Станислав
Винавер
Нова
пантологија пеленгирике
1922
|
Интернет издање
Извршни продуцент и покровитељ
Технологије, издаваштво и агенција Јанус
Београд, 29. децембар 2001
Уредник: Дејан Ајдачић
Продуцент: Зоран Стефановић
Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад
Петровић
Коректура: Зоран Стефановић
|
Штампано издање
Издање Библиотеке "Мисао"
1922.
Београд
Штампарија "Мироточиви" - Вука Караџића улица број 26
|
Садржај
Неки човек заноћи у граду чији се цар повампирио те су телали по улицама викали: који се јунак намери да избави град од вампира даће му се пола царства. Кад је било око пола ноћи човек устане умије се водом са девет извора одене у одело од чохе нерезане опаше се сабљом са два сечива па пође лутати по граду. У томе сретне Арапина а овај кад га виде повиче: Богом брате незнана делијо дај ми једно чудотворно влакно твога одела јер ме вија ћоса па се бојим утећи му нећу. Онај му човек радо да што је тражио а Арапин му каже: кад ти буде до невоље ти само викни:
"Арапче бело капче
Зелено жапче
Ћелаво врапче."
а ја ћу долетети са мојих седамдесет и седам хиљада Арапа.
Они се ту ижљубе и наш делија пође даље лутати и наиђе на једну велику кулу а у кули Гвозден Човек. Чим га овај угледа закуми га Богом истиним: принеси ми сабљу са два сечива очима јер сам обневидео а вија ме ћоса.
Човек овај принесе сабљу и Гвозден Човек у онај час прогледа загрли се с њим и каже ако ти буде до какве невоље а ти викни:
"Гвоздењак
Змајски свлак
Пусти крак!"
а ја ћу дојурити са мојих тридесет и три хиљаде гвоздењаках. Сад овај човек стане мислећи шта ће чинити кад сретне ћосу. Он скине своје одело па чакшире обеси о месец гуњ о кумову сламу капу о звезду вечерњачу а сам леже у близини да види шта ће бити. У то дође ћоса и мислећи да је то неки див прогута месец и кумову сламу и звезду вечерњачу заједно са оним оделом али му од тога дође тешко те стаде бљувати, па звезду вечерњачу и кумову сламу још и којекако али месец никако да избљује. У томе он клоне и поче сам са собом говорити: Да ко зна да ми запали чалму око врата одмах би ми се одузела снага. Онај човек причека док ћоса сасвим заспи па му запали чалму, из чалме излети гусеница он гусеницу придави шаком из гусенице излети мрав он држ мрава из мрава излети лисица тако мала да се једва видела.
Он позове своје побратиме те држ овамо те држ онамо те хоће бити те неће бити те ти лисицу ухвате и убију а ћоса у онај час умре.
Онај му човек притрчи скине му круну која је под чалмом била, и стане чекати јутро. Кад ујутру бели дан освану и сунце ограну они вампира опојају и сахране да се никад није више привиђао. Сад царева ћерка радо и весело пође за овога делију и тако су у срећи и љубави они живели у тој царевини дуго времена. Али кад цару дође да умре он позва једног овчара и рече му: ја се не могу растати с душом него ти иди иза седам мора и осам гора, а девета највиша ту се попни на највишу јелу и погледај језеру у дубине. Тамо ћеш сагледати моју мајку него немој да те љута змија уједе па да си јој казао шта рђаво или добро о мени. Она ће те одмах питати: Јеси ли видео мога сина Видоја, а ти одговори: "Видоје живи на Видојевици, пече рибе на жеравици." Тада ће се она одобровољити и питаће те хоћеш ли да се жениш. Ти онда окрени се пут јаркога сунца и три пута прекрсти сунце па реци:
"Јарко сунце, поздравио те јачи од тебе!"
Тада ће те моја мати питати да ми се није син повампирио а ти реци како јесте, онда ће ти она дати вампир-воде а ти брже мени. Него пази синко е да ти Бог дао па ти на време стигнеш и мени душу спасеш а себи круну. Онај овчар тако све и учини и кад донесе вампир-воду он пошкропи цара а цар се растави с душом те ти онога овчара поставе за цара и живео је сретно до свога века. Али кад је томе овчару дошло да умире...[1]
[1] Изгледа да се ова варијанта још неколико пута понавља. То
је онај музички облик који се зове "da capo al fine" и који је доста био занемариван
од стране наших етнографа. Услед недостатка места ми смо донели само два поврата.
Зимње су вечери дуге а народно стрпљење велико!
(Поводом овог издања постоји читава необјављена Вукова Преписка са г. Војиславом Јовановићем. Она ће бити донесена у "Нар. Умотворинама", издање Г. Кона)*
Расло дрво багремово
На багрему млади орле
Под багремом љута змија
Пита змија млада орла
Ој Бога ти млади орле
Што не летиш у облаке
И не носиш Јордан водух.
Беседио млади орле
Ја бих змијо полетијо
Ал се облак замаглијо
И у магли страшан јунак
На сабљу се наслонио
Божуром се закитио
И он броји ситне звезде.
Како коју добројао
Она онда на дно мора
На дно мора широкога
А у мору морски царех.
Поручује Сандаћија
Чу ли мене морски царех
Не дам теби моје лицех
Јер си буру разиграо
И три лађе потопио:
Једна лађа све девојке
Друга лађа удовицах
Трећа лађа млади момцих.
* Из Вукове заоставштине. Вук је спремао и предговор за све ове песме,
посвећен Каролини Србовић-Гросмутерки, родом из Печуја, жени великога богаства
до кога је дошла трговином са сувом рибом. Предговор чини многе комплиенте
и алузије на Гросмутеркин занат: народне песме су здравље, а најздравија је
риба, рибари морају помоћи издање здравља.
Расло дрво шимширово
На дрвету млади соко
Под дрветом љути змају.
Пита соко љутог змаја
Ој бора ти, љути змаје
Што не летиш у обла'е
Не донесеш часну воду.
Беседио љути змаје
Ја биј орле полећео
Ал се облај замаглио
И у магли силан јунак
На копље се наслонио
Ружицом се закитио
И он броји ситне звезде
Како коју добројао
Она пада на дно мора
На дно мора дубокога.
А у мору морски царе.
Поручује Анђелија
О чу ли ме морски царе
Даћу теби моје лице
Ал разиграј бесну буру
И потопи до три лађе
Једна лађа девојачка
Друга лађа удовичка
Трећа лађа млади момци.
Од ове песме има трећи, дужи, икавски вариант. Расло дрво орахово, под дрветом аждаја а у гранама крагуј. К њима долетео "сив зелен њискавац-врискавац". Они га питају што не иде преко горе и не донесе "биља кара-биља" којим се лече све болести, а особито љувене (љубавне), а он им вели да се загледао у облак у коме игра вилинско коло. Све је коло задичила вила Видосава. Питају је "вилењаци-голотрбењаци" што се замислила а она, да је бројала "звизде неба виликога" само није могла добројати "сидамдисет и сидам звизада". Те су звезде пале на дно мора, где мор-папа (морски папа) зида нове дворе "Ни глађене, ни руком рађене, Већ од чистог зрака и облака, Плава мрака и злаћене таме". Кад је то сазнала "Смиљана дивојка" она му поручује да ће му дати своје "пребило лице": "да обљубиш и опет пољубиш" само ако пробуди "три страшна витра": Један ветар да потопи небо, други земљу, а трећи "мене младу Смиљану дивојку". Морски папа послуша је, он пусти за триста и тридесет година три страшна ветра, један потопи небо, други земљу, али трећи није могао Смиљане дивојке:
Биседила Смиљана Дивојка
Боже мили чуда виликога
Ни ми жао неба небенита
Ни ми жао земље земљевите
Ал се чудим Будимлији Јову
Кад ујутру били дан осване
Па ишћера овце у планину
Где ће своје (?)* пландовати овце?......
(520 стих).
* Овде "своје" место "његове", ради стиха.
Од ове песме најзад има један четврти, краћи вариант, управо комад од песме:
Славу слави Бојичић Алил. Сви бегови дошли на славу само нема бега Решид-Бега.
Алил пита ко је "каил тражити Решида". Најзад се јавља Будалина Тале. Он одлази
у Копривницу и ту затиче Решид Бега где лови рибе. Он му се придружи и тако
излове много рибе. Најзад ухвате у мрежу "чудовиште Васу." Чудовиште кидише
на њих, а они побегну, и посрамљени се врате на славу. У знак жалости слава
се разбије и свеће се погасе. Но чудовиште дође на врата и стане лупати и изазивати
све Турке поименце:
"О Решиде шта си ми решио
А Алиле, пушке те спалиле
А Реџепе хромог Дабе зете
И ти Мујо муком замукнуо
А Сахибе сахат изгубио
А ти Тале, отиди отале......"
(120 стих).
Божественом зором отрицанја
Јоште никад ведрија небеса
Нису дала камен греховима
Ко без бола ак и мало лети
У великом пожару сунаца
Крила су му тамница горчина
Свако јавје носи пехар жучи
Сваки немир има оштре струне
Преко којих бог гудалом гуди
Покликује клицом електризма
Прелива их тамњаном надања
Звуке мамећ ломне и шарене
Надахњујућ тартаром страдања
Шар велики сребра свих праваца
Којим господ упреда сокове
У тканину светске армоније
Чиј корење душа је човека
Чиј врхови тоцило очаја
Да се сваки пир црва земаљска
У свом ходу прегажен запито
Откуд бегство ако није пјанство
Јели небо, или знак сотоне
Ил је нешто оба облачније
Кад је сила необуздна чуства
У незнању поља и класова
Своје оштре секире забола
Вечним трагом потока и цвећз
Сан исплећућ бујицом громова
Који хрли преко свих чворова
Сна људскога Јован или Исус,
Гробна плоча за плач поколења.
Пушка зрака у сретање сунцу.
Бор што веље приговоре чује
На самотним чојства врховима
Које уво људско разликује
У прошлости и у будућности –
Он још никад у свим чудесима
У зеленој својој свезналости
Мисли људске тица или копље
Није стего торжество ужаса
Које баца пламеном Ереба
Стуб престола највиших алмаза
На ком стоји плава воштаница
Огњем трепћућ за пале јунаке.
Његош.
PS. Уредништво има на расположењу опширан коментар г. Решетара. Коментар
износи шест штампаних табака. Сем тога и г. Павле Поповић написао је свој
коментар. У његовом тумачењу тежих и страних речи имамо објашњења за ове речи:
1) зора (црвено на небу приликом изласка сунца на горепоменуто небо; догађа
се рано ујутру, у зору);
2) јоште (место још. Licentia poetica);
3) небеса (оно одзгоре на небу);
4) камен (оно чиме се игра камена с рамена);
5) грех (кад неко не поштује г. Павла Поповића);
6) сунце (оно што сија на небу кад нема облака и кад је сунце);
7) крила (оно што је лептиру прикачено налеђа).
Недостатак простора принуђује нас да се ограничимо само на ово неколико сјајних
тумачења.
О васељено бедно посмрче
Кад си у својој болној, детињој
У кукавној се нашла чатрљи
Јеси ли се о, тешко чудила
Јеси ли се ти мрачно питала:
Када је Правде закон дубоки
Вечнога бића отац стравични
Умро пре твога самог рођења
Зашто да тада, грозно лутајућ
Потуцајући се шупљим простором
Родиш се и ти, чедо-посмрче?....
Не!
Ти ниси, ниси, гадна Селено
Великог Бога позно рођенче
Већ ти си само гнусно копиле
Некога кужног грехо-извора
Не можеш бити ма и посмрче
Сурови видик генерација
Очајни злокоб свега живога
Кукавни испит мрачне пропасти.
Колко би боље било бићима
Да се је место земље, сунаца,
И место мора, и место копна
И каменитог овог чекања
Доксатом грдним вечног презира
Очајем горким суре молитве
Што се у твоје душе мутном колуту
Ишчаурио гадним мехуром –
Родила једна општа несталност
И општи смисо једног несхвата
И општи некрет једног нехота.
Не, није ово права Селена
Што се имаше ведра родити
За усрећење древних духова.
Посмрче ово није презрено
И слабомоћно као Урош простора.
Инвалид слепи то је понора
У губи гадној што га нагриза.
Ти живиш само слутњом пораза
И на штаци се трошних надања
Вучеш полако калом покора.
Гнојавих уста церек сатански
Прати те увек гнусним церењем
Док изнад твоје главе уморне
Пропалих звезда горки пепео
Пада пред твоје ноге рањаве.....
Да си на свагда, свагда проклета
И нек је проклет дан оних грозница
Који ти даде живот злочини
И нек је проклет Усуд-грбоња
Који те први гнојем зачео.....
Ђура Јакшић.
Помаме дивље пламен махнитај
Одмахнуо је севом кроз поспај
Махуне мисли мехом препукле
Зурлама свисле, збрком прозукле.
Где су греси негрешаја
Кад трубила нарушаја
У покиду лелних слада
Свлад отимљу рушиграда
Тез орукља горопада
Помени ме духом лахор-страве.
Жамор-круна смркли лаве
Свесловенски Мислиславе
Танких мисли отпоздраве.....
Европа се одевропила
И свуд носе гнусна шкопила
Да ослепли шкопе невлад
Срцомрака прежни превлад
Гнусогона јежни свевлад.
Још сијају сијни своди
Готи плоти у наготи:
Срп зацрта звиздом коси.
Слет бродовољу кнебустрелном
Зајађена смрт-опелном
Лук одлучен члову челном
За скрханих звезда прелом
Изједарских пчелињака
Јелолистих кртичњака
Небоцепних вршичњака
Што прекљувом глодних снова
Презобљују укип крова
Стан причесни Бога-Јова,
Премрчују врв свемирја
Занебљују успон пирја
Преклек смерја, извир умља
За победна за безумља
За издобља небокумља
Недосева висимрачје
Недоспева стрш-облачје.....
Лаза Костић.
Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала опомену а Собче је било све испуњено сувим месом, бадемом кад се тресе кућа, лешницима још из Хаџи Ристиног кад се први пут посвађао са својим братом. И од тада им сва несреће. А у сопчету дрвенарија, конопул, гвожђарија, као тихо прекорно, као да опомињу, и чини се Тонки из сваке пукотине по једна глава строгог деде јој, Хаџи Рувима, који се никад није насмејао: мируј, не лудуј!
А она, Тонка, затворена, певала би што је чула да је некад ујна, пред саму смрт, жалобно, старински, заклопе се очи и кроз нос, као једва приметно, као да се служи служба у некој цркви једре и давно узавреле снаге и голичаво нешто, као тамњан те цркве:
Зашто Сике, зашто?
И сећала се вечито, увек у другом гласу и као са другим лицима, што збуњено намрштено, озбиљно је гледаху и прете а ујна је мислила да је нико не чује кад се вратила као лимун жута и певала по турски, срчући кафу, повезане главе, у жутој шамији.
И на ову песму нешто се давно и слатко будило и бунило у Тонки, и глас би дошао сладак као мед и саме су жене жедно викале: још, још, жене којих се сећала како у амаму ударају се по грудима а вода им ври и разлива се низ леђа, у наборима, и отромбољени трбуси мајки које су рађале, и баба које подврискују. И сви би се стали скупљати, и слуге из магазе, чивчије, и онако пролазници. Aли би Душко магазаџија улазио и погрбљен, покривајући лице рукама да не види њу, Тонку, јер грех је још, младо је, лудо је: и затварао би ролетне. А она се њему уз пркос скидала гола, љубила своје руке, трљала бедра. И знала је Тонка да Душко неће моћи дуго да издржи и када би се он спотицао бацала би на њега своје постељне ствари, вреле од њене крви.
А у Душку су две крви и њена песма певале, а она би примицала узаврелој својој снази дрвенарију, дуње филдиш, јапију и старо одело. Иза прозора, до мркле ноћи, чекали су да се отвори завеса. Арса пекар вриштао је, поливао се водом са чесме, Јован који је кувао кафу седао би на коња Мишка, пошто му да да попије вина, и летео без седла и узенгије, а кад су се њени вратили са имања, увек: зашто опет Тонка, црна Тонка, чедо? И после би је грлили, стезали, и плакали сви громогласно, и ишли на прстима и палили свеће. А Тонка у танком свиленом фустану а доле сасвим нага, очију исколачених седи на асури, искитила се ђинђувом, сарфилом, устане, клоне, и труди се да дохвати своју малу, свежу, меку леву ногу у бутини и да је пољуби, ижљуби, поједе. Јер је знала она, Тонка, кад порасте, раскрупња се, а ти кукови ће да набубре, а она једра снага да се разлије, груди под врелим плодовима да се размину широко и никад она тада неће моћи да омирише, да ошине језиком своју румену разблудну бутину. И радовала се страсно Тонка што ће бити гојна, топла као ујна пре но што је побегла у Турску, али је плакала што ће за увек бити растављена, за увек, за никад више од своје топле, од своје мирисаве као задах сто устајалих ђулова, од своје сочне бутине.
Бора Станковић.[1]
1 Ова прича спада у циклус "Под окупацијом". Пошто је г. Бора
Станковић опазио да наша публика страсно тражи књижевне успомене из тога времена,
то се решио (види објављене одломке у "Новостима") да све своје постојеће
рукописе приопшти овој групи. Просто, стави испред одломка: "Ево шта се причало
у једној кафани за време окупације" или: "Газда Јанаћко повуче три дима (а
било је то у Београду у време окупације) и отпоче овако." Чује се да ће у
овај циклус доћи и "Коштана". Пропратне речи биће: "Неки Aрса Циганин (у једној
кафани у Беoграду под окупацијом) попи чоканче и стаде овако говорити:".
Цар погледа строго:
Од шуме челенки блешти бумбумада,
Милеса Гамзовић, кћи облака Рада
Дрхтала је страсно ко гримизни набор.
Тад цар благо гледну: сабор хуком прасну
Од громова громче, од планина живље
Црвени осмеси пале поноћ касну. –
Милеса Гамзовић дрхтала је дивље.
Цар јој приђе снажно. И у лудом касу
Челичним стрелама у душу јој уђе
Као муње вина у кладенце туђе.
И осети царе у том истом часу
Како Милесине душе љиљан бели
С царске му челенке царску правду дели.
Јован Дучић.
Поп Риста имао је жену Настасију и сина Петра. У кући је био благ, добар као добар дан у години, мек као милихброт. Ни онај поп који, обилазећи парохију пије три литра ракије за оброк, псује на сав глас, свима се попео на врх носа и ломи потковице. Са сином се играо пиљака а са женом читао Милована Видаковића, штрикао чарапе или извезивао голубе и грлице на тишлајферима. Најзад поп остари, његова Наста такође остари а син, који је свршио богословију, запопи се. Сутра дан после свечаног запопљења синовљевог поп Риста се врати у своје село са својом Настом. Његов идеал био је постигнут. Он погледа у мутна ћерчива и одједном се наљути. Одмах узе оклагију и дуго је млатио недужну жену. Запањена попадија само је кадикад кришом брисала сузе. Шта се учини од попа Ристе! После овога батинања он обуче нову мантију из ормана. Више није пио, и постаде крајње умиљат и уљудан са свима људма. Нико није могао познати попа Ристу! Преобразио се. Свима дође драг. Био је прави светац. Претплатио се на богоугодан часопис. Ракију више ни у уста да не узме, а некмоли псовку. Сви су парохијани били сретни – пресретни.
Међутим код куће је био другчији Док је раније са женом био памук, био мед и шећер, смиље и ковиље, здравац и босиљак, сад је постао јетки чемер, горки пелен. Жену је тукао па чак и ногама газио. Жена је скрушено подносила ове нове ћуди свога господара. А сину кога је раније толико волео, није хтео више ни писати. Кад се сину родило дете-мушко чедо, поп Риста не хтеде отићи ни на бабиње, а жену је излемао на пасја кола што се спремала сину у походе. Три недеље борила се пошиница са душом и била између живота и смрти. Тако се ето изненада променио поп Риста.
Човечја душа је чудновата и највештији приповедач не може докучити њену тајну. Путеви Господњи необјашњиви су! О, попе Ристо, велики мучениче, велики родољубе! Благословени твоји јади, благодетни твоји заноси! Ја разумем твој бол и твоју срећу, твој немир и твоју раздраганост. Како те разумем и како те се сећам, и кроз сузе се смешим кад мислим на тебе, попе Ристо божји угодниче, попе Ристо куло светачке крепости, попе Ристо, брате рођени.
Вељко Петровић.
Живот је тежак ко малтер перпендикулара
Гнусни еуфемизам бреветира ропац
Психологију делира харангира шкопац
Ми смо монструм сумње у психи окулара,
И демон блуда у полусвету преживара.
Све црњим живот тече сад кланцем
И Песимистичким темпом извија се минус
И карамболира паралитичким кркљанцем
У метафизике отмени рицинус,
И у смежурања логични касинус.
Сима Пандуровић.
У селу Кладенцу, Арсеније Ељад
Размишљао је дуго шта му ваља делат'
Најзад кликну хрте (то му била чељад!)
И не хтеде роду своме бити џелат.
Он пође. И вриском штекће штенад дивна
На дорату алем. Мрак шуме у духу.
На балчаку пако. Минђуша у уху.
На бедрима павта, а на руци гривна.
Иде мрк и страшан, као облак диваљ
"Мрачно је куд гледам, мрачно куда гледах"
За њим штекће војска. Не знају за предах,
А ко горске звери, бежи пред њим живаљ.
Д. Филиповић.
Живот је мој без јединог зрачка
Ја личим на цвет од маслачка.
Живот је мој туробан и без правца
Ја личим на лист од здравца.
Живот је мој тужан и мек ко бурек
Ја личим на зелени кукурек.
Па шта да чиним? Има ли спасења?
Живот је мој као корен од клења.
Не! спасења нема и гнусан је сваки кутић
Живот је мој отрован ко љутић
Полако глођем новога бола бутић
Ах мој прутић! ах мој прутић!
В. Живојиновић (Mussaka).
I.
Ланда Пуранда, звани Човек-Нечовек
говораше садећи лук у једној чајџиници
на Гребену Добре Наде:
Доћи ће, о доћи, предчовек и
почовек, лепи као смуђеви, и потпуно
асексуални.
И би јутро и бејаше Калимегдан.
II.
Зашто лептири не носу о врату клепетушу,
да би се знало кад је време да се пије бела кафа? Докле ће облацима владати позоришни власуљари?
III.
Шарени шљунци говораху уздисајноме трњу:
Маказе не могу разумети електричну влагу мастила, јер је Бог злореких Хималаја царовао у доба кад је само за позване био допуштен цвргави пасош орнитологије и збунтована пиротехника корала.
Зрикави облаци говораху на једно око бумбарастим и шареним шљунцима: Зар је потребно да Нечовек пали свећу и натиче, као мрзитељ и лакташ, наочаре на очи кад хоће да чита роман у Daily Mail-у.
Последњи препирач.
Над Хеопсовом Пирамидом издизала се велика реклама енглеских сапуна, које је нечовек презрео у својим плахим визијама.
IV.
Јарекања-брадекања чучну, уз гудало у своје руке, жалобно цијукну и отпоче да свира по огледалском лику.
Најбоља форма радиотерапије није патристичка егзегеза.
Ко се уторником гњура у море, може се суботом претворити у кртицу.
Нема даждевњака који не жели бити мравојед бесмрћа и кенгуру вечности.
Сто седамдесет столећа дувао је Нечовек у свиралу. У сто и осамнаестом никла је најзад од његове свирке шебојаста висибаба.
V.
Дајте ми столећа – да исцедим тренутак! Дајте ми океан да напабирчим грам соли! Дајте ми Александријску библиотеку да препишем правило тројно!
Дајте ми прашуму да истешем чачкалицу! Дајте ми гром да запалим цигарету! Дајте ми Надчовека да створим Нечовека!.
Николај Велимировић.
* У другоме издању: Ланда-Ћуранда.
I.
Усред шведске престонице Штокхолма дизала се кафана Петроград. Ту су долазили боеми уметници.
Био је месец јануар.
Падао је снег.
Писали су на леду.
Трамваји су јурули.
Песник Арно Арнолдеон седе за свој кафански сто и викну келнера:
Број 23! Дајте ми меланж.
Келнер донесе меланж.
Једна мисао мучила је Арна: шта означава реч "рутвица". Она је добар слик са "утвица". Могло би се написати
"О тешких зора горка рутвица
У трамвајима златних утвица".
Збиља би трамваји могли бити рињаци са утвицама. То би можда спасло Шведску? И Аргентину?
У то дође Хипнисон. Он је имао лепо очешљану косу и био је хипниста. Пронашао је хипнизам и сањао да дође до пет хиљада аустријских круна да оснује прву хипнистичку ревију на глобусу.
Мало после појави се Омбронсон, творац омбристичке школе. Омбризам учи да постоје само сенке. Хипнизам тврди да је јава-само (у) сну. Омбронсон је имао чупаву косу.
Поручише и они меланж и почеше разговарати, али их Арно није слушао, него викну: Шта ви мислите о Сведенборгу? Одмах после овога питања Арно потону у дубоке сањарије. Можда би најпогоднији за утвице био сонет? Златно таласање утвица – а зоре да се пију помешане с горком травом, као нека врста космичког апсента.
У то дође Свен. Свен је био саблиста ("све је прах и песак").
Најзад се Арно диже и пође улицама.
Падао је снег.
Трамваји су јурили.
"Добро би било", помисли Арно, да се преведу све свете индијске књиге. Све до једне. И то западним диалектом због онога и: има нечега старинског у себи.
Снег је и даље падао.
Трамваји су јурили.
"Шта да ради пролетариат, да победи?" опет гласно помисли Арно и брзим кораком оде Петрограду. Келнер донесе меланж.
Меланж је био млак. "То је живот. Мора да се пије млак меланж и трпи баналност, рече неко.
Келнер број 23 био је умро. Нико не зна зашто.
Ар но изађе на улицу.
Трамваји су били стали.
Један аутомобил чекао је пред Петроградом. Арно га дуго гледаше.
"Већ је поноћ" помисли Арно. "Која ли је поноћ?" "Где ли је та поноћ?". Он пође кући. Био је већ одмакао далеко, кад се осврте. Пред њим се заустави аутомобил. На аутомобилу је писало нешто неразумљиво, као "Плитвица". "Ово су Плитвичка језера" помисли Арно. "Какве она имају везе са рутвицом? Није добар слик. Боље вер-либр".
Из аута изађе шофер, отвори врата, и Арно уђе на њих, као у песму. Песма је имала много стихова. Последњи је био "брзина".
"Ала је овај језик неподесан" рече себи Арно. Шта да радим са брзином? Колико је лепши сенегалски језик! Треба купити сенегалску граматику. Aли где? У овој вароши тешко да има и једне честите сенегалске граматике. Култура је дефинитивно банкротирала". А стихови се продужише. Сад је био вер-либр. Сад се могло ићи како се хтело. Аутомобил се ослободио од александринца и паде одједном у ритмичну прозу. Над прозором појавише се трамваји, а наврх трамваја изгледа да је био бар. Сенегалац један пио је грог. Он баци у пролазу једну књигу Арну. То је била сенегалска граматика. Имала је свега 1 страну. Од куд једну, помисли Арно, кад је минимум две? Мора да буде и друге стране! Шта је с другом? Али друге стране није било. Као у огледалу!!
Он се сети Ната Пинкертона.
Аутомобил није више био трамвај него десетерац. Арно погледа око себе: Била је, где је дошао, ноћ са звездама и музиком. Људи у бело за великим столом пили су вино и меланж. Позваше Арна,
II.
