Rajmonda Lila smatraju otpadnikom, sramotom porodice i bezbožnikom. Ovde se kraća biografska beleška o ranoj mladosti R. Lila, iz pera Pola Nadona, završava. Kasnije mu, isti biograf, pripisuje obavljanje hadžijskih poslova: pratnju i obezbeđenje pobožnih na putu za Jerusalim. Nema nikakvog objašnjenja kako je došlo do dubokog premljenja kod mladog bezbožnog trgovca da stavi svoj život u službu rimokatoličke vere. Za razliku od Nadona, Serž Hiten taj izostavljeni deo Lilove biografije naziva periodom neshvatljive iluminacije — unutrašnjeg prosvetljenja koga su, na žalost izučavalaca hermetičnog u Lilovom životu i delu, franjevci Majorke doveli u pitanje. Naime, dokopavši se, uglavnom neopreznošću i nemarnošću Rajmondovih naslednika, većeg dela njegove pisane zaostavštine stali su da krivotvore neka ključna mesta i događaje iz života Rajmonda Lila.

Sporni deo Lilove biografije zauzeo je samo onaj događaj koji, prema crkvenoj kuriji Majorke, Rajmonda Lila privodi franjevačkom redu; nešto kao spasonosno pronalaženje vere čime je bio nagrađen jedan okoreli bludnik kakav je bio Rajmond Lil tačno do svoje tridesete godine života. Njega će, promislom Gospodnjim, preobraziti bolest žene u koju je bio zaljubljen do ludila. Mladi i obesni trgovac kraljevskog porekla ulazi u tridesetu godinu života: u braku je u kome ima decu, ali već tri godine proganja ženu čija ga lepota opčinjava. I mlada žena je udata, ali to Rajmonda ne sprečava da - na opšte užase i sablazan celog grada i svojih ostarelih roditelja. — upada jašući na konju u katedralu Palme dok u njoj traje misa, u nameri da zadobije barem jedan pogled gnušanja i mržnje one koja ga mesecima izluđuje, a pomisao na njeno lice pomućuje mu razum. Uspomene na Mavare još su sveže — posle ovakvog čina oskvrnuća rimokatoličke vere proklinju ga i odriču ga se roditelji. Ali Rajmonda Lila strast je odavno oslepila, on ne živi u svetu koji ga okružuje, a to što svet i njegovi najbliži vide to je senka: čovek koji se zvao Rajmond Lil već je tri godine nestao u okeanu požude. Mlada žena uzaludno pokušava da ga odbije od sebe. Nema nikakvih pisanih tragova o tome da li je ta nesrećnica imala bilo kakvu zaštitu. Kako se u svemu tome držao njen suprug? Da li je imala braću? Ukoliko je bio živ - oca sposobnog da podigne kremenjaču? Na kraju krajeva, šta rade oni koji drže do zakona Palme iz tog vremena? Možda jedini odgovor na ova pitanja leži u franjevačkim listinama u kojima je pisalo da je Lil bio sklon avanturama, a to je, za ono vreme, sigurno značilo da je bio brz i lak na oružju! S vremena na vreme, od njegove nasrtljivosti samo je trenutno spašavaju njegova trgovačka izbivanja van Palme. No po povracima bivao je sve strašniji u izlivanju ljubavnog ludila, kao da je bio naseljen legionima demona požude koji su ga uvek uspevali da ubede kako je bio na dohvatu svog toliko željenog cilja, ali da ga je posao (koji je mogao da odloži!?) sprečio u tome te sada mora nanovo, od samog početka! Tako je to trajalo već treću godinu. Onda je Rajmond Lil, jedne večeri, upao u kuću mlade žene; moglo bi se reći, tada je već bio lud. Ali, prizor koji je izbezumljeni napasnik ugledao učinio je da ga svom silinom ošine božanska svetlost dubokog pokajanja. Mlada žena, još uvek prelepog lica, razdrljila je haljine na svojim grudima - i Lil je ugledao strašan prizor: rak joj je pojeo dojke; na njega su zjapile dve krvave gnojne rupe! Rajmond Lil je posrnuo, skoro izgubivši svest — sručio se pred ženom. S licem na zemlji, pred njenim nogama, ostao je nepomičan.

Dolazi k sebi u cik jesenjeg praskozorja - sam u magli na obali mora. Kao iz tmine, bez neba, bez i najmanjeg traga svetla, nadiru crni morski talasi i zasipaju crne sprudove na obalama Palme. Tog istog dana Rajmond Lil, u zgradi senata Palme, ispisuje svoju posmrtnu oporuku. Deo svog imetka ostavlja u nasleđe svojoj porodici, a sa većim će 1276. godine, osnovati manastir u Majorci s ciljem da u njemu tek zaređeni franjevci uče arapski jezik kako bi delovali na preobraćanju muslimana, ali ne na principima krstaških dogmi. Ne dovodeći u pitanje preumljenje R. Lila, čak i ovako kako ju je izložila franjevačka redakcija, Serž Hiten tvrdi da su pokajnika primili u svoj red samo zbog upotrebe njegovog pokajanja i cele priče o njemu. Oni su, tvrdi ovaj autor, ubrzo izdali i njega i njegove plemenite namere.

Po Hitenu, franjevci su veštim izmenama u povesti o Rajmondu Lilu pokušali da skinu sa sebe svaku eventualnu odgovornost o njegovoj daljoj sudbini i njegovim samoinicijativnim boravcima u Tunisu. Izgleda da su bili vrlo dobro upoznati sa odgovorom biskupskog Bečkog koncila, pa su ga i javno obznanili: ideju Rajmonda Lila o prevodu Evanđelja na arapski i njegovo izučavanje u manastirskoj školi Bečki koncil je odbio kao gnusnu opačinu učenja Gospodovog. Umesto te Katalončeve zamisli isti koncil mu je naredio trogodišnje povlačenje u tišinu i mir samostana na Majorci. Na ovom mestu Serž Hiten počinje da se interesuje za onaj deo Lilovih zapisa koji su govorili o njegovom ličnom iskustvu, a koji su se odigrali neposredno pre njegovog preumljenja. Po njemu, Rajmond Lil kao franjevac je još toliko interesantan koliko i ono što će se nazvati njegovom smrću, pod kamenicama muslimana iz Tunisa.

No, Pol Nadon se ne odriče tako lako ovog perioda života R. Lila i njegovog dobrovoljnog samostanskog izgnanstva. Po njegovom mišljenju, Lil je bio čovek koji nije morao da posluša bečke doktorante teologije: svoje trogodišnje sklanjanje od sveta pokajnik iz Palme produžiće na petnaest godina samozatočeništva. U tim danima, dok je u šetnji samostanskim vrtom razmišljao o obraćanju muslimana — ugledao je ispred sebe, po opalom lišću mastike, ispisanu svu vrstu slova i simbola kabale. U prvom momentu, prema sopstvenom priznanju, pomislio je da se našao u mreži demona. Ali, kako ga kasnije ta vizuelna predstava slova i doživljaj tih formi nisu nedeljama napuštali - postao je svestan dara s neba! Tada se u njemu rađa ideja Velike veštine - njegova Ars Magna! Za samo nekoliko meseci usledio je opus od četiri hiljade rasprava, izložen u deset tomova. To će mu doneti titulu doktor Iluminatus. A sudbina tog integralno objavljenog rukopisa biće odložena četiri stotine godina u budućnost - tek u Majansu 1721. ugledaće svetlost dana.*

Njegova Ars Magna bejaše čudesna tvorevina univerzalne azbuke kadre da logički iskazuje stavove svih vrsta mišljenja; moć, s kojom je mogao da govori o svemu odjednom! Sa svojom Velikom Veštinom - postoje dokazi o tome - Rajmond Lil je upoznavao svet oko sebe i sve ono što tek treba da oživi na stotine godina posle njegove fizičke smrti. Ono što je imalo silu budućeg života, tumačeno znanjem Lilove Veštine, naslućivalo se u njenim simbolima — trebalo je samo održavati moć nad oblicima u prirodi koji će se tek pojaviti (trenutno, oni su skriveni od ljudskog saznanja jer čekaju svoj red pojavnosti), a njihova osnovna tajna leži u beskrajnosti koju čovek mora da prati kroz istoriju! Kada je prvi (i jedini) put Rajmond Lil izlagao samo deo svog učenja pred savremenicima - oni, skloni sholastičkom umovanju, njegovo izlaganje proglasiše buncanjem; mišlju koja nema reda. Trag o ovom beznačajnom sudu savremenika izrečenom o Ars Magni Rajmonda Lila nalazi se u apokrifu napisanom nekih šest stotina godina kasnije u jednoj od "Prokletih knjiga" Žaka Beržiea. Povodom ovog apokrifa, Pol Nadon zaključuje da je ovoj sholastičkoj bedastoći robovao dobar deo Sorbone sve do tridesetih godina XX veka. I svoju priču o R. Lilu zaključuje jednom tezom koja baca nešto novoga svetla na tumačenje njegove smrti: naime, nije samo goli muslimanski fanatizam bio presudan uzrok smrti Rajmonda Lila a najmanje je to bila čvrstina njegove franjevačke dogme...

Doktor Iluminatus iz Palme, neposredno po svom prvom iskrcavanju na tlo Tunisa, napušta franjevce i postaje hospitalac Jovanovog reda; tu počinje njegovo interesovanje za istoriju templara u vreme krstaških ratova. Dobar deo njegovih spisa o istoriji ovog reda (po mišljenju P. Nadona) duguje jednom starom mistiku iz redova Druza. A po mišljenju nekih okultnih izvora bio je to tajni pripadnik jedne ozloglašene sekte, koja se putem ketmana skrivala unutar sunitskog obreda. Po istom izvoru, Rajmonda Lila su likvidirali jezuitski agenti potplativši tunižansku rulju koja ga je kamenovala. Povod za ovu zaveru protiv Lila ležao je u onome ono što je on otkrio izučavajući templare, a što se ticalo njihovih zadnjih godina opstanka na orijentu.

"Sve i da je ovo bilo tačno, to ništa ne menja u prstu sudbine koja je snašla Rajmonda Lila u Tunisu. Neumoljivu činjenicu njegove smrti ništa nije moglo da izmeni" — ovim rečima, Pol Nadon završava svoj izveštaj o prvom velikom evropskom iluminatu, Rajmondu Lilu.

Komentari

* Kako je Pol Nadon naišao na trag učenja Holanđanina Korvinusa, koje je govorilo o paklenoj vlasti?

Tražeći u Spisima iluminata R. Lila, objavljenim u Majansu, tragove o uzrocima vojnog posrnuća Templarskog reda — nabasao je na jednu opasku Korvinusa o politici, u kojoj se ovaj pozivao na period drugog boravka Rajmonda Lila u Tunisu.

Jedne tuniske noći, marta meseca 1315. po zapadnom kalendaru (saopštava Korvinus, mirnim tonom, negde na sredini izlaganja svoje paklene arkanije o vlasti), Rajmondu Lilu ostalo je još nekoliko nedelja života a da on te presudne činjenice nije bio svestan. Naprotiv, iako je zgazio u osamdesetu godinu života, beše čio i nekako dobar za rad u to doba noći — prebirao je po svežem sećanju praveći zabeleške o utiscima. s putovanja. Tek što je pristigao s kraćih boravaka po bonoaskoj obali i Alžiru. U medžlisu jedne alžirske džamije imao je prijatelja, sina Španca obraćenog u islam. Taj muvalad ga je zamolio, kao Španca, da svoj drugi učenjački skup u sporu obavi sa jednim sunitskim krugom koga on poznaje. Muvalad je Lilu nudio prijatelje, na tom sunitskom divanu, koji bi ga proglasili pobednikom u veri. Ali, Rajmond Lil je želeo da takvu vrstu spora obavi sa ismailitima., Alijinim sedmašima. Preko jedne veze, čoveka iz pustinje lica crnog kao noć, dobio je obećanje da će biti povezan sa derviškom tekijom ismailita. Nije znao kom redu pripadaju; tekija je bila skrivena i držala je tajna učenja u sunitskom okruženju.

Prijatelj mu je - inače veroučitelj preobraćenicima. Španije i Grčke - skrenuo pažnju da će možda imati posla sa prokletim asasinima iz skrivene tekije. Klone ih se čak i šiiti.. Dovode u pitanje i samo božanstvo Boga, a za Muhamedovo proroštvo vele da nema kraja jer se nastavlja kroz njihova učenja! I Arhanđeo Gavril je za njih nesavršen jer je zamenio, noseći Alahovu obavest, Muhameda sa Alijom kada ga je pozvao na njegovu proročku misiju!

Rajmond Lil je ostao uporan: želeo je da se posvedoči u veri baš sa tim Alijinim obožavaocima iz Persije, koji su svog imama čekali kao Mahdija — i za koga tvrde da je Onaj koga Bog vodi.

Neobično osećanje, nešto kao nelagoda, stalo je da tinja u grudima starog Španca pri pomisli da ispred sebe drži ove beleške sa putovanja, a da mu misao odvlači pažnju od njih u sasvim drugom pravcu. Do tog susreta sa ismailitima je moglo, ali nije ni moralo, da dođe, ali ovo što je našao u maloj zajednici Kopta o poslednjim danima Jerusalimskog krstaškog kraljevstva, bilo je od izuzetne važnosti za starog Katalonca. Dokumenta na koja je naišao o stanju crkve na tlu Palestine, neposredno po smrti kralja Boldvina V, godine 1186, pribaviće mu milost Vatikana - a stalne pretnje i uhođenja franjevaca i jezuita trebalo bi, nadao se, da popuste. No, dokumenti do kojih je došao s ovog putovanja govorili su da sreća čovekova često ne ide sama — Rajmond oseti gorčinu na jeziku od onog što je, jednim svojim delom, bilo ispisano u dobijenim koptskim listinama.

Ovo moram skrivati, pomisli, obasjan krugom slabe svetlosti lojanice koja je dogorevala. Ruiniran han, što ga je otkupila franjevačka misija iz Feza, korišćen je kao prihvatilište za hrišćane koje je sudbina dovela na ivicu ove pustinje između dva mora - mora vode i mora peska. Rajmond je koristio jednu manju prostoriju koja je, u ovoj napola ruševini, delovala koliko-toliko najzdravije, čiji su naprsli zidovi bili zaptiveni komadima kostreti. Na jedinom uskom prozoru prostorije klepetali su sasušeni drveni zaklopi pod udarima snažnog vetra koji je sve zasipao bezmernim peskom. Pri udaru peščane oluje u ruinu od hana stvarao se šum koji je kod Lila razbijao svaku želju za snom. Bilo je neke sličnosti u tom šumu vetra peska sa ljudskom smrću; u Rajmondu Lilu taj šum nevremena stvarao je osećaj strašne, besmisleno udaljene i nepoznate daljine. Mala zidana peć vraćala je pod udarima vetra dim koji je po prostoriji širio nesnošljiv smrad suve magareće balege kojom je peć ložena.

Kada je otvorio vrata dimljive prostorije zasuo ga je oblak peska. Učinilo mu se da je sve ove protekle godine života proveo u bezrazložnom izbegavanju smrti. Kada bih sada mogao da budem u Palmi, pomisli Lil, i uzdahnu zatvarajući vrata. Pri pogledu na listine poželeo je da ih ponovo uzme u šake, ali video je i komad lojanice koji se neumitno topio; video je i dim koji se puzajući izvlačio iz naprslina peći. Ipak, odlučio je da još malo posedi i prelista ono do čega je nedavno došao.

Nakon smrti u Saladinovim kazamatima osmog Velikog majstora Hramovnika, Oda de Sen Amana, 1184. izabran je Žerar de Ridefor, glavni uzrok svih templarskih i krstaških nesreća, zastava svih hrišćanskih poraza toga vremena u Palestini, onaj zbog koga je više desetina godina bio napušten grob Gospodnji.

U svađama oko prestola, posle Boldvina V, Ridefor je dao templarsku podršku omraženom Giju de Lusinjanu; i ubrzo ga krunisao za kralja Jerusalima umesto regenta- prestolonaslednika Rejmonda III od Tripolija. Ovim krstaškim razmiricama uspešno se okorišćavao asasinski kalif i krvnik Krsta Gospodnjeg iz neosvojive tvrđave ismailitske Alamuta - Saladin. Asasenske pljačkaške horde umarširale su pod njegovim vođstvom kao besprekorni ešaloni u Jerusalim 1187. godine.

To je bila teza zvanične, protežirane istine iz Vatikana — za razliku od koptskih listina, ovde u dimu, ispred staračkih očiju iluminata Lila, koje su govorile sasvim nešto drugo.

Raskoli oko jerusalimskog prestola podgrevani su iz Evrope: sve simpatije uvek su bile na strani reda Jovanovaca protiv Templara. Ali, nije to baš uvek tako bilo - Lilu je odavno bilo poznato (isto ono što su listine pred njim tvrdile) kako je Vatikan, kroz događaje u Palestini za vreme Krstaških ratova, polako napuštao Marovinge prelazeći na stranu Karolinga.*

Zbog te podrške Jovanovaca, koju je dobio Rejmond III, Ridefor je prešao na stranu Gija de Lusinjana. Uz prećutni pristanak regenta-prestolonaslednika Saladin je ušao u Jerusalim. Ni u jednom zvaničnom izvoru rimokatoličke crkve (barem do te noći 1315) nije bilo zabeleženo da li je neko od hrišćana pokušavao da spreči ulazak Saladina u Jerusalim. (Da li je veliki majstor hramovnika, Ridefor, bio poslednji Templar na strani Marovinga? - drhturilo je pitanje na staračkim usnama.)

Povodom ovog događaja vezanog za pad Jerusalima u koptskim listinama je pisalo: Ridefor je sa sto pedeset vitezova templara pokušao da spreči armiju Saladinovih asasena u bici kod Nazareta. Ridefor sa stotinak vitezova - ogromnih crvenih krstova na svojim odeždama i plaštovima u belom - sjurio se kroz pesak Nazareta na sedam hiljada muslimana. Samo su Veliki majstor i još trojica vitezova templara uspeli da izjašu živi iz ovog juriša. Toga dana Krstaško kraljevstvo bilo je uništeno, a Ridefor, Veliki majstor templarskog reda, postao je krivac u svim rimokatoličkim hronikama koje su pisale o ovom događaju.

Saladinov mirovni ugovor sa krstašima (pre pada Jerusalima) prekršio je izdajnik Rejnold de Šatilon, princ Antiohije - pročita Lil izbledeli redak na žutoj listini, ostavši bez daha, zagledan u plamičak svetlosti i tankog, crnog pramena dima, koji kao da je puzao nad ostatkom stopljene sveće.

Čitajući ovo Lila prođe jeza, ovih dana i nedelja po tamnicama Evrope red hramovnika stavljen je pod istragu inkvizicije - na sprave za kidanje mesa i lomljenje ljudskih kostiju. Za mnoge svedoke, ali na spravama za mučenje, opaki Ridefor uveo je običaj pljuvanja na Sveto Raspeće ne bi li za uzvrat dobio od Saladina obećanu slobodu. Delo de Šatilona niko ne pominje - razmišljao je Rajmond Lil, iznad plamička koji je trnuo.

Da li ove koptske listine pominju bitku kod Rogova Hatina, u dubinama Tiberijske pustinje po paklenoj žezi, U kojoj su krstaši bili opkoljeni i poraženi, a Ridefor pao u ruke Saladinu? Lagano je sklopio koptske rukopise, lojanica je dogorela. Više nije bilo svetla, a prostorija se ponovo ispunila dimom iz peći. Oslušnuo je. Spolja više nije dopirao udar peščane oluje.

Onda je osetio nečije prisustvo iza leđa. U magnovenju pomislio je da je to nemoguće i da bi ga čuo pri ulazu u njegovu sobu, pre će biti od zamora, dima ili neumitnog gubitka. svetlosti u prostoriji. Ali, šum se pojačavao - kao da se neko suzdržavao pri nakašljavanju, nešto kao teškom hripanju vazduha iz pluća pri dugom i napornom hodanju. Čudno osećanje je ščepalo Lila: nikako da se okrene, ali i ogromna želja da se ipak okrene! I, Rajmond Lil, sav pretrnuvši, prvo licem preko ramena, a potom čitavim telom - stade da se okreće. U mraku prostorije, u dimu koji se lagano slegao po ćoškovima, na ivici njegovog bednog ležaja sedela je ljudska prilika u derviškoj hrki od kozje kostreti. No, Rajmond Lil se odmah pokolebao: nije mogao sa sigurnošću da pogodi kom derviškom redu je pripadala prilika koja je neprimetno ušla u sobu. Neznanac uopšte nije sedeo po muslimanski; Lil je čuo za prosvećene sunije, kako sede kao hrišćani ili kao rabi po sinagogama. Neznančev kraj čalme iznad desnog oka, bio je podvrnut na temenu; leva ruka mu je ležala preko struka sa šakom čiji su prsti bili svinuti naviše na stomaku, dok je desnu šaku spustio na levo koleno tako da je izgledalo kao da ga drži; noge mu behu primaknute koleno uz koleno, ali je zato stopalo desne bilo spoljnim zglobom prebačeno preko levog stopala. Položaj celog tela, pri takvom sedenju, bio je težak, ali nagnut unapred delovao je jednostavno i prirodno. Koji je ovo derviški red? Da li je iz tekije koja je uopšte objavila, po muslimanskom svetu, svoje učenje? Kako da oslovim ovu priliku? - grozničavo je razmišljao Lil. Namah ga ošinu misao slično udaru groma: ovaj je iz redova ismailita; našao me je preko čoveka sa oboda pustinje. Ali, kad je pokušao da pozdravi neznanca sa "Alah je veliki" — shvatio je da je, naprečac, izgubio moć govora. Prvo što je osetio bio je nepodnošljiv pritisak u plućima, koji se veoma brzo pretvorio u bol.

Nešto je kao ogroman levak stalo da usisava vazduh oko njega - otvarao je bezuspešno usta, ne bi li došao do vazduha! Potom je sve lagano stalo da tone oko njega; iščezavalo je u nekakvoj maglenoj kopreni!

Udari oluje o han nisu se čuli; nikakav šum nije dopirao do njega u trenutku kada je zavladao mrak. Kratko je trajala tama oko njega, jer je gost zasvetleo. Ne baš izrazitim jasnim sjajem - pre je to ličilo na odbljesak, slično odrazu na mirnoj površini vode, da bi se odmah potom pretvorilo u svetlo mutnjikavu konturu ljudskog stvorenja.

Utvara! Gost je bio prisutan vantelesno - razmišljao je Rajmond Lil - ima veliku snagu i moć, i sigurno pripada višim krugovima tajnog znanja. Ništa nije odavalo utisak na njegovom licu da mu se neznanac obraća - ali Lil je čuo glas: bio je izgovaran u ehu. Neznančeve rečenice dopirale su do njega, odlazile i opet se vraćale iz ogromnih dubina. peščanog mora.

Krov naše tekije - lebdeo je glas neznanca, u tami, svuda oko Lila - zvezdano je nebo iznad pustinje, a zidovi su beskraj njenog peska! Mi smo gospodari džinova, mi ih jašemo! Nadmeći se u znanju tamo gde si, ali ćeš ubrzo videti kako izgleda lice smrti!

Sledeće što je Lil osetio bio je miris pogoretine papirusa kojim je bila oblepljena tanka štavljena koža. To nije bio jedini miris - osećao se dah lovora i lavande. Čula kao da su opet proradila: ugledao je kako ono biće iščezava; čuo je vetar koji je urlao spolja, zasipajući oblacima peska ruine hana. U venama i mišićima tela osetio je strahovit umor - tonuo je u san nad stolom za kojim je sedeo.

U prvim satima jutra, Rajmonda Lila budi paklena vrelina, Pogled mu pada na koptske listine koje su te noći ležale ispod njegovog lica u snu. Odmah je uočio tanke linije izazvane plamenom; trag koji je mogao da napravi, isto tako, usijani šiljati predmet. Trag je imao oblike slova - bila su ispisana na španskom!? Rukopis je imao delimično oblik dijaloga. (Sudeći po dijalogu - ispadalo je da je Lil vodio o nekim raspravu za koju, sada u budnom stanju, nije znao, niti je se sećao...) Ipak, bio je ubeđen, bio je to onaj stvor koji je noćas ovde bio prisutan. Nije bilo sumnje - vrata su bila otvorena iako ih je Lil, pred udarima sinoćne peščane oluje, dobro učvrstio zatvorivši ih iznutra. Lil je ustao i zatvorio ih; ali ništa nije moglo da ga spase od vreline koja je ispunila straćaru. Ponovo je bacio pogled na rukopis koji je doneo pre nekoliko nedelja. To više nije bio isti spis; ne samo zbog uočljivih pogoretina na listinama, već i zbog dopisanog španskog teksta u čiju poruku nije mogao, za sada, da pronikne.

