Stanislav
Vinaver
Nova
pantologija pelengirike
1922
|
Internet izdanje
Izvršni producent i pokrovitelj
Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus
Beograd, 29. decembar 2001
Urednik: Dejan Ajdačić
Producent: Zoran Stefanović
Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad
Petrović
Korektura: Zoran Stefanović
|
Štampano izdanje
Izdanje Biblioteke "Misao"
1922.
Beograd
Štamparija "Mirotočivi" - Vuka Karadžića ulica broj 26
|
Sadržaj
Neki čovek zanoći u gradu čiji se car povampirio te su telali po ulicama vikali: koji se junak nameri da izbavi grad od vampira daće mu se pola carstva. Kad je bilo oko pola noći čovek ustane umije se vodom sa devet izvora odene u odelo od čohe nerezane opaše se sabljom sa dva sečiva pa pođe lutati po gradu. U tome sretne Arapina a ovaj kad ga vide poviče: Bogom brate neznana delijo daj mi jedno čudotvorno vlakno tvoga odela jer me vija ćosa pa se bojim uteći mu neću. Onaj mu čovek rado da što je tražio a Arapin mu kaže: kad ti bude do nevolje ti samo vikni:
"Arapče belo kapče
Zeleno žapče
Ćelavo vrapče."
a ja ću doleteti sa mojih sedamdeset i sedam hiljada Arapa.
Oni se tu ižljube i naš delija pođe dalje lutati i naiđe na jednu veliku kulu a u kuli Gvozden Čovek. Čim ga ovaj ugleda zakumi ga Bogom istinim: prinesi mi sablju sa dva sečiva očima jer sam obnevideo a vija me ćosa.
Čovek ovaj prinese sablju i Gvozden Čovek u onaj čas progleda zagrli se s njim i kaže ako ti bude do kakve nevolje a ti vikni:
"Gvozdenjak
Zmajski svlak
Pusti krak!"
a ja ću dojuriti sa mojih trideset i tri hiljade gvozdenjakah. Sad ovaj čovek stane misleći šta će činiti kad sretne ćosu. On skine svoje odelo pa čakšire obesi o mesec gunj o kumovu slamu kapu o zvezdu večernjaču a sam leže u blizini da vidi šta će biti. U to dođe ćosa i misleći da je to neki div proguta mesec i kumovu slamu i zvezdu večernjaču zajedno sa onim odelom ali mu od toga dođe teško te stade bljuvati, pa zvezdu večernjaču i kumovu slamu još i kojekako ali mesec nikako da izbljuje. U tome on klone i poče sam sa sobom govoriti: Da ko zna da mi zapali čalmu oko vrata odmah bi mi se oduzela snaga. Onaj čovek pričeka dok ćosa sasvim zaspi pa mu zapali čalmu, iz čalme izleti gusenica on gusenicu pridavi šakom iz gusenice izleti mrav on drž mrava iz mrava izleti lisica tako mala da se jedva videla.
On pozove svoje pobratime te drž ovamo te drž onamo te hoće biti te neće biti te ti lisicu uhvate i ubiju a ćosa u onaj čas umre.
Onaj mu čovek pritrči skine mu krunu koja je pod čalmom bila, i stane čekati jutro. Kad ujutru beli dan osvanu i sunce ogranu oni vampira opojaju i sahrane da se nikad nije više priviđao. Sad careva ćerka rado i veselo pođe za ovoga deliju i tako su u sreći i ljubavi oni živeli u toj carevini dugo vremena. Ali kad caru dođe da umre on pozva jednog ovčara i reče mu: ja se ne mogu rastati s dušom nego ti idi iza sedam mora i osam gora, a deveta najviša tu se popni na najvišu jelu i pogledaj jezeru u dubine. Tamo ćeš sagledati moju majku nego nemoj da te ljuta zmija ujede pa da si joj kazao šta rđavo ili dobro o meni. Ona će te odmah pitati: Jesi li video moga sina Vidoja, a ti odgovori: "Vidoje živi na Vidojevici, peče ribe na žeravici." Tada će se ona odobrovoljiti i pitaće te hoćeš li da se ženiš. Ti onda okreni se put jarkoga sunca i tri puta prekrsti sunce pa reci:
"Jarko sunce, pozdravio te jači od tebe!"
Tada će te moja mati pitati da mi se nije sin povampirio a ti reci kako jeste, onda će ti ona dati vampir-vode a ti brže meni. Nego pazi sinko e da ti Bog dao pa ti na vreme stigneš i meni dušu spaseš a sebi krunu. Onaj ovčar tako sve i učini i kad donese vampir-vodu on poškropi cara a car se rastavi s dušom te ti onoga ovčara postave za cara i živeo je sretno do svoga veka. Ali kad je tome ovčaru došlo da umire...[1]
[1] Izgleda da se ova varijanta još nekoliko puta ponavlja. To
je onaj muzički oblik koji se zove "da capo al fine" i koji je dosta bio zanemarivan
od strane naših etnografa. Usled nedostatka mesta mi smo doneli samo dva povrata.
Zimnje su večeri duge a narodno strpljenje veliko!
(Povodom ovog izdanja postoji čitava neobjavljena Vukova Prepiska sa g. Vojislavom Jovanovićem. Ona će biti donesena u "Nar. Umotvorinama", izdanje G. Kona)*
Raslo drvo bagremovo
Na bagremu mladi orle
Pod bagremom ljuta zmija
Pita zmija mlada orla
Oj Boga ti mladi orle
Što ne letiš u oblake
I ne nosiš Jordan voduh.
Besedio mladi orle
Ja bih zmijo poletijo
Al se oblak zamaglijo
I u magli strašan junak
Na sablju se naslonio
Božurom se zakitio
I on broji sitne zvezde.
Kako koju dobrojao
Ona onda na dno mora
Na dno mora širokoga
A u moru morski careh.
Poručuje Sandaćija
Ču li mene morski careh
Ne dam tebi moje liceh
Jer si buru razigrao
I tri lađe potopio:
Jedna lađa sve devojke
Druga lađa udovicah
Treća lađa mladi momcih.
* Iz Vukove zaostavštine. Vuk je spremao i predgovor za sve ove pesme,
posvećen Karolini Srbović-Grosmuterki, rodom iz Pečuja, ženi velikoga bogastva
do koga je došla trgovinom sa suvom ribom. Predgovor čini mnoge kompliente
i aluzije na Grosmuterkin zanat: narodne pesme su zdravlje, a najzdravija je
riba, ribari moraju pomoći izdanje zdravlja.
Raslo drvo šimširovo
Na drvetu mladi soko
Pod drvetom ljuti zmaju.
Pita soko ljutog zmaja
Oj bora ti, ljuti zmaje
Što ne letiš u obla'e
Ne doneseš časnu vodu.
Besedio ljuti zmaje
Ja bij orle polećeo
Al se oblaj zamaglio
I u magli silan junak
Na koplje se naslonio
Ružicom se zakitio
I on broji sitne zvezde
Kako koju dobrojao
Ona pada na dno mora
Na dno mora dubokoga.
A u moru morski care.
Poručuje Anđelija
O ču li me morski care
Daću tebi moje lice
Al razigraj besnu buru
I potopi do tri lađe
Jedna lađa devojačka
Druga lađa udovička
Treća lađa mladi momci.
Od ove pesme ima treći, duži, ikavski variant. Raslo drvo orahovo, pod drvetom aždaja a u granama kraguj. K njima doleteo "siv zelen njiskavac-vriskavac". Oni ga pitaju što ne ide preko gore i ne donese "bilja kara-bilja" kojim se leče sve bolesti, a osobito ljuvene (ljubavne), a on im veli da se zagledao u oblak u kome igra vilinsko kolo. Sve je kolo zadičila vila Vidosava. Pitaju je "vilenjaci-golotrbenjaci" što se zamislila a ona, da je brojala "zvizde neba vilikoga" samo nije mogla dobrojati "sidamdiset i sidam zvizada". Te su zvezde pale na dno mora, gde mor-papa (morski papa) zida nove dvore "Ni glađene, ni rukom rađene, Već od čistog zraka i oblaka, Plava mraka i zlaćene tame". Kad je to saznala "Smiljana divojka" ona mu poručuje da će mu dati svoje "prebilo lice": "da obljubiš i opet poljubiš" samo ako probudi "tri strašna vitra": Jedan vetar da potopi nebo, drugi zemlju, a treći "mene mladu Smiljanu divojku". Morski papa posluša je, on pusti za trista i trideset godina tri strašna vetra, jedan potopi nebo, drugi zemlju, ali treći nije mogao Smiljane divojke:
Bisedila Smiljana Divojka
Bože mili čuda vilikoga
Ni mi žao neba nebenita
Ni mi žao zemlje zemljevite
Al se čudim Budimliji Jovu
Kad ujutru bili dan osvane
Pa išćera ovce u planinu
Gde će svoje (?)* plandovati ovce?......
(520 stih).
* Ovde "svoje" mesto "njegove", radi stiha.
Od ove pesme najzad ima jedan četvrti, kraći variant, upravo komad od pesme:
Slavu slavi Bojičić Alil. Svi begovi došli na slavu samo nema bega Rešid-Bega.
Alil pita ko je "kail tražiti Rešida". Najzad se javlja Budalina Tale. On odlazi
u Koprivnicu i tu zatiče Rešid Bega gde lovi ribe. On mu se pridruži i tako
izlove mnogo ribe. Najzad uhvate u mrežu "čudovište Vasu." Čudovište kidiše
na njih, a oni pobegnu, i posramljeni se vrate na slavu. U znak žalosti slava
se razbije i sveće se pogase. No čudovište dođe na vrata i stane lupati i izazivati
sve Turke poimence:
"O Rešide šta si mi rešio
A Alile, puške te spalile
A Redžepe hromog Dabe zete
I ti Mujo mukom zamuknuo
A Sahibe sahat izgubio
A ti Tale, otidi otale......"
(120 stih).
Božestvenom zorom otricanja
Jošte nikad vedrija nebesa
Nisu dala kamen grehovima
Ko bez bola ak i malo leti
U velikom požaru sunaca
Krila su mu tamnica gorčina
Svako javje nosi pehar žuči
Svaki nemir ima oštre strune
Preko kojih bog gudalom gudi
Poklikuje klicom elektrizma
Preliva ih tamnjanom nadanja
Zvuke mameć lomne i šarene
Nadahnjujuć tartarom stradanja
Šar veliki srebra svih pravaca
Kojim gospod upreda sokove
U tkaninu svetske armonije
Čij korenje duša je čoveka
Čij vrhovi tocilo očaja
Da se svaki pir crva zemaljska
U svom hodu pregažen zapito
Otkud begstvo ako nije pjanstvo
Jeli nebo, ili znak sotone
Il je nešto oba oblačnije
Kad je sila neobuzdna čustva
U neznanju polja i klasova
Svoje oštre sekire zabola
Večnim tragom potoka i cvećz
San isplećuć bujicom gromova
Koji hrli preko svih čvorova
Sna ljudskoga Jovan ili Isus,
Grobna ploča za plač pokolenja.
Puška zraka u sretanje suncu.
Bor što velje prigovore čuje
Na samotnim čojstva vrhovima
Koje uvo ljudsko razlikuje
U prošlosti i u budućnosti –
On još nikad u svim čudesima
U zelenoj svojoj sveznalosti
Misli ljudske tica ili koplje
Nije stego toržestvo užasa
Koje baca plamenom Ereba
Stub prestola najviših almaza
Na kom stoji plava voštanica
Ognjem trepćuć za pale junake.
Njegoš.
PS. Uredništvo ima na raspoloženju opširan komentar g. Rešetara. Komentar
iznosi šest štampanih tabaka. Sem toga i g. Pavle Popović napisao je svoj
komentar. U njegovom tumačenju težih i stranih reči imamo objašnjenja za ove reči:
1) zora (crveno na nebu prilikom izlaska sunca na gorepomenuto nebo; događa
se rano ujutru, u zoru);
2) jošte (mesto još. Licentia poetica);
3) nebesa (ono odzgore na nebu);
4) kamen (ono čime se igra kamena s ramena);
5) greh (kad neko ne poštuje g. Pavla Popovića);
6) sunce (ono što sija na nebu kad nema oblaka i kad je sunce);
7) krila (ono što je leptiru prikačeno naleđa).
Nedostatak prostora prinuđuje nas da se ograničimo samo na ovo nekoliko sjajnih
tumačenja.
O vaseljeno bedno posmrče
Kad si u svojoj bolnoj, detinjoj
U kukavnoj se našla čatrlji
Jesi li se o, teško čudila
Jesi li se ti mračno pitala:
Kada je Pravde zakon duboki
Večnoga bića otac stravični
Umro pre tvoga samog rođenja
Zašto da tada, grozno lutajuć
Potucajući se šupljim prostorom
Rodiš se i ti, čedo-posmrče?....
Ne!
Ti nisi, nisi, gadna Seleno
Velikog Boga pozno rođenče
Već ti si samo gnusno kopile
Nekoga kužnog greho-izvora
Ne možeš biti ma i posmrče
Surovi vidik generacija
Očajni zlokob svega živoga
Kukavni ispit mračne propasti.
Kolko bi bolje bilo bićima
Da se je mesto zemlje, sunaca,
I mesto mora, i mesto kopna
I kamenitog ovog čekanja
Doksatom grdnim večnog prezira
Očajem gorkim sure molitve
Što se u tvoje duše mutnom kolutu
Iščaurio gadnim mehurom –
Rodila jedna opšta nestalnost
I opšti smiso jednog neshvata
I opšti nekret jednog nehota.
Ne, nije ovo prava Selena
Što se imaše vedra roditi
Za usrećenje drevnih duhova.
Posmrče ovo nije prezreno
I slabomoćno kao Uroš prostora.
Invalid slepi to je ponora
U gubi gadnoj što ga nagriza.
Ti živiš samo slutnjom poraza
I na štaci se trošnih nadanja
Vučeš polako kalom pokora.
Gnojavih usta cerek satanski
Prati te uvek gnusnim cerenjem
Dok iznad tvoje glave umorne
Propalih zvezda gorki pepeo
Pada pred tvoje noge ranjave.....
Da si na svagda, svagda prokleta
I nek je proklet dan onih groznica
Koji ti dade život zločini
I nek je proklet Usud-grbonja
Koji te prvi gnojem začeo.....
Đura Jakšić.
Pomame divlje plamen mahnitaj
Odmahnuo je sevom kroz pospaj
Mahune misli mehom prepukle
Zurlama svisle, zbrkom prozukle.
Gde su gresi negrešaja
Kad trubila narušaja
U pokidu lelnih slada
Svlad otimlju rušigrada
Tez oruklja goropada
Pomeni me duhom lahor-strave.
Žamor-kruna smrkli lave
Sveslovenski Mislislave
Tankih misli otpozdrave.....
Evropa se odevropila
I svud nose gnusna škopila
Da oslepli škope nevlad
Srcomraka prežni prevlad
Gnusogona ježni svevlad.
Još sijaju sijni svodi
Goti ploti u nagoti:
Srp zacrta zvizdom kosi.
Slet brodovolju knebustrelnom
Zajađena smrt-opelnom
Luk odlučen človu čelnom
Za skrhanih zvezda prelom
Izjedarskih pčelinjaka
Jelolistih krtičnjaka
Nebocepnih vršičnjaka
Što prekljuvom glodnih snova
Prezobljuju ukip krova
Stan pričesni Boga-Jova,
Premrčuju vrv svemirja
Zanebljuju uspon pirja
Preklek smerja, izvir umlja
Za pobedna za bezumlja
Za izdoblja nebokumlja
Nedoseva visimračje
Nedospeva strš-oblačje.....
Laza Kostić.
Nisu ni izašli iz kuće a da nju, Tonku, koja je ležala u sobi zvanoj ženska soba, a tako nazvanoj po tetki joj, Siki, koja se za Turčina udala, Tonku koja je još ležala opomenu a Sobče je bilo sve ispunjeno suvim mesom, bademom kad se trese kuća, lešnicima još iz Hadži Ristinog kad se prvi put posvađao sa svojim bratom. I od tada im sva nesreće. A u sopčetu drvenarija, konopul, gvožđarija, kao tiho prekorno, kao da opominju, i čini se Tonki iz svake pukotine po jedna glava strogog dede joj, Hadži Ruvima, koji se nikad nije nasmejao: miruj, ne luduj!
A ona, Tonka, zatvorena, pevala bi što je čula da je nekad ujna, pred samu smrt, žalobno, starinski, zaklope se oči i kroz nos, kao jedva primetno, kao da se služi služba u nekoj crkvi jedre i davno uzavrele snage i goličavo nešto, kao tamnjan te crkve:
Zašto Sike, zašto?
I sećala se večito, uvek u drugom glasu i kao sa drugim licima, što zbunjeno namršteno, ozbiljno je gledahu i prete a ujna je mislila da je niko ne čuje kad se vratila kao limun žuta i pevala po turski, srčući kafu, povezane glave, u žutoj šamiji.
I na ovu pesmu nešto se davno i slatko budilo i bunilo u Tonki, i glas bi došao sladak kao med i same su žene žedno vikale: još, još, žene kojih se sećala kako u amamu udaraju se po grudima a voda im vri i razliva se niz leđa, u naborima, i otromboljeni trbusi majki koje su rađale, i baba koje podvriskuju. I svi bi se stali skupljati, i sluge iz magaze, čivčije, i onako prolaznici. Ali bi Duško magazadžija ulazio i pogrbljen, pokrivajući lice rukama da ne vidi nju, Tonku, jer greh je još, mlado je, ludo je: i zatvarao bi roletne. A ona se njemu uz prkos skidala gola, ljubila svoje ruke, trljala bedra. I znala je Tonka da Duško neće moći dugo da izdrži i kada bi se on spoticao bacala bi na njega svoje posteljne stvari, vrele od njene krvi.
A u Dušku su dve krvi i njena pesma pevale, a ona bi primicala uzavreloj svojoj snazi drvenariju, dunje fildiš, japiju i staro odelo. Iza prozora, do mrkle noći, čekali su da se otvori zavesa. Arsa pekar vrištao je, polivao se vodom sa česme, Jovan koji je kuvao kafu sedao bi na konja Miška, pošto mu da da popije vina, i leteo bez sedla i uzengije, a kad su se njeni vratili sa imanja, uvek: zašto opet Tonka, crna Tonka, čedo? I posle bi je grlili, stezali, i plakali svi gromoglasno, i išli na prstima i palili sveće. A Tonka u tankom svilenom fustanu a dole sasvim naga, očiju iskolačenih sedi na asuri, iskitila se đinđuvom, sarfilom, ustane, klone, i trudi se da dohvati svoju malu, svežu, meku levu nogu u butini i da je poljubi, ižljubi, pojede. Jer je znala ona, Tonka, kad poraste, raskrupnja se, a ti kukovi će da nabubre, a ona jedra snaga da se razlije, grudi pod vrelim plodovima da se razminu široko i nikad ona tada neće moći da omiriše, da ošine jezikom svoju rumenu razbludnu butinu. I radovala se strasno Tonka što će biti gojna, topla kao ujna pre no što je pobegla u Tursku, ali je plakala što će za uvek biti rastavljena, za uvek, za nikad više od svoje tople, od svoje mirisave kao zadah sto ustajalih đulova, od svoje sočne butine.
Bora Stanković.[1]
1 Ova priča spada u ciklus "Pod okupacijom". Pošto je g. Bora
Stanković opazio da naša publika strasno traži književne uspomene iz toga vremena,
to se rešio (vidi objavljene odlomke u "Novostima") da sve svoje postojeće
rukopise priopšti ovoj grupi. Prosto, stavi ispred odlomka: "Evo šta se pričalo
u jednoj kafani za vreme okupacije" ili: "Gazda Janaćko povuče tri dima (a
bilo je to u Beogradu u vreme okupacije) i otpoče ovako." Čuje se da će u
ovaj ciklus doći i "Koštana". Propratne reči biće: "Neki Arsa Ciganin (u jednoj
kafani u Beogradu pod okupacijom) popi čokanče i stade ovako govoriti:".
Car pogleda strogo:
Od šume čelenki blešti bumbumada,
Milesa Gamzović, kći oblaka Rada
Drhtala je strasno ko grimizni nabor.
Tad car blago glednu: sabor hukom prasnu
Od gromova gromče, od planina življe
Crveni osmesi pale ponoć kasnu. –
Milesa Gamzović drhtala je divlje.
Car joj priđe snažno. I u ludom kasu
Čeličnim strelama u dušu joj uđe
Kao munje vina u kladence tuđe.
I oseti care u tom istom času
Kako Milesine duše ljiljan beli
S carske mu čelenke carsku pravdu deli.
Jovan Dučić.
Pop Rista imao je ženu Nastasiju i sina Petra. U kući je bio blag, dobar kao dobar dan u godini, mek kao milihbrot. Ni onaj pop koji, obilazeći parohiju pije tri litra rakije za obrok, psuje na sav glas, svima se popeo na vrh nosa i lomi potkovice. Sa sinom se igrao piljaka a sa ženom čitao Milovana Vidakovića, štrikao čarape ili izvezivao golube i grlice na tišlajferima. Najzad pop ostari, njegova Nasta takođe ostari a sin, koji je svršio bogosloviju, zapopi se. Sutra dan posle svečanog zapopljenja sinovljevog pop Rista se vrati u svoje selo sa svojom Nastom. Njegov ideal bio je postignut. On pogleda u mutna ćerčiva i odjednom se naljuti. Odmah uze oklagiju i dugo je mlatio nedužnu ženu. Zapanjena popadija samo je kadikad krišom brisala suze. Šta se učini od popa Riste! Posle ovoga batinanja on obuče novu mantiju iz ormana. Više nije pio, i postade krajnje umiljat i uljudan sa svima ljudma. Niko nije mogao poznati popa Ristu! Preobrazio se. Svima dođe drag. Bio je pravi svetac. Pretplatio se na bogougodan časopis. Rakiju više ni u usta da ne uzme, a nekmoli psovku. Svi su parohijani bili sretni – presretni.
Međutim kod kuće je bio drugčiji Dok je ranije sa ženom bio pamuk, bio med i šećer, smilje i kovilje, zdravac i bosiljak, sad je postao jetki čemer, gorki pelen. Ženu je tukao pa čak i nogama gazio. Žena je skrušeno podnosila ove nove ćudi svoga gospodara. A sinu koga je ranije toliko voleo, nije hteo više ni pisati. Kad se sinu rodilo dete-muško čedo, pop Rista ne htede otići ni na babinje, a ženu je izlemao na pasja kola što se spremala sinu u pohode. Tri nedelje borila se pošinica sa dušom i bila između života i smrti. Tako se eto iznenada promenio pop Rista.
Čovečja duša je čudnovata i najveštiji pripovedač ne može dokučiti njenu tajnu. Putevi Gospodnji neobjašnjivi su! O, pope Risto, veliki mučeniče, veliki rodoljube! Blagosloveni tvoji jadi, blagodetni tvoji zanosi! Ja razumem tvoj bol i tvoju sreću, tvoj nemir i tvoju razdraganost. Kako te razumem i kako te se sećam, i kroz suze se smešim kad mislim na tebe, pope Risto božji ugodniče, pope Risto kulo svetačke kreposti, pope Risto, brate rođeni.
Veljko Petrović.
Život je težak ko malter perpendikulara
Gnusni eufemizam brevetira ropac
Psihologiju delira harangira škopac
Mi smo monstrum sumnje u psihi okulara,
I demon bluda u polusvetu preživara.
Sve crnjim život teče sad klancem
I Pesimističkim tempom izvija se minus
I karambolira paralitičkim krkljancem
U metafizike otmeni ricinus,
I u smežuranja logični kasinus.
Sima Pandurović.
U selu Kladencu, Arsenije Eljad
Razmišljao je dugo šta mu valja delat'
Najzad kliknu hrte (to mu bila čeljad!)
I ne htede rodu svome biti dželat.
On pođe. I vriskom štekće štenad divna
Na doratu alem. Mrak šume u duhu.
Na balčaku pako. Minđuša u uhu.
Na bedrima pavta, a na ruci grivna.
Ide mrk i strašan, kao oblak divalj
"Mračno je kud gledam, mračno kuda gledah"
Za njim štekće vojska. Ne znaju za predah,
A ko gorske zveri, beži pred njim živalj.
D. Filipović.
Život je moj bez jedinog zračka
Ja ličim na cvet od maslačka.
Život je moj turoban i bez pravca
Ja ličim na list od zdravca.
Život je moj tužan i mek ko burek
Ja ličim na zeleni kukurek.
Pa šta da činim? Ima li spasenja?
Život je moj kao koren od klenja.
Ne! spasenja nema i gnusan je svaki kutić
Život je moj otrovan ko ljutić
Polako glođem novoga bola butić
Ah moj prutić! ah moj prutić!
V. Živojinović (Mussaka).
I.
Landa Puranda, zvani Čovek-Nečovek
govoraše sadeći luk u jednoj čajdžinici
na Grebenu Dobre Nade:
Doći će, o doći, predčovek i
počovek, lepi kao smuđevi, i potpuno
aseksualni.
I bi jutro i bejaše Kalimegdan.
II.
Zašto leptiri ne nosu o vratu klepetušu,
da bi se znalo kad je vreme da se pije bela kafa? Dokle će oblacima vladati pozorišni vlasuljari?
III.
Šareni šljunci govorahu uzdisajnome trnju:
Makaze ne mogu razumeti električnu vlagu mastila, jer je Bog zlorekih Himalaja carovao u doba kad je samo za pozvane bio dopušten cvrgavi pasoš ornitologije i zbuntovana pirotehnika korala.
Zrikavi oblaci govorahu na jedno oko bumbarastim i šarenim šljuncima: Zar je potrebno da Nečovek pali sveću i natiče, kao mrzitelj i laktaš, naočare na oči kad hoće da čita roman u Daily Mail-u.
Poslednji prepirač.
Nad Heopsovom Piramidom izdizala se velika reklama engleskih sapuna, koje je nečovek prezreo u svojim plahim vizijama.
IV.
Jarekanja-bradekanja čučnu, uz gudalo u svoje ruke, žalobno cijuknu i otpoče da svira po ogledalskom liku.
Najbolja forma radioterapije nije patristička egzegeza.
Ko se utornikom gnjura u more, može se subotom pretvoriti u krticu.
Nema daždevnjaka koji ne želi biti mravojed besmrća i kenguru večnosti.
Sto sedamdeset stoleća duvao je Nečovek u sviralu. U sto i osamnaestom nikla je najzad od njegove svirke šebojasta visibaba.
V.
Dajte mi stoleća – da iscedim trenutak! Dajte mi okean da napabirčim gram soli! Dajte mi Aleksandrijsku biblioteku da prepišem pravilo trojno!
Dajte mi prašumu da istešem čačkalicu! Dajte mi grom da zapalim cigaretu! Dajte mi Nadčoveka da stvorim Nečoveka!.
Nikolaj Velimirović.
* U drugome izdanju: Landa-Ćuranda.
I.
Usred švedske prestonice Štokholma dizala se kafana Petrograd. Tu su dolazili boemi umetnici.
Bio je mesec januar.
Padao je sneg.
Pisali su na ledu.
Tramvaji su juruli.
Pesnik Arno Arnoldeon sede za svoj kafanski sto i viknu kelnera:
Broj 23! Dajte mi melanž.
Kelner donese melanž.
Jedna misao mučila je Arna: šta označava reč "rutvica". Ona je dobar slik sa "utvica". Moglo bi se napisati
"O teških zora gorka rutvica
U tramvajima zlatnih utvica".
Zbilja bi tramvaji mogli biti rinjaci sa utvicama. To bi možda spaslo Švedsku? I Argentinu?
U to dođe Hipnison. On je imao lepo očešljanu kosu i bio je hipnista. Pronašao je hipnizam i sanjao da dođe do pet hiljada austrijskih kruna da osnuje prvu hipnističku reviju na globusu.
Malo posle pojavi se Ombronson, tvorac ombrističke škole. Ombrizam uči da postoje samo senke. Hipnizam tvrdi da je java-samo (u) snu. Ombronson je imao čupavu kosu.
Poručiše i oni melanž i počeše razgovarati, ali ih Arno nije slušao, nego viknu: Šta vi mislite o Svedenborgu? Odmah posle ovoga pitanja Arno potonu u duboke sanjarije. Možda bi najpogodniji za utvice bio sonet? Zlatno talasanje utvica – a zore da se piju pomešane s gorkom travom, kao neka vrsta kosmičkog apsenta.
U to dođe Sven. Sven je bio sablista ("sve je prah i pesak").
Najzad se Arno diže i pođe ulicama.
Padao je sneg.
Tramvaji su jurili.
"Dobro bi bilo", pomisli Arno, da se prevedu sve svete indijske knjige. Sve do jedne. I to zapadnim dialektom zbog onoga i: ima nečega starinskog u sebi.
Sneg je i dalje padao.
Tramvaji su jurili.
"Šta da radi proletariat, da pobedi?" opet glasno pomisli Arno i brzim korakom ode Petrogradu. Kelner donese melanž.
Melanž je bio mlak. "To je život. Mora da se pije mlak melanž i trpi banalnost, reče neko.
Kelner broj 23 bio je umro. Niko ne zna zašto.
Ar no izađe na ulicu.
Tramvaji su bili stali.
Jedan automobil čekao je pred Petrogradom. Arno ga dugo gledaše.
"Već je ponoć" pomisli Arno. "Koja li je ponoć?" "Gde li je ta ponoć?". On pođe kući. Bio je već odmakao daleko, kad se osvrte. Pred njim se zaustavi automobil. Na automobilu je pisalo nešto nerazumljivo, kao "Plitvica". "Ovo su Plitvička jezera" pomisli Arno. "Kakve ona imaju veze sa rutvicom? Nije dobar slik. Bolje ver-libr".
Iz auta izađe šofer, otvori vrata, i Arno uđe na njih, kao u pesmu. Pesma je imala mnogo stihova. Poslednji je bio "brzina".
"Ala je ovaj jezik nepodesan" reče sebi Arno. Šta da radim sa brzinom? Koliko je lepši senegalski jezik! Treba kupiti senegalsku gramatiku. Ali gde? U ovoj varoši teško da ima i jedne čestite senegalske gramatike. Kultura je definitivno bankrotirala". A stihovi se produžiše. Sad je bio ver-libr. Sad se moglo ići kako se htelo. Automobil se oslobodio od aleksandrinca i pade odjednom u ritmičnu prozu. Nad prozorom pojaviše se tramvaji, a navrh tramvaja izgleda da je bio bar. Senegalac jedan pio je grog. On baci u prolazu jednu knjigu Arnu. To je bila senegalska gramatika. Imala je svega 1 stranu. Od kud jednu, pomisli Arno, kad je minimum dve? Mora da bude i druge strane! Šta je s drugom? Ali druge strane nije bilo. Kao u ogledalu!!
On se seti Nata Pinkertona.
Automobil nije više bio tramvaj nego deseterac. Arno pogleda oko sebe: Bila je, gde je došao, noć sa zvezdama i muzikom. Ljudi u belo za velikim stolom pili su vino i melanž. Pozvaše Arna,
II.
Mnogo je pio Arno. Svi su se ogovarali. To su bili stari pesnici. Dante je grdio, na strani, Arnu u poverenju – Virgilija. On, veli, nije znao ni heksametre. A posvetio sam mu Pakao iz ironije, jer su mu ritmovi pakleno rđavi. Milton je o Danteu govorio gnusne stvari. Neki turski pesnik grdio je batu Turinskog. Viktor Igo govoraše pušeći tompus o Šekspiru (na uvo Arnu): ta on nije ni postojao. Neki se okomili na Homera. Svi su grdili jedni druge ali najviše neke kojih tu nije bilo. (Izgleda da je na sve strane bilo još puno i drugih kafana-duhova).
"Zar i oni" pomisli Arno. On pogleda daleko, daleko, i opazi sebe. I, na najveće čudo, taj novi ja stade mu govoriti užasne gnusnosti o njemu. "Kuda da se pobegne od sebe? U druge? A iz drugih? U sebe? Večiti krug u kome se rešavamo i ne rešavamo, što rekao Sibe. Kako malo ima u svemu smisla. A krzna se mrznu? U velikom kotlu varila se svu dragu noć – kafa. Mesto snega stadoše padati cigarete. Život je ipak lep, pomisli Arno. On zavisi od jedne neispušene cigarete. Kako bi bilo da život ne pušimo? Ili da ga pušimo na lulu? Kao Bora? Muštikle bi trebale biti državne....
U to dođe zora rutvica. Arnu dođoše neki stihovi na pamet i on zažele da budu mora utvica. Ali mu se ne izvrši želja. Najzad kao da je sve postalo čuturica. I svi su pili smisao iz nje. A ko je bio žedan nije. "Sad ima u meni više smisla no što može da stane" pomisli Arno. I sve mu postade jasno.
III.
Šta znači ovo, reče on kelneru br. 23. Od kud ste vi živi? I od kud da je melanž – zelen?
– Znači da je bila revolucija, da su se ljudi promenili, da je nastalo Doba Trava i Biljaka i da umovi preživaju rutvice blaženstva u zorama, reče jedan veliki, nepoznati gospodin u pelcu.
– Pa onda sam ja pobedio! uzviknu u čudu Arno.
"Dabome" viknuše svi kelneri i svi gosti i padoše ničice pred Arnom.
"Pa dobro", reče Arno, "pa kako ste onda smeli da mi dajete zelen melanž mesto običnog?"
"A po čemu biste vi drugčije osetili da je došlo Doba Rutvica", reče plašljivo broj 23.
"Tačno!" reče otegnuto Arno. On ustade i pođe. "Gde da pođem" pomisli. "Gde li živi svet Rutvica?"
Po ulici su išli novi tramvaji. Arno usede u jedan. Neko mu dade cigaretu i zapali. On pomisli:
"Makar groza mleo ljiljaka
Zeleno doba biljaka
Igra sa smislom piljaka"
i brzo izvadi notes iz džepa i zapisa ovako:
Misao, 224 (v).
"Kristali londonskog Sitija:
Zeleno doba Pitija
Vri u sutonu litija" ...
Avgustin Ujević.
Ja sam se rodio u sretan čas
Moje je rodno mesto ostrvo Kras.
I sa tog ostrva
Vide se druga ostrva
Kao što se sa jednog brda
Vide druga brda
I iz jedne kafane
Vidi druga kafana.
Ja sam se rodio u sretan dana par
Moje je rodno mesto ostrvo Hvar.
Ja sam sretniji no svaki bankar
Moje je rodno mesto Gaurisankar.
Ja sam se rodio u sretan bolova japad
Moje je rodno mesto ostrvo Lapad.
I sva su ostrva moja rodna mesta
I sva su brda moja rodna mesta
I sve su reke moja rodna mesta
Živela ostrva, brda, reke
Živela cela priroda
Na kojoj piše
Najdivnijim, najsvečanijim, najljupkijim,
Ovde se rodio Sibe Miličić!
Sibe Miličić.
Kraj Topčidera, sasvim nedaleko
Ima jedno selo. Ti si bio dobre volje
Tu si me poveo, pa si mi reko
Eto, to je kosmos, tu ćeš se osećati bolje
Ovo polje – to je Kosmičko Polje!
Vazduh i sve oko nas nagoveštavaše zimu
A mi smo šetali kroz livade meke
Pozdravljali jaganjce i njihnu plimu,
Pa se sakrili najzad u senci smreke
I gledali prolazeće kosmičke čoveke!
Sedosmo i gledasmo nebo plave boje
Ali nam je propalo veselje ovo
Jer od trave se isflekalo odelo moje
I uzalud kosmičko raspoloženje tvoje:
Sad treba kupiti odelo novo!
O! Zašto si me u kosmos povo!
Danica Marković.
On je gledao njene oči. Bile su zelene. Tada se sećao snegova na Pirinejima na koje se nije penjao u detinjstvu.
Njene čarape nosile su u svojim šupljinama grčevitost lutanja. On zasuka malo čarapu i poljubi je u njenu joj golu nogu ispod kolena. Hiljadu plavih žilica plakaše skrušeno. U to su vreme trube su zvale na juriš pod Čenstohovom. Engleski kralj nije znao da je Marijina leva noga lepša od desne. Ali na ostrvu Fidži ogluvio je jedan čovek. On je bio poreznik i zvao se Hjuz. I svi su valceri što ih je u to vreme na okarini ispevao Lehar mirisali su na svežu žensku put i na jarca. Samo su mlekarske zadruge zbog toga su silno stradale. Pop Đurica iz Velikog Bečkereka postade džentlmen i naredi ženi da mu sašije gaće od lakog srpskog platna. U to vreme svi Banaćani nošahu lake gaće a Grci su izdali. Vojnici su ličili na izmršavele gusenice.
Dva jablana pred njegovom kućom počela su da se grlu sa razbludnim vazduhom a od strasti i požude po asfaltu ulice curila je kiša. Dimnjak je goreo sivim požarom na njenoj kući. Stari, kestendžija, postade, džentlmen. I naredi: ženi, da mu spremi glase-rukavice.
U to su vreme trube su zvale na juriš pod Čenstohovom. Samo su mlekarske zadruge zbog, toga su silno stradale. U to vreme svi Banaćani nošahu gaće od, srpskog platna. Vojnici, su, ličili, na veoma izmršavele, gusenice. Dva jablana gledala, su ga, pravo u oči.
Belić nije razumeo zašto ljudi ne, nose somotske, kapice. On je znao da, je istina, samo u plavom žuboru drveća a, da života ima samo u mrtvoj prirodi jer ni, stene ni hrastovi nemaju žute prljave noge i znojave obojke.
Ali posilni majora Desimira, ćutljiv, bez desne ruke zađe da traži po komšiluku nov kotao. Ništa se nije razumelo. Govorili su o, oslobođenju i, samo, su, mislili, kako da se čuje svačiji glas. Samo su mlekarske zadruge zbog toga silno, stradale. Vojnici su ličili su na krajnje izmršavele gusenice. Beliću je postalo jasno da, je spas, samo među drvećem. On je znao da, je istina, samo u plahom žuboru drveća. Samo su mlekarske zadruge zbog toga, silno, stradale.
A na starom vojničkom groblju govorilo se da dolaze Senegalci i da imaju dva para nogu da ništa ne vidu, a ruke im se, sklapaju i rasklapaju. Prozori na Gradskom, Veću, koji, su tako dugo gledali zelene, livade postali, su, sumorni. Na ostrvu Fidži ogluveo je jedan čovek. On je znao da je istina samo u, blagom milovanju drveća. U to, su, vreme kestendžije nosile glase-rukavice i svi, su, morali piti konjaka jer, se, svakom čoveku gadilo na čoveka. Oni, su, znali da je istina samo u, drhtavom pozdravu drveća i u ostrvu Fidži gde, su, svi dobri ljudi gluvi.
A na starom vojničkom groblju, za koje tvrde da je ostalo još od pre Rimljana, jedan starinski, prepotopski, slomljeni krst pokazivao je Bogu i nebesima neku smešnu pretnju krajičkom svog trulog nakislog drveta...
Miloš Crnjanski.
O dušo da l se sećaš kako
U ponoć lako
Tebe sam tako
Kao krinom
Mesečinom....
I kako sam pao umoran i rovit
U ponor strahovit
I pio crn i lekovit
Medoc...
O dušo, dušo, Bog mi je svedok!..
Ranko Mladenović.
1 Kao što je poznato – štampanje zvučnih eklipsa jeste isključivo
pravo časopisa "Misao" koji je zbog toga i osnovan. Koristeći se dobrotom
g. Jankovića vlasnika Misli mi donosimo ovu eklipsu, tri hiljade sto
jedanaestu na broj. Ona je, po planu, imala da izađe u septembarskoj svesci
Misli, u godini 2238-oj.
(Ovo sve treba čitati brzo i veoma tankim glasom. Samo kraj treba čitati
iz basa; ko nema bas, bolje da ne čita kraj).
Stari Sloveni bili su u staro doba mladi. Dragoš Gicanović kliknu:
"Oj hoj, divovi i divke
Ja sad idem u lov na medvede
Niko se ne može tako prejesti kao ja
Nema brašna da se umesi velika pogača
Kako ću ja kusati kupus kad sam zaboravio drvenu kašiku
A zna se čime se ne smem spomoći!"
Žena Dragoševa Devolda kuvala je sarmu. Svetlilo je sunce a Dragoš je jednako lovio. Sunce siđe, ono zapali oganj, iskuva sarmu, pope se na brdo, pomilova grm, izranjavi ruke, ode na nebo, potuži se, tri vetra dunuše, dvadeset hiljada lađa potonuše, jedan se mrav spasao i ovakovu pesmu ispeva:
Eh dosado pokošenih pasišta
Kuda jure veliki mudraci
Ja zar da nisam ništa, i ti ništa i on ništa
A moja muška čelik-snaga što pluži zemlju
I smeli dah puteva u znoju životinja
Kako se poje po vrstama svojim bivoli
Moja je muškost zemlji vlažnija no povodanj
Samo onaj voli koji voli
Samo se pare i plode goli
Eh dosado ogolelih snegova
Sipaj u oči prostore, planine,
Možda su to sve snegovi čovekove pohote
I pisku frula i bleku ovaca
Zaglušuje šum što oplođava zemlju otaca
Nemam novaca, nemam novaca
I kako bi me naslikali sa ovolikim muškim znakom
Moraću da otvorim veliku akcionarsku banku!
Trandafilje, kovilje, garavilje, travo zelena i rosna
Hrano moja posna!
Neka je mirna gora Romanija i Bosna!
U to dođe Prvoš Milonjić, prospe sarmu, upali Dragoševu kolibu, usede na suždrebnu kobilu, polete, vrati se, opet polete, vrati se i kraj jednog drveta blizu kolibe on zaveza kola a za kola tri kurjaka gladna. Kobila se tu oprasi i rodi dvanaest malih slonova. Devolda bila pobegla u nebo, Perun joj sakovao minđuše od pećskog bakra, šetala nebom, svi joj zavideli a najviše jedan crnački patriarh i Divka-Tivka. Ide Divka-Tivka, ide njen brat Džin Tin, govori Divka-Tivka svome bratu Džinu Tinu da navuče pelengire kako se ne bi videlo i da otme minđuše Devoldine ... Tin sišao na zemlju, ništa ne našao, o zemljo u kojoj se ničega ne nalazi! za kože divljih bivola kupio dva jutra zemlje. Zemlja crna, masna, miriše, misli Džin Tin: (a jednako pljuvačkom vlaži nepca zapekla) da trgujem ilovačom. U to se vreme Dragoš Gicanović vratio iz lova na medvede. Jedan medved ličio na Ežena Karjera, francuskog slikara iz kraja IX veka pre Hrista, godine 1358. Medved imao isti način gledanja kao Karjer: zamagljeno i toplo. Miklošić tvrdi da jeste a Kopitar da je taj medved pre bio blizak Engru. Kad je Engr imao pedeset godina, tada mu se po drugi put rodio otac, on svojeručno naloži (a bio je užasno sklon da slini kad uzme čirak u ruke) vatru u kaminu i tako je dve godine grejao ruke. Njegov sinovac Viktor Igo (koji je imao trista i jednu ženu i opet bio nezasićen) pitao ga je: Zašto to činiš? Engru je trebalo da bi mu ruke sasvim razmekšale jer je ranije slikao tvrdo, ljudi stradali, deca plakala, nebesa padala, zemlja rastvarala utrobu, pa je video da tako više ne ide. Viktor Igo i sam sledovao je ovom primeru, ali se opeče, ruke ga bolele, sve ga peče, napisao 93-ću, oženio se sa jednom kaluđericom iz Ražnja, izrodio decu, postao deda, pošao u osnovnu školu, izrasli mu brkovi, ali da ne bi brkao brkove s čim drugim obrijao brkove. Jedna ljubaznica Viktora Iga po imenu Safo A. Dode, u stvari je bila žena Dragoša Gicanovića koja se zvala Devolda. A Dragoš kad se vratio kući, vidi, kuća izgorela, ničega nema, sunce sija, trave se zelene, ljudi prolaze. On iskopa iz zemlje hiljadu kilograma gvožđa, napravi veliku sekiru i napisa na svakome drvetu što je bilo u gori na vrh Šar-planine:
"Prvoš Milonič paki i paki
veliki zlobodejanac be".
Ovaj natpis tumačio je Stojan Novaković u vizantijskom duhu, prema sugestiji Anatola Z. Fransa. Anatol Frans imao računa da tako čini jer je bio unuk Viktora Iga i Devolde Dragoševe, odnosno Safo L. Dode. Anatol prema tome i nije bio niko drugi, Frans, no Džin Tin, brat Divke-Tivke i njemu su krojači uvek morali da uzmu za metar više štofa kad bi poručio pantalone. Posle je taj Džin Tin postao Tin Ujević i bio je novinar u Beogradu i kostirao se kod "Malog Vojnika". Drugovi ovoga Tina Ujevića bili su: Sibe Miličić (a to je Dragoš Gicanović), Todor Manojlović, Pera Palavičini i njegova žena Palačinka, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver i Avgustin Ujević...
Neki govore da je Avgustin Ujević isto što i Tin Ujević ali je to potpuno nemoguće jer je Prvoš Milonjić u svoje vreme, kraj Dragoševe kuće, privezao samo tri kurjaka. Ako bi međutim Tin bio isto što i Avgustin, to bi Prvoš vezao ne 3 nego 33 kurjaka a ovo se nije dogodilo za šta je najbolje svedočanstvo dao Dante koji te kurjake nigde i ne spominje. Da se ticalo neke razlike Dante bi to sigurno naznačio, jer je on glavom i bio Prvoš Milonjić i morao je dobro znati šta je bilo i šta je činio.
Kada je umro Dante svi su plakali a najviše jedna kaluđerica sva u crno, u crnoj plišanoj haljini. Ona se zvala Markiza de Pompadur i bila je balerina Beogradskog Pozorišta i ruska izbeglica iz Pančeva. U stvari to je bila Divka-Tivka koja je pod imenom Sare Bernar igrala mačiš na Tamerlanovom grobu u Australiji a posle je bogovi kazne, ona padne, slomije nogu i otvori bakalnicu u Makenzijevoj ulici.
(Ovo što dolazi treba čitati debelim glasom, po mogućstvu kontrabasom):
I vladala je kaldrma i bosonogost na sve strane. Ali radnici koji su raskopavali Makenzijevu ulicu nađoše do devet kopalja. Izvijenih ruku padoh, a nada mnom se otvori nebo, tice zalajaše, fenjeri se uparložiše, makaze plandovahu, ribe štucahu, ljudi progledaše, kaldrma poče da misli, Divka-Tivka umre, rodi se, umre i više se nije znalo kad umire a kad se rađa. Rađa li se čovek samo jedan jedini put? Ili ceo, ceo, ceo život?.... Ko ovo bude čitao, neka poljubi svoju ženu u usta rumena, neka se umije, vode napije, Bogu pomoli, ruke sklopi, umre i opet se rodi. I neka se sve rodi! Sve!..... Sve. A ko umre neka se i on rodi. A ko se rodi neka se i on rodi! ... .Tako su živeli stari Sloveni i mladi Sloveni i svi Sloveni i Nesloveni, na zemlji, zemlji, zemlji, zemlji. Na Staroj Zemlji.
Rastko Petrović.
1. Ravena.
"Lorsk, la grande, Byron, alle quitte Ravenne
Et cherzhes, sur les, mers, kelk plague loentenne"...
Alfredo du Misse
Lutam, još, modar
Po, brežuljcima, rujnim
Lutam, još, bodar
Po; vidicima, nečujnim.
Vidici sve; su, mi tešnji
U grimizu: i agatu
I sanjam, o jednoj tihoj trešnji
Urasloj u tarčužak i "lepu katu"
Što raste – baš u ovome satu –
Tamo daleko, u Banatu.
II. Pestum.
"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, morn
Non, la joure, rayone , dansse une azure sanse born".
Victoire Iggo
Lutam, još, rovit
Po; gorama, sinjim
I, vetrom; ovit
Vidicima, se, kinjim.
Vidici me ovi gube –
I sanjam, dok lutam, svuda
Šta, li, rade svilobube
U ovome, satu
Tamo, u senci, onog duda
Što, veseli, baba-Natu
– U Banatu.
Miloš Crnjanski
Hiasent Pikambo bio je pesnik! Čivitasti somot njegove ogrlice označavao je prelom visine u krilatoj smelosti vazdušnih čipaka čula. U slobodnim tercinima i sonetima bez slikova, on je opevao blesak Vezuva i vedrinu svetlosti. On je umro! Možda i ne! Možda se, svakim dimom vulkana, njegovi žustri zanosi zaleću u pustinje otmene mentalnosti kao tigrovi:
Je suis triste, bigre!
Je voudrais manger un tigre!
I u ovome leži tajna pesnikove psihologije. On je hteo, on koji je bio tigar, progutati tigre realnosti, da bi se smirio. Tako treba razumeti ove suptilne aleksandrince. I kad je pesnik, prividno, umro, tigar realnosti je nadjačan:
Je mange beacoup de boeuf
Et puis j'aime manger un oeuf!
Ovde je pesnik mislio na sveopštu nestalnost, koju on tumači indijskim simbolima Jajeta i Vola. No ta je nestalnost savladana:
Donne-moi a manger, mon bon,
De la viande et du saucisson!...
Ovde pesnik pokazuje da je glad visokih ideja ono, što najzad mora nadvladati. I u tome je pravi pesnikov život. Možda još i makov cvet čarobne žubor-vode skerletnih izvora? Možda samur-kabanica božanstva? Titrava košnica najsmelijih i najvedrijih pčela što obleću oko najsuptilnijih cvetova saznanja? Raj? –
Todor Manojlović.
Lica:
- Živana, kći careva.
- Igumanija Fokida.
- Isposnica Mara.
- Carica Teodora.
- Car Prespe i Zete Mutimir Gojnislav Grozdanović.
- Haznadar Vasa Hreljić.
- Dvorani.
- Stevan Prvoslav, carev sinovac.
Događa se u Prespi, u 1021. godini.
PRVI ČIN.
I.
(U ženskom manastiru).
Igumanija Fokida.
Baš malo pre Stevan trebo je da pođe.
Isposnica Mara.
O veliki Bože, hoće li da dođe!
II.
Stevan (ulazi).
Uvažene sestre ja sam k vama pošo I na savetovanje ovzmo sam došo.
III.
Carica Teodora (naglo uleti).
Nesretnice crne, kojima on pođe
Zla će vas kob snaći što k vama on dođe!
DRUGI ČIN.
(Carski sabor).
Car Mutimir.
Da li iko znade gde je hteo poći?
Haznadar Vasa.
U manastir ženski rekao je doći.
Mutimir.
Neka odmah glasnik spremi se da pođe
Još večeras Stevan ovamo da dođe.
Dvorani (između sebe).
U crni čas Stevan manastiru pošo
U crni čas pošo, u još crnji došo!
Carevna Živana.
Ali dragi oče, zar on ne sme poći
Zar Stevan Prvoslav tamo ne sme doći?
Car (blaže).
Svud je smeo Stevan po carstvu da pođe Samo sinoć nije smeo tam' da dođe!
Dvorani (između sebe).
Car je silno ljutit – zlo je baš ne poći Car je silno gnevan – a gore ne poći.
II.
Dvoranin – glasnik (ulazi).
Care Mutimire – došo mi red doći!
Car.
Govori, govori, jeli Stevan pošo?
Glasnik.
U manastir ženski Stevan već je došo. (Izlazi).
III.
Car.
Neka se objavi jošte ove noći
Nigde više Stevan ne sme, ne sme poći
Živana (tiho).
Ja ću njega spasti, kad je tako pošlo
Sad mogu da rečem, – pa došlo što došlo!
Momčilo Milošević.
NAPOMENA. Dobrotom S. K. Glasnika dobili smo ova dva čina. Cela će
tragedija uskoro biti objavljena u Glasniku a davaće se u idućoj sezoni i u
Nar. Pozorištu u induskoj režiji g. Ranka Mladenovića, koji će naslediti g.
Živojinovića.
Nismo imali sreću da vidimo i preostala tri čina tragedije.
Uveravaju nas da se i oni odlikuju bogatim slikovima i uzvišenim stilom –
što uostalom od uvek i krasi tragedije g. Miloševića.
Kao što se vidi laž je da oskuđevamo (kako se to kaže) u nacijonalnome repertoaru.
Po našim izveštajima g. Milošević sprema i jednu tragediju o Zidanju Ravanice.
Glavni će slikovi biti: dirati i ridati. Vele da se ta dva glagola dirljivo
i plačevno (zbog radosti) slikuju u toj epohalnoj tragediji.
U krčmi je bio sto.
Na stolu su bile čaše.
U čašama je bilo vino.
Kraj čaša bile su ruke. Te su ruke pripadale vojnicima koji su pili. Njihova gruba pesma i psovka cepala je zidove. Zidovi su bili od lakog materijala. Jedan vojnik zapeva jače. Na zidu se proredi malter kao od udara glasom u zid i pomoli se pukotina. Kroz pukotinu dođe mrak. Mrak je nosio tugu. Tuga je nosila poraz. Vojnici su bili pobeđeni. Njihov mladi vođa, oficir bio je pobeđen. On je imao 20 godina. On je nosio epolete. Na epoletama je bila jedna zvezdica. On je bio potporučnik. On se seti svoga detinjstva. Od toga zamirisa u celoj prljavoj sobi krčme. Miris je pokuljao na pukotinu. Iza pukotine su stajali neprijatelji. Njih je bilo mnogo. Oni nisu imali maske od zagušljivih gasova. Od silnog mirisa oni propadoše. Mladi vođa bio je opet pobednik. Jedna žena dođe. Ona mu reče da ga voli. Ona je bila garava. Imala je plave kose. Zvala se Kosara. Oni se povukoše u obližnju vilu. Zvonilo je. Neko je pobedio. Pobednik ne znađaše ko? Možda su pobedili protivnici?
Mladi čovek svlačeći se uze svoje mamuzice u ruke. A ona zari ruke u mamuze. Jurnu krv. Pa krv kao neka muzika osvoji prirodu i razli se crvenim poljupcem po nebu.
Neko (bez mamuza).
Ja volim krv. Krv je crvena.
Oficir (bez mamuza).
Ja ne volim krv. Krv je crvena.....
U avliji dobošari su učili da dobuju...
Jedan dobošar.
Doboš je za čovekovu misao što mamuze za konja. Kad konjska mušica ujede konja njemu u ušima tutnje doboši.
Oficir.
Konjska mušica nadjačava misao samo plavih ljudi ali ne i crnomanjastih. Ja sam crnomanjast.
Neko (bez mamuza).
Sve je to poznato svakoj ženi.....
Mladi pobednik ležao je mrtav na postelji. Njemu se učinilo bilo da doboši krvavo dobuju posmrtan marš i on je umro po asocijaciji ideja. Kraj njega vila se plavokosa garavuša. Lepotica je čupala kose i vadila sebi oči.
Jedna vrana (iznad kuće).
Vrana vrani ne vadi oči.
Ona.
Ja nisam vrana........
... Daleko, daleko, iza brda i planina, jedna druga žena, crnokosa plavuša plakala je grčevito i govorila svima da nešto zvecka, kao mamuze, i da od toga ne može da spava.... Odveli su je u sanatorium a ubrzo i u krematorium, jer je bila članica društva "Oganj".
Stanislav Krakov.
Sa jednom golom smrekom
U umornom mraku
I sa jednom zelenom rekom
Ja plavo živim u divljem braku.
I sa jednim potokom.
Ljudi me mrze još. Al rukom belom
neveselom
Milujem tužno ko beli glog
meseca viti rog
Što nariče nad selom
Koje pije bolivijski grog,
Što se u Bombaju cedi.
I drvo neko konjičko modro kao kozak
Iz Samarkanda,
Šušti mi kroz mozak.....
..Kanda?..
Miloš Crnjanski.
Uredništvo Pantologije izvinjuje se pred poštovanim čitaocima što nije bilo u stanju doneti pesmu g. Krkleca.
Stvar je, na ime, u ovom.
Urednik je dobio masu rukopisa (među njima i g. Krklecov) u sprovodnim pismima. Mnogi su rukopisi bili bez potpisa, a kako su neka pisma u uređivanju usled urednikovog murdarluka propala, to je urednik morao sam da određuje šta je čije. Ali i pri svem trudu i kraj sve poznate originalnosti g. Krkleca urednik nije bio kadar da prepozna pesmu pisca "Srebrne ceste". Sumnja je pala na čitavo jedno tuce neodredljivih pesama.
Lica:
- Kum Đoka Metalović potkivač-Ciganin, 40 god.
- Stana Ciganka, njegova žena 23 god.
- Kosta Ciganin i Sulja Ciganin - rade na izgradnji metala od koga da se izlije nenadigrivi cvancik.
- Knez Gorila Majmunović, aristokrata.
- Šnajder – Krezo Krupije u kockarnici. Ledeni prezir čoveka.
- Grof Svinjić, aristokrata.
- Knez Monde Dukatić, milijonar, 82 godine, još čio.
- Perla Prostitutovićeva, kokota koja mrzi Đoku Metalovića.
- Hor baba-kartašica zvanih "Čajkovski", koje preziru Metalovića.
- Muški hor (sastavljen od muškaraca i dve tri žene).
- Vitez na Labudu, zvani Loengrin Vagnerović (potpuno izmišljena ličnost).
- Slepi Miš Oblaka (govori u basu).
- Erda Germanovićka, prestareli babac, sedih vlasi, govori u visokom sopranu.
- Karamba (orijaš, Gibon u sukobu sa rinocerusom).
- Nešto (ne zna se šta je).
- Nebo (na nebu).
- More (u moru).
- Zemlja (na zemlji).
Stvar se događa u naše dane: prvi čin u jednom malom slavonskom selu, drugi u Monte-Karlu a treći čin izvan svega
I. ČIN.
Prva scena.
(Ciganska potkivačnica u slavonskom seocetu).
Kosta Ciganin. Udri jače! Đoka je rekao da treba udarati bez prestanka. Duvaj u mehove. Mehovi su dah čovečje duše koja hoće da razduva plamičke zvezda! Samo jače! Mi kujemo novi metal, od kog Đoka hoće da odlije nenadigrivi cvancik! Himalajskije! Alpskije! Pirenejskije! Avalskije! Udaraj udarastije! (Obojica rade iz sve snage).
Sulja Ciganin. Nisu ovo obične potkovice! Mi hoćemo da potkujemo šantavu kopitu Svemira! Kad navučemo od našeg metala obruč na šapu Svemira, on će kasati onim galopom koji mu odredi kum Đoka. Potkovica od munje i čežnje iskupana suzama besa i misli! Duvaj!
Kosta Ciganin. Crveni plamen neka zbriše uspomenu drugih boja. Vaseljenski klokot grohoće u grotlu i tlači tle!
Sulja Ciganin. Svemiru treba dati jak zimski potkov. Nećemo se zadovoljiti običnim. Ja mislim da će se uskoro umetaliti metal. Gledaj! O, čedo smoždavajućeg beskraja! Gle! Jesi li video! Zatvori oči da bolje vidiš. Gle kako curi! Curi! Kao creva zaklanog govečeta! Curi! Curi! Kao žena i kiša! Gle!
Kosta Ciganin. Kao vapaj mučki ubijene vaseljene. Kao njena vrela i praiskonska krv... Ala ćemo lokati krv Svemira, kao žedni magarac vodu iz bare! Ala će lokati krv svemira Metalović, vaseljenski ljudožder!
Druga scena.
(Ulazi Metalović).
Metalović. Oj hoj! Hoj! Ijujujujujuju!
Kosta Ciganin. Sulja Ciganin. Ahoj hojhoj! Ijuu juuu! Hajotoho!
Metalović. Curi?
Kosta Ciganin. Curi. Krrrrrfrrrrr!
Sulja Ciganin. Olujem pakla, klanjem svih stovratih sunovrata okeana što brašnom vriska presipaju testo neboosvoja!...
(Svi stoje nad kotlom).
Svi. Curi! Loooh! (Neartikulisano): Krrrrrrrrh! Vrrrrrrr! Uuuuuu!
(Zure u novi metal koji zasenjuje živce. Njuše metal):
Z zzzzzz, auuuuuu. mauuuuu, vauuuu...
Treća scena.
(Ulazi Stana Ciganka).
Stana Ciganka. (Ulazi lagano): U osvit zora, u ljiljana čežnje što se povijaju kao klasje svetkovina, ja sam snevala krila sveoprosnoga časa nade i posta. Ostavi sve, ostavi kotao, ostavi misao o nenadigrivom cvanciku i hajde u mirna polja da beremo zumbule i da se kitimo žutom jagorčevinom. Hajde u cvetne pučine mirisnog lahora Nirvane... (Sa raspletenom kosom ona Sirenski mami). Ja sam Ciganka koja je prezrela granzivost i prevrela u sebi.
Metalović. (Zaroni požudno ruke u ukip novoga metala).
Kosta Ciganin. Jaoh, kume! Spržiće ti ruke kao što opali vulkan Etna leptire sa Apenina!
Sulja Ciganin. Kao što požar sunaca proždere rogove maloga puža kada ih ovaj ispusti prema kajanju oblačnog neba.
Metalović. Grivom furija šibam vranca Uzbune i izazova. (Uzima čekić i pravi cvancik. Pomamno): Cvancik je gotov! Cvancik je iskovan! (Peva):
Vihri ciče, vihri ciče,
Moj cvanciče!
U grudima mi ključa grad Dancik
Živeo cvancik!
U zore cik!
(Neobuzdano kao mećava odlazi).
Četvrta scena.
Stana Ciganka. Jaoh crna ti sam! Jaoh tužna ti sam! Jaoh jadna ti sam! Šta li će on! Kud li će on! Bog će mu se osvetiti! (Pada u religiozno ludilo. Promenjenim glasom):
Deda mi beše Zarija,
Ave Maria, Ave Maria!
Otac mi beše Jona!
Na uzbunu zvone zvona!...
Kosta Ciganin. Sulja Ciganin. (Skidaju kape pa detinjim šapatom): Oče naš iže jesi na nebesi, da svjatitsja imja tvoje, da pridet carstvije tvoje, jako na nebu i na zemlji. Itd.
Svi (jezovito): Uuuuuuuu!
(Brda, daleko odjekuju: Uuuuuuu! Stanka. I nešto u ćutanju najdalje dolazi, što zvuči kao slovo f od motora, od dinamo mašine).
Nešto. f-f-f-f-f-f-f-f-f-f-f.
(To se, u užasnom ćutanju, pričuo šum dinamo-mašine koja okreće Vasionu – Svemir).
II. ČIN.
(Kockarnica u Monte-Karlu).
Metalović (igra). Hiljadu puta po hiljadu lujdora na sedmicu, i još uz to i moj cvancik. (Baca milion lujdora, a povrh njih svoj cvancik, iskovan u prvom činu).
Šnajder – Krezo (Krupije): Milion lujdora i cvancik. Igra počinje!
Knez Gorila Majmunović. Metaliviću, ja vašu sreću ne razumem. Ko ste?
Metalović. U mojoj nomadskoj krvi tutnji Izaziv Svemira. Ja sam Ciganin. Ja se uvek cigančim. Ja hoću uvek više i više. Ja sam ubo Svemir i zgusnuti usir njegove krvi zbio u metalni kačamak, od toga kačamaka sagradio nenadigrivi cvancik i sad hoću na kocki da dobijem sve na svetu. Meni nikad nije dosta. U svakoj mojoj žilici teče razbuktala požuda ciganske gramzivosti...
Šnajder–Krezo (Krupije). Dobili ste.. Banka je bankrotirala...
Knez Monah (vladar kockarnice). Ah moje školjke! Ah moje alge! Ah moji ostozi! Ko će ih hraniti!.. (Odnose ga na nosilima).
Grof Krmak Svinjić. Ja dajem sve što imam. Ja primam Izaziv Svemira. Pred Bogom, pred morem i pred boginjom Rulete... (Donosi brda novca na zeleni sto).
Bankar Dukatić. I ja dajem na kocku svoje fabrike i rudnike i novine. Mi moramo braniti Svemir od ovog Ciganina. Mi moramo braniti Svemir, i njegovu čast, čast Svemira.
Knez Gorila Majmunović. Metaloviću osvestite se! Ugušite glas svoje krvi! Ne budite Ciganin! Skupite što ste stekli, pa kući! Na iskušavajte savest Vaseljene. Vas će nadjačati!
Perla Prostitutovićeva. Ja dajem sve svoje dijamante, šipčicu sa rumenilom i cuclu svog nesuđenog deteta i plamen svoga seksa i smeđ miris svoga pupka! Sve! Sve! Sve dajem na kartu Svemira! I ja sam za Svemir i Svemirovu čast. Ako sam izgubila svoju žensku čast, ja ne želim da izgubim i svoju vaseljensku čast, da budem i vaseljenski obeščašćena!
Hor baba-kartašica. Tako nam Puškina i Čajkovskog, sve dajemo za čast Vaseljene!
(Bacaju svoje adiđare, ukosnice, lažne grudi i zlatne zube iz čeljusti, na zeleni sto).
Muški hor. Za našu staru dobru Vaseljenu! Hip-hip-hurrrra!
(Naglo se otvaraju vrata. More dohuji do samih vrata kockarnice. Na talasima doplovio na čamcu, koji vuče labud):
Loengrin Vagnerović. U ime mora ja, morev poklisar, dolazim kao branič i zatočnik Vaseljene. More stavlja na kocku, u borbi protivu Metalovića: i svoje dubine, i gorku so, i bodlje svojih ježeva, i osmeh kitova, i u jezu presađeni lukac zvukova morskih pasa, i blud ružičastih algi. Sve stavlja more na jednu numeru, na jednu usudnu kartu protivu slavonskog potkivača Metalovića. Dokazaćemo da Svemir živi i ima ponosa i pobeđuje.
(U to se plafon kockarnice ruši, otvara se pukotina, a kroz nju se, na jednoj upaljenoj zvezdi pojavljuje, usplamsalih očiju orijaški crni bauk):
Slepi Miš Oblaka. Orijaškom strašću razbuktali oblaci i zvezde zvezdolike i zvezdozvezdne šalju me da stavim sve na jednu kartu, protivu Metalovića. Dajemo koprcaj naših munja, veleboj naših zrakova, komešaj naših struja i moždine sunaca. Sve protivu Metalovića, bogohulnog potkivača! Mi igramo banku. Va banque!
(Zemlja se s treskom otvara. Na žutim jezicima plamenova javlja se stara božica Erda, s monoklom u oku i Vagnerovim zaliscima).
Erda Germanovićka. Zemljina utroba daje sve na kocku u borbi protiv Metalovića. Dajemo uzdah kamenja, vrisak korenja, suze patuljaka, miris vulkana, dim podzemlja i prakrik nad-dubina. Sve stavljamo na kartu protivu Metalovića. Za čast Svemira! Svemir za Svemir!
Šnajder–Krezo (Krupije. Vizionarski). Bezbrojni narodi bacaju svoje plaštove, šešire, odela, obruče iz nosa, obuću, strast i ponor očiju – sve na gomilu....
Karamba (ulazi ludim vihorom). Dvesta hiljada Himalaja od stvari naslaganih i dragocenosti nabacanih leži na gomilama, po celom zemaljskom šaru. Svi ljudi, svi do jednog, beli i šareni, Europa i Afrika, Azija i Amerika, naslagali su sav svoj imetak u brda blaga i sve stavljaju na jednu kartu protiv Metalovića!...
Đoka Metalović (zaneseno). Sunce! Moj opojni poljupče! Sunce, kume moj! Ja igram Svemir. Ja hoću da dobijem Svemir. Meni je sve malo. Ja. sam Ciganin i ostaću Ciganin. Ja ću pobediti... (u najvećem zanosu): Igraj Krupije, okreći čigru, počinji igru. Ja stavljam na broj 7 i protivu sviju. Meni je sve malo. Ja hoću više nego sve..... (On baca povrh svega svoj nenadigrivi cvancik).
(Duga Stanka. Ruleta ciči kao živi stvor. Pišti, fijuče, klokoće. Duga opet pauza. Svi u muklom jezovitom muku).
Nešto: F-f-f-f-f-f-f! ....
Šnajder – Krezo (Krupije): Neće da stane ruletni obrt. Šta je ovo? Ne zaustavlja se....
Nešto (jače): f-f-f-f-f-f-f-f!...
Šnajder – Krezo (Krupije). Pozor! Stala je! Stala!
Hor ljudi. Stala je!
Nebo. Stala je!
More. Stala je!
Svi. Stala je!.....
Krupije. Broj sedam dobio je. Metalović je dobio. Svemir je izgubio igru i ima da propadne ili da živi, kako htedne Metalović.
Svi (laju): Vau, vau, vau!..
Svi (urliču): U u u u u!..
Svi (mumlaju): M m m m m!
Metalović. Sve sam osvojio, sve je moje, ali ja sam nezajažljiv. Šta ću sad. Ta ja sam Ciganin i moram gramziti za sve novim predmetima....
Stana Ciganka (ulazi veličajno kao kraljica bajke i sna): Ima što još nisi iskamčio, stekao.
Metalović (divlje požudno): Šta?.. Stana Ciganka. Nirvana!...
Metalović (ludački): Ja hoću Nirvanu!
(Sve se gubi polako. Iz daleka se čuje).
Nešto: F-f-f-f-f-f.
III. ČIN.
Stana Ciganka. Svega je nestalo!
Metalović. Nestalo.
Stana Ciganka. S kim sad da igraš da dobiješ!
Metalović. S kim?
Stana Ciganka. Ostaje nam samo da se ubijemo, jer više nema predmeta želje.
Metalović. Da skočimo u more!
Stana Ciganka (muklo): Mora više nema:
Metalović. U vazduh.
Stana Ciganka. Nema ga više!
Metalović. U zemlju.
Stana Ciganka (monotono kao crni glas koji pada na lijes). Zemlje je nestalo!
Metalović. U travu!
Stana Ciganka (ledenom gorčinom). Trava je pokošena prakosidbom tvoje svemoći.
Metalović. Pa šta? Pa kud? Ima li čega što nije sve i nije ništa? Ima li nešto treće? Šta ćemo kad nema ni meseca, ni zvezde, ni trave! Gde da se izgubimo? (jače): Gde da se izgubimo?
Stana Ciganka (ošinuta zmijama spoznaje. Samilosno i pregorko): Da skočimo sami sebi u usta!
Metalović (kao eho). Sami sebi u usta!
(Oni skaču sebi u usta. Na bini ne ostaje niko. Pošto zavese nema to zavesa ne pada).
Josip Kosor.
Što se tiče pesme g. L. B. Šimića uredništvo, usled nedostatka vremena nije moglo da utvrdi jednu vrlo važnu stvar, naime:
Sva se pesma g. Šimića sastoji u brojanju do sto i natrag, te glasi:
Siromahova brojanica:
Jedan
Dva
Tri
Četiri i t. d.
Ali, izostavljeni su brojevi: devedeset sedam i devedeset devet u penjanju, a u natrag – idenju brojevi četrdeset pet i dvadeset osam. Da li ovo dolazi usled lapsusa g. Šimića, i njegovog neslaganja sa klasičnom aritmetikom, koja tako kinji siromahe, ili je to jedna nedokučna i tajanstvena pesnička, lirska intuicija, valja tek utvrditi. Svakako, bojeći se da to nije jedan običan vulgaran lapsus za koji bi nas posle kritičar g. Šimić u "Obzoru" mogao prekoreti, uzdržali smo se od donašanja ove epohalne pesme.
Sinoslav viče, Škripomir jeca
A na galiji ban zvonko plovi.
Krunomir sanja. Jezdosluh lovi
Prvosen misli. Senoduh peca.
Ban Čavlen čavle svud čavli smeđe
Planova pohod planine zuri.
Već morem blede brazde sve bleđe.
Čavlena bana "Čavlena" juri...
Ne, nikad neće "Čavlene" modre
Sa plovom zemlje plesati valas
Vlast moja seže od sna – do Škodre,
Kolumba nosi hrvatski talas.
Vladimir Nazor.
Vinko Požunović sede na prljavu fotelju zubnog lekara. Fotelja je bila zelena sa plavim, izlizanim flekama. Doktor uze maulšper, metnu Vinku u usta i poče brzim svrdlima bušiti po zubima.
"Ovo je ko zna koji put da se ovaj maulšper meće u usta" pomisli Vinko Požunović. "Pre mene možda je bio neki sa sifilisom!"
Doktor pažljivo vrćaše rupu u zubu. Zub je bio truo i gadno je mirisao. "Svi su takvi" mišljaše Vinko. "Ko ima dobre zube?" Svima smrde usta. Eto i general fon Ludendorf tuži se na zubobolju u svojim dnevnim zapovestima. Kako li njemu smrde usta! Ovaj smrdljivi rat možda se samo i vodi zbog zubobolje i šuge.
Imaju li veze moji zubi sa zubima Potiorekovim? Njegovi su zubi možda zlatni? I u celim vilicama, gnojavim i nabubrelim od đubreta militarizma, možda ima samo jedan pravi zub: krnj, crn, truo kao lešina. I zbog njega živi. Njim žvaće. Koliko ljudi svojim sopstvenim zubima žvaće? Sve one krive ideje možda dolaze od rđave mastikacije. I da Poćorek nema taj krnji zub, da mu je sva vilica zlatna, možda bi prestao biti čovek. Taj jedini zub još čini da se c. i k. Poćorek oseća vezan za osetljiv život. Za to se babe sa 2-3 zuba u glavi tako teško rastaju od života. Možda je neka baba tipkačica, zove se Marija Deva, a deda joj radio u fabrici palidrvaca. Dođe ona u Ured a pred njom gomila akata, na jednom aktu piše:
Hristifor – Kolumbo Zevs
umro u Budim-Pešti na dopustu. Domobran iz HII-te Regimente.
Baba pažljivo podvlači crvenom olovkom
Hristifor Kolumbo.
Zatim vadi puder i svoj krastavi lišajevima obrasli nos poliva smrdljivom prašinom kutije. Kako se u stvari zvala ta baba sa svrabom?
Da bi smo ovo razumeli moramo napomenuti da je pre mnogo godina jedan baštovan sadeći krastavce došao na pomisao da neguje i kalemi plemenito cveće i voćke. Baba se zvala Mušmula. Hristifor – Kolumbo – Zevs imao je dva veštačka zuba, koje je u jednom podrumu pokazivao pijanom društvu. A daleko od buđavih i plesnivih rakidžinica gde su u kartama i čokanjima provodili vreme ti vojnici sa vašljivim šinjelima masni, pocepani, bez preobuke, sa obojcima koji su zaudarali na beli luk, sir, zemljinu osovinu i mletačke brkoveze, po kaljavom drumu vukla se regimenta. Sparušene žene sekle su tupim i prljavim makazama ogavne crne nokte i bockale se po otromboljenim dojkama da se dopadnu. To su bile matrone gnoja koje su presedele usedelički život na noćnim sudovima očajanja i požude.
– Vinko Požunović uzviknu od bola. Doktor izvadi maulšperu. Vinko vrisnu, uzbuni se, zastade mu dah, grlo premre od žeđi i straha, on uze i na dušak popi onaj plavi sud kraj fotelje, pun krvi, gnoja i pljuvačke od tolikih bolesnika. Vinko pade smožden na tepih, po usnama mu se uhvati modra pena, on ujede izbušenim vilicama buđavi tepih na patosu.
Doktor priđe Vinku, pogleda ga tupo svojim blesavim kao ceđ, izbljuvanim očima i poče govoriti:
Sve je to uobraženje. Sve. I baba. I Kolumbo. On se zvao Janek Čorbica. I brkovez je laž. I svetski rat. Kad nikog ne bi boleli zubi, ničega uopšte ne bi bilo. I da bi dao više snage onom što govori, doktor brzo zbaci vlasulju, kragnu, kravatnu, odelo, čizme i pokaza se bos, nag i ćelav. Bio je od pete do glave pokriven krastama i čirevima. Samo na pupku nije bilo ništa. Doktor uze pincetu, zamoči je u bočicu sa amonijakom koji je gadno smrdeo i onda zabode u svoj pupak žuti vrh zaamonijačene pincete. Iz pupka pokulja vodica, surutka, surogat bele kafe i kakao-a, i najzad se pupak zatvori jednim grdnim krastavim mehurom.
I tako je to trajalo nekoliko dana i nekoliko noći. Najzad zatvoriše prljavu frizersku radnju preko puta.
Ljudi otpočeše da plombiraju zube sve više, a od silnog smrada dvadeset ulica sa trotoarom odlete u vazduh, kao perje.
I sve je smrdelo na zemlji. Ali i odgore, sa zvezda dolazio je užasan smrad trulenja. Vasiona je jedno večito trulenje, sve truli i kuži vazduh.
Vinko Požunović kome se gadilo i podrigivalo od svega, i od čađavih kuća i nevetrenih kafana i gnojave zemlje i smrdljivih zvezdi, nije mogao da izdrži smrad. On najpre uze tesak i izbi svoje novoplombovane zube u nadi da je to što ga je najviše mučilo zadahom. Uzalud. Pa izbi i ostale zube. Ali je sve smrdelo na blesavost i plesan. On uze nož i odseče noge koje su bile crvljive i naduvene. Ali je zadah stalno trajao. Tada Vicko odseče sa gnušanjem čistunca što ga je činilo čovekom. Ali sve više nešto grozno trulo smrđaše i k nebu i sa neba. Tad Vinko odseče trup do ramena. Pa odseče najzad nos. Ali je sveopšti smrad počeo da dolazi na uši i da se sluša kao muzika.
On proburazi uši! Smrad poče da dolazi na vrhove od prstiju i da ih štipa kao uklupčani vaseljenski jež truleži i gnusnog odisaja. Ostale su mu samo ruke i glava. On se dobaulja pred lokomotivu i ruke odoše kao dva mesnata dronjka na kasapskom panju. Ali glava je stalno osećala smrad, i na oči, i na kosu za koju sa lepio i nekom telepatijom. Smrad tupi, smrad zverski, sveopšti, smrad ove zemlje, ove vaseljene. Vaseljena je prljava životinja koja ima periodu svaki dan, a koja se ne kupa i zaudara. Sve je zaudaralo – ali se možda može pobeći iz svega? Ne – jer je smrdelo i samo nematerialno vreme. A iz vremena se ne može pobeći. Vreme je smrdelo organskim ostatcima istorija, plemena, neostvarenih ideala, vreme je smrdelo na sadržinu, na čovečanstva i na život ... I sve jače, jače.
Glava je osećala taj neizrecivi užas smrada, taj zadah i materije i vremena. I taj smrad posta tako strašan da – – – –
Epilog.
Kao što se naviknemo na smrdljivi sir koji za nas dobije ukus tako je i sveopšti smrad dobio smisao ukusa.
I sve postade lepo.
Jer ljudi se navikoše na smrad vaseljene i vremena kao ribe na vodu i lešinar na lešinu.
Ali daleko, u nekom jendeku, glava Vinka Požunovića, zbog velikih njegovih podviga, posvetila se i postala mirotočiva. Iz nje je teklo miro. I ta miomirisna liptenja postepeno stadoše kvariti harmoniju opštega zadaha.
I već mnogim ljudma to poče kvariti sreću i radost. Najzad Vinko Požunović, koga je taj miris dovodio do besnila..... (Ovde počinje slična priča, u inversiji. Vidi početak).
Miroslav Krleža.
I.
Skaralda lepa toči pehar vina
A mudri Balša očima prostreljen
S biskupom Almom igra ples iz Knina
Biskup je mračan, a kralj je nabeljen.
"Skaraldo lepa, kad ti čari nadru"
Veli joj biskup, "ko brod iz Trogira"
"U maglama je bosanskim, u Zadru,
"Relikvij sveti korčulskog rapira.
"Skaraldo bela, grlico u žitu
"Grkinjo nujna sa noktom tuđinca
"Sinovi Krka zvone dan Lovrinca
"Neretva nosi san pape, u Splitu".
II.
A ona: "Balšo, prestareli Almo
"Domaje moje zalud vam raspeće
"Fosforni čunić unuk oblieće
"Al ćeš od vetra klonuti, o čalmo.
"Kad Porfirogen mrko bana lozu
"Udri u koren kliktaše Hicela
"Talac Stepana biblijskome Bozu
"Pripade vajem Surinjina čela.
"Čeka plug pogaču, zaliv zdelu mleka
"Žulj vazda sa ranom nosi izraz Soja
"Savest gordo viče: Kralju, Eureka!"
(Kom je praded Slavić, pokoriće Noja!)
Vladimir Nazor.
- Džovani Skarpija, plemić
- Mona Liza, žena mu.
- Džakomo Teteboti.
(Događa se u Raveni).
* Davano i u Nemačkoj pod naslovom: "Scarpias Versentod" (kao pandan napisao
i Vagner Isoldas Liebestod).
I. ČIN
(u Skarpijinom Domu).
Skarpija. Već bledi mesec. Ćuti Ravena.
Mona Liza. Čuje se pesma slatkih sirena.
On. Lepo je telo i meko, žena.
Ona. Ja tražim da mi štuješ i duh
Ja nisam samo biće od ploti.
On. Ženska mi duša ne biva kruh
Najlepše ženske – tek su Heloti!
Ona. Tako ne kaže moj Teteboti!
On. Dragana imaš! Umri ko skoti.
(Ubija je. No to je bio san).
II. ČIN.
(Campo Santo ravenski. Sprovode posmrtne ostatke Mone Lize).
Skarpija. Sudba me teškoj izloži zvrčki
Što beše žena! Znala je grčki!
Teteboti. Sad mi je jasno, ravenska gubo
Starinskim nožem ti si je ubo!
Skarpija. Da! Avaj! Ajme!
Teteboti. Umri ko harpija!
(Kidiše na nj).
Skarpija. Bogovi! Zadnji umrije Skarpija!
(Pada mrtav. No i to je bio san).
III. ČIN.
(Kao prvi čin. Svi su se otreznili od sna).
Skarpija. Ah! Gadno sanjah!
Teteboti. Ja grdno, gadno!
Skarpija. Duša mi došla paklu je na dno.
Duša mi hladna ko leda santa.
Teteboti. Ko Nazor-prevod svih patnji Danta!
Skarpija. Jesam li živ ja?
Teteboti. Evo mi glave! (pipa glavu).
Ona. Da groznih snova, da lepe jave!
Skarpija. U čast spasenja od smrti klanca
Deset butelja amo šampanca!
Ona. Džovani dragi, tih reči man' se
Otkud šampanac sred Renesanse!
Ne gledaj tako zlobno i mrko
Ulogu tvoju s drugom si zbrko.
On. Izvini draga za naziv vina
Teško je tačan biti tri čina.
Pa ipak znadi – sve je to pizma
Sav je Renesans – od anahronizma!...
Teteboti. Ne dam ko dira duh formalizma!..
(Pobiju se britvama. Britve sevaju).
Mona Liza (za sebe). Dok ove lude vitlaju britve
Svirnuću malo Lustige Wittwe...
(Ona svira: "Dann geh ih zu Maxim". Ovo kao da novu snagu daje muškarcima. Bes i krv idu do maksimuma).
Skarpija (besno). Anahronizam kom nije dragan
Sudija biće njemu – moj Nagan.
(Vadi ogromni Naganov revolver, i puca. Ali kako nije vičan ovome čudovištu – stvar se dešava u Renesansu – to neopazice teško obrani i sebe).
Skarpija (stenje). Umirem mučno (umire).
Teteboti (u ropcu). Sve je u tami!..... (umire).
Mona Liza (ne primećujući tragediju svira Dollarprinzessin).
Sufler (izlazi). I sve zbog jednog lapsus calami! . . .
(Zavesa pada).
Milan Begović.
U srpskoj književnosti patriotska poezija čini naročitu kategoriju, vrlo omiljenu i punu krasnih stvari. Među patriotske stvari te vrste spada i monolog koji gore ispisasmo. Sve glavne osobine koje karakterišu lepo umetničko delo mogu se naći u ovome monologu (mislim da ga je napisao crnogorski vladika Petar Njegoš).
Odmah od prve rečenice pesnik udara tačnu notu punu osećanja:
Viđi vraga su sedam binjišah
Su dva mača a su dvije krune
Praunuka Turkova s koranom!
Značajne pojedinosti, probrane u cilju da se pokaže ko su bili Turci.
Za njim jata prokletoga kota
Da opuste zemlju svekoliku
Ko skakavac što polje opusti.
(Ovaj je detalj genialan).
Francuskoga da ne bi brijega
Aravijsko more sve potopi!
San pakleni okruni Osmana
(Osman je bio Sultan. Kako lepo rečeno!)
Darova mu Lunu ka jabuku
Zloga gosta Evropi Orkana!
Vizantija sada nije drugo
"No prćija mlade Teodore
(Jer da je stara niko je ne bi hteo za ženu. Kakva pažnja na detalje!)
Zvijezda je crne sudbe nad njom.
Paleolog poziva Murata
Da zakopa Grke sa Srbima.
Svoju misli Branković s Gertukom;
Muhamede – to je za Gertuku!
I sad pesnik priča dalje o Turskoj. A završava:
Grdni dane da te Bog ubije
Koji si me dao na svijetu!
Čas proklinjem lanski po sto putah
U koji me Turci ne smaknuše
Da ne varam narodno nadanje.
Bogdan Popović.
Primedba izdavačeva:
U svoje vreme blagodareći g. Popoviću srpska je kritika učinila veliko otkriće,
koje je docnije nasledio g. Branko Lazarević, Milan Bogdanović, Miodrag Ibrovac
i drugi. Evo ga: Kad ima da se kritički oceni jedno delo kritičar ga prepriča
svojim rečima i na to se prepričavanje potpiše. Danas je g. Bogdan Popović
otišao dalje. Njegov novi pronalazak zasenjuje Kolumba: ne treba prepričavati.
Uzme se prosto neka rasprava ili pesma, pa se kaže dve tri reči pre nje, a
zatim se ona doslovce prepiše (našto prepričavati!) sa rečima i umetcima:
"pisac ovo ovako predstavlja" ili "ali pustimo pisca" ("sad dolazi piščev tekst").
A kad je prepisan sav tekst (sa vrlo malim umetcima) onda se g. kritičar prosto
potpiše. Na sličan je način g. Bogdan Popović govorio o Dostojevskom: "Maljčik
u Hrista na jolke" a sada se sprema da progovori isto tako i o "Jadnicima".
Pošto bi prepisivanje "Jadnika" (10 svezaka) zauzelo mnogo vremena, to će tekst
prepisati njegovi učenici a profesor će samo potpisati. Umetke će uneti takođe
g. profesor*. Nekoliko velikih francuskih kritičara čuvši za ovaj novi, genialno
prosti pronalazak, ubilo se iz zavisti.
Izdavač.
* Oni glase:
"Odmah u početku pisac dobro oseća stvar i veli"
"Posle ovoga Viktor Igo evo šta piše"
"Značajne pojedinosti".
"A zatim pisac dodaje",
"A zatim, u istom tonu"
"Lepo rečeno". "Tačno". "Sasvim tačno". "Slažem se".
"Posle ovih uzvišenih reči Viktor Igo prelazi u mirniji stav i piše:"
"Pisac nastavlja ovim rečima".
Tih umetaka biće 10 (na svaku svesku po jedan).
Ti gledaš rascvetalu trešnju
I mesečev rog,
Koji obasjava
Rascvetalu trešnju.
I ti misliš o rascvetaloj trešnji
I o mesečevom rogu
Koji obasjava
Rascvetalu trešnju ...
Preveo s engleskoga
Miloš Crnjanski.
Ti si gledao rascvetalu trešnju
I mesečev rog
Koji je obasjavao
Rascvetalu trešnju.
I ti si mislio o rascvetaloj trešnji
I o mesečevom rogu
Koji je obasjavao Rascvetalu trešnju.
Preveo s francuskog Miloš Crnjanski.
PS. Od ove nedostižne pesme genialnoga kineskoga pesnika i dželata Pim-Pim-Bim,
koja je napisana u IV veku, u Pekingu, ja sam pronašao u jednom fruškogorskom
manastiru savremeni staroslovenski prevod koji mi izgleda bliži od gornja dva,
jer je iz istoga doba,
Ti ćeš gledati rascvetali ananas
I mesečev rog
Koji će obasjati
Rascvetali ananas
I ti ćeš misliti o rascvetalom ananasu
I o mesečevom rogu
Koji će obasjati Rascvetalu kajsiju.
Preveo sa staroslovenskog
po naročitom dopuštenju protosinđela Visariona
Miloš Crnjanski.
NAPOMENA: Otkud ananas mesto trešnja u staroslovenskome prevodu?
Prema mojim ispitivanjima to dolazi otud što u to vreme (IV veku pre Hrista)
Banaćani nisu poznavali trešnje, a pošto su, kao i uvek bili vrlo otmeni (još
su u to vreme prosti paori počeli nositi svilene čarape), to su nepoznatu
reč trešnja zamenili poznatijom ananas.[1] Što se tiče reči kajsija
ona je tu ušla sigurno nepažnjom kakvog manje otmenog prepisača.
Miloš Crnjanski.
[1] Izdavač je čuo da postoji i četvrta islandska verzija:
Ti! gledaj! rascvetalu trešnju i t. d.
Govori se da će g. Crnjanski povodom ovoga otputovati na Island.
Još pre četrdeset godina (1922) u Beogradskim "Putevima" ja sam pisao o slobodi stvaranja i branio kinematografsko-muzičku generaciju Crnjanski-Vinaver od neopravdanih kritika. Njima se zameralo što žele novo, intuitivno i kosmičko. Oni su pobedili. I evo opet, nakon 40 godina, uzimam pero u ruke da branim mlade od starih. Mi mladi, pošto smo ispili do dna čašu svemirskih zanosa, idemo dalje! A znate li gde je "dalje" od "celine" od "sve"? To je – detalj. Dosta sa integralima! Oni su izašli iz mode čak i u matematici! Mi hoćemo analizu, hoćemo pojedinost, hoćemo detalj, hoćemo povratak detalju. Za to smo i osnovali časopis "Šraf". Mesto akademskog Albatrosa čijih trista izdanih knjiga razulariše sve reči i misli u jednom srednjevekovnom Danse Macabre usplahirene kulture, mi predlažemo kočenje i zavrtanje, mi predlažemo knjige "Šrafa". Mi smo bili izgubili osećanje za staro. I grupa oko Šrafa otkriva – staro. I neka grakću gavrani tradicije gg. Dedinac, Marko Ristić, Pavle Stefanović, naš "Šraf" doneće svetu mir, spas i sreću. Život je za nas mlade. Kinematografska generacija prestala je osećati život. Život je običan i trezven. To znamo mi mladi. Pijanstva ima samo po barovima i filmovima. Mi se gnušamo platnenih zora i klavirskih sumraka. Mi ne pevamo više Čoveka. Čovek ne postoji. Postoje samo detalji u Čoveku. Mi pevamo obične stvari koje jedino i jesu. Sve sinteze postojale su samo u trulim mozgovima. Šta je Čovek? To niko ne zna. Ali znamo šta je ruka, noga, stomak, hod, glava. To ćemo i opevati. I sve obično i svakidašnje, jer samo ono živi. Ko je video čežnju? Niko. Ali svi znamo šta je to gladan stomak. Mi pevamo jutarnji doručak, grudvanje u školi, zvonce koje zove na odmor, kafu koja se pije u Moskvi i mirne večeri, kad uz kriglu piva ćaskamo ili igramo biliara. Dosta širina, kojih nema, i beskrajnosti apstrakcija. Živeo život! Živeli mladi! A filmski naučnici neka se vrate u svoje platnene biblioteke i neka nas puste da živimo! Mi hoćemo pravi život! Pravi život je u malom, sićušnom i mirnom. Sve je ostalo laž ili iluzija premorenog mozga. Mi hoćemo život i hoćemo još ono, što je jedna, danas zaboravljena generacija "vatrogasaca" htela: zdravlje. Sa gordošću izgovaramo reč zdravlje. Sve što nije obično nezdravo je. Danas nam je to jasno.
A sve ovo vidi se i iz Šekspira. Šekspir je opisivao samo obične, najobičnije stvari. Ali reći ćete: ubistva, brakolomstva, zločini, svireposti, krv: zar je to obično? Da, gospodo, jer u Šekspirovo vreme to su bile obične stvari.
Dakle i Šekspir je sa nama. Ura! Ura!
Svetislav Stefanović.*
* U novom izdanju svojih prevoda Šekspira ja sam ih preradio u tome spasonosnome
duhu običnosti. I to je pravi Šekspir, kakav je i bio u stvari. Oni moji prvobitni
prevodi, koji su od Šekspira gradili Džina, potpuno su rđavi i neverni, zablude
moje prve mladosti.
U svojim starijim danima Valt Hvitman nosio je unterciger. Tako, da moja formula o Sjedinjenim Državama:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman
treba da se preobrati u:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + unterciger.
Međutim ovo ne menja stvar. (Za koga menja može da ide kući!). Mikelandželo je nosio unterciger još u mladosti. To dokazuje i Gobino. (On se rodio u pustinji Gobi).
Veroneze je nosio šta više šareni unterciger. (Za mene nije obavezna istorija slikarstva od Riharda Mutera!). Apoliner je dao Glezu i Pikasu da mu unterciger išaraju kubističkim slikama (Vidi o tome moju raspravu u portugalskom listu: Il Paese od 6-VI 1918 g. a takođe i knjigu "Inkubus i Sukubus'' od Voltera-Skota čuvenog franko-engleskog romansijera, pisca "Kandida" i "Ajvanha").
Zlonamerni protivnici Nove umetnosti negiraju Hvitmana. Zbog untercigera. To je kao kad bi se negirao Šekspir zbog vate koju je nosio u ušima. (A možda i nije? Šekspirov je život malo poznat!)
Glavno je: Dinamizam. Aeroplanizam. Fluidizam.
I, kad se sve to u vidu ima, može se postaviti formula:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + unterciger + Dante.
Zašto Dante? Evo: Dante je morao biti najbolji svoj sopstveni privrženik. Dakle bio je najbolji Dantista. A najbolji su dantisti – Amerikanci.
Zbog ovoga nova Umetnost, a to je: apstraktni sezanizam intelektualnog kosmizma – mora pobediti.
Dolazi – jedan veliki dolazizam i pobedizam.
Pravi čovek = Barbar = bar bar. Ako ništa pravi je čovek bar bar (i to neki lep, amerikanski bar) samo ne Biard.
Polako dolazi pobeda. Mi smo Balkanci. Balkanac = aristokrata == XIV vek = markonijev telegraf za hrome mrave = Bukvar za nadljude = Pčela Asfalta.
Jednom reči:
Pobedizam mora pobediti*.
Boško Tokin.
* Od pozorišta mi tražimo više apstraktne ventilacije homogene ironije činkvečenta.
Sedam hiljada osam stotina četrdeset i dve godine pre naše ere počinje rad[2] na pravoj umetnosti. Ona je besmrtna[3]. Put kojim se hodilo pre godina
7842
1922
___
107b4[4] d.
pre dakle deset hiljada sedam stotina šesdeset i četiri godine bio je isti kao danas [5].
Do duše današnji pesnici prestali su da idu tem putem i za to ne spadaju u večnost. A samo je večnost dugovečna pa čak i večna.
Neki pesnici napali su Vidovdansku etiku[6] koja je postojala pre 10 hiljada godina. Neki su počeli da pišu o intuiciji. Za ovu reč ne postoji ekvivalent na staro-asirskom jeziku i to je najbolji dokaz da je intuicija nepotrebna [7].
Veliki pesnici pre 10764 godine zvali su se:
Aka, Maka, Faka, Tentobaka, Muma, Tuma, Tabuma, Bumbuma, Sinta, Finta, Paraminta, Tegda, Regda, Tadra, Garda, Avangarda[8], Tek[9], Metek, Pek[10], Krek, Kerefek, Rrrrr[11], Dan, Bogdan, Kan[12], Tuta, Muta, Guguta, Ggggg [13], Allll, Uuuuu, Ppppp, Oooooo, Sssss, Ttttt[14].
Citiram po pamćenju. Ko želi da zna ceo spisak neka čita Majmona[15], knjigu: "Teorijska propedevtika hipnističkih tendencija ekvipotencialnog varvarizma antediluvialne numizmatike".
Eto, ti veliki pesnici, stvorili su veliku poeziju.
Ta je poezija propala; od nje nema ni traga ni glasa[15]. Ali je bila vrlo velika. Za dokaz navešćemo putovanja oca Anastazija u Meksiku[16].
Evo šta on kaže na strani 1856 svoje knjige[17] (na portugalskom):
"Kri-kri, na moje pitanje jeli bilo velikih pesnika, pruži rukom prema nebu. "Lepo[18] boga mi" pomislih ja: Time je hteo pokazati da su ti pesnici bili veliki do neba ("velikaos do nebaos"–portugalski). A kada sam ga upitao jeli ih bilo mnogo, on se pope na drvo i tetuiranim palcem leve noge pokaza na lišće. Time je hteo reći:
Bilo ih je mnogo kao lišća u šumi[19].
Primetićete još i ovo: nebo je pokazao rukom, a lišće nogom. Svojim finim instinktom ovaj sin kulturnih epoha [20] osećao je da se nebo ne sme pokazivati nogom, a da je čovečanstvo prolazno i sa izvesnom primesom prezira na njega se može simbolički ukazati nogom [21].
Iz ove studije oca Atanasija (o kome ima reči, po tvrđenju g. Voj. M. Jovanovića i kod Šekspira[22], i u "Bedekeru po istočnoj Francuskoj"[23]) vidi se koliko je mnogo velikih pesnika bilo u staro vreme [24].
Svi su oni pevali večna osećanja [25]. I sad je prosto smešno, komično da se javljaju neki "pesnici" koji žele da pevaju bolje od Tarda, Garda i Avangarda! Pevati treba uvek na isti način, o istim temama, jer je to večnost [26]. Život je gorak, težak i mučan. Svaki čovek treba da pročita istoriju sveta i da zapamti sva imena [27] a njih ima u poslednjoj istoriji Bekla Mlađeg[28] § 3.924 [29] – što nije mala stvar. Sem toga treba da pročita drugi deo malog Larusa[30] sa svima imenima velikih ljudi. Iz ovoga se vidi kako je život gorak. I šta onda može biti večno osećanje čovekovo? Protest na tu gorčinu. A kako će se taj protest pokazati? Vrlo prosto: time što će se zapušiti sve pore kroz koje život u nas ulazi [31]. To je naš protest. To. Na primer: u svetu je silna larma[32]. Kako da pokažemo da nam to smeta, da nam je to odvratno, da mi protestujemo? Prosto: zapušimo uši![33] To je pravi, večni, čovečanski gest protesta. Odbijmo da primimo one utiske koje nam daje život! Eto leka!
Time postižemo polzu od dve ruke [34]:
(1) Odbacili smo utiske života, koji su uvek lažni [35]. Tako smo odgurnuli laž a ostali u istini [36].
(2) Pokazali smo večno osećanje protesta: nećemo život sa njegovom varkom! Slabi je čovek rekao: neću! i to neću - večno je [37].
Dakle, da rezimiramo: Večan je protest[38]. S toga treba odbaciti život i njegove utiske. To je najveća poezija[39] S toga veliki pesnik treba da ćuti. Jednom reči veliki pesnik ne piše, ne može i ne sme da piše pesme[40]. Svi koji drukčije misle[41] nisu veliki pesnici u opšte. Utisci su prolazni, ko ne opisuje, prolazan je. Nema smisla opisivati utiske. Večnost nije u osećanju, ona je u ćutanju[42]. Na taj način većina ljudi (jer većina ne piše pesme[43]) veliki je pesnik. A ona manjina koja piše stihove, nije u opšte pesnik.
No, pošto je teško zapamtiti imena miliarde ljudi koji ne pišu pesme, a mnogo lakše imena stotine i hiljade ljudi, koji pesme pišu (i za to nisu pesnici) – to je čovečanstvo zapamtilo, klasifikovalo i zabeležilo imena ovih poslednjih.
Samo, čitajući ta nevažna imena u Larusu, Majeru ili Cyclopoedia, treba da se uvek sećamo jednoga: da to nisu pravi pesnici. Pravi pesnici su oni čija imena ne znamo, to su pravi ljudi[44] od dela, to su svi oni naši sugrađani i saputnici[45], sve što se nalazi oko nas: i kuće, i prozori, i dimnjaci, i životinje, i astali i Mojman[46].
Svi, svi, sve živo i sve mrtvo, svi sem onih koji pišu pesme.
Branko Lazarević.
[1] neki kažu još i "patefoni i gramofoni" ili
"gomoni". Pogrešan je naziv kod Šopenhauera: "Parerga i paralipomena". To
nije jedina pogreška kod Š.
[2] cf. Izveštaji Biro Rada u Ženevi.
[3] cf. Besmrtna Francuska od Marka Cara.
[4] Ne znam jeli dobro sabrano! U dolarima je
to mnogo manje! Ali ja pišem za srpsku publiku te ostavljam u dinarima.
[5] Putevi u Srbiji od uvek su isti. cf. Anketu
Skupštinsku i inžinjersko-tehnički časopis "Putevi".
[6] Crnjanski – crn mu obraz ovoga i onoga sveta
(koga u ostalom nema! Ali da se izrazim narodnom krilaticom!) cf. Poslovicu:
"nema hleba bez Etike". Od čega žive toliki vladini misionari!..
[7] cf. govor g. Sv. Pribićevića na Demokratskom
Kongresu.
[8] Od ovoga su neki pesnici stvorili "avangardističku"
poeziju. v. članak Marka Cara u "Misli".
[9] To je pesnik mekih osećanja. Otud: teleći tek.
[10] radi po kafanama, naročito u "Moskvi".
[11] v. moju studiju: uticaj slova R na
farsalsku bitku.
[12] Kanova je bilo nekoliko: najpre dva kana
kod Veljka Petrovića ("do dva mrtva Kana") pa pravnik Lion Kan i verlibrista
Gistav Kan. Možda je Veljko Petrović mislio na obojicu, a nazvao ih je mrtvima
jer ne odobrava verlibrizam i pravne nauke. Preduboka pesnička lapidarnost!
[13] Ovi pesnici dolaze uvek zajedno u svakoj
profesorskoj kritici.
[14] Zvani majmun.
[15] cf. Glas Srpske Akademije Nauka.
[16] Turci, kao protivnici kulture nisu voleli
Meksik i nazivali su ga po turski Jeksik. Tako je reč Jeksik postala
uvredljiva dok bi to trebalo da bude najveća pohvala. Ja bih se ponosio da
me nazovu jeksik-kritičar.
[17] koja je strana jedina, izgleda, bila i napisana.
Slično je i sa delima g. Bogdana Popovića: on je u glavi napisao 12 ogromnih
knjiga, ali je od njih na hartiju stavio od svake knjige po 1-2 strane.
[18] Čudnovato je ovo navođenje g. Svetislava Petrovića
u tako drevnom rukopisu.
[19] portugalski: "Kaos il lišćećaos in šumaos".
Delo je izašlo, moramo napomenuti, u redakciji g. Vojislava M. Jovanovića.
I meni je g. Jovanović obratio pažnju na nj, (da se koristim
njime u mojim studijama).
U autentičnost dela ne sme se sumnjati ni za trenutak, jer
veliki naučni autoritet g. Jovanovića isključava svaku mistifikaciju. Erudicijom
g. Jovanovića služio sam se često u donošenju zaključaka.
[20] Iz ovoga se najbolje vidi da je kinematograf
i to u epohama i serijama postojao i u staroj Meksici!
[21] Možda ovo ima veze sa starom meksikanskom
igrom fut-bala? Naš sportista g. Kostić o tome bi mogao reći svoju reč. Vreme
je da je kaže. (G. Kostić je tvorac one čuvene poslovice: "Bog je sport, ali
dostižan". Primedba izdavača).
[22] "Šekspir ili probuždenije polze čerez jedne
nargile" od Voj. M. Jovanovića, komedija u 4 čina. Štampana starim slovenskim
pismenima, u 20 primeraka.
[23] cf. Les amis de la France – od M. Svetovskog.
Ilustrovano.
[24] Ovde pisac misli na ono besplatno vreme.
[25] Večna im pamjat! Izdavač.
[26] isporedi: Knjigu Večnosti od Siba Miličića.
[27] Svaki heroj istorije imao je u svome životu
istorijski dan: to mu je imen-dan i s njim ulazi u istoriju.
[28] G. Buckle junior: Outline of the world history
u 42 toma, Vašington izd. Charles Pears.
[29] možda sam se prevario u sabiranju, ali najviše
10–20 imena.
[30] isporedi i članak Miodraga Ibrovca o Sidu,
u S. K. Glasniku.
[31] cf. Časopis "Nova Vojvodina".
[32] cf. Mnogo larme ni oko šta, od Šekspira.
[33] Ovaj uzvišeni gest ("Le geste auguste du
boucheur", što rekao Viktor Igo) davno se praktikuje u Užicu i Crnoj Gori:
tu svi zapuše prstom uši pre no što počnu pevati.
[34] a ima li šta čovečanskije no dve ruke?
[35] cf. "Lažni car Šćepan Mali", od Njegoša. (Izdanje
S. Knj. Zadruge sa predgovorom g. Nikole Pašića i rešetanjima g. M. Rešetara).
[36] cf. Istina o Peskarskoj aferi.
[37] cf. "Hoću-neću" stihovi svih žena-spisateljica.
(Nomina sunt oviosa!)
[38] U Beogradu čak i kirajdžije protestuju.
[39] Alma poesis, od Marka Cara.
[40] Na primer ja, g. Bogdan, g. Paja – mi nikad
ne napisasmo pesme, a ipak smo veliki pesnici.
[41] Gete, Bajron, Šelej, Slovacki, Puškin i drugi
minores-i.
[42] Što nije razumeo Paskal. Njega je ćutanje plašilo
kad je rekao: "L'eternel silence de ces espaces infinis me remplit le coeur
d'effroi". (Paskal po italianski Đordano Bruno, francuski je filozof, poznat
po člancima u "Republici" sa potpisom Paskal Bruno).
[43] v. kritiku g. Milana Grola o "Narodnom Neprijatelju".
[44] "Ljudi i dela" od dr. Ćorovića.
[45] cf. "Saputnici" od Isidore Sekulić.
[46] Mojman!!.... Meumann!..... (cf. Njegoš: "Mojman
gleda sebe u zrcalo!").
Titravi Sjaj plavokosog mladića
Čupavog Sunca,
Sedefastim rumenilom
Preliva brežuljke mirisnih lokomotiva
Što se još neodlučno, nesvesno
U smelom poletu kao zaručena lasta
– Čiji je zaručnik vedri vulkan
Uvek u stidljivoj bujnosti ponosnog proleća –
Polagano rascvetavaju i čekaju
Da ih prvi krepki, posrebreni
Točak zvezdanih asfalta
U naporu grozdanih sanaka
Odnese u brsnu, mladoženjsku večnost
Pred kojom maršuje
Vod plavih regruta
Iz sela Ilindže
U Banatu....
Gde šišarke plahovito sanjaju
O povetarcu poznih zumbula....
– O, čarolijo života!..
Todor Manojlović.
1885 godine izašao je u hektografisanome listu "Grlica" (listu koji je pokrenulo nekoliko bankarskih činovnika i dva maturanta) recenzija na delo Viktora Iga: "Devedeset i treća". Viktor Igo bio je francuski pesnik i pisac prvoga detektivskoga romana "Jadnici". Ima velikih zasluga za francusku književnost, koje mu ne spori i Lanson. On je napisao mnogo dela, a sada je mrtav i više ne piše.
Nepoznati recenzent evo šta kaže:
"Viktor Higo, franceski spisatelj razumeva se u franceskoj Buni. Ovo njegovo delo dokazuje da i u Franceskoj ima rodoljubaca koji su vični peru. Izgleda da se Viktor služio pri sastavu svoga dela i našim narodnim blagom i kao i Nemac Gete, ne bi tako dobro sačinio da nije čitao naše pesme narodne. Eto kako cene stranci naše narodno blago*. Šteta što delo nije pisano u desetercu. Misir volimo i tri polića rakije.
Ja učinih svoje.
Ja sadim bosiljak.
Hoće li nići mirisni bosiljak ili pelen stvar je mojih čitalaca. Kir".
Ko može biti ovaj Kir? Ime, kao što se vidi čisto persijsko.
Po nekima to je Trandafil Lukulidesović koji je u to vreme bio činovnik beogradskog đumruka, i vrlo obrazovan čovek. Utvrđeno je za njega da je voleo istoriju, a osobito Persiju (žena mu se zvala Persa – Persida[1].
Po ovome izgleda da je Kir = Trandafil Lukulidesović. Ovo u toliko pre što je, po imenu sudeći, bio grčkog porekla i to od noblese, koja se grčki zove kir (kir = gospodin).
Književna sudbina Trandafila Lukulidesovića [2] zanimljiva je.
1886 on otvara jednu kafanicu na istočnom Vračaru (uvek strast za istok!), 1887 bankrotira, 1888 dobija za praktikanta u Monopolu Duvana i rodi mu se sin Srboljub. Zatim se njegov trag gubi i sva traganja ne mogu da mu nađu trag.
Misli se da je kao grčki filozof Empedokle skočio u Etnu. Ovo se da zaključiti i otuda što se mnogo bavio etnografijom. Sem toga zna se da nije voleo psovku i izgovarao je samo početna pismena govoreći: vi zapeli M. P. (em-pe) pa sve jedno te jedno. Em-Pe, Em-Pe! Dokle! (= Empedokle).
Po drugoj versiji oduševljen za Pers-iju htede postati o-perski pevač i ode na more – Pučini! (bez koga nema operluka) i tu se udavio [3].
Neki književni matadori (na primer g. Bogdan) tvrde da je Pisac Recenzije [4] bio niko drugi do Mavro Vetranić Čavčić, dubrovački pisac iz 15 veka. Ovo je mišljenje teško braniti jer je 1885 g. Mavro Vetranić bio mrtav, a da je i ostao živ, on nije umeo pisati ćirilicom.
No glavni razlog što ja ne verujem u hipotezu Mavra Vetranića Čavčića nije ni smrt ni ćirilica. To je sporedno. Ima kud i kamo važnijih razloga:
U tekstu ima i jedna zvezdica. A ja mislim dokazati jednom za svagda da Mavro Vetranić nikad ne bi upotrebio zvezdicu[5]. Mavro Vetranić pisao je Lance Alemane, koji počinju, kao što je poznato, ovako:
Mi smo došli u ove strane
Neka vam je sada znati,
Da naučimo Dubrovčane
U trumbete trumbetati.
Iz ovoga se vidi da je Mavro oduševljen za muziku (trumbetu). A ko voli muziku, manje je osetljiv za prirodu (za zvezde). Ovo u toliko pre što je Mavro bio stalno pijan:
Navlaš kad se umorimo
Pifkajući u trumbune,
Malvasiju ne vodnimo
Trinkajući u fraskune.
U ovome slavnu gradu
Gde se trinka brijeme svako
S nama lanci kompanjuni
Bez vodice vince slatko itd.
Čovek koji je toliko pio, nije mogao videti zvezde; on nije mogao ni podići glavu da vidi zvezde.
S toga ne znajući šta je zvezda nije mogao Mavro Vetranić Čavčić da stavi zvezdu u svoj tekst. Tako pitanje zvezde postaje gotovo nerešljivo u svem užasu svoje problematičnosti[6]. Ovim mislim da sam dokazao da Mavro Vetranić Čavčić[7] nije pisac recenzije u "Grlici".
Javlja se još jedna jedina mogućnost: da nije pomenuta recenzija – plažijat, t. j. mogao je Mavro i ne znajući šta je zvezda, prepisati odnekud ono recenzije. Ovo nije isključeno, jer je u našoj, a osobito u dubrovačkoj literaturi bilo mnogo plažijata. Samo su ovi poslednji bili sa italijanskog. (Ovo dolazi možda otuda što na jadranskoj našoj obali ima mnogo plaža, a od plaže do plažijata jedan je samo korak! Često i ne treba ni taj korak – ko je na samoj plaži!)..
Ali protivu ovoga govori činjenica da se u tekstu citira Misir (= "Misir volimo"). Otkud Misir u Italiji![8]. Sem toga spominje se i Tripoli (= tri polića itd.) i još se kaže "volimo". Zar bi mogli Talijani da vole Tripolis gde su takve poraze pretrpeli. Ta oni ga ne bi ni spomenuli.
Dakle: pisac recenzije u "Grlici" nije Mavro Vetranić Čavčić.
Valjalo bi još ispitati da nisu pisci te beleške: Džore Držić, knez Miloš i Hipolit Ten. G. Prohaska, Hrvat poreklom, tvrdi da je pisac bio Luka Botić[9] (1830–1863), pisac "Bijedne Mare".
Možda je u ostalom po sredi hrvatski plemenski šovinizam. (U njemu bi Hrvati tako daleko doterali da sve hoće sebi da prisvoje, pa čak i najvećeg ruskog pesnika Bloka: prozvaše Hrvatski Blok. Može li se dalje ići? Ni na ostrvu Krku se ne ide dalje!).
U svakom slučaju na ovu interesantnu temu vratiću se čim mi drugi poslovi dopuste. Za sad izučavam: uticaj kose Velizarija (na slici Đulinčevog prevoda Marmontela), njen uticaj na drugu veridbu dede Branka Radičevića.
Pavle Popović.
PS. U poslednjem trenutku saznajem poražavajuću vest koja poremećuje moj desetogodišnji
rad: da je Velizarije Đulinčev na slici – ćelav, a da Branko Radičević nije
ni imao dedu! P. P.
[1] Sem toga igrao je rado
šaha, i često je govorio još iz vojske (u kojoj je 15 godina proveo
kao podoficir): "sve treba pred persi".
[2] O njemu je mnogo pisano. v. Vilovski: "Književne
aščinice u Beogradu, u osamdesetim godinama".
[3] Ima koji tvrde da su to neistine, da su to
sve priče, Hofmanove Priče. Pa i u tom slučaju vidi se operska manija.
[4] kako je nazvat u stručnoj literaturi o tom
predmetu.
[5] Makar što g. Sibe Miličić, pisac "Zvezdanog
neba" i saplemenik Mavrov tvrdi da je ovaj bio kosmičar i opštio sa
zvezdama.
[6] Čak i narodna pesma postala je odjek ove naučničke
raspre, uporedi:
"Čija je ono zvezda
Što tako divno sja" itd.
[7] i ako postoji poslovica: "Mavro (Mavar) je
učinio svoje delo" (Der Mohr hat seine That vollbracht). Kakvo delo? Ovo treba
dobro ispitati,
[8] Možda se mislilo na "babe misirske" ili Misir-babe,
pa "babe" nekako ispalo? Ali ko voli misirske babe? G. Milan Bogdanović odlučno
brani teoriju misirske babe, a s njim i svi mlađi profesori literature na Univerzitetu.
I ja sam jedno vreme bio za misirsku babu, ali sam odustao.
[9] Zbog stihova:
"Al načudo nestalo pjesnika
Nestalo ga u čitavoj kuli
Nestalo ga u čitavom Konjskom
I nestalo ga tragom došasnijem ....
Jao Maro, nesretna devojko!"
Ovde se prilično jasno predskazuje čudnovat nestanak pisca
iz Istorije Literature ("nestalo ga u čitavoj kuli" – misli se valjda na t.
zv. umetničku "kulu od slonove kosti"; "u konjskom" – misli se valjda na Beogradsko
pozorište (zbog Maneža).
Svi švalovi koji henišu po riji
Opominju kriom livre Hidrokastra
Po mondu na teri surse su pilastra
Muvmani aržila sutruse po fiji.
Vjejari lividni vibruju u pliji
Balene gloare senkom zlate pjastra
Zalud pepli Rima senakluju častra
Od Huan-di-Pompec do zdenca u Hiji.
Solitidni otok absansa trempline
Saziva u kikot pusijere sanga
Hodočašćem krina poniruć u pline
I Hajoni oma i parfumi Šmena
Dok bogataš ne da pena kotidjena.
Buši proletera - u pescima Ganga.
sar-Tin – Avgustin Ujević.
V. Pimpurije.
Maro-Žan-Batist de Lupetil, vikont Pimpurije rođen je na jugu i s toga se u njemu osećaju južnjačke osobine. Najpre je bio vrlo slab ali je docnije postao vrlo jak. U detinjstvu je pio bivolje mleko i po logici stvari od njega ojačao. I u docnijem životu imao je nešto od bivola: bio je izdržljiv kao bivo a žena mu je namestila nekoliko puta tako velike rogove da se s pravom mogu nazvati bivolski.
Otac ga ne hte školovati, jer beše tvrdica do mahnite hladnokrvnosti. I ova neukost ostavila je živog traga na Pimpurijeu. Pimpurije je dugo bio šegrt u sedlarskom zanatu, najzad se u njega zaljubi gazdina žena. Gazda bude ubijen ujedom jednog stršljena i Pimpurije se besnom pomamom oženi. Kumovala je strast a dever je bio razbuktaj čula. Žena se zvala Marija Žirardova i bila je lepa, duhovita i drska, a naročito zdrava, jer je svaka Marija zdrava Marija.
Sve ove činjenice i pobrojane podrobnosti privatnoga života ostavile su trag na mladome plemiću: osobito što se tiče buba, vlasteočić, pohotljiv u požudama, voleo je neobuzdano ne samo stršljenove (što je bilo donekle prirodno, u znak blagodarnosti za učinjenu pomoć) nego i ostale bube, pa čak i žabe i guštere i druge bube. Zato je voleo i seljake, koji su u to vreme bili prave bube.
Da rezimiramo. Šta je bio Pimpurije?
1) južnjak
2) ispivalac bivoljeg mleka
3) sin tvrdice
4) neškolovan
5) oženjen majstoricom
6) bubofil.
Iz ovih osnovnih crta da se jasno i pregledno shvatiti uloga Pimpurijea u francuskoj revoluciji, koja ga je zanela vrtoglavicom u vihor prohujalih skandala glavom bez obzira i osvrta.
(1) Kao južnjak bio je bez principa. To dolazi otud što južnjaci usled žege lako skidaju gornje haljine, to im uđe u naviku pa se lako oslobađaju i ideja koje su jedna vrsta duhovnih gornjih haljina.
(3) Kod ovog čoveka krepkih nerava, brzih odluka, moćne zahuktalosti nagona u svemu se videla bivolska ćud. Da je Pimpurije pio mesto bivoljeg kravlje mleko, Danton se ne bi osećao tako siguran na svome kolebljivom prestolu idealističke pohote, a da je Pimpurije odnegovan na kozjem mleku možda bi Francuska Revolucija uzela ublažene i blage forme i možda bi se Marija Antoaneta, svojim apstraktnim agresivizmom filozofskog feminizma uspela da porve i uspešno povuče klipka Montanji, izvukavši kraj tanji.
(3) Sinovi tvrdica rasipnici su. Ovo potvrđuje analitička studija Stendala. S toga je Pimpurije i bio rasipnik i prolio mnogo krvi. Ima osnova podozrenju da su svi jakobinci bili sinovi bogatih roditelja. Prosuta krv tako izdašno bila je samo logičan izvod jednog davno definisanog suverenog pravila prirode.
(4) Samo neškolovani ljudi veruju u nauku. Pimpurije je bio neškolovan i verovao je u nauku. S toga je proglasio Boginju Razuma.
(5) Pimpurije je vešto vodio politiku, kao pravi majstor. To je za to što je bio kod majstora šegrt pa i sam postao majstor. Plotun njegovih duhovitih parafraza na stil opsenjenih gomila vršen je majstorskom glavom i esnafskom shvatljivošću.
(6) Njegova ljubav za bube, ili bubofilstvo bila je kobna za autoritet monarhije. On je išao na to da bude francuski Bizmark ali mu uđe buba u glavu da treba najpre srušiti monarhiju, kao da je moguće biti Bizmark bez monarha. Monarhija je u to vreme bila ustanova čuvarnosti i gnezdo dvojakih tendencija prožeto klopkom rasula i mišolovkom očajanja.
Da Pimpurije nije voleo insekte on bi bubu isterao ne samo iz svoje glave, no i iz drugih usijanih glava, koje su bile potanko gostoljubive za razne savremene kobnosti i nepodobnosti. I, mesto da je izbije Pimpurije nije to učinio. On je šta više bubu negovao. Putem jednog plana i saučešća on je doveo u opasnost sve. A najviše tekovine koje su svojevoljno težile ka pretežnoj konsolidaciji taloženja. Da se muž g-đe Marije u svoje vreme, mesto otrovan ujedom bube, otrovao prejeden sirom, na primer smrdljivim sirom. Koga je u to vreme opšte truleži u izobilju bilo. Onda bi od dve stvari jedna. S latinskim skladom uma Pimpurije bi jamačno umeo ograničiti razmak na osnovnost pregleda i bube ne bi došle do izraza, već bi imali reč ne živi stvorovi nego mrtve poluge istorije. Koje vitlaju svetom.
Kakvu je ulogu igrao Pimpurije?
Van svake sumnje vidnu. Ali ne i toliko providnu. Pravo njegovo mesto ostaje nenađeno, boravi neostvareno. Ne zna se šta je trebao biti pa da bude što bi trebalo da je bio ako bi se htelo da mogbudne biti kako to traži vatreni temperamenat.
Na kraju svog života on je preminuo. Time se ogrešio o "Pravilnik Revolucije" § 9576 tačka a koji glasi:
"Kolovođe revolucije ginu nasilnom smrću".
Pimpurije je umro bez ikakve oštroumnosti. U postelji. Vešala su mu ostala daleka, nož gilotine udaljen.
Ovaj južnjak nije osećao razliku između života i istorije i privoleo se životu. Sličan slučaj imamo i u pravnoj književnosti. Pimpurije, stvaralac istorije, postupio je neistorijski.
Umro je šta više i bez ikakve griže savesti. Svi savremenici potvrđuju da je umro bez griže.
No ovim bi se Pimpurije ogrešio o dve hiljade i trista paragrafa "Pravilnika" a toliko smelosti ni on nije mogao imati. Jer ljudi mogu imati smelosti da ruše živi život života ali nikad i da nište mrtvu smrt paragrafa.
I, po novim ispitivanjima Pimpurije je umro ipak s grižom! Da bi izvršila tajni i neobuzdani nalog istorije gospođa Pimpurije, koja je bila kao što videsmo plaho strasna, dobi u samom ropcu Pimpurije-a grčevitu groznicu putene strasti i kao junakinja Oktava Mirboa na mrtvačkom odru stade neodoljivo ljubiti i gristi Pimpurijea. Tako je Pimpurije umro ipak sa grižom a logika istorije izvršila je svoju zamisao preko jedne žene.
Slobodan Jovanović.
Don Diego de la Huerta
U dvorcu svom Elsinoru
Gleda s puno lienog derta
Lepu Grenlandkinju Eleonoru.
Lepa Grenlandkinja Eleonora
Ona je naslikana na mramornoj ploči
I ima mramorne oči.
Don Diego de la Huerta
Sedi na mavarskoj kupoli
I umire don Diego
Od ljubavnoj boli.
Hoće sa njom plahog zbora
Koja ga mlada zanije...
Ali gde je Eleonora
Miljenica Španije?..
Vladimir Vidrić.
| 