Много је пио Арно. Сви су се оговарали. То су били стари песници. Данте је грдио, на страни, Арну у поверењу – Виргилија. Он, вели, није знао ни хексаметре. А посветио сам му Пакао из ироније, јер су му ритмови паклено рђави. Милтон је о Дантеу говорио гнусне ствари. Неки турски песник грдио је бату Туринског. Виктор Иго говораше пушећи томпус о Шекспиру (на уво Арну): та он није ни постојао. Неки се окомили на Хомера. Сви су грдили једни друге али највише неке којих ту није било. (Изгледа да је на све стране било још пуно и других кафана-духова).
"Зар и они" помисли Арно. Он погледа далеко, далеко, и опази себе. И, на највеће чудо, тај нови ја стаде му говорити ужасне гнусности о њему. "Куда да се побегне од себе? У друге? А из других? У себе? Вечити круг у коме се решавамо и не решавамо, што рекао Сибе. Како мало има у свему смисла. А крзна се мрзну? У великом котлу варила се сву драгу ноћ – кафа. Место снега стадоше падати цигарете. Живот је ипак леп, помисли Арно. Он зависи од једне неиспушене цигарете. Како би било да живот не пушимо? Или да га пушимо на лулу? Као Бора? Муштикле би требале бити државне....
У то дође зора рутвица. Арну дођоше неки стихови на памет и он зажеле да буду мора утвица. Aли му се не изврши жеља. Најзад као да је све постало чутурица. И сви су пили смисао из ње. А ко је био жедан није. "Сад има у мени више смисла но што може да стане" помисли Арно. И све му постаде јасно.
III.
Шта значи ово, рече он келнеру бр. 23. Од куд сте ви живи? И од куд да је меланж – зелен?
– Значи да је била револуција, да су се људи променили, да је настало Доба Трава и Биљака и да умови преживају рутвице блаженства у зорама, рече један велики, непознати господин у пелцу.
– Па онда сам ја победио! узвикну у чуду Арно.
"Дабоме" викнуше сви келнери и сви гости и падоше ничице пред Арном.
"Па добро", рече Арно, "па како сте онда смели да ми дајете зелен меланж место обичног?"
"А по чему бисте ви другчије осетили да је дошло Доба Рутвица", рече плашљиво број 23.
"Тачно!" рече отегнуто Арно. Он устаде и пође. "Где да пођем" помисли. "Где ли живи свет Рутвица?"
По улици су ишли нови трамваји. Арно уседе у један. Неко му даде цигарету и запали. Он помисли:
"Макар гроза млео љиљака
Зелено доба биљака
Игра са смислом пиљака"
и брзо извади нотес из џепа и записа овако:
Мисао, 224 (в).
"Кристали лондонског Ситија:
Зелено доба Питија
Ври у сутону литија" ...
Августин Ујевић.
Ја сам се родио у сретан час
Моје је родно место острво Крас.
И са тог острва
Виде се друга острва
Као што се са једног брда
Виде друга брда
И из једне кафане
Види друга кафана.
Ја сам се родио у сретан дана пар
Моје је родно место острво Хвар.
Ја сам сретнији но сваки банкар
Моје је родно место Гаурисанкар.
Ја сам се родио у сретан болова јапад
Моје је родно место острво Лапад.
И сва су острва моја родна места
И сва су брда моја родна места
И све су реке моја родна места
Живела острва, брда, реке
Живела цела природа
На којој пише
Најдивнијим, најсвечанијим, најљупкијим,
Овде се родио Сибе Миличић!
Сибе Миличић.
Крај Топчидера, сасвим недалеко
Има једно село. Ти си био добре воље
Ту си ме повео, па си ми реко
Ето, то је космос, ту ћеш се осећати боље
Ово поље – то је Космичко Поље!
Ваздух и све око нас наговештаваше зиму
А ми смо шетали кроз ливаде меке
Поздрављали јагањце и њихну плиму,
Па се сакрили најзад у сенци смреке
И гледали пролазеће космичке човеке!
Седосмо и гледасмо небо плаве боје
Али нам је пропало весеље ово
Јер од траве се исфлекало одело моје
И узалуд космичко расположење твоје:
Сад треба купити одело ново!
О! Зашто си ме у космос пово!
Даница Марковић.
Он је гледао њене очи. Биле су зелене. Тада се сећао снегова на Пиринејима на које се није пењао у детињству.
Њене чарапе носиле су у својим шупљинама грчевитост лутања. Он засука мало чарапу и пољуби је у њену јој голу ногу испод колена. Хиљаду плавих жилица плакаше скрушено. У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Енглески краљ није знао да је Маријина лева нога лепша од десне. Aли на острву Фиџи оглувио је један човек. Он је био порезник и звао се Хјуз. И сви су валцери што их је у то време на окарини испевао Лехар мирисали су на свежу женску пут и на јарца. Само су млекарске задруге због тога су силно страдале. Поп Ђурица из Великог Бечкерека постаде џентлмен и нареди жени да му сашије гаће од лаког српског платна. У то време сви Банаћани ношаху лаке гаће а Грци су издали. Војници су личили на измршавеле гусенице.
Два јаблана пред његовом кућом почела су да се грлу са разблудним ваздухом а од страсти и пожуде по асфалту улице цурила је киша. Димњак је горео сивим пожаром на њеној кући. Стари, кестенџија, постаде, џентлмен. И нареди: жени, да му спреми гласе-рукавице.
У то су време трубе су звале на јуриш под Ченстоховом. Само су млекарске задруге због, тога су силно страдале. У то време сви Банаћани ношаху гаће од, српског платна. Војници, су, личили, на веома измршавеле, гусенице. Два јаблана гледала, су га, право у очи.
Белић није разумео зашто људи не, носе сомотске, капице. Он је знао да, је истина, само у плавом жубору дрвећа а, да живота има само у мртвој природи јер ни, стене ни храстови немају жуте прљаве ноге и знојаве обојке.
Али посилни мајора Десимира, ћутљив, без десне руке зађе да тражи по комшилуку нов котао. Ништа се није разумело. Говорили су о, ослобођењу и, само, су, мислили, како да се чује свачији глас. Само су млекарске задруге због тога силно, страдале. Војници су личили су на крајње измршавеле гусенице. Белићу је постало јасно да, је спас, само међу дрвећем. Он је знао да, је истина, само у плахом жубору дрвећа. Само су млекарске задруге због тога, силно, страдале.
А на старом војничком гробљу говорило се да долазе Сенегалци и да имају два пара ногу да ништа не виду, а руке им се, склапају и расклапају. Прозори на Градском, Већу, који, су тако дуго гледали зелене, ливаде постали, су, суморни. На острву Фиџи оглувео је један човек. Он је знао да је истина само у, благом миловању дрвећа. У то, су, време кестенџије носиле гласе-рукавице и сви, су, морали пити коњака јер, се, сваком човеку гадило на човека. Они, су, знали да је истина само у, дрхтавом поздраву дрвећа и у острву Фиџи где, су, сви добри људи глуви.
А на старом војничком гробљу, за које тврде да је остало још од пре Римљана, један старински, препотопски, сломљени крст показивао је Богу и небесима неку смешну претњу крајичком свог трулог накислог дрвета...
Милош Црњански.
О душо да л се сећаш како
У поноћ лако
Тебе сам тако
Као крином
Месечином....
И како сам пао уморан и ровит
У понор страховит
И пио црн и лековит
Medoc...
О душо, душо, Бог ми је сведок!..
Ранко Младеновић.
1 Као што је познато – штампање звучних еклипса јесте искључиво
право часописа "Мисао" који је због тога и основан. Користећи се добротом
г. Јанковића власника Мисли ми доносимо ову еклипсу, три хиљаде сто
једанаесту на број. Она је, по плану, имала да изађе у септембарској свесци
Мисли, у години 2238-ој.
(Ово све треба читати брзо и веома танким гласом. Само крај треба читати
из баса; ко нема бас, боље да не чита крај).
Стари Словени били су у старо доба млади. Драгош Гицановић кликну:
"Ој хој, дивови и дивке
Ја сад идем у лов на медведе
Нико се не може тако прејести као ја
Нема брашна да се умеси велика погача
Како ћу ја кусати купус кад сам заборавио дрвену кашику
А зна се чиме се не смем спомоћи!"
Жена Драгошева Деволда кувала је сарму. Светлило је сунце а Драгош је једнако ловио. Сунце сиђе, оно запали огањ, искува сарму, попе се на брдо, помилова грм, израњави руке, оде на небо, потужи се, три ветра дунуше, двадесет хиљада лађа потонуше, један се мрав спасао и овакову песму испева:
Ех досадо покошених пасишта
Куда јуре велики мудраци
Ја зар да нисам ништа, и ти ништа и он ништа
А моја мушка челик-снага што плужи земљу
И смели дах путева у зноју животиња
Како се поје по врстама својим биволи
Моја је мушкост земљи влажнија но поводањ
Само онај воли који воли
Само се паре и плоде голи
Ех досадо оголелих снегова
Сипај у очи просторе, планине,
Можда су то све снегови човекове похоте
И писку фрула и блеку оваца
Заглушује шум што оплођава земљу отаца
Немам новаца, немам новаца
И како би ме насликали са оволиким мушким знаком
Мораћу да отворим велику акционарску банку!
Трандафиље, ковиље, гаравиље, траво зелена и росна
Храно моја посна!
Нека је мирна гора Романија и Босна!
У то дође Првош Милоњић, проспе сарму, упали Драгошеву колибу, уседе на суждребну кобилу, полете, врати се, опет полете, врати се и крај једног дрвета близу колибе он завеза кола а за кола три курјака гладна. Кобила се ту опраси и роди дванаест малих слонова. Деволда била побегла у небо, Перун јој саковао минђуше од пећског бакра, шетала небом, сви јој завидели а највише један црначки патриарх и Дивка-Тивка. Иде Дивка-Тивка, иде њен брат Џин Тин, говори Дивка-Тивка своме брату Џину Тину да навуче пеленгире како се не би видело и да отме минђуше Деволдине ... Тин сишао на земљу, ништа не нашао, о земљо у којој се ничега не налази! за коже дивљих бивола купио два јутра земље. Земља црна, масна, мирише, мисли Џин Тин: (а једнако пљувачком влажи непца запекла) да тргујем иловачом. У то се време Драгош Гицановић вратио из лова на медведе. Један медвед личио на Ежена Карјера, француског сликара из краја IX века пре Христа, године 1358. Медвед имао исти начин гледања као Карјер: замагљено и топло. Миклошић тврди да јесте а Копитар да је тај медвед пре био близак Енгру. Кад је Енгр имао педесет година, тада му се по други пут родио отац, он својеручно наложи (а био је ужасно склон да слини кад узме чирак у руке) ватру у камину и тако је две године грејао руке. Његов синовац Виктор Иго (који је имао триста и једну жену и опет био незасићен) питао га је: Зашто то чиниш? Енгру је требало да би му руке сасвим размекшале јер је раније сликао тврдо, људи страдали, деца плакала, небеса падала, земља растварала утробу, па је видео да тако више не иде. Виктор Иго и сам следовао је овом примеру, али се опече, руке га болеле, све га пече, написао 93-ћу, оженио се са једном калуђерицом из Ражња, изродио децу, постао деда, пошао у основну школу, израсли му бркови, али да не би бркао бркове с чим другим обријао бркове. Једна љубазница Виктора Ига по имену Сафо А. Доде, у ствари је била жена Драгоша Гицановића која се звала Деволда. А Драгош кад се вратио кући, види, кућа изгорела, ничега нема, сунце сија, траве се зелене, људи пролазе. Он ископа из земље хиљаду килограма гвожђа, направи велику секиру и написа на свакоме дрвету што је било у гори на врх Шар-планине:
"Првош Милонич паки и паки
велики злободејанац бе".
Овај натпис тумачио је Стојан Новаковић у византијском духу, према сугестији Анатола З. Франса. Анатол Франс имао рачуна да тако чини јер је био унук Виктора Ига и Деволде Драгошеве, односно Сафо Л. Доде. Анатол према томе и није био нико други, Франс, но Џин Тин, брат Дивке-Тивке и њему су кројачи увек морали да узму за метар више штофа кад би поручио панталоне. После је тај Џин Тин постао Тин Ујевић и био је новинар у Београду и костирао се код "Малог Војника". Другови овога Тина Ујевића били су: Сибе Миличић (а то је Драгош Гицановић), Тодор Манојловић, Пера Палавичини и његова жена Палачинка, Растко Петровић, Станислав Винавер и Августин Ујевић...
Неки говоре да је Августин Ујевић исто што и Тин Ујевић али је то потпуно немогуће јер је Првош Милоњић у своје време, крај Драгошеве куће, привезао само три курјака. Ако би међутим Тин био исто што и Августин, то би Првош везао не 3 него 33 курјака а ово се није догодило за шта је најбоље сведочанство дао Данте који те курјаке нигде и не спомиње. Да се тицало неке разлике Данте би то сигурно назначио, јер је он главом и био Првош Милоњић и морао је добро знати шта је било и шта је чинио.
Када је умро Данте сви су плакали а највише једна калуђерица сва у црно, у црној плишаној хаљини. Она се звала Маркиза де Помпадур и била је балерина Београдског Позоришта и руска избеглица из Панчева. У ствари то је била Дивка-Тивка која је под именом Саре Бернар играла мачиш на Тамерлановом гробу у Аустралији а после је богови казне, она падне, сломије ногу и отвори бакалницу у Макензијевој улици.
(Ово што долази треба читати дебелим гласом, по могућству контрабасом):
И владала је калдрма и босоногост на све стране. Aли радници који су раскопавали Макензијеву улицу нађоше до девет копаља. Извијених руку падох, а нада мном се отвори небо, тице залајаше, фењери се упарложише, маказе пландоваху, рибе штуцаху, људи прогледаше, калдрма поче да мисли, Дивка-Тивка умре, роди се, умре и више се није знало кад умире а кад се рађа. Рађа ли се човек само један једини пут? Или цео, цео, цео живот?.... Ко ово буде читао, нека пољуби своју жену у уста румена, нека се умије, воде напије, Богу помоли, руке склопи, умре и опет се роди. И нека се све роди! Све!..... Све. А ко умре нека се и он роди. А ко се роди нека се и он роди! ... .Тако су живели стари Словени и млади Словени и сви Словени и Несловени, на земљи, земљи, земљи, земљи. На Старој Земљи.
Растко Петровић.
1. Равена.
"Lorsk, la grande, Byron, alle quitte Ravenne
Et cherzhes, sur les, mers, kelk plague loentenne"...
Alfredo du Misse
Лутам, још, модар
По, брежуљцима, рујним
Лутам, још, бодар
По; видицима, нечујним.
Видици све; су, ми тешњи
У гримизу: и агату
И сањам, о једној тихој трешњи
Ураслој у тарчужак и "лепу кату"
Што расте – баш у овоме сату –
Тамо далеко, у Банату.
II. Пестум.
"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, morn
Non, la joure, rayone , dansse une azure sanse born".
Victoire Iggo
Лутам, још, ровит
По; горама, сињим
И, ветром; овит
Видицима, се, кињим.
Видици ме ови губе –
И сањам, док лутам, свуда
Шта, ли, раде свилобубе
У овоме, сату
Тамо, у сенци, оног дуда
Што, весели, баба-Нату
– У Банату.
Милош Црњански
Хиасент Пикамбо био је песник! Чивитасти сомот његове огрлице означавао је прелом висине у крилатој смелости ваздушних чипака чула. У слободним терцинима и сонетима без сликова, он је опевао блесак Везува и ведрину светлости. Он је умро! Можда и не! Можда се, сваким димом вулкана, његови жустри заноси залећу у пустиње отмене менталности као тигрови:
Je suis triste, bigre!
Je voudrais manger un tigre!
И у овоме лежи тајна песникове психологије. Он је хтео, он који је био тигар, прогутати тигре реалности, да би се смирио. Тако треба разумети ове суптилне александринце. И кад је песник, привидно, умро, тигар реалности је надјачан:
Je mange beacoup de boeuf
Et puis j'aime manger un oeuf!
Овде је песник мислио на свеопшту несталност, коју он тумачи индијским симболима Јајета и Вола. Но та је несталност савладана:
Donne-moi a manger, mon bon,
De la viande et du saucisson!...
Овде песник показује да је глад високих идеја оно, што најзад мора надвладати. И у томе је прави песников живот. Можда још и маков цвет чаробне жубор-воде скерлетних извора? Можда самур-кабаница божанства? Титрава кошница најсмелијих и најведријих пчела што облећу око најсуптилнијих цветова сазнања? Рај? –
Тодор Манојловић.
Лица:
- Живана, кћи царева.
- Игуманија Фокида.
- Испосница Мара.
- Царица Теодора.
- Цар Преспе и Зете Мутимир Гојнислав Гроздановић.
- Хазнадар Васа Хрељић.
- Дворани.
- Стеван Првослав, царев синовац.
Догађа се у Преспи, у 1021. години.
ПРВИ ЧИН.
I.
(У женском манастиру).
Игуманија Фокида.
Баш мало пре Стеван требо је да пође.
Испосница Мара.
О велики Боже, хоће ли да дође!
II.
Стеван (улази).
Уважене сестре ја сам к вама пошо И на саветовање овзмо сам дошо.
III.
Царица Теодора (нагло улети).
Несретнице црне, којима он пође
Зла ће вас коб снаћи што к вама он дође!
ДРУГИ ЧИН.
(Царски сабор).
Цар Мутимир.
Да ли ико знаде где је хтео поћи?
Хазнадар Васа.
У манастир женски рекао је доћи.
Мутимир.
Нека одмах гласник спреми се да пође
Још вечерас Стеван овамо да дође.
Дворани (између себе).
У црни час Стеван манастиру пошо
У црни час пошо, у још црњи дошо!
Царевна Живана.
Али драги оче, зар он не сме поћи
Зар Стеван Првослав тамо не сме доћи?
Цар (блаже).
Свуд је смео Стеван по царству да пође Само синоћ није смео там' да дође!
Дворани (између себе).
Цар је силно љутит – зло је баш не поћи Цар је силно гневан – а горе не поћи.
II.
Дворанин – гласник (улази).
Царе Мутимире – дошо ми ред доћи!
Цар.
Говори, говори, јели Стеван пошо?
Гласник.
У манастир женски Стеван већ је дошо. (Излази).
III.
Цар.
Нека се објави јоште ове ноћи
Нигде више Стеван не сме, не сме поћи
Живана (тихо).
Ја ћу њега спасти, кад је тако пошло
Сад могу да речем, – па дошло што дошло!
Момчило Милошевић.
НАПОМЕНА. Добротом С. К. Гласника добили смо ова два чина. Цела ће
трагедија ускоро бити објављена у Гласнику а даваће се у идућој сезони и у
Нар. Позоришту у индуској режији г. Ранка Младеновића, који ће наследити г.
Живојиновића.
Нисмо имали срећу да видимо и преостала три чина трагедије.
Уверавају нас да се и они одликују богатим сликовима и узвишеним стилом –
што уосталом од увек и краси трагедије г. Милошевића.
Као што се види лаж је да оскуђевамо (како се то каже) у нацијоналноме репертоару.
По нашим извештајима г. Милошевић спрема и једну трагедију о Зидању Раванице.
Главни ће сликови бити: дирати и ридати. Веле да се та два глагола дирљиво
и плачевно (због радости) сликују у тој епохалној трагедији.
У крчми је био сто.
На столу су биле чаше.
У чашама је било вино.
Крај чаша биле су руке. Те су руке припадале војницима који су пили. Њихова груба песма и псовка цепала је зидове. Зидови су били од лаког материјала. Један војник запева јаче. На зиду се прореди малтер као од удара гласом у зид и помоли се пукотина. Кроз пукотину дође мрак. Мрак је носио тугу. Туга је носила пораз. Војници су били побеђени. Њихов млади вођа, официр био је побеђен. Он је имао 20 година. Он је носио еполете. На еполетама је била једна звездица. Он је био потпоручник. Он се сети свога детињства. Од тога замириса у целој прљавој соби крчме. Мирис је покуљао на пукотину. Иза пукотине су стајали непријатељи. Њих је било много. Они нису имали маске од загушљивих гасова. Од силног мириса они пропадоше. Млади вођа био је опет победник. Једна жена дође. Она му рече да га воли. Она је била гарава. Имала је плаве косе. Звала се Косара. Они се повукоше у оближњу вилу. Звонило је. Неко је победио. Победник не знађаше ко? Можда су победили противници?
Млади човек свлачећи се узе своје мамузице у руке. А она зари руке у мамузе. Јурну крв. Па крв као нека музика освоји природу и разли се црвеним пољупцем по небу.
Неко (без мамуза).
Ја волим крв. Крв је црвена.
Официр (без мамуза).
Ја не волим крв. Крв је црвена.....
У авлији добошари су учили да добују...
Један добошар.
Добош је за човекову мисао што мамузе за коња. Кад коњска мушица уједе коња њему у ушима тутње добоши.
Официр.
Коњска мушица надјачава мисао само плавих људи али не и црномањастих. Ја сам црномањаст.
Неко (без мамуза).
Све је то познато свакој жени.....
Млади победник лежао је мртав на постељи. Њему се учинило било да добоши крваво добују посмртан марш и он је умро по асоцијацији идеја. Крај њега вила се плавокоса гаравуша. Лепотица је чупала косе и вадила себи очи.
Једна врана (изнад куће).
Врана врани не вади очи.
Она.
Ја нисам врана........
... Далеко, далеко, иза брда и планина, једна друга жена, црнокоса плавуша плакала је грчевито и говорила свима да нешто звецка, као мамузе, и да од тога не може да спава.... Одвели су је у санаториум а убрзо и у крематориум, јер је била чланица друштва "Огањ".
Станислав Краков.
Са једном голом смреком
У уморном мраку
И са једном зеленом реком
Ја плаво живим у дивљем браку.
И са једним потоком.
Људи ме мрзе још. Ал руком белом
невеселом
Милујем тужно ко бели глог
месеца вити рог
Што нариче над селом
Које пије боливијски грог,
Што се у Бомбају цеди.
И дрво неко коњичко модро као козак
Из Самарканда,
Шушти ми кроз мозак.....
..Канда?..
Милош Црњански.
Уредништво Пантологије извињује се пред поштованим читаоцима што није било у стању донети песму г. Крклеца.
Ствар је, на име, у овом.
Уредник је добио масу рукописа (међу њима и г. Крклецов) у спроводним писмима. Многи су рукописи били без потписа, а како су нека писма у уређивању услед уредниковог мурдарлука пропала, то је уредник морао сам да одређује шта је чије. Али и при свем труду и крај све познате оригиналности г. Крклеца уредник није био кадар да препозна песму писца "Сребрне цесте". Сумња је пала на читаво једно туце неодредљивих песама.
Лица:
- Кум Ђока Металовић поткивач-Циганин, 40 год.
- Стана Циганка, његова жена 23 год.
- Коста Циганин и Суља Циганин - раде на изградњи метала од кога да се излије ненадигриви цванцик.
- Кнез Горила Мајмуновић, аристократа.
- Шнајдер – Крезо Крупије у коцкарници. Ледени презир човека.
- Гроф Свињић, аристократа.
- Кнез Монде Дукатић, милијонар, 82 године, још чио.
- Перла Проститутовићева, кокота која мрзи Ђоку Металовића.
- Хор баба-карташица званих "Чајковски", које презиру Металовића.
- Мушки хор (састављен од мушкараца и две три жене).
- Витез на Лабуду, звани Лоенгрин Вагнеровић (потпуно измишљена личност).
- Слепи Миш Облака (говори у басу).
- Ерда Германовићка, престарели бабац, седих власи, говори у високом сопрану.
- Карамба (оријаш, Гибон у сукобу са риноцерусом).
- Нешто (не зна се шта је).
- Небо (на небу).
- Море (у мору).
- Земља (на земљи).
Ствар се догађа у наше дане: први чин у једном малом славонском селу, други у Монте-Карлу а трећи чин изван свега
I. ЧИН.
Прва сцена.
(Циганска поткивачница у славонском сеоцету).
Коста Циганин. Удри јаче! Ђока је рекао да треба ударати без престанка. Дувај у мехове. Мехови су дах човечје душе која хоће да раздува пламичке звезда! Само јаче! Ми кујемо нови метал, од ког Ђока хоће да одлије ненадигриви цванцик! Хималајскије! Алпскије! Пиренејскије! Авалскије! Ударај ударастије! (Обојица раде из све снаге).
Суља Циганин. Нису ово обичне потковице! Ми хоћемо да поткујемо шантаву копиту Свемира! Кад навучемо од нашег метала обруч на шапу Свемира, он ће касати оним галопом који му одреди кум Ђока. Потковица од муње и чежње искупана сузама беса и мисли! Дувај!
Коста Циганин. Црвени пламен нека збрише успомену других боја. Васељенски клокот грохоће у гротлу и тлачи тле!
Суља Циганин. Свемиру треба дати јак зимски потков. Нећемо се задовољити обичним. Ја мислим да ће се ускоро уметалити метал. Гледај! О, чедо смождавајућег бескраја! Гле! Јеси ли видео! Затвори очи да боље видиш. Гле како цури! Цури! Као црева закланог говечета! Цури! Цури! Као жена и киша! Гле!
Коста Циганин. Као вапај мучки убијене васељене. Као њена врела и праисконска крв... Ала ћемо локати крв Свемира, као жедни магарац воду из баре! Ала ће локати крв свемира Металовић, васељенски људождер!
Друга сцена.
(Улази Металовић).
Металовић. Ој хој! Хој! Ијујујујујују!
Коста Циганин. Суља Циганин. Ахој хојхој! Ијуу јууу! Хајотохо!
Металовић. Цури?
Коста Циганин. Цури. Крррррфррррр!
Суља Циганин. Олујем пакла, клањем свих стовратих суноврата океана што брашном вриска пресипају тесто небоосвоја!...
(Сви стоје над котлом).
Сви. Цури! Лооох! (Неартикулисано): Кррррррррх! Вррррррр! Уууууу!
(Зуре у нови метал који засењује живце. Њуше метал):
З зззззз, ауууууу. маууууу, вауууу...
Трећа сцена.
(Улази Стана Циганка).
Стана Циганка. (Улази лагано): У освит зора, у љиљана чежње што се повијају као класје светковина, ја сам сневала крила свеопроснога часа наде и поста. Остави све, остави котао, остави мисао о ненадигривом цванцику и хајде у мирна поља да беремо зумбуле и да се китимо жутом јагорчевином. Хајде у цветне пучине мирисног лахора Нирване... (Са расплетеном косом она Сиренски мами). Ја сам Циганка која је презрела гранзивост и преврела у себи.
Металовић. (Зарони пожудно руке у укип новога метала).
Коста Циганин. Јаох, куме! Спржиће ти руке као што опали вулкан Етна лептире са Апенина!
Суља Циганин. Као што пожар сунаца прождере рогове малога пужа када их овај испусти према кајању облачног неба.
Металовић. Гривом фурија шибам вранца Узбуне и изазова. (Узима чекић и прави цванцик. Помамно): Цванцик је готов! Цванцик је искован! (Пева):
Вихри циче, вихри циче,
Мој цванциче!
У грудима ми кључа град Данцик
Живео цванцик!
У зоре цик!
(Необуздано као мећава одлази).
Четврта сцена.
Стана Циганка. Јаох црна ти сам! Јаох тужна ти сам! Јаох јадна ти сам! Шта ли ће он! Куд ли ће он! Бог ће му се осветити! (Пада у религиозно лудило. Промењеним гласом):
Деда ми беше Зарија,
Ave Maria, Ave Maria!
Отац ми беше Јона!
На узбуну звоне звона!...
Коста Циганин. Суља Циганин. (Скидају капе па детињим шапатом): Оче наш иже јеси на небеси, да свјатитсја имја твоје, да придет царствије твоје, јако на небу и на земљи. Итд.
Сви (језовито): Уууууууу!
(Брда, далеко одјекују: Ууууууу! Станка. И нешто у ћутању најдаље долази, што звучи као слово ф од мотора, од динамо машине).
Нешто. ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф.
(То се, у ужасном ћутању, причуо шум динамо-машине која окреће Васиону – Свемир).
II. ЧИН.
(Коцкарница у Монте-Карлу).
Металовић (игра). Хиљаду пута по хиљаду лујдора на седмицу, и још уз то и мој цванцик. (Баца милион лујдора, а поврх њих свој цванцик, искован у првом чину).
Шнајдер – Крезо (Крупије): Милион лујдора и цванцик. Игра почиње!
Кнез Горила Мајмуновић. Металивићу, ја вашу срећу не разумем. Ко сте?
Металовић. У мојој номадској крви тутњи Изазив Свемира. Ја сам Циганин. Ја се увек циганчим. Ја хоћу увек више и више. Ја сам убо Свемир и згуснути усир његове крви збио у метални качамак, од тога качамака саградио ненадигриви цванцик и сад хоћу на коцки да добијем све на свету. Мени никад није доста. У свакој мојој жилици тече разбуктала пожуда циганске грамзивости...
Шнајдер–Крезо (Крупије). Добили сте.. Банка је банкротирала...
Кнез Монах (владар коцкарнице). Ах моје шкољке! Ах моје алге! Ах моји остози! Ко ће их хранити!.. (Односе га на носилима).
Гроф Крмак Свињић. Ја дајем све што имам. Ја примам Изазив Свемира. Пред Богом, пред морем и пред богињом Рулете... (Доноси брда новца на зелени сто).
Банкар Дукатић. И ја дајем на коцку своје фабрике и руднике и новине. Ми морамо бранити Свемир од овог Циганина. Ми морамо бранити Свемир, и његову част, част Свемира.
Кнез Горила Мајмуновић. Металовићу освестите се! Угушите глас своје крви! Не будите Циганин! Скупите што сте стекли, па кући! На искушавајте савест Васељене. Вас ће надјачати!
Перла Проститутовићева. Ја дајем све своје дијаманте, шипчицу са руменилом и цуцлу свог несуђеног детета и пламен свога секса и смеђ мирис свога пупка! Све! Све! Све дајем на карту Свемира! И ја сам за Свемир и Свемирову част. Ако сам изгубила своју женску част, ја не желим да изгубим и своју васељенску част, да будем и васељенски обешчашћена!
Хор баба-карташица. Тако нам Пушкина и Чајковског, све дајемо за част Васељене!
(Бацају своје адиђаре, укоснице, лажне груди и златне зубе из чељусти, на зелени сто).
Мушки хор. За нашу стару добру Васељену! Хип-хип-хурррра!
(Нагло се отварају врата. Море дохуји до самих врата коцкарнице. На таласима допловио на чамцу, који вуче лабуд):
Лоенгрин Вагнеровић. У име мора ја, морев поклисар, долазим као бранич и заточник Васељене. Море ставља на коцку, у борби противу Металовића: и своје дубине, и горку со, и бодље својих јежева, и осмех китова, и у језу пресађени лукац звукова морских паса, и блуд ружичастих алги. Све ставља море на једну нумеру, на једну усудну карту противу славонског поткивача Металовића. Доказаћемо да Свемир живи и има поноса и побеђује.
(У то се плафон коцкарнице руши, отвара се пукотина, а кроз њу се, на једној упаљеној звезди појављује, успламсалих очију оријашки црни баук):
Слепи Миш Облака. Оријашком страшћу разбуктали облаци и звезде звездолике и звездозвездне шаљу ме да ставим све на једну карту, противу Металовића. Дајемо копрцај наших муња, велебој наших зракова, комешај наших струја и мождине сунаца. Све противу Металовића, богохулног поткивача! Ми играмо банку. Va banque!
(Земља се с треском отвара. На жутим језицима пламенова јавља се стара божица Ерда, с моноклом у оку и Вагнеровим залисцима).
Ерда Германовићка. Земљина утроба даје све на коцку у борби против Металовића. Дајемо уздах камења, врисак корења, сузе патуљака, мирис вулкана, дим подземља и пракрик над-дубина. Све стављамо на карту противу Металовића. За част Свемира! Свемир за Свемир!
Шнајдер–Крезо (Крупије. Визионарски). Безбројни народи бацају своје плаштове, шешире, одела, обруче из носа, обућу, страст и понор очију – све на гомилу....
Карамба (улази лудим вихором). Двеста хиљада Хималаја од ствари наслаганих и драгоцености набацаних лежи на гомилама, по целом земаљском шару. Сви људи, сви до једног, бели и шарени, Еуропа и Африка, Азија и Америка, наслагали су сав свој иметак у брда блага и све стављају на једну карту против Металовића!...
Ђока Металовић (занесено). Сунце! Мој опојни пољупче! Сунце, куме мој! Ја играм Свемир. Ја хоћу да добијем Свемир. Мени је све мало. Ја. сам Циганин и остаћу Циганин. Ја ћу победити... (у највећем заносу): Играј Крупије, окрећи чигру, почињи игру. Ја стављам на број 7 и противу свију. Мени је све мало. Ја хоћу више него све..... (Он баца поврх свега свој ненадигриви цванцик).
(Дуга Станка. Рулета цичи као живи створ. Пишти, фијуче, клокоће. Дуга опет пауза. Сви у муклом језовитом муку).
Нешто: Ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф! ....
Шнајдер – Крезо (Крупије): Неће да стане рулетни обрт. Шта је ово? Не зауставља се....
Нешто (јаче): ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф-ф!...
Шнајдер – Крезо (Крупије). Позор! Стала је! Стала!
Хор људи. Стала је!
Небо. Стала је!
Море. Стала је!
Сви. Стала је!.....
Крупије. Број седам добио је. Металовић је добио. Свемир је изгубио игру и има да пропадне или да живи, како хтедне Металовић.
Сви (лају): Вау, вау, вау!..
Сви (урличу): У у у у у!..
Сви (мумлају): М м м м м!
Металовић. Све сам освојио, све је моје, али ја сам незајажљив. Шта ћу сад. Та ја сам Циганин и морам грамзити за све новим предметима....
Стана Циганка (улази величајно као краљица бајке и сна): Има што још ниси искамчио, стекао.
Металовић (дивље пожудно): Шта?.. Стана Циганка. Нирвана!...
Металовић (лудачки): Ја хоћу Нирвану!
(Све се губи полако. Из далека се чује).
Нешто: Ф-ф-ф-ф-ф-ф.
III. ЧИН.
Стана Циганка. Свега је нестало!
Металовић. Нестало.
Стана Циганка. С ким сад да играш да добијеш!
Металовић. С ким?
Стана Циганка. Остаје нам само да се убијемо, јер више нема предмета жеље.
Металовић. Да скочимо у море!
Стана Циганка (мукло): Мора више нема:
Металовић. У ваздух.
Стана Циганка. Нема га више!
Металовић. У земљу.
Стана Циганка (монотоно као црни глас који пада на лијес). Земље је нестало!
Металовић. У траву!
Стана Циганка (леденом горчином). Трава је покошена пракосидбом твоје свемоћи.
Металовић. Па шта? Па куд? Има ли чега што није све и није ништа? Има ли нешто треће? Шта ћемо кад нема ни месеца, ни звезде, ни траве! Где да се изгубимо? (јаче): Где да се изгубимо?
Стана Циганка (ошинута змијама спознаје. Самилосно и прегорко): Да скочимо сами себи у уста!
Металовић (као ехо). Сами себи у уста!
(Они скачу себи у уста. На бини не остаје нико. Пошто завесе нема то завеса не пада).
Јосип Косор.
Што се тиче песме г. Л. Б. Шимића уредништво, услед недостатка времена није могло да утврди једну врло важну ствар, наиме:
Сва се песма г. Шимића састоји у бројању до сто и натраг, те гласи:
Сиромахова бројаница:
Један
Два
Три
Четири и т. д.
Али, изостављени су бројеви: деведесет седам и деведесет девет у пењању, а у натраг – идењу бројеви четрдесет пет и двадесет осам. Да ли ово долази услед лапсуса г. Шимића, и његовог неслагања са класичном аритметиком, која тако кињи сиромахе, или је то једна недокучна и тајанствена песничка, лирска интуиција, ваља тек утврдити. Свакако, бојећи се да то није један обичан вулгаран лапсус за који би нас после критичар г. Шимић у "Обзору" могао прекорети, уздржали смо се од донашања ове епохалне песме.
Синослав виче, Шкрипомир јеца
А на галији бан звонко плови.
Круномир сања. Јездослух лови
Првосен мисли. Сенодух пеца.
Бан Чавлен чавле свуд чавли смеђе
Планова поход планине зури.
Већ морем бледе бразде све блеђе.
Чавлена бана "Чавлена" јури...
Не, никад неће "Чавлене" модре
Са пловом земље плесати валас
Власт моја сеже од сна – до Шкодре,
Колумба носи хрватски талас.
Владимир Назор.
Винко Пожуновић седе на прљаву фотељу зубног лекара. Фотеља је била зелена са плавим, излизаним флекама. Доктор узе маулшпер, метну Винку у уста и поче брзим сврдлима бушити по зубима.
"Ово је ко зна који пут да се овај маулшпер меће у уста" помисли Винко Пожуновић. "Пре мене можда је био неки са сифилисом!"
Доктор пажљиво врћаше рупу у зубу. Зуб је био труо и гадно је мирисао. "Сви су такви" мишљаше Винко. "Ко има добре зубе?" Свима смрде уста. Ето и генерал фон Лудендорф тужи се на зубобољу у својим дневним заповестима. Како ли њему смрде уста! Овај смрдљиви рат можда се само и води због зубобоље и шуге.
Имају ли везе моји зуби са зубима Потиорековим? Његови су зуби можда златни? И у целим вилицама, гнојавим и набубрелим од ђубрета милитаризма, можда има само један прави зуб: крњ, црн, труо као лешина. И због њега живи. Њим жваће. Колико људи својим сопственим зубима жваће? Све оне криве идеје можда долазе од рђаве мастикације. И да Поћорек нема тај крњи зуб, да му је сва вилица златна, можда би престао бити човек. Тај једини зуб још чини да се ц. и к. Поћорек осећа везан за осетљив живот. За то се бабе са 2-3 зуба у глави тако тешко растају од живота. Можда је нека баба типкачица, зове се Марија Дева, а деда јој радио у фабрици палидрваца. Дође она у Уред а пред њом гомила аката, на једном акту пише:
Христифор – Колумбо Зевс
умро у Будим-Пешти на допусту. Домобран из ХII-те Регименте.
Баба пажљиво подвлачи црвеном оловком
Христифор Колумбо.
Затим вади пудер и свој крастави лишајевима обрасли нос полива смрдљивом прашином кутије. Како се у ствари звала та баба са сврабом?
Да би смо ово разумели морамо напоменути да је пре много година један баштован садећи краставце дошао на помисао да негује и калеми племенито цвеће и воћке. Баба се звала Мушмула. Христифор – Колумбо – Зевс имао је два вештачка зуба, које је у једном подруму показивао пијаном друштву. А далеко од буђавих и плеснивих ракиџиница где су у картама и чокањима проводили време ти војници са вашљивим шињелима масни, поцепани, без преобуке, са обојцима који су заударали на бели лук, сир, земљину осовину и млетачке брковезе, по каљавом друму вукла се регимента. Спарушене жене секле су тупим и прљавим маказама огавне црне нокте и боцкале се по отромбољеним дојкама да се допадну. То су биле матроне гноја које су преседеле уседелички живот на ноћним судовима очајања и пожуде.
– Винко Пожуновић узвикну од бола. Доктор извади маулшперу. Винко врисну, узбуни се, застаде му дах, грло премре од жеђи и страха, он узе и на душак попи онај плави суд крај фотеље, пун крви, гноја и пљувачке од толиких болесника. Винко паде сможден на тепих, по уснама му се ухвати модра пена, он уједе избушеним вилицама буђави тепих на патосу.
Доктор приђе Винку, погледа га тупо својим блесавим као цеђ, избљуваним очима и поче говорити:
Све је то уображење. Све. И баба. И Колумбо. Он се звао Јанек Чорбица. И брковез је лаж. И светски рат. Кад никог не би болели зуби, ничега уопште не би било. И да би дао више снаге оном што говори, доктор брзо збаци власуљу, крагну, краватну, одело, чизме и показа се бос, наг и ћелав. Био је од пете до главе покривен крастама и чиревима. Само на пупку није било ништа. Доктор узе пинцету, замочи је у бочицу са амонијаком који је гадно смрдео и онда забоде у свој пупак жути врх заамонијачене пинцете. Из пупка покуља водица, сурутка, сурогат беле кафе и какао-а, и најзад се пупак затвори једним грдним краставим мехуром.
И тако је то трајало неколико дана и неколико ноћи. Најзад затворише прљаву фризерску радњу преко пута.
Људи отпочеше да пломбирају зубе све више, а од силног смрада двадесет улица са тротоаром одлете у ваздух, као перје.
И све је смрдело на земљи. Aли и одгоре, са звезда долазио је ужасан смрад трулења. Васиона је једно вечито трулење, све трули и кужи ваздух.
Винко Пожуновић коме се гадило и подригивало од свега, и од чађавих кућа и неветрених кафана и гнојаве земље и смрдљивих звезди, није могао да издржи смрад. Он најпре узе тесак и изби своје новопломбоване зубе у нади да је то што га је највише мучило задахом. Узалуд. Па изби и остале зубе. Aли је све смрдело на блесавост и плесан. Он узе нож и одсече ноге које су биле црвљиве и надувене. Aли је задах стално трајао. Тада Вицко одсече са гнушањем чистунца што га је чинило човеком. Aли све више нешто грозно труло смрђаше и к небу и са неба. Тад Винко одсече труп до рамена. Па одсече најзад нос. Али је свеопшти смрад почео да долази на уши и да се слуша као музика.
Он пробурази уши! Смрад поче да долази на врхове од прстију и да их штипа као уклупчани васељенски јеж трулежи и гнусног одисаја. Остале су му само руке и глава. Он се добауља пред локомотиву и руке одоше као два месната дроњка на касапском пању. Aли глава је стално осећала смрад, и на очи, и на косу за коју са лепио и неком телепатијом. Смрад тупи, смрад зверски, свеопшти, смрад ове земље, ове васељене. Васељена је прљава животиња која има периоду сваки дан, а која се не купа и заудара. Све је заударало – али се можда може побећи из свега? Не – јер је смрдело и само нематериално време. А из времена се не може побећи. Време је смрдело органским остатцима историја, племена, неостварених идеала, време је смрдело на садржину, на човечанства и на живот ... И све јаче, јаче.
Глава је осећала тај неизрециви ужас смрада, тај задах и материје и времена. И тај смрад поста тако страшан да – – – –
Епилог.
Као што се навикнемо на смрдљиви сир који за нас добије укус тако је и свеопшти смрад добио смисао укуса.
И све постаде лепо.
Јер људи се навикоше на смрад васељене и времена као рибе на воду и лешинар на лешину.
Али далеко, у неком јендеку, глава Винка Пожуновића, због великих његових подвига, посветила се и постала мироточива. Из ње је текло миро. И та миомирисна липтења постепено стадоше кварити хармонију општега задаха.
И већ многим људма то поче кварити срећу и радост. Најзад Винко Пожуновић, кога је тај мирис доводио до беснила..... (Овде почиње слична прича, у инверсији. Види почетак).
Мирослав Крлежа.
I.
Скаралда лепа точи пехар вина
А мудри Балша очима прострељен
С бискупом Алмом игра плес из Книна
Бискуп је мрачан, а краљ је набељен.
"Скаралдо лепа, кад ти чари надру"
Вели јој бискуп, "ко брод из Трогира"
"У маглама је босанским, у Задру,
"Реликвиј свети корчулског рапира.
"Скаралдо бела, грлицо у житу
"Гркињо нујна са ноктом туђинца
"Синови Крка звоне дан Ловринца
"Неретва носи сан папе, у Сплиту".
II.
А она: "Балшо, престарели Алмо
"Домаје моје залуд вам распеће
"Фосфорни чунић унук облиеће
"Ал ћеш од ветра клонути, о чалмо.
"Кад Порфироген мрко бана лозу
"Удри у корен кликташе Хицела
"Талац Степана библијскоме Бозу
"Припаде вајем Сурињина чела.
"Чека плуг погачу, залив зделу млека
"Жуљ вазда са раном носи израз Соја
"Савест гордо виче: Краљу, Еурека!"
(Ком је прадед Славић, покориће Ноја!)
Владимир Назор.
- Џовани Скарпија, племић
- Мона Лиза, жена му.
- Џакомо Тетеботи.
(Догађа се у Равени).
* Давано и у Немачкој под насловом: "Scarpias Versentod" (као пандан написао
и Вагнер Isoldas Liebestod).
I. ЧИН
(у Скарпијином Дому).
Скарпија. Већ бледи месец. Ћути Равена.
Мона Лиза. Чује се песма слатких сирена.
Он. Лепо је тело и меко, жена.
Она. Ја тражим да ми штујеш и дух
Ја нисам само биће од плоти.
Он. Женска ми душа не бива крух
Најлепше женске – тек су Хелоти!
Она. Тако не каже мој Тетеботи!
Он. Драгана имаш! Умри ко скоти.
(Убија је. Но то је био сан).
II. ЧИН.
(Campo Santo равенски. Спроводе посмртне остатке Моне Лизе).
Скарпија. Судба ме тешкој изложи зврчки
Што беше жена! Знала је грчки!
Тетеботи. Сад ми је јасно, равенска губо
Старинским ножем ти си је убо!
Скарпија. Да! Авај! Ајме!
Тетеботи. Умри ко харпија!
(Кидише на њ).
Скарпија. Богови! Задњи умрије Скарпија!
(Пада мртав. Но и то је био сан).
III. ЧИН.
(Као први чин. Сви су се отрезнили од сна).
Скарпија. Ах! Гадно сањах!
Тетеботи. Ја грдно, гадно!
Скарпија. Душа ми дошла паклу је на дно.
Душа ми хладна ко леда санта.
Тетеботи. Ко Назор-превод свих патњи Данта!
Скарпија. Јесам ли жив ја?
Тетеботи. Ево ми главе! (пипа главу).
Она. Да грозних снова, да лепе јаве!
Скарпија. У част спасења од смрти кланца
Десет бутеља амо шампанца!
Она. Џовани драги, тих речи ман' се
Откуд шампанац сред Ренесансе!
Не гледај тако злобно и мрко
Улогу твоју с другом си збрко.
Он. Извини драга за назив вина
Тешко је тачан бити три чина.
Па ипак знади – све је то пизма
Сав је Ренесанс – од анахронизма!...
Тетеботи. Не дам ко дира дух формализма!..
(Побију се бритвама. Бритве севају).
Мона Лиза (за себе). Док ове луде витлају бритве
Свирнућу мало Lustige Wittwe...
(Она свира: "Dann geh ih zu Maxim". Ово као да нову снагу даје мушкарцима. Бес и крв иду до максимума).
Скарпија (бесно). Анахронизам ком није драган
Судија биће њему – мој Наган.
(Вади огромни Наганов револвер, и пуца. Aли како није вичан овоме чудовишту – ствар се дешава у Ренесансу – то неопазице тешко обрани и себе).
Скарпија (стење). Умирем мучно (умире).
Тетеботи (у ропцу). Све је у тами!..... (умире).
Мона Лиза (не примећујући трагедију свира Dollarprinzessin).
Суфлер (излази). И све због једног lapsus calami! . . .
(Завеса пада).
Милан Беговић.
У српској књижевности патриотска поезија чини нарочиту категорију, врло омиљену и пуну красних ствари. Међу патриотске ствари те врсте спада и монолог који горе исписасмо. Све главне особине које карактеришу лепо уметничко дело могу се наћи у овоме монологу (мислим да га је написао црногорски владика Петар Његош).
Одмах од прве реченице песник удара тачну ноту пуну осећања:
Виђи врага су седам бињишах
Су два мача а су двије круне
Праунука Туркова с кораном!
Значајне појединости, пробране у циљу да се покаже ко су били Турци.
За њим јата проклетога кота
Да опусте земљу свеколику
Ко скакавац што поље опусти.
(Овај је детаљ гениалан).
Францускога да не би бријега
Аравијско море све потопи!
Сан паклени окруни Османа
(Осман је био Султан. Како лепо речено!)
Дарова му Луну ка јабуку
Злога госта Европи Оркана!
Византија сада није друго
"Но прћија младе Теодоре
(Јер да је стара нико је не би хтео за жену. Каква пажња на детаље!)
Звијезда је црне судбе над њом.
Палеолог позива Мурата
Да закопа Грке са Србима.
Своју мисли Бранковић с Гертуком;
Мухамеде – то је за Гертуку!
И сад песник прича даље о Турској. А завршава:
Грдни дане да те Бог убије
Који си ме дао на свијету!
Час проклињем лански по сто путах
У који ме Турци не смакнуше
Да не варам народно надање.
Богдан Поповић.
Примедба издавачева:
У своје време благодарећи г. Поповићу српска је критика учинила велико откриће,
које је доцније наследио г. Бранко Лазаревић, Милан Богдановић, Миодраг Ибровац
и други. Ево га: Кад има да се критички оцени једно дело критичар га преприча
својим речима и на то се препричавање потпише. Данас је г. Богдан Поповић
отишао даље. Његов нови проналазак засењује Колумба: не треба препричавати.
Узме се просто нека расправа или песма, па се каже две три речи пре ње, а
затим се она дословце препише (нашто препричавати!) са речима и уметцима:
"писац ово овако представља" или "али пустимо писца" ("сад долази пишчев текст").
А кад је преписан сав текст (са врло малим уметцима) онда се г. критичар просто
потпише. На сличан је начин г. Богдан Поповић говорио о Достојевском: "Маљчик
у Христа на јолке" а сада се спрема да проговори исто тако и о "Јадницима".
Пошто би преписивање "Јадника" (10 свезака) заузело много времена, то ће текст
преписати његови ученици а професор ће само потписати. Уметке ће унети такође
г. професор*. Неколико великих француских критичара чувши за овај нови, гениално
прости проналазак, убило се из зависти.
Издавач.
* Они гласе:
"Одмах у почетку писац добро осећа ствар и вели"
"После овога Виктор Иго ево шта пише"
"Значајне појединости".
"А затим писац додаје",
"А затим, у истом тону"
"Лепо речено". "Тачно". "Сасвим тачно". "Слажем се".
"После ових узвишених речи Виктор Иго прелази у мирнији став и пише:"
"Писац наставља овим речима".
Тих уметака биће 10 (на сваку свеску по један).
Ти гледаш расцветалу трешњу
И месечев рог,
Који обасјава
Расцветалу трешњу.
И ти мислиш о расцветалој трешњи
И о месечевом рогу
Који обасјава
Расцветалу трешњу ...
Превео с енглескога
Милош Црњански.
Ти си гледао расцветалу трешњу
И месечев рог
Који је обасјавао
Расцветалу трешњу.
И ти си мислио о расцветалој трешњи
И о месечевом рогу
Који је обасјавао Расцветалу трешњу.
Превео с француског Милош Црњански.
PS. Од ове недостижне песме гениалнога кинескога песника и џелата Пим-Пим-Бим,
која је написана у IV веку, у Пекингу, ја сам пронашао у једном фрушкогорском
манастиру савремени старословенски превод који ми изгледа ближи од горња два,
јер је из истога доба,
Ти ћеш гледати расцветали ананас
И месечев рог
Који ће обасјати
Расцветали ананас
И ти ћеш мислити о расцветалом ананасу
И о месечевом рогу
Који ће обасјати Расцветалу кајсију.
Превео са старословенског
по нарочитом допуштењу протосинђела Висариона
Милош Црњански.
НАПОМЕНА: Откуд ананас место трешња у старословенскоме преводу?
Према мојим испитивањима то долази отуд што у то време (IV веку пре Христа)
Банаћани нису познавали трешње, а пошто су, као и увек били врло отмени (још
су у то време прости паори почели носити свилене чарапе), то су непознату
реч трешња заменили познатијом ананас.[1] Што се тиче речи кајсија
она је ту ушла сигурно непажњом каквог мање отменог преписача.
Милош Црњански.
[1] Издавач је чуо да постоји и четврта исландска верзија:
Ти! гледај! расцветалу трешњу и т. д.
Говори се да ће г. Црњански поводом овога отпутовати на Исланд.
Још пре четрдесет година (1922) у Београдским "Путевима" ја сам писао о слободи стварања и бранио кинематографско-музичку генерацију Црњански-Винавер од неоправданих критика. Њима се замерало што желе ново, интуитивно и космичко. Они су победили. И ево опет, након 40 година, узимам перо у руке да браним младе од старих. Ми млади, пошто смо испили до дна чашу свемирских заноса, идемо даље! А знате ли где је "даље" од "целине" од "све"? То је – детаљ. Доста са интегралима! Они су изашли из моде чак и у математици! Ми хоћемо анализу, хоћемо појединост, хоћемо детаљ, хоћемо повратак детаљу. За то смо и основали часопис "Шраф". Место академског Албатроса чијих триста изданих књига разуларише све речи и мисли у једном средњевековном Danse Macabre усплахирене културе, ми предлажемо кочење и завртање, ми предлажемо књиге "Шрафа". Ми смо били изгубили осећање за старо. И група око Шрафа открива – старо. И нека гракћу гаврани традиције гг. Дединац, Марко Ристић, Павле Стефановић, наш "Шраф" донеће свету мир, спас и срећу. Живот је за нас младе. Кинематографска генерација престала је осећати живот. Живот је обичан и трезвен. То знамо ми млади. Пијанства има само по баровима и филмовима. Ми се гнушамо платнених зора и клавирских сумрака. Ми не певамо више Човека. Човек не постоји. Постоје само детаљи у Човеку. Ми певамо обичне ствари које једино и јесу. Све синтезе постојале су само у трулим мозговима. Шта је Човек? То нико не зна. Aли знамо шта је рука, нога, стомак, ход, глава. То ћемо и опевати. И све обично и свакидашње, јер само оно живи. Ко је видео чежњу? Нико. Aли сви знамо шта је то гладан стомак. Ми певамо јутарњи доручак, грудвање у школи, звонце које зове на одмор, кафу која се пије у Москви и мирне вечери, кад уз криглу пива ћаскамо или играмо билиара. Доста ширина, којих нема, и бескрајности апстракција. Живео живот! Живели млади! А филмски научници нека се врате у своје платнене библиотеке и нека нас пусте да живимо! Ми хоћемо прави живот! Прави живот је у малом, сићушном и мирном. Све је остало лаж или илузија премореног мозга. Ми хоћемо живот и хоћемо још оно, што је једна, данас заборављена генерација "ватрогасаца" хтела: здравље. Са гордошћу изговарамо реч здравље. Све што није обично нездраво је. Данас нам је то јасно.
A све ово види се и из Шекспира. Шекспир је описивао само обичне, најобичније ствари. Aли рећи ћете: убиства, браколомства, злочини, свирепости, крв: зар је то обично? Да, господо, јер у Шекспирово време то су биле обичне ствари.
Дакле и Шекспир је са нама. Ура! Ура!
Светислав Стефановић.*
* У новом издању својих превода Шекспира ја сам их прерадио у томе спасоносноме
духу обичности. И то је прави Шекспир, какав је и био у ствари. Они моји првобитни
преводи, који су од Шекспира градили Џина, потпуно су рђави и неверни, заблуде
моје прве младости.
У својим старијим данима Валт Хвитман носио је унтерцигер. Тако, да моја формула о Сједињеним Државама:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman
треба да се преобрати у:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + унтерцигер.
Међутим ово не мења ствар. (За кога мења може да иде кући!). Микеланџело је носио унтерцигер још у младости. То доказује и Гобино. (Он се родио у пустињи Гоби).
Веронезе је носио шта више шарени унтерцигер. (За мене није обавезна историја сликарства од Рихарда Мутера!). Аполинер је дао Глезу и Пикасу да му унтерцигер ишарају кубистичким сликама (Види о томе моју расправу у португалском листу: Il Paese од 6-VI 1918 г. а такође и књигу "Инкубус и Сукубус'' од Волтера-Скота чувеног франко-енглеског романсијера, писца "Кандида" и "Ајванха").
Злонамерни противници Нове уметности негирају Хвитмана. Због унтерцигера. То је као кад би се негирао Шекспир због вате коју је носио у ушима. (А можда и није? Шекспиров је живот мало познат!)
Главно је: Динамизам. Аеропланизам. Флуидизам.
И, кад се све то у виду има, може се поставити формула:
U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + унтерцигер + Данте.
Зашто Данте? Ево: Данте је морао бити најбољи свој сопствени приврженик. Дакле био је најбољи Дантиста. А најбољи су дантисти – Американци.
Због овога нова Уметност, а то је: апстрактни сезанизам интелектуалног космизма – мора победити.
Долази – један велики долазизам и победизам.
Прави човек = Барбар = бар бар. Ако ништа прави је човек бар бар (и то неки леп, американски бар) само не Biard.
Полако долази победа. Ми смо Балканци. Балканац = аристократа == XIV век = марконијев телеграф за хроме мраве = Буквар за надљуде = Пчела Асфалта.
Једном речи:
Победизам мора победити*.
Бошко Токин.
* Од позоришта ми тражимо више апстрактне вентилације хомогене ироније чинквечента.
Седам хиљада осам стотина четрдесет и две године пре наше ере почиње рад[2] на правој уметности. Она је бесмртна[3]. Пут којим се ходило пре година
7842
1922
___
107б4[4] д.
пре дакле десет хиљада седам стотина шесдесет и четири године био је исти као данас [5].
До душе данашњи песници престали су да иду тем путем и за то не спадају у вечност. А само је вечност дуговечна па чак и вечна.
Неки песници напали су Видовданску етику[6] која је постојала пре 10 хиљада година. Неки су почели да пишу о интуицији. За ову реч не постоји еквивалент на старо-асирском језику и то је најбољи доказ да је интуиција непотребна [7].
Велики песници пре 10764 године звали су се:
Ака, Мака, Фака, Тентобака, Мума, Тума, Табума, Бумбума, Синта, Финта, Параминта, Тегда, Регда, Тадра, Гарда, Aвангарда[8], Тек[9], Метек, Пек[10], Крек, Керефек, Ррррр[11], Дан, Богдан, Кан[12], Тута, Мута, Гугута, Ггггг [13], Алллл, Ууууу, Ппппп, Оооооо, Ссссс, Ттттт[14].
Цитирам по памћењу. Ко жели да зна цео списак нека чита Мајмона[15], књигу: "Теоријска пропедевтика хипнистичких тенденција еквипотенциалног варваризма антедилувиалне нумизматике".
Ето, ти велики песници, створили су велику поезију.
Та је поезија пропала; од ње нема ни трага ни гласа[15]. Aли је била врло велика. За доказ навешћемо путовања оца Анастазија у Мексику[16].
Ево шта он каже на страни 1856 своје књиге[17] (на португалском):
"Кри-кри, на моје питање јели било великих песника, пружи руком према небу. "Лепо[18] бога ми" помислих ја: Тиме је хтео показати да су ти песници били велики до неба ("великаос до небаос"–португалски). А када сам га упитао јели их било много, он се попе на дрво и тетуираним палцем леве ноге показа на лишће. Тиме је хтео рећи:
Било их је много као лишћа у шуми[19].
Приметићете још и ово: небо је показао руком, а лишће ногом. Својим финим инстинктом овај син културних епоха [20] осећао је да се небо не сме показивати ногом, а да је човечанство пролазно и са извесном примесом презира на њега се може симболички указати ногом [21].
Из ове студије оца Атанасија (о коме има речи, по тврђењу г. Вој. М. Јовановића и код Шекспира[22], и у "Бедекеру по источној Француској"[23]) види се колико је много великих песника било у старо време [24].
Сви су они певали вечна осећања [25]. И сад је просто смешно, комично да се јављају неки "песници" који желе да певају боље од Тарда, Гарда и Авангарда! Певати треба увек на исти начин, о истим темама, јер је то вечност [26]. Живот је горак, тежак и мучан. Сваки човек треба да прочита историју света и да запамти сва имена [27] а њих има у последњој историји Бекла Млађег[28] § 3.924 [29] – што није мала ствар. Сем тога треба да прочита други део малог Ларуса[30] са свима именима великих људи. Из овога се види како је живот горак. И шта онда може бити вечно осећање човеково? Протест на ту горчину. А како ће се тај протест показати? Врло просто: тиме што ће се запушити све поре кроз које живот у нас улази [31]. То је наш протест. То. На пример: у свету је силна ларма[32]. Како да покажемо да нам то смета, да нам је то одвратно, да ми протестујемо? Просто: запушимо уши![33] То је прави, вечни, човечански гест протеста. Одбијмо да примимо оне утиске које нам даје живот! Ето лека!
Тиме постижемо ползу од две руке [34]:
(1) Одбацили смо утиске живота, који су увек лажни [35]. Тако смо одгурнули лаж а остали у истини [36].
(2) Показали смо вечно осећање протеста: нећемо живот са његовом варком! Слаби је човек рекао: нећу! и то нећу - вечно је [37].
Дакле, да резимирамо: Вечан је протест[38]. С тога треба одбацити живот и његове утиске. То је највећа поезија[39] С тога велики песник треба да ћути. Једном речи велики песник не пише, не може и не сме да пише песме[40]. Сви који друкчије мисле[41] нису велики песници у опште. Утисци су пролазни, ко не описује, пролазан је. Нема смисла описивати утиске. Вечност није у осећању, она је у ћутању[42]. На тај начин већина људи (јер већина не пише песме[43]) велики је песник. А она мањина која пише стихове, није у опште песник.
Но, пошто је тешко запамтити имена милиарде људи који не пишу песме, а много лакше имена стотине и хиљаде људи, који песме пишу (и за то нису песници) – то је човечанство запамтило, класификовало и забележило имена ових последњих.
Само, читајући та неважна имена у Ларусу, Мајеру или Cyclopoedia, треба да се увек сећамо једнога: да то нису прави песници. Прави песници су они чија имена не знамо, то су прави људи[44] од дела, то су сви они наши суграђани и саpутници[45], све што се налази око нас: и куће, и прозори, и димњаци, и животиње, и астали и Мојман[46].
Сви, сви, све живо и све мртво, сви сем оних који пишу песме.
Бранко Лазаревић.
[1] неки кажу још и "патефони и грамофони" или
"гомони". Погрешан је назив код Шопенхауера: "Парерга и паралипомена". То
није једина погрешка код Ш.
[2] cf. Извештаји Биро Рада у Женеви.
[3] cf. Бесмртна Француска од Марка Цара.
[4] Не знам јели добро сабрано! У доларима је
то много мање! Али ја пишем за српску публику те остављам у динарима.
[5] Путеви у Србији од увек су исти. cf. Анкету
Скупштинску и инжињерско-технички часопис "Путеви".
[6] Црњански – црн му образ овога и онога света
(кога у осталом нема! Aли да се изразим народном крилатицом!) cf. Пословицу:
"нема хлеба без Етике". Од чега живе толики владини мисионари!..
[7] cf. говор г. Св. Прибићевића на Демократском
Конгресу.
[8] Од овога су неки песници створили "авангардистичку"
поезију. v. чланак Марка Цара у "Мисли".
[9] То је песник меких осећања. Отуд: телећи тек.
[10] ради по кафанама, нарочито у "Москви".
[11] v. моју студију: утицај слова Р на
фарсалску битку.
[12] Канова је било неколико: најпре два кана
код Вељка Петровића ("до два мртва Кана") па правник Лион Кан и верлибриста
Гистав Кан. Можда је Вељко Петровић мислио на обојицу, а назвао их је мртвима
јер не одобрава верлибризам и правне науке. Предубока песничка лапидарност!
[13] Ови песници долазе увек заједно у свакој
професорској критици.
[14] Звани мајмун.
[15] cf. Глас Српске Академије Наука.
[16] Турци, као противници културе нису волели
Мексик и називали су га по турски Јексик. Тако је реч Јексик постала
увредљива док би то требало да буде највећа похвала. Ја бих се поносио да
ме назову јексик-критичар.
[17] која је страна једина, изгледа, била и написана.
Слично је и са делима г. Богдана Поповића: он је у глави написао 12 огромних
књига, али је од њих на хартију ставио од сваке књиге по 1-2 стране.
[18] Чудновато је ово навођење г. Светислава Петровића
у тако древном рукопису.
[19] португалски: "Каос ил лишћећаос ин шумаос".
Дело је изашло, морамо напоменути, у редакцији г. Војислава М. Јовановића.
И мени је г. Јовановић обратио пажњу на њ, (да се користим
њиме у мојим студијама).
У аутентичност дела не сме се сумњати ни за тренутак, јер
велики научни ауторитет г. Јовановића искључава сваку мистификацију. Ерудицијом
г. Јовановића служио сам се често у доношењу закључака.
[20] Из овога се најбоље види да је кинематограф
и то у епохама и серијама постојао и у старој Мексици!
[21] Можда ово има везе са старом мексиканском
игром фут-бала? Наш спортиста г. Костић о томе би могао рећи своју реч. Време
је да је каже. (Г. Костић је творац оне чувене пословице: "Бог је спорт, али
достижан". Примедба издавача).
[22] "Шекспир или пробужденије ползе через једне
наргиле" од Вој. М. Јовановића, комедија у 4 чина. Штампана старим словенским
писменима, у 20 примерака.
[23] cf. Les amis de la France – од М. Световског.
Илустровано.
[24] Овде писац мисли на оно бесплатно време.
[25] Вечна им памјат! Издавач.
[26] испореди: Књигу Вечности од Сиба Миличића.
[27] Сваки херој историје имао је у своме животу
историјски дан: то му је имен-дан и с њим улази у историју.
[28] Г. Buckle junior: Outline of the world history
у 42 тома, Вашингтон изд. Charles Pears.
[29] можда сам се преварио у сабирању, али највише
10–20 имена.
[30] испореди и чланак Миодрага Ибровца о Сиду,
у С. К. Гласнику.
[31] cf. Часопис "Нова Војводина".
[32] cf. Много ларме ни око шта, од Шекспира.
[33] Овај узвишени гест ("Le geste auguste du
boucheur", што рекао Виктор Иго) давно се практикује у Ужицу и Црној Гори:
ту сви запуше прстом уши пре но што почну певати.
[34] а има ли шта човечанскије но две руке?
[35] cf. "Лажни цар Шћепан Мали", од Његоша. (Издање
С. Књ. Задруге са предговором г. Николе Пашића и решетањима г. М. Решетара).
[36] cf. Истина о Пескарској афери.
[37] cf. "Хоћу-нећу" стихови свих жена-списатељица.
(Nomina sunt oviosa!)
[38] У Београду чак и кирајџије протестују.
[39] Alma poesis, од Марка Цара.
[40] На пример ја, г. Богдан, г. Паја – ми никад
не написасмо песме, а ипак смо велики песници.
[41] Гете, Бајрон, Шелеј, Словацки, Пушкин и други
minores-и.
[42] Што није разумео Паскал. Њега је ћутање плашило
кад је рекао: "L'eternel silence de ces espaces infinis me remplit le coeur
d'effroi". (Паскал по италиански Ђордано Бруно, француски је филозоф, познат
по чланцима у "Републици" са потписом Паскал Бруно).
[43] v. критику г. Милана Грола о "Народном Непријатељу".
[44] "Људи и дела" од др. Ћоровића.
[45] cf. "Сапутници" од Исидоре Секулић.
[46] Мојман!!.... Meumann!..... (cf. Његош: "Мојман
гледа себе у зрцало!").
Титрави Сјај плавокосог младића
Чупавог Сунца,
Седефастим руменилом
Прелива брежуљке мирисних локомотива
Што се још неодлучно, несвесно
У смелом полету као заручена ласта
– Чији је заручник ведри вулкан
Увек у стидљивој бујности поносног пролећа –
Полагано расцветавају и чекају
Да их први крепки, посребрени
Точак звезданих асфалта
У напору грозданих санака
Однесе у брсну, младожењску вечност
Пред којом маршује
Вод плавих регрута
Из села Илинџе
У Банату....
Где шишарке плаховито сањају
О поветарцу позних зумбула....
– О, чаролијо живота!..
Тодор Манојловић.
1885 године изашао је у хектографисаноме листу "Грлица" (листу који је покренуло неколико банкарских чиновника и два матуранта) рецензија на дело Виктора Ига: "Деведесет и трећа". Виктор Иго био је француски песник и писац првога детективскога романа "Јадници". Има великих заслуга за француску књижевност, које му не спори и Лансон. Он је написао много дела, а сада је мртав и више не пише.
Непознати рецензент ево шта каже:
"Виктор Хиго, францески списатељ разумева се у францеској Буни. Ово његово дело доказује да и у Францеској има родољубаца који су вични перу. Изгледа да се Виктор служио при саставу свога дела и нашим народним благом и као и Немац Гете, не би тако добро сачинио да није читао наше песме народне. Ето како цене странци наше народно благо*. Штета што дело није писано у десетерцу. Мисир волимо и три полића ракије.
Ја учиних своје.
Ја садим босиљак.
Хоће ли нићи мирисни босиљак или пелен ствар је мојих читалаца. Кир".
Ко може бити овај Кир? Име, као што се види чисто персијско.
По некима то је Трандафил Лукулидесовић који је у то време био чиновник београдског ђумрука, и врло образован човек. Утврђено је за њега да је волео историју, а особито Персију (жена му се звала Перса – Персида[1].
По овоме изгледа да је Кир = Трандафил Лукулидесовић. Ово у толико пре што је, по имену судећи, био грчког порекла и то од ноблесе, која се грчки зове кир (кир = господин).
Књижевна судбина Трандафила Лукулидесовића [2] занимљива је.
1886 он отвара једну кафаницу на источном Врачару (увек страст за исток!), 1887 банкротира, 1888 добија за практиканта у Монополу Дувана и роди му се син Србољуб. Затим се његов траг губи и сва трагања не могу да му нађу траг.
Мисли се да је као грчки филозоф Емпедокле скочио у Етну. Ово се да закључити и отуда што се много бавио етнографијом. Сем тога зна се да није волео псовку и изговарао је само почетна писмена говорећи: ви запели М. П. (ем-пе) па све једно те једно. Ем-Пе, Ем-Пе! Докле! (= Емпедокле).
По другој версији одушевљен за Перс-ију хтеде постати о-перски певач и оде на море – Пучини! (без кога нема оперлука) и ту се удавио [3].
Неки књижевни матадори (на пример г. Богдан) тврде да је Писац Рецензије [4] био нико други до Мавро Ветранић Чавчић, дубровачки писац из 15 века. Ово је мишљење тешко бранити јер је 1885 г. Мавро Ветранић био мртав, а да је и остао жив, он није умео писати ћирилицом.
Но главни разлог што ја не верујем у хипотезу Мавра Ветранића Чавчића није ни смрт ни ћирилица. То је споредно. Има куд и камо важнијих разлога:
У тексту има и једна звездица. A ја мислим доказати једном за свагда да Мавро Ветранић никад не би употребио звездицу[5]. Мавро Ветранић писао је Ланце Алемане, који почињу, као што је познато, овако:
Ми смо дошли у ове стране
Нека вам је сада знати,
Да научимо Дубровчане
У трумбете трумбетати.
Из овога се види да је Мавро одушевљен за музику (трумбету). А ко воли музику, мање је осетљив за природу (за звезде). Ово у толико пре што је Мавро био стално пијан:
Навлаш кад се уморимо
Пифкајући у трумбуне,
Малвасију не воднимо
Тринкајући у фраскуне.
У овоме славну граду
Где се тринка бријеме свако
С нама ланци компањуни
Без водице винце слатко итд.
Човек који је толико пио, није могао видети звезде; он није могао ни подићи главу да види звезде.
С тога не знајући шта је звезда није могао Мавро Ветранић Чавчић да стави звезду у свој текст. Тако питање звезде постаје готово нерешљиво у свем ужасу своје проблематичности[6]. Овим мислим да сам доказао да Мавро Ветранић Чавчић[7] није писац рецензије у "Грлици".
Јавља се још једна једина могућност: да није поменута рецензија – плажијат, т. ј. могао је Мавро и не знајући шта је звезда, преписати однекуд оно рецензије. Ово није искључено, јер је у нашој, а особито у дубровачкој литератури било много плажијата. Само су ови последњи били са италијанског. (Ово долази можда отуда што на јадранској нашој обали има много плажа, а од плаже до плажијата један је само корак! Често и не треба ни тај корак – ко је на самој плажи!)..
Али противу овога говори чињеница да се у тексту цитира Мисир (= "Мисир волимо"). Откуд Мисир у Италији![8]. Сем тога спомиње се и Триполи (= три полића итд.) и још се каже "волимо". Зар би могли Талијани да воле Триполис где су такве поразе претрпели. Та они га не би ни споменули.
Дакле: писац рецензије у "Грлици" није Мавро Ветранић Чавчић.
Ваљало би још испитати да нису писци те белешке: Џоре Држић, кнез Милош и Хиполит Тен. Г. Прохаска, Хрват пореклом, тврди да је писац био Лука Ботић[9] (1830–1863), писац "Биједне Маре".
Можда је у осталом по среди хрватски племенски шовинизам. (У њему би Хрвати тако далеко дотерали да све хоће себи да присвоје, па чак и највећег руског песника Блока: прозваше Хрватски Блок. Може ли се даље ићи? Ни на острву Крку се не иде даље!).
У сваком случају на ову интересантну тему вратићу се чим ми други послови допусте. За сад изучавам: утицај косе Велизарија (на слици Ђулинчевог превода Мармонтела), њен утицај на другу веридбу деде Бранка Радичевића.
Павле Поповић.
PS. У последњем тренутку сазнајем поражавајућу вест која поремећује мој десетогодишњи
рад: да је Велизарије Ђулинчев на слици – ћелав, а да Бранко Радичевић није
ни имао деду! П. П.
[1] Сем тога играо је радо
шаха, и често је говорио још из војске (у којој је 15 година провео
као подофицир): "све треба пред перси".
[2] О њему је много писано. v. Виловски: "Књижевне
ашчинице у Београду, у осамдесетим годинама".
[3] Има који тврде да су то неистине, да су то
све приче, Хофманове Приче. Па и у том случају види се оперска манија.
[4] како је назват у стручној литератури о том
предмету.
[5] Макар што г. Сибе Миличић, писац "Звезданог
неба" и саплеменик Мавров тврди да је овај био космичар и општио са
звездама.
[6] Чак и народна песма постала је одјек ове научничке
распре, упореди:
"Чија је оно звезда
Што тако дивно сја" итд.
[7] и ако постоји пословица: "Мавро (Мавар) је
учинио своје дело" (Der Mohr hat seine That vollbracht). Какво дело? Ово треба
добро испитати,
[8] Можда се мислило на "бабе мисирске" или Мисир-бабе,
па "бабе" некако испало? Али ко воли мисирске бабе? Г. Милан Богдановић одлучно
брани теорију мисирске бабе, а с њим и сви млађи професори литературе на Универзитету.
И ја сам једно време био за мисирску бабу, али сам одустао.
[9] Због стихова:
"Ал начудо нестало пјесника
Нестало га у читавој кули
Нестало га у читавом Коњском
И нестало га трагом дошаснијем ....
Јао Маро, несретна девојко!"
Овде се прилично јасно предсказује чудноват нестанак писца
из Историје Литературе ("нестало га у читавој кули" – мисли се ваљда на т.
зв. уметничку "кулу од слонове кости"; "у коњском" – мисли се ваљда на Београдско
позориште (због Манежа).
Сви швалови који хенишу по рији
Опомињу криом ливре Хидрокастра
По монду на тери сурсе су пиластра
Мувмани аржила сутрусе по фији.
Вјејари ливидни вибрују у плији
Балене глоаре сенком злате пјастра
Залуд пепли Рима сенаклују частра
Од Хуан-ди-Помпец до зденца у Хији.
Солитидни оток абсанса тремплине
Сазива у кикот пусијере санга
Ходочашћем крина понирућ у плине
И Хајони ома и парфуми Шмена
Док богаташ не да пена котидјена.
Буши пролетера - у песцима Ганга.
сар-Тин – Августин Ујевић.
V. Пимпурије.
Маро-Жан-Батист де Лупетил, виконт Пимпурије рођен је на југу и с тога се у њему осећају јужњачке особине. Најпре је био врло слаб али је доцније постао врло јак. У детињству је пио бивоље млеко и по логици ствари од њега ојачао. И у доцнијем животу имао је нешто од бивола: био је издржљив као биво а жена му је наместила неколико пута тако велике рогове да се с правом могу назвати биволски.
Отац га не хте школовати, јер беше тврдица до махните хладнокрвности. И ова неукост оставила је живог трага на Пимпуријеу. Пимпурије је дуго био шегрт у седларском занату, најзад се у њега заљуби газдина жена. Газда буде убијен уједом једног стршљена и Пимпурије се бесном помамом ожени. Кумовала је страст а девер је био разбуктај чула. Жена се звала Марија Жирардова и била је лепа, духовита и дрска, а нарочито здрава, јер је свака Марија здрава Марија.
Све ове чињенице и побројане подробности приватнога живота оставиле су траг на младоме племићу: особито што се тиче буба, властеочић, похотљив у пожудама, волео је необуздано не само стршљенове (што је било донекле природно, у знак благодарности за учињену помоћ) него и остале бубе, па чак и жабе и гуштере и друге бубе. Зато је волео и сељаке, који су у то време били праве бубе.
Да резимирамо. Шта је био Пимпурије?
1) јужњак
2) испивалац бивољег млека
3) син тврдице
4) нешколован
5) ожењен мајсторицом
6) бубофил.
Из ових основних црта да се јасно и прегледно схватити улога Пимпуријеа у француској револуцији, која га је занела вртоглавицом у вихор прохујалих скандала главом без обзира и осврта.
(1) Као јужњак био је без принципа. То долази отуд што јужњаци услед жеге лако скидају горње хаљине, то им уђе у навику па се лако ослобађају и идеја које су једна врста духовних горњих хаљина.
(3) Код овог човека крепких нерава, брзих одлука, моћне захукталости нагона у свему се видела биволска ћуд. Да је Пимпурије пио место бивољег кравље млеко, Дантон се не би осећао тако сигуран на своме колебљивом престолу идеалистичке похоте, а да је Пимпурије однегован на козјем млеку можда би Француска Револуција узела ублажене и благе форме и можда би се Марија Антоанета, својим апстрактним агресивизмом филозофског феминизма успела да порве и успешно повуче клипка Монтањи, извукавши крај тањи.
(3) Синови тврдица расипници су. Ово потврђује аналитичка студија Стендала. С тога је Пимпурије и био расипник и пролио много крви. Има основа подозрењу да су сви јакобинци били синови богатих родитеља. Просута крв тако издашно била је само логичан извод једног давно дефинисаног сувереног правила природе.
(4) Само нешколовани људи верују у науку. Пимпурије је био нешколован и веровао је у науку. С тога је прогласио Богињу Разума.
(5) Пимпурије је вешто водио политику, као прави мајстор. То је за то што је био код мајстора шегрт па и сам постао мајстор. Плотун његових духовитих парафраза на стил опсењених гомила вршен је мајсторском главом и еснафском схватљивошћу.
(6) Његова љубав за бубе, или бубофилство била је кобна за ауторитет монархије. Он је ишао на то да буде француски Бизмарк али му уђе буба у главу да треба најпре срушити монархију, као да је могуће бити Бизмарк без монарха. Монархија је у то време била установа чуварности и гнездо двојаких тенденција прожето клопком расула и мишоловком очајања.
Да Пимпурије није волео инсекте он би бубу истерао не само из своје главе, но и из других усијаних глава, које су биле потанко гостољубиве за разне савремене кобности и неподобности. И, место да је избије Пимпурије није то учинио. Он је шта више бубу неговао. Путем једног плана и саучешћа он је довео у опасност све. А највише тековине које су својевољно тежиле ка претежној консолидацији таложења. Да се муж г-ђе Марије у своје време, место отрован уједом бубе, отровао преједен сиром, на пример смрдљивим сиром. Кога је у то време опште трулежи у изобиљу било. Онда би од две ствари једна. С латинским складом ума Пимпурије би јамачно умео ограничити размак на основност прегледа и бубе не би дошле до израза, већ би имали реч не живи створови него мртве полуге историје. Које витлају светом.
Какву је улогу играо Пимпурије?
Ван сваке сумње видну. Aли не и толико провидну. Право његово место остаје ненађено, борави неостварено. Не зна се шта је требао бити па да буде што би требало да је био ако би се хтело да могбудне бити како то тражи ватрени темпераменат.
На крају свог живота он је преминуо. Тиме се огрешио о "Правилник Револуције" § 9576 тачка а који гласи:
"Коловође револуције гину насилном смрћу".
Пимпурије је умро без икакве оштроумности. У постељи. Вешала су му остала далека, нож гилотине удаљен.
Овај јужњак није осећао разлику између живота и историје и приволео се животу. Сличан случај имамо и у правној књижевности. Пимпурије, стваралац историје, поступио је неисторијски.
Умро је шта више и без икакве гриже савести. Сви савременици потврђују да је умро без гриже.
Но овим би се Пимпурије огрешио о две хиљаде и триста параграфа "Правилника" а толико смелости ни он није могао имати. Јер људи могу имати смелости да руше живи живот живота али никад и да ниште мртву смрт параграфа.
И, по новим испитивањима Пимпурије је умро ипак с грижом! Да би извршила тајни и необуздани налог историје госпођа Пимпурије, која је била као што видесмо плахо страсна, доби у самом ропцу Пимпурије-а грчевиту грозницу путене страсти и као јунакиња Октава Мирбоа на мртвачком одру стаде неодољиво љубити и гристи Пимпуријеа. Тако је Пимпурије умро ипак са грижом а логика историје извршила је своју замисао преко једне жене.
Слободан Јовановић.
Дон Диего де ла Хуерта
У дворцу свом Елсинору
Гледа с пуно лиеног дерта
Лепу Гренландкињу Елеонору.
Лепа Гренландкиња Елеонора
Она је насликана на мраморној плочи
И има мраморне очи.
Дон Диего де ла Хуерта
Седи на маварској куполи
И умире дон Диего
Од љубавној боли.
Хоће са њом плахог збора
Која га млада заније...
Aли где је Елеонора
Миљеница Шпаније?..
Владимир Видрић.
О овоме питању добивена су два прилога. За први се мисли да је од професора Станоја Станојевића. Но, узимајући у обзир извесну помирљивост према Хрватима, није искључено да се г. Станојевићу овај напис само приписује, а у ствари је можда од ког умеренијег и сталоженијег великосрпског политичара.
Други прилог, сумња се да је био послат уредништву "Нови Чујмо" па погрешно стигао на другу адресу. Идентичност овога прилога нисмо никако могли утврдити.
Писац Пантологије спрема ускоро издање "Плаве књиге" о свим великим дипломатским и литерарним питањима, до издавања њеног можда ће сазнати ко је аутор другога написа, и саопштити читаоцима.
Хрвати су пореклом | 