Kako je nastao ovaj trag i zašto to nije video? Kada je vodio dijalog sa bićem iz astrala, kada se sećao da nije bio u stanju da progovori ni jednu reč? Koga predstavlja neznanac koji se, na taj način, pojavio pred njim protekle noći? I šta je značila njegova preporuka o dijalogu sa učenjacima islama u kome će spoznati lice smrti — sve su to bila pitanja na koja Lil nije imao nikakav odgovor.* Da li je čovek ono što je najvažnije u delima Stvaranja Božijeg ili su to bili anđeli kao budući pomagači u Stvaranju? - stajalo je, na Listinama, kao pitanje koje je Rajmond Lil postavio stvorenju, ali pitanje koga se on, sada, nije sećao.

- Šta misliš... - stajalo je kao odgovor te noći od strane neznanca. - Da se Gospod bavi takvim sitnicama kao što je čovek? -

- Zar Gospod Bog nije tvorac čovekov i zar ga nije sačinio od praha? - stajalo je Lilovo pitanje, koje je on sad sricao na španskom.

Jeste. Gospod je od blata napravio stvorenje za koje je znao da će ga oponašati kao majmun i da će vremenom biti sve gore i gore. Da će biti budući prijatelj palog anđela i da će se kroz ljudsku istoriju utrkivati u zlu sa Iblisom! I da neće biti duha vremena u kome ovaj blatnjavi crv neće biti gori od najgorih stvorova. zemaljskih! Majmun koji izigrava Boga, eto i to je čovek! - bilo je ispisano na španskom kao odgovor Lilu.

- Šta je onda Gospodu bilo najteže, ako ne stvoriti biće koje će ga poštovati?- upita Lil.

- Početak svega vidljivog i nevidljivog. Svetlost kada se delila od tame Božijim energijama, koje su zračile stvarajući prostor i u tom prostoru da bude nešto, jer je prostor bez ičega jedno veliko ništa! To je bilo najteže! - lebdeo je ispis ispred Lilovih očiju. Da nema smrti čovek nikada ne bi bio iskonsko biće. Kada se ljudima konačno dogodi spoznanje o smrti onda se tek osete energije Boga, besmrtnost duše i neprikosnovenost večnosti. Ali to spoznanje, u ogromnom broju slučajeva, dešava se tek na čovekovoj samrti - trenutak koji je nedovoljan da nadoknadi uludo potrošen život. Sve do istinskog spoznanja o smrti čovek je mrtav; liči na nešto što bismo mogli nazvati senkom koja misli, ali koja je u neprestanom snu. Da li senka može da se probudi? Može, to je onaj trenutak kad se čoveku dogodi smrt bližnjeg, ali to deluje kratko; čovek liči na mamurno stvorenje, koje kao da dolazi sebi posle teškog pijanstva! Ljudi su uglavnom mrtvi, i to ne samo u prenosnom smislu: da su u duhovnoj smrti. Oni su u apsolutnoj smrti! Samo je Bog živ i prevečan! Obična travka u polju je življa od čoveka! Ona ima svog anđela koji joj kaže: "Rasti!" i ona raste; ne ropće na Gospoda, ne vidi u drugim travkama najgore a u sebi najbolje, ne čini bezumlja, ne odstupa od nijedne Alahove zapovesti! "Bićeš popašena kad dođe vreme!" kaže joj njen anđeo; a ona je mirna jer zna, bolje nego čovek, da je deo večnosti!

Ovo je, sigurno, deo njegovog učenja, pomisli Rajmond Lil, zagledan u redove napravljene tankim tragom pogoretine. Ali, nema ništa o znanju s kojim je savladao toliki prostor? Gde je ostavio svoje fizičko telo dok je bio prisutan ovde, kod mene? Najverovatnije da je to jedna od najvećih tajni ovog reda.

U sudbini Rajmonda Lila ubrzo se pokazalo "viđenje lica smrti" — bio je kamenovan tu gde se zatekao, nedaleko od te ruševine nekadašnjeg hana, od strane verski izludele rulje.

Zašto se E. H. Korvinus pozivao na njegove Spise, i gde je u njima nalazio primere kao ilustraciju svoje teze o Arkaniji u politici - ostaće tajna. Izuzev, ako se ta ilustracija nije skrivala iza zavesa koje ćemo sada podići:

Na jednom mestu Korvinus se poziva na Lilove komentare Vilijama iz Tira, koje mi ovde navodimo: osmi Veliki majstor Hramovnika, Odo de Sen Aman, radio je na podeli Jerusalimskog kraljevstva. Tom bedniku usana večito iskrivljenih, svaki bogovetni dan beše ispunjen besovima. Ništa i nikoga nije poštovao; u svom bezumlju odricao je Gospoda Boga. Raskinuvši gnusnim intrigama ugovor između krvožednog Saladina i kralja Jerusalima, doveo je Jerusalimsko kraljevstvo pred svršen čin propasti Odo de Sen Aman je demon koji je vodio sopstveni red, hrišćane i Jerusalimsko kraljevstvo u propast. On je bio jedini, i najbolji, saradnik antihrista. Jednom rečju - bio je izdajnik sopstvenog imena, slave Hramovnika koje je predvodio, uništitelj Groba Gospodnjeg! Proklet bio i na ovom i na onom svetu, Odo de Sen Amanu! Ovaj jezuitski stav (koga Korvinus samo prenosi) zasnovan je na jednoj od Hronika Vilijama iz Tira, koju Rajmond Lil tako pedantno citira. Ono što je sigurno u stavu Korvinusa jeste njegova tvrdnja da jezuiti (možda namerno?) ne prave razliku između uzroka i posledice. Naime, Žerar de Ridefor je takođe odigrao ulogu u padu Jerusalimskog kraljevstva - ali on je bio u svemu samo nužna posledica. Prvi, i najznačajniji, upropastitelj zvao se Odo de Sen Aman.

Ono što stvara nedoumicu (da li je reč o iskustvu Rajmonda Lila, vezano za Koptske listine, ili je reč o Vilijamovoj hronici?), jeste Korvinusova tvrdnja da Arkaniju sačinjava demon koji ne uspeva da se vrati u carstvo pakla. Reč je o onom demonu koji se s Božijim dopuštenjem uvukao kroz pukotinu pakla u ljudsku istoriju a što mu je uspelo još u vreme pojave Atile. Do Vaskrsenja Gospodnjeg zemlja je bila ispunjena legijama demona, ali ih je Vaskrsli Gospod nizvrgao u ad.

Rajmond Lil je (po Korvinusu) stekao stanje prosvetljenja i preumljenja tek u kontaktu sa astralnim bićem nepoznatog derviša. Taj dodir s nepoznatim stvorio je kod R. Lila inicijastičko iskustvo u pisanoj formi na španskom jeziku. Od tog trenutka Povest o Atilinom kaganu dobija smisao Arkanije!

Prosvetljenje je suštinski potpuno intuitivno, lični put - a po Korvinusu Rajmond Lil nije shvatio da je priča o"Demonu koji nije uspeo da se vrati", ustvari, inicijastičko iskustvo o Arkaniji, ali isto tako i o njegovoj sudbini, jer Rajmond Lil nije uspeo, po drugi put, da se vrati u svoju Majorku!

Horde Huna (prvobitno nastale opštenjem đavola sa rodom čovečijim), u Arkanskoj politici pokazale su jedan od jačih tragova: takva politika, pre svega, traži podršku od azijskih sila. U dubinama Azije traže se narodi i plemena (ni Kina se ne isključuje!) za saveznike u borbi protiv Evrope! Pojava islamske civilizacije (opet po Korvinusu) samo je usporila te upade azijskih hordi u Evropu!? Ova tvrdnja deluje, samo na prvi pogled, paradoksalno, međutim, Islam je monoteistička vera - civilizacija sa verom u jednog Boga! Čitave planine posečenih muslimanskih lobanja, i mora prolivene muslimanske krvi; stotine sprženih i preoranih muslimanskih gradova i naselja - ostavljale su iza sebe pustoš i ljudsku krv horde koje su upadale iz azijskih stepa i pustinja u islamske kalifate pre nego što su prihvatile Islam kao veru! U ogromnom delu svoje dosadašnje istorije Islam je bio zauzet odbranom od ovih hordi iz Azije i nije imao nikada (do sada) ozbiljnijeg i dužeg vremena za kovanje planova o osvajanju Evrope! Istorijska je činjenica da je Islam bio kao osvajač prisutan u Evropi - ali to je beskrajno malo vreme u odnosu na njegovo trajanje u sveukupnoj istoriji čovečanstva. Hidžra (muslimanski kalendar) kasni za frangistanskim (evropskim) kalendarom. Kada se bude izjednačio, narodi Frangistana poznavaće jedino hidžru - veli jedan, za Evropljane neprijatan, zapis iz predaje Hadisa. Na to su novodobni znalci Islama, sa zapada, požurili da ovaj Hadis dovedu u pitanje time što su pronašli da je pripadao Ibn-abi-al-Avju (772. god. po Hristu), a za koga je on priznao (pre svoga pogubljenja u Kufi) da je pripadao jednom od 4.000 lažnih hadisa koje je izmislio kao veroučitelj u Kufi; i zbog čega je, uostalom, veću verodostojnost stekla tradicija škole u Medini od one u Kufi (videti kod: Edvard J. Juriji: "Iluminacije u mističnom Islamu", Prinston, 1938. god.).

Ali, da se vratimo na Korvinusove nalaze u kojima on iznosi neke činjenice koje je, navodno Lil prećutao, i ne samo Lil! Njegova teza je u sledećem: zagonetna poseta Rajmondu Lilu je astral derviša-sufija, iz redova Batinija sa padina Isfahana. Lil, franjevci, jezuiti - nisu pridavali pažnju (ili je to samo tako izgledalo?), nekolikim redovima pogoretine iako su oni bili ispisani jasnim španskim jezikom: "Pri samom kraju ljudskog vremena - dolazi Mahdi da podigne Iran kako bi ovaj povratio arapsko carstvo!" Ovo su bile reči (Mahdi je jedna od centralnih ličnosti i u učenju šiija), batinija Hamdana Karmate, izgovorene negde oko 875. god po Hristu; koji ovo proročanstvo izgovara kao irački seljak, tvrdeći da ga vidi upisanog među zvezdama iznad noćnog neba Bagdada. Kasnije će se seljak-zvezdočatac opismeniti: njegove će propovedi o dvanaestom skrivenom imamu, Mahdiju (Gospodaru Vremena koji će doći da vaspostavi pravi islam, da ovlada čitavim svetom, i da objavi vreme najkraćih hiljadu ljudskih godina pre samog kraja svih stvari) — sa neskrivenim oduševljenjem slušati njegov učitelj i vođa, Abdulah; i on će ga proglasiti, na samrtničkoj postelji, za svoga naslednika reda, i njegovog učenja, Batinija. Ovo će biti najteža, a time i najstrašnija sekta unutar sunitskog islama. Predanje kaže da su ih, u stvari, osnovale Ismanlije. Religiozno-poluvojnički red sekte Bitinija imao je odlično razvijenu propagandu o ravnopravnosti ljudi pred Alahom; s tom apsolutnom jednakošću treba da se dočeka Mahdi! Takvu političko-religioznu propagandu islamski svet nikada nije iskusio: slali su misionare širom sunitskog i šiitskog prostora i prozelitirali za novi islam! Batin je bilo ime tom ezoterijskom učenju, koje je tvrdilo da je doživljaj Korana unutrašnji doživljaj čoveka koji je obasjan svetlošću Prorokovom! Zato je pravo značenje Korana skriveno od očiju neupućenih, kojih ima najviše po sunitskim džamijama!

Abdulah beše sin Majmona al-Kadaha, čoveka nepoznatog porekla, koji se bavio lečenjem očiju u Ahvazu, sve dok mu sin nije usavršio religiozno-politički sistem ismailija u Batini i, proklevši ga očevom kletvom kao opakog jeretika, pobegao u Jerusalim. Tom prilikom (veli jedan sunitski Kadis), otac je izrekao: "Rodio sam zmiju, a ne Muslimana!" Sa dolaskom Hamdana Karmate* na čelo Batinija — oni postaju Karmatije!

U gladnim islamskim prostorima, kugom opustošenim, sprženim mongolskim najezdama - širom ustrašenog Bagdadskog kalifata, Karmatije se šire kao pakleni oganj na krilima pustinjskih vetrova. Oni zasipaju vatrom svoga mesijanstva izgladneli muslimanski svet - ognjem i mačem šire raj Prorokov po zemlji: Karmatije utiru put svome skrivenom imamu, Onome koga Bog vodi, Mahdiju koji samo što se ne pojavi! Ima ih kao pustinjskog peska: od Basre do Salamije u severnoj Siriji. Njihove krvožedne religijsko-vojničke trupe, naoružane ludilom verskog fanatizma i njegovog raja na zemlji, osvojile su Meku 930. i odnele iz nje Crni Kamen!

Tamo gde su bili u verskoj manjini - obdan su na molitvama po džamijama, kao suniti ili šiije, ali kad padne noć svi su u svojim tajnim karmatijskim obredima, u kojima negiraju sve ono izrečeno u dnevnim molitvama upućenim Proroku i njegovim Pengabirima! Tu, pod opojnim žarom njihovih propovedi, koje su sipane po mraku njihovih tajnih cehova - Karmatije su utvrđivale učenja o sedam emanacija Boga. Sedma forma, a ne suština, Boga bio je Ismail. Sedmi imam koji će doći, Ismail se nije pojavio - ali je iz misirskog i nubijskog peska izronio moćni kalifat Fatimida, kojeg su oni doveli na vlast u Egiptu i Tunisu!

Činilo se da niko više ne može zadržati, ni sprečiti, taj siloviti oganj učenja o pravdi na zemlji.**

Nova zajednica nekadašnjih Batinija, izdržavala se iz zajedničkih fondova stvorenih doprinosima svih njenih članova. Za one koji nisu pripadali Karmatijama, porezi su bili sve teži i krvaviji. Karmatije su tražile od svojih pristalica zajedničko vlasništvo nad svim pokretnim i nepokretnim imanjima svojih članova, kao i stvaranje zajedničkih fondova. Jednom rečju, nad svim onim što su njihove ruke mogle da dohvate i oči vide. (Ponovo videti E. F. Florvok "Muslimanski komunizam"). Karmat je bio toliko obasjan lažnom svetlošću šejtana da je propisao zajedničko vlasništvo nad svim ženama u zajednici čiji je bio imam.

*

Za celu našu priču o demonskom paru, vidljivom po prvi put u ljudskom događaju koji liči na istoriju u Atilinim stepskim dubinama Azije — važni su verski spisi Karmatija, koji su se rasuti posle poraza od strane al-Mansura i vekovima razvlačeni - konačno našli, svojim manjim delom, u Korvinusovim rukama. Pa ipak, da nije bilo događaja između Rajmonda Lila i tajanstvenog derviša iz astrala - pitanje je da li bi Korvinus samo na osnovu pisane građe Karmatija mogao da izvede svoju tezu o Arkaniji koja ima svu energiju pakla.

Holanđanin Korvinus (koga smo više puta pominjali, kada je u pitanju pronalaženje đavola putem Arkanije) navodi primer iskustva koje je stekao Rajmond Lil boraveći na. muslimanskom istoku. Atilin sukob sa neposlušnim kaganom u verziji R. Lila, primer je kome se Korvinus uvek vraćao kako bi što bolje osvetlio paklensku Arkaniju.

U doba kalifa al-Ma'muna (veli jedan bledi, napola istrošeni, karmatijski ostatak zapisa hadisa, koji je nečija ruka, među koptskim listinama Rajmonda Lila, naslovila: "Priča mrtvih koji su mislili da su živi") - živeše znalac po imenu Kvarizmi. On sačini prvu kartu sveta u Islamu i nazva je Slika Zemlje. Al-Mas'udi, koji je bio ono kod Arapa što i Herodot kod drevnih Jelina, ustvrdi kako je Kvarizmi prvi na toj svojoj karti, označio Vrh Sveta i nazvao ga Arin. Kasnije je u pričama o životu Kvarizmia taj njegov Arin nosio značenje ideje o Centru Sveta. Al-Mas'udi tvrdi (a R. Lil i Korvinus to prenose do nas) da je Arin za ogroman deo čovečanstva mitsko mesto; tek kad bude svakom izučavaocu dostupan otkriće se potpuno tajna Kvarizmieve Slike Zemlje.

Sufi iz oblasti Horasana (jedan ili više njih), tvrde da je u Kvarizmievom delu Surat al—Ard (kako oni nazivaju, na arapskom, njegovu Sliku Zemlje), postoje nevidljive stranice o nevidljivim zemljama i nevidljivim ljudima koji upravljaju nevidljivim carstvima iza (ovog vidljivog) zapada, preko četiri vidljiva mora (a dva će biti isušena)! Kada nepostojeće bude postojeće, a postojeće, koje nazivamo islamskim prostorom, bude dobilo drugačije obrise ili iščezne — u zemljama Rumija* koje će tek biti stvorene, neće biti obuhvaćene Prorokovim Imenom niti Alahovom svetlošću; ali će u njima moći slobodno da se izučava Knjiga nad Knjigama. I ne samo da će slobodno biti držanje Kurana, već će se zidati džamije i u njima će se klanjati i sricati sure!

Ratovima sinovi će Alahovi uzeti velike oblasti Frangije* i njene mnoge luke; ali će pre ratne slave, stečene mačevima o Alahovim imenom, islamsko osvajanje pomoći Šejtan, koji će hrišćane toliko oslabiti da će jedni drugima, od rane mladosti, praviti udove telesne od gvožđa, a svoju konačnu smrt dočekivaće bez mesa i kostiju.

Čovek bez Boga imaće znake svoje u vremenu po kome će biti poznat: biće to vremena kada će biljke i ribe imati ljudske glave, a ljudi svinjske. Čovek će, uz pomoć Šejtana, činiti čudesa - činiće da se rađaju majmuni sa dečijom pameću; i ptice će govoriti tako čisto ljudskim glasom da će ljude hvatati strah jer će prepoznavati u tome glasove svojih bližnjih, mrtvih ili živih, i goniće takve ptice iz svoje blizine.

Dok ne dođu ova vremena - Kvarizmi veli da će ove tajne biti sakrivene i prepričavane kao niz bajkolikih priča, od kojih je najpoznatija bila ona koju su Arapi naslovili: Povest o Sinbadu moreplovcu!

Iz priloženih dokumenata i razmišljanja o Arkaniji kao veštini upravljanja nad ljudima, da se osetiti kako je sama senka pakla zahvatila lično Holanđanina Korvinusa. Njegova vražja upornost da dokaže prisustvo đavola u učenju političke Arkanije prosto sablažnjava neupućene, grubo obrađene, neofite u ovu vrstu politike. Korvinusova uporna istraživanja o prvim tragovima Arkanije dovela su nas, ovoga puta opet do Kvarizmia!

Prvi nagoveštaj o Hunima kao rodu đavolovom dao je Kvarizmi u svom narečenom delu. U stvari, on je samo preuzeo Izveštaj (namenjen jednoj od mnogobrojnih kancelarija Abasidskog kalifata) iz pera učenog Ahmada ibn-Fadlana, koji je svedočio, i bio naslovljen kao "Izveštaj o kaganatima duž reža Volge i Dnjepra".

Ali, priču o ovim kaganatima ne možemo odmah ispričati, a da ne navedemo nekoliko činjenica koje, koliko god bacale senku sumnje na Korvinusovo istraživanje - toliko isto potpomaže i daje nešto jasniju sliku politike koja će (daleko bolje nego ona rimska: "Zavedi pa vladaj"), postati glavna odlika stvarnosti dvadesetog veka posle Hrista.

No, da krenemo ovim redom: već pominjani Herodot Arapa, Al-Mas'udi navodi muslimanske trgovce koji se bave trgovinom među paganskim plemenima u blizini Pripeta, jedne od pritoka Dnjepra. Oni se, trgujući među paganima, odjednom, sudbinski nađoše u vrtlogu ratnih događaja; bolje rečeno u dogovorenom ratu između glavne, i najjače jurte Mongola - koju je oličavao Kan svih Kanova Džingis-Kan i Kagan Mongola - a na drugoj strani mladi, neznatni kan, prosti Kanović koji je majmunisao svoju moć kao poglavica jednog neznatnog avarsko-mongolskog plemena, čije su ime muslimanski trgovci izgovarali i ispisivali kao: Skiri.

Skiri, Koti, Aisti, Turkolingi, Heruli, Alani, Kreutunzi, Roksolani - svi su oni bili Huni u trenutku kada su izmileli iz pakla vođeni đavolom - veli Korvinus, držeći se ove priče muslimanskih trgovaca, koju ćemo vam dalje ispričati.

Namera Džingis-Kana, Kana svih mongolskih kanova - bila je da iz dubina Azije krene sa svojim hordama na Zapad. Ali, kako romejska veština toga vremena nije imala granica, to je sređeno da ratna politika pagana oko Dvine, čak tamo do Finskog zaliva u severno more, pa sve do Memela čije su obala naseljavali Aisti, pa oko Dona i Dnjepra sa hunskim plemenima Alana, Roksolana i Kreutunza i od Odre sa Vandalima i Turkolingima - budu podignuta u savez protiv Džingis Kana.

Kanovi ovih paganskih plemena trebali su svojim saplemenicima da uporno ponavljaju kako oni nisu dalji srodnici Mongola i da će njihove poglavice (uz dobre poklone) da se suprotstave Kaganu svih Kagana. Obećana su dobra za sve ratnike ovih plemena, pogotovo u hrani i oružju.

Ali, lukavost ovih pagana prevazilazila je sve granice romejskog ratnog mudrovanja. Njihovi šamani brzo su se dogovorili da su interesi njihovih plemena u povinovanju svakoj ratnoj oluji i sklanjanju pred njenim udarom. Stoga, jedne noći uzjahaše brze konje i u vreme punog meseca nađoše se ispred jurte glavnog, velikog šamana, koji je bio vrhovni čuvar i gospodar svih demona Mongola. Šamane je začudila pojava žene; žene nisu bile te koje su nosile vrhovno znanje, osim duhova plodnosti i ognjišta — žene nisu saobraćale sa nevidljivim silama. Šamani nisu sjahali s konja kada je iz jurte izašla ta strašna žena, groznog patuljastog izgleda; sa oraklom u kosi koji je ličio, u isto vreme, na crveni cvet ali i na crvenu škorpiju koja zgrčena grize samu sebe. U prvim trenucima - pojavu žene šamani su pripisali moći onoga kod koga su došli. Moć prerušavanja s tuđim telom bila je uobičajena veština šamana. Ono što je činilo jednog šamana vrhunskim i izuzetnim to je njegovo pojavljivanje u dva tela: životinjska ili ljudska. Za takvog šamana držan je šaman Džingis-Kana. Ali kada je stvor progovorio, oni su shvatili da pred sobom imaju ženu, koja se predstavljala kao šaman Skira koji je zapovedao u ime jurte Džingis-Kana:

"Ratovaćete sa Skirima! I oni će gubiti ratove od vas!" - Pod svetlošću punog meseca konjanici se prebrojaše - utvrdili su da među njima nije jahao šaman Skira.

Bilo je to iznenađenje za sva okolna plemena. Kao da se desilo masovno ludilo među Skirima, jer je nekakav neznatni kan među njima došao do vlasti intrigama i ubistvima najbližih. Svi su znali, to je bila javna. tajna: jurta mladog uzurpatora vlasti bila je puna duhova samoubica. Niko od saplemenika nije mogao da se suprotstavi po pazarištima ili oko plemenskih izvorišta imenu mladog kana koga su uzvikivali njegovi bliski rodovski rođaci, ali i oni koji su se obogatili pljačkama unutar plemenskog prevrata do koga je došlo. Čim je postao vođa plemena - odmah je poveo rat sa prvim susedima Skira, da bi uskoro objavio rat i samome Džingis-Kanu. Samo su retki znali ali su morali da ćute ili se njihovi glasovi nisu uvažavali: Skiri su gubili ratove sa susednim plemenima, baš onako kako je žena-šaman obećala žrecima, one noći punog meseca ispred jurte Džingis-Kana.

Nije prošlo mnogo vremena, a mladi kan Skira zaratovao je protiv celog mongolskog saveza; a sve što je bilo mongolsko bilo je protiv njega! Bilo je skoro neverovatno, to se nikada do tada nije dogodilo u istoriji Skira da jedan njihov kan izgubi toliki broj ratova a da ostane na vlasti!? I u najdubljim sećanjima staraca, u njihovim pričama ispričanim kraj plemenskih vatri, niko nije mogao da nađe sličan primer gubitništva; čak i u daleko beznačajnijim poslovima kakve su imali vođe pojedinih rodova unutar Skira. Čitav narod Skira stao je da se proređuje: pod izgovorom potrebe za boljim lovištima čitave porodice napuštale su vlast i totem mladog, izbezumljenog porazima, kagana; njegovi najbolji ratnici i zakrvavljene pristalice, ostavljali su koske širom azijskih stepa u ratovima koje kao da je namerno gubio!?

Sa velikom opreznošću pred ušima kanovih krvoloka, mudri su većali o uzrocima strahovitih poraza Skira - čak i od jednog beznačajnog, malobrojnog plemena kakvo je bilo pleme kaspijskih Arnaita! Osim očigledne činjenice da je ceo mongolski svet u tom sukobu bio na strani Arnaita - mudri su dolazili na pomisao da je uzrok tolikih poraza Skira ležao u kanovoj ženi: naime, da li je ona bila samo njegova žena? Ili je bila vrhovni šaman Skira koji je delio postelju i jurtu sa kanom? Oni nisu bili u stanju da dokuče punu istinu o tome — jer su istinu o ženi-šamanu jedino znali žreci ostalih plemena s kojima su Skiri bili u ratnim sukobima. Ali i da su kojim slučajem pogazili strašnu zakletvu veštičijeg taga koja se plaćala životom - i da su poželeli, i saopštili, istinu hordi Skira, šta bi imali od toga? Zar bi im horda poverovala? Pomalo, manje-više svi okolni narodi, puštali su krv hordi Skira - a oni, što su više krvavili u porazima tim su bivali sve bešnji i bešnji, srljajući iz gubitničkog rata u rat. Svaki sledeći bivao je za Skire sve mučniji i pogubniji, ali je horda uporno urlala kanovo ime.

Drevni duhovi plemena behu prepušteni zaboravu, običaji pogaženi, sopstvena svetišta sa žrtvenicima oskrnavljena i napuštena posle ratnih poraza. Oni koji su trebali da čuvaju sveta mesta Skira behu kanove ogavne, izopačene sluge koje su zagovarale ratnu propast sopstvenog naroda. Tako, sa onima koji su trebali da vide budućnost, dođoše strašni dani za Skire — pleme je bilo pred nestankom!

Smrt je proždirala one Skire koji nisu hteli da ćute - smrt se zvala kanova nevidljiva ruka, a činio ju je sav onaj plemenski ološ prethodne vlasti, koji kod prethodnog, preminulog kana ne bi mogao ni konje da timari. Ali, bilo je Skira koje je obuzimao očaj — stotine paklenih muka nije moglo da ih spreči da govore i razmišljaju o Sudnjem danu koji je zadesio pleme. Tajnovitost kanovog oca takođe je izazivala pažnju mudrih staraca. Tvrdili su iz potiha, kraj vatri, kako ništa u crtama kanovog lica (izobličenog od opojnog kefira) ne govori u prilog istini da je narečeni čovek doista bio njegov otac. Čovek za koga se tvrdilo da je kanov otac imao je još jednog sina, ali ni najmanja fizička sličnost nije uočena između rođene braće! Kan je brzo stario; posle svake izgubljene bitke u liku je bivao sve izobličeniji, kao da se sva ljudska krv prolivena tom prilikom slila u njega: sitne svinjske oči jedva su se nazirale iz salastog lica, a njegove svinute usne i šopav nos odavale su rođenog krvoloka. Sve češće, stale su da kolaju glasine - u kojim je danima svoga života kan naseljen zlim demonima? Sada, u njegovim zrelim godinama, delovao je kao da je naseljen legionom demona. Bilo je i onih na plemenskim poselima koji su iznosili dokaze da je zli demon ušao u dete od tri godine. Naime, poočimu (a ne rođenom ocu), koji je pripadao redu jednog zlog, crnog taga šamana — beše predano muško dete od tri godine na čuvanje. Dete je običavalo da uporno mokri (i pored šibanja) po šamanovom svetištu. Očajni poočim slao je uzaludne, ritualne poruke svom tagu da neko od njih dođe i preuzme dete.

Bilo je i onih glasina koje su tvrdile da je kan naseljen demonima u mladosti koju je proveo pod kožom jurte Džingis-Kana!? Oni koji su pričali ovakve priče nestajali su iz Skira pod krajnje sumnjivim okolnostima. Nestajali su baš onih dana kada je oholi kan objavio rat Džingis-Kanu! Narod Skira nije imao ni jednog saveznika pod Alahovim nebesima — jedini njegov saveznik i bog, zajedno sa ženom-šamanom i psima, bio je sakriven duboko u zemunici prekrivenoj gomilom zemlje, negde u dubinama stepe.

Nešto sela okolnih rodova, koji su pripadali susednim plemenima, zbog blizine kanovih zemalja i njegovog krvološtva priklonili su se Skirima. Njih i njihove naseobine u prvom naletu konjica Džingis Kana zbrisala je s lica zemlje. Dimila se stepa do nebesa pre nego što su mongolski skakavci na konjskim kopitama stigli do teritorije Skira!

Došavši do same granice Skira (na opšte čuđenje muslimanskih trgovaca, piše Fadlan u ovom izveštaju za vojnu kancelariju bagdadskog kalifata), Mongoli Džingis-Kana stali su sa svojim prodiranjem... Jedino što su činili bilo je to što su iz svojih krivih, zmijolikih lukova, i danju i noću, izbacivali i odapinjali svoje strele: pljuštao je oganj sa nebesa po naseljima Skira koje nije imao ko da ozbiljnije odbrani. Kanova vojska bila je stalno u pokretu; tu negde oko sopstvenih naselja (a najčešće iza njih), nikada ne ulazeći u direktan sukob sa strašnim i nepobedivim protivnikom, jedinim i stvarnim gospodarom Azije svoga doba! Narod Skira, tačnije rečeno zatočenici gnusnog kana - a kasnije ćemo videti iz Karizmievog Spisa, i patološkog lažova - goreo je i danju i noću.

Oganj plamenih mongolskih strela padao je po Skirima: od noći čineći dan, a dan pretvarajući u noć od dima i pepela! Kao da su bili ispunjeni demonima ludila i samoobmana — na sve strane pogorele zemlje Skira leteli su kanovi seizi i podrepaši; svakojaki šljam koji je predvodio vojsku koja se nigde nije suprotstavila i sukobila sa Mongolima - objavljujući pobedu nad Džingis-Kanom!? Skiri bejahu silnim porazima desetkovani; njihova zemlja prepolovljena, na sve strane padale su, pored plamenih, i mongolske strele sa zamotuljcima otrovnih trava: stada Skira skapavahu, izvori s vodom postadoše mesta otrovna, ako već nisu spržena i srušena, po svetim mestima Skira Mongoli vezivahu svoje konje. Ali laž kanova sijala je jače od sunca: proglasili su ga za heroja koji je pobedio Džingis-Kana. A od svojih gnusobnih slugu proglašen je za kana svih kanova i bio izvikan za vrhovnog vođu najvećeg kojeg su Skiri ikada imali! Još je samo ostalo da se kan pojavi iz svoje zemunice; obeleo i podbuo od podzemne memle, opojnog kefira i mesine koju je jeo u obilnim količinama.

Posprdno ismejavanje Mongola - po ono malo preostalih sela i naselja Skira - i njihovog kana svih kanova (Džingis-Kana, Biča Božijeg kako su ga nazivali svi istorijski izvori od Arapa do Romeja tog doba), u bednoj, goloj i spaljenoj Skiriji to ismejavanje bilo je toliko neumesno da se kosilo sa zdravim razumom. Ono što je posebno zaprepastilo trgovca iz Bagdada bila je neoboriva činjenica: tu patološku laž svirepog kana i njegovih čankoliza savez mongolskih plemena, na čelu sa Džingis-Kanom, blagonaklono je gledao. Kvarizmi je tvrdio da je ovakav razlog držanja Mongola prema kanu i njegovima ležao u jednoj dubokoj i skrivenoj činjenici: kan Skira bio je čovek Džingis-Kana. Tu činjenicu Kinezi** nisu spoznali do kraja, pa su kanu obećavali, u nekoliko navrata, pomoć. Za Džingis-Kana, gnusobni kan je bio običan ratni mamac: preko njega, kan svih kanova, želeo je da isprovocira i izvuče kineske armije van njihovog zida. u stepska prostranstva gde bi ih smoždio svojom nepobedivom konjicom.

U prilog ove svoje tvrdnje Kvarizmi iznosi priču o jednoj kazni koju su (po Fadlanovom Izveštaju) u Bagdad doneli čudom preživeli muslimanski trgovci iz proklete zemlje Skira, negde iz dubina paganske Azije.

Priča ovih muslimanskih trgovaca govorila je o sudbini jednog od njih, čiji grob nikada nisu videli. Taj nesrećnik čiji ostaci prebivaju sa ostacima jednog konja - poželeo je da do Bagdada doturi svoju sumnju u poštene, i iskrene, namere skirskog hana da do kraja ratuje s hordama nepobedivog Džingis-Kana. Molili su ga da to ne čini i da im tim činom ne oteža ionako težak položaj u zemlji bede i laži — ali on ih nije poslušao. Ubrzo je njegov doušnički izveštaj Bagdadu uhvaćen. Izdali su ga potkazivači i špijuni koji su radili za Džingis-Kana i kojih je bilo svuda po razorenoj i spaljenoj zemlji skirskoj. I, on je bio osuđen na smrt glađu u jahanju. Kazna je bila izvršena tako što je nesrećni čovek posađen i čvrsto vezan za sapi konja, a potom je životinja vrelim gvožđima naterana punim galopom u stepu.

*

"Ne treba nimalo da čudi"- napisaće na jednom mestu, u svojim Komentarima Korvinus, a što ćemo nešto kasnije detaljno iščitati — "to što je u Izveštaju drevnih Rimljana, Herodotovog vremena, glavni akter Atila, vođa Huna, a smrt na konju zadesila nekog beznačajnog pobunjenog kana - jeste obična personifikacija jedne mračne politike, njen naziv je Arkanija, veština samog đavola u politici".

"Pod senkom paklene Arkanije"- piše dalje u svojim Komentarima, Korvinus, znalac i tumač političkih tajni kojima se bavio Rajmond Lil -"i učesnik i posmatrač jednog te istog događaja u politici vide isto; smisao i cilj tog istog događaja je izvan njih i njihovih moći. A kad im se učini da imaju rešenje za njega - to je samo iluzija jer od drveta misle da je šuma! Ipak se u ljudskoj istoriji pojave poneki koji naslute njen dublji smisao — ti retki odbijaju svaku mogućnost da je istorija samo slepa, bezumna sila! Ali, oko tih retkih tragača odmah se pojavi nekoliko protuva, oni koji pomažu prosipanju ljudske krvi. Oni stvaraju famu o tragačima kao ljudima, ako ne krajnje sumnjivim, a ono ordiniranim sanjarima; ljudima koji su žrtve bolesnih ambicija, nepopravljivim opsenarima, a možda (to se najčešće koristi u njihovim kampanjama protiv vidilaca) i kao ljudima koji su žrtve nasleđenih ludila!"

IV. Kako uništiti Beograd

Korvinus nam otkriva da je Rajmond Lil bio jedan od tragača - žrtva franjevačkog reda kome je pripadao ali im je uskratio to zadovoljstvo da mu presude još na Majorci, Izabrao je muslimanski Istok kao mesto svoje mučeničke smrti. Morao je znati da po drugi put neće uspeti u svojoj nameri da dobije dvoboj na medžlisu učenjaka po pitanjima vere.

"Ja sam otpisan kod mojih, sad sam sam kao slamka na pustinjskom vetru"- piše Rajmond Lil u svojim dnevnicima; neposredno pri izučavanju Koptskih Listina, koje su govorile o propasti Jerusalimskog kraljevstva. —"Osećam se kao materijalizovana senka slepog Bašara ibn—Burda; kao senka pala iz akaše s ljudskom suštinom. Kao ibn-Eurdu, pripisali su mi lažni hadis koji nisam napisao. Istinit ili lažan, hadis nikada ne može biti život — a oni moj traže.

Zbog čega? Zar sam ja otkrio, ili stvorio, protuvu koja je pravi uzrok propasti Jerusalimskog kraljevstva? U odlasku iz ovog života ne smem poremetiti tokove energije, ne smem se vratiti ponovo u njega — jer je on moj pakao!"

Ko je bio Bašar ibn—Burd? Zbog čega Rajmond Lil pominje njegov lažni hadis, poistovećujući se s nečim što nije učinio? O čemu govori taj lažni hadis ibn—Burda?

U istraživanjima muslimanskog istoka Rajmonda Lila, Holanđanin Korvinus navodi primer lažnog hadisa koji govori o Smrti na mongolskom konju, tvrdeći (sa dokazima), da se zapravo u njegovoj lažnosti krije nečiji napor da se, svim silama, izbaci iz predaje istorijska sudbina Skira i njihove Skirije!.

O već pominjanom hadisu; kao predaji nauke o Kuranu, ni najmanje ne treba posumnjati u to da su ga Lilovi prijatelji - muvaladi, španski obraćenici na islam - tačno objasnili, onako kao što glasi čuvena Prorokova. izreka: "Tražite nauku makar ona bila i u Kini!".

Sve istine trebalo je posvedočiti istinitim ili potpunim hadisima a oni se sastoje iz dva dela: imaju redosled prenosača priče i određenog teksta događaja u priči koji ne sme da se menja. Taj lanac jemaca priče, ili svedoka hadisa, vrlo je važan i ide od vremena živog (poslednjeg) svedoka priče — sve (unazad) do Proroka i Prorokovih vremena.

Ako samo deo od svega ovoga navedenog zafali — to je lažni ili nepouzdan hadis; ispisan je kao proklet (da'if) i pred večnošću uvek svedoči laž!

Pošto su Kinezi ostali mirni, iza svoga zida, na sve provokacije Džingis-Kana sa skirskim hanom - beleži Kvarizmi zaključak koji je dala kalifova kancelarija za vojna pitanja abasidskog Bagdada — Džingis-Kan se okreće osvajanjima Abasidskog kalifata. Pisac tog vremena Ibn al-Atlir sa grozom pripoveda o gradovima koji postaju pustinje iza strašnih mongolskih hordi; i žali što ga je majka rodila. Reke ljudske krvi, veli pisac, tekle su ulicama gradova Herata, Bukare, Samarkanda, Balka - na sve strane bejahu prizori mrtvih u raspadanju, a stotinu godina kasnije, u noćima, mogli su se čuti jecaji i vapaji poklane dece u ruševinama nekadašnjih zlatnih gradova.

Zbog čega Kvarizmi napušta izvore koje je nudio Fadlan? I zašto se poziva na Atlira?

Jedan od poslednjih abasidskih kalifa (ime mu ne navodi nijedan autor, niti izvor) poziva u pomoć Džingis-Kana. On je izdajnik jer je prizvao pakao u zemlje Prorokove i pravovernih — Fadlan tu činjenicu skriva od nas, ali nam je slepi Persijanac Bašar ibn Burd otkriva. On na jednom mestu piše: "Veći je šejtan taj koji je prizvao pakao od samog pakla."

Neimenovanom kalifu (ni blagočestiva žrtva, ibn-Burd nije naveo u svojoj priči ime kalifa), jedne noći, na dvor stižu dva stvora iz nepoznatog pravca, ali kao poslanici Džingis-Kana. Budući da su bili u ljudskom obličju nisu izazivali neku veću pažnju osim žene koja je imala izgled i bila obučena kao paganski šaman. Poslanici su kalifu ponudili pomoć Džingis-Kana. Bednom i skudoumnom kalifu, ophrvanom demonom vlasti, nije palo na pamet - veli ibn-Burd - da se zamisli nad prostom činjenicom: kako je došlo (i ko je pomogao?) da se njegova želja tako brzo ostvari? Naime, kalif je u mislima, tokom besanih noći i zanet danima, priželjkivao pomoć Džingis-Kana, ali javno nije smeo pred dvorom da iskaže tu svoju, krajnje nečasnu nameru.

Eto — to je bio prvi pisani trag o Bašaru ibn-Burdu, ali i o demonskom paru iz Skirije, koji se našao na Bagdadskom dvoru u ulozi poslanika Džingis—Kana, kao poslanici sile koja je širila pakao rata. Bašar ibn-Burd je prvi čovek pod Alahovom svetlošću i na putu Prorokovom (videćemo, nešto kasnije, kako se u spisima pojavljuje još jedan Burd), koji je zapazio pojavu demonskog para i njihovo skirsko poreklo, kao i njihove odnose sa Džingis-Kanom - a što će ga stajati očnog vida! Drugi trag o Bašaru ibi-Burdu, tragaču na demone vlasti nailazimo godinama kasnije: u vremenu groznog Hulaga, unuka Džingis-Kana. Utvrđeno je, piše Rajmond Lil, Ahmad ibn-Fadlan je bio dvorski letopisac u vremenu bagdadske propasti po upadu Hulaga. Drugi talas mongolskih hordi bio je pokrenut 1253. godine na Abasidski kalifat. Hulagu je našao razlog za napad. Bilo je to odlično opravdanje pred sunitskim svetom - Bagdadu je, pre upada, ponuđen savez protiv Asasina i njihovog Orlovskog gnezda, Alamuta; neosvojive tvrđave jeretičkog zla, onih koji su odstupili od Prorokovog učenja!

Tih dana, piše u istoriji bagdadskog prestola Abasida, sedeo je kalif čije bi ime bilo u slobodnom prevodu "Onaj koji se čvrsto drži" - misli se uz Boga; ali je bio po ličnoj sudbini i sudbini prestola poslednji kalif Abasida. Ibn-Fadlan je uporan u svojoj tvrdnji: kalif nije odgovorio na ponudu jer je dolazak Mongola smatrao većim zlom od ubilačkih zavera Asasina. Ali je u razgovoru sa Hulagovim poslanstvom (videćemo, Bašar ibn-Burd piše kako su to bili žena šaman i krvolok koji je uništio sopstveno pleme*), iskazao krajnju neopreznost — nazvavši osvajača dvostrukim nevernikom, prema kome je njegov deda, Džingis-Kan, bio samo jedan običan paganin! Aluzija je bila jasna i uvreda velikom kanu bila je zadana do koske: Hulagu je bio oženjen ženom nestorijanske hrišćanske veroispovesti. Nestorijanstvo je bilo odbačeno od zvanične Romejske crkve kao jeretičko i sektaško od dve prirode (božije i ljudske); priznavalo je samo ljudsku u poslanstvu Isusa Hrista. Ovakav odgovor Hulagu utoliko je bio nerazumniji zbog proste činjenice koja je govorila da je u Bagdadu tog vremena bila priznata nestorijanska jeres kao zvanična i jedina hrišćanska crkva, sa izabranim patrijarhom, koju je priznavao Abasidski kalifat.

Ono što je izgledalo neostvarivo za ljudski um i ljudsko oružje, i bilo ravno jedino Alahovim moćima — učinio je realnim grozni Hulagu. U teško dostupnim planinskim vrletima, između Kaspijske i Persijske visoravni, sraslu sa okomitim planinskim stenjem, assasinsku tvrđavu Alamut (Orlovsko gnezdo), zauzeo je Hulagu; survavši njene zidine u okolne planinske bezdane. Gorele su asasinske obredne knjige, sa zapisima tajnog učenja, zajedno sa poklanom asasinskom decom. Tako je nestajalo, goreći pet dana i pet noći, čudo od tvrđave iz ljudske istorije — Alamut, severozapadno od Kazvina, na liticama planine Albruz.

Iz ibn-Fadlanove hronike "Poslednjih Abasida", koju Kvarizmi uporno zaobilazi, Hulagu okreće svoje horde, posle Alamuta, na Bagdad.

Tek tada je ("Onaj koji se čvrsto drži", što bi rekli na srpskom, a istinu govoreći: patuljak nedorastao trenutku, onaj koji se nije držao ničega!) - kalif al-Mista'simu poslao svoje izaslanstvo pred Hulaga, koje je bilo sastavljeno od nestorijanaca i njihovog patrijarha. "Ako napadnete Bagdad" - zapretili su oni Hulagu - "više nikada neće pasti kiša, a sunce će se sunovratiti s nebesa"! Hulagu ih nadmeno odbija - on veruje svojim astrolozima i gatarima: Bagdad će osvojiti, a kalifa i njegove kadije pogubiti.

Nekoliko dana kasnije, kalif će, i tri stotine njegovih kadija, biti pogubljeni, a Bagdad preoran, spržen i ispunjen ljudskim leševima. "Od smrada mrtvaca" (zadnja je rečenica u Zapisu ibn-Fadlana) "Hulagu privremeno napušta Bagdad."

Holanđanin Korvinus, kao istraživač Arkanije, pokušava da otkrije tajnu Bašara ibn-Burda. Da li je ibn-Burd dvostruka ličnost? Ili prosta izmišljotina nekog ko se krio iza tog imena? Nije uopšte isključeno - veli dalje Korvinus tumačeći štivo R. Lila - da su se Kvarizmi ili ibn-Fadlan skrivali iza gorke sudbine prvog sekretara bagdadske dvorske kancelarije, koji je loše završio, u prvim danima Hulagove vladavine, zbog onoga što je bilo zapisano u Analima kalifata o mongolskim kanovima. Ali, bilo kako bilo sa identitetom autora — iza oslepljivanja prvog sekretara kalifske dvorske kancelarije nije mogao da stoji ni slepi Persijanac Bašar ibn-Burd! A to zbog čega se Kvarizmi poziva na pisanje slepog persijskog sekretara i njegove nepouzdane hronike događaja oko upada Mongola u Bagdadski kalifat — Korvinus uporno pripisuje ognju Arkanije, čije demonijaštvo vlasti nema granice.

Korvinus ovaj problem potrage za istinitim Bašarom ibn-Burdom rešava tako što sve dovodi u pitanje i opredeljuje se za ono što je u celom događaju oko pada kalifata najneverovatnije! "To što je najneverovatnije presudno je odlučilo da ga prihvatim kao najjaču istorijsku činjenicu*** jer", piše dalje Korvinus, "jedino u ovom Zapisu oslepljenog Persijanca (čije su delo proglasili lažnim Hadisom), postoje podaci o životu i delu krvoloka sopstvenog plemena koje se zvalo Skiri".

Neko ko je stajao iza Anala o zadnjim godinama opstanka al-Mista'simovog kalifata, uporno se trudio da istina o kanu Skirije, i njegovoj ženi-šamanu, nestane sa istorijske scene mongolskog osvajanja Bagdadskog kalifata. A prosta, neupućena ruka koja je beležila sve događaje bila je surovo kažnjena! "Zar to nije prvi trag Arkanije?" - pitao se Korvinus.

Zbog čega se priča o Mongolima i kanu Skirije (ovog Bašara ibn-Burda) naziva Lažnim Hadisom? Kvarizmi i ibn-Fadlan tvrde da je nepoznat onaj čovek koji je delo Bašara ibn-Burda nazvao Lažnim Hadisom!? "Zar to nije drugi trag Arkanije?" - opet beleži Korvinus.

I na kraju svih krajeva — zar slepi Persijanac, pesnik Bašar ibn-Burd nije živeo daleke 783. godine? Onaj koji je bio poznat po zahvaljivanju Alahu što ga je stvorio slepim tako da nije morao da gleda ono što mrzi. Zar ovo nije dovoljan dokaz o trećem tragu Arkanije?

Dakle, skinuli smo tri osnovne ljušture koje skrivaju srce istine - pa bi mogli da se upitamo: ko je Bašar ibn-Burd, onaj čovek koga je besna Hulagova straža, zajedno sa ispisanim Analima, bacila pred noge razjarenog mongolskog kana 1259. godine? Dok se dizao dim u užareno nebo Bagdada i svuda okolo čuli samrtnički krici— Hulagova pitanja, ispunjena kipućim besom, nisu čuli ni oni najbliži iz njegove pratnje a kamoli bedni rob, sa zemlje, pred njegovim nogama. Ko je to smeo, o kanu svih kanova, njemu i njegovom dedi, Džingis Kanu, da ispiše takvu povest!? Silniku, đavolji bes nije dozvolio da sasluša odgovor — bednoga pisara podigli su sa zemlje i, odmah tu, u poluspaljenoj kalifovoj palati, oslepili.

Ko je bio taj čovek osuđen na gubitak vida zbog krivotvorene istorije? I ko je bio taj koji je utvrdio da je ona bila krivotvorena! Ima ozbiljnih indicija - nepopustljiv je Korvinus u svojim arkanskim sudovima - da su nesrećnog pisara, najverovatnije dostavili Hulagu nestorijanci kalifata pod optužbom da je skrnavio ugled njegove porodice. Da li smo ovim stupili na pravi trag Arkanije i njenog mogućeg razrešenja? Ovu tezu Korvinus potkrepljuje činjenicom da je Hulagu u momentu osvajanja Bagdada bio paganin; te da su nestorijanski krugovi oko njegove žene uporno radili na tome da kan primi nestorijanstvo! No, da je ovo i istina - tajna nesrećnog pisara ostaje: ko je on?

Onaj koga Kvarizmi pominje kao Bašara ibn-Burda tvorca Lažnog Hadisa? Čovek koji je sačekao svoje dželate.

Zbog čega autor Lažnog Hadisa (znajući dobro šta je ispisao), nije umakao pred osvajačima Bagdada 1259. godine? - pitao se Korvinus, i odmah odgovorio na to pitanje: stvarni autor Povesti o kanu Skirije i mongolskim osvajačima - umakao je; kažnjen je nevin čovek. Pravi autor je pristao na gubitak vlastitog imena jer je izlagao učenje Arkanije koje se nalazilo u njegovom ispisanom Hadisu, i koje je govorilo o tome kako s krajnjim namerama izdajnik vodi svoje sopstveno pleme u propast kao njegov vođa. I još nešto, dodao je Korvinus, u želji da što bolje osvetli ovaj slučaj, skriveni autor je pristao, bolje reći znao je (što dosta govori o njegovoj mudrosti), da će njegov Spis biti proglašen za Lažni Hadis! Da li bi imala smisla lična žrtva? Ostati, sačekati osvajača i izgubiti vid braneći istinu u svom Spisu? - pitao se Korvinus. Bio živ ili mrtav, s vidom ili bez njega - ono što je ispisano bilo bi (kao što i jeste) proglašeno Lažnim Hadisom.

***

Da li je moguće da saznanje o političkom zlu nestane? Arkanija pripada davnoj prošlosti; ona u savremenim uslovima civilizacije ne može da se realizuje. Stalno se govori i piše o tome da je čovečanstvo uznapredovalo - dobro je pobedilo; prosto je nemoguće naći izdajnika koji vodi sopstveni narod u gubitničke ratove i u iščeznuće!.

Ipak, tridesetih godina ovoga veka, u tome nas je razuverio jedan Probuđeni Rus: "Pečat Jovanov je slomljen. Rekao bih da je pomenut kao Četvrti" - zapisuje ispod gasne lampe, u jednom od čuburskih ćumeza, E. F. Florov, poznat u beogradskim krugovima bele emigracije po nadimku "Probuđeni Rus".

"U kojoj istoriji muslimanskog Istoka, Persije ili istoriji Arapa stoji i najmanji trag priče o Lažnom Hadisu? Pa ipak, na osnovu koje istorijske građe sam uspeo da napišem "Islamski komunizam"?

Na iskustvu religije Batiinija? Ili verskom ludilu Karmatija? Da li na verskom učenju Nusajrija koji Aliju smatraju inkarnacijom Božanstva? To je učenje koje slavi Božić i Uskrs u muslimanskom svetu - na celom prostoru centralnih visova Sirije sve do turske Kilikije. Učenje im se temeljilo na sufijskom panteizmu, a prorok do koga su držali bio je Persijanac al-Hallaj, zvani Grebenar. "Ja sam Istina!" - govorio je u svojim propovedima. Da li je ovo prvi trag čovekoboštva? Džugašvili pre Džugašvilija? Preteča komunističkih šljamova? Ili prva najava ekumene pre svih ekumenija?

Abasidske mule videle su begovim propovedima uticaj Hrista. Bio je šiban do krvi, izložen ruglu, prikovan za krst i potom spaljen, a njegovo ime bilo je urezano na potkovicama konja abasidskih mula.

Ali mučeništvo al'Halaja postalo je neugasiva svetlost sufijskom svetu; svetlost koja je iscurila iz raja: "Mi ćemo postati svetlost u raju, zato što će najbolje u nama izdržati!"- govorio je al-Halaj, godinama pre svog mučeništva. To su primeri koji su mi u mraku ovog ćumeza pali na pamet. Zašto bi Hadis ibn-Burda bio iznimka? Zar najogavnija, krvava izmišljotina o raju na zemlji, kakav je komunizam, nije veća utopija od svega onog što stoji u osuđenom spisu slepog Persijanca, pod igom Lažnog Hadisa?

Na kraju krajeva, kakva je razlika između priče o bedi i propasti Skira s njihovim kanom i - Stvora? Ne mogu da se otmem utisku: kao da ih ljudi gone, kao da su ih oduvek gonili?

Moram biti precizan (pošto ovo što pišem mora biti uskoro na stolu Službe u hotelu "Luks", u Moskvi), i ja sam jedan od onih koji su ih gonili. Došao sam do Hadisa ibn-Burde - ostalo mi je da se dočepam Stvora. Možda nema razlike između Hadisa i Stvora - ali ljudi uporno vode, kroz vreme, rat protiv njih. (Namerno pišem ljudi, a ne izvesni Centri moći.) Zatiru tragove o njima. Nazivaju ih opskurnim izmišljotinama i dokonim zabavama. Da stvar stoji apsolutno drugačije, čovek može da se uveri onog časa kad im se približi.

Oni nestaju. Umesto njih pojavljuju se lažna svedočanstva o njima; množe se lažni svedoci i intriganti. Čini se kao da uvek neko drugi pre stiže do njih. Sklanjaju ih u još dublju tamu. Njihovi neprijatelji se nadaju da je to tama zaborava. Nije uvek baš tako: gonitelji gaje nadu da su ih bacili u najdublju tamu - ali oni su u toj tami kao biser u školjci; kad-tad zaroni lovac na bisere i iznese ih na svetlost dana. Ja sam taj lovac. Otkako je došlo do reorganizacije Službe, od njenih zadnjih direktiva, dok se ona još nazivala Čekom.

Pošto sam u islamskoj civilizaciji Istoka našao tragove komunizma (učenje sekte Karmatija) - uostalom kao da ga nema i u hrišćanstvu? - služba me je uputila na kontakt sa Novom Centralom u Parizu, koji je bio važan za najnoviju direktivu koju sam dobio ovde, u Beogradu.

"Znamo za tvoj kontakt sa mrtvim bratom" - poručili su mi iz Moskve. "Mi sve znamo. Uradio si odličan posao oko Zelene petokrake. (valjda pod tim podrazumevaju moju studiju "Islamski komunizam"?) Posao oko trockista povuci u drugi plan. Pronađi treće mesto stanovanja u Beogradu. Moraš pojasniti sve oko Lažnog Hadisa; bez mnogo priče o hordi -zar ne vidiš da mi vodimo proleterske horde koje treba obući i nahraniti? Pronađi i uništi Srebrnu Nit Beograda! To ti je glavni zadatak! Počastvovan si! Ti si jedini koji radiš na njemu! Ko te ometa ne treba da preživi! S te strane si bezbedan. Imamo dovoljan broj salonskih komunista u Beogradu; mnogi od njih su profesionalne vezani za sudstvo, ljudi iz viđenijih, buržoaskih kuća. Čovek koji je došao odatle, ovde je osuđen zbog izdaje na deset godina teškog rada u Sibiru! Ovde je svojevremeno dobio posao u Akademiji nauka*- od njega smo saznali signaturu i šifru. Poslali smo ti i to. Samo on i mi znamo, prema tome, tamo te niko ne može omesti da se dočepaš arterije Balkana! Iščupaj je! Naređujemo! Ponavljamo: čovek na visokoj funkciji Kominforma osuđen je na deset godina teškog, prinudnog rada bez prava na slanje pisama. On neće biti u stanju nikoga da obavesti u Beogradu o predmetu našeg interesovanja. Sada je tamo, kod tebe, prava pomama za trockistima, to treba iskoristiti!"

Ne postoji mesto na prokletoj zemlji gde čovek može da se skloni od naše ježovštine. Uvek te nađu. Ovu poruku doneo mi je čovek sa gvozdenim zubima u gornjoj vilici. Bio je to nepoznati na pragu prve starosti, s korakom jednog tridesetogodišnjaka. Srebrne čekinjaste kose, jakog korena koja je štrčala s vrha čela. Prišao mi je iza leđa nisam ge čuo od mlaza vode na dvorišnoj česmi, imao je na nogama poluduboke cipele. One su bile prvo što sam ugledao od čoveka koji me je oslovio pravim imenom. Moje ime ovde u Beogradu niko ne zna. On ga je rekao bez lozinke; to mi je promaklo jer do tada nikada nisam doživeo taj osećaj da posle više hiljada dana čujem svoje sopstveno ime. Tog jutra, krajem novembra, trideset i sedme**, umivao sam se na dvorišnoj česmi ispred svoje čatmare. Sa peškirom oko vrata, sapunjao sam se go do pojasa i zapljuskivao se vodom iz šaka. Uživao sam u hladnim mlazevima vode s česme. Mora da se pušilo iz mene u hladnom i maglovitom jutru; čim je stavio primedbu prilazeći mi: "Druže, ne uživaj dugo u hladnoj vodi po ovakvom vremenu. Odmah će shvatiti da si Rus". Tek tada sam podigao pogled prema licu nepoznatog. Imao je smešak, vrlo nepristojan, ispod gustih srebrnastih brkova; ukazao mi se red gvozdenih zuba ispod njih. Ne sebi je imao siv mantil od punijeg štofa. Sivi peškir je držao u jednoj šaci zajedno s drškom velike kožne tašne. Iz upalih očnih duplji isijavao je neobičan sjaj crnih zenica, kao da su me posmatrale negde iz ogromne dubine.

"Koga tražite, gospodine?" - upitah ga, svestan greške: morao sam i na umivanju biti naoružan. On razvuče tanke proreze od usana u nešto širi osmeh. "Imam nešto za vas" - reče, ovoga. puta na čistom ruskom, ponovo me oslovivši pravim imenom, Potom se okrete prema pragu čatmare u kojoj sam iznajmio sobu. Shvatio sam da ovaj stranac sve zna o meni.

Od toga dana, od trenutka kada mi je nepoznati, u čatmrlji, uručio moskovsku direktivu (za koga sam kasnije saznao da je jedini na Balkanu ulazio u kabinet Josifa Visarionoviča bez kucanja***), nisam bio baš sasvim siguran šta je moj krajnji cilj u celoj toj operaciji? Da uništim to za šta nisam bio siguran da li je Stvor, Biće - ili samo jedna obične stvar? Ali, u ovakvim poslovima čovek ne sme da se pita. za smisao; jedino što treba jeste da izvršava.

Uspeo sam, relativno lako, da dođem do njega. Posmatrao sam ga; danima sam ga posmatrao. Pokatkad je to delovalo na mene kao Biće koje se nalazilo između čoveka i anđela; iako je bilo nepokretno kao da je mrtvo. Ali, u isto vreme, i u nekakvom čudesnom snu iz koga i posle više stotina godina sve vidi i čuje šta se dešava ovamo kod nas, u ovom svetu. Ukratko, htedoh reći: neopisivo snažno deluje na mene, mada je, ponavljam, nepokretno kao da je mrtvo, kao jedna obična stvar. Ipak, leži kao moćno Biće, u svoj svojoj ravnodušnosti prema onome što ljudi smatraju za presudno; sigurno da će, ako treba, ustati i iskazati ovu svoju silinu. Sada deluje kao da mu je dosadno, ali i nije; zna tačno šta se dešava, i ono što će se desiti. Sve kao da ide ka njemu jer je Biće time ispunjeno. Čak i ono što mi radimo na čelu balaurskih proleterskih hordi i time je ispunjeno. Biću se ne vredi suprotstavljati. Jedino da se uništi? Ali, kako uništiti ono što sve komplikovane bankarske poslove zna unapred? Mada stičem utisak da bi Biće bilo živo i da je nevidljivo za ljudsko oko! Nije isključeno da negde na zemlji ima svog sijamskog blizanca? Poseduje ogromnu količinu krvi srebrne boje; i najverovatnije zbog toga u direktivi stoji: "Srebrna nit". Imam utisak, ako bih se doslovno pridržavao naređenja na direktive - da bih završio kao Jona na dnu bezmernih voda! Šta je njegova krv? To su sve najmoćnije vode od centralne Evrope do Soluna! Kako u tom prostoru da pronađem arteriju? I kako da je iščupam!? Treba nešto da dopišem u opisu Bića; da ugradim simulaciju, prvo s komunizmom - to ide lako s gladnim žvaljama, priča o raju zemaljskom! Da je Biće izmislio neki komunista? Brzo će otkriti laž, osim toga Biće bih morao da iznesem odande gde se sada nalazi, a to bi išlo teško. Lako je Službi: ona izda direktivu, ali oko Bića su (njega čuvaju srpski monarhisti, mada mnogi od njih nisu svesni njegove blizine!), uvek prisutna zvanična lica.

Ako je to neka prednost za mene — oni su zaslepljeni "Sljepačkom akademijom" i njenim opevanjem junaka, iz duboke prošlosti na instrumentu kojeg nazivaju guslama. Drugo slepilo je komunizam kakvog ga vide Srbi i Rusi. To su dva ludila, koja vrhune ratovima, i uvek mogu uspešno da skrenu njihovu pažnju sa Bića i sreće koja ih s njime, čeka kao narod! Samo ratovi, ratovi i uglavnom niz srpskih nesporazuma s Evropom. To će nam dati šansu da eventualno uklonimo Biće iz onog kruga svetlosti u kome bi ga Srbi konačno spoznali; promišljali o njemu, i shvatili čudo koje Biće nosi sa sobom!

Rekoh, i napisah, samo ratovi koji će Srbe odvesti bilo gde, u pakao ako treba - samo što dalje od Evrope! Jer, i Evropi je stalo do srpskog Bića, do njegove krvne arterije; do srpske Srebrne niti! Ako Srbi nemaju ratova - treba im ubaciti Kana!? (Interesantno, moj lični doživljaj otkrovenja, ovde pod trunjavom svetlošću gasne lampe u vlazi čuburske čatmrlje, dok napolju besni košava kroz noć pozne jeseni.) U magnovenju svesti postalo mi je jasno zbog čega Služba insistira na tajni autora Lažnog Hadisa i zašto je za nju važna priča o kanu Skira: Napred, Srbi, junaci i ludaci! Protiv čitavog sveta! Protiv Čovečanstva - protiv svih! Kao Skiri protiv Mongola Džingis Kana.

Ali šta znači imati ceo Projekt u razradi - ideološki uvid u ovdašnji politički milje, a nemati ljude da se on sprovede? (Moram ubrzano raditi na okupljanju ljudi. Naravno, najviše bi mi odgovarali oni koji su u najbližem okruženju; tu oko Bića.) Lako je konstatovati šta ovaj geopolitički prostor, naseljen ovim narodom, udaljava od tog, za nas vražijeg, Stvora (ili Bića srpske sreće) - samo ratovi i to što češći srpski ratovi! Tim su dalje od Evrope, ali i od svog Bića sreće!

E. F. Florov: napomena
Po predaji zaključaka Centrali,
sve eventualne tragove ovih beležaka-uništiti.

***

Beograd,

negde početkom januara,

1938. g.

Tokom ovih teških zimskih dana (dok se rat oseća u vazduhu), prišao sam Biću bliže nego ikada do sada. Ono je trenutno malo, neugledno, mada sam ubeđen da se u takvom stanju pretvara!

Kada sam ga prvi put ugledao kao da mi se smeškalo!? Bilo je nekako podsmešljivo, ili mi se činilo, na sve moje napore da ga se dočepam, kao da je htelo da mi kaže: "Kakav si ti budalaš boljševički, pa kako ćeš me uništiti?". Odmah potom, baš ovih dana, pričinilo mi se da mi namiguje. To me zaprepastilo, ipak, sve sam pripisao bolesti koju je najavio moj organizam i njegov biološki časovnik. Iste večeri jak nazeb bacio me u krevet. Tokom noći vrućica je učinila svoje: buncao sam. Mora da sam urlao u groznici, iz košmara me je trgao sopstveni glas. Prvo što sam pomislio bilo je: dobro je što sam iznajmio onaj treći stan, ovde u jednoj dedinjskoj vili. Među onom čuburskom železničarskom sirotinjom i proleterskom bedom našao bi se neko, u onoj čatmrlji, ko bi čuo moju priču u bolesti, a to ne bi valjalo za mene. (Ponekad i Služba, u svojim preporukama, može da misli i o dobru čovekovom!)

Još me je tresla gripozna groznica kada sam izronio licem iz dedinjske perine. U sobi se sve caklilo od leda; inje je sijalo preko baroknog nameštaja, a dah mi se ledio u vazduhu, Bio sam sam u ovoj prokletoj nezagrejanoj ledari. Moje višegodišnje prebivanje po Mediteranu učinilo je svoje: lagano se smanjivao otpor mog organima na zimu. U Turskoj, gde sam proveo najveći deo mog emigrantskog života, zime skoro i da nije bilo. Onda sam, posle toliko vremena, zbog tih Bernštajnovih pacova dobio premeštaj ovde. Ovaj stan našla mi je beogradska partijska ćelija. Imam mali problem: njen partijski sekretar (imam utisak, a on me ne vara) izbegava susret sa mnom.

Što se direktive tiče - došlo je do malog pomaka nabolje u celoj operaciji: došao sam do čoveka za koga sam ubeđen da je ono pravo brvno do druge obale; on najdirektnije nadgleda resor u kome se nalazi Biće. Ima ključ od te prostorije i mnogih kojima se stiže do mog cilja! Mlađi je čovek, asistent na katedri za istoriju; dobra glina za obradu. Sumnjičav na sve i svašta; pomalo koleričan, pomalo nihilista - u ovakom slučaju, ispoljava desni ateizam a ti su najbolji u bezbožničkoj školi, Uveo sam ga u partijsku organizaciju. Uveravao me je kako za njega komunizam ima smisla. Kada sam mu izokola pomenuo Biće - prezrivo je odmahnuo rukom. Nije imao baš nikakvog razumevanja za bilo kakve, tako se izrazio, utopije. "A komunizam? Zar on nije najveća utopija?" - upitao sam ga, Pogledao me je zaprepašćeno. Onda se zarumeneo u licu.

Fiksirao sam ga pogledom, koji nije mogao da izdrži. Zbunio se: nije znao kako da protumači ovo moje provokativno pitanje - već je bio član.

"To je naučni socijalizam" - odgovorio je kao svaka budala. To uvek odgovore kao prvu odbranu; to im je kao neki aksiom.

"Znači, naučno si ubeđen da svi ludi mogu biti jednaki u svemu, pogotovo u vlasništvu nad proizvodnjom ?" - nastavio sam sa provokacijom. "Dabome. Moguća je jednakost, ukoliko se ukine privatno vlasništvo" - odgovorio mi je, s penom u uglovima usana. Pomno sam ga posmatrao. Na njegovom licu rađao se, ispod rumenila, lagano slavodobitni osorni izraz koji će se, to sam očekivao, pretvoriti u nadmeni prezir prema meni i mom znanju.

"Dobro, momak" - rekoh. "Ako je baš sve tako kako ti tvrdiš, zašto tamo gde je pobedila komunistička revolucija nisu uništene banke? Zbog čega nije bilo rušenja, paljenja i uništavanja bankarsko-novčarskih dobara kao svih ostalih dobara pobeđenog starog društvenog sistema?"

Bio je više nego zbunjen; stao je da zamuckuje, pravi mladi majmun stajao je ispred mene. Nasmejao sam se, pljesnuvši ga po leđima prijateljski. Ali ja znam takvu vrstu skotova: čim bi mu se ukazala prilika, zbog ovoga mogao bi da me ubije.

Valjalo je pretpostaviti da takva budala nema pojma da je Biće tu, pred njegovim nosom! Ubrzo, na partijskim sastancima počeo je da mi stvara neprijatnosti; na moj predlog je primljen, ljudi su u njegovim reakcijama videli mene. Nadobudan je u svemu; nepogrešiv oko svega i svačega (jednom prilikom tema je bila moda!), ta budala je navalila da bude u pravu! Krešti i dreči kad govori i od njega niko ne može da dođe do reči. Kao što rekoh, s njime sam se uplatkao! Pravi, mladi majmun. Ali, đavolski mi je potreban, nemam izbora! Taj drekavac se zove Stevan, Milutin ili možda, Dušan - svejedno, to ionako nije važno.

Ali nema čoveka koji i od budale nije video vajdu: Pomogao mi je (to nije koštalo mnogo), oko dežuranja na Sovjetskoj izložbi koju smo nekako uspeli de preko naših kanala otvorimo ovde, u Beogradu. Desnica i ovde, sa Belima, ruši i pali naše izložbe. Studente koje je Drekavac doveo kao čuvare nisu ispali loši.

Videvši na fotografijama nasmejana lica kolhoznika pokraj traktora, velikih kao kuće, studenti su bili oduševljeni; njih nekoliko uspeli smo da zavrbujemo.

Negde pred zatvaranje izložbe - u galeriju je ušao Hođerovac; jedan od mlađih Borbaša. Nazvao nas je paklenim lažovima, prokletim komunistima. i zverima iz pakla. Za svako nasmejano lice na izloženim fotografijama rekao je da je našminkano i dresirano u sodomitskom paklu boljševije. Tražio je da građani Beograda vide Lenjinov telegram od 10. avgusta osamnaeste poslan u Penzu, U kome naš vođa revolucije (o kome se pobesneli Hođerovac izrazio kao o govnarskom ćelavom kepecu), zahteva od Če-ke da za primer javno veša kulake. Da ih lovi po njivama oko Penze kao zečeve, dovlači u grad i javno veša za primer! Zahtevao je od organizatora izložbe da građanima ovog grada prilože izveštaje i fotografije koji svedoče o komunističkim zločinima u Jaroslavu, Rubinsku i Muromu!

Gde vam je ono naređenje svinje Latisa!? Jednog od bližih krvopilaca i saradnika Đeržinskog!? Zahtevao je od čekista da na svakom m koraku ubijaju! - "Ubij! Da ne bi bio ubijen! - Zar se sve njegove zapovesti nisu tako završavale!?".

Moram priznati: taj mladić je govorio sjajno. Da li je bio zahvaćen besom? Ne znam; nisam baš siguran u to da je bes dovoljan da bi čovek govorio uzneseno. To što ga je s tolikom snagom uznosilo - to nikako nisam mogao da dokučim. Možda je to bila istina o zlu koju je izlagao, Đavo bi ga znao. S oratorske tačke gledišta, mladićeva priča bila je savršena. Jedino o čemu sam grozničavo razmišljao i što mi je balo neophodno tog trenutka., bilo je: kako doći do ovog mladog čoveka? Ima li on Ahilovu petu u svoj ovoj priči? A tada je rekao, ovoga puta nešto višim tonom: "Jedna partija vlada, sve druge su na robiji! Zar to nije rekao onaj pacer Tomski!? A Harkov, grad sa najmasovnijim umiranjem od gladi! Bando, gde su vam ovde dokumenti o tome !? Gde su one fotografije sa punim vagonima dece u samrtnom ropcu od gladi!? Zbog čega ih niste doneli iz podruma Lubjanke!"- izrekao je, naglo utišanim glasom punim patnje, a potom je zaurlao: "Postoje dokazi o ljudožderstvu u vašoj govnarskoj Sovjetiji! Treba li da navedem primere koji su i vama odlično poznati!?"...

Tada sam, u magnovenju, shvatio; mladić je bio rob taštine izazvane ljudskom patnjom. Bio je spreman na ličnu žrtvu da bi patnja bila spoznata; s tim, da je samo on saopšti svetu. Otuda se na izložbi pojavio sam bez pratnje.

Već sam koraknuo prema njemu; s nameštenim izrazom sapatnje i saučesništva u bolu, pun divljenja prema mesiji koji otkriva svetske zločine - kad spazih, u vratima sale, anđela u prelepom ženskom telu! Odmah sam osetio da ima neke veze sa čovekom koji je napadao izložbu; ali i to da je poreklom Ruskinja. Po fluidu koji je prostrujao u pogledima između nas osetio sam da je iz oficirske emigrantske porodice. Beli su ispunili Beograd, bilo ih je na hiljade. Kod mnogih sam odlazio na čaj, kao trockista koji to više nije; kao Rus pokajnik, kao bludni sin koji se vratio u krilo Matuške. Ali ovo prelepo lice u vratima galerije nikada do tada nisam video!

Trgao me je glas mladića koji je mleo o našim zločinima; koga bi partija u ovakvim momentima proglasila provokatorom a mene streljala, kao izdajnika, jer ga nisam sprečio u tome. Na trenutak moja pažnja prema Hođerovom čoveku (kasnije ću saznati da je bio njegov Borbaš) je oslabila. Zadržao sam pogled na anđelu u vratima duže nego što je trebalo. Govornik je to primetio i sve je otišlo u propast. Moja namera da mu se približim time je propala. Ostala mi je ona, kao davljeniku slamke, da joj priđem i upitam je za mišljenje o izložbi. Moram pokušati bilo šta, samo da se upoznam sa njom. Govornik bi nam sigurno prišao. (On je zaljubljen u nju! Oni su ljubavnici? Možda verenici?) Morao bi da priđe, ne bi imao izbora, ako bi poželeo da sakrije svoj poraz tog trenutka. Ostala mu je vrlo mala nepoznata mogućnost za manevar, ako bi zaigrao na nju i ovaj moj pokušaj bi propao. Naime, ako je sujeta hođerovca veća od njegove ljubavi prema mladoj ženi u vratima galerije - ja opet gubim! Ali, ja sam čovek koji retko odustaje u ovakvim prilikama.

Osim toga, to prelepo lice mlade plemkinje nikada do tada nisam video ovde u Beogradu? Mora da je bila iz neke porodice visoki