Интернет издање ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, октобар 2001 ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Зоран Стефановић ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ Маринко Лугоња ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ Милан Стојић ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА Ненад Петровић КОРЕКТУРА Саша Шекарић и Драгана Вигњевић Купите штампано издање романа "Повест о спису Рајмонда Лила" у издању Народне књиге (спољни линк, www.knjizara.com)

TABULA VERI MOTUS DRACQ ... Мапа са ротационим круговима која служи за налажење растућих и опадајућих тачака Месечеве орбите ради утврђивање дужина у свакој години и данима током године. Померање главе и репа змаја овде има преносни астрологијски смисао утицаја Месечевих мена на судбине људи. Табла 18 из "Astronomicum Caesareum" Петера Апиануса из 1540. Дрворез, ручно обојен, вел. 42 x 31 cm. (НБС Кр. VIII - 167)

"Будућим догађајима претходи њихова сенка."
Јохан Волфганг фон ГЕТЕ

Садржај

• I. Смрт на монголском коњу
• II. Ружа или паук?
• III. Демон који није успео да се врати
• IV. Како уништити Београд
• Белешка о писцу

I. Смрт на монголском коњу

Према краћем Извештају, једног од историчара позног Рима, о групацијама Атилиних монголско-хунских хорди које су продрле кроз Врата народа и налазе се пред капијама малаксалог Римског царства,¹ уочавамо, осим мрачног претксазања о будућој судбини становништва царства, и страховито убрзање времена које скрива овај, по својој природи, ипак више војни Извештај него што би био историјски. Но, како га морамо испричати језиком приче, Извештај мора добити некакву форму историјског апокрифа. Очигледно, аутор овога Извештаја није имао времена, или жеље, да дуже нагважда у доношењу својих судова о природи, начину живота и обичајима варвара који су, као скакавци из Апокалипсе, надирали попут стихије у ондашњу Европу из недовољно познатих дубина Азије, као из ада; једном речју, из области описаних као код древних картографа Птоломејевог доба:"Иза краја света."

Некакав млад, амбициозан каган (узевши сву власт у свом монголском каганату), одбије притисак Атилиних гласника да се и он прикључи, са својом хордом, Атилином азијатском мору. Такав каганов одговор учинио је да се Бич Божији разјари јер је, осим повређене сујете (коју имају и имаће сви освајачи у људској историји), изгубио неколико недеља у свом планираном походу на Рим. Кан канова сместа је ишибао до крви неке од својих виђенијих главешина непобедиве коњице тога доба пославши их да казне дрског кагана или, у противном, да се не враћају живи.

Мора да су страшно изгледали Атилини победници у овом сукобу са младим каганом за аутора овог Извештаја, који се као трговац једва спасао: још као дечацима спржили су образе због доживотног елиминисања браде; обријаних лобања са перчинима од коњских репова Хуни су јели, спавали, жене опасивали - проводећи тако живот на коњима. На земљи та бића беху кривонога и гегава као грозни патуљци из пакла.

Пред очима пораженог кагана поклали су сву његову мушку децу, а женску чељад, већ опијањени кобиљим кефиром, поделили су између себе тако што су се отимали око робља; кидајући с њих хаљине, кожу с њихових руку, вукући их крвнички за косе док су жене вриштале од бола. Њега су поставили на коња тако што су му подвезали ноге испод трбуха животиње, а руке завезали на леђима. Потом су ископали човечији леш и, лицем на лице, завезали за осуђеног. Дуго су свезаног коња, са осуђеником на сапима, подбадали усијаним гвожђем: животиња се њиштећи болно пропињала; онда су га нагло пустили у степу са лешом и жртвом на себи. Осуђени на смрт - човек и животиња нестајали су у дубинама степе, чинило се као да их она гута.

Тако је на коњу умирао побуњени каган. Његова највећа срећа била би (ако је то уопште срећа, по мишљењу анонимног аутора овог Извештаја) да његов коњ што пре наиђе на чопор изгладнелих степских вукова.

Коментари

^*1 Извештај датира временски негде пред битку на Катапулшким пољима, у којој је Рим страховито потучен од Атиле.

^*2 Било је искључивог мишљења да се иза аутора овог анонимног Извештаја, којег је исписао наводни трговац - крио Амијан Марцелин пре него што је исписао своје Анале . Будући да је у Аналима основна тема Сеобе народа током IV и V века при којима се одвијају задње деценије издисаја Западног Римског царства - многи бејаху спремни да поверују у то да је тајна аутора овог Извештаја решена.

Али, нема приче која се завршава нити догађаја који умире. Западноготски писац Јорданес писао је, око 550. г, да је ужасни народ Хуна потекао из полног општења демона са женама. Са каквим конкретним чињеницама je - осим ужаса што су га задавали освајачи из Азије - Јорданес поткрепљивао ову тврдњу, није познато. Основна теза Јорданесовог списа (из горе наведених година) било је бављење полношћу демона и њиховим мешањем са људским родом.

Да стварно догађаји не умиру (па и овај о побуњеном кагану) посведочиће један Спис који има, за своју главну тему, како одржати вулгарну апсолутистичку власт: ону власт која је, пре свега, увек у стању да свој најочигледнији пораз претвори у победу. По тој управљачкој вештини; боље рећи прикривеној тортури власти (уколико би она била апсолутно примењена) и највећа, огавна, скотска лаж, једне такве политике, била би неприкосновена истина коју би бесловесно крдо народа морало да слави! Таква политика би личила на свињац у ком би се омамљени људи ваљали у сопственој погани изазваној страхом, баш као свиње у обору; убеђени да имају сва права и слободе, па чак и да ће, временом, стећи прилику за управљањем над другима у том обору!

Али, куда би нас одвело свако даље распредање о вештини аркане у политици?

Нешто од ове тајне чији су темељи ударени почетком XVII. века, помињемо тек да би лакше премостили све оне перипетије које су ометале боље осветљавање потраге за њеним истинским ауторима; као и да би коначно пронашли какав такав смисао низу, наоко неповезаних, догађаја — од којих је овај први: о Атили и побуњеном кагану.

II. Ружа или паук?

Наиме, све негде тамо до средине XVII. века, овај на око бенигни краћи Извештај о Атилиној најезди пада у апсолутни заборав. Но, тада, неких 13 векова пошто је угледао светлост дана Извештај трговца позног Рима из дубина Азије наново васкрсава.

У Амстердаму, ученик Холанђанина Корвинуса (по некима звао се Ван дер Хохенхајм*), настављајући да исповеда арканску политичку праксу свога покојног учитеља, навео је пример Атилиног сукоба са својим непослушним каганом, пре него што се Бич Божији сукобио са римским легијама. Ученик Корвинусов, као доказ нуди један процес инквизиције спроведен шесте године откако је изабран папа Мартин V, што би била, дакле, 1423. Овај Лионски процес је описан у делу: КЊИГА СВИХ ЗАБРАЊЕНИХ ВЕШТИНА, БЕЗВЕРСТВА И ЧАРОБЊАШТВА, чији је аутор Johann Hart-Lieb.**

У овој књизи стоји да су у самом бискупату Лионске курије ухваћени негроманти; чаробњаци који уз помоћ демона призваних у огледала подижу мртве. За ту "нову секту" чаробњака истражитељи инквизиције утврђују да су тајни припадници јеретичке секте Валдежана, која већ стотинама година. преживљава тешке прогоне. Сви окривљени, у овом процесу гнусној опачини, признали су под тортуром свој савез са злим анђелима — па су спаљени на ломачама, на периферији Авињона, 1423, крајем августа месеца. Та мања група људи није сама горела на авињонском огњу крајем тог августа; неколико стотина окованих доведено је из Тулуза, Валона, Тулона и Арла. Жар ломача дуго је бљескала у приобаљу Роне, а горки људску пепео доносили су ветрови с обала реке и данима је падао по Авињону.

Оно што чини ову књигу Ј. Хартлиеба изузетном и непоновљивом за доба у коме је настала, јесте податак да је главнооптужена ове Лионске херезе, и судећи по судским списима инквизиције главна мајсторица ове "секте чаробњака", једноставно нестала пред очима уваженог истражитељства. Ни у једном средњевековном аналу о прогону вештица нема ништа слично овом догађају који је забележио Јохан Хартлиеб. А ако их је било, не би чудило да је такве писане изворе уништавала Ватиканска курија из једноставног разлога - јер откривају моћи чаробњака и могу да делују саблажњујуће. Међутим, и Хартлиебово навођење једног јединог случаја у више стотина прогона вештица доведено је у питање интервенцијом тајног одељка Ватиканске библиотечке архиве (што се види из друге назнаке, под **).

Но, да нас не захвате вирови које поседује свака прича, да не одлутамо кроз њене лавиринте па да не поменемо како се то одиграло са нестанком (боље рећи ишчезнућем) чаробњачке мајсторице из описа које нам нуди Јохан Хартлиеб. А то се бејаше одиграло на следећи начин:

Ту ругобу од жене, длакаву по целом телу, ретке косе слепљене у бичевима, раста нешто већег од патуљастог, ситног тела у раменом појасу, а дебелих, кривих масивних бутина** цивилна служба инквизиције ухватила је у некој рибарској селендри, по имену Лугано.

Бедно рибарско село било је полунапуштено и на прстима једне руке могле су се избројати његове страћаре, а по сатрулим моткама за сушење;рибе дало се видети чиме су се његови становници бавили. Село је било усечено у стење изнад саме обале мора. У камењару изнад тих бедних страћара црнили су се отвори многих пећина, у којима су се скривали сабински гусари после својих пљачкашких похода. Крајем маја 1423. у зору, пред самим уласком у Марсељску луку, гусари препадом пљачкају претоварени енглески трговачки једрењак— галију Далекоисточне компаније. Позната по својим енормно великим осигурањима робних товара и пловила Далекоисточна компанија је принудила скоро све лучке капетаније сабинских и провансалских области да се још истог дана баце у бесомучну потеру за гусарима. Лаке ђеновљанске и савонске шкуне са добро наоружаним људством, а из Марсеља и Тулона две тешке галије са по једним бочним топовима, с тим што је флотили гонича у сусрет пловила тешка галијска топовњача из Нарбона. Сви изгледи су говорили да ће се ова поморска потера лоше завршити по сабинске гусаре. Али другога дана, усред потере, ветар је променио смер; стао је да дува с копна у мања и споредна бочна једрила прво тарасконских поморских стража, а нешто касније и преосталом бродовљу из ове потере. Такав правац ветра одговарао је гусарском једрењаку са четири огромна једрила. Једрењак је био од оних дужих са јаком крмом к уским, избаченим прамцем. Изненадну предност гусари нису желели да пропусте — вештим маневром крманоша, с правцем према отвореном мору, ветар с копна је напунио сва четири гусарска једра, а уски прамац секао је не баш мале таласе грабећи према пучини. Прво је команда тешког бродовља из потере схватила да би маневар, низ ветар, био тром; губитак у времену постао би ненадокнадив — бројност наоружане флотиле више не би представљала никакву предност. Зато су се определили за пловидбу дуж обала, чиме је потера привођена свом нужном крају. У рану зору, четвртог дана, удари ветра снажно су долазили из правца отвореног мора. Потера се бејаше делом осула: добар део посаде топовњаче из Нарбона, увече претходног дана, приклонила се својим затонима, искрцана у чамцима из тешке галије која је упловила у нарбонску луку касно те ноћи. Тарасконци, са посадом и официрима углавном из Авињона, налазили су се на челу потере, свесни да је прва следећа лука крај њихове потраге. Да ће ускоро то исто чекати Тулонце ту није било сумње. Међутим, јак ветар с пучине сада је запретио да целу потеру баци ка обали и тиме је насуче на хриди. Команда је одмах наредила обарање свих својих великих једара; тиме је пловидба постала сигурнија, али је брзина бродовља опала.

Судбина морнара једино зависи од ћуди мора — најидеалнији ветар требао је да буде онај који би ударао потери с леђа у једра њених крма. Овако, њен обалски курс пловидбе изазивао је само мучну ситуацију, коју би решио једино што бржи повратак у матичну луку. Али, како рекосмо на мору је све у ћуди мора: те ране зоре, с катарке савонске шкуне би најављена појава једрењака на хоризонту. Шибао је кроз таласе као велика бела ајкула којој су досадиле мрачне дубине мора и која је због тога изронила. Једрењак се кретао под правим углом у односу на обалу. Јездећи тако као да је имао све повољне ветрове неба и мора у својим једрима, једрењак је незадрживо прилазио свом обалском циљу. Официри су бесно јурили палубама марсељских и тулонских галија, урлајући на своје посаде да што пре довуку кратке топове на ону страну одакле се појавио гусарски једрењак и да на њега отворе ватру. Када су њихове тобџије принеле бакље топовским цевима једрењак већ беше ушао у мртав угао у односу на корита њихових галија. Само су праснуле две топовске салве — обе су промашиле свој циљ. Команда галија је преценила брзину маневра с топовима у односу брзине гусарског једрењака: уместо да топове одмах баце на прамце својих галија и тако добију у времену, сачекавши бочно излагање гусарског једрењака салви својих топова — они су, са великим закашњењем, само једном вечном салвом испратили једрењак, који је овим коначно измакао сваком њиховом топовском огњу.

Већ се увелико разданило када су гоничи угледали задње гусарско једро како замиче иза избоченог стења омањег затона. Изнад саме обале штрчале су голе литице; јато галебова је кричало у прелетима изнад морске обале и воде која се смирила, више није било ветра — све је изненада утихнуло. Суре литице бацале су мрачну сенку на воде које су запљускивале стење приобаља. Тешко бродовље потере усидрило се на отвореној пучини. Једино је шкуна била ближе обали, али ни она није хтела до краја да се упушта у њену тешку приступачност: из ње су само спуштени први чамци с којима се једино могло искрцати на обалу. Официри су, прегледајући карте, увидели да је место искрцавања необележено и потпуно непознато. С крајњим опрезом пред могућношћу гусарске заседе, чамци с наоружаним људима веслали су према стењу затона. Први међу њима, чим зађе њихов чамац у усеклину затона, угледаше у његовој дубини, скоро насукан једрењак на самој обали. Високо горе, на благом улегнућу литице, последњи међу гусарима, с пленом на леђима, замицали су у једну од пећина. Потом спазише прве плетаре те проклете рибарске селендре.

На овом месту у својој хроници, писац КЊИГЕ СВИХ ЗАБРАЊЕНИХ ВЕШТИНА, БЕЗВЕРСТВА И ЧАРОБЊАШТВА - уважени Јохан Хартлиеб објашњава зашто је поклонио толику пажњу опису ове потере - па даље вели:

Из те чињенице како се потера одвијала дало се уочити "како ту нису била чиста посла". Потера је стално била за петама десетини гусара, који су умакли, као да су у земљу пропали у једној од пећина изнад те гусарске јазбине која се звала Лугано. Уместо да похватају и казне пљачкаше енглеског брода — војна Команда сабинских лука дочепала се демона скривеног у људском телу које је имало наказни облик и изглед жене-патуљка.

Чим се људство из првих чамаца искрцало, не сачекавши остатак потере, дало се у претресање рибарских страћара. Село је било пусто, без људи— ако их је било нестали су без трага: огњишта, у неким од страћара, била су још топла. Унаоколо јачина сунца већ је жарила камењар. Из увале је допирало потмуло шкрипање гусарског једрењака, плима је расла и набијала га на обалско стење. Није се више чуло кричање птица - на збуњене људе из обалских Стража легла је нека чудна тишина.

Изненада, зачуше се с висине повици двојице стражара, који су групи људи на обали показивали рукама у правцу једне удаљене, последње међу страћарама. Стражари, поведени официрима, одмах се развише у стрелце. Та удаљена страћара од камених плоча, суве траве и блата налазила се на најнеприступачнијем месту села. У два прстена, стража је опколила сумњиву страћару. Наступило је краће затишје, а онда се из заклона подигао официр Тарасконац са још два наоружана стражара — и чизмом оборио врата од сувог прућа. Унутра је било мрачно. У првом моменту, нешто слаткасто је оптерећивало ноздрве, али је одмах прелазило у несносни смрад. Онда се пред људима из потере указао призор: на лежају од крпа био је склупчан патуљак коме је у полумраку било тешко одредити пол. Одмах до мале склупчане прилике био је испружен човек, нешто испод средњег раста, али са густом косом која је штрчала у вис. Ситне, свињске очи севнуле су, а свинуте усне покренуле су се у нешто што је личило на осмех само до јагодица. Тарасконском официру се учинило да му је упечатљива, коцкаста брада приметно задрхтала, док му је шака посегла ка напуњеној кубури. Али кремењаче официра и двојице стражара сукнуше олово из цеви широких као трубе и та глава стршаве косе би претворена у крваву безобличну кашу, у којој су се још дали препознати остаци широког, прћастог носа. Наг човек само отресе ногама, а са бедног лежаја скочи жена-патуљак, грозног изгледа, маљавог нагог тела.. Док су је везивали, из ње је излазило нешто као кричање птичурине и штектање лисице — а смрад је тек тада постао неиздржив.

Судбина је тако хтела: с промислом Божијим, демону би допуштено да, овом приликом, превари људе, пише даље Јохан Хартлиеб. А прва грешка и слабост људска показала се оног тренутка када је тарасконски официр угледао, у мрачном углу страћаре, стаклену посуду са зеленкасто-црном текућином. Слаба светлост је исијавала и мамила да се погледа изблиза. Официр - чије име Хартлиеб не наводи, али каже да је био у служби Авињонске инквизиције при обласној бискупији - одмах је у тој текућини препознао вештичију помаст. Стаклене посуде су биле ретке; могле су се видети у богатијим и виђенијим кућама Тараскона и његове околине. Приневши посуду лицу официр се затетурао — смрад га умало није оборио. За то време, један од стражара подигао је са крпа тог бедног лежаја, на коме је затечена жена-патуљак, мали црни предмет. Личио је на брош; био је лаган као да је направљен од корњачине кости, чудног облика: као да је био црни цвет, али са необично увијеним латицама, тако да је подсећао и на великог црног паука. Чим је угледала црни брош у рукама стражара, жена-патуљак је запевушила језивим пискавим гласом као у детета. - Врати ми моју ружицу - запевушила је, али стражар беше тај који је направио другу грешку тог кобног дана - чврсто је стегао тај предмет у својој шаци.

Напољу, згомилана љубопитљива стража устукну. Дугачке маље прекривале су њене мале шпицасте сисе, а сало обрасло длаком клатило се ако њених бедара, док је длакавост, као козја кострет, просто прекрила њене дебеле, огромне: бутине. Та патуљаста наказа од жене имала је наглашено повијен нос и нешто паучинастог прамења од косе на лобањи, која је бљескала на сунцу.

Укрцавање у бродовље почело је негде иза поднева. Од гусара није било ни трага, а бројност страже није дозвољавала да се свака од тих пећина проверава. Могућност да се гусари, којима су пећински пролази били познати, дочепају једне од лађа обалске Страже и да остале спале, па тако још једном умакну — била је велика. Због тога се официри из Команде одлучише за повратак потере у своје матичне луке.

Но, тада наступише први знаци несреће. Смрад из оног стакленог, и затвореног, суда био је толики да је Тарасконац наредио да га на ужету спусте, у корпи, да виси над подом током пловидбе. Предвече, док је сунце тонуло у море, оном стражару који је узео ту проклету црну ствар, у облику руже или паука, десна шака беше видно упаљена и под отоком, са низом згомиланих пликова. Већ у првим часовима ноћи стражар се жалио на ватру која му је пржила прсте. Шаку су му премазали ускислим вином и оловним прахом. Жртви је било неколико часова лакше, врелина је опала. Међутим, негде око поноћи, несрећни човек урлао је од болова. Морали су да му одсеку руку испод рамена, јер су се на њој пликови претворили у отворене ране, док му је рука била црна као нагорело дрво све до лакта. Тога јутра, шестога дана потере, ноћна стража је рапортирала дежурном официру на палуби тулонске галије: негде око трећег ноћног часа, крај њих је протрчао једноруки морнар, страшног црвеног лица и усјакталих зеница. Изненађени, потрчали су за њим, али се он бацио у море баш на оној страни на којој је о ужету висила смрдљива текућина. Ноћ је била обасјана месечином; дуго су зурили у површину воде, али човек који се бацио у море није више изронио. По прослеђеном извештају дежурног официра тулонске галије Команди Сабинских лука — утврђено је, са жаљењем, да је несрећни крај једноруког морнара нестанак главног сведока и важног доказа о демонским везама нечастивог са наказном патуљицом. Стога осудише стражаре на бичевање свезане уз јарбол галије, а по приспећу у луку - на тешку робију у оковима. Оно што је остало од доказа (ружа или паук?), демонски оракл, тарасконски поручник је добио задужење, испред Команде, да преда инквизиторском суду при Авињонској Бискупији.

Ово би, по Хартлиебу, били најважнији детаљи о томе нашто је потера сабинских лука налетела гонећи гусаре.

Писац даље пише:

Пред авињонску инквизицију, крајем августа 1423. - коју су сачињавали истражитељи: бискуп авињонски Бартоломеј, магистар и доктор канонског права; Франциско Кесторис, професор грађанског права; и Петар де Пратис, препошт цркве у Авињону, као и низ присутних капелана свете римокатоличке курије - изведена је жена патуљак, из једног од подрума авињонске тамнице. Као што ред налаже једна нога јој је била у оковима, на ланцу причвршћеном за дрвену клупу на којој је седела. И патуљица је, као многи оптужени пре ње, џелатима признала под тортуром свој душегубни савез са злим анђелима. Истражитељи су у овом случају утврдили да је смрдљива текућина гнусобне патуљице ништа друго до ugentum pharelis— илити вештичија помаст. По њеном задаху истражитељство инквизиције је утврдило јачину помасти, њен демонски квалитет и знање приликом њеног справљања —те је једнодушно дошло до закључка да је пред њима створ који је предводио вештичије сабате. У оваквом уверењу држала их је чињеница како је патуљица ухваћена, с ким је затечена и под којим околностима. За особу која је убијена у рибарској страћари Лугана признала је да није гусар, већ неко с ким је могла да пролази кроз низ смрти, и да је, као човек, учествовао пред великим скупом људи и жена, који су тражили доказ његове љубави.

Овај исказ оптужене изазвао је бурну реакцију присутних судија: да ли је Ђаво, претходних ноћи, лично посетио једну од Сабинских обала? И да ли Ђаво може бити убијен било чиме, осим Светим Крстом? — гласно су се питали. Из признања патуљице, то као да је био ђаво који се као инкуб или сукуб спаривао са људима и женама током сабатног плеса.

По коментарима Јохана Хартлиеба, никоме од присутних судија није пало на памет да пред њима седи демон, који је једино ишчекивао средство којим би се вратио у поноре пакла! Напротив, било је скептика; па чак и оних, међу куријом, који су се смејали оваквом признању жене-патуљка.

Да ли је пажња присутних попустила? Или је њихова лакомост и жеља за забавом превладала? Можда је то био први знак слабљења њихове вере да Ђавола нема и да је то измишљотина неуких и затуцаних? Или је демонска патуљица била духовно јача од свих? Тек, повикала је из свег гласа: ако је вера инквизиције јача, зашто јој не дозволе да употреби своју помаст!?

Некако врло брзо (зачудно брзо), створише се поред ње судски извршитељи са својим послужитељима, који наказној мајсторици дадоше њену помаст. И, премазавши се пред ужаснутим инквизиторима, патуљица је... Нестала. Али, са њеном ногом у оковима и са ланцем, који су били пошкропљени светом водицом, ишло је теже. Нога, оставши неко време једино видљива, мењала је боје, да би, у једном моменту, црна као гар проговорила режећим гласом:

Вратићу се опет с њим, да га држим за руку и шетам по Лугану! Доћи ћу, кад Аквитанија не буде у Француској! - зарежала је та нога и - нестала.

Тек сутрадан, Веће инквизиторског суда Авињона, у суженом саставу, сетило се према приспелом извештају Сабинских лука да није испитан најважнији сведок у целој ствари: тарасконски морнарички поручник и члан наоружаних чета при седишту Авињонског бискупског суда. Нити је, пак, виђен и дат суд о демонском ораклу, који би дотични сведок морао приложити Авињонском суду.

У очекивању да се тарасконски поручник појави као сведок пред овим судом, Веће издаде хитан налог да се осуђена стража са тулонске галије одмах ослободи из марсељске тамнице. Ти људи, био је закључак авињонског Већа, нису могли бити одговорни за силу демонског напада, којом је несрећни једноруки морнар прво заражен па поседнут, пре него што је извршио самоубиство бацивши се с галије у море.

Међу члановима Већа трајала је необавезна расправа и, како се Тарасконац није појављивао, претила је да се претвори у ћаскање, при чему се свако од чланова упињао да не помене догађај са патуљицом. Расправа је вођена у областима схоластичке догме и њених учења, која тумаче природу ђавола и начине његових сексуалних моћи, а која се могу наћи у делима Томе Аквинског, блаженог Аугустина или доминиканца Мартина из Опаве. Неки од судија позивали су се на петнаесту књигу Аугустинову "Божје државе", у којој овај вели да демони, као инкуби, напаствују непоштене жене и да им успева да се с њима полно здруже. Демон, тврди овај схоластик, може начинити сопствено мушко или женско тело, па према томе може полно општити и са женама и са мушкарцима. Да ли је могуће да се из оваквог односа роди људски створ? Опет се неко од њих, из инквизиторског судства, позвао на једног од три највећа света схоластика —на Бонавентуру, који о полности демона каже како се демони, као сукуби, у облику жена подају мушкарцима од којих добијају излучено семе. То семе они оштроумно чувају у његовој снази, а касније, по Божјем допуштену, постају инкуби па, исто семе, преливају у органе жене те се тако може родити људски створ. Према томе, онај ко се роди из оваквог односа, није син демона него онога човека од кога је семе узето. Како је овде њихова прича нужно дошла до теме о људској и демонској природи грозне патуљице — схоластичари авињонске инквизиције поставише питање да ли демонска природа може да пребива у материји и у демонијаштву, али у истом времену и у два простора? Ако може — значи ли то да је демон био скривен у ораклу или је, тек, са узимањем у руку тог пакленог знамења несрећни морнар оживео ђавола? Ако ђаво може да пребива у материји, да ли је човек тај преко кога он, једино, може да изађе из ње? Будући да се морнар убио скоком у воду — да ли је био у питању демон воде из морских бездана?

Усред тог њиховог надгорњавања схоластичким знањем, на сто испред уваженог истражитеља, авињонског бискупа Бартоломеја, службеник суда спусти затворени коверат. Отворивши га — бискуп остаде запрепашћен његовим садржајем. При погледу на његово бледо лице сви присутни се утишаше.

У гробној тишини која је изненада наступила, бискуп Бартоломеј саопшти присутнима: главни сведок, и војни службеник овог суда, Иван де Лемовицие, звани Тарасконац (тек на овом месту, аутор Ј. Хартлиеб помиње, први и последњи пут, име тарасконског поручника), убијен је у Марсељу под недовољно осветљеним околностима. Починитељ и повод овоме убиству потпуно су непознати... Истрази марсељске капетаније, која још увек траје, једино су познати место и време овог убиства, као и два блиска пријатеља убијеног поручника. Његови пријатељи, нажалост, нису могли да му помогну у одсудном тренутку, мада су били присутни у оним тренуцима за које би се могло рећи да су претходили самом крају тарасконског поручника. Његова смрт се одиграла у тмини лучке четврти Марсеља, у неком пролазу где је било опасно затећи се и усред белог дана, место где је ноћне патроле сваког момента вребала смрт, и са низом полумрачних морнарских крчми из којих су људи излазили тек у свануће. Те кобне ноћи, у једној од њих затекао се поручник са још двојицом пријатеља; одатле је изашао, негде иза поноћи, за непознатом женом, у ноћ из које се није вратио.

Овим се Хартлиебова прича затвара - некако нагло, баш на занимљивом месту, као да је тиме нешто од судбине Ивана де Лемовицие ускраћено. Зашто је он убијен и ко је била жена због које је Тарасконац изашао у ноћ? И, на крају, како се завршила ова истрага поводом убиства тарасконског племића?

Коментари

* Тек шездесетих година овога, века, Пол Нодон зналац историје Темпларског реда, утврдио је - излажући своју верзију о животу Рајмонда Лила - да је Ван дер Хохенхајм псеудоним Корвинусовог савременика, Немца Клапмаријуса следбеника вулгарног макијавелизма. Он је, по мишљењу П. Нодона, био увучен, као розенкројцер, у процесе реформације на немачком тлу. У обрачуну са немачким језуитима тога времена, сем имена аутора Јохана Хартлиеба** и наслова његове књиге, све остало је Клапмаријусова (Хохенхајмова) подла измишљотина! Као доказ оваквој тврдњи немачки језуити су јавно понудили Хартлиебов рукопис из 1456. год. У коме се, тачно је, помиње случај мајсторице вештице која је у току суђења захтевала од Капитола своју помаст како би доказала снагу демонског летења, али њен захтев није услишен. Остала је окована за клупу, све док није спаљена тамо где је била заточена, а по налогу главног инквизитора, у том случају Ханса Вон Талхајма! Све је то (тврдили су језуити) у књизи Ј. Хартлиеба, чија сигнатура лежи убележена у Хајделбершкој универзитетској библиотеци под шифром: Cod. Palat. Germ. 478.

III. Демон који није успео да се врати

Али, Клапмаријус (алијас Ван дер Хохенхајм) није остао дужан: одговор је убрзо стигао из Амстердама. Клапмаријус је ову језуитску тврдњу назвао једном обичном, бедном пашквилом. По њему, оригинални примерак рукописа ове књиге - чији су један примерак просветљени Брабанта пуким случајем сачували - уништио је језуитски Капитол Немачке, давне 1423. године. Хартлиеб кога језуити нуде је лажан. Садржај његовог рукописа је измишљен и дешава се у Немачкој, касних недеља 1456.

Француски Хартлиеб са кључним догађајем пред авињонском инквизицијом из 1423. г., на кога се позива Клапмаријус (тврди у свом излагању Пол Нодон), има свој крај у судбини тарасконског поручника Ивана де Лемовицие. На крају крајева, није важно Клапмаријус или Хохенхајм, без приче о жалосном крају тарасконског поручника не би било оне светлости која је неопходна да би се осветлила Повест о Рајмонду Лилу, или учинила видљивом могућа истина о кагану Атилиног доба, као и сама судбина Ивана де Лемовицие, будући да је овај племић био један од бољих приврженика Авињонске инквизиције што је било, чини се, од пресудног значаја за његов живот. Зашто је у целој Повести битан крај де Лемовицие? Зато што је био у најдиректнијој борби с ђаволом (а да тога није био свестан до краја) са оним демоном који је стотине година пре те поручникове проклете ноћи у марсељској крчми населио кагана и који није успео, (или желео?) да се врати назад, кроз паклена врата, одакле је изашао.

А због чега је у целој тој причи о тарасконском поручнику потребна Повест о спису Рајмонда Лила? Зато што најубедљивије сведочи како је до тога дошло и како демон дошавши међу људе, није успео да се врати.

*** Али, пре него што наставимо ову причу о Спису Рајмонда Лила — баца нас назад, као огроман вал, на поновну распру о правом и лажном Јохану Хартлиебу једна демонова реченица коју је зарежао кроз своју ногу, оковану за инквизиторску клупу, о томе како ће се, са вољеним у аквитанском Лугану, поново вратити кад Аквитанија буде изван француске државе. Аквитанија, независна краљевина у 8. веку, припојена је Француској 1453.

Чудом божијим, у својој тридесетој години живота, фрањевац; па касније алхемичар из Мајорке, Рајмонд Лил пише у својој "Књизи контроверзи између Рајмонда и Авероса" да таква врста проблема не постоји све до краја људског времена, јер је демону дато да нешто види од историје унапред. Природа демона и анђела је људима објашњена исто и у Библији и у Курану; обе свете књиге се у томе слажу и од тога треба почети. С том мишљу, искрцава се у Тунису 1292. давно пре Авињонског случаја, и у бескрајним врелинама лучких поподнева, негде између ићиндије и јације, загледан у бљесак сунца које пада у морску пучину као да открива вечност, као да у том додиру светлости и силне воде види легионе анђела. Рајмонд Лил прихвата учењачке двобоје са докторима Ислама, из школе Авероса, у којима тријумфује, бивајући проглашен пријатељем Алаховог посланика, кроз чија је уста изашла сва лепота победе учења Исе Пенгабира, сина Маријане, вечите девојке из Назарета.

Ко је, уствари, био Рајмонд Лил, пре него што ће 1292. године доживети признање. учењака из школе Авероса?

Пол Надон, зналац историје темпларског реда, у краћој белешци Лилове биографије, под наводом: "Шпански период и смрт", нуди основне податке: Каталонац, Рајмонд Лил рођен је 1235. године у Палми на острву Мајорка, у отменој породици каталонског краљевског порекла. Тачно три године после успешног надирања краљевине Арагонске и њеног повратка под свети Шпански крст целих Балеара — и тиме неумитног одласка у прошлост маварског краљевства Алморавида са Мајорке, Ивиза, Форментера и Менорке. У осамдесетој години свога земаљског живота, 1315. године, умире мученичком смрћу засут камењем у Тунису, где се, по други пут, искрцао у жељи да поново укрсти знање са новим нараштајем исламских мудраца - али на његов осамдесетогодишњи живот и старачко тело падају каменице варвара. Сви пријатељи Рајмонда Лила, по његовом првом боравку у Тунису, учени зналци Свете Књиге, већ одавно бејаху мртви — те се нико не нађе да спасе живот необичном старцу из Франгистана, који је после толико година поново допловио до Туниса да у њему "проверава чија је вера јача". Посада трговачког брода под заставом Хелвеције (на коме је вероватно Лил и допловио у Тунис као по сопствену смрт) једва је некако успела да извуче његове остатке из канџи руље и гомиле камења. Без и једне паре надокнаде, сматрајући то почашћу као да је био у питању неко од највиђенијих Женевљана, мртво тело фрањевца Рајмонда Лила (давно пре учења Цвинглија, како пише Серж Хитен у својој тротомној студији под насловом: "Масони и Темплари до Велике Конституције"), та иста посада пребацује га у Мајорку. Р. Лил бива сахрањен уз велику пошту коју му одају суграђани —док је градско свештенство, из далека, раздражено њушило мирис сумпора који је, тако им се чинило, допирао с његовог одра.

Већ наречени, Пол Надон, употпуњава основну биографију Рајмонда Лила: његови су водили краљевско порекло из Каталоније, тачније града Херона; у тој отменој породици рођен је и Рајмонд, у граду Палми на острву Мајорци. Као млад човек водио је пустолован, блудни живот распусног трговца. И у браку, оформивши породицу, не одриче се блудне титуле дон Жуана од Тонориа. Уз општи презир иза његових леђа, чак и међу његовом најближом фамилијом, Рајмонда Лила сматрају отпадником, срамотом породице и безбожником. Овде се краћа биографска белешка о раној младости Р. Лила, из пера Пола Надона, завршава. Касније му, исти биограф, приписује обављање хаџијских послова: пратњу и обезбеђење побожних на путу за Јерусалим. Нема никаквог објашњења како је дошло до дубоког премљења код младог безбожног трговца да стави свој живот у службу римокатоличке вере. За разлику од Надона, Серж Хитен тај изостављени део Лилове биографије назива периодом несхватљиве илуминације — унутрашњег просветљења кога су, на жалост изучавалаца херметичног у Лиловом животу и делу, фрањевци Мајорке довели у питање. Наиме, докопавши се, углавном неопрезношћу и немарношћу Рајмондових наследника, већег дела његове писане заоставштине стали су да кривотворе нека кључна места и догађаје из живота Рајмонда Лила.

Спорни део Лилове биографије заузео је само онај догађај који, према црквеној курији Мајорке, Рајмонда Лила приводи фрањевачком реду; нешто као спасоносно проналажење вере чиме је био награђен један окорели блудник какав је био Рајмонд Лил тачно до своје тридесете године живота. Њега ће, промислом Господњим, преобразити болест жене у коју је био заљубљен до лудила. Млади и обесни трговац краљевског порекла улази у тридесету годину живота: у браку је у коме има децу, али већ три године прогања жену чија га лепота опчињава. И млада жена је удата, али то Рајмонда не спречава да - на опште ужасе и саблазан целог града и својих остарелих родитеља. — упада јашући на коњу у катедралу Палме док у њој траје миса, у намери да задобије барем један поглед гнушања и мржње оне која га месецима излуђује, а помисао на њено лице помућује му разум. Успомене на Маваре још су свеже — после оваквог чина оскврнућа римокатоличке вере проклињу га и одричу га се родитељи. Али Рајмонда Лила страст је одавно ослепила, он не живи у свету који га окружује, а то што свет и његови најближи виде то је сенка: човек који се звао Рајмонд Лил већ је три године нестао у океану пожуде. Млада жена узалудно покушава да га одбије од себе. Нема никаквих писаних трагова о томе да ли је та несрећница имала било какву заштиту. Како се у свему томе држао њен супруг? Да ли је имала браћу? Уколико је био жив - оца способног да подигне кремењачу? На крају крајева, шта раде они који држе до закона Палме из тог времена? Можда једини одговор на ова питања лежи у фрањевачким листинама у којима је писало да је Лил био склон авантурама, а то је, за оно време, сигурно значило да је био брз и лак на оружју! С времена на време, од његове насртљивости само је тренутно спашавају његова трговачка избивања ван Палме. Но по поврацима бивао је све страшнији у изливању љубавног лудила, као да је био насељен легионима демона пожуде који су га увек успевали да убеде како је био на дохвату свог толико жељеног циља, али да га је посао (који је могао да одложи!?) спречио у томе те сада мора наново, од самог почетка! Тако је то трајало већ трећу годину. Онда је Рајмонд Лил, једне вечери, упао у кућу младе жене; могло би се рећи, тада је већ био луд. Али, призор који је избезумљени напасник угледао учинио је да га свом силином ошине божанска светлост дубоког покајања. Млада жена, још увек прелепог лица, раздрљила је хаљине на својим грудима - и Лил је угледао страшан призор: рак јој је појео дојке; на њега су зјапиле две крваве гнојне рупе! Рајмонд Лил је посрнуо, скоро изгубивши свест — сручио се пред женом. С лицем на земљи, пред њеним ногама, остао је непомичан.

Долази к себи у цик јесењег праскозорја - сам у магли на обали мора. Као из тмине, без неба, без и најмањег трага светла, надиру црни морски таласи и засипају црне спрудове на обалама Палме. Тог истог дана Рајмонд Лил, у згради сената Палме, исписује своју посмртну опоруку. Део свог иметка оставља у наслеђе својој породици, а са већим ће 1276. године, основати манастир у Мајорци с циљем да у њему тек заређени фрањевци уче арапски језик како би деловали на преобраћању муслимана, али не на принципима крсташких догми. Не доводећи у питање преумљење Р. Лила, чак и овако како ју је изложила фрањевачка редакција, Серж Хитен тврди да су покајника примили у свој ред само због употребе његовог покајања и целе приче о њему. Они су, тврди овај аутор, убрзо издали и њега и његове племените намере.

По Хитену, фрањевци су вештим изменама у повести о Рајмонду Лилу покушали да скину са себе сваку евентуалну одговорност о његовој даљој судбини и његовим самоиницијативним боравцима у Тунису. Изгледа да су били врло добро упознати са одговором бискупског Бечког концила, па су га и јавно обзнанили: идеју Рајмонда Лила о преводу Еванђеља на арапски и његово изучавање у манастирској школи Бечки концил је одбио као гнусну опачину учења Господовог. Уместо те Каталончеве замисли исти концил му је наредио трогодишње повлачење у тишину и мир самостана на Мајорци. На овом месту Серж Хитен почиње да се интересује за онај део Лилових записа који су говорили о његовом личном искуству, а који су се одиграли непосредно пре његовог преумљења. По њему, Рајмонд Лил као фрањевац је још толико интересантан колико и оно што ће се назвати његовом смрћу, под каменицама муслимана из Туниса.

Но, Пол Надон се не одриче тако лако овог периода живота Р. Лила и његовог добровољног самостанског изгнанства. По његовом мишљењу, Лил је био човек који није морао да послуша бечке докторанте теологије: своје трогодишње склањање од света покајник из Палме продужиће на петнаест година самозаточеништва. У тим данима, док је у шетњи самостанским вртом размишљао о обраћању муслимана — угледао је испред себе, по опалом лишћу мастике, исписану сву врсту слова и симбола кабале. У првом моменту, према сопственом признању, помислио је да се нашао у мрежи демона. Али, како га касније та визуелна представа слова и доживљај тих форми нису недељама напуштали - постао је свестан дара с неба! Тада се у њему рађа идеја Велике вештине - његова Арс Магна! За само неколико месеци уследио је опус од четири хиљаде расправа, изложен у десет томова. То ће му донети титулу доктор Илуминатус. А судбина тог интегрално објављеног рукописа биће одложена четири стотине година у будућност - тек у Мајансу 1721. угледаће светлост дана.*

Његова Арс Магна бејаше чудесна творевина универзалне азбуке кадре да логички исказује ставове свих врста мишљења; моћ, с којом је могао да говори о свему одједном! Са својом Великом Вештином - постоје докази о томе - Рајмонд Лил је упознавао свет око себе и све оно што тек треба да оживи на стотине година после његове физичке смрти. Оно што је имало силу будућег живота, тумачено знањем Лилове Вештине, наслућивало се у њеним симболима — требало је само одржавати моћ над облицима у природи који ће се тек појавити (тренутно, они су скривени од људског сазнања јер чекају свој ред појавности), а њихова основна тајна лежи у бескрајности коју човек мора да прати кроз историју! Када је први (и једини) пут Рајмонд Лил излагао само део свог учења пред савременицима - они, склони схоластичком умовању, његово излагање прогласише бунцањем; мишљу која нема реда. Траг о овом безначајном суду савременика изреченом о Арс Магни Рајмонда Лила налази се у апокрифу написаном неких шест стотина година касније у једној од "Проклетих књига" Жака Бержиеа. Поводом овог апокрифа, Пол Надон закључује да је овој схоластичкој бедастоћи робовао добар део Сорбоне све до тридесетих година XX века. И своју причу о Р. Лилу закључује једном тезом која баца нешто новога светла на тумачење његове смрти: наиме, није само голи муслимански фанатизам био пресудан узрок смрти Рајмонда Лила а најмање је то била чврстина његове фрањевачке догме...

Доктор Илуминатус из Палме, непосредно по свом првом искрцавању на тло Туниса, напушта фрањевце и постаје хоспиталац Јовановог реда; ту почиње његово интересовање за историју темплара у време крсташких ратова. Добар део његових списа о историји овог реда (по мишљењу П. Надона) дугује једном старом мистику из редова Друза. А по мишљењу неких окултних извора био је то тајни припадник једне озлоглашене секте, која се путем кетмана скривала унутар сунитског обреда. По истом извору, Рајмонда Лила су ликвидирали језуитски агенти потплативши тунижанску руљу која га је каменовала. Повод за ову заверу против Лила лежао је у ономе оно што је он открио изучавајући темпларе, а што се тицало њихових задњих година опстанка на оријенту.

"Све и да је ово било тачно, то ништа не мења у прсту судбине која је снашла Рајмонда Лила у Тунису. Неумољиву чињеницу његове смрти ништа није могло да измени" — овим речима, Пол Надон завршава свој извештај о првом великом европском илуминату, Рајмонду Лилу.

Коментари

* Како је Пол Надон наишао на траг учења Холанђанина Корвинуса, које је говорило о пакленој власти?

Тражећи у Списима илумината Р. Лила, објављеним у Мајансу, трагове о узроцима војног посрнућа Темпларског реда — набасао је на једну опаску Корвинуса о политици, у којој се овај позивао на период другог боравка Рајмонда Лила у Тунису.

Једне туниске ноћи, марта месеца 1315. по западном календару (саопштава Корвинус, мирним тоном, негде на средини излагања своје паклене арканије о власти), Рајмонду Лилу остало је још неколико недеља живота а да он те пресудне чињенице није био свестан. Напротив, иако је згазио у осамдесету годину живота, беше чио и некако добар за рад у то доба ноћи — пребирао је по свежем сећању правећи забелешке о утисцима. с путовања. Тек што је пристигао с краћих боравака по боноаској обали и Алжиру. У меџлису једне алжирске џамије имао је пријатеља, сина Шпанца обраћеног у ислам. Тај мувалад га је замолио, као Шпанца, да свој други учењачки скуп у спору обави са једним сунитским кругом кога он познаје. Мувалад је Лилу нудио пријатеље, на том сунитском дивану, који би га прогласили победником у вери. Али, Рајмонд Лил је желео да такву врсту спора обави са исмаилитима., Алијиним седмашима. Преко једне везе, човека из пустиње лица црног као ноћ, добио је обећање да ће бити повезан са дервишком текијом исмаилита. Није знао ком реду припадају; текија је била скривена и држала је тајна учења у сунитском окружењу.

Пријатељ му је - иначе вероучитељ преобраћеницима. Шпаније и Грчке - скренуо пажњу да ће можда имати посла са проклетим асасинима из скривене текије. Клоне их се чак и шиити.. Доводе у питање и само божанство Бога, а за Мухамедово пророштво веле да нема краја јер се наставља кроз њихова учења! И Арханђео Гаврил је за њих несавршен јер је заменио, носећи Алахову обавест, Мухамеда са Алијом када га је позвао на његову пророчку мисију!

Рајмонд Лил је остао упоран: желео је да се посведочи у вери баш са тим Алијиним обожаваоцима из Персије, који су свог имама чекали као Махдија — и за кога тврде да је Онај кога Бог води.

Необично осећање, нешто као нелагода, стало је да тиња у грудима старог Шпанца при помисли да испред себе држи ове белешке са путовања, а да му мисао одвлачи пажњу од њих у сасвим другом правцу. До тог сусрета са исмаилитима је могло, али није ни морало, да дође, али ово што је нашао у малој заједници Копта о последњим данима Јерусалимског крсташког краљевства, било је од изузетне важности за старог Каталонца. Документа на која је наишао о стању цркве на тлу Палестине, непосредно по смрти краља Болдвина V, године 1186, прибавиће му милост Ватикана - а сталне претње и ухођења фрањеваца и језуита требало би, надао се, да попусте. Но, документи до којих је дошао с овог путовања говорили су да срећа човекова често не иде сама — Рајмонд осети горчину на језику од оног што је, једним својим делом, било исписано у добијеним коптским листинама.

Ово морам скривати, помисли, обасјан кругом слабе светлости лојанице која је догоревала. Руиниран хан, што га је откупила фрањевачка мисија из Феза, коришћен је као прихватилиште за хришћане које је судбина довела на ивицу ове пустиње између два мора - мора воде и мора песка. Рајмонд је користио једну мању просторију која је, у овој напола рушевини, деловала колико-толико најздравије, чији су напрсли зидови били заптивени комадима кострети. На једином уском прозору просторије клепетали су сасушени дрвени заклопи под ударима снажног ветра који је све засипао безмерним песком. При удару пешчане олује у руину од хана стварао се шум који је код Лила разбијао сваку жељу за сном. Било је неке сличности у том шуму ветра песка са људском смрћу; у Рајмонду Лилу тај шум невремена стварао је осећај страшне, бесмислено удаљене и непознате даљине. Мала зидана пећ враћала је под ударима ветра дим који је по просторији ширио несношљив смрад суве магареће балеге којом је пећ ложена.

Када је отворио врата димљиве просторије засуо га је облак песка. Учинило му се да је све ове протекле године живота провео у безразложном избегавању смрти. Када бих сада могао да будем у Палми, помисли Лил, и уздахну затварајући врата. При погледу на листине пожелео је да их поново узме у шаке, али видео је и комад лојанице који се неумитно топио; видео је и дим који се пузајући извлачио из напрслина пећи. Ипак, одлучио је да још мало поседи и прелиста оно до чега је недавно дошао.

Након смрти у Саладиновим казаматима осмог Великог мајстора Храмовника, Ода де Сен Амана, 1184. изабран је Жерар де Ридефор, главни узрок свих темпларских и крсташких несрећа, застава свих хришћанских пораза тога времена у Палестини, онај због кога је више десетина година био напуштен гроб Господњи.

У свађама око престола, после Болдвина V, Ридефор је дао темпларску подршку омраженом Гију де Лусињану; и убрзо га крунисао за краља Јерусалима уместо регента- престолонаследника Рејмонда III од Триполија. Овим крсташким размирицама успешно се окоришћавао асасински калиф и крвник Крста Господњег из неосвојиве тврђаве исмаилитске Аламута - Саладин. Асасенске пљачкашке хорде умарширале су под његовим вођством као беспрекорни ешалони у Јерусалим 1187. године.

То је била теза званичне, протежиране истине из Ватикана — за разлику од коптских листина, овде у диму, испред старачких очију илумината Лила, које су говориле сасвим нешто друго.

Расколи око јерусалимског престола подгревани су из Европе: све симпатије увек су биле на страни реда Јовановаца против Темплара. Али, није то баш увек тако било - Лилу је одавно било познато (исто оно што су листине пред њим тврдиле) како је Ватикан, кроз догађаје у Палестини за време Крсташких ратова, полако напуштао Маровинге прелазећи на страну Каролинга.*

Због те подршке Јовановаца, коју је добио Рејмонд III, Ридефор је прешао на страну Гија де Лусињана. Уз прећутни пристанак регента-престолонаследника Саладин је ушао у Јерусалим. Ни у једном званичном извору римокатоличке цркве (барем до те ноћи 1315) није било забележено да ли је неко од хришћана покушавао да спречи улазак Саладина у Јерусалим. (Да ли је велики мајстор храмовника, Ридефор, био последњи Темплар на страни Маровинга? - дрхтурило је питање на старачким уснама.)

Поводом овог догађаја везаног за пад Јерусалима у коптским листинама је писало: Ридефор је са сто педесет витезова темплара покушао да спречи армију Саладинових асасена у бици код Назарета. Ридефор са стотинак витезова - огромних црвених крстова на својим одеждама и плаштовима у белом - сјурио се кроз песак Назарета на седам хиљада муслимана. Само су Велики мајстор и још тројица витезова темплара успели да изјашу живи из овог јуриша. Тога дана Крсташко краљевство било је уништено, а Ридефор, Велики мајстор темпларског реда, постао је кривац у свим римокатоличким хроникама које су писале о овом догађају.

Саладинов мировни уговор са крсташима (пре пада Јерусалима) прекршио је издајник Рејнолд де Шатилон, принц Антиохије - прочита Лил избледели редак на жутој листини, оставши без даха, загледан у пламичак светлости и танког, црног прамена дима, који као да је пузао над остатком стопљене свеће.

Читајући ово Лила прође језа, ових дана и недеља по тамницама Европе ред храмовника стављен је под истрагу инквизиције - на справе за кидање меса и ломљење људских костију. За многе сведоке, али на справама за мучење, опаки Ридефор увео је обичај пљувања на Свето Распеће не би ли за узврат добио од Саладина обећану слободу. Дело де Шатилона нико не помиње - размишљао је Рајмонд Лил, изнад пламичка који је трнуо.

Да ли ове коптске листине помињу битку код Рогова Хатина, у дубинама Тиберијске пустиње по пакленој жези, У којој су крсташи били опкољени и поражени, а Ридефор пао у руке Саладину? Лагано је склопио коптске рукописе, лојаница је догорела. Више није било светла, а просторија се поново испунила димом из пећи. Ослушнуо је. Споља више није допирао удар пешчане олује.

Онда је осетио нечије присуство иза леђа. У магновењу помислио је да је то немогуће и да би га чуо при улазу у његову собу, пре ће бити од замора, дима или неумитног губитка. светлости у просторији. Али, шум се појачавао - као да се неко суздржавао при накашљавању, нешто као тешком хрипању ваздуха из плућа при дугом и напорном ходању. Чудно осећање је шчепало Лила: никако да се окрене, али и огромна жеља да се ипак окрене! И, Рајмонд Лил, сав претрнувши, прво лицем преко рамена, а потом читавим телом - стаде да се окреће. У мраку просторије, у диму који се лагано слегао по ћошковима, на ивици његовог бедног лежаја седела је људска прилика у дервишкој хрки од козје кострети. Но, Рајмонд Лил се одмах поколебао: није могао са сигурношћу да погоди ком дервишком реду је припадала прилика која је неприметно ушла у собу. Незнанац уопште није седео по муслимански; Лил је чуо за просвећене суније, како седе као хришћани или као раби по синагогама. Незнанчев крај чалме изнад десног ока, био је подврнут на темену; лева рука му је лежала преко струка са шаком чији су прсти били свинути навише на стомаку, док је десну шаку спустио на лево колено тако да је изгледало као да га држи; ноге му беху примакнуте колено уз колено, али је зато стопало десне било спољним зглобом пребачено преко левог стопала. Положај целог тела, при таквом седењу, био је тежак, али нагнут унапред деловао је једноставно и природно. Који је ово дервишки ред? Да ли је из текије која је уопште објавила, по муслиманском свету, своје учење? Како да ословим ову прилику? - грозничаво је размишљао Лил. Намах га ошину мисао слично удару грома: овај је из редова исмаилита; нашао ме је преко човека са обода пустиње. Али, кад је покушао да поздрави незнанца са "Алах је велики" — схватио је да је, напречац, изгубио моћ говора. Прво што је осетио био је неподношљив притисак у плућима, који се веома брзо претворио у бол.

Нешто је као огроман левак стало да усисава ваздух око њега - отварао је безуспешно уста, не би ли дошао до ваздуха! Потом је све лагано стало да тоне око њега; ишчезавало је у некаквој магленој копрени!

Удари олује о хан нису се чули; никакав шум није допирао до њега у тренутку када је завладао мрак. Кратко је трајала тама око њега, јер је гост засветлео. Не баш изразитим јасним сјајем - пре је то личило на одбљесак, слично одразу на мирној површини воде, да би се одмах потом претворило у светло мутњикаву контуру људског створења.

Утвара! Гост је био присутан вантелесно - размишљао је Рајмонд Лил - има велику снагу и моћ, и сигурно припада вишим круговима тајног знања. Ништа није одавало утисак на његовом лицу да му се незнанац обраћа - али Лил је чуо глас: био је изговаран у еху. Незнанчеве реченице допирале су до њега, одлазиле и опет се враћале из огромних дубина. пешчаног мора.

Кров наше текије - лебдео је глас незнанца, у тами, свуда око Лила - звездано је небо изнад пустиње, а зидови су бескрај њеног песка! Ми смо господари џинова, ми их јашемо! Надмећи се у знању тамо где си, али ћеш убрзо видети како изгледа лице смрти!

Следеће што је Лил осетио био је мирис погоретине папируса којим је била облепљена танка штављена кожа. То није био једини мирис - осећао се дах ловора и лаванде. Чула као да су опет прорадила: угледао је како оно биће ишчезава; чуо је ветар који је урлао споља, засипајући облацима песка руине хана. У венама и мишићима тела осетио је страховит умор - тонуо је у сан над столом за којим је седео.

У првим сатима јутра, Рајмонда Лила буди паклена врелина, Поглед му пада на коптске листине које су те ноћи лежале испод његовог лица у сну. Одмах је уочио танке линије изазване пламеном; траг који је могао да направи, исто тако, усијани шиљати предмет. Траг је имао облике слова - била су исписана на шпанском!? Рукопис је имао делимично облик дијалога. (Судећи по дијалогу - испадало је да је Лил водио о неким расправу за коју, сада у будном стању, није знао, нити је се сећао...) Ипак, био је убеђен, био је то онај створ који је ноћас овде био присутан. Није било сумње - врата су била отворена иако их је Лил, пред ударима синоћне пешчане олује, добро учврстио затворивши их изнутра. Лил је устао и затворио их; али ништа није могло да га спасе од врелине која је испунила страћару. Поново је бацио поглед на рукопис који је донео пре неколико недеља. То више није био исти спис; не само због уочљивих погоретина на листинама, већ и због дописаног шпанског текста у чију поруку није могао, за сада, да проникне.

Како је настао овај траг и зашто то није видео? Када је водио дијалог са бићем из астрала, када се сећао да није био у стању да проговори ни једну реч? Кога представља незнанац који се, на тај начин, појавио пред њим протекле ноћи? И шта је значила његова препорука о дијалогу са учењацима ислама у коме ће спознати лице смрти — све су то била питања на која Лил није имао никакав одговор.* Да ли је човек оно што је најважније у делима Стварања Божијег или су то били анђели као будући помагачи у Стварању? - стајало је, на Листинама, као питање које је Рајмонд Лил поставио створењу, али питање кога се он, сада, није сећао.

- Шта мислиш... - стајало је као одговор те ноћи од стране незнанца. - Да се Господ бави таквим ситницама као што је човек? -

- Зар Господ Бог није творац човеков и зар га није сачинио од праха? - стајало је Лилово питање, које је он сад срицао на шпанском.

Јесте. Господ је од блата направио створење за које је знао да ће га опонашати као мајмун и да ће временом бити све горе и горе. Да ће бити будући пријатељ палог анђела и да ће се кроз људску историју утркивати у злу са Иблисом! И да неће бити духа времена у коме овај блатњави црв неће бити гори од најгорих створова. земаљских! Мајмун који изиграва Бога, ето и то је човек! - било је исписано на шпанском као одговор Лилу.

- Шта је онда Господу било најтеже, ако не створити биће које ће га поштовати?- упита Лил.

- Почетак свега видљивог и невидљивог. Светлост када се делила од таме Божијим енергијама, које су зрачиле стварајући простор и у том простору да буде нешто, јер је простор без ичега једно велико ништа! То је било најтеже! - лебдео је испис испред Лилових очију. Да нема смрти човек никада не би био исконско биће. Када се људима коначно догоди спознање о смрти онда се тек осете енергије Бога, бесмртност душе и неприкосновеност вечности. Али то спознање, у огромном броју случајева, дешава се тек на човековој самрти - тренутак који је недовољан да надокнади улудо потрошен живот. Све до истинског спознања о смрти човек је мртав; личи на нешто што бисмо могли назвати сенком која мисли, али која је у непрестаном сну. Да ли сенка може да се пробуди? Може, то је онај тренутак кад се човеку догоди смрт ближњег, али то делује кратко; човек личи на мамурно створење, које као да долази себи после тешког пијанства! Људи су углавном мртви, и то не само у преносном смислу: да су у духовној смрти. Они су у апсолутној смрти! Само је Бог жив и превечан! Обична травка у пољу је живља од човека! Она има свог анђела који јој каже: "Расти!" и она расте; не ропће на Господа, не види у другим травкама најгоре а у себи најбоље, не чини безумља, не одступа од ниједне Алахове заповести! "Бићеш попашена кад дође време!" каже јој њен анђео; а она је мирна јер зна, боље него човек, да је део вечности!

Ово је, сигурно, део његовог учења, помисли Рајмонд Лил, загледан у редове направљене танким трагом погоретине. Али, нема ништа о знању с којим је савладао толики простор? Где је оставио своје физичко тело док је био присутан овде, код мене? Највероватније да је то једна од највећих тајни овог реда.

У судбини Рајмонда Лила убрзо се показало "виђење лица смрти" — био је каменован ту где се затекао, недалеко од те рушевине некадашњег хана, од стране верски излуделе руље.

Зашто се Е. Х. Корвинус позивао на његове Списе, и где је у њима налазио примере као илустрацију своје тезе о Арканији у политици - остаће тајна. Изузев, ако се та илустрација није скривала иза завеса које ћемо сада подићи:

На једном месту Корвинус се позива на Лилове коментаре Вилијама из Тира, које ми овде наводимо: осми Велики мајстор Храмовника, Одо де Сен Аман, радио је на подели Јерусалимског краљевства. Том беднику усана вечито искривљених, сваки боговетни дан беше испуњен бесовима. Ништа и никога није поштовао; у свом безумљу одрицао је Господа Бога. Раскинувши гнусним интригама уговор између крвожедног Саладина и краља Јерусалима, довео је Јерусалимско краљевство пред свршен чин пропасти Одо де Сен Аман је демон који је водио сопствени ред, хришћане и Јерусалимско краљевство у пропаст. Он је био једини, и најбољи, сарадник антихриста. Једном речју - био је издајник сопственог имена, славе Храмовника које је предводио, уништитељ Гроба Господњег! Проклет био и на овом и на оном свету, Одо де Сен Аману! Овај језуитски став (кога Корвинус само преноси) заснован је на једној од Хроника Вилијама из Тира, коју Рајмонд Лил тако педантно цитира. Оно што је сигурно у ставу Корвинуса јесте његова тврдња да језуити (можда намерно?) не праве разлику између узрока и последице. Наиме, Жерар де Ридефор је такође одиграо улогу у паду Јерусалимског краљевства - али он је био у свему само нужна последица. Први, и најзначајнији, упропаститељ звао се Одо де Сен Аман.

Оно што ствара недоумицу (да ли је реч о искуству Рајмонда Лила, везано за Коптске листине, или је реч о Вилијамовој хроници?), јесте Корвинусова тврдња да Арканију сачињава демон који не успева да се врати у царство пакла. Реч је о оном демону који се с Божијим допуштењем увукао кроз пукотину пакла у људску историју а што му је успело још у време појаве Атиле. До Васкрсења Господњег земља је била испуњена легијама демона, али их је Васкрсли Господ низвргао у ад.

Рајмонд Лил је (по Корвинусу) стекао стање просветљења и преумљења тек у контакту са астралним бићем непознатог дервиша. Тај додир с непознатим створио је код Р. Лила иницијастичко искуство у писаној форми на шпанском језику. Од тог тренутка Повест о Атилином кагану добија смисао Арканије!

Просветљење је суштински потпуно интуитивно, лични пут - а по Корвинусу Рајмонд Лил није схватио да је прича о"Демону који није успео да се врати", уствари, иницијастичко искуство о Арканији, али исто тако и о његовој судбини, јер Рајмонд Лил није успео, по други пут, да се врати у своју Мајорку!

Хорде Хуна (првобитно настале општењем ђавола са родом човечијим), у Арканској политици показале су један од јачих трагова: таква политика, пре свега, тражи подршку од азијских сила. У дубинама Азије траже се народи и племена (ни Кина се не искључује!) за савезнике у борби против Европе! Појава исламске цивилизације (опет по Корвинусу) само је успорила те упаде азијских хорди у Европу!? Ова тврдња делује, само на први поглед, парадоксално, међутим, Ислам је монотеистичка вера - цивилизација са вером у једног Бога! Читаве планине посечених муслиманских лобања, и мора проливене муслиманске крви; стотине спржених и преораних муслиманских градова и насеља - остављале су иза себе пустош и људску крв хорде које су упадале из азијских степа и пустиња у исламске калифате пре него што су прихватиле Ислам као веру! У огромном делу своје досадашње историје Ислам је био заузет одбраном од ових хорди из Азије и није имао никада (до сада) озбиљнијег и дужег времена за ковање планова о освајању Европе! Историјска је чињеница да је Ислам био као освајач присутан у Европи - али то је бескрајно мало време у односу на његово трајање у свеукупној историји човечанства. Хиџра (муслимански календар) касни за франгистанским (европским) календаром. Када се буде изједначио, народи Франгистана познаваће једино хиџру - вели један, за Европљане непријатан, запис из предаје Хадиса. На то су новодобни зналци Ислама, са запада, пожурили да овај Хадис доведу у питање тиме што су пронашли да је припадао Ибн-аби-ал-Авју (772. год. по Христу), а за кога је он признао (пре свога погубљења у Куфи) да је припадао једном од 4.000 лажних хадиса које је измислио као вероучитељ у Куфи; и због чега је, уосталом, већу веродостојност стекла традиција школе у Медини од оне у Куфи (видети код: Едвард Ј. Јурији: "Илуминације у мистичном Исламу", Принстон, 1938. год.).

Али, да се вратимо на Корвинусове налазе у којима он износи неке чињенице које је, наводно Лил прећутао, и не само Лил! Његова теза је у следећем: загонетна посета Рајмонду Лилу је астрал дервиша-суфија, из редова Батинија са падина Исфахана. Лил, фрањевци, језуити - нису придавали пажњу (или је то само тако изгледало?), неколиким редовима погоретине иако су они били исписани јасним шпанским језиком: "При самом крају људског времена - долази Махди да подигне Иран како би овај повратио арапско царство!" Ово су биле речи (Махди је једна од централних личности и у учењу шиија), батинија Хамдана Кармате, изговорене негде око 875. год по Христу; који ово пророчанство изговара као ирачки сељак, тврдећи да га види уписаног међу звездама изнад ноћног неба Багдада. Касније ће се сељак-звездочатац описменити: његове ће проповеди о дванаестом скривеном имаму, Махдију (Господару Времена који ће доћи да васпостави прави ислам, да овлада читавим светом, и да објави време најкраћих хиљаду људских година пре самог краја свих ствари) — са нескривеним одушевљењем слушати његов учитељ и вођа, Абдулах; и он ће га прогласити, на самртничкој постељи, за свога наследника реда, и његовог учења, Батинија. Ово ће бити најтежа, а тиме и најстрашнија секта унутар сунитског ислама. Предање каже да су их, у ствари, основале Исманлије. Религиозно-полувојнички ред секте Битинија имао је одлично развијену пропаганду о равноправности људи пред Алахом; с том апсолутном једнакошћу треба да се дочека Махди! Такву политичко-религиозну пропаганду исламски свет никада није искусио: слали су мисионаре широм сунитског и шиитског простора и прозелитирали за нови ислам! Батин је било име том езотеријском учењу, које је тврдило да је доживљај Корана унутрашњи доживљај човека који је обасјан светлошћу Пророковом! Зато је право значење Корана скривено од очију неупућених, којих има највише по сунитским џамијама!

Абдулах беше син Мајмона ал-Кадаха, човека непознатог порекла, који се бавио лечењем очију у Ахвазу, све док му син није усавршио религиозно-политички систем исмаилија у Батини и, проклевши га очевом клетвом као опаког јеретика, побегао у Јерусалим. Том приликом (вели један сунитски Кадис), отац је изрекао: "Родио сам змију, а не Муслимана!" Са доласком Хамдана Кармате* на чело Батинија — они постају Карматије!

У гладним исламским просторима, кугом опустошеним, спрженим монголским најездама - широм устрашеног Багдадског калифата, Карматије се шире као паклени огањ на крилима пустињских ветрова. Они засипају ватром свога месијанства изгладнели муслимански свет - огњем и мачем шире рај Пророков по земљи: Карматије утиру пут своме скривеном имаму, Ономе кога Бог води, Махдију који само што се не појави! Има их као пустињског песка: од Басре до Саламије у северној Сирији. Њихове крвожедне религијско-војничке трупе, наоружане лудилом верског фанатизма и његовог раја на земљи, освојиле су Меку 930. и однеле из ње Црни Камен!

Тамо где су били у верској мањини - обдан су на молитвама по џамијама, као сунити или шиије, али кад падне ноћ сви су у својим тајним карматијским обредима, у којима негирају све оно изречено у дневним молитвама упућеним Пророку и његовим Пенгабирима! Ту, под опојним жаром њихових проповеди, које су сипане по мраку њихових тајних цехова - Карматије су утврђивале учења о седам еманација Бога. Седма форма, а не суштина, Бога био је Исмаил. Седми имам који ће доћи, Исмаил се није појавио - али је из мисирског и нубијског песка изронио моћни калифат Фатимида, којег су они довели на власт у Египту и Тунису!

Чинило се да нико више не може задржати, ни спречити, тај силовити огањ учења о правди на земљи.**

Нова заједница некадашњих Батинија, издржавала се из заједничких фондова створених доприносима свих њених чланова. За оне који нису припадали Карматијама, порези су били све тежи и крвавији. Карматије су тражиле од својих присталица заједничко власништво над свим покретним и непокретним имањима својих чланова, као и стварање заједничких фондова. Једном речју, над свим оним што су њихове руке могле да дохвате и очи виде. (Поново видети Е. Ф. Флорвок "Муслимански комунизам"). Кармат је био толико обасјан лажном светлошћу шејтана да је прописао заједничко власништво над свим женама у заједници чији је био имам.

*

За целу нашу причу о демонском пару, видљивом по први пут у људском догађају који личи на историју у Атилиним степским дубинама Азије — важни су верски списи Карматија, који су се расути после пораза од стране ал-Мансура и вековима развлачени - коначно нашли, својим мањим делом, у Корвинусовим рукама. Па ипак, да није било догађаја између Рајмонда Лила и тајанственог дервиша из астрала - питање је да ли би Корвинус само на основу писане грађе Карматија могао да изведе своју тезу о Арканији која има сву енергију пакла.

Холанђанин Корвинус (кога смо више пута помињали, када је у питању проналажење ђавола путем Арканије) наводи пример искуства које је стекао Рајмонд Лил боравећи на. муслиманском истоку. Атилин сукоб са непослушним каганом у верзији Р. Лила, пример је коме се Корвинус увек враћао како би што боље осветлио пакленску Арканију.

У доба калифа ал-Ма'муна (вели један бледи, напола истрошени, карматијски остатак записа хадиса, који је нечија рука, међу коптским листинама Рајмонда Лила, насловила: "Прича мртвих који су мислили да су живи") - живеше зналац по имену Кваризми. Он сачини прву карту света у Исламу и назва је Слика Земље. Ал-Мас'уди, који је био оно код Арапа што и Херодот код древних Јелина, устврди како је Кваризми први на тој својој карти, означио Врх Света и назвао га Арин. Касније је у причама о животу Кваризмиа тај његов Арин носио значење идеје о Центру Света. Ал-Мас'уди тврди (а Р. Лил и Корвинус то преносе до нас) да је Арин за огроман део човечанства митско место; тек кад буде сваком изучаваоцу доступан откриће се потпуно тајна Кваризмиеве Слике Земље.

Суфи из области Хорасана (један или више њих), тврде да је у Кваризмиевом делу Сурат ал—Ард (како они називају, на арапском, његову Слику Земље), постоје невидљиве странице о невидљивим земљама и невидљивим људима који управљају невидљивим царствима иза (овог видљивог) запада, преко четири видљива мора (а два ће бити исушена)! Када непостојеће буде постојеће, а постојеће, које називамо исламским простором, буде добило другачије обрисе или ишчезне — у земљама Румија* које ће тек бити створене, неће бити обухваћене Пророковим Именом нити Алаховом светлошћу; али ће у њима моћи слободно да се изучава Књига над Књигама. И не само да ће слободно бити држање Курана, већ ће се зидати џамије и у њима ће се клањати и срицати суре!

Ратовима синови ће Алахови узети велике области Франгије* и њене многе луке; али ће пре ратне славе, стечене мачевима о Алаховим именом, исламско освајање помоћи Шејтан, који ће хришћане толико ослабити да ће једни другима, од ране младости, правити удове телесне од гвожђа, а своју коначну смрт дочекиваће без меса и костију.

Човек без Бога имаће знаке своје у времену по коме ће бити познат: биће то времена када ће биљке и рибе имати људске главе, а људи свињске. Човек ће, уз помоћ Шејтана, чинити чудеса - чиниће да се рађају мајмуни са дечијом памећу; и птице ће говорити тако чисто људским гласом да ће људе хватати страх јер ће препознавати у томе гласове својих ближњих, мртвих или живих, и гониће такве птице из своје близине.

Док не дођу ова времена - Кваризми вели да ће ове тајне бити сакривене и препричаване као низ бајколиких прича, од којих је најпознатија била она коју су Арапи насловили: Повест о Синбаду морепловцу!

Из приложених докумената и размишљања о Арканији као вештини управљања над људима, да се осетити како је сама сенка пакла захватила лично Холанђанина Корвинуса. Његова вражја упорност да докаже присуство ђавола у учењу политичке Арканије просто саблажњава неупућене, грубо обрађене, неофите у ову врсту политике. Корвинусова упорна истраживања о првим траговима Арканије довела су нас, овога пута опет до Кваризмиа!

Први наговештај о Хунима као роду ђаволовом дао је Кваризми у свом нареченом делу. У ствари, он је само преузео Извештај (намењен једној од многобројних канцеларија Абасидског калифата) из пера ученог Ахмада ибн-Фадлана, који је сведочио, и био насловљен као "Извештај о каганатима дуж режа Волге и Дњепра".

Али, причу о овим каганатима не можемо одмах испричати, а да не наведемо неколико чињеница које, колико год бацале сенку сумње на Корвинусово истраживање - толико исто потпомаже и даје нешто јаснију слику политике која ће (далеко боље него она римска: "Заведи па владај"), постати главна одлика стварности двадесетог века после Христа.

Но, да кренемо овим редом: већ помињани Херодот Арапа, Ал-Мас'уди наводи муслиманске трговце који се баве трговином међу паганским племенима у близини Припета, једне од притока Дњепра. Они се, тргујући међу паганима, одједном, судбински нађоше у вртлогу ратних догађаја; боље речено у договореном рату између главне, и најјаче јурте Монгола - коју је оличавао Кан свих Канова Џингис-Кан и Каган Монгола - а на другој страни млади, незнатни кан, прости Кановић који је мајмунисао своју моћ као поглавица једног незнатног аварско-монголског племена, чије су име муслимански трговци изговарали и исписивали као: Скири.

Скири, Коти, Аисти, Турколинги, Херули, Алани, Креутунзи, Роксолани - сви су они били Хуни у тренутку када су измилели из пакла вођени ђаволом - вели Корвинус, држећи се ове приче муслиманских трговаца, коју ћемо вам даље испричати.

Намера Џингис-Кана, Кана свих монголских канова - била је да из дубина Азије крене са својим хордама на Запад. Али, како ромејска вештина тога времена није имала граница, то је сређено да ратна политика пагана око Двине, чак тамо до Финског залива у северно море, па све до Мемела чије су обала насељавали Аисти, па око Дона и Дњепра са хунским племенима Алана, Роксолана и Креутунза и од Одре са Вандалима и Турколингима - буду подигнута у савез против Џингис Кана.

Канови ових паганских племена требали су својим саплеменицима да упорно понављају како они нису даљи сродници Монгола и да ће њихове поглавице (уз добре поклоне) да се супротставе Кагану свих Кагана. Обећана су добра за све ратнике ових племена, поготово у храни и оружју.

Али, лукавост ових пагана превазилазила је све границе ромејског ратног мудровања. Њихови шамани брзо су се договорили да су интереси њихових племена у повиновању свакој ратној олуји и склањању пред њеним ударом. Стога, једне ноћи узјахаше брзе коње и у време пуног месеца нађоше се испред јурте главног, великог шамана, који је био врховни чувар и господар свих демона Монгола. Шамане је зачудила појава жене; жене нису биле те које су носиле врховно знање, осим духова плодности и огњишта — жене нису саобраћале са невидљивим силама. Шамани нису сјахали с коња када је из јурте изашла та страшна жена, грозног патуљастог изгледа; са ораклом у коси који је личио, у исто време, на црвени цвет али и на црвену шкорпију која згрчена гризе саму себе. У првим тренуцима - појаву жене шамани су приписали моћи онога код кога су дошли. Моћ прерушавања с туђим телом била је уобичајена вештина шамана. Оно што је чинило једног шамана врхунским и изузетним то је његово појављивање у два тела: животињска или људска. За таквог шамана држан је шаман Џингис-Кана. Али када је створ проговорио, они су схватили да пред собом имају жену, која се представљала као шаман Скира који је заповедао у име јурте Џингис-Кана:

"Ратоваћете са Скирима! И они ће губити ратове од вас!" - Под светлошћу пуног месеца коњаници се пребројаше - утврдили су да међу њима није јахао шаман Скира.

Било је то изненађење за сва околна племена. Као да се десило масовно лудило међу Скирима, јер је некакав незнатни кан међу њима дошао до власти интригама и убиствима најближих. Сви су знали, то је била јавна. тајна: јурта младог узурпатора власти била је пуна духова самоубица. Нико од саплеменика није могао да се супротстави по пазариштима или око племенских изворишта имену младог кана кога су узвикивали његови блиски родовски рођаци, али и они који су се обогатили пљачкама унутар племенског преврата до кога је дошло. Чим је постао вођа племена - одмах је повео рат са првим суседима Скира, да би ускоро објавио рат и самоме Џингис-Кану. Само су ретки знали али су морали да ћуте или се њихови гласови нису уважавали: Скири су губили ратове са суседним племенима, баш онако како је жена-шаман обећала жрецима, оне ноћи пуног месеца испред јурте Џингис-Кана.

Није прошло много времена, а млади кан Скира заратовао је против целог монголског савеза; а све што је било монголско било је против њега! Било је скоро невероватно, то се никада до тада није догодило у историји Скира да један њихов кан изгуби толики број ратова а да остане на власти!? И у најдубљим сећањима стараца, у њиховим причама испричаним крај племенских ватри, нико није могао да нађе сличан пример губитништва; чак и у далеко безначајнијим пословима какве су имали вође појединих родова унутар Скира. Читав народ Скира стао је да се проређује: под изговором потребе за бољим ловиштима читаве породице напуштале су власт и тотем младог, избезумљеног поразима, кагана; његови најбољи ратници и закрвављене присталице, остављали су коске широм азијских степа у ратовима које као да је намерно губио!?

Са великом опрезношћу пред ушима канових крволока, мудри су већали о узроцима страховитих пораза Скира - чак и од једног безначајног, малобројног племена какво је било племе каспијских Арнаита! Осим очигледне чињенице да је цео монголски свет у том сукобу био на страни Арнаита - мудри су долазили на помисао да је узрок толиких пораза Скира лежао у кановој жени: наиме, да ли је она била само његова жена? Или је била врховни шаман Скира који је делио постељу и јурту са каном? Они нису били у стању да докуче пуну истину о томе — јер су истину о жени-шаману једино знали жреци осталих племена с којима су Скири били у ратним сукобима. Али и да су којим случајем погазили страшну заклетву вештичијег тага која се плаћала животом - и да су пожелели, и саопштили, истину хорди Скира, шта би имали од тога? Зар би им хорда поверовала? Помало, мање-више сви околни народи, пуштали су крв хорди Скира - а они, што су више крвавили у поразима тим су бивали све бешњи и бешњи, срљајући из губитничког рата у рат. Сваки следећи бивао је за Скире све мучнији и погубнији, али је хорда упорно урлала каново име.

Древни духови племена беху препуштени забораву, обичаји погажени, сопствена светишта са жртвеницима оскрнављена и напуштена после ратних пораза. Они који су требали да чувају света места Скира беху канове огавне, изопачене слуге које су заговарале ратну пропаст сопственог народа. Тако, са онима који су требали да виде будућност, дођоше страшни дани за Скире — племе је било пред нестанком!

Смрт је прождирала оне Скире који нису хтели да ћуте - смрт се звала канова невидљива рука, а чинио ју је сав онај племенски олош претходне власти, који код претходног, преминулог кана не би могао ни коње да тимари. Али, било је Скира које је обузимао очај — стотине паклених мука није могло да их спречи да говоре и размишљају о Судњем дану који је задесио племе. Тајновитост кановог оца такође је изазивала пажњу мудрих стараца. Тврдили су из потиха, крај ватри, како ништа у цртама кановог лица (изобличеног од опојног кефира) не говори у прилог истини да је наречени човек доиста био његов отац. Човек за кога се тврдило да је канов отац имао је још једног сина, али ни најмања физичка сличност није уочена између рођене браће! Кан је брзо старио; после сваке изгубљене битке у лику је бивао све изобличенији, као да се сва људска крв проливена том приликом слила у њега: ситне свињске очи једва су се назирале из саластог лица, а његове свинуте усне и шопав нос одавале су рођеног крволока. Све чешће, стале су да колају гласине - у којим је данима свога живота кан насељен злим демонима? Сада, у његовим зрелим годинама, деловао је као да је насељен легионом демона. Било је и оних на племенским поселима који су износили доказе да је зли демон ушао у дете од три године. Наиме, поочиму (а не рођеном оцу), који је припадао реду једног злог, црног тага шамана — беше предано мушко дете од три године на чување. Дете је обичавало да упорно мокри (и поред шибања) по шамановом светишту. Очајни поочим слао је узалудне, ритуалне поруке свом тагу да неко од њих дође и преузме дете.

Било је и оних гласина које су тврдиле да је кан насељен демонима у младости коју је провео под кожом јурте Џингис-Кана!? Они који су причали овакве приче нестајали су из Скира под крајње сумњивим околностима. Нестајали су баш оних дана када је охоли кан објавио рат Џингис-Кану! Народ Скира није имао ни једног савезника под Алаховим небесима — једини његов савезник и бог, заједно са женом-шаманом и псима, био је сакривен дубоко у земуници прекривеној гомилом земље, негде у дубинама степе.

Нешто села околних родова, који су припадали суседним племенима, због близине канових земаља и његовог крволоштва приклонили су се Скирима. Њих и њихове насеобине у првом налету коњица Џингис Кана збрисала је с лица земље. Димила се степа до небеса пре него што су монголски скакавци на коњским копитама стигли до територије Скира!

Дошавши до саме границе Скира (на опште чуђење муслиманских трговаца, пише Фадлан у овом извештају за војну канцеларију багдадског калифата), Монголи Џингис-Кана стали су са својим продирањем... Једино што су чинили било је то што су из својих кривих, змијоликих лукова, и дању и ноћу, избацивали и одапињали своје стреле: пљуштао је огањ са небеса по насељима Скира које није имао ко да озбиљније одбрани. Канова војска била је стално у покрету; ту негде око сопствених насеља (а најчешће иза њих), никада не улазећи у директан сукоб са страшним и непобедивим противником, јединим и стварним господаром Азије свога доба! Народ Скира, тачније речено заточеници гнусног кана - а касније ћемо видети из Каризмиевог Списа, и патолошког лажова - горео је и дању и ноћу.

Огањ пламених монголских стрела падао је по Скирима: од ноћи чинећи дан, а дан претварајући у ноћ од дима и пепела! Као да су били испуњени демонима лудила и самообмана — на све стране погореле земље Скира летели су канови сеизи и подрепаши; свакојаки шљам који је предводио војску која се нигде није супротставила и сукобила са Монголима - објављујући победу над Џингис-Каном!? Скири бејаху силним поразима десетковани; њихова земља преполовљена, на све стране падале су, поред пламених, и монголске стреле са замотуљцима отровних трава: стада Скира скапаваху, извори с водом постадоше места отровна, ако већ нису спржена и срушена, по светим местима Скира Монголи везиваху своје коње. Али лаж канова сијала је јаче од сунца: прогласили су га за хероја који је победио Џингис-Кана. А од својих гнусобних слугу проглашен је за кана свих канова и био извикан за врховног вођу највећег којег су Скири икада имали! Још је само остало да се кан појави из своје земунице; обелео и подбуо од подземне мемле, опојног кефира и месине коју је јео у обилним количинама.

Поспрдно исмејавање Монгола - по оно мало преосталих села и насеља Скира - и њиховог кана свих канова (Џингис-Кана, Бича Божијег како су га називали сви историјски извори од Арапа до Ромеја тог доба), у бедној, голој и спаљеној Скирији то исмејавање било је толико неумесно да се косило са здравим разумом. Оно што је посебно запрепастило трговца из Багдада била је необорива чињеница: ту патолошку лаж свирепог кана и његових чанколиза савез монголских племена, на челу са Џингис-Каном, благонаклоно је гледао. Кваризми је тврдио да је овакав разлог држања Монгола према кану и његовима лежао у једној дубокој и скривеној чињеници: кан Скира био је човек Џингис-Кана. Ту чињеницу Кинези** нису спознали до краја, па су кану обећавали, у неколико наврата, помоћ. За Џингис-Кана, гнусобни кан је био обичан ратни мамац: преко њега, кан свих канова, желео је да испровоцира и извуче кинеске армије ван њиховог зида. у степска пространства где би их смождио својом непобедивом коњицом.

У прилог ове своје тврдње Кваризми износи причу о једној казни коју су (по Фадлановом Извештају) у Багдад донели чудом преживели муслимански трговци из проклете земље Скира, негде из дубина паганске Азије.

Прича ових муслиманских трговаца говорила је о судбини једног од њих, чији гроб никада нису видели. Тај несрећник чији остаци пребивају са остацима једног коња - пожелео је да до Багдада дотури своју сумњу у поштене, и искрене, намере скирског хана да до краја ратује с хордама непобедивог Џингис-Кана. Молили су га да то не чини и да им тим чином не отежа ионако тежак положај у земљи беде и лажи — али он их није послушао. Убрзо је његов доушнички извештај Багдаду ухваћен. Издали су га потказивачи и шпијуни који су радили за Џингис-Кана и којих је било свуда по разореној и спаљеној земљи скирској. И, он је био осуђен на смрт глађу у јахању. Казна је била извршена тако што је несрећни човек посађен и чврсто везан за сапи коња, а потом је животиња врелим гвожђима натерана пуним галопом у степу.

*

"Не треба нимало да чуди"- написаће на једном месту, у својим Коментарима Корвинус, а што ћемо нешто касније детаљно ишчитати — "то што је у Извештају древних Римљана, Херодотовог времена, главни актер Атила, вођа Хуна, а смрт на коњу задесила неког безначајног побуњеног кана - јесте обична персонификација једне мрачне политике, њен назив је Арканија, вештина самог ђавола у политици".

"Под сенком паклене Арканије"- пише даље у својим Коментарима, Корвинус, зналац и тумач политичких тајни којима се бавио Рајмонд Лил -"и учесник и посматрач једног те истог догађаја у политици виде исто; смисао и циљ тог истог догађаја је изван њих и њихових моћи. А кад им се учини да имају решење за њега - то је само илузија јер од дрвета мисле да је шума! Ипак се у људској историји појаве понеки који наслуте њен дубљи смисао — ти ретки одбијају сваку могућност да је историја само слепа, безумна сила! Али, око тих ретких трагача одмах се појави неколико протува, они који помажу просипању људске крви. Они стварају фаму о трагачима као људима, ако не крајње сумњивим, а оно ординираним сањарима; људима који су жртве болесних амбиција, непоправљивим опсенарима, а можда (то се најчешће користи у њиховим кампањама против видилаца) и као људима који су жртве наслеђених лудила!"

IV. Како уништити Београд

Корвинус нам открива да је Рајмонд Лил био један од трагача - жртва фрањевачког реда коме је припадао али им је ускратио то задовољство да му пресуде још на Мајорци, Изабрао је муслимански Исток као место своје мученичке смрти. Морао је знати да по други пут неће успети у својој намери да добије двобој на меџлису учењака по питањима вере.

"Ја сам отписан код мојих, сад сам сам као сламка на пустињском ветру"- пише Рајмонд Лил у својим дневницима; непосредно при изучавању Коптских Листина, које су говориле о пропасти Јерусалимског краљевства. —"Осећам се као материјализована сенка слепог Башара ибн—Бурда; као сенка пала из акаше с људском суштином. Као ибн-Еурду, приписали су ми лажни хадис који нисам написао. Истинит или лажан, хадис никада не може бити живот — а они мој траже.

Због чега? Зар сам ја открио, или створио, протуву која је прави узрок пропасти Јерусалимског краљевства? У одласку из овог живота не смем пореметити токове енергије, не смем се вратити поново у њега — јер је он мој пакао!"

Ко је био Башар ибн—Бурд? Због чега Рајмонд Лил помиње његов лажни хадис, поистовећујући се с нечим што није учинио? О чему говори тај лажни хадис ибн—Бурда?

У истраживањима муслиманског истока Рајмонда Лила, Холанђанин Корвинус наводи пример лажног хадиса који говори о Смрти на монголском коњу, тврдећи (са доказима), да се заправо у његовој лажности крије нечији напор да се, свим силама, избаци из предаје историјска судбина Скира и њихове Скирије!.

О већ помињаном хадису; као предаји науке о Курану, ни најмање не треба посумњати у то да су га Лилови пријатељи - мувалади, шпански обраћеници на ислам - тачно објаснили, онако као што гласи чувена Пророкова. изрека: "Тражите науку макар она била и у Кини!".

Све истине требало је посведочити истинитим или потпуним хадисима а они се састоје из два дела: имају редослед преносача приче и одређеног текста догађаја у причи који не сме да се мења. Тај ланац јемаца приче, или сведока хадиса, врло је важан и иде од времена живог (последњег) сведока приче — све (уназад) до Пророка и Пророкових времена.

Ако само део од свега овога наведеног зафали — то је лажни или непоуздан хадис; исписан је као проклет (да'иф) и пред вечношћу увек сведочи лаж!

Пошто су Кинези остали мирни, иза свога зида, на све провокације Џингис-Кана са скирским ханом - бележи Кваризми закључак који је дала калифова канцеларија за војна питања абасидског Багдада — Џингис-Кан се окреће освајањима Абасидског калифата. Писац тог времена Ибн ал-Атлир са грозом приповеда о градовима који постају пустиње иза страшних монголских хорди; и жали што га је мајка родила. Реке људске крви, вели писац, текле су улицама градова Херата, Букаре, Самарканда, Балка - на све стране бејаху призори мртвих у распадању, а стотину година касније, у ноћима, могли су се чути јецаји и вапаји поклане деце у рушевинама некадашњих златних градова.

Због чега Кваризми напушта изворе које је нудио Фадлан? И зашто се позива на Атлира?

Један од последњих абасидских калифа (име му не наводи ниједан аутор, нити извор) позива у помоћ Џингис-Кана. Он је издајник јер је призвао пакао у земље Пророкове и правоверних — Фадлан ту чињеницу скрива од нас, али нам је слепи Персијанац Башар ибн Бурд открива. Он на једном месту пише: "Већи је шејтан тај који је призвао пакао од самог пакла."

Неименованом калифу (ни благочестива жртва, ибн-Бурд није навео у својој причи име калифа), једне ноћи, на двор стижу два створа из непознатог правца, али као посланици Џингис-Кана. Будући да су били у људском обличју нису изазивали неку већу пажњу осим жене која је имала изглед и била обучена као пагански шаман. Посланици су калифу понудили помоћ Џингис-Кана. Бедном и скудоумном калифу, опхрваном демоном власти, није пало на памет - вели ибн-Бурд - да се замисли над простом чињеницом: како је дошло (и ко је помогао?) да се његова жеља тако брзо оствари? Наиме, калиф је у мислима, током бесаних ноћи и занет данима, прижељкивао помоћ Џингис-Кана, али јавно није смео пред двором да искаже ту своју, крајње нечасну намеру.

Ето — то је био први писани траг о Башару ибн-Бурду, али и о демонском пару из Скирије, који се нашао на Багдадском двору у улози посланика Џингис—Кана, као посланици силе која је ширила пакао рата. Башар ибн-Бурд је први човек под Алаховом светлошћу и на путу Пророковом (видећемо, нешто касније, како се у списима појављује још један Бурд), који је запазио појаву демонског пара и њихово скирско порекло, као и њихове односе са Џингис-Каном - а што ће га стајати очног вида! Други траг о Башару иби-Бурду, трагачу на демоне власти наилазимо годинама касније: у времену грозног Хулага, унука Џингис-Кана. Утврђено је, пише Рајмонд Лил, Ахмад ибн-Фадлан је био дворски летописац у времену багдадске пропасти по упаду Хулага. Други талас монголских хорди био је покренут 1253. године на Абасидски калифат. Хулагу је нашао разлог за напад. Било је то одлично оправдање пред сунитским светом - Багдаду је, пре упада, понуђен савез против Асасина и њиховог Орловског гнезда, Аламута; неосвојиве тврђаве јеретичког зла, оних који су одступили од Пророковог учења!

Тих дана, пише у историји багдадског престола Абасида, седео је калиф чије би име било у слободном преводу "Онај који се чврсто држи" - мисли се уз Бога; али је био по личној судбини и судбини престола последњи калиф Абасида. Ибн-Фадлан је упоран у својој тврдњи: калиф није одговорио на понуду јер је долазак Монгола сматрао већим злом од убилачких завера Асасина. Али је у разговору са Хулаговим посланством (видећемо, Башар ибн-Бурд пише како су то били жена шаман и крволок који је уништио сопствено племе*), исказао крајњу неопрезност — назвавши освајача двоструким неверником, према коме је његов деда, Џингис-Кан, био само један обичан паганин! Алузија је била јасна и увреда великом кану била је задана до коске: Хулагу је био ожењен женом несторијанске хришћанске вероисповести. Несторијанство је било одбачено од званичне Ромејске цркве као јеретичко и секташко од две природе (божије и људске); признавало је само људску у посланству Исуса Христа. Овакав одговор Хулагу утолико је био неразумнији због просте чињенице која је говорила да је у Багдаду тог времена била призната несторијанска јерес као званична и једина хришћанска црква, са изабраним патријархом, коју је признавао Абасидски калифат.

Оно што је изгледало неоствариво за људски ум и људско оружје, и било равно једино Алаховим моћима — учинио је реалним грозни Хулагу. У тешко доступним планинским врлетима, између Каспијске и Персијске висоравни, сраслу са окомитим планинским стењем, ассасинску тврђаву Аламут (Орловско гнездо), заузео је Хулагу; сурвавши њене зидине у околне планинске бездане. Гореле су асасинске обредне књиге, са записима тајног учења, заједно са покланом асасинском децом. Тако је нестајало, горећи пет дана и пет ноћи, чудо од тврђаве из људске историје — Аламут, северозападно од Казвина, на литицама планине Албруз.

Из ибн-Фадланове хронике "Последњих Абасида", коју Кваризми упорно заобилази, Хулагу окреће своје хорде, после Аламута, на Багдад.

Тек тада је ("Онај који се чврсто држи", што би рекли на српском, а истину говорећи: патуљак недорастао тренутку, онај који се није држао ничега!) - калиф ал-Миста'симу послао своје изасланство пред Хулага, које је било састављено од несторијанаца и њиховог патријарха. "Ако нападнете Багдад" - запретили су они Хулагу - "више никада неће пасти киша, а сунце ће се суновратити с небеса"! Хулагу их надмено одбија - он верује својим астролозима и гатарима: Багдад ће освојити, а калифа и његове кадије погубити.

Неколико дана касније, калиф ће, и три стотине његових кадија, бити погубљени, а Багдад преоран, спржен и испуњен људским лешевима. "Од смрада мртваца" (задња је реченица у Запису ибн-Фадлана) "Хулагу привремено напушта Багдад."

Холанђанин Корвинус, као истраживач Арканије, покушава да открије тајну Башара ибн-Бурда. Да ли је ибн-Бурд двострука личност? Или проста измишљотина неког ко се крио иза тог имена? Није уопште искључено - вели даље Корвинус тумачећи штиво Р. Лила - да су се Кваризми или ибн-Фадлан скривали иза горке судбине првог секретара багдадске дворске канцеларије, који је лоше завршио, у првим данима Хулагове владавине, због онога што је било записано у Аналима калифата о монголским кановима. Али, било како било са идентитетом аутора — иза ослепљивања првог секретара калифске дворске канцеларије није могао да стоји ни слепи Персијанац Башар ибн-Бурд! А то због чега се Кваризми позива на писање слепог персијског секретара и његове непоуздане хронике догађаја око упада Монгола у Багдадски калифат — Корвинус упорно приписује огњу Арканије, чије демонијаштво власти нема границе.

Корвинус овај проблем потраге за истинитим Башаром ибн-Бурдом решава тако што све доводи у питање и опредељује се за оно што је у целом догађају око пада калифата најневероватније! "То што је најневероватније пресудно је одлучило да га прихватим као најјачу историјску чињеницу*** јер", пише даље Корвинус, "једино у овом Запису ослепљеног Персијанца (чије су дело прогласили лажним Хадисом), постоје подаци о животу и делу крволока сопственог племена које се звало Скири".

Неко ко је стајао иза Анала о задњим годинама опстанка ал-Миста'симовог калифата, упорно се трудио да истина о кану Скирије, и његовој жени-шаману, нестане са историјске сцене монголског освајања Багдадског калифата. А проста, неупућена рука која је бележила све догађаје била је сурово кажњена! "Зар то није први траг Арканије?" - питао се Корвинус.

Због чега се прича о Монголима и кану Скирије (овог Башара ибн-Бурда) назива Лажним Хадисом? Кваризми и ибн-Фадлан тврде да је непознат онај човек који је дело Башара ибн-Бурда назвао Лажним Хадисом!? "Зар то није други траг Арканије?" - опет бележи Корвинус.

И на крају свих крајева — зар слепи Персијанац, песник Башар ибн-Бурд није живео далеке 783. године? Онај који је био познат по захваљивању Алаху што га је створио слепим тако да није морао да гледа оно што мрзи. Зар ово није довољан доказ о трећем трагу Арканије?

Дакле, скинули смо три основне љуштуре које скривају срце истине - па би могли да се упитамо: ко је Башар ибн-Бурд, онај човек кога је бесна Хулагова стража, заједно са исписаним Аналима, бацила пред ноге разјареног монголског кана 1259. године? Док се дизао дим у ужарено небо Багдада и свуда около чули самртнички крици— Хулагова питања, испуњена кипућим бесом, нису чули ни они најближи из његове пратње а камоли бедни роб, са земље, пред његовим ногама. Ко је то смео, о кану свих канова, њему и његовом деди, Џингис Кану, да испише такву повест!? Силнику, ђавољи бес није дозволио да саслуша одговор — беднога писара подигли су са земље и, одмах ту, у полуспаљеној калифовој палати, ослепили.

Ко је био тај човек осуђен на губитак вида због кривотворене историје? И ко је био тај који је утврдио да је она била кривотворена! Има озбиљних индиција - непопустљив је Корвинус у својим арканским судовима - да су несрећног писара, највероватније доставили Хулагу несторијанци калифата под оптужбом да је скрнавио углед његове породице. Да ли смо овим ступили на прави траг Арканије и њеног могућег разрешења? Ову тезу Корвинус поткрепљује чињеницом да је Хулагу у моменту освајања Багдада био паганин; те да су несторијански кругови око његове жене упорно радили на томе да кан прими несторијанство! Но, да је ово и истина - тајна несрећног писара остаје: ко је он?

Онај кога Кваризми помиње као Башара ибн-Бурда творца Лажног Хадиса? Човек који је сачекао своје џелате.

Због чега аутор Лажног Хадиса (знајући добро шта је исписао), није умакао пред освајачима Багдада 1259. године? - питао се Корвинус, и одмах одговорио на то питање: стварни аутор Повести о кану Скирије и монголским освајачима - умакао је; кажњен је невин човек. Прави аутор је пристао на губитак властитог имена јер је излагао учење Арканије које се налазило у његовом исписаном Хадису, и које је говорило о томе како с крајњим намерама издајник води своје сопствено племе у пропаст као његов вођа. И још нешто, додао је Корвинус, у жељи да што боље осветли овај случај, скривени аутор је пристао, боље рећи знао је (што доста говори о његовој мудрости), да ће његов Спис бити проглашен за Лажни Хадис! Да ли би имала смисла лична жртва? Остати, сачекати освајача и изгубити вид бранећи истину у свом Спису? - питао се Корвинус. Био жив или мртав, с видом или без њега - оно што је исписано било би (као што и јесте) проглашено Лажним Хадисом.

***

Да ли је могуће да сазнање о политичком злу нестане? Арканија припада давној прошлости; она у савременим условима цивилизације не може да се реализује. Стално се говори и пише о томе да је човечанство узнапредовало - добро је победило; просто је немогуће наћи издајника који води сопствени народ у губитничке ратове и у ишчезнуће!.

Ипак, тридесетих година овога века, у томе нас је разуверио један Пробуђени Рус: "Печат Јованов је сломљен. Рекао бих да је поменут као Четврти" - записује испод гасне лампе, у једном од чубурских ћумеза, Е. Ф. Флоров, познат у београдским круговима беле емиграције по надимку "Пробуђени Рус".

"У којој историји муслиманског Истока, Персије или историји Арапа стоји и најмањи траг приче о Лажном Хадису? Па ипак, на основу које историјске грађе сам успео да напишем "Исламски комунизам"?

На искуству религије Батиинија? Или верском лудилу Карматија? Да ли на верском учењу Нусајрија који Алију сматрају инкарнацијом Божанства? То је учење које слави Божић и Ускрс у муслиманском свету - на целом простору централних висова Сирије све до турске Киликије. Учење им се темељило на суфијском пантеизму, а пророк до кога су држали био је Персијанац ал-Халлај, звани Гребенар. "Ја сам Истина!" - говорио је у својим проповедима. Да ли је ово први траг човекобоштва? Џугашвили пре Џугашвилија? Претеча комунистичких шљамова? Или прва најава екумене пре свих екуменија?

Абасидске муле виделе су беговим проповедима утицај Христа. Био је шибан до крви, изложен руглу, прикован за крст и потом спаљен, а његово име било је урезано на потковицама коња абасидских мула.

Али мучеништво ал'Халаја постало је неугасива светлост суфијском свету; светлост која је исцурила из раја: "Ми ћемо постати светлост у рају, зато што ће најбоље у нама издржати!"- говорио је ал-Халај, годинама пре свог мучеништва. То су примери који су ми у мраку овог ћумеза пали на памет. Зашто би Хадис ибн-Бурда био изнимка? Зар најогавнија, крвава измишљотина о рају на земљи, какав је комунизам, није већа утопија од свега оног што стоји у осуђеном спису слепог Персијанца, под игом Лажног Хадиса?

На крају крајева, каква је разлика између приче о беди и пропасти Скира с њиховим каном и - Створа? Не могу да се отмем утиску: као да их људи гоне, као да су их одувек гонили?

Морам бити прецизан (пошто ово што пишем мора бити ускоро на столу Службе у хотелу "Лукс", у Москви), и ја сам један од оних који су их гонили. Дошао сам до Хадиса ибн-Бурде - остало ми је да се дочепам Створа. Можда нема разлике између Хадиса и Створа - али људи упорно воде, кроз време, рат против њих. (Намерно пишем људи, а не извесни Центри моћи.) Затиру трагове о њима. Називају их опскурним измишљотинама и доконим забавама. Да ствар стоји апсолутно другачије, човек може да се увери оног часа кад им се приближи.

Они нестају. Уместо њих појављују се лажна сведочанства о њима; множе се лажни сведоци и интриганти. Чини се као да увек неко други пре стиже до њих. Склањају их у још дубљу таму. Њихови непријатељи се надају да је то тама заборава. Није увек баш тако: гонитељи гаје наду да су их бацили у најдубљу таму - али они су у тој тами као бисер у шкољци; кад-тад зарони ловац на бисере и изнесе их на светлост дана. Ја сам тај ловац. Откако је дошло до реорганизације Службе, од њених задњих директива, док се она још називала Чеком.

Пошто сам у исламској цивилизацији Истока нашао трагове комунизма (учење секте Карматија) - уосталом као да га нема и у хришћанству? - служба ме је упутила на контакт са Новом Централом у Паризу, који је био важан за најновију директиву коју сам добио овде, у Београду.

"Знамо за твој контакт са мртвим братом" - поручили су ми из Москве. "Ми све знамо. Урадио си одличан посао око Зелене петокраке. (ваљда под тим подразумевају моју студију "Исламски комунизам"?) Посао око троцкиста повуци у други план. Пронађи треће место становања у Београду. Мораш појаснити све око Лажног Хадиса; без много приче о хорди -зар не видиш да ми водимо пролетерске хорде које треба обући и нахранити? Пронађи и уништи Сребрну Нит Београда! То ти је главни задатак! Почаствован си! Ти си једини који радиш на њему! Ко те омета не треба да преживи! С те стране си безбедан. Имамо довољан број салонских комуниста у Београду; многи од њих су професионалне везани за судство, људи из виђенијих, буржоаских кућа. Човек који је дошао одатле, овде је осуђен због издаје на десет година тешког рада у Сибиру! Овде је својевремено добио посао у Академији наука*- од њега смо сазнали сигнатуру и шифру. Послали смо ти и то. Само он и ми знамо, према томе, тамо те нико не може омести да се дочепаш артерије Балкана! Ишчупај је! Наређујемо! Понављамо: човек на високој функцији Коминформа осуђен је на десет година тешког, принудног рада без права на слање писама. Он неће бити у стању никога да обавести у Београду о предмету нашег интересовања. Сада је тамо, код тебе, права помама за троцкистима, то треба искористити!"

Не постоји место на проклетој земљи где човек може да се склони од наше јежовштине. Увек те нађу. Ову поруку донео ми је човек са гвозденим зубима у горњој вилици. Био је то непознати на прагу прве старости, с кораком једног тридесетогодишњака. Сребрне чекињасте косе, јаког корена која је штрчала с врха чела. Пришао ми је иза леђа нисам ге чуо од млаза воде на дворишној чесми, имао је на ногама полудубоке ципеле. Оне су биле прво што сам угледао од човека који ме је ословио правим именом. Моје име овде у Београду нико не зна. Он га је рекао без лозинке; то ми је промакло јер до тада никада нисам доживео тај осећај да после више хиљада дана чујем своје сопствено име. Тог јутра, крајем новембра, тридесет и седме**, умивао сам се на дворишној чесми испред своје чатмаре. Са пешкиром око врата, сапуњао сам се го до појаса и запљускивао се водом из шака. Уживао сам у хладним млазевима воде с чесме. Мора да се пушило из мене у хладном и магловитом јутру; чим је ставио примедбу прилазећи ми: "Друже, не уживај дуго у хладној води по оваквом времену. Одмах ће схватити да си Рус". Тек тада сам подигао поглед према лицу непознатог. Имао је смешак, врло непристојан, испод густих сребрнастих бркова; указао ми се ред гвоздених зуба испод њих. Не себи је имао сив мантил од пунијег штофа. Сиви пешкир је држао у једној шаци заједно с дршком велике кожне ташне. Из упалих очних дупљи исијавао је необичан сјај црних зеница, као да су ме посматрале негде из огромне дубине.

"Кога тражите, господине?" - упитах га, свестан грешке: морао сам и на умивању бити наоружан. Он развуче танке прорезе од усана у нешто шири осмех. "Имам нешто за вас" - рече, овога. пута на чистом руском, поново ме ословивши правим именом, Потом се окрете према прагу чатмаре у којој сам изнајмио собу. Схватио сам да овај странац све зна о мени.

Од тога дана, од тренутка када ми је непознати, у чатмрљи, уручио московску директиву (за кога сам касније сазнао да је једини на Балкану улазио у кабинет Јосифа Висарионовича без куцања***), нисам био баш сасвим сигуран шта је мој крајњи циљ у целој тој операцији? Да уништим то за шта нисам био сигуран да ли је Створ, Биће - или само једна обичне ствар? Али, у оваквим пословима човек не сме да се пита. за смисао; једино што треба јесте да извршава.

Успео сам, релативно лако, да дођем до њега. Посматрао сам га; данима сам га посматрао. Покаткад је то деловало на мене као Биће које се налазило између човека и анђела; иако је било непокретно као да је мртво. Али, у исто време, и у некаквом чудесном сну из кога и после више стотина година све види и чује шта се дешава овамо код нас, у овом свету. Укратко, хтедох рећи: неописиво снажно делује на мене, мада је, понављам, непокретно као да је мртво, као једна обична ствар. Ипак, лежи као моћно Биће, у свој својој равнодушности према ономе што људи сматрају за пресудно; сигурно да ће, ако треба, устати и исказати ову своју силину. Сада делује као да му је досадно, али и није; зна тачно шта се дешава, и оно што ће се десити. Све као да иде ка њему јер је Биће тиме испуњено. Чак и оно што ми радимо на челу балаурских пролетерских хорди и тиме је испуњено. Бићу се не вреди супротстављати. Једино да се уништи? Али, како уништити оно што све компликоване банкарске послове зна унапред? Мада стичем утисак да би Биће било живо и да је невидљиво за људско око! Није искључено да негде на земљи има свог сијамског близанца? Поседује огромну количину крви сребрне боје; и највероватније због тога у директиви стоји: "Сребрна нит". Имам утисак, ако бих се дословно придржавао наређења на директиве - да бих завршио као Јона на дну безмерних вода! Шта је његова крв? То су све најмоћније воде од централне Европе до Солуна! Како у том простору да пронађем артерију? И како да је ишчупам!? Треба нешто да допишем у опису Бића; да уградим симулацију, прво с комунизмом - то иде лако с гладним жваљама, прича о рају земаљском! Да је Биће измислио неки комуниста? Брзо ће открити лаж, осим тога Биће бих морао да изнесем оданде где се сада налази, а то би ишло тешко. Лако је Служби: она изда директиву, али око Бића су (њега чувају српски монархисти, мада многи од њих нису свесни његове близине!), увек присутна званична лица.

Ако је то нека предност за мене — они су заслепљени "Сљепачком академијом" и њеним опевањем јунака, из дубоке прошлости на инструменту којег називају гуслама. Друго слепило је комунизам каквог га виде Срби и Руси. То су два лудила, која врхуне ратовима, и увек могу успешно да скрену њихову пажњу са Бића и среће која их с њиме, чека као народ! Само ратови, ратови и углавном низ српских неспоразума с Европом. То ће нам дати шансу да евентуално уклонимо Биће из оног круга светлости у коме би га Срби коначно спознали; промишљали о њему, и схватили чудо које Биће носи са собом!

Рекох, и написах, само ратови који ће Србе одвести било где, у пакао ако треба - само што даље од Европе! Јер, и Европи је стало до српског Бића, до његове крвне артерије; до српске Сребрне нити! Ако Срби немају ратова - треба им убацити Кана!? (Интересантно, мој лични доживљај откровења, овде под труњавом светлошћу гасне лампе у влази чубурске чатмрље, док напољу бесни кошава кроз ноћ позне јесени.) У магновењу свести постало ми је јасно због чега Служба инсистира на тајни аутора Лажног Хадиса и зашто је за њу важна прича о кану Скира: Напред, Срби, јунаци и лудаци! Против читавог света! Против Човечанства - против свих! Као Скири против Монгола Џингис Кана.

Али шта значи имати цео Пројект у разради - идеолошки увид у овдашњи политички миље, а немати људе да се он спроведе? (Морам убрзано радити на окупљању људи. Наравно, највише би ми одговарали они који су у најближем окружењу; ту око Бића.) Лако је констатовати шта овај геополитички простор, насељен овим народом, удаљава од тог, за нас вражијег, Створа (или Бића српске среће) - само ратови и то што чешћи српски ратови! Тим су даље од Европе, али и од свог Бића среће!

Е. Ф. Флоров: напомена
По предаји закључака Централи,
све евентуалне трагове ових бележака-уништити.

***

Београд,

негде почетком јануара,

1938. г.

Током ових тешких зимских дана (док се рат осећа у ваздуху), пришао сам Бићу ближе него икада до сада. Оно је тренутно мало, неугледно, мада сам убеђен да се у таквом стању претвара!

Када сам га први пут угледао као да ми се смешкало!? Било је некако подсмешљиво, или ми се чинило, на све моје напоре да га се дочепам, као да је хтело да ми каже: "Какав си ти будалаш бољшевички, па како ћеш ме уништити?". Одмах потом, баш ових дана, причинило ми се да ми намигује. То ме запрепастило, ипак, све сам приписао болести коју је најавио мој организам и његов биолошки часовник. Исте вечери јак назеб бацио ме у кревет. Током ноћи врућица је учинила своје: бунцао сам. Мора да сам урлао у грозници, из кошмара ме је тргао сопствени глас. Прво што сам помислио било је: добро је што сам изнајмио онај трећи стан, овде у једној дедињској вили. Међу оном чубурском железничарском сиротињом и пролетерском бедом нашао би се неко, у оној чатмрљи, ко би чуо моју причу у болести, а то не би ваљало за мене. (Понекад и Служба, у својим препорукама, може да мисли и о добру човековом!)

Још ме је тресла грипозна грозница када сам изронио лицем из дедињске перине. У соби се све цаклило од леда; иње је сијало преко барокног намештаја, а дах ми се ледио у ваздуху, Био сам сам у овој проклетој незагрејаној ледари. Моје вишегодишње пребивање по Медитерану учинило је своје: лагано се смањивао отпор мог органима на зиму. У Турској, где сам провео највећи део мог емигрантског живота, зиме скоро и да није било. Онда сам, после толико времена, због тих Бернштајнових пацова добио премештај овде. Овај стан нашла ми је београдска партијска ћелија. Имам мали проблем: њен партијски секретар (имам утисак, а он ме не вара) избегава сусрет са мном.

Што се директиве тиче - дошло је до малог помака набоље у целој операцији: дошао сам до човека за кога сам убеђен да је оно право брвно до друге обале; он најдиректније надгледа ресор у коме се налази Биће. Има кључ од те просторије и многих којима се стиже до мог циља! Млађи је човек, асистент на катедри за историју; добра глина за обраду. Сумњичав на све и свашта; помало колеричан, помало нихилиста - у оваком случају, испољава десни атеизам а ти су најбољи у безбожничкој школи, Увео сам га у партијску организацију. Уверавао ме је како за њега комунизам има смисла. Када сам му изокола поменуо Биће - презриво је одмахнуо руком. Није имао баш никаквог разумевања за било какве, тако се изразио, утопије. "А комунизам? Зар он није највећа утопија?" - упитао сам га, Погледао ме је запрепашћено. Онда се заруменео у лицу.

Фиксирао сам га погледом, који није могао да издржи. Збунио се: није знао како да протумачи ово моје провокативно питање - већ је био члан.

"То је научни социјализам" - одговорио је као свака будала. То увек одговоре као прву одбрану; то им је као неки аксиом.

"Значи, научно си убеђен да сви луди могу бити једнаки у свему, поготово у власништву над производњом ?" - наставио сам са провокацијом. "Дабоме. Могућа је једнакост, уколико се укине приватно власништво" - одговорио ми је, с пеном у угловима усана. Помно сам га посматрао. На његовом лицу рађао се, испод руменила, лагано славодобитни осорни израз који ће се, то сам очекивао, претворити у надмени презир према мени и мом знању.

"Добро, момак" - рекох. "Ако је баш све тако како ти тврдиш, зашто тамо где је победила комунистичка револуција нису уништене банке? Због чега није било рушења, паљења и уништавања банкарско-новчарских добара као свих осталих добара побеђеног старог друштвеног система?"

Био је више него збуњен; стао је да замуцкује, прави млади мајмун стајао је испред мене. Насмејао сам се, пљеснувши га по леђима пријатељски. Али ја знам такву врсту скотова: чим би му се указала прилика, због овога могао би да ме убије.

Ваљало је претпоставити да таква будала нема појма да је Биће ту, пред његовим носом! Убрзо, на партијским састанцима почео је да ми ствара непријатности; на мој предлог је примљен, људи су у његовим реакцијама видели мене. Надобудан је у свему; непогрешив око свега и свачега (једном приликом тема је била мода!), та будала је навалила да буде у праву! Крешти и дречи кад говори и од њега нико не може да дође до речи. Као што рекох, с њиме сам се уплаткао! Прави, млади мајмун. Али, ђаволски ми је потребан, немам избора! Тај дрекавац се зове Стеван, Милутин или можда, Душан - свеједно, то ионако није важно.

Али нема човека који и од будале није видео вајду: Помогао ми је (то није коштало много), око дежурања на Совјетској изложби коју смо некако успели де преко наших канала отворимо овде, у Београду. Десница и овде, са Белима, руши и пали наше изложбе. Студенте које је Дрекавац довео као чуваре нису испали лоши.

Видевши на фотографијама насмејана лица колхозника покрај трактора, великих као куће, студенти су били одушевљени; њих неколико успели смо да заврбујемо.

Негде пред затварање изложбе - у галерију је ушао Хођеровац; један од млађих Борбаша. Назвао нас је пакленим лажовима, проклетим комунистима. и зверима из пакла. За свако насмејано лице на изложеним фотографијама рекао је да је нашминкано и дресирано у содомитском паклу бољшевије. Тражио је да грађани Београда виде Лењинов телеграм од 10. августа осамнаесте послан у Пензу, У коме наш вођа револуције (о коме се побеснели Хођеровац изразио као о говнарском ћелавом кепецу), захтева од Че-ке да за пример јавно веша кулаке. Да их лови по њивама око Пензе као зечеве, довлачи у град и јавно веша за пример! Захтевао је од организатора изложбе да грађанима овог града приложе извештаје и фотографије који сведоче о комунистичким злочинима у Јарославу, Рубинску и Мурому!

Где вам је оно наређење свиње Латиса!? Једног од ближих крвопилаца и сарадника Ђержинског!? Захтевао је од чекиста да на сваком м кораку убијају! - "Убиј! Да не би био убијен! - Зар се све његове заповести нису тако завршавале!?".

Морам признати: тај младић је говорио сјајно. Да ли је био захваћен бесом? Не знам; нисам баш сигуран у то да је бес довољан да би човек говорио узнесено. То што га је с толиком снагом узносило - то никако нисам могао да докучим. Можда је то била истина о злу коју је излагао, Ђаво би га знао. С ораторске тачке гледишта, младићева прича била је савршена. Једино о чему сам грозничаво размишљао и што ми је бало неопходно тог тренутка., било је: како доћи до овог младог човека? Има ли он Ахилову пету у свој овој причи? А тада је рекао, овога пута нешто вишим тоном: "Једна партија влада, све друге су на робији! Зар то није рекао онај пацер Томски!? А Харков, град са најмасовнијим умирањем од глади! Бандо, где су вам овде документи о томе !? Где су оне фотографије са пуним вагонима деце у самртном ропцу од глади!? Због чега их нисте донели из подрума Лубјанке!"- изрекао је, нагло утишаним гласом пуним патње, а потом је заурлао: "Постоје докази о људождерству у вашој говнарској Совјетији! Треба ли да наведем примере који су и вама одлично познати!?"...

Тада сам, у магновењу, схватио; младић је био роб таштине изазване људском патњом. Био је спреман на личну жртву да би патња била спозната; с тим, да је само он саопшти свету. Отуда се на изложби појавио сам без пратње.

Већ сам коракнуо према њему; с намештеним изразом сапатње и саучесништва у болу, пун дивљења према месији који открива светске злочине - кад спазих, у вратима сале, анђела у прелепом женском телу! Одмах сам осетио да има неке везе са човеком који је нападао изложбу; али и то да је пореклом Рускиња. По флуиду који је прострујао у погледима између нас осетио сам да је из официрске емигрантске породице. Бели су испунили Београд, било их је на хиљаде. Код многих сам одлазио на чај, као троцкиста који то више није; као Рус покајник, као блудни син који се вратио у крило Матушке. Али ово прелепо лице у вратима галерије никада до тада нисам видео!

Тргао ме је глас младића који је млео о нашим злочинима; кога би партија у оваквим моментима прогласила провокатором а мене стрељала, као издајника, јер га нисам спречио у томе. На тренутак моја пажња према Хођеровом човеку (касније ћу сазнати да је био његов Борбаш) је ослабила. Задржао сам поглед на анђелу у вратима дуже него што је требало. Говорник је то приметио и све је отишло у пропаст. Моја намера да му се приближим тиме је пропала. Остала ми је она, као дављенику сламке, да јој приђем и упитам је за мишљење о изложби. Морам покушати било шта, само да се упознам са њом. Говорник би нам сигурно пришао. (Он је заљубљен у њу! Они су љубавници? Можда вереници?) Морао би да приђе, не би имао избора, ако би пожелео да сакрије свој пораз тог тренутка. Остала му је врло мала непозната могућност за маневар, ако би заиграо на њу и овај мој покушај би пропао. Наиме, ако је сујета хођеровца већа од његове љубави према младој жени у вратима галерије - ја опет губим! Али, ја сам човек који ретко одустаје у оваквим приликама.

Осим тога, то прелепо лице младе племкиње никада до тада нисам видео овде у Београду? Мора да је била из неке породице високих царских официра Русије? Бледило њеног племенитог лица вратило ме је у рану младост: с гомилом разуларених пијаних чекиста (био сам најмлађи међу њима, ако не и најмлађи), упадао сам у виле и летњиковце пораженог племства. Тада сам први пут, у свом узвишеном и јадном животу, видео на једном месту толико, безмерно море лепоте и светлости и чистоће. Није потребно да овде наводим шта је учинио тада чопор побеснелих гладних паса, који је пре тога данима локао људску крв! (Не због стида - јер ред коме припадам, и коме сам припадао, не зна за стид.) Нити то избегавам из пуког опреза да мој суд (о онима који лочу људску крв помешану са вотком) не дође на сто Службе - једноставно, ја сам постао човек коме је прорадила савест! И, то је сигурно, ову белешку ћу уништити!

Оно што ме нагони да помно бележим (морам признати, самоме себи, у таквим моментима личим на Рајмонда Лила у страћари на ободу алжирске пустиње), јесте осећање да је прелепо лице, са те изложбе, на неки начин било повезано са присуством Охране у Београду? Шчепао ме тај изненадни осећај чим сам коракнуо према њој!? Тада још увек нисмо уништили све огранке царске тајне полиције - мада смо, нарочито у борби с троцкистима и мењшевицима, успели да добар део те организације заврбујемо широм света. Лав Бернштајн (звани Троцки, са својим познатим Црвеним возом), преорао је и спалио више стотина православних манастира - па су људи из Охране здушно, често без пребијене копејке, радили за нас у требљењу тих вашки. С